Пројекат Растко : Бугарска

Лили Лашкова

Конкуренција језичких средстава у српској и бугарској реченици

Научни састанак слависта у Вукове дане, 29/1, 2000, стр. 51-57.

Конкуренција језичких средстава резултат је варирања (варијабилности) када су присутне различите врсте хиперпродуцирања језичких јединица које су сачувале истоветност. Пратеће појаве су: паралелизам, супституција, редундантност, елипсис. Основна претпоставка јесте постојање алтернативе, избора варијаната, а и сама чињеница да се о конкуренцији говори током процеса актуализације језичких структура у конкретном тексту у зависности од говорне ситуације. Она припада више акту говорења, разматра се на разини говорне норме. Ради се о уланчавању, коегзистенцији и кореспонденцији три основна појма: облигаторности - варијабилности у условима конкуренције и - факултативности - у резултату. У лингвистици се одавно поставља питање у каквој је мери слободан избор варијаната, јер од тога и зависи стање факултативности, све промене у њеном статусу у попису језичких средстава.^[1] Француски лингвиста Ш. Бали основано сматра да је слобода избора само на први поглед и да не постоје две узајамно заменљиве варијанте у апсолутном смислу.^[2] Гледано са позиције дијахроније, слобода избора не постоји, приликом глобалних промена у структури. Са становишта савременог приступа данашњем комуникативном чину, она је везана за многе услове (нпр. експресивност, стил, говорна ситуација и др.). Апсолутно еквивалентни синоними и варијанте не постоје јер би то било контрадикторно принципу организације језика. Правило закономерног функционисања језика је да се учини избор у оквиру варијаната и да се одреди основно средство и границе обавезности. Од значаја је и усклађеност семантичких компонената основне јединице са додатним граматичким маркерима, од којих се неки не могу елиминисати из фразе. Сви су такви подаци од значаја приликом дефинисања обавезности и факултативности. Важно је и како се тумачи сам појам факултативности: 1) као необавезне експликације - нпр. покретни вокали, 2) као дублети слободног избора - падежне морфеме - нпр. за инструментал једнине, генитив множине, неки предлози - нпр. о, на са акузативом, 3) архаизације неких средстава током конкуренције варијаната или у резултату крупних социолингвистичких преокрета када се још увек паралелно употребљавају стара и нова језичка формула. Коначно је важна и фреквентност као податак о дистрибуцији на основу кога се може закључити шта је иновација а шта - архаично (архаизам).

И тако могућности конкурентних језичких структура у квалитативном и квантитативном погледу пропорционалне су њиховом семантичком оптерећењу и ангажованости различитим врстама информације што даје као резултат више експликативних решења и дефинише се као варијабилност, синонимија. Ако се иде даље овим развојним правцем, варијанте постају дублети, а већ у условима слободне варијабилности дефинише се и факултативност. Понекад су границе између њих доста динамичне, имајући у виду да су све те појаве карактеристичне и луцидне у оквиру говорне законитости и њихових специфичности. Тенденција је да се постигне што адекватнији израз у интерпретативном чину. О конкуренцији говоримо само у случају: 1) ако је у питању већи број истоветних средстава у знаку синонимије, 2) ако је у питању структурна реорганизација и ограничавање архаизиране експликације на говорну периферију. Спонтано унутарјезичко решавање проблема конкуренције неминовно води до унификације при којој би се издвојила само по једна експликација за сваку врсту семантичке информације или за више таквих у једном глобалном ентитету (нпр. локализација).^[3] Норма у таквом случају могла би имати констативну или сугестивну улогу. У том погледу интересантна су нека најновија запажања о најфреквентнијим појавама у језику и тенденције које би евентуално следиле.^[4] У повезивању реченица констатована су нека померања са досад устаљене традиције у граматикама.

Паратаксички везник те је сада већ специјализован за увођење зависних реченица за последицу у оквиру хипотаксе. Уместо њега у паратакси остаје његов синоним - па и на тај се начин ликвидира дублирање истоветних средстава: Он приђе, застаде мало, па (те) продужи даље. Али у хипотакси паралелна су оба поменута везника тако да је тамо присутно дублирање које је и иначе карактеристично за језик у граматичкој структури. Нпр.: Чуло се клесање камена, те = па се чинило да камен јечи. Дакле, о наговештају неке почетне унификације можемо говорити само делимично и у појединачним тачкама језичке материје.

