|
|
Пројекат Растко : Бугарска : Уметност ЧОВЕК - ПЕНИС Алек Попов
Док сам чекао да се остали окупе за вечеру, донесох одлуку како нема смисла да сам седам за сто, па се упутих у шетњу до оближњег кеја. Нисам био гладан. У Замку су нас хранили више него обилно, али је данас рођендан Олину и тим поводом неко је предложио да тркнемо до ресторана у селу. Идеја ми се није нешто допала, јер је била повезана са излишним трошковима а највише са излишним разговорима. Па ипак, није ишло да се одвајам од друштва... Зато сам решио да кренем мало раније од осталих, ако ништа друго да уживам пролазећи кроз винограде у специфичној самоћи и миру. Дуги летњи дан се гасио на врховима Алпа. Близу обале љуљушкала се огрлица од лишћа и воденог биља. Над језером Леман треперила је танка измаглица вечерњих испарења. Један усамљени чамац секао је бешумно зеленкасту воду. Приметих црвена леђа мушкарца који је вртео веслима. Затим ми до ушију допре некаква песма. Мелодија је била тако тужна да ме нешто штрецну у грудима. Прамац бродића се исправи ка кеју. Постепено су речи песме стигле до мене: ухватих словенско име, које ме натера да пажљивије ослушнем. Пљесак весала све се више приближавао а са њиме је расла и моја потпуна неверица и узбуђење. - Извините, месје - почех нестрпљиво, чим је дно бродића застругало по кеју, - ваша песма ме дубоко потресла... Да не знате случајно нешто више о њеном пореклу? Рибар ме погледа са извесним чуђењем. Био је јак, зрео човек, изнад педесет година. Веђе су му биле потпуно беле, а вене се истицале на жилавим рукама. - Да, то је дуга прича - рече, - али ако имате мало времена са задовољством ћу вам је испричати. Зашто да не, рекох себи. Вечера неће никуда побећи. Седох на кеј и обесих ноге над воду. Рибар се сагну и поче да расплиће мрежу у коју се беху уплеле гранчице и друго смеће. - Било једном једно дете... - поче неочекивано певајућим гласом. Дозвољавам себи да одавде па надаље препричавам причу својим речима, будући да је његов говор био пун зависних реченица (што је разумљиво за људе његовог кова!), а не желим ни да трошим драгоцено читаочево време. Још са својом појавом на белом свету, Лука Мадић проузроковао је тежак културни шок у затвореном друштву свога родног града. Пронео се глас да је то лош знак и људи су размишљали да ли да га убију да им је мирна глава. Дошао је да га види и локални свештеник и само је руке подигао ка небесима... За сваки случај посаветовао је народ на не дира дете, јер оно што је писано биће, и да се знаци морају уважавати. То се догодило 1980. године, негде у Босни... Ти Мадићи имали су већ петоро деце, па су решили да Луку оставе у болници да их не срамоти по народу. Али не лези враже, јавио се неки братанац од мајке и рекао: - Ја ћу да узмем то дете, нема да бринете. Звали су га Ђура и волео је да попије. Није био лош човек, али ни добар. И тако, узима он дете и некако га чува до шесте године, а затим почиње да га показује на вашарима. Пет марки карта. У оно време југословенски пасош је важио по целој Европи и њих двојица су обишли све постојеће и непостојеће вашаре. Ђура је зарадио грдне марке. Купио је нов комби, подигао кућу-палату и већ се спремао да нађе неку скромнију невесту, кад изби рат. Као гром из ведра неба! Обистинила се зла коб: пола града је заклано, међу њима и Лукини родитељи... Запео Ђура да бежи. Успут је комби налетео на мину и кабина се разлетела на све стране - буффф! И то је био његов крај. После два сата наишла је патрола СФОР-а. Кад су видели претурени комби, војници су стали да виде нема ли шта да се украде. Погледали су унутра и зинули од ужаса... У једном углу је горко цвилео Лука