Vladimir Ćorović: Bosna i Hercegovina (1925)

Kulturne prilike

I

Za tri srpske škole u Bosni i Hercegovini zna se da su postojale pre XIX veka. Za najstariju, sarajevsku, ima čak verovatnosti da je starija i od XVIII veka, jer se u Zapisniku stare sarajevske crkve od 1682. godine među prilagačima za crkveni zejtin pominje i Nikola daskal, a 1684. godine tu se bavio kaluđer Gavrio, daskal, iz hercegovačkog manastira Zavale. Za srpsku školu u Mostaru izračunao je vrlo obavešteni stari trgovac Risto Ivanišević da je postojala krajem XVIII veka i da joj je prvi zapamćeni učitelj kaluđer Makarije Zurovac. Treća škola bila je pri manastiru Dužima, sedištu hercegovačkih mitropolita sve do 1777. godine. Nije nemoguće da je tada postojala srpska škola i u Zvorniku, uz vladičansko sedište, jer 1819. godine učitelj Živko Marković pominje „učilišče junosti zvorničkoj” a godinu pre toga navodi se Toma „maćistar”, u istom mestu.

Od XIX veka srpskih škola ima više. U prvoj polovini tog stoleća postale su škole u Banjoj Luci, Lijevnu, Stocu i Bijeljini i u nekim drugim mestima, a do okupacije 1878. godine bilo ih je ukupno 41. Na žalost, o životu tih škola i o njihovu radu mi danas nemamo dovoljno vesti, isto kao ni o njihovim nastavnicima. Sve što se može pouzdano utvrditi iznećemo u ovim redovima.

Prve škole postojale su uz bogate crkvene opštine, odnosno uz bogato varoško stanovništvo. U svima varošima Bosne i Hercegovine, sve do danas, pravoslavni elemenat vrlo je malobrojan. Po statistici od 1910. godine on je iznosio i tada samo 19,92%. Znači, dakle, da je taj relativno mali broj po procentu mogao doći do nekog izražaja samo u većim mestima (Sarajevo, Mostar, Banja Luka) i da je, ako je hteo izdržavati školu i učitelje, morao biti imućan. To se i vidi. Škole su se ponajpre razvile u onim mestima, gde je bio vrlo živ trgovački promet, kao u Sarajevu, Mostaru i Lijevnu, i jaka zanatska proizvodnja. Pored toga, škole se, kako videsmo, razvijaju i uz mesta gde se nalaze eparhiska sedišta, očevidno iz potrebe da se dobije pismeno sveštenstvo. Sigurno s toga, što običnim prihodima s crkvenog tasa škola nije mogla biti zbrinuta i osigurana, javljaju se dosta rano školski ktitori, koji ostavljaju manje-više bogate legate za izdržavanje „škole za crkve”. Neki dobri ljudi čak su sami podizali škole. Sarajlija Jovan Miletić sazidao je srpsku školu u Trstu 1782. godine, a bogatim poklonima pomagao je i svoju sarajevsku opštinu.

Nastavno gradivo nije poznato, ali po tom što se među najstarijim nastavnicima nalaze kaluđeri, jasno je da je školski tip odgovarao onom manastirskih škola. Svetovni učitelji pominju se tek u XIX veku u drugim mestima van Sarajeva. Zanimljivo je da se u Srbiji, pred Prvi Ustanak, navodi u Užicu jedan Čajničanin, ćebedžija Jevgenije, koji je „pored svog zanata, koji je u velikom radio, držao i školu u svojoj sopstveno kući i decu besplatno čitanju i pisanju učio. Sirotoj deci kupovao je knjige i hartiju za svoje novce.”

Stari Špiro Zec, trgovac iz Mostara, koji je učio školu u rodnom mestu četrdesetih godina XIX veka, opisivao mi je ovako. Plaćala se školarina groš na mesec; sirotnu decu, vrednu pažnje, uzimala je opština na svoj trošak. U školi se učila bukvica i časlovac. Psaltir nije morao da čita svaki; to su mogli da uče samo „prevashoditelni” đaci i oni koji će ići u popove. S pravoslavnima zajedno učila su i katolička deca sve do Okupacije, pošto u Mostaru nisu imala svoje škole. Prvi učitelj, koji je došao sa strane u Mostar, 1846. godine, bio je neki Andre Pavasović Dalmatinac upućen u taj grad verovatno od historičara Mostarca Dim. Milakovića ili Đorđa Nikolajevića, zauzimljivog prosvetnog i nacionalnog radnika najpre u Zadru, pa posle u Dubrovniku. Taj oduševljeni mladi Andre unosi sasvim nov duh u školu i na juriš osvaja sva đačka srca. On čita s decom mesto dosadnih časova i tropara narodne pesme, govori o historiji i priča im pripovetke. „Mrska škola posta mi draža od najdraže igra”, uveravao me dva-tri puta stari Špiro. Andre uvede i izlete s đacima, gde ih je učio pevati i oduševljavati se.

