Епископ Платон (световно име Миливоје),
рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке
(Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио
у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда
богословије.
По завршетку богословије, рукоположен
је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви
где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју
је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. По
повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца,
а убрзо за суплента у Београду. Као професор службовао је у Алексинцу
и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела
и архимандрита.
За време рата 1912. архимандрит Платон
је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник.
Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је
провео у Србији и помоћу својих веза у иностранству помага све оне
који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице.
Управник манастирске штампарије у Сремским
Карловцима и уредник “Гласника српске патријаршије” био је од 1932.
до 1938. године. Поред својих редовних дужности у Сремским Карловцима,
архимандрит Платон је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936).
За епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је
4. октобра исте године у Сремским Карловцима патријарх Варнава.
За епископа охридско-битољског изабран
је 1938, а годину дана касније премештен је у Бања Луку.
Као епископ бањалучки дочекао је почетак
Другог светског рата. Када му је саопштено (10. априла 1941) да као
рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам
канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког
и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити
бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма
какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју
са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој
на духовној старжи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући
уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.
. .” Када су 4. маја 1941. године
епископу Платону наредили да напусти Бањалуку, по претњом да ће бити
ухапшен ако то не учини, владика је замолио римокатоличког бискупа
Јозу Гарића да интервенише код надлежног стожерника да му се омогући
боравак још два-три дана како би се спреми за пут.
Бискуп му је одговорио да буде миран
и спокојан. Међутим, већ наредне ноћи (5. маја 1941), усташе су ухапсиле
владику Платона и одвели га, заједно са протом Душаном Суботићем,
архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где
су их убили и бацили у реку Врбању. Ово гнусно дело извршио је усташа
Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима
23. маја 1941. године.
Првобитно је сахрањен на војничком
гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву.
На редовном заседању Светог архијерејског
сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика
и унет у Именослов светих Српске православне цркве.