Мадић. Опоравивши се од културног шока, војници су га из сажаљења одвели у прву пољску болницу. При погледу на младића, и сестре су доживљавале шок, али се ту задесио неки др. Геслер, добровољац Црвеног крста и он је овладао ситуацијом. Тај Геслер је имао извесне научне амбиције и сместа је извео рачуницу - случај Мадић може му убрзати каријеру. Осим тога, био је и жалостив човек и хтео је да несрећно сироче поштеди суровости на свету. Недуго после тога, Лука Мадић се нашао у једном медицинском заводу на обали чувеног језера Леман, где је подвргнут најдетаљнијим испитивањима. У то време имао је четрнаест година и за око је представљао тужан призор. Имао је ситно, немоћно тело, са кривим ногама, малу главу и детиње лице. Том ружном организму природа је прикачила гигантски полни орган, дугачак скоро седам стопа! Инструмент је истовремено био наоружан одговарајућим тестисима, који су досезали до земље. Лука Мадић је имао навику да седне на њих и да се тако одмара. Из болнице су му дали специјална колица: кад би пожелео да оде негде, товарио је на њих апаратуру и гурао је пред собом. То би изазивало извесни метеж по ходницима, мада му је инструмент био увучен у сасвим прикладну пресвлаку са црвеним и плавим пругама. Сестре би се разбежале, а пацијенти лепили за зидове као стенице... Лука Мадић се смушено досећао узрока том метежу и дубоко је патио, зато што је изнад свега тражио блискост и људску топлину. Аки једини њему блиски човек је био и остајао др. Геслер. У међувремену је Геслерова каријера кренула у жељеном правцу. Објавио је безброј радова по целом свету и стекао огромну славу. Почели су да га зову на све стране на конференције и симпозијуме. На та путовања, разуме се, водио је и младића како би на лицу места илустровао дати случај. Постепено људи су почели да му долазе на предавања не толико због њиховог садржаја колико ради разгледања. На крају крајева, научни кругови такође имају жељу за разонодом. Тај Геслер није сасвим био имун на искушења Мамона и кад је схватио одакле дува ветар, сместа је сео и написао књигу: Пенис мој пријатељ или нешто слично. Књига је постала истински бестселер и продала се у милион примерак у свету, па чак и у Бугарској. А опет, они из Холивуда само су на то чекали... Геслер је зарадио гомилу долара и купио куђу на обали језера - прочутог Леманског језера, где сви паметни светски људи живе у атмосфери неузнемираваног спокоја и хармоније са својим банкарским рачуном. (Он је жену већ имао, макар и ружну, али кад је донео мало пара, испало је да и није тако ружна.) Све то време Геслер, који је иначе био хришћанин, осећао је извесну грижу савести да се користи бедним сирочетом и на сваки начин се трудио да му потпомогне духовни развој. У том погледу, међутим, није имао ко зна какав успех, јер се показало да је Лука Мадић доста заостао у менталном развоју. Због гигантског пениса у мозак му никад није долазило довољно крви. Што је са своје стране водило до велике смушености у његовој способности расуђивања. Лука Мадић је тешко памтио, није знао да чита, нити да рачуна. Често му се вртело у глави. Највише је волео, разуме се, да гледа телевизију, нарочито МТВ. Као сваки пубертетлија, наравно... У болници је био неки Кунц (или Куно), који се старао о младићевој хигијени, прао га је гуменим цревом, брисао итд. Исти тај Кунц, доказано покварен тип, донео је младићу прљаве часописе који су откривали људски полни живот са његове најживотињскије стране. Мадићеве очи сместа су се исколачиле и он је почео да се узбуђује. Куку мајко! На срећу, завртело му се у глави и онесвестио се. Дошли су сестре и лекари и некако га освестили. Кунц