Владимир Ћоровић: Босна и Херцеговина (1925)

Културне прилике

I

За три српске школе у Босни и Херцеговини зна се да су постојале пре XIX века. За најстарију, сарајевску, има чак вероватности да је старија и од XVIII века, јер се у Записнику старе сарајевске цркве од 1682. године међу прилагачима за црквени зејтин помиње и Никола даскал, а 1684. године ту се бавио калуђер Гаврио, даскал, из херцеговачког манастира Завале. За српску школу у Мостару израчунао је врло обавештени стари трговац Ристо Иванишевић да је постојала крајем XVIII века и да јој је први запамћени учитељ калуђер Макарије Зуровац. Трећа школа била је при манастиру Дужима, седишту херцеговачких митрополита све до 1777. године. Није немогуће да је тада постојала српска школа и у Зворнику, уз владичанско седиште, јер 1819. године учитељ Живко Марковић помиње „училишче јуности зворничкој” а годину пре тога наводи се Тома „маћистар”, у истом месту.

Од XIX века српских школа има више. У првој половини тог столећа постале су школе у Бањој Луци, Лијевну, Стоцу и Бијељини и у неким другим местима, а до окупације 1878. године било их је укупно 41. На жалост, о животу тих школа и о њихову раду ми данас немамо довољно вести, исто као ни о њиховим наставницима. Све што се може поуздано утврдити изнећемо у овим редовима.

Прве школе постојале су уз богате црквене општине, односно уз богато варошко становништво. У свима варошима Босне и Херцеговине, све до данас, православни елеменат врло је малобројан. По статистици од 1910. године он је износио и тада само 19,92%. Значи, дакле, да је тај релативно мали број по проценту могао доћи до неког изражаја само у већим местима (Сарајево, Мостар, Бања Лука) и да је, ако је хтео издржавати школу и учитеље, морао бити имућан. То се и види. Школе су се понајпре развиле у оним местима, где је био врло жив трговачки промет, као у Сарајеву, Мостару и Лијевну, и јака занатска производња. Поред тога, школе се, како видесмо, развијају и уз места где се налазе епархиска седишта, очевидно из потребе да се добије писмено свештенство. Сигурно с тога, што обичним приходима с црквеног таса школа није могла бити збринута и осигурана, јављају се доста рано школски ктитори, који остављају мање-више богате легате за издржавање „школе за цркве”. Неки добри људи чак су сами подизали школе. Сарајлија Јован Милетић сазидао је српску школу у Трсту 1782. године, а богатим поклонима помагао је и своју сарајевску општину.

Наставно градиво није познато, али по том што се међу најстаријим наставницима налазе калуђери, јасно је да је школски тип одговарао оном манастирских школа. Световни учитељи помињу се тек у XIX веку у другим местима ван Сарајева. Занимљиво је да се у Србији, пред Први Устанак, наводи у Ужицу један Чајничанин, ћебеџија Јевгеније, који је „поред свог заната, који је у великом радио, држао и школу у својој сопствено кући и децу бесплатно читању и писању учио. Сиротој деци куповао је књиге и хартију за своје новце.”

Стари Шпиро Зец, трговац из Мостара, који је учио школу у родном месту четрдесетих година XIX века, описивао ми је овако. Плаћала се школарина грош на месец; сиротну децу, вредну пажње, узимала је општина на свој трошак. У школи се учила буквица и часловац. Псалтир није морао да чита сваки; то су могли да уче само „превасходителни” ђаци и они који ће ићи у попове. С православнима заједно учила су и католичка деца све до Окупације, пошто у Мостару нису имала своје школе. Први учитељ, који је дошао са стране у Мостар, 1846. године, био је неки Андре Павасовић Далматинац упућен у тај град вероватно од хисторичара Мостарца Дим. Милаковића или Ђорђа Николајевића, заузимљивог просветног и националног радника најпре у Задру, па после у Дубровнику. Тај одушевљени млади Андре уноси сасвим нов дух у школу и на јуриш осваја сва ђачка срца. Он чита с децом место досадних часова и тропара народне песме, говори о хисторији и прича им приповетке. „Мрска школа поста ми дража од најдраже игра”, уверавао ме два-три пута стари Шпиро. Андре уведе и излете с ђацима, где их је учио певати и одушевљавати се.

Андре Далматинац ове речи пише:
Под мој барјак коме храбро срце дише,
Породи нас мати бити дика роду
И више свега љубити слободу.

Кад је 1848. године избила мађарска буна он је оставио школу и отишао у Војводину са два млада мостарска пријатеља, Алексом Ћелићем и Петром Шушићем, и тамо је као јунак оставио главу. Сав је Мостар заплакао за њим као за најрођенијим.

Другог једног исто тако одушевљеног учитеља, Александра Шушкаловића, који је из београдског лицеја дошао да учитељује у Сарајеву, почетком педесетих година, описивао је његов ђак, г. Владан Ђорђевић. Тај млади човек, који је с највећом љубављу радио свој посао и из чије су школе изишли наши најбољи људи оног времена (доцнији митрополит Сава Косановић, Константин Хаџи Ристић, Симо Чајкановић, Глигорије Јефтановић и др.), био је сличан овом Андри Далматинцу и оставио је исто тако светлу успомену. „Шушкаловић је у школи предавао много што-шта што се учи у нижој гимназији, или у другим средњим школама, и колико смо ми у тој школи могли научити, најбоље се види из овога: ја, који сам био само три године у тој школи, кад сам се вратио у Београд и положио пријемни испит за гимназију, примљен сам одмах у други разред, а Сава Косановић и Симо Чајкановић, који су у тој школи провели четири године, примљени су у Београду одмах у Богословију за редовне ђаке, и ако се онда примао у Богословију само онај који је свршио четири разреда гимназије”.

Из таквих школа у Сарајеву и Мостару излазили су њихови ђаци са годину-две дана понављања као готови учитељи за друге школе по Босни и Херцеговини. „Од такових бијаше један Ђорђе Г. Говедарица”, прича Лука Грђић Бјелокосић, „коме је запало у дужност да отвори школу у Бијелом Пољу, а чим се је други нашао за Бијело Поље, он је отишао у Габелу, у Клепце, те је тамо отворио школу. Отолен је отишао, чини ми се 1867. године, у Дражљево у Гацко, те је тамо поучавао синове проте Перише Поповића и још некоју дјецу из Дражљева, све док га је замијенио спремнији од њега Атанасије Анђелопољ, а он сиђе у Метохију моме оцу на занат и остави се учитељевања. Атанасије Анђелопољ био је учитељ на Дражљеву све до устанка 1876. године, а те године оде у добровољце, те је као подофицир погинуо на Јавору”. Учитеља, који нису свршили ништа друго осим основну школу, било је по сеоским школама у Херцеговини врло дуго, све до почетка овог века.

Турске власти, по својој традицији, биле су у питању школовања немуслимана без икаква интереса. Од Омерпашиног времена, односно од средине XIX века, и тим се питањима обраћа већа пажња, али не толико ради школе, колико из страха од српске пропаганде, која је од доласка на престо кнеза Михајла постала врло активна. У нови казнени законик за босански вилајет објављен 1870. унесена су била три члана, која су се односила на школу. По њима, школа се могла отварати само са дозволом власти; учитељи су морали бити намештени са пристанком хућумета (т. ј. политичке власти) и школске књиге морале су бити прегледане и одобрене од државних органа. Тих година почињу и први прогони српских учитеља и велиздајничке парнице; Серафим Перовић, Леонтије и Јован Радуловић из Мостара; Коста Вучковић и Васо Пелагић из Бање Луке; Теофил Петрановић из Сарајева страдају ради својих веза са Србијом.

Развитак српских школа од 1860. до 1876. године помаган је знатним делом из Србије. Књиге и новац долазио је често отуда, нарочито за школе мањих општина. Нешто прилога, преко руских конзула, пристизало је и из Русије. Учитељи, међутим, били су или домаћи људи, образовани у србијанским учитељским школама и богословији, или, много чешће, Срби из Војводине, Далмације и Хрватске.

Католичке школе постојале су уз манастире, нарочито уз три најважнија, Фојницу, Крешево и Сутјеску. Али је било школа и ван манастира. 1783. године две сестре, Анђелија и Марта Нешковић, уступиле су у Сарајеву своју кућу за католичку школу и сиротиште. У Лијевну се прича да су крајем XVIII века „учили дјецу своју и својих пријатеља” два брата Мато и Иво Тадић, но праве школе није било. Активности босанских фрањеваца, који су имали неке врсте школа у својим парохиским здањима, има се захвалити да је писменост код њихова елемента била доста велика. Још 1685. хвалио се Антон Габељак, како има „доста жена и чобана који знају читати”, што је донекле потврђивао и фра Стјепан Маргитић. Уосталом, за то говори и штампање књига Дивковићевих и других и њихово растурање кроз народ Босне и Херцеговине. За неписмени свет, несумњиво, не би се нико излагао тим трошковима.

До 1785. године, највећи део босанских католика, који су хтели да се образују као свештеници, школовао се по Италији, а од тада превлађује похађање аустриских, мађарских и хрватских школа. 10. јануара 1785. године јавило је угарско краљевско намесништво босанском бискупу да је Јосиф II одредио 107.700 форинти главнице за васпитање босанских фрањевачких клерика. Бечка влада је радо из политичких разлога прихватила молбе фрањеваца, да се заводи монархије отворе за њихове питомце. Најактивнији босански фрањевци после тога долазе из Аустрије. Такав је, на пример, бискуп Августин Милетић, који 1815. године даде свој Почетак словства, једну врсту буквара, и уведе за народно просвећивање метод сличан аналфабетским течајевима. Фратри су окупљали децу, мушку и женску, учили их писмености и служили се при том бискуповом књигом, која је поред азбуке и бројева имала и нешто хришћанских поука. Осим фратара те су течајеве држали и световњаци. Мато Кусало, пушкар у Лијевну, сабирао је у свом дућану децу и учио их, вероватно по тој књизи, читању и писању. Слично је радио, исто у Лијевну, и Фрањо Ђолић. Писали су, вели један извештај, „по папиру и таблици од јаворовине и крушковине, те по растопљеном воску… Писали су „лапишом” (оловком) и расплесканим а зашиљеним оловом. А да могну више пута на истој даски писати, остругали би исписано „срчом” (стаклом). Сједили су на „хасурама” (поњава од рогоза), а писали су на кољену или клупици, коју би свако дијете себи донијело”. Школарина је код ових световњака била пола цванцика, а касније читава цванцика на месец.