У хипотакси су забележена нека новија стања и структурна решења. Уопштава се везник који. Он замењује и већ архаизирани што. Неутрализује се разлика између заменичких везника: где, куда с тим што је први (где) већ архаизиран. Веома је фреквентан семантички неутрални везник да који има шири спектар употребе (и са прелазним, и са непрелазним глаголима), а то је добар услов за унификацију. Тако се може интерпретирати и специјализација темпоралног везника пошто за увођење зависних узрочних реченица. Нпр.: Пошто је купио улазницу, дошао је у салу (антериорност - постериорност, време). Пошто је књига била врло скуиа, нисам је купио. (антериорност - постериорност, узрок, тј. констатација - реакција). У обе врсте реченица ради се о сличној семантичкој реакцији која ствара један општи блок и сасвим је оправдано да се та веза изражава једним истим везником. У хипотакси релативна реченица се наслања на реч коју следи као одредба, а то је већ корак ка хомогенизацији зависних реченица на специфичан начин: Дошло је гостију колико смо позвали. Иван има нови рачунар, који је добио од родитеља... /о коме се стално прича/... на којем ради - /од којег се не растаје/. Овакви примери сведоче о настојању да се постигне монолитни директни линеарни распоред у сложеној реченици уз присуство отворених низова. Они су доказ томе да у савременом језику и даље напредује процес усавршавања и повећавања изграђеног система зависних реченица уз местимичну ревизију и реорганизацију средстава повезивања већих реченичних сегмената. Све се то успешно слаже са активним процесом номинализације српске реченице преко повећане фреквентности реченичних кондензатора^[5] као израз урбанизације и богаћења језичког израза и продубљивања синтетизације и усклађености израза. У процесу конкуренције реченичних кондензатора и зависних реченица постиже се хармоничност и равномерност дистрибуције у циљу што адекватније интерпретације, помоћу рационалнијег структурирања фразе.

Што се тиче синтаксичке организације и питања конкуренције у бугарској реченици, то је више проблем историје бугарског језика или контрастивно усмерених описа. У савременој бугарској реченици процеси су више статички и да би се постигла једносмерност контрастивних поређења са другим словенским језицима, треба померити хронолошки грађу - у старије периоде на почетак формирања новобугарског језика, у дијахронијску ретроспективу. У савременој синтакси, због утврђених аналитичких трансформација граматичке структуре, намећу се већи комплекси уланчавања разрађеног система зависних реченица које понекад отежавају и компликују фразу. Ту околност подржава и унификовано (једног типа) везничко повезивање преко специјализованих везника који се често понављају. Даје се по могућству предност "правим" везницима испред секундарно везнички транспонованих заменица или заменичких прилога. У српској реченици има више могућности избора средстава (синтетичких или аналитичких), када се ради о реченичним кондензаторима (девербатива, глаголских придева, глаголских прилога, инфинитива и др.). Упор. сх. Радујем се твом доласку: б. Радвам се на твоето пристигане. Бугарска конструкција је могућа само у случају, ако се ради о свршеном факту^[6], иначе би се употребила зависна реченица: Радвам се, че дойде = че пристигна. Кондензатори у бугарском језику су више карактеристични за претежно административни стил: Той поради болест не дойде: сх. Он због болести није дошао. Иначе се даје предност зависној реченици: Не дойде, защото = понеже е (беше) болен. Чак се и српска лексема "боловање" у званичном административном стилу преводи описно - "отпуск по болест", независно од тога што у бугарском народном и у књижевном језику постоји лексема "боледуване" која би се исто могла тумачити као реченични кондензатор.

