|
|
|
Драгољуб ДрагојловићКрстјани и јеретичка Црква босанскаСадржај монографије и општи закључакБеоград 1987 Српска академија наука и уметности / Балканолошки институт Посебна издања, Књига 30, Примљено на I седници Научног већа Балканолошког института 31. марта 1986. године Садржај
Општи закључакСви покушаји да се јеретички карактер цркве босанске, таквом су је уосталом сматрале обе правоверне цркве, разреши у оквиру концепције Ф. Рачког или његових опонената, нису дали жељене резултате. Организација, учење и обреди цркве босанске пре говоре да је она у свим својим појавним облицима непосредни изданак старијег, нереформисаног анахоретског монаштва раширеног и изван византијске сфере утицаја, које се у Босни стицајем историјских околности почетком XIII века нашло на удару западне цркве, него резултанта схематски схваћене праволинијске филијације источног богомилства или западног катарства, који су у првој половини XIII века, или нешто раније, босанском монаштву одвојеном од своје матице дали јеретичко устројство и дуалистичку доктрину. Непосредну везу цркве босанске са старијим анахоретским монаштвом, које је у осталим јужнословенским земљама тек крајем XII и почетком XIII века стављено под чвршћу контролу цркве, а подизањем богомоља и увођењем монашких правила у целини прилагођено организацији византијског киновитског монаштва, потврђује хијерархијско устројство, унутрашња организација и учење цркве босанске, како је познајемо делом из латинске и дубровачке, а делом из домаће изворне грађе настале у крилу цркве босанске. Заједничко је за ове обе врсте извора да су доминантну снагу у цркви босанској представљали за јерес осумњичени крстјани које, не случајно, западни и дубровачки извори називају редовницима (regulantes) или монасима (monachos), а домаћи, „редовима", „редовницима", „светим" или „божијим људима", терминима који су у источној цркви били резервисани само за монахе пустињаке. Уместо поделе на савршене (perfectos), вернике (credentes) и слушаоце (audientes), који су и код источних богомила и код западних катара представљали различите категорије јединствене црквене организације повезане заједничким обредима, у цркви босанској постојала је само подела на крстјане-монахе, који су представљали „цркву божију" или "цркву Христову", и на „лаике", „мирске људе" или „људе овог вјека", који су били изван цркве и њене организације. Ову суштинску разлику у схватању „цркве божије" измећу босанских крстјана и средњовековних дуалиста још више наглашава, с једне стране, устројство цркве босанске, чија се хијерархијска звања „старац" и „гост", преузета са Истока из организације источног монаштва, не подударају са хијерархијском организацијом катарских цркава које су поред бискупа имале „старијег сина", „млађег сина" и „ђаконе", а са друге, унутрашња организација крстјана, чија су братства окупљена под заједничким кровом живела у кућама које домаћи извори називају хижама, дубровачки, кућама крстјана или патарена, а западни, манастирима или самостанима. Илузорно је зато куће босанских крстјана, које су као манастири у источној или самостани у западној цркви уживале право азила и важиле како куће поверења, упоређивати са „кућама јеретика", које су на Западу, према подацима инквизиционих записника, представљале привремена склоништа чланова јеретичке хијерархије, који су у њима у ноћним часовима потајно окупљали своје вернике на заједничке молитвене скупове. Босански су се крстјани разликовали од западних катара и источних богомила не само схватањем цркве, њеним устројством и хијерархијском организацијом, већ и својим теолошким учењима и верским обредима. Они су, примера ради, старозаветним патријарсима и пророцима, које су средњовековни дуалисти презирали и у слуге Сотоне убрајали, посебно поштовање указивали и у „божије људе" убрајали. Аврам је за њих, као и за мистичаре источне цркве, био симбол небеског гостољубља, а Мојсије и Илија представници Старог Завета који су се као „божији људи" једини удостојили да виде славу небеског оца. Мојсијев закон, који су западни катари одбацивали и за изум Сотоне сматрали, босански су крстјани у својим библијским књигама преписивали и важност му, супротстављајући га „закону Христовом" западних катара, до „скончанија света" приписивали. Уместо еванђелиста Јована, кога су средњовековни дуалисти посебно поштовали и са Исусом и Девом Маријом за анђела божијег сматрали босански су крстјани поштовање указивали, с једне стране, „врховном апостолу Петру" као „гостинику" цркве божије, а са друге, „васељенском учитељу Павлу", чије су житије из чтиминеја источне цркве преписивали и његовим ликовима своје библијске књиге илустровали. За разлику од средњовековних дуалиста који су храмове божије одбацивали, иконе исмејавали, умрла људска тела са лешевима угинулих животиња изједначавали, гробља презирали и молитве за умрле игнорисали, босански су крстјани надгробне цркве подизали, али су се попут монаха пустињака небеском оцу под отвореним небом молили, знак крста су у своје библијске књиге уцртавали, ликовима Исуса Христа, Деве Марије, старозаветних пророка, апостола и хришћанских светитеља, чије су празнике славили, библијске књиге илустровали, своје су мртве сахрањивали и надгробне им споменике подизали, за своје су умрле молили и својим се умрлим као заступницима пред богом обраћали, јер су аналогно учењу неких монаха мистичара веровали да крстјани као „свети" и „божији људи" на „велико судиште" не долазе, већ да после смрти у вечни живот прелазе, насељавајући се посредством „Аврамовог гостољубља" у „небески Јерусалем". Босански су крстјани сакраментима правоверних цркава супростављали своје „рукоположење" које су, као и монаси источне цркве, звали „правим" или „Христовим крштењем", сматрајући га јединим обредом „које спасење доноси". Негативан став према сакраменталном наслеђу правоверних цркава босански су крстјани темељили на делимично редигованом веровању преузетом из праксе источног монаштва да сваки човек монашким заветом, односно „рукоположењем" може да постигне, примајући у душу „Дух свети" или „дух оца небеског", „обожење" и „светост апостола" „просветљењем славе великог бога", која је човеку још за живота у материјалном телу отварала пут ка небеском Јерусалиму. Упрошћавајући ово фундаментално учење монашке мистике која је могућност „обожења" повезивала са посебном аскетском праксом, босански су се крстјани удаљили, с једне стране, од официјелног учења обеју правоверних цркава, које су их, не без разлога, као јеретике осуђивале, а са друге, и од праксе средњовековних дуалиста који су, изграђујући властиту антицркву, сакраменталном наслеђу правоверних цркава супротстављали своје властите сакраменте исте функционалне намене, којима су у духу дуалистичког учења давали други обредни садржај и другу теолошку позадину. А то је управо она гранична линија која босанске крстјане, без обзира на неке привидне сличности, одваја од теорије и праксе средњовековних дуалиста. Босански су крстјани, судећи по малобројним записима и натписима, веровали само у „једног свемогућег бога", схваћеног у тројству Оца, Сина и Св. Духа, у „једног господа Исуса Христа", сина „свете Богородице", творца „свега што је постало" и „без кога ништа није постало што је постало", и у „једну свету и нераздељиву Тројицу", што је у потпуној супротности са учењем средњовековних дуалиста који су оспоравали и „свемогућност" Богу Оцу и „божанство" Исусу Христу, сматрајући га анђелом божијим и мањим од Бога, и „нераздељивост" св. Тројици. Прихватајући мистички дуализам источне цркве, босански су крстјани у једној доследно спроведеној симетрији „небеском оцу" супротстављали ђавола који није ни отпали Сотона, као старији божији син умерених дуалиста, ни „безпочетни Сотона", као зли бог екстремних дуалиста, већ само „кнез" и „господин вјека", „ђаво навадник" људских душа на зло и грех, „божији непослушник" и „супарник" у борби за људске душе; небеском свету, где је вишњи Јерусалим и „жилиште" „божијих људи" – „овај свет" где „кривња царује"; „анђелима који верно служе оца небеског" – „анђеле које је скинуо Сотона", „божијим људима" који су се удостојили „божије милости" да „рукоположењем" приме у душу „дух оца небесног" – „синове вјека" или „одступнике које Сотона уводи у скровишта скудилна"; „божијој цркви" на овом свету, чији је „гостиник" „врховни апостол Петар" – „идолску цркву" „кнеза вјека" са „иконобом", старешином цркве његове и „законицима", католичким свештеницима, који „све дане људима опраштају грехе и тако губе људске душе". Одбацујући космички дуализам два безпочетна бога, бога добра и бога зла, односно бога светлости и бога тмине, босански су крстјани одбацивали и антрополошки дуализам душе и тела. За њих људске душе нису ни „демони отпали са неба", ни „божији анђели" које је Луцифер на небу завео и у материјална тела заточио, већ „пленици" тела у којем се као у блату прљају, али у стању да „милошћу божијом" очишћење од греха „приме" у себе „дух оца небеског" и да се ослобођене власти „кнеза вјека" уврсте у „божије људе", чије је „жилиште" на небу, у небеском Јерусалиму. То све говори да се организација, обреди и учење босанских крстјана може разумети једино у оквиру теолошке мистике источне цркве, коју су прихватили посредством домаћег монаштва, чији су изданак били, а не у оквиру средњовековних дуалистичких јереси, чије учење, организацију и верске обреде, судећи по сачуваној изворној грађи насталој у крилу цркве босанске, нису ни познавали. |
|
Историја
• Људи • Земља
• Умјетност • Духовност ©
2002 - Пројекат Растко; Технологије,
издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности
и културе; |