Прву праву католичку школу подигао је око 1823. године код манастира Толисе фра Илија Старчевић, један од врло радиних босанских фрањеваца, који је у своје време играо и врло видну политичку улогу. У његовој школи било је места за 120 ђака, али је посећивало обично од 50–80. Његов пример потако је и друге. 1830. године упутила су три фрањевачка манастира молбу султану Махмуту II, да могу подизати и они школе „као Грци и Срби” („more Graecorum atque Serviorum”). Вероватно да им у том послу не би биле прављене велике сметње, као ни Старчевићу, да су они озбиљно прегли на посао. Али је од двадесетих година XIX века фрањевачки ред у Босни патио од других невоља. Између клерика васпитаних у Италији и оних васпитаних у Аустрији, односно Угарској насташе борбе о првенство, створише се две странке „Талијани” и „Угри” и преко двадесет година трајала је љута распра међу њима. Угарски ђаци сматрали су себе за способније, тврдећи да су изашли из модерније уређених и боље организованих школа, и пребацивали су застарелост и нижи степен наставе талијанским училиштима. С тим у вези, али нарочито појачан личним мотивима, јавио се и сукоб између бискупа фра Рафе Баришића, апостолског викара у Босни, и једног дела босанских фрањеваца, које су водили аустриски пријатељи, фра Илија Старчевић и фра Маријан Шуњић. Тај сукоб изазвао је општу саблазан трајао је више година и довео је једно време дотле, да се поделе чак и католици Босне и Херцеговине. 1843. издао је босански везир наредбу, да бискуп Баришић не сме бити пуштен у Босну; а херцеговачки везир Али паша Ризванбеговић огласио је „да гди се год који фратар из Босне у херцеговачком пашалуку уфати, има му се глава осићи.” Спор се решио 1846. године тако што је Херцеговина добила посебан викаријат и била одвојена од Босне; за херцеговачког викара би именован Баришић, док Босна доби другога. С тим у вези је и оснивање новог католичког манастира у Херцеговини, на Широком Бријегу, који је данас један од најлепших и најважнијих у целој земљи.

Кад је завршен тај спор почео је живљи покрет за оснивање народних школа. 1847. године писао је фра Грго Мартић јавно у новинама: „Опоменимо се ја сада ја ли већ никада, кад убојни наџак са пећи о клину виси, а у Цариграду се за академије камен теше; кадно нас од Врачара и Црне Горе, од Велебића и Медвјед града сестрице миле наше слатким гласом кличу и вапију. Настојмо најприје; колико је могуће ми сами по себи дјечицу малу барем у ове три варошице около самостана наших у страху божјем буквару приближавати и на перо свикнути”. И, доиста, још те године основано је пет школа. У варцарској школи фра И. Јукића било је 18 мушке и 12 католичке женске деце и 17 православне, а међу тима и „три ожењена ђакона, који ће се запопити”. У тим су школама били учитељи капелани, а учили су децу читању и писању латиницом и ћирилицом, веронауци и рачуну. Те године јавила се мисао да се у Сарајеву оснује заједничка школа за православне и католике, са два учитеља за ђаке једне и друге вере. Иван Јукић, добронамеран и готов да прихвати сваку нову мисао, писао је 1850. године, како би уопште била потребна сарадња православних и католика за дизање опште народне просвете и предлагао је за то оснивање једног школског фонда, у који би свак улагао бар по 20 пара годишње. Наиван, сиромах Јукић још није познавао своје средине, али је с разлогом слутио како ће му се казати да зида куле по облацима. Међутим, католици су 1853. године, на своју молбу, добили од Аустрије извесну сталну годишњу помоћ за издржавање њихових основних школа, а домало је дошла и помоћ од француске владе. С тим новцима почела је одмах живља акција око подизања школа на све стране Босне – Херцеговина је дуже времена била искључена из те потпоре – и пред Окупацију католици су имали у обе покрајине 54 школе са 2295 католичке деце.

Муслиманске школе у Босни биле су и остале, у главном, доста примитивне и лоше. У њима је превлађивала верска настава, често са махиналним учењем на памет читавих арапских сура из Корана, које деца нису нимало разумевала. Учитељи, недовољно спремни, били су бедно плаћени и бавили су се, поред школског рада, и другим често понижавајућим пословима. У школама је било врло мало помоћних средстава за наставу, нарочито мало за предмете ширег културног значаја, као хисторију, књижевност, земљопис. Школе су биле приправне, мектеби, где су се деца претежно учила вери, и где је настава трајала по две-три године. Нашим основним школама одговарале су руждије. У медресама училе су софте (богослови), а у дарул-муалимину муалими (учитељи). Године 1869. био је донесен један посебан школски закон, у ком су предвиђене и друге школе. Али за провођење тог закона није остало довољно мирна времена, јер убрзо наступају немири, устанци и прече бриге. А тешко и иначе да би имао успеха, јер је наставни језик имао бити турски и јер се влада није много паштила, да школско питање направи доиста једним од озбиљних старања и државе и друштва.

Поред основних школа православни су основали, помогнути од Србије и прилозима из Русије, 1867. године једну врсту богословије у Мостару, која је годину дана после тога премештена у манастир Житомишљић. 1866. основана је богословија и у Бањој Луци. За њено оснивање дао је сарајевски митрополит Игњатије 1000 дуката; сама идеја о школи потекла је, међутим, од тада врло одушевљеног националног радника Васе Пелагића. У ту богословију долазили су ђаци од 15–35 година. „Неки су били и ожењени, па имали и дјеце код куће”. „Професори (учитељи) на богословији били су Срби већином из Србије и Аустро-Угарске (два су била рођена Херцеговца) и то већим дијелом академски образовани људи, који су долазили у Босну не за какву своју корист, да само преживе или можда да се обогате, него више да помогну народу своме.” Исти је случај био и са наставницима нове српске сарајевске „трговачке” школе, прве праве ниже средње школе у читавој земљи. Ту се учило, вели један Немац, који је 1869. посетио школу и њеног главног предавача, одушевљеног романтичара Богољуба Петрановића, „од прилике оно, што се у првим разредима немачке гимназије учи”. За српску женску сироту децу основале су 1866. године једну ванредно лепо уређену школу две племените Енглескиње мис Мјур Макензијева и мис Паулина Ирби. „Ми на западу”, писале су оне у својој књизи Путовање по словенским земљама Турске у Европи, „можемо да не осећамо да ће се наших интереса ма на који начин много тицати будућа судбина српскога народа, испала она добро или зло. Али опет, кад погледамо колике се и какве симпатије обилато показују према неким другим „гаженим народима”, онда тешко да можемо одказати наше поштовање и наше добре жеље народу којега су слободан дух и јачина народнога живота преживели пет стотина година страховите патње и борбе.” Мис Ирбијева водила је тај завод, читаво време о свом трошку, после смрти своје пријатељице (1874.), све до своје смрти (1911.), само са једним малим прекидом за време босанско-херцеговачког устанка (1875–9). Својим тестаментом она је своје велико имање у Сарајеву оставила Просвети и Добротворној Задрузи Српкиња, да и на тај начин обавеже српски народ својом великом љубављу и доброчинством.

II

За време аустриске управе Срби су могли са највише поноса да укажу на свој културни напредак, и на онакав какав је био. Јер све што су створили био је тежак и невероватно напоран плод њихова властитог рада. У свима културним и националним установама све је, од почетка до краја, потицало готово само од њих; и иницијатива и средства и читав рад; а за све је требало водити тешку борбу и примити велику одговорност. Борба није била уштеђена никад и ником; и то борба која се стално водила са моћнијим од себе, са читавим једним режимом; и у којој је појединац за најплеменитије намере имао да трпи најљуће прогоне. Свака, најнезнатнија, концесија морала је директно да се отима. И најнезнатнији успех значио је с тога врло много у једно време, кад се по неколико година морало преговарати да се народним установама може дати народно име и кад се певање ма које родољубиве песме сматрало као злочин против јавног реда.

Наш успех изгледа понекад знатан нарочито онда, кад се посматрају релативним бројевима. До 1910. године ми смо имали 115 својих школа, које су издржаване само из народних средстава. Влада је основала до тада свега 394 основне школе. Ниједна од српских школа није имала ни паре потпоре од владе, док су школе немачких колониста у Унтервиндхорсту, Креки, Францјозефсфелду и на другим местима биле обилато помагане. Иако су имали своје школе и њих издржавали, Срби су морали да плаћају прирез и за владине, „комуналне” школе и да тако сносе двоструке терете. Владина намера била је врло прозирна; она је рачунала да ће српски елеменат због тих и других разлога напустити своје националне школе и прећи у њезине, да се тамо васпитава у посебном босанском патриотизму. Та владина намера показивала се и иначе. Комуналне школе одмах су се отварале тамо где је постојала или била започета која српска школа; предстојници и други представници власти често су кушали свим могућим начинима да се деца из српске школе преводе у комуналне; а за све то време стајали су по читави други српски срезови са једном-две или ниједном школом. У читавом у главном српском срезу бос. Нови, где су била 1910. 22063 становника, постојале су у то време свега две државне школе. Слично и у Дубици. Са 25823 становника тај је срез имао исто само две школе. Међутим, како смо већ раније истакли, влада је са системом подизала школе међу католицима. У претежно католичком столачком срезу, који је имао 34563 становника, било је 1910. 15 државних школа; а у љубушком са 42402 становника 13. Та је неправда и несразмера бола очи и показивала на најотворенији начин пристрасност управе. Закон о обавезној школској настави донесен је тек 1910. године, али се није могао применити, јер је било села која ни на 6–10 километара нису имала школе у својој близини.

Зла намера босанске владе види се, даље, и у овом. Све до босанског сабора, т. ј. до 1910. године, она није хтела да отвори женске учитељске школе у земљи, него је тај посао препустила потпуно часним сестрама, зна се из којих разлога. Из школе часних сестара изишло је до 1909. године 246 учитељица, међу којима је било 39 Српкиња. У муслиманске женске школе, као и у шеријатску школу, нису никако, и то с планом, упућивани наставници Срби и Српкиње.

Гимназија и реалки је у Босни и Херцеговини било пре рата доста мало: 5 гимназија (Сарајево, Мостар, Тузла, Бихаћ, Дервента) и 2 реалке (Сарајево, Бања Лука,). Постојала је, поред тога, језуитска гимназија у Травнику и фрањевачке у Високом, Горици и Широком Бријегу. У свим тим школама (сем верских) проценат ђака био је до 1910. године од прилике овакав: 38% православних, 38% католика, 15% муслимана, а остало отпада на друге вероисповести. Велики проценат католика тумачи се тим што су то била добрим делом чиновничка деца, чији родитељи живе по варошима. Мали проценат муслимана долази отуд, што они задуго нису хтели да похађају средње школе, нешто из нехата, а још више из неповерења према владиним намерама. Поред гимназија у земљи је било 9 нижих трговачких школа и две учитељске.

Број аналфабета износио је у Босни и Херцеговини до 1909. године 85,9%. Од 800.000 православних у 1908. години било је само 351.962 уопште у могућности да похађа школу. Поред свега тога, све до августа 1910. године, власт није дозвољавала одржавање аналфабетских течајева ни свештеницима, ни академичарима, па чак ни докторима филозофије.

Као жива потреба да се створи једна солидна организација за нашу укупну културну политику, која ће, поред осталога, колико могне паралисати и исправљати грехе и зле намере службене политике, основано је 1902. године друштво Просвета. Његови почеци били су скромни, али ипак не без програма за даљу будућност. Потицај за оснивање дала је невоља наших студената у Бечу и Грацу, који су волели гладовати и мучити се, него ући у обруч Калајевих обавеза, да се, притезани све јаче, с планом васпитају за аустриски чиновнички менталитет. Организована с почетка као потпорно друштво Просвета се брзо и систематски развијала све више у једну праву културну установу, обухватајући шири круг рада и постављајући себи све новије циљеве. Већ друге године по свом оснивању, желећи да помогне јачање нашег малобројног грађанског сталежа, Просвета прима Привредников програм и сву бригу око набављања и опремања шегрта. Развијајући тај корисни рад све више Просвета је помогла, да се створи читава једна нова организација Привреде, која се после издвојила као засебна установа. До оснивања те организације, Просвета је радила и на стварању земљорадничких задруга и на образовању њиховог савеза. Поред тога, она је обилато помагала соколски и побратимски (апстинентски) покрет.