Andre Dalmatinac ove reči piše:
Pod moj barjak kome hrabro srce diše,
Porodi nas mati biti dika rodu
I više svega ljubiti slobodu.

Kad je 1848. godine izbila mađarska buna on je ostavio školu i otišao u Vojvodinu sa dva mlada mostarska prijatelja, Aleksom Ćelićem i Petrom Šušićem, i tamo je kao junak ostavio glavu. Sav je Mostar zaplakao za njim kao za najrođenijim.

Drugog jednog isto tako oduševljenog učitelja, Aleksandra Šuškalovića, koji je iz beogradskog liceja došao da učiteljuje u Sarajevu, početkom pedesetih godina, opisivao je njegov đak, g. Vladan Đorđević. Taj mladi čovek, koji je s najvećom ljubavlju radio svoj posao i iz čije su škole izišli naši najbolji ljudi onog vremena (docniji mitropolit Sava Kosanović, Konstantin Hadži Ristić, Simo Čajkanović, Gligorije Jeftanović i dr.), bio je sličan ovom Andri Dalmatincu i ostavio je isto tako svetlu uspomenu. „Šuškalović je u školi predavao mnogo što-šta što se uči u nižoj gimnaziji, ili u drugim srednjim školama, i koliko smo mi u toj školi mogli naučiti, najbolje se vidi iz ovoga: ja, koji sam bio samo tri godine u toj školi, kad sam se vratio u Beograd i položio prijemni ispit za gimnaziju, primljen sam odmah u drugi razred, a Sava Kosanović i Simo Čajkanović, koji su u toj školi proveli četiri godine, primljeni su u Beogradu odmah u Bogosloviju za redovne đake, i ako se onda primao u Bogosloviju samo onaj koji je svršio četiri razreda gimnazije”.

Iz takvih škola u Sarajevu i Mostaru izlazili su njihovi đaci sa godinu-dve dana ponavljanja kao gotovi učitelji za druge škole po Bosni i Hercegovini. „Od takovih bijaše jedan Đorđe G. Govedarica”, priča Luka Grđić Bjelokosić, „kome je zapalo u dužnost da otvori školu u Bijelom Polju, a čim se je drugi našao za Bijelo Polje, on je otišao u Gabelu, u Klepce, te je tamo otvorio školu. Otolen je otišao, čini mi se 1867. godine, u Dražljevo u Gacko, te je tamo poučavao sinove prote Periše Popovića i još nekoju djecu iz Dražljeva, sve dok ga je zamijenio spremniji od njega Atanasije Anđelopolj, a on siđe u Metohiju mome ocu na zanat i ostavi se učiteljevanja. Atanasije Anđelopolj bio je učitelj na Dražljevu sve do ustanka 1876. godine, a te godine ode u dobrovoljce, te je kao podoficir poginuo na Javoru”. Učitelja, koji nisu svršili ništa drugo osim osnovnu školu, bilo je po seoskim školama u Hercegovini vrlo dugo, sve do početka ovog veka.

Turske vlasti, po svojoj tradiciji, bile su u pitanju školovanja nemuslimana bez ikakva interesa. Od Omerpašinog vremena, odnosno od sredine XIX veka, i tim se pitanjima obraća veća pažnja, ali ne toliko radi škole, koliko iz straha od srpske propagande, koja je od dolaska na presto kneza Mihajla postala vrlo aktivna. U novi kazneni zakonik za bosanski vilajet objavljen 1870. unesena su bila tri člana, koja su se odnosila na školu. Po njima, škola se mogla otvarati samo sa dozvolom vlasti; učitelji su morali biti namešteni sa pristankom hućumeta (t. j. političke vlasti) i školske knjige morale su biti pregledane i odobrene od državnih organa. Tih godina počinju i prvi progoni srpskih učitelja i velizdajničke parnice; Serafim Perović, Leontije i Jovan Radulović iz Mostara; Kosta Vučković i Vaso Pelagić iz Banje Luke; Teofil Petranović iz Sarajeva stradaju radi svojih veza sa Srbijom.

Razvitak srpskih škola od 1860. do 1876. godine pomagan je znatnim delom iz Srbije. Knjige i novac dolazio je često otuda, naročito za škole manjih opština. Nešto priloga, preko ruskih konzula, pristizalo je i iz Rusije. Učitelji, međutim, bili su ili domaći ljudi, obrazovani u srbijanskim učiteljskim školama i bogosloviji, ili, mnogo češće, Srbi iz Vojvodine, Dalmacije i Hrvatske.

Katoličke škole postojale su uz manastire, naročito uz tri najvažnija, Fojnicu, Kreševo i Sutjesku. Ali je bilo škola i van manastira. 1783. godine dve sestre, Anđelija i Marta Nešković, ustupile su u Sarajevu svoju kuću za katoličku školu i sirotište. U Lijevnu se priča da su krajem XVIII veka „učili djecu svoju i svojih prijatelja” dva brata Mato i Ivo Tadić, no prave škole nije bilo. Aktivnosti bosanskih franjevaca, koji su imali neke vrste škola u svojim parohiskim zdanjima, ima se zahvaliti da je pismenost kod njihova elementa bila dosta velika. Još 1685. hvalio se Anton Gabeljak, kako ima „dosta žena i čobana koji znaju čitati”, što je donekle potvrđivao i fra Stjepan Margitić. Uostalom, za to govori i štampanje knjiga Divkovićevih i drugih i njihovo rasturanje kroz narod Bosne i Hercegovine. Za nepismeni svet, nesumnjivo, ne bi se niko izlagao tim troškovima.

