Пројекат Растко : Бугарска

Лили Лашкова

Подела на врсте речи у словенским језицима - могућности и перспективе

Научни састанак слависта у Вукове дане, 27, стр. 31-37.

Прастара традиционална подела језичке грађе и њено сврставање у већ прилично дуго “увежбани” систем граматичких номенклатурних јединица представља сам по себи феномен једне чудне симбиозе лексичко-семантичке основе, рестриктивног синтаксичког приступа и морфематске класификативне селекције. Она је у различитим модификацијама позната свим језицима, такође и словенским. И поред тога, још у почетном приступу терминолошком именовању запажа се известан дуализам у погледу избора принципа рашчлањивања, дакле која страна од двеју могућих да се изабере, издвоји и нагласи: 1) функционална страна термина, која акцентује примену лингвистичког појма, дакле прагматичку карактеристику 2) морфолошка репрезентација, која је такође секундарно издвојена на основу синтаксичке примене а која приказује речи претежно атомарно као јединице граматичког речника којим располаже одређени језик. Тако словенски језици у зависности од типа терминологизације издвајају се у две групе: 1) У првој групи су: бугарски, сва три источнословенска језика - руски, украјински, белоруски, пољски, делимично горњолужички. Они су за појам “врсте речи” утврдили термине који сведоче о томе да се истиче првенствено динамички план креативног процеса људског продукта комуникације и да се вршила глобална номинација. У тим језицима постоје две различите лексеме за “продукт комуникације социума” и посебно за “основну лексичку јединицу”. Упор.: буг. части на речта-реч-дума, рус. части речи-речь-слово, укр. частини мови - мова-слово, белор. часціны мовы-мова-слова, пољ. czesci mowy - mowa-wyraz, г. луж. dzel rece - rec - slovo. 2) У другој групи су остали јужнословенски језици - српскохрватски, македонски, словеначки, чешки, словачки, доњелужички и делимично горњелужички. Тамо се терминолошки инсистира на постојању мноштва издвојених језичких јединки. Запажа се местимично хомонимија термина (словеначки) будући да се употребљава само по једна лексема за више наведена два посебна појма, приликом успостављања процеса језичке креације. Упор.: сх. врсте речи (ријечи) - реч, ријеч - али: говор (раrоlе) макед. (по узору на српскохрватски) зборовна група - збор зборување (поред: реч), словен. besedne vrste - beseda - beseda (= govor), чешки slovni druhy - slovo - rec (parole), словачки slovni druhy - slovo - rec (раrоlе), г. луж. slovna druzina, druzina slowow-slowo - rec (раrоlе), д. луж. slovna druzina, druzina slowow-slowo - powedanje (раrоlе). Наведени примери показују да се користи иста формула стварања термина - у западнословенским језицима се употребљавају изведени придеви од именице slovo (сх. реч) и као основни детерминатор именица druh (сх. врста) или као еквивалентна номинација - конструкција са квалификативним генитивом druh slova, која се по структури и смислу сасвим подудара са српскохрватском (врста речи). Запажа се и међујезичка хомонимија између једног дела словенских језика у којима се термин реч употребљава у значењу сх. говор (раrоle). То су источнословенски језици, бугарски, чешки, словачки и горњелужички.

Као додатни коментар словенским терминолошким подацима може се рећи и то да указане на почетку две врсте терминолошког рашчлањивања имају своје аналоге у енглеском - part of speech, Word class - Word-Speech, немачком edeteil - Word-Rede и француском лингвистичком идиому - раrtie du discours, espece de mot - mot-раrоlе.^[1] Ради се дакле о класичној традицији у језичкој дескрипцији, нормативном потезу и о истоветним могућностима апстрактизације језичког корпуса.