У свом правом раду, у ширењу просвете и спремању просветних радника, Просвета је учинила невероватно много. Шта је она значила у земљи показују ове бројке: до 1902. године Босна и Херцеговина имале су свега 29 факултетски образованих Срба православних; а од те године, од оснивања Просвете па до 1912. године, њеном помоћу је свршило 39 правника, 17 филозофа, 5 лекара, 5 ветеринара, 12 техничара, 5 економа и 3 фармацеута и 6 из осталих струка; то значи 92 човека само на великим школама. Половина тога броја не би се достигла да су ти питомци чекали на стипендије од владе, која нас је осетно запостављала. Треба само знати да је од стипендија ишло католицима, којих је у Босни у пола мање него православних, 281.257, а православнима 243.528 круна и да је за верске и школске потребе давано католицима 234.886 круга, а православнима 178.574 па да се види како је мањина с планом подизана на штету већине. Поред овог помагања ђака на високим школама, Просвета је помагала и ђаке средњих школа. Ту је, уз сарадњу добротворних задруга Српкиња, односно сада Кола Сестара, са њиховим ђачким трпезама, дошла на срећну мисао да оснива конвикте, којима ће многим ђацима олакшати могућност за школовање, а помоћу којих ће над свима добити бољи надзор и више услова за систематских васпитање. Поред тога, она је издавала буквареве за неписмене и протурила их у 50.000 примерака и организовала аналфабетске течајеве са наградама за предаваче. После рата, с успехом развија предавања у народу и креће једну добру књижницу, књига за народ. Најпосле, она је прва почела организацију народних књижица по селима и варошима и створила је још 1911. године своју корисну и добро посећену Српску Централну Библиотеку у Сарајеву. Просвета је, као што се види, била права матица целог нашег културног рада у Босни и Херцеговини, чак главна артерија нашег јавног живота. Један од главних и најревноснијих радника у њој био је г. Васиљ Грђић. Босанска влада је с посебном пакошћу пратила Просветин рад и ометала га гдегод је могла. 1915. године, главни часници друштвени стављени су под суд; друштво је оглашено за велеиздајничко и цело му је имање било конфисцирано, а тако корисни рад обустављен. После рата обновљена Просвета је покушала да прошири свој рад на целу краљевину, али све до данас није наишла на прави одзив. У Босни, међутим, где је њен рад само по добру запамћен, то је још увек прва и најважнија организација, са преко 20.000 чланова.

Просветин рад дао је образац и другим елементима у Босни и Херцеговини, да оснују лична друштва. Хрвати су добили свој Napredak, а муслимани Гајрет. Сва та друштва имају, у главном, исти програм као и Просвета, само им је активност више сужена, јер су наишли на мањи одзив у народу него она. За муслимане се не може рећи да им је овако једно друштво било мање потребно него православнима, али је код њих, на жалост, интерес за културна питања био досад, код широких маса, увек од споредног значаја.

III

Научног рада у земљи било је релативно мало. Све до аустриске окупације недостајали су основни услови за то. Не само да није било научних завода, који би помагали и тражили проучавања, него није било правих могућности ни за приватан научни рад. Недостајала је пре свега потпуна лична безбедност, нарочито на путовањима, а после и потребни интерес средине за такве ствари. Једини покушаји, који су чињени то је већ поменути хисториски рад неких фрањеваца у XVIII веку и настојања неких хоџа и друге улеме код муслимана да тумаче и проучавају, понајвише на турском језику, разне источњачке текстове.

Већина Босанаца муслимана, која се истакла својом личном вредношћу било у књижевности било у науци, деловала је понајвише у самом Стамболу, у срцу државе; а мали је број остајао у земљи осуђен на све тегобе, које недовољно развијене покрајинске средине стварају људима жељним да раде са пуним апаратом и на ширим основама. Међу првима хвале нарочито неког Судију, родом из сарајевске околице, који је живео у XVI веку. Он је, каже г. Сафетбег Башагић, „најпопуларнији Бошњак међу турским писцима”. „Босна се може поносити да је Турцима дала најбољег и највјештијег коментатора и тумача перзијских класика”. Међу другима, који су деловали у земљи, спомињу Хасана Кафију из Прусца (умро 1616.), ученог богословског писца и коментатора, аскету и јунака. Носећи место кошуље кострет, држећи постове, нападајући дервишке опсенаре, а чинећи добро обема рукама, он је, у традицији источњачких верских радника, био жив пример својих верских теорија. „Строги аскета није трпио свирке ни пјесме бојећи се да му не раздражи живце” и сав се предао својим верским разматрањима. Као једно од његових најбољих дела сматра се спис о турској држави, Темељи мудрости о уређењу света, написан на арапском језику, а прерађен на турски по изричној жељи султана Мухамеда III. По родитељима је пореклом Босанац, а умро је као чиновник у Босни (1650.) хваљени турски хисторичар Печев (Ибрахим паша Алајбеговић), који је написао хисторију Турске од почетка Сулејмана Великог до краја Мурата IV (1520–1640). Мостарац Мустафа Ејубовић, познат под именом Шехјујо (1650–1707), био је нешто преко петнаест година у Цариграду, где је постао наставник и врло цењен коментатор. На његова предавања „јатомице су долазили” слушатељи и ван његове школе, јер је знао прирођеном вјештином и говорничкијем даром разложити најтежа темата”. Крај живота провео је као мостарски муфтија, налазећи, на неки свој начин, „да вјетар Свемилостивога долази од Херцеговине”. У XIX веку од извесне је важности Сарајлија Салих Мувекит, писац једне хроничарске хисторије Босне од доласка Турака. Друга лица, којих уосталом нема много, нису успела, да својим радом очувају неки нарочито достојан помен.

Код босанских фрањеваца било је нешто интереса и за извесне научне ствари, али дела која су објављивали или су обичне упуте за широки пук и почетнике или доста наивни дилетантски покушаји. Најактивнији је био Маријан Шуњић, који се бавио, поред књижевности, још и филозофијом, хисторијом и филологијом. Од почетка XIX века јавио се известан филолошки интерес из чисто практичне потребе. Тад се код католика место ћирилице стала уводити латиница, и то, разуме се, није ишло без тешкоћа. Још 1782. тужио се фра Марко Добретић, како је „мучно с туђим словима у наш језик уписат сваку реч по својој нарави”, „јер у Латина нејма онолико слова колико би се отило за моћ писат подпуно и управ у наш језик”. Сваки писац правио је, с тога, разне комбинације слова на свој начин, да би могао изразити оне гласове за које није било простих слова у латиници. Пометња је била врло велика и отсуство јасно утврђених правила и начела осећало се свуда, а нарочито у школи. Први покушај да се писање том азбуком доведе у ред, извео је у Босни фра Андрија Кујунџић, а налази се у спису његова пријатеља фра Стјепана Марјановића Institutiones grammaticae latinae idiomate illyrico (1821.). Доста учени фратар увео је извесне диакритичне знакове, н. пр. з за ч и дr за самогласно р, поједноставио је писање других неких гласова, али је ипак задржао доста сложених слова, која су несумњиво отежавала писменост. Његов правопис, којим су штампане неке школске књиге, био је усвојен у Босни и трајао је све до педесетих година, кад је, после извесне борбе, понекад оштре, био потиснут од Гајеве реформе.

Код православних, може се мирно рећи, научног рада у то раније време није уопште било; не чак ни онаквог какав су неговали босански фрањевци.

После Окупације упутило се у Босну и Херцеговину више страних научењака да почну студије и „открића” у тим научно нимало експлоатисаним земљама. Неколико страних музеја, а међу првима бечки, пештански и загребачки, пожурили су исто тако да за своје збирке добију што више материјала из тих области, за које се знало да морају имати сваковрсних музејских објеката. То нагло интересовање за босанске ствари и та јагма за предметима из ових области даде повода активнијим људима тадашње босанске бирократије да и сами обрате пажњу на питања те врсте. Већ 1880. јавља се мисао, да се у Босни оснује археолошко друштво и створи музеј, и то, како вели један тадашњи извештај, изрично због тога „да се драгоцјене наше старине не разносе по туђини”. Ствар тада није успела и требало је да прођу још три-четири године, док се прилике нешто среде и док потстицај за рад не дође од шире јавности. Централна бечка комисија за истраживање и чување споменика била је организовала свој рад и у Босни и Херцеговини, и то, како се данас зна, са добрим успехом. То је дало повода и неким другим страним друштвима да почну сличан рад и неизбежно супарништво у тим стварима није могло остати без последица. У јавности почеше да избијају разне оптужбе и пребацивања и најзад протести, што се то уопште дозвољава. То оживи стару мисао и доведе 1885. до њеног остварења. У Сарајеву би основано једно друштво са задатком да поред хисториског створи и природњачко оделење једног природњачког музеја. Министар Калај желео је и протурио у друштвена правила, да музеј не буде чисто научна, него уједно и привредна установа; да буде не археолошко природњачки, него уметничко-обртни. Не спорећи важност овог другог, нама је данас мило што су оснивачи музеја ипак у раду остали при својој првој намери. За музејски рад друштво је одмах набавило два млада чиновника; за хисториски део г. Ћиру Трухелку из Загреба, а за природњачки Отмара Рајзера из Беча. 1. фебруара 1888. нови музеј би отворен и проглашен као државна установа с именом Земаљског Музеја. Од тада он се ширио и развијао, богатећи се огромним наласцима при ископавањима и систематским сабирањима, и данас је несумњиво најбогатији музеј целе наше краљевине. 1913. пресељен је у нове своје просторије, у пет великих павиљона, који су исто тако најлепше музејске просторије целе државе. Аустрија је врло добро знала шта значи за утисак код страног света једна сјајно уређена културна установа као што је музеј, у који по правилу увек долази културнији део путничке публике. У нас се некад са иронијом и можда са нешто права говорило да су то потемкинска села; – само, камо среће да их је остало више!

Као орган музеја кренут је 1889. године његов Гласник, који излази ћирилицом и латиницом све до сада. Његовом појавом осетно се почео јачати интерес за сам завод и на страни и у самом народу. Његови сарадници су понекад људи од највећег имена у нашој науци, као Миклошић, Јагић, Јиречек, Руварац и др; а има и читав низ људи из народа. Да резултате свог научног рада саопшти и ширем кругу европских стручњака, кренула је управа музеја Wissenschaftlicshe Mittheilungen aus Bosnien und der Herzegovina (1893–1916., 13 књига), у које су улазили сви важнији чланци из Гласника у немачком преводу. Читавом раду Земаљског Музеја могу се чинити многи и врло оправдани прекори; један од најглавнијих ми смо већ напред истакли у почетку нашег хисториског прегледа. Али је једно ван спора. Његовим више него тридесетогодишњим радом музеј је успео да прибере огроман и у неким дисциплинама – сме се слободно рећи – готово непрегледан материјал. Његови главни научни радници (Ћ. Трухелка; Карло Пач, данас наследник Јиречеков на бечком универзитету; Фридрих Кацер, геолог; Отмар Рајзер и др.), истина све странци, урадили су врло много за проучавање наше земље, осветили су читаве периоде наше прошлости и дали, у многом правцу, врло солидне основе за даљи рад. Као научни завод музеј је био достојан сваке пажње и стекао је врло леп глас и код нас и на страни.