је, напокон, добио отказ, а Геслер је предузео све мере да се то не понови, јер је проценио да ако младић добије ерекцију, читава ће му крв отићи у пенис и мозак ће остати ускраћен. Што би значило тренутну смрт! Од тог тренутка надаље, живот Луке Мадића је постао стерилан. Сестре су обучене у безобличне комбинезоне сиве боје а дужином пениса су му прикачили мерне инструменте који су очитавали његово стање. Допуштали су му да гледа само Cartoon Networks и слуша класичну музику, од које би му се увек приспавало, у крајњем случају џез - али толико cool да би после тога дуго цвокотао зубима и ни на памет му не би падала ерекција. Геслер је иначе био решио да га кастрира да би му глава била мирна. Тек што је издејствовао решење за операцију, кад му испаде да мора на конгрес у Бразил. Овог пута реши да младића не води са собом, јер у то време се одржава чувени фестивал у Рију, страхујући да младић не потпадне под његов јаки утицај,,, То се показало фаталним. На супротној обали Леманског језера, у граду Евијану, живела је лепотица Лазања. Била је удовица већ десет година и по мишљењу свих, који су је познавали, укључујући и њеног супруга - Бог да га прости! - била је фригидна као мамут ископан из алпског глечера...Једног поподнева, док је дремала у врту, јавио јој се анђео господњи и рекао - Жено, следи ме! Она се мало зачудила, али је кренула, јер и без овога није видела особит смисао у свом животу. Анђео је одвео до пристаништа и рекао јој да ухвати брод до Лозане. С друге стране језера чекао је један мушкарац са таблом, на којој је писало: ЛАЗАЊА. - Ја сам! - рекла је. Овај је дунуо у два прста и одмах дотрчаше тројица санитараца у зеленим кецељама. - Овој жени је потребна хитна помоћ, - рече одсечно. И тако, дакле, они је хватају, убацују у кола хитне помоћи и терају у болницу. (Геслер само што је отишао за Бразил.) Ту су се, разуме се, дуго чудили која је то жена, зашто је дошла и на почетку нису желели да је приме. Но, касније, кад су јој проверили осигурање, смиловали су се. Узели су јој одећу, дали јој спаваћицу и сместили је у једну лепу собу на другом спарту са погледом на језеро. Удовица је седела покрај прозора, гледала ка родном Евијану и питала се: - Шта ћу ја овде, до ђавола? Изашао је месец. Прошла је сестра и дала јој је таблету за спавање. Током ноћи анђео јој се поново јавио и рекао: - Жено, пробуди се! Она се сместа проборавила. - Сада ће ти се открити тајна оргазма - казао је анђео и ишчезао. Окретала се Лазања по мраку, али ништа није примећивала. Напокон је начула некакво сумњиво шкрипутање. Полако је устала и отшкринула врата. Ходником је пролазио Лука Мадић гурајући колица и свој инструмент. Удовица је моментално изгубила памет и говор; ноге су јој малаксале и поче да лије тешке, ватрене сузе. Лука Мадић се такође укопао у место отворених уста. Лазањини телесни облици назирали су се испод танке спаваћице. Кад се мало прибрао, догурао је свој инструмент до жене и прстима додирнуо њене груди како би се уверио да је стварна. Она је одмах престала да плаче, зграбила га и угурала у собу. А шта се ту даље дешавало, то нико не може да каже... Ујутро су нашли два тела. Кроз отворени прозор било је улетело десетак галебова и халапљиво им кидало бело месо. Гласина о трагедији разнела се надалеко и нашироко и тронула душе најокорелијих банкара. Од тог времена на обалама језера Леман пева се ова тужна песма: Лука Мадић мушкарчина је био И тако даље. Изговоривши то, рибар продужи да се занима својом мрежом, а ја пођох замишљено стрмином ка светлима ресторана Le vieux navire, где је вечера сигурно већ започела. (c) Алек Попов Gradina (Nis), № 7, 2005. |