Посреди је идеја о конституентности уопште, која прожима читаву дугогодишњу историју лингвистике и посебно граматичких истраживања - идеја о њиховом саставу, димензијама и распореду, о принципу њиховог регламентирања. Још у Египту од почетка Нове царевине (XVII-XVI в пр.н.е.) позната је синтаксичко-семантичка сегментација текста на синтагме и морфеме, на реченице (просте, сложене, зависне), на граматички дистинктивне морфеме, на глаголске парадигме (у виду спискова вертикалног распореда) са морфолошким ознакама лица и броја, почев од глагола бити. Није случајно да Платон приписује Египћанима издвајање гласова и стварање граматике.^[2] Тамо се испољава интересовање за језичке појаве у ситуацији билингвизма и промене језичког типа - од синтетичког у аналитички.^[3] За нас је важно то да се ради о класификацији граматичких појава, да се демонстрира тежња за систематизацијом, која се непрекидно одржава и касније. У старовавилонским граматичким списима су парадигме са предлозима, падежним облицима, помоћним глаголима, различитим врстама заменица и прилога (3000-1000 пр.н.е.). Још тада је у употреби властита граматичка терминологија која се користи и у нововавилонским граматичким описима (VI-IV в пр.н.е.). Тако, на пример, глагол се приказује са свим изведеним облицима (вид, стање, начин, лице, каузалност, агентивност). Р. Јакопсон говори о “значајним вавилонским покушајима да реше замршене проблеме парадигматике”.^[4] Овај коментар великог лингвисте је поводом његовог осврта на старовавилонске граматичке фрагменте. Систематски приступ језичкој грађи запажа се и код првих индијских нормативаца. Јаска говори о 4 врсте речи - именица, глагол, префикс-предлог, везници и партикуле.^[5] Бесумње најзначајније име индијске граматичке традиције јесте Панини (V в. пре н.е.). Његови строги и исцрпни лингвистички опуси и до сада у многочему остају ненадмашни.^[6] У свом опису морфолошког система санскрита он уствари постиже јединствени систем метајезика којим описује падежне облике, њихову дистрибуцију и могућности замене у зависности од синтаксичке функције. На прво место аутор ставља номинатив, којим почиње парадигма. Глагол је приказан са свим својим категоријалним облицима (времена и начини). Највише заслужује пажњу Панинијев опис именичких синтаксичких функција, који до средине XX века остаје ненадмашан и јединствен.^[7] У њему се систематски и доследно упоређују падежни облици са унапред одређеним и дефинисаним функционалним разредима (названим аутором “караки” - актантима, факторима), приказују се именичке трансформације у зависности од глаголске рекције и особина других реченичних конституената. Очигледно задатак рада је да се фиксирају правила генерирања језичких јединица, при чему се све појаве описују подједнако детаљно. Оперише се и појмом морфеме што је доста сугестивно, кад се већ ради о неким далекосежним паралелама.

Класична европска граматика и посебно концепција о врстама речи повезане су за научна трагања у Античкој Грчкој. Платон (V в пре н.е.) покушава да дефинише основне граматичке категорије - именицу и глагол. Аристотел (IV в. пре н.е.) разрађује теорију поделе речи на врсте - именице и глаголе сврстава посебно за разлику од везника и честица. Тај исти принцип је задржан до касног доба уз неку малу промену конкретног распореда. Аристотел разликује глагол и предикат на семантичко-функционалној основи и сматра да је предикат ширих димензија и да није обавезна подударност међу њима. Он прихвата категоризацију речи и спроводи је доследно према филозофским критеријумима - количина, квалитет, егзистенцијалност, релација, промена и сл. Александријска граматичарска школа, која прихвата грчку класичну традицију,^[8] наставља са проучавањем врста речи у морфолошким студијама. Тако се ствара чувена дескриптивна граматика у циљу нормирања факата у грчком језику. Латински граматичари који се угледају на Александријску школу расправљају проблеме употребе падежа, конгруенције, принципа изградње речи, значаја глаголске рекције за избор падежне употребе. Они истичу и разлике између именица и придева као две различите врсте речи. Арапски граматичари су једни од првих који говоре о непосредној вези и условљености синтаксичке функције и облика. Узгред треба поменути да је још од првих граматичарских опуса осетљиво присуство филозофске мотивације изабраних категоријалних интерпретација, које се наставља и развија паралелно са напредовањем лингвистичких трагања. И логистика у лингвистици има своје класичне традиције из доба покушаја стварања универзалног језика на основу латинског и логичких операција (XIII век).

Лингвистичке тековине XX века на свој начин понављају и модификују начелне граматичке смернице још из далеке прошлости. Структурализам у граматици - нарочито прашки и амерички, са правилима распореда конституената (опозиције, дистинктивна обележја, неутрализације, супституције, детерминисаности) потпуно кореспондира са класичним основама. То се исто може рећи и о каснијим лингвистичким моделима - теорија о непосредним конституентима 3. Хариса, синтаксички генеративни модел Н. Чомског и његова “стандардна теорија” у којима су познате нам добро из традиције врсте речи као јединице одређеног ранга - нижег или вишег. И граматика “скала и категорија” М. А. Халидеја оперише лингвистичким феноменима испољеним на парадигматској оси (“системски приступ”) на основу добро нам познатих категоријалних обележја као што су: сингулар, плурал, актив, пасив, негација и сва друга која су већ некад забележена у традиционалној граматици. Семантичар Ч. Филмор у свом моделу описује падеже - додуше као карике семантичког механизма генерирања језичких структура, али за нас је важан сам по себи његов избор основног појма.

Све до сада наведено даје нам основа да тврдимо како је граматичка класификативна селекција на врсте речи својеврстан лингвистички номенклатуран код, утврђени класичан стереотип наслеђен од наше давне научне и културне традиције. С филозофске тачке гледишта те “врсте речи” у ствари су елементи нашег језичког рашчлањивања стварности, комуникативне јединице људске апстрактизације у току спознаје. Следеће питање је: зашто се тај модел систематског описа језика задржао тако дуго и шта би још могао дати? Који степен адекватности пружа и шта би се могло у том рутинском приступу савладати и додати?