Другу научну установу основао је Карло Пач 1908. године. То је Институт за испитивање Балкана. Налазећи да је Балканска Комисија бечке академије била далеко од непосредне акције и сувише гломазна и строго академска, а вођен уз то извесним личним и политичким мотивима, Пач је створио један завод са нешто скромнијим претензијама. Он је настојао, да проучавање Балкана повери и људима, чији рад не мора бити академских особина, ако је само свестан и вршен на терену са личним испитивањима. Желео је осим тога да преводима, изводима и рефератима о делима домаћих научењака упозна страни свет, у првом реду немачку публику, на чијем је језику писао, са радом и резултатима постигнутим већ на Балкану и да на тај начин олакша тамо даље студије и омогући правилније схватање оног, што поједини балкански народи мисле и осећају. Али у првом реду интерес тога завода, из добро познатих разлога, беше посвећен Албанији. Више од половине оног, што је Институт урадио и објавио за време свог трајања, било је за проучавање ове покрајине; за све друге земље и народе Балкана био је интерес јасно другостепени. У овом заводу састављена је несумњиво код нас најпотпунија библиотека о Албанији и Црној Гори, као и врло лепа збирка оријенталских рукописа. Спремајући и један систематски књижевни архив, Институт је 1909. откупио целу радну собу Силвија Ст. Крањчевића, заједно са библиотеком и свима рукописима и архивом. Серија издања овог завода биле су посебне књиге, издаване још од 1904. године, пре правог оснивања Института. Објављиване су под заједничким називом Zur Kunde der Balkanhalbinsel. Од њих је изишло 27 списа у три оделења; а) путовања и посматрања, б) извори и испитивања и в) инвентари и библиографије. Народно Веће 1918. године обуставило је рад тог Института, налазећи да је мало служио интересима Босне и Херцеговине и да је његово деловање, поред наше две академије, потпуно излишно.

Трећа научна установа у Босни и Херцеговини је Геолошки Завод, који је био под управом недавно умрлог Фридриха Кацера. Он је у вези са Земаљским Музејом и нема својих издања.

Иначе, ван Сарајева и тих завода са њиховим библиотекама, у читавој земљи није било више ниједног места где се наука неговала и где се научно дало радити. Ни у једној вароши Босне и Херцеговине није било библиотеке, која је, бар преоба, могла послужити за систематског трагање ма у ком правцу. Ниједна чак није имала ни своје серије наших познатих књижевних и научних друштава, као ни бар главна дела лепе књижевности. Најлепша библиотека, коју сам видио, то је она у манастиру Фојници, али и она има више значај старине и издаје у многом за дела од друге половине XIX века. Тек 1911. створена је Српска Централна Библиотека, али и она, природно, у Сарајеву. У покрајинским местима то неповољно стање траје све до данас и многим младим људима, пунима воље за рад, убија прву енергију и скреће их на послове које они нису желели и који им, можда никада, неће давати ону лепу радост унутрашњег задовољства са занимањима која би најволели.

Ипак, у новије време, Босна и Херцеговина дале су неколико научних радника, образованих понајвише на странима универзитетима, који су се приметили са доста добрих и признатих студија и резултата. Од њих је једини Јевто Дедијер, изашао из школе г. Ј. Цвијића, данас међу покојнима; остали, као Владислав Скарић, хисторичар и кустос Земаљског Музеја; анатом Драго Перовић; фра Јулијан Јеленић, истраживач прошлости фрањевачког реда; др Ристо Јеремић, испитивач босанских насеља и њихових хигијенских прилика; др. Урош Круљ еугеничар; и неколико других, старијих и млађих, још су у пуној снази и раде са љубављу на свом послу.

IV

Топал Осман паша дошао је за везира босанског 1860. године за изричним задатком, да, после Париског Конгреса и Хатихумајуна, уведе у земљи читав низ рефорама и културних установа и тако отупи све оштрице нападаја на застарелост и заосталост турске управе. Он се, доиста, са своје стране трудио да одговори тешкој дужности и његово везирство донело је земљи осетан напредак. Међу осталим стварима, које је кренуо, беше и куповина вилајетске штампарије у Сарајеву 1866. године, прве у читавој Босни и Херцеговини после више од три стотине година иза старих српских калуђерских штампарија код нас, у Горажду и Милешеву.

Уз штампарију кренут је и службени недељни лист Босна, на турском и српском, са арапским и ћирилским словима. Први број листа изашао је 16. маја 1866. и обратио је на се, сасвим природно, општу пажњу. То је био приви лист такве врсте у Босни и занимљив знак неких нових покушаја. Исте године почео је излазити и Босански Вјестник И. Сопрона, као независан политички лист, али није могао да се одржи. Срби се нису слагали са његовим начином писања, налазећи да није довољно у ондашњем омладинском духу, а други га у земљи ни онако нису читали. После две године, 1868. године, покренуо је Мехмед Шаћир Куртћехајић, на жућкастом папиру, Сарајевски Цвјетник, поучно-политички лист са доста занимљивим садржајем. У народу је лист ради своје боје зват жутим. Поред тих листова у Сарајеву, покренут је и у Мостару лист Неретва, али, на жалост, од њега не само да није очуван ни један комплет, него чак и ниједан примерак.

Купујући штампарију и покрећући лист Осман паша је имао посебне намере. Он је желео да под сваку цену истисне књиге и новине, које су долазиле из Србије, и које су, по његову уверењу, само служиле српској пропаганди. Он с тога наређује да се у вилајетској штампарији штампају сви уџбеници за школе у Босни и Херцеговини, а оне из Србије просто забрањује. Фра Грго Мартић у својим Запамћењима прича, на два-три места, поближе, како је Осман паша као „дубок политик” ишао за тим, да „српство сваком приликом очепи”. Али такве мере никад и нигде нису донеле жељене резултате. Са поносом писао је тих година сарајевски трговац, Коста Хаџи-Ристић, који су све узорци ради којих ће сва турска настојања остати узалудна. Међу осталим он помиње „што се књиге све више читају”, „што сад имаду у Босни боље школе” и „што је очигледце османство у опадању, а србство у напретку, ако Бог да”.

Друга штампарија основана је у Мостару 1872. године. Основао је дон Фрањо Милићевић, а помагали су га херцеговачки фрањевци. Служила је углавном првих времена за штампање школских књига и локалног календара.

Прве српске штампарије, у Сарајеву Ристе Ј. Савића и у Мостару Владимира Радовића, основане су тек иза Окупације 1890. и 1891. године.

Књижаре у читавој Босни и Херцеговини није било ниједне. У старије време књиге су добиване добрим делом са стране; за православне су стизале понајвише као поклони из Русије, а за католике, у мањој мери, од римског колегија Пропаганде. За неке књиге наводило се, ипак, где се могу набавити. Тако на пр. у Огледалу духовном из 1628. стоји да се може добити код издавача Марка Гинама у Млецима и у Сарајеву „при господину Ивану Падиљу у Латиенек”. У Светњаку фра Филипа Ластрића (1766.) стоји, да се књиге „продају у Сплиту код Марка Мандића ћурчије, иначе у Босни, у сутишком манастиру има ји.” Оскудица књига била је, међутим, врло велика. Вук Поповић писао је 27. јуна 1853. Вуку Караџићу: „Виђао сам при погребу ђе по три попа из једног требника читају опијело! И без службеника на памет, ђе поп служи летурђију итд.” „Леденичани имају двије цркве, и у њима немају ни једне друге књиге, осим ове једне србуље”. И то је тако било у Боки Которској, која је у куд и камо погоднијем положају него Босна и Херцеговина. Тужећи се на ту оскудицу књига писао је Герасим Зелић у свом Житију, како се „јошт до данас није у Далмацији нашао који трговац Србин да тргује с књигама или барем ако не с другијем, а оно с правилнијем црковнијем”.

Књижаре замењују, донекле, вредни повереници. Сматрајући растурање књиге за корисну и националну дужност извесни свештеници, учитељи или просвећенији трговци купе у својој средини „пренумеранте” или претплатнике за поједине књиге и тако их уносе у народ. У Сарајеву и Мостару растурала се тако по нека десетина књига, али само оних које су ма по чем подесне за шири круг. Тежа лектира и више „књижевна” ишла је доста рђаво. Сербски Народни Лист тужио се 1839.: „А кад ће се осам тисућа књига Летописа распродати? Помагај браћо! А ко ће ји куповати, кад читаве провинције за њега не знаду, које би највише знати морале, н. пр. Босна”. Отварајући своју књижару у Београду 1851. Милош Поповић надао се да ће моћи организовати продају књига и у Сарајеву и Мостару и Јован Гавриловић писао је о том Вуку Караџићу с пуно наде. И, доиста, од друге половине XIX века, књиге улазе у Босну и Херцеговину у већем броју и више се траже. У том погледу много чине млади ђаци, понајвише богослови и учитељи, који пристижу из Србије и Војводине.

V

У старија времена несумњив културни елеменат наших земаља беху трговци. Они су први, још у најдавније дане, пред свитање историје, почињали везе између света ван Босне са становништвом тих земаља; показивали му нове предмете стварали му нове потребе, развијали му нове видике. Касније, непосредно иза римског војника долазио је римски трговац и са своје стране знатно доприносио, да се појача културни интерес људи, с којима су долазили у додир. У Љубомиру је нађено девет комада златних новаца цара Константина Копронима (741–775.), што је доказ да је и у та веома мутна времена VIII века одржаван промет између босанске унутрашњости и осталих делова царевине. После те трговачке везе бивају све живље. Нови далматински градови, Дубровник и Спљет, дижу се у главном као трговачки посредници између свог залеђа и прекоморских страна. У трговачким уговорима са суседним владарима они гледају – нарочито то чини Дубровник – да што више повластица добију за своју робу и своје трговце, који се разилазе по свима важнијим местима.

Развитком рударства у Србији XIII, а у Босни XIV века, трговачке везе постају још тешње, а утицај страних елемената још већи. Босна није имала капитала за експлоатацију својих рудника и уступала их је обично Дубровчанима и Млечанима. Ови су на извесним важнијим местима образовали своје праве колоније и развили читаве мале вароши, у којима њихови људи раде на велико. За време борбе око Сребренице 1426. године Дубровчани су се тужили да су њихови трговци претрпели тамо на 50.000 дуката штете.