Новина говорног језика (књижевног) и нормативних сугестија^{[7 ]}је у подржавању директније експликације универзалне семантичке категорије посесивности, при чему се предлаже ревизија листе различитих средстава и преглед њиховог ранга. На нивоу хипотаксе замењује се везнички транспонована посесивна генитивна заменица који упитно-присвојном заменицом чији. Нпр. То је младић којега си сестру упознао - чију си сестру упознао. После те трансформације постиже се директнија сигнализација посесивности и формално директнија и једноставнија структура у сложеној реченици. Избор посесивне заменице сведочи о тражењу егзактног решења избором специјализованог граматичког средства. На исти се начин може тумачити и истицање у први ред специјализованих лексичко-семантичких јединица - посесивних придева место описних посесивних генитивних конструкција. То препоручују и српска, и хрватска књижевна норма. Употреба посесивног придева више је у духу народне и старе словенске црквене традиције. За то постоје примери још у старим словенским текстовима^[8]: Сынъ бога живаго - сынъ божии, домъ отъцъ моего-домъ отьчь, име праведника-праведниково име. Из савременог језика: Туга старца била је велика. Старчева туга била је велика. Једна детаљна компонентна семантичка анализа показала би извесне значењске нијансе по којима би се генитивна посесивна конструкција разликовала од конструкције са посесивним придевом. Разлика је у степену уопштавања који је већи код придевске конструкције (синъ божии) и у степену рашчлањености који је већи код генитивне посесивне конструкције. У принципу српски језик чува синтетичке словенске облике за изражавање посесивности - присвојне придеве и пуне заменичке облике за експликацију категорије (мој, твој, наш...). Нпр. очев поклон (поклон оцу, поклон оца - двосмислена интерпретација: купио сам оцу поклон, добио сам од оца поклон), Марково дете, сунчеви зраци, човекове потребе и др. Ређање придевских и генитивних конструкција регулише се условима текста, као и неким семантичким и граматичким спецификацијама. Генитивна конструкција се употребљава у случају нагомилавања више одредби две и више. Нпр. кафеџијина жена - жена градског кафеције, жена некадашњег градског кафеџије. За њу се опредељује и у случају семантичке неподобности посесивног придева у одређеној конструкцији или у случају непостојања придевске форме: За њу је даривање просјака био обичај (не може: (*просјачко даривање), Чује се весели шум лишћа (не може: *лиснати, лишћани шум). Очигледно је да се не би могла испунити нормативна препорука о давању предности посесивном придеву. У новије време у српском се појављује нова опозиција у оквиру посесивности - између посесивног генитива без предлога и посесивних генитивних конструкција са предлогом од као маркирани члан. Указане предлошке конструкције нису новина - познате су још из доба старих словенских текстова. За сада су оне само познате на нивоу књижевноразговорног узуса, али њихова се фреквентност повећава током урбанизације језика. Постоје и текстуални услови који их намећу чак и у циљу луцидности и прецизности фразе, али и да би се избегло нагомилавање више облика генитива без предлога. Нпр.: од наше куће улазна врата, од твоје сестре вереник (ако се каже: сестрин вереник, вереник сестре, не зна се чији је то вереник- моје сестре, твоје сестре, нечије сестре), кључеви од капије, дете од оног Ивана који је био у затвору због проневере, од мог друга из школе рођена сестра, од мог школског друга стриц, кутија од конзерве (не може: *кутија конзерве, јер се мења значење), од њеног мужа сестра (ако се каже: мужевљева сестра не зна се да ли је то мога мужа сестра или неког мужа сестра), кључеви од кола, од улазних врата, кутија од наочара, футрола од виолине (не може се рећи: *наочарска кутија, *виолинина футрола), кључ од поштанског сандучета, пакет од твоје другарице (другарица шаље, другарица поседује, другарица прима), прозор од нове очеве куће. Примери показују да се ради о поседовању интегралног дела неживог објекта, а код живих објеката - о родбинским или социјалним комуникацијама. Ту треба додати и читави језичком традицијом утврђени списак родбинских назива, која тачно бележе извор и степен сродства: сестра од ујака, брат од тетке, сестра од стрица. То су старе конструкције пореклом још из времена када се у српском уопштио предлог од са генитивном рекцијом, који синкретизује неколико граничних семантичких информација које се често мешају због понекад сличне мотивације: посесивност, партитивност, порекло (последње две - у оквиру аблативности). Ти су случајеви утврђени као балканизми.^[9] Упор. нпр.: кутија од цигарета, кутија цигарета (партитивност), кутија од конзерве (посес.), кутија конзерве (партит.). У наведеним примерима посесивност се меша са пореклом.