Do 1785. godine, najveći deo bosanskih katolika, koji su hteli da se obrazuju kao sveštenici, školovao se po Italiji, a od tada prevlađuje pohađanje austriskih, mađarskih i hrvatskih škola. 10. januara 1785. godine javilo je ugarsko kraljevsko namesništvo bosanskom biskupu da je Josif II odredio 107.700 forinti glavnice za vaspitanje bosanskih franjevačkih klerika. Bečka vlada je rado iz političkih razloga prihvatila molbe franjevaca, da se zavodi monarhije otvore za njihove pitomce. Najaktivniji bosanski franjevci posle toga dolaze iz Austrije. Takav je, na primer, biskup Avgustin Miletić, koji 1815. godine dade svoj Početak slovstva, jednu vrstu bukvara, i uvede za narodno prosvećivanje metod sličan analfabetskim tečajevima. Fratri su okupljali decu, mušku i žensku, učili ih pismenosti i služili se pri tom biskupovom knjigom, koja je pored azbuke i brojeva imala i nešto hrišćanskih pouka. Osim fratara te su tečajeve držali i svetovnjaci. Mato Kusalo, puškar u Lijevnu, sabirao je u svom dućanu decu i učio ih, verovatno po toj knjizi, čitanju i pisanju. Slično je radio, isto u Lijevnu, i Franjo Đolić. Pisali su, veli jedan izveštaj, „po papiru i tablici od javorovine i kruškovine, te po rastopljenom vosku… Pisali su „lapišom” (olovkom) i raspleskanim a zašiljenim olovom. A da mognu više puta na istoj daski pisati, ostrugali bi ispisano „srčom” (staklom). Sjedili su na „hasurama” (ponjava od rogoza), a pisali su na koljenu ili klupici, koju bi svako dijete sebi donijelo”. Školarina je kod ovih svetovnjaka bila pola cvancika, a kasnije čitava cvancika na mesec.

Prvu pravu katoličku školu podigao je oko 1823. godine kod manastira Tolise fra Ilija Starčević, jedan od vrlo radinih bosanskih franjevaca, koji je u svoje vreme igrao i vrlo vidnu političku ulogu. U njegovoj školi bilo je mesta za 120 đaka, ali je posećivalo obično od 50–80. Njegov primer potako je i druge. 1830. godine uputila su tri franjevačka manastira molbu sultanu Mahmutu II, da mogu podizati i oni škole „kao Grci i Srbi” („more Graecorum atque Serviorum"). Verovatno da im u tom poslu ne bi bile pravljene velike smetnje, kao ni Starčeviću, da su oni ozbiljno pregli na posao. Ali je od dvadesetih godina XIX veka franjevački red u Bosni patio od drugih nevolja. Između klerika vaspitanih u Italiji i onih vaspitanih u Austriji, odnosno Ugarskoj nastaše borbe o prvenstvo, stvoriše se dve stranke „Talijani” i „Ugri” i preko dvadeset godina trajala je ljuta raspra među njima. Ugarski đaci smatrali su sebe za sposobnije, tvrdeći da su izašli iz modernije uređenih i bolje organizovanih škola, i prebacivali su zastarelost i niži stepen nastave talijanskim učilištima. S tim u vezi, ali naročito pojačan ličnim motivima, javio se i sukob između biskupa fra Rafe Barišića, apostolskog vikara u Bosni, i jednog dela bosanskih franjevaca, koje su vodili austriski prijatelji, fra Ilija Starčević i fra Marijan Šunjić. Taj sukob izazvao je opštu sablazan trajao je više godina i doveo je jedno vreme dotle, da se podele čak i katolici Bosne i Hercegovine. 1843. izdao je bosanski vezir naredbu, da biskup Barišić ne sme biti pušten u Bosnu; a hercegovački vezir Ali paša Rizvanbegović oglasio je „da gdi se god koji fratar iz Bosne u hercegovačkom pašaluku ufati, ima mu se glava osići.” Spor se rešio 1846. godine tako što je Hercegovina dobila poseban vikarijat i bila odvojena od Bosne; za hercegovačkog vikara bi imenovan Barišić, dok Bosna dobi drugoga. S tim u vezi je i osnivanje novog katoličkog manastira u Hercegovini, na Širokom Brijegu, koji je danas jedan od najlepših i najvažnijih u celoj zemlji.