И главни радници у рудницима беху странци, понајвише Саси, који долазе у Србију и Босну у главном из или преко Угарске. То беху већином католици. Није с тога чудо, што се управо уз главне руднике земље подижу и главни католички манастири: Крешево, Фојница, Олово. У Крешеву се налази чак и један краљев двор, а Фојница постаје једно време „главно трговачко место Босне”. Сребреница, искоришћавана још за време Римљана, беше „највећи рударски и трговачки град читава подручја између Саве и Адрије”. Први пут се помиње 1376. као живо место са великим дубровачким насељем. У његовој близини до данас се одржао назив места Сасе (други недалеко у вишеградском срезу), али сад са претежно муслиманским и млађим становништвом. И у Звонику, касније прозваном Зворнику, налазила се у XV веку дубровачка колонија и католичка црква. Бан Твртко уступио је сребрни рудник Остружнице (код Фојнице) Сасину Ханусију Петровићу под уветом „сталног даривања”, а тај је створио друштво да га искоришћава. Колики је био утицај тог страног саског елемента види се најбоље по том, што је у рударској терминологији превлађивао немачки израз кроз читав Средњи Век. Немачки технички изрази налазе се и одржавају чак и у турским рударским законима: ср. варк – Gewerk, клухта – Kluft, шлаг – Schlag, шлакна – Schlacke, хутман трајбар, рошт од Rost (ср. „роште сребро” – пречишћено, „жежено” сребро), шафари од Schaffer итд. Сулејман Велики издао је посебну наредбу, „да се као и прије у мајданима врши саски закон”. И први златари и ковничари новца били су странци. То се види по калупима, који су потпуно дубровачког типа, даље по латинским натписима на новцу и најзад по погрешкама у народном језику. Први новац за Босну Младена Шубића опонаша просто млетачке грошеве. Колико су босанска места била пуна тог туђег трговачког елемента види се врло добро из једног сарајевског документа, писана за турске владе, 1581. године. У њему, међу потписима људи сарајевске католичке колоније има их равно половина, која се бележи талијански и латински; а неки Ђовани Бусни изрично каже да је из Млетака.

Али доста рано и многи људи из Босне и Херцеговине силазе у Дубровник и Спљет, да продају своје сировине или купе потребне ствари, нарочито со и жито. У XV веку има више спомена о босанским људима, који трговачким послом иду и у Млетке. Они тамо имају прилике да виде и чују много ствари, о којима код својих кућа нису ни појма имали. Ради своје неукости и непознавања света наши људи у развијенијим срединама постају понекад и предмет подсмеха. У Држићевој Новели од Станца један младић представља се Станцу, Влаху, да би био веродостојнији, овако:

С Гацка сам трговац, говеди тргујем,
ври ми притио лонац, дужан се не чујем;
путујем на сухо, море ми драго ни,
спим с уха на ухо, зло ми се и не сни.

Поред тога, добар део младића из Босне, а нарочито из Херцеговине, силазио је у Дубровник, да ту учи занате и да буде шегрт и помоћник код трговаца, па да после, ма се и не вратио кући, одржава везе са својима и утиче на њих. Требињски кнез Брајило Тезаловић, једна занимљива личност XV века, добар део своје младости провео је у Дубровнику и научио подоста од дубровачких особина, које после зна да употребљава и против њих. Такав случај био је с подоста чланова херцеговачких властеоских кућа у Средњем Веку. Касније, тај прилив Херцеговаца и Босанаца у Дубровник и приморска места бива све већи. Нека од славних имена дубровачке културне хисторије херцеговачког су порекла, тако н. пр. породица Руђера Бошковића, па чувени бискуп Ђуро Добретић, па Охмућевићи, Кордићи, Војновићи и др.

У XVII–XVIII веку добар део далматинских трговаца потиче из Босне и Херцеговине. Један део, нарочито трговци из Сарајева и Мостара, ишли су тамо са већ приличним капиталима и дужим искуством, да разгранају своје везе и стекну још већих изгледа за рад. У појединим местима они су брзо излазили на глас својом активношћу, жељом за просветни напредак, извесним пожртвовањем и живом националном свешћу. Најбољу сведоџбу о њима дао је Доситеј Обрадовић. Нешто смо од тог већ навели; а овде сад да потсетимо на његово писмо из Класена од 28. августа 1788. Ту он помиње Сарајлије трговце у Задру, који га моле да им недељом проповеда у цркви и „мог љубимог” Лазара Славујевића Мостарца и казује да му „није могуће словом њиову благост и доброту описати”. У Трсту је помињани Сарајлија Јован Милетић подигао српску школу и учинио највише да се из грчких рука откупи тамошња православна црква. Поред њега се истиче Јован Куртовић из требињске околине, познат и као дарежљив ктитор манастира Дужи. Ту су чувене трговачке и добротворске куће Мостараца Опухића, Шкуљевића, Аничића и др. и Сарајлија Бесаровића, који су донели у Трст чак и једну лажну повељу деспота Стевана издату тобоже неком њихову претку као „первом поглавици града Сребренице”. Димитрије Милаковић, познати хисториограф Црне Горе, родом је из Мостара, а старији му брат Јован беше трговац у Трсту и Дубровнику. Из Херцеговине је потицала чувена породица Владиславића, из које се толико истакао у доба Петра великог Сава Владиславић, чији се отац бавио у Приморју продавањем кожа. Родом из Босне беху и два народна добротвора XIX века, Ристо Тузлић и Константин Вучковић, творац дубровачке данас замрле Матице Српске. Међу знатне доброчинце, који за промицање србско-народне просвете у Далмацији племенита средства и начин оставише” убраја се шибенички грађанин Петар Ковачевић Мостарац. У Скрадину је читава мала колонија таквих доселица, међу којима се истичу добротвори сењске цркве Сарајлије Мићо Ристивојевић и Стјепан Сорковић; у Спљету имају велику радњу Сарајлије Димитровићи и Вуковићи, ктитори манастира Студеница.

Осим у Приморје и помало у Италију, трговци из Босне и Херцеговине ишли су од XVIII века и на хрватске, мађарске и аустриске пазаре, али понајвише у Осијек и Будим. Једно време била је трговина с кожама веома развијена у целој земљи, а нарочито у Сарајеву. Сарајевске ћурчије продајући своју робу, чувену још од старих времена, допирале су и преко граница Аустрије и биле врло чести гости у Лајпцигу.

Али, нарочито занимљива беху њихова путовања на исток, у главном у Цариград. Ради несигурности на путу ишло се увек у великим групама, каравански. У хановима, где их је затицала ноћ, била су стецишта за путнике с многих страна, који су на таквим сусретима причали утиске, доживљаје и богати репертоар приповедака, својих и народних. Све је ту ишло као у каквом старом роману, с необичностима од првог корака и готово никад без авантура. Славан је бо пазар у Узунђеву, где је долазио свет из целог турског подручја, па и са западних страна, све до 1875. године, кад је ту одржан последњи вашар. У Узунђеву, које је у целој земљи било на великом гласу, постојао је посебни босански хан, из кога су у Босну доношене најразноврсније вести. Иначе, живе трговачке везе беху са Скопљем, из кога се све до Окупације и железнице, ишло у Босну непосредно, преко Косова и Новог Пазара. Одатле је у Босну и Херцеговину долазио и известан део Цинцара из Маћедоније (отуд имена Ушћуплија, Монастирлија) и из јужне Албаније. Они су с Грцима владикама и њиховом пратњом доносили извесне особине грчко-цинцарске културе и покушавали су да је понегде унесу у нове средине, али у том правцу нису имали никаква одзива ни успеха. Напротив; њихова су деца већ у првом нараштају постајали Срби и од Петракија бивала Петровићи, и од Анђелопоља – српски учитељи.

Осим по трговачком послу, наши су људи из Босне и Херцеговине одлазили у свет и из верске ревности. Муслимани, у великим групама и готово обавезно, полазе на ћабу, а православни на хаџилук. С нарочитим уживањем, и као непрепорно одликовање после тога пута, стављали су они пред своја имена назив хаџија и остављали га деци, да се у породичном имену чува за дуг низ нараштаја. Отуд у Босни велик број имена као Хаџивуковић, Хаџиристић, Хаџидамјановић, Хаџикадић, Хаџилалић, Хаџиомеровић итд. И код православних и код муслимана врло су честа презимена Хаџић, од којих понекад долазе и имена места (ср. на пр. Хаџиће код Сарајева и Хаџића Село у крупском срезу). Хаџије су уживале извесно поштовање код својих суграђана, јер се њихов пут у далеке и заразама обилате крајеве, у време рђавих комуникација и опште несигурности, сматрао као прави подвиг. Њих су на пут испраћале читаве махале, у муслимана и мактеби с хоџама и децом, који су на глас читали две (молитве) за њих. Повратак хаџија, који су готово редовно на путу губили по кога друга од болести или других недаћа, претварао се у праве локалне светковине. Хаџиска причања била су се после тога по више недеља предмет врло жива интереса целих вароши и њене околине. Код православних се, у последње године XIX века, развила из тога мала хаџиска књижевност, коју је у Босни започео сарајевски митрополит Сава Косановић. Своје описе „светих места” и доживљаја у њима давали су сем њега Миле Попадић, Арсеније Јеремић и Максо Деспић.

У далеки свет водила је понекад Босанце и Херцеговце и ратничка служба и ратнички удеси. У бици на Косову било је заробљено неколико угледних босанских племића. Њихови доживљаји били су пуни авантура и још 1403. године, четрнаест година иза битке, – дакле дуже него што је трајало Одисејево лутање, – вођени су преко Дубровника преговори, не би ли се они како дали ослободити из Мале Азије и Цариграда, одакле су некако дали гласа о себи. Касније, за турске владе, босанске чете иду далеко на све могуће стране. Код Пољака Бошњак је био „символ храбрих и вјештих копљаника у пољској лакој коњици”. Пољски краљ, Август III, саставио је чак од босанских најамника 1744–5. један пук, с којим се борио против Пруса. Невезани ничим дубље за Пољаке, босански најамници су служили и у Пруској, где су хваљени као одлични коњаници. Њихов војнички глас био је врло велик; он је, мисли се, био повод „да је и у данској војсци уведена чета копљаника под именом Бошњаци”, који су служили у коњици, али који са Босанцима самим нису имали никакве везе. Исти је случај у XVIII веку био и у Холандији. Занимљива је судбина једне групе муслиманских војника из Србије и Босне, који беху заробљени од Аустријанаца за време ратовања 1788–1791. Њих Аустрија није повратила кућама иза Свиштовског Мира, него их је негде у Мађарској затурила и мало после употребила у рату против Француске. Мрзећи Аустријанце ти војници 1795. године уграбе прилику и предаду се Французима. У једном француском извештају тога доба они су приказани као људи веома честити и лепо васпитани. Али „овде они опадају, чаме, умиру од живе жеље да виде своју постојбину… Од Републике они ишћу само пасош, а узимају на се и храну и путне трошкове, и чак дају уверење, ако им се да неоцењиво одобрење да се могу вратити у своју постојбину, како ће писати својим по несрећи друговима што су још у аустриској служби, а имаће их око 8000, да су у Французима нашли ослободиоце, па ће они сви напустити своје заставе и повући се исто тако на земљиште Републике, да потраже спасења, среће и слободе.” Матија Рељковић, у предговору свом Сатиру, још 1779. године, лепо је истакао, колико значи за човека бистре памети такав пут по туђини, макар и са свима неизбежним невољама војничког и заробљеничког живота. „Мотрећи сваколика, кому не би на памет пала његова иста отаџбина, тко не би на вагу метнуо свој исти вилает и према другима процинио какви је и какви би могао бити…” „Ја се наслађивах у проматрању липше уређених вилаета, него је моја отаџбина Славонија, пак ми жао бијаше, што сам приварен, мислећи прије тога да нејма уреднијег вилаета од ње, јербо ја других још нисам био видио”.