Иста појава забележена је још у старим бугарским текстовима у којима је предлог от употребљен уместо предлога на са сличном употребом (3 врсте).^[10] Савремени бугарски језик исто чува присвојне придеве, мада су они у књижевном језику ниже фреквентнији уз одређену предност аналитичких структура са предлогом на (къщата на баща ми - двоструко обележавање посесивности што је обавезно за језик у резултату балканизационих трансформација). Узрок тој ситуацији јесте специфичност нормирања бугарског књижевног језика, јача веза са старијим периодима, изражена у добро сачуваном континуитету, настојање да се постигне виши степен интелектуалности у нормирању. Давање предности посесивним придевима на рачун других средстава категорије карактеристично је за новокодификоване књижевне језике који су реално касно настали као такви - за белоруски, украјински, српскохрватски. Интересантно је да се то и даље препоручује "новим" јужнословенским језицима, клонираним од српскохрватског - хрватском и српском.

Српски, исто као и бугарски језик некад, познаје посесивни датив, али је сада његова употреба знатно потиснута у корист генитива. Датив је данас чешћи у Хрватској и Босни и Херцеговини или је повезан са одређеним сталним лексичким експликацијама: спомен-плоча палим борцима, споменик кнезу Томиславу. Чешћа је употреба заменичких клитика, али њихова фреквенција није као у бугарском, и није једнако заступљена на целој територији. Оне се мешају са етичким дативом и са неправим објектом. Нпр.: Отац ми стиже. Стиже ми отац (мешање посес. и неправ. објекта), Мајка јој се преудала. Вереник јој иде у војску (посес.), Вереник јој се враћа из војске (мешање неправ. објекта и посесивности). Како си? (етички дат.). Тако је у новије време за српски била актуелна опозиција између посесивног датива и генитива с дативом као маркираним чланом. За разлику од бугарског у ранијим периодима, у српском се ипак уопштава генитив за изражавање посесивности, док је посесивни датив остао на периферији експликације. То се догађа зато што је аналитизација стала на стадијуму синкретизације и језик је задржао падеже у том случају аналитизам се испољава до одређене границе - до замене слободног падежног облика (генитива) предлошком конструкцијом, али опет са генитивом.

Конкуренција језичких средстава у српском, као и у бугарском, мора се анализирати кроз призму општесловенских и општебалканских језичких карактеристика и тенденција, уз подједнаку заступљеност синхронијских и дијахронијских података.

Напомене

1 Восточное языкознание, Факультативность, М. Наука, 1982. Ш. Балли, Общая лингвистика и вопросы французского языка, М. 1955.

3 Пр. Пипер, Језик и простор, Београд, 1997.

4 Српски језик на крају века, Институт за српски језик САНУ, Београд, 1996. У даљем излагању су цитирани примери и из ауторског текста Ж. Станојчића који је у наведеној књизи. Коришћени су подаци и из публикације Хрватски језик 1945-95, Загреб/Пула, 1998.

5 Српски језик на крају века..

6 Л. Лашкова, За някои общи проблеми на сърбохърватско-българския хипотаксис, Српски језик 1-2, Београд, 1996.

7 Српски језик на крају... Хрватски језик...

8 Р. Маројевић, О реконструкцији прасловенског система посесивних категорија и посесивних изведеница, ЈФ XLIII, Београд, 1987.

9 И. Грицкат, Неколико ситнијих језичких балканизама у српскохрватском језику, Наш језик XVIII, 1-2. Експресивне синтагме са генитивима у српскохрватском језику, ЈФ ХLII 1986. Аутор разматра конструкције: стуб од човека, срце од жене, чудо од детета као балканизме са аналогијом у грчком, али и као романизме - са аналогијом у немачком, енглеском и француском. Цитира мишљење А. Галиса да су дотичне структуре праиндоевропског порекла.

10 Л. Лашкова, Кратка сърбохърватска граматика, София, 1985.