Врсте речи су прилично пространи скупови по броју јединица због вишеструке информације коју изражавају - семантичку у широкој интерпретацији и рестриктивну-функционално-синтаксичку и морфолошку (морфематску) класификативну. Та широкоспектарска мотивацијаје први разлог што се тај модел дескрипције дуго задржао у рутинској примени. Други разлог је и сам тип индоевропских (такође и словенских) језика, који су прикладни за ту методологију, чим је већ она била примењивана за грчки, латински, санскрит. Још један разлог да се такво сврставање речи задржи јесте и дугогодишња традиција да се на тај начин описују и неиндоевропски језици. С друге стране, заправо та нехомогеност састава и недовољног дефинисања јединица може да буде предмет ревизије и корекција.

Основна подела врши се према два основна појма одређена на семантичкој основи, тј. - филозофски мотивисана. То су именице и глаголи - два основна центра језичке структуре, која имају своје секундарне категорије. Са њима заједно стварају две централне структурне групе - номиналну и вербалну, које приликом реченичног креирања наступају као два реченична центра. (У неким језицима то је минимална реченична структура). То је још једна врста дуализма. За структуру словенске просте реченице је битан податак да доминира предикат (па макар и неексплициран). Зато и писање неких словенских граматика би требало почети од глаголске групе - бар за бугарски и македонски такав би приступ био оправдан. Дакле, могло би се прихватити да се, како у појединим реченицама, тако и у глобалној расподели на граматичке категорије, постоји однос надређености и подређености: у реченици предикатска група према групи субјекта, у номиналној групи - заменице, придеви, бројеви и сви могући конституенти именичке групе, у вербалној - прилози. Преглед целокупне граматичке парадигме словенских језика сада и кроз историју показује да се током времена прогресивно повећала тенденција за граматичким изражавањем, да се у већини случајева даје предност управо тим средствима. То значи да се повећава актуелност проблематике везане за граматичке категорије, наиме за њихову примену у дескрипцији, за ревизију познатих спискова, за модификацију и увођење нових разреда. Треба посматрати језик у динамици развоја, уносити корекције неких ставова и дефиниција. А све то прилично мења начелну шему распореда познатих нам језичких појава и карактеристика. На пример, треба имати у виду наглашену вербализацију балканских словенских језика, а наиме: 1) Давање предности глаголским облицима који имају неограничене могућности креације. Апелативност може да буде изражена са или без вокатива, али никад без императива. Скоро од сваког ономатопејског облика се ствара глагол. 2) Запажа се реорганизација реченице у којој централну позицију има категорија глаголског лица у широј интерпретацији као непосредни учесник (агенс) или сведок, значајна је улога и посесивности. 3) Обе наведене категорије су заступљене специјализованим облицима и у номиналној, и у вербалној групи - исто као и секундарно апстраховане категорије рода и броја. Само је у првом случају симетрија нова тенденција, док у другом случају - стара, наслеђена.

Потребне су неке корекције и нове сугестије у распореду и именовању група граматичких јединица: 1) Релативне заменице требало би посебно издвојити и приказати као средства за одржавање текстуалног континуитета. Посебно се у бугарском језику то намеће у резултату артиклизације облика према већ истакнутој необалканској тенденцији за симетријом у парадигми. 2) Везници такође треба да буду приказани у склопу средстава повезивања текста. 3) И распоред глаголских времена у српскохрватском треба интерпретирати у зависности од структуре текста - осведочености радње (аорист: перфекат / одн. 1,2. лице: 3. лице, 1л.:2л., Зл.), поништавање резултата радње (плусквамперфекат).^[9] 4) Категорије глаголског вида и времена треба описати према појединим реорганизацијама микросистема - видске рестрикције у случају неутрализације темпоралне опозиције (сх. аорист само од свршених глагола, лужичко спајање свршеног вида са аористом и несвршеног вида са имперфектом). 5) Функционално-семантичка ревизија у групи прилога - нпр. за начин,^[10] како би се смањила нехомогеност састава. 6) Посебно посматрати све тенденције развоја нових специјализација у групи предлога и тражити истоветне механизме процеса у другим деловима граматичке структуре.

За актуелни и адекватни опис граматичког система у развоју важно је запазити неке посебне појаве, тенденције, карактеристике: 1) све врсте транспозиције и преношења синтаксичких односа на морфолошки или на лексички ниво; 2) процеси синкретизације и унификације; 3) процеси облигаторизације или као претходни степен - повећана фреквентност; 4) степен одржавања симетрије бинарности у парадигми.

Напомене

1 Slovnik slovanske lingvisticke terminologie, Praha, 1977.

2 История лингвистических учений, Древний мир, Леиинград, 1980.

3 История лингвистических учений.

4 История лингвистических учений.

5 История лингвистических учений.

6 История лингвистических учений.

7 Милка Ивић, Правци у лингвистици, Београд, 1990.

8 М. Ивић, Н. дело, История лингвистических учений.

9 М. Ивић, Лингвистички огледи, Београд, 1983.

10 М. Ивић, О зеленом коњу - нови лингвистички огледи, Београд, 1995.