Било је, поред тога, још и других начина, како су лица из Босне и Херцеговине долазила у свет. Један од њих је врло обичан у Средњем Веку, иако нам нимало није служио на част. То је трговина с робљем. Робље из Босне и Херцеговине продавало се делимично, на дубровачком тлу, а делимично на ушћу Неретве. Ово друго место било је више употребљавано, јер су у Дубровнику плаћала у прописаним случајевима доста висока такса за куповину и извоз. Продавани су и мушки и женски; само женске много више. Оне су биле и скупље. Просечна цена за мушке износила је око 9, а за женске преко 10 1/2 перпера. „Вредност једног роба одговарала би вредности од три вола… За попречну цену једне ропкиње, онда, у Дубровнику, могло се купити 260 кг јагњетине или 490 кгр. пшенице.” Робље понекад продају сами родитељи, вероватно из невоље. Добар део куповали су сами Дубровчани, али други иде често у Млетке или у јужну Италију; понеки, у мањем броју, и на друге стране. Један део тог робља откупљивао се помоћу пријатеља и родбине или добрих људи, а други је, после верне службе, понекад тестаментом ослобађан за спас душе. Иначе, робови су сматрани као прости предмети и могли су бити препродавани и поклањани. Сам босански бан Пријезда поклонио је Бенедикту Гундулићу једног роба, а тако су чинила и нека друга лица. Од почетка XIV века, јачањем човечности и културе, тај се обичај трговања с робљем прилично потискује. Дубровник доноси најпре неколико наредаба, којима забрањује извоз у Италију; после не дозвољава продавање хришћана и хришћанки и најзад укида сваку трговину. Једна енергична наредба у том правцу издата је 1416. Али се у Босни та трговина одржавала још неко време, а продаја је вршена у старом месту Древа, данас Габели. Дубровчани су пребацивали за то босанским људима и у једном писму из 1419. године писали су како то навлачи прекоре босанској држави и како се говори „по латинским местима”, да „Босна продаје људе”. Тај рђави обичај није утрнуо, јер су од почетка XV века учестали турски упади у Босну, харања и одвођења људства у ропство. Касније, у ратовањима, војни заробљеници се дуго сматрају као право робље и с њима се често тако поступа. Њихова писма, која су очувана, имају доста често много дирљивог и показују очајне напоре појединаца да дођу до слободе. Као пример наводим ово неколико реченица из писма једног муслимана, Ахмета Думњака, с краја XVII или самог почетка XVIII века, које сам нашао у дубровачком архиву: „Мој драги пријатељу! Узимљем те по богу оца мога, немој ме се оглушит у овој невољи, за то што не имам тамо до бога и до тебе мога пријатеља. Јесам се завргао тешком цином осамдесет цекина и четири срмали махраме, који ваљају за ченерала и четири емита зелена за чадора. И липо поздрављам моју нејаку старицу мајку и љубим јој руку. И моја мајко, продај кућу и у кући што се нађе покућнога. Кад ме бог опростио из галије немојте ме опет пушћати ити на галију”. Велик дио преписке граничних господара према Далмацији и Аустрији и с оне стране према Босни пун је вапаја и зазивања невољника, које је удес погодио, да под крвавима условима пролазе кроз ту најтежу школу живота. Избављени између њих били су после за своју средину необична извор за обавештења, од којих су живели цели нараштаји.

VI

Уметност у Босни била је неједнако развијена. У извесном правцу постизавани су врло лепи успеси, док се на другој страни није много одмицало од готово примитивних облика. Има често појава да стоје упоредо или у непосредној близини објекти који показују и много укуса и много полета и доста израђене технике, поред предмета чије линије имају оштрине почетника и сировост варварина. Разлике културе појединих слојева, области и нараштаја стрче као подвучене на каквој слици за примере. Прво, што је необично и што јако упада у очи, то је да је највише уметничких споменика у средишту земље; тамо где би се претпостављао да културни утицаји и обрасци најтеже допиру. По граничним срезовима тих је споменика много мање, и то не само по граничним срезовима на истоку, него и на северу и западу, где је био живљи додир са суседним културним областима. Други моменат је овај: најлепши споменици припадају старини, раном и касном Средњем Веку; а што идемо ближе садашњици споменици су све гори и све трошнији. Трећа појава, која изненађује исто тако јесте ова: народна уметност, у везу, дрворезу, ткиву итд. нема ничег заједничког с простотом средине око њих. Има преслица, резаних од чобана, или везова, које су радиле обичне сељанке, који изненађују својим комбинацијама линија, својим укусом у избору мотива, својом мером у обиму, својом складношћу боја, а који невероватно одударају од свега што се види око њих у читавом крају или срезу. Ради чега је сво то дошло није лако потпуно објаснити; али ми ћемо покушати да дамо одговор.

Од свих грана уметности најбоље је заступана архитектура и градитељство уопште. Раније смо напоменули да су обрасци за њу, у најстарије време, долазили из суседне Далмације, а вероватно и мајстори. Василије Марковић упозорио је на карактеристичну чињеницу да се у српском Загорју, чак у митровачком Колашину и у Пештеру, налазе западни облици назива за манастир, мојстир и молстир, и да код Бијелог Поља постоји село Сутиван, који носи тако несумњиво западно порекло. Тог западног утицаја има и касније. 1383. тражио је краљ Твртко од Дубровчана да му пошаљу једног свог човека за надзорника његових градова; очито с тога што је у Дубровнику тврђавна техника била врло лепо развијена и што се он њом желео користити. Војводи Сандаљу Хранићу слата је 1398. године „потребна грађа” „да се утврде његови градови”. Херцег Хрвоје Вукчић сазидао је град Јајце негде почетком XV века и дао му је то необично име по граду напуљског краља Ладислава, чији је присталица био. Ладисављев град звао се „Uovo” или по данашњем талијанском „ovo”што значи јајце. Кампаниле Св. Луке у јајачком граду и катакомбе у њему, најбољи су доказ да се утицај није задржао само на имену. Војводи Сандаљу послат је 1413. неки мајстор каменар” (`magister petrarius’) из Дубровника, да ради код њега; а 1428. упућен је Вукашину Златоносовићу, негде око Зворника, мајстор, да му сагради цистерну или чатрњу. У години 1466. радили су дубровачки мајстори да се подигне код Почитеља мост на Неретви. Тамо, први пут код нас, чујемо за назив инжењера („magistri ingenarii”). Утицаја тога било је и за време Турака; мање додуше, али ипак. Догађало се да су дубровачки радници довођени чак и за подизање џамија. 1719. писао је требињски заповедник Османбег у Дубровник „поради маистора и аргата поради чамие. Веће вас молим по Ђурђеву у прву неђелу да ми пошлете два маистора од клачина и десет аргата, а да их лиепо платим и храним колико се више море”.*

На прву нашу констатацију одговор, према том, био би доста прост. Боља уметност потиче, дакле, добрим делом од страних мајстора или по њиховом обрасцу. У унутрашњости је уметничка производња била развијенија с тога, што је ту било, од XII века, право седиште банова и краљева. Све до XIV века Босном се, у главном, сматрало само подручје око извора Босне па до Добоја. Ту су главна краљевска места: Бобовац, Сутјеска, Високо, Крешево; ту су богати рудници Олово, Фојница, Дежевица, ту места старих епископија Зеница и Бан-Брдо. С њима у вези развијена је уметничка конструкција зеничке базилике и значајних цркава у Брези и Дабравини; подизање краљевских дворова и стварање манастира. Смисао и потреба за уметност развијала се ту традицијом и дугим низом година од VI–XV века. На периферији није било те традиције; ни моћне ни богате, а дуготрајне властеле, која би од својих области направила извесна културно-уметничка средишта. У том погледу веома је занимљиво понашање војводе Сандаља Хранића. Он је, као и други неки великаши босански (Хрвоје Вукчић, Радослав Павловић и др.), имао у Дубровнику две-три своје куће. Њих му је, истина, довела у ред и украсила дубровачка влада, али он је, приликом преправака, изражавао своје жеље и захтеве и давао многе напомене. Сам је 1426. био у Дубровнику и видео једну своју зграду. Знамо да му се нарочито свиђало то што му је република понудила да у једној соби на таваници направе небо и по њему позлаћене звезде; и да је безуветно тражио да му се на кући направи мала лођа. То показује јасно да је имао извесног смисла за грађевинске објекте. Занимљиво је с тога, да он, поред свега свог прилично великог имања, није подизао сличне палате и у својој земљи. Његови градови у Кључу, Самобору или Благају, иако су у ово последње место свраћали и сами краљеви, више су утврде, него пријатна обитавалишта. Ниједан извештај страних посланика или путника не говори о каквој лепоти тих врлетних кула и градова, које су са врха стена, као орлушине, гледале на питоме долине и раскрснице путева испод њих. Кад је пред крај живота зажелео да „хвата души место” он је хтео да подиже једну цркву и болницу, али и то не на свом подручју, него и опет у Дубровнику. Зашто то? Очевидно само с тога што су сви добро видели, од почетка XV века па до пропасти старе босанске државе, да је положај Босне неизвестан и што су сви, из реда, тражили од Дубровника и понекад од Млетака, да им, за сваки случај, осигурају уточиште у њихову граду.

Долазак Турака у Босну и Херцеговину донео је земљи нов грађевински полет. Турска XV и XVI века беше држава у напону своје снаге, с јаким замахом и са видном и плодном стваралачком енергијом. Турци подижу из малих или давно запуштених средина читаве нове и јаке градове. Главна места земље: Сарајево, Мостар, Бања Лука, Травник у најбољем свом делу њихова су творевина. Мостарска камена ћуприја, подигнута 1566. године, са једним јединим смелим и високим луком изнад Неретве, јесте мало ремек-дело њихове комуникационе технике. Тако је од интереса и чувени мост преко Дрине у Вишеграду, који је дао подићи Мехмед-паша Соколовић, 1571. године.