Kad je završen taj spor počeo je življi pokret za osnivanje narodnih škola. 1847. godine pisao je fra Grgo Martić javno u novinama: „Opomenimo se ja sada ja li već nikada, kad ubojni nadžak sa peći o klinu visi, a u Carigradu se za akademije kamen teše; kadno nas od Vračara i Crne Gore, od Velebića i Medvjed grada sestrice mile naše slatkim glasom kliču i vapiju. Nastojmo najprije; koliko je moguće mi sami po sebi dječicu malu barem u ove tri varošice okolo samostana naših u strahu božjem bukvaru približavati i na pero sviknuti”. I, doista, još te godine osnovano je pet škola. U varcarskoj školi fra I. Jukića bilo je 18 muške i 12 katoličke ženske dece i 17 pravoslavne, a među tima i „tri oženjena đakona, koji će se zapopiti”. U tim su školama bili učitelji kapelani, a učili su decu čitanju i pisanju latinicom i ćirilicom, veronauci i računu. Te godine javila se misao da se u Sarajevu osnuje zajednička škola za pravoslavne i katolike, sa dva učitelja za đake jedne i druge vere. Ivan Jukić, dobronameran i gotov da prihvati svaku novu misao, pisao je 1850. godine, kako bi uopšte bila potrebna saradnja pravoslavnih i katolika za dizanje opšte narodne prosvete i predlagao je za to osnivanje jednog školskog fonda, u koji bi svak ulagao bar po 20 para godišnje. Naivan, siromah Jukić još nije poznavao svoje sredine, ali je s razlogom slutio kako će mu se kazati da zida kule po oblacima. Međutim, katolici su 1853. godine, na svoju molbu, dobili od Austrije izvesnu stalnu godišnju pomoć za izdržavanje njihovih osnovnih škola, a domalo je došla i pomoć od francuske vlade. S tim novcima počela je odmah življa akcija oko podizanja škola na sve strane Bosne – Hercegovina je duže vremena bila isključena iz te potpore – i pred Okupaciju katolici su imali u obe pokrajine 54 škole sa 2295 katoličke dece.

Muslimanske škole u Bosni bile su i ostale, u glavnom, dosta primitivne i loše. U njima je prevlađivala verska nastava, često sa mahinalnim učenjem na pamet čitavih arapskih sura iz Korana, koje deca nisu nimalo razumevala. Učitelji, nedovoljno spremni, bili su bedno plaćeni i bavili su se, pored školskog rada, i drugim često ponižavajućim poslovima. U školama je bilo vrlo malo pomoćnih sredstava za nastavu, naročito malo za predmete šireg kulturnog značaja, kao historiju, književnost, zemljopis. Škole su bile pripravne, mektebi, gde su se deca pretežno učila veri, i gde je nastava trajala po dve-tri godine. Našim osnovnim školama odgovarale su ruždije. U medresama učile su softe (bogoslovi), a u darul-mualiminu mualimi (učitelji). Godine 1869. bio je donesen jedan poseban školski zakon, u kom su predviđene i druge škole. Ali za provođenje tog zakona nije ostalo dovoljno mirna vremena, jer ubrzo nastupaju nemiri, ustanci i preče brige. A teško i inače da bi imao uspeha, jer je nastavni jezik imao biti turski i jer se vlada nije mnogo paštila, da školsko pitanje napravi doista jednim od ozbiljnih staranja i države i društva.

Pored osnovnih škola pravoslavni su osnovali, pomognuti od Srbije i prilozima iz Rusije, 1867. godine jednu vrstu bogoslovije u Mostaru, koja je godinu dana posle toga premeštena u manastir Žitomišljić. 1866. osnovana je bogoslovija i u Banjoj Luci. Za njeno osnivanje dao je sarajevski mitropolit Ignjatije 1000 dukata; sama ideja o školi potekla je, međutim, od tada vrlo oduševljenog nacionalnog radnika Vase Pelagića. U tu bogosloviju dolazili su đaci od 15–35 godina. „Neki su bili i oženjeni, pa imali i djece kod kuće”. „Profesori (učitelji) na bogosloviji bili su Srbi većinom iz Srbije i Austro-Ugarske (dva su bila rođena Hercegovca) i to većim dijelom akademski obrazovani ljudi, koji su dolazili u Bosnu ne za kakvu svoju korist, da samo prežive ili možda da se obogate, nego više da pomognu narodu svome.” Isti je slučaj bio i sa nastavnicima nove srpske sarajevske „trgovačke” škole, prve prave niže srednje škole u čitavoj zemlji. Tu se učilo, veli jedan Nemac, koji je 1869. posetio školu i njenog glavnog predavača, oduševljenog romantičara Bogoljuba Petranovića, „od prilike ono, što se u prvim razredima nemačke gimnazije uči”. Za srpsku žensku sirotu decu osnovale su 1866. godine jednu vanredno lepo uređenu školu dve plemenite Engleskinje mis Mjur Makenzijeva i mis Paulina Irbi. „Mi na zapadu”, pisale su one u svojoj knjizi Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, „možemo da ne osećamo da će se naših interesa ma na koji način mnogo ticati buduća sudbina srpskoga naroda, ispala ona dobro ili zlo. Ali opet, kad pogledamo kolike se i kakve simpatije obilato pokazuju prema nekim drugim „gaženim narodima”, onda teško da možemo odkazati naše poštovanje i naše dobre želje narodu kojega su slobodan duh i jačina narodnoga života preživeli pet stotina godina strahovite patnje i borbe.” Mis Irbijeva vodila je taj zavod, čitavo vreme o svom trošku, posle smrti svoje prijateljice (1874.), sve do svoje smrti (1911.), samo sa jednim malim prekidom za vreme bosansko-hercegovačkog ustanka (1875–9). Svojim testamentom ona je svoje veliko imanje u Sarajevu ostavila Prosveti i Dobrotvornoj Zadruzi Srpkinja, da i na taj način obaveže srpski narod svojom velikom ljubavlju i dobročinstvom.

II

Za vreme austriske uprave Srbi su mogli sa najviše ponosa da ukažu na svoj kulturni napredak, i na onakav kakav je bio. Jer sve što su stvorili bio je težak i neverovatno naporan plod njihova vlastitog rada. U svima kulturnim i nacionalnim ustanovama sve je, od početka do kraja, poticalo gotovo samo od njih; i inicijativa i sredstva i čitav rad; a za sve je trebalo voditi tešku borbu i primiti veliku odgovornost. Borba nije bila ušteđena nikad i nikom; i to borba koja se stalno vodila sa moćnijim od sebe, sa čitavim jednim režimom; i u kojoj je pojedinac za najplemenitije namere imao da trpi najljuće progone. Svaka, najneznatnija, koncesija morala je direktno da se otima. I najneznatniji uspeh značio je s toga vrlo mnogo u jedno vreme, kad se po nekoliko godina moralo pregovarati da se narodnim ustanovama može dati narodno ime i kad se pevanje ma koje rodoljubive pesme smatralo kao zločin protiv javnog reda.

Naš uspeh izgleda ponekad znatan naročito onda, kad se posmatraju relativnim brojevima. Do 1910. godine mi smo imali 115 svojih škola, koje su izdržavane samo iz narodnih sredstava. Vlada je osnovala do tada svega 394 osnovne škole. Nijedna od srpskih škola nije imala ni pare potpore od vlade, dok su škole nemačkih kolonista u Untervindhorstu, Kreki, Francjozefsfeldu i na drugim mestima bile obilato pomagane. Iako su imali svoje škole i njih izdržavali, Srbi su morali da plaćaju prirez i za vladine, „komunalne” škole i da tako snose dvostruke terete. Vladina namera bila je vrlo prozirna; ona je računala da će srpski elemenat zbog tih i drugih razloga napustiti svoje nacionalne škole i preći u njezine, da se tamo vaspitava u posebnom bosanskom patriotizmu. Ta vladina namera pokazivala se i inače. Komunalne škole odmah su se otvarale tamo gde je postojala ili bila započeta koja srpska škola; predstojnici i drugi predstavnici vlasti često su kušali svim mogućim načinima da se deca iz srpske škole prevode u komunalne; a za sve to vreme stajali su po čitavi drugi srpski srezovi sa jednom-dve ili nijednom školom. U čitavom u glavnom srpskom srezu bos. Novi, gde su bila 1910. 22063 stanovnika, postojale su u to vreme svega dve državne škole. Slično i u Dubici. Sa 25823 stanovnika taj je srez imao isto samo dve škole. Međutim, kako smo već ranije istakli, vlada je sa sistemom podizala škole među katolicima. U pretežno katoličkom stolačkom srezu, koji je imao 34563 stanovnika, bilo je 1910. 15 državnih škola; a u ljubuškom sa 42402 stanovnika 13. Ta je nepravda i nesrazmera bola oči i pokazivala na najotvoreniji način pristrasnost uprave. Zakon o obaveznoj školskoj nastavi donesen je tek 1910. godine, ali se nije mogao primeniti, jer je bilo sela koja ni na 6–10 kilometara nisu imala škole u svojoj blizini.

Zla namera bosanske vlade vidi se, dalje, i u ovom. Sve do bosanskog sabora, t. j. do 1910. godine, ona nije htela da otvori ženske učiteljske škole u zemlji, nego je taj posao prepustila potpuno časnim sestrama, zna se iz kojih razloga. Iz škole časnih sestara izišlo je do 1909. godine 246 učiteljica, među kojima je bilo 39 Srpkinja. U muslimanske ženske škole, kao i u šerijatsku školu, nisu nikako, i to s planom, upućivani nastavnici Srbi i Srpkinje.

Gimnazija i realki je u Bosni i Hercegovini bilo pre rata dosta malo: 5 gimnazija (Sarajevo, Mostar, Tuzla, Bihać, Derventa) i 2 realke (Sarajevo, Banja Luka,). Postojala je, pored toga, jezuitska gimnazija u Travniku i franjevačke u Visokom, Gorici i Širokom Brijegu. U svim tim školama (sem verskih) procenat đaka bio je do 1910. godine od prilike ovakav: 38% pravoslavnih, 38% katolika, 15% muslimana, a ostalo otpada na druge veroispovesti. Veliki procenat katolika tumači se tim što su to bila dobrim delom činovnička deca, čiji roditelji žive po varošima. Mali procenat muslimana dolazi otud, što oni zadugo nisu hteli da pohađaju srednje škole, nešto iz nehata, a još više iz nepoverenja prema vladinim namerama. Pored gimnazija u zemlji je bilo 9 nižih trgovačkih škola i dve učiteljske.

Broj analfabeta iznosio je u Bosni i Hercegovini do 1909. godine 85,9%. Od 800.000 pravoslavnih u 1908. godini bilo je samo 351.962 uopšte u mogućnosti da pohađa školu. Pored svega toga, sve do avgusta 1910. godine, vlast nije dozvoljavala održavanje analfabetskih tečajeva ni sveštenicima, ni akademičarima, pa čak ni doktorima filozofije.

Kao živa potreba da se stvori jedna solidna organizacija za našu ukupnu kulturnu politiku, koja će, pored ostaloga, koliko mogne paralisati i ispravljati grehe i zle namere službene politike, osnovano je 1902. godine društvo Prosveta. Njegovi počeci bili su skromni, ali ipak ne bez programa za dalju budućnost. Poticaj za osnivanje dala je nevolja naših studenata u Beču i Gracu, koji su voleli gladovati i mučiti se, nego ući u obruč Kalajevih obaveza, da se, pritezani sve jače, s planom vaspitaju za austriski činovnički mentalitet. Organizovana s početka kao potporno društvo Prosveta se brzo i sistematski razvijala sve više u jednu pravu kulturnu ustanovu, obuhvatajući širi krug rada i postavljajući sebi sve novije ciljeve. Već druge godine po svom osnivanju, želeći da pomogne jačanje našeg malobrojnog građanskog staleža, Prosveta prima Privrednikov program i svu brigu oko nabavljanja i opremanja šegrta. Razvijajući taj korisni rad sve više Prosveta je pomogla, da se stvori čitava jedna nova organizacija Privrede, koja se posle izdvojila kao zasebna ustanova. Do osnivanja te organizacije, Prosveta je radila i na stvaranju zemljoradničkih zadruga i na obrazovanju njihovog saveza. Pored toga, ona je obilato pomagala sokolski i pobratimski (apstinentski) pokret.

U svom pravom radu, u širenju prosvete i spremanju prosvetnih radnika, Prosveta je učinila neverovatno mnogo. Šta je ona značila u zemlji pokazuju ove brojke: do 1902. godine Bosna i Hercegovina imale su svega 29 fakultetski obrazovanih Srba pravoslavnih; a od te godine, od osnivanja Prosvete pa do 1912. godine, njenom pomoću je svršilo 39 pravnika, 17 filozofa, 5 lekara, 5 veterinara, 12 tehničara, 5 ekonoma i 3 farmaceuta i 6 iz ostalih struka; to znači 92 čoveka samo na velikim školama. Polovina toga broja ne bi se dostigla da su ti pitomci čekali na stipendije od vlade, koja nas je osetno zapostavljala. Treba samo znati da je od stipendija išlo katolicima, kojih je u Bosni u pola manje nego pravoslavnih, 281.257, a pravoslavnima 243.528 kruna i da je za verske i školske potrebe davano katolicima 234.886 kruga, a pravoslavnima 178.574 pa da se vidi kako je manjina s planom podizana na štetu većine. Pored ovog pomaganja đaka na visokim školama, Prosveta je pomagala i đake srednjih škola. Tu je, uz saradnju dobrotvornih zadruga Srpkinja, odnosno sada Kola Sestara, sa njihovim đačkim trpezama, došla na srećnu misao da osniva konvikte, kojima će mnogim đacima olakšati mogućnost za školovanje, a pomoću kojih će nad svima dobiti bolji nadzor i više uslova za sistematskih vaspitanje. Pored toga, ona je izdavala bukvareve za nepismene i proturila ih u 50.000 primeraka i organizovala analfabetske tečajeve sa nagradama za predavače. Posle rata, s uspehom razvija predavanja u narodu i kreće jednu dobru knjižnicu, knjiga za narod. Najposle, ona je prva počela organizaciju narodnih knjižica po selima i varošima i stvorila je još 1911. godine svoju korisnu i dobro posećenu Srpsku Centralnu Biblioteku u Sarajevu. Prosveta je, kao što se vidi, bila prava matica celog našeg kulturnog rada u Bosni i Hercegovini, čak glavna arterija našeg javnog života. Jedan od glavnih i najrevnosnijih radnika u njoj bio je g. Vasilj Grđić. Bosanska vlada je s posebnom pakošću pratila Prosvetin rad i ometala ga gdegod je mogla. 1915. godine, glavni časnici društveni stavljeni su pod sud; društvo je oglašeno za veleizdajničko i celo mu je imanje bilo konfiscirano, a tako korisni rad obustavljen. Posle rata obnovljena Prosveta je pokušala da proširi svoj rad na celu kraljevinu, ali sve do danas nije naišla na pravi odziv. U Bosni, međutim, gde je njen rad samo po dobru zapamćen, to je još uvek prva i najvažnija organizacija, sa preko 20.000 članova.

Prosvetin rad dao je obrazac i drugim elementima u Bosni i Hercegovini, da osnuju lična društva. Hrvati su dobili svoj Napredak, a muslimani Gajret. Sva ta društva imaju, u glavnom, isti program kao i Prosveta, samo im je aktivnost više sužena, jer su naišli na manji odziv u narodu nego ona. Za muslimane se ne može reći da im je ovako jedno društvo bilo manje potrebno nego pravoslavnima, ali je kod njih, na žalost, interes za kulturna pitanja bio dosad, kod širokih masa, uvek od sporednog značaja.

III

Naučnog rada u zemlji bilo je relativno malo. Sve do austriske okupacije nedostajali su osnovni uslovi za to. Ne samo da nije bilo naučnih zavoda, koji bi pomagali i tražili proučavanja, nego nije bilo pravih mogućnosti ni za privatan naučni rad. Nedostajala je pre svega potpuna lična bezbednost, naročito na putovanjima, a posle i potrebni interes sredine za takve stvari. Jedini pokušaji, koji su činjeni to je već pomenuti historiski rad nekih franjevaca u XVIII veku i nastojanja nekih hodža i druge uleme kod muslimana da tumače i proučavaju, ponajviše na turskom jeziku, razne istočnjačke tekstove.

Većina Bosanaca muslimana, koja se istakla svojom ličnom vrednošću bilo u književnosti bilo u nauci, delovala je ponajviše u samom Stambolu, u srcu države; a mali je broj ostajao u zemlji osuđen na sve tegobe, koje nedovoljno razvijene pokrajinske sredine stvaraju ljudima željnim da rade sa punim aparatom i na širim osnovama. Među prvima hvale naročito nekog Sudiju, rodom iz sarajevske okolice, koji je živeo u XVI veku. On je, kaže g. Safetbeg Bašagić, „najpopularniji Bošnjak među turskim piscima”. „Bosna se može ponositi da je Turcima dala najboljeg i najvještijeg komentatora i tumača perzijskih klasika”. Među drugima, koji su delovali u zemlji, spominju Hasana Kafiju iz Prusca (umro 1616.), učenog bogoslovskog pisca i komentatora, asketu i junaka. Noseći mesto košulje kostret, držeći postove, napadajući derviške opsenare, a čineći dobro obema rukama, on je, u tradiciji istočnjačkih verskih radnika, bio živ primer svojih verskih teorija. „Strogi asketa nije trpio svirke ni pjesme bojeći se da mu ne razdraži živce” i sav se predao svojim verskim razmatranjima. Kao jedno od njegovih najboljih dela smatra se spis o turskoj državi, Temelji mudrosti o uređenju sveta, napisan na arapskom jeziku, a prerađen na turski po izričnoj želji sultana Muhameda III. Po roditeljima je poreklom Bosanac, a umro je kao činovnik u Bosni (1650.) hvaljeni turski historičar Pečev (Ibrahim paša Alajbegović), koji je napisao historiju Turske od početka Sulejmana Velikog do kraja Murata IV (1520–1640). Mostarac Mustafa Ejubović, poznat pod imenom Šehjujo (1650–1707), bio je nešto preko petnaest godina u Carigradu, gde je postao nastavnik i vrlo cenjen komentator. Na njegova predavanja „jatomice su dolazili" slušatelji i van njegove škole, jer je znao prirođenom vještinom i govorničkijem darom razložiti najteža temata”. Kraj života proveo je kao mostarski muftija, nalazeći, na neki svoj način, „da vjetar Svemilostivoga dolazi od Hercegovine”. U XIX veku od izvesne je važnosti Sarajlija Salih Muvekit, pisac jedne hroničarske historije Bosne od dolaska Turaka. Druga lica, kojih uostalom nema mnogo, nisu uspela, da svojim radom očuvaju neki naročito dostojan pomen.

Kod bosanskih franjevaca bilo je nešto interesa i za izvesne naučne stvari, ali dela koja su objavljivali ili su obične upute za široki puk i početnike ili dosta naivni diletantski pokušaji. Najaktivniji je bio Marijan Šunjić, koji se bavio, pored književnosti, još i filozofijom, historijom i filologijom. Od početka XIX veka javio se izvestan filološki interes iz čisto praktične potrebe. Tad se kod katolika mesto ćirilice stala uvoditi latinica, i to, razume se, nije išlo bez teškoća. Još 1782. tužio se fra Marko Dobretić, kako je „mučno s tuđim slovima u naš jezik upisat svaku reč po svojoj naravi”, „jer u Latina nejma onoliko slova koliko bi se otilo za moć pisat podpuno i uprav u naš jezik”. Svaki pisac pravio je, s toga, razne kombinacije slova na svoj način, da bi mogao izraziti one glasove za koje nije bilo prostih slova u latinici. Pometnja je bila vrlo velika i otsustvo jasno utvrđenih pravila i načela osećalo se svuda, a naročito u školi. Prvi pokušaj da se pisanje tom azbukom dovede u red, izveo je u Bosni fra Andrija Kujundžić, a nalazi se u spisu njegova prijatelja fra Stjepana Marjanovića Institutiones grammaticae latinae idiomate illyrico (1821.). Dosta učeni fratar uveo je izvesne diakritične znakove, n. pr. ç za č i är za samoglasno r, pojednostavio je pisanje drugih nekih glasova, ali je ipak zadržao dosta složenih slova, koja su nesumnjivo otežavala pismenost. Njegov pravopis, kojim su štampane neke školske knjige, bio je usvojen u Bosni i trajao je sve do pedesetih godina, kad je, posle izvesne borbe, ponekad oštre, bio potisnut od Gajeve reforme.

Kod pravoslavnih, može se mirno reći, naučnog rada u to ranije vreme nije uopšte bilo; ne čak ni onakvog kakav su negovali bosanski franjevci.

Posle Okupacije uputilo se u Bosnu i Hercegovinu više stranih naučenjaka da počnu studije i „otkrića” u tim naučno nimalo eksploatisanim zemljama. Nekoliko stranih muzeja, a među prvima bečki, peštanski i zagrebački, požurili su isto tako da za svoje zbirke dobiju što više materijala iz tih oblasti, za koje se znalo da moraju imati svakovrsnih muzejskih objekata. To naglo interesovanje za bosanske stvari i ta jagma za predmetima iz ovih oblasti dade povoda aktivnijim ljudima tadašnje bosanske birokratije da i sami obrate pažnju na pitanja te vrste. Već 1880. javlja se misao, da se u Bosni osnuje arheološko društvo i stvori muzej, i to, kako veli jedan tadašnji izveštaj, izrično zbog toga „da se dragocjene naše starine ne raznose po tuđini”. Stvar tada nije uspela i trebalo je da prođu još tri-četiri godine, dok se prilike nešto srede i dok potsticaj za rad ne dođe od šire javnosti. Centralna bečka komisija za istraživanje i čuvanje spomenika bila je organizovala svoj rad i u Bosni i Hercegovini, i to, kako se danas zna, sa dobrim uspehom. To je dalo povoda i nekim drugim stranim društvima da počnu sličan rad i neizbežno suparništvo u tim stvarima nije moglo ostati bez posledica. U javnosti počeše da izbijaju razne optužbe i prebacivanja i najzad protesti, što se to uopšte dozvoljava. To oživi staru misao i dovede 1885. do njenog ostvarenja. U Sarajevu bi osnovano jedno društvo sa zadatkom da pored historiskog stvori i prirodnjačko odelenje jednog prirodnjačkog muzeja. Ministar Kalaj želeo je i proturio u društvena pravila, da muzej ne bude čisto naučna, nego ujedno i privredna ustanova; da bude ne arheološko prirodnjački, nego umetničko-obrtni. Ne sporeći važnost ovog drugog, nama je danas milo što su osnivači muzeja ipak u radu ostali pri svojoj prvoj nameri. Za muzejski rad društvo je odmah nabavilo dva mlada činovnika; za historiski deo g. Ćiru Truhelku iz Zagreba, a za prirodnjački Otmara Rajzera iz Beča. 1. februara 1888. novi muzej bi otvoren i proglašen kao državna ustanova s imenom Zemaljskog Muzeja. Od tada on se širio i razvijao, bogateći se ogromnim nalascima pri iskopavanjima i sistematskim sabiranjima, i danas je nesumnjivo najbogatiji muzej cele naše kraljevine. 1913. preseljen je u nove svoje prostorije, u pet velikih paviljona, koji su isto tako najlepše muzejske prostorije cele države. Austrija je vrlo dobro znala šta znači za utisak kod stranog sveta jedna sjajno uređena kulturna ustanova kao što je muzej, u koji po pravilu uvek dolazi kulturniji deo putničke publike. U nas se nekad sa ironijom i možda sa nešto prava govorilo da su to potemkinska sela; – samo, kamo sreće da ih je ostalo više!

Kao organ muzeja krenut je 1889. godine njegov Glasnik, koji izlazi ćirilicom i latinicom sve do sada. Njegovom pojavom osetno se počeo jačati interes za sam zavod i na strani i u samom narodu. Njegovi saradnici su ponekad ljudi od najvećeg imena u našoj nauci, kao Miklošić, Jagić, Jireček, Ruvarac i dr; a ima i čitav niz ljudi iz naroda. Da rezultate svog naučnog rada saopšti i širem krugu evropskih stručnjaka, krenula je uprava muzeja Wissenschaftlicshe Mittheilungen aus Bosnien und der Herzegovina (1893–1916., 13 knjiga), u koje su ulazili svi važniji članci iz Glasnika u nemačkom prevodu. Čitavom radu Zemaljskog Muzeja mogu se činiti mnogi i vrlo opravdani prekori; jedan od najglavnijih mi smo već napred istakli u početku našeg historiskog pregleda. Ali je jedno van spora. Njegovim