Сарајево, које се све до XVIII века у многим западним споменицима зове Saraio и Serraglio, а у турским и у неким нашим Сарај и Босна-Сарај, добило је своје име по сарају првих заповедника турских, који су одатле, од 1436. године, почели непосредно утицати на босанске ствари. Име Сарајево је изведено од придевског облика; ср. сарај-ски, Сарај-лија. У самом граду подигнут је први мезџид са дрвеном мунаром већ око 1437. године, а право развијање града почиње од средине XV века. Данашња Царева Џамија, коју је подигао Исабег Хранушић, довршена је 1457. и кажу да се много свидела султану Мехмеду Освајачу, кад је дошао у Босну да је покори. Исабег је подигао у Сарајеву, поред те џамије, једно купатило, једну текију с јавном кухињом, велики хан зван Колобара и мост познат под именом Цареве Ћуприје. Али најважнија личност у локалној хисторији Сарајева јесте Гази Хусрефбег. Сестрић султана Бајазида II он је рано почео добијати лепе положаје. Био је намесник султанов најпре у Скендерији, после у Смедереву, па, пошто се истакао при заузимању Београда (1521.), дође за намесника и у Босну. Ту је остао с два прекида све до смрти 1541. године. Он је наставио Исабегово подизање Сарајева и створио убрзо од њега једно од најлепших места читаве земље и целог западног дела Турског Царства. Он је дао сазидати ону импозантну Бегову Џамију, најлепшу све до данас у целој Босни и Херцеговини и једну од највише уметничких зграда на целом подручју од Лијевна до Приштине. Витка мунара, са снажним кубетима; дискретна отменост унутрашњости са обиљем уметничких детаља, често пута неочекивано савршених и увек врло карактеристичних, оставља врло дубок утисак. Градња је довршена 1530. Постоји предање, да је Хусрефбег за градњу те џамије употребио мраморне стубове и другу грађу из старе епископске цркве на Бан-Брду. У сваком случају има више него један разлог који говори за то да је при градњи ове зграде учествовало и нешто западних мајстора или да су узори узети од њих. Тој грађевини посветио је Хусрефбег сву пажњу. За шедрван и чесме у авлији довео је воду из врела Црнила; а за зимско доба направио је низ чесама, за које је вода била посебно грејана. Поред џамије је мувекитхана, у којој се чувају стари инструменти за мерење висине сунца и према том за опредељивање доба дана и молитава. Према џамији је бегова медреса, по свом оловном крову прозвата Куршумлија. У тој згради распоред и општи изглед дворишта много потсећа на дворишта фрањевачког и доминиканског манастира у Дубровнику. Уз ту медресу имала се подићи и библиотека, несумњиво са оријенталним рукописима. Северно од џамије подигнут је ханиках или манастир, који је после од ватре силно оштећен. Једна мусафирхана са имаретом (јавна кухиња) била је даље дело Хусрефбегово. Нешто даље сазидао је он и бању, „која нам представља потпуно сачувани тип старих гласовитих купалишта, у којима се метода купања састоји у томе да посјетник постепено пролази кроз систем одаја, у којима температура постепено расте те је према томе и парна атмосфера у њима разнога степена.” Његова су творевина и две познате грађевине старог Сарајева: Безистан, који постоји још увек, са својим тунелским обликом и дућанима источњачког типа; и Ташли Хан (ташлихан, како се ту вели, „камени хан”), трговачки базар друге врсте. У Безистану се дућани нижу дуж ходника, а у другом се групишу око дворишта, које је удешено на четверокут. Усред Ташли Хана постојала је све до 1879. године једна мала џамија, која је те године пропала у ватри. Поред свега тога, Хусрефбег је за бољи напредак промета и трговине у Сарајеву дао направити и два у сарајевској хисторији добро позната хана: Ђулов и Морића. Први је изгорео за велике ватре 1879., те му данас нема више трага; а други, начињен понајвише од дрвене грађе, постоји још, али запуштен и сведен на степен ханова најнижега реда. Тим толиким грађевинама дигао је Хусрефбег Сарајево мимо сва друга места свога управног подручја и обезбедио му главно место за читав низ векова. Његов и ранији Исабегов пример деловали су и на друге суверенике. По подацима шејх Сејфудина Кемуре саграђено је у Сарајеву у XV–XVI веку ништа мање од 46 џамија и мезџида, што значи готово у свакој махали по једна.

Мостар је с почетка постојао као мало насеље око једног дрвеног моста на ланцима и звао се просто Мост и Мостићи, док по занимању чувара тог насеља није добио своје садашње име. Од XVI века почеше Турци да га развијају као важну стратешку тачку у долини Неретве. Од трећег деценија XVI века ту је седиште херцеговачког санџака. Град је дуго имао чисто војнички карактер. Око моста, нарочито пошто је изграђен онај поменути зидани, биле су три куле за његову одбрану и посада под заповедништвом једног диздара. „Они увијек бдију, пазе и чувају и сваку ноћ затварајући градска врата не пуштају никога унутра”, саопштава још за XVII век Евлија Челебија, један врло разговорни турски путописац тога времена. Прва турска богомоља подигнута је ту већ 1473. године. Најлепша и највећа џамија у граду, Карађозбегова, саграђена је 1569. године.

И у неколико других места турска владавина у то доба успона оставила је врло лепих и значајних уметничких споменика. Чувена је и важна грађевина Алаџа Џамија у Фочи, подигнута 1549. године. Фоча је, у прво време турске власти у Херцеговини, све до негде око 1520. године, била главно место земље и седиште санџака или крајишника; чувена и доцније ради својих укусно рађених ножева и јатагана. Алаџа Џамија је занимљива не само по својој архитектури, него и по својим украсима необичним у турским богомољама. Нарочито је морала бити лепа, и данас делимично очувана, сликарска декорација предворја са разним високо уметничким комбинацијама геометриских орнамената. При украшавању ове џамије, коју је правио турски неимар, сарађивали су мајстори са истока. Ванредно је лепа, са својом необичном куполом и широком обимом, Ферхадија у Бањој Луци, коју је довршио око 1580. босански намесник Ферхад паша Соколовић. „Ниједан босански намјесник није био силнији и моћнији од њега. Дворска му је свита била многобројна. Кад је улазио у Травник пред њим се носило 700 бајрака. Пратило га је до три стотине дели левента у одијелу од вучине под жељезним калпацима”. Џамију је подигао од откупа, што га је платио гроф Енгелберт Ауерсперг, да се ослободи из његова ропства. Откупна цена, кажу, била је 30.000 дуката. Године 1588. Ферхат је Бању Луку учинио и главним градом Босне. И трећи Соколовић из Босне, Кара Мустафабег, сазидао је једну џамију у свом родном месту Рудом, на источној граници Босне (око 1556.). Бихаћка џамија Фетхија није турски рад; она је још у XVI веку била католичка црква посвећена св. Антонију. Царски зет, адмирал и намесник у Босни, Халил паша оснивач је липчанске џамије у градишком срезу (око 1590.); а турски велики везир, Ибрахим паша, родом из Новог Шехера, дао је саградити у свом родном месту крајем XVI века доста велику џамију као трајан спомен на себе.

Поред тога, читава Босна и Херцеговина пуне су, понегде доста укусно израђених, чесама, које су побожни муслимани, с нарочитим разумевањем за потребе својих земљака, подизали себи за душу. Има чак тврдња код муслимана, – врло трезвена, уосталом, – да је подизање чесама већа задужбина од подизања самих богомоља.

Проучавање архитектуре муслиманских кућа по варошима и чардака по селима није, на жалост, стручно утврђивано како треба, на очиту штету науке. Те грађевине помало али осетно ишчезавају и кроз коју годину нове студије доћи ће можда прекасно и на недовољан материјал. Нема сумње да је добар део типа босанске беговске куће оријенталног порекла. Пашин конак у Врању и читаве махале старог Скопља изгледају потпуно исто, као и куће и махале по местима Босне. Зрачне диванане са много светлости и прозора; харемлуци са густим мушебацима; пуно намештених ћошкова и избочина; карактеристични тип високог шимлом покривеног крова с поља, – а много дрвета и често врло вештог дрвореза по таваницама и мусандерама унутра, – дају беговским кућама нешто особено и отмено и лепо у исто време. Муслиман је волео кућу; нарочито то важи за муслиманску жену, која није учествовала у јавном животу. С тога су желели да кућу направе што пријатнијом. Отуд свуда башче с много зеленила, цвећа и нарочито негованог дрвећа (севлије, игде, бадеми). Понегде су куће над самом водом или бар са малим ђеризима (воденим каналима) кроз авлију.

Касније, од XVI века унапред, кад турска царевина почиње да опада, тог грађевног полета помало нестаје; а у колико га има он већ носи обележја декаденције. Велике замисли све су ређе. Не само да каснији векови не стварају ни један нов град, него у њима очевидно пропадају и стари. Босна постаје све више не као пре полазна тачка за даља освајања, него уточиште потиснутих. У њој се прибира сумња, озлојеђеност и узајамног неповерење. Она је и предмет честих нападаја и као све угрожене пограничне области, у колико није један велики логор, носи у свему делању особине привремености и несигурности. Карактеристично је, на пример, да су чак остале непоправљене и многе од џамија које је попалио у свом пустошењу Сарајева принц Евген. Што се више ишло новијем добу прилике су по Турке постајале све неповољније и отуд је онда потпуно разумљиво што је уметнички интерес бивао из дана у дан слабији, а створена дела све трошнија.

Одговор на трећу нашу констатацију, да уметнички рад простог света често одудара од њихове средине, после овог напред изложеног, може да се донекле креће у овом правцу. Вез непрепорно није првобитно занимање широког радног света, него само оног дела који је имао доколице и средстава за што лепши и скупоценији рад, и који је такав рад неговао бар делимично по неким обрасцима или га бар усавршавао по њима. То исто вреди донекле и за дрворез. Просечне грубе руке ратара или чобана нису за тај посао, а ни њихове уметничке концепције за неке сложеније комбинације. Значи, дакле, да се и код простог света, кад се данас ипак занима везом, ткивом или дрворезом, тим послом баве или они који од њега живе (везиље, ткаље, резбари), или нарочито и изузетно даровити. Али њихови радови, по нашем дубоком уверењу, далеко су од тог да буду нешто потпуно самоникло и нешто наше „пренародно”. Хисторичар, који види две хиљаде година утицаја разних култура од прехисториског до нашег доба, са масом уметничких мотива, који се јављају као наслеђе у неколико векова и на више страна, тешко верује у такве недовољно аналисане поставке. Ми лично мислимо, да ни народне песме не само нису производ широких кругова обичног радног народа, него да му понекад нису чак ни доступачне у правој мери. Ено, примера ради, песме о женидби Стојана Поповића, где се пева о „латинском Млетку плетеноме”. Очевидно је да је такав епитет млетачком граду могао дати само неко ко га је сам видео; а да ће га у правом смислу разумети просечни прости слушалац нама није нимало вероватно.

Архитектура убогог сеоског становништва православних и католичких кметова нема да укаже ни на какву грађевину веће вредности. Чак су и цркве богатијих манастира понајвише врло обичне и врло оскудне грађевине; многе од њих биле су за дуго времена, у XVI–XVII веку, од најпростијег шепера (цркве у Фојници и Сарајеву). Сарајевска и мостарска нова црква потичу из шездесетих година XIX века; оне, несумњиво, импонују својом величином, а представљају и нов тип цркава у нас. У колико има тврдих зграда у прошлости оне носе јасне карактеристике западног типа. У Подмилачју код Јајца постоји једна католичка црква, која је грађена са много елемената готског стила. У озренској цркви лукови имају извесних романских особина, а тип херцеговачких православних и католичких цркава с пресличастим звоником потпуно је далматинског порекла (ср., на пример, цркву Св. Рока у Дубровнику). Да се то може утврдити и иначе сведоче натписи, као овај у цркви Пантелијевици код Требиња: „кампањба би подигнут 1882.,” и технички изрази, познати по свој Херцеговини, као: волат, банак, тараца, штук, скалине, камара, кашун итд. У Мостар, у сред камене Херцеговине, довозили су понекад западни мајстори – звали су их капо и капоња – мермер са Брача за прагове кућа и магаза. Нарочит утицај далматинских грађевина имају нека места Херцеговине. Требиње, са тесним сокацима, са високим каменим, немалтерисаним кућама, да се добро види солидно узидано четвртасто камење, са балконима и плочнима крововима, има у неким партијама прави изглед каквог далматинског града. Доста од далматинске грађевинске технике показује и Мостар.

Главни домаћи мајстори у Херцеговини, Поповци, учили су свој занат у Дубровнику и јужној Далмацији и то показују довољно техником и речником свог рада. У Босни једно читаво зидарско насеље представљају Осаћани код Сребренице. Они имају свој посебан начин рада, као и један посебан тајни, „баналачки”, са много романских и албанских речи измешани, језик.

После аустриске окупације дошло је у Босни и Херцеговини врло много новотарија и у архитектури. Уметничких амбиција било је у том погледу мало, нарочито првих времена. У бољим грађевинама даване су од почетка XX века с извесним планом доста лепе маварске фасаде; а било је и покушаја да се створи босански тип кућа, са комбинацијама локалних мотива и источњачких декорација. Несумњиво најмонументалнија зграда нове Босне и једно доиста уметничко дело јесте сарајевска градска општина, у чијем стилу превлађују суптилно рађени маварско-шпански елементи.

VII

Сликарске уметности било је у Босни и Херцеговини врло мало. Црквени живопис, у колико данас постоји, тешко да је старији од XVII века. Занимљиво је, да и у том правцу наилазимо на дубровачки утицај. У дубровачком архиву очувана су два уговора из 1501. и 1510. године, које су склапали калуђери Требињског Манастира са дубровачким мајсторима. У првом уговору обавезивао се Матко Милић сликар („pictor”), да ће учити за годину дана сликарској вештини калуђера Марка Стефановића; а у другом пристајао је сликар Винко Лаврентијев да из Дубровника дође у Требиње и да тамо манастирску цркву живопише „сликама и другим орнаментима са различитим бојама по наредби и објашњењу” калуђера „по грчком начину” („more greco”). На жалост, од тог несумњиво занимљивог живописа није нам остало сигурна трага.

Највише живописа остало је по нашим црквама из времена врло активног патријарха Пајсија, у доба опште обнове изографске уметности у свима нашим земљама. Од почетка па до средине XVII века живописане су, „пописане”, како веле савремени натписи, ове цркве и манастири на подручју данашње Босне и Херцеговине: 1609. Ломница, Озрен, Житомишљић (живопис овог манастира данас није очуван); 1619. Завал, 1630. Мостаћи. Живопис у Добруну старији је од тог времена, а у Добрићеву је несумњиво из XVII века. Овог пута долазили су у Босну и понеки изографи из ужег подручја пећске патријаршије. Тако, на пример, знамо, да је поп Страхиња из Будимља живописао не само Арханђелову цркву у Колашину, него чак и босански манастир Озрен.

Нешто старе сликарске уметности сачувале су и неколике џамије. Рад у њима био је искључиво декоративне природе; арабеске, орнаменти, вешто цртане суре из корана; али увек без икаквих фигура и чак без великих и одвише снажних линија. Таквих декорација има Бегова Џамија у Сарајеву; Алаџа у Фочи, која је по тим шарама добила и име („шарена”) и Ибрахимагина џамија у Мостару, саграђена 1634. године.

Године 1915. нађен је код Горњег Турбета маузолеј чувеног тепчије Батала босанског, који је умро крајем XIV века. Зидови маузолеја, били су, чини се, „обојени шареним, живахним бојама”. У католичкој цркви у Олову зидови једног гробничког оделења беху живописани рибама као симболом смрти.

Профаних слика било је врло мало. Слика херцега Хрвоја у његовом глагољашком мисалу није рађена од босанског уметника; а слика краља Томаша, која се налазила у манастиру Сутјесци и за коју се тврди да је њему савремена, нама се чини, из много разлога, да је доцнији рад.

У Босни и Херцеговини има неколико „чудотворних” Богородичиних слика, за које су везане многе легенде са познатим и по целом хришћанском свету раширеним Маријиним мотивима. Од њих је међу православним нарочито чувена Чајничка Красница, коју веома штује православни и муслимански елеменат источне Босне и североисточне Херцеговине. Код католика била је једна тако чувена Богородичина икона у Рами, која је одатле пренесена у Сињ; друга у Градоврху, коју је некад на путу из Зворника пробо један муслиман и изазвао јој, како озбиљно тврде фратри још и данас, праву крв из ране; а трећа је Госпа од Олова, штована од свих без разлике вере. Све ове три католичке Богородичине слике однесене су из Босне у бегу пред Турцима. Ни за једну од њих не зна се ко их је радио и да ли су домаће или са стране донесено дело. Са овим култом Богородице у вези је и књижевност о њој. У Босни је од XVII века нарочито много читано Агапијево дело Спас грешних у преводу Самуила Бакачића. Неке легенде одатле ушле су чак и у народне приче. Не мање популарне беху и легенде М. Дивковића, исто из XVII века, о Чудесима илити знамењима Богородичиним.

Нешто више него сликарства било је скулптуре. Она се нарочито неговала на гробном камењу, а посебно на оном у облику саркофага. Али је мало примерака који имају уметнички значај оних напред поменутих стећака из Згошће. Ипак, и у примитивном раду босанских клесара има извесних мотива и амбиција, који заслужују пажњу. Код архитектонских мотива најобичније су аркаде, понекад са розетама на рубу, и опет очевидан утицај суседне Далмације. Старије традиције представљају можда орнаментални мотиви спирале и витице. Јуначке и властеоске гробове означава гробно камење са мачем, штитом и грбовима. Иначе, на појединим стећцима покушаване су и већ и теже композиције, као коло, лов на јелене или друге животиње и средовечни мегдан.

Потпуно непроучена је остала још многа грана домаће уметности, која се неговала с много амбиција. Мислим у првом реду на кујунџулук. Он се сматрао као најотменији мушки занат и његови мајстори као људи који с љубављу и укусом усавршавају свој посао. Тај занат је био нарочито развијен и добро награђиван; у неким варошима, као Сарајеву и Мостару, постојале су читаве мале махале с именом Кујунџилук и са дућанима тих мајстора. Кујунџије су радиле ванредно много послова: за цркве, као кандила, крстове, ћивоте, кадионице, окове за иконе, за књиге и др.; сав накит за жене од тепелука до белензука; окивали су јуначко оружје, нарочито сабље и мале пушке; радили су и неке предмете за кућу и много других ствари. Било је, дакле, много прилика, кад се од појединаца тражило да покажу све што могу и кад је имала да се истакне не само њихова вештина, него и уметничка инвенција и мајсторска отменост. Женском везиљском раду обраћено је већ више пажње и ту су претходне студије у неколико започеле. У резбарској уметности, која се нарочито негује у Коњицу, као да превлађују мотиви са источњачких образаца.

VIII

У Средњем Веку, до пада Босне под Турке, позоришне уметности није било ни у далеко развијенијим културним срединама, него што је Босна. Александер Баумгартнер у својој Латинској и грчкој књижевности хришћанских народа овако објашњава ту појаву: „Старо позориште, које је у време Есхила и Софокла показивало највећи цват хеленског образовања беше у доба римских царева спало до таквог блата најгадније разврстаности, да су га хришћански учитељи и црквени оци почевши од Тертулијана једногласно најоштрије осуђивали и најстрашнијим опоменама саветовали свет да га се чува. Позориште и обожавање разврата постадоше истоветни. Qui iocari voluerit cum diabolo, non poterit gaudere cum Christo. [„Ко би се хтео шалити са ђаволом, неће се моћи радовати са Христом.”] Та реч Св. Петра Хризолога из Равене (406–450) изражава у најкраћем становиште хришћанске цркве према позоришту у њеним првим столећима. Та с правом заслужена општа анатема деловала је и у каснијим столећима и учинила је немогућим да се развије хришћанска драматика као наставак и у вези са облицима старе трагедије и комедије”.

Па, ипак, ако није било праве позоришне уметности, постојала је уметност појединих вештака и њихових мањих или већих група. У нас су ту врсту уметности једно време изводили Немци. Према преводу Иловачке Крмчије у нашим земљама знало се још у XIII веку за немачки шпилмане. Тамо се вели да „шпилман сказујет се игрц” и даље „шпилман рекше глумц”. За разне врсте глумаца шалџија („сојтарија”, ioculatores, buffones) и глумаца уопште („histriones”) зна се у Босни поуздано у првој половини XV века. 1408. помињу се у Дубровнику „cugularii” (исто што и jongleur) и буфони босанског краља, који су тамо дошли с једним његовим послаником и за своју уметност добили незнатне поклоне у новцу (18 перпера). Босански глумци долазе у Дубровник обично о великим свечаностима на дан Св. Влаха, да пред многобројном публиком покажу своју вештину и добију поклоне. Такве глумце држи не само краљ, него и поједина властела. 1410. помињу се шест жонглера и свирача војводе Сандаља Хранића, који учествују на дубровачкој светковини; касније има спомена о глумцима и свирачима војводе Петра Павловића, Ђурђа Војсалића, браће Златоносовића, Радослава Павловића и др. У свечаним приликама, о свадбама, крштењима и сл. слали су и Дубровчани своје свираче у Босну, краљу и војводама, да увеличају весеље. Да је међу тим глумцима било и наших људи казују јасно њихова имена. 1410. наводи се шаљивџија Прибиња; 1455. један је комедијаш по имену Мрвац човек Херцега Степана. У XVI веку, шаљући своје глумце у Дубровник, Алибег Павловић пише: „Ото послах моје глумце Радоја Вукосалића з дружбом на ваше светце, нека нам сте весели”. Ова дружба Радоја Вукосалића из Босне биће, изгледа, прва српска позната позоришна трупа уопште. Од XVI века јављају се и турски глумци са својим карађозом. 12. децембра 1522. године решавало се у Дубровнику да се дарују Турчин Зембаша и његови другови, које им је препоручио суседни херцеговачки санџакбег. Занимљиво је, да је република том приликом одлучила да представљачима поклони 300 аспри, али да не изводе својих игара.

На жалост, данас нам није ништа изближе познато, шта су представљали ти глумци; у чему се састојао цео њихов рад; где су све налазили узоре; ко је сачињавао њихову публику и какав је укус био у ове. Једино, што се може с прилично сигурности тврдити, то је чињеница да су ти глумци имали као прву дужност да служе за увесељавање својих господара. После пада моћне босанске властеле, нарочито после XVI века, глумачки занат осетно пропада и све више долази у редове цигана, где наскоро постаје једно до најпогрднијих занимања. Реч сојтарија је у наше дане прешла већ у листу тешких личних увреда.

Позоришта се јављају код нас поново тек после Окупације. Прва позоришна трупа Ђорђа Протића, дајући националне хисториске комаде, прошла је кроз извесна места као у триумфу. У Мостару су је, као какве сватове, пратили с песмом и свирком неколико сати ван вароши. Брзо после тога, код Срба нарочито у вези са светосавским забавама, учестале су дилетантске представе у свима главнијим местима Босне и Херцеговине. Наши први књижевници А. Шантић, Ј. Дучић, С. Ћоровић, улазе и међу прве позоришне дилетанте. Прво стално, полудилетантско а полупрофесионално позориште, које је имало да ствара позоришну публику и развија њен укус, створили су сарајевски Срби 1912. године, али га је власт, после годину дана корисног рада, силом угушила.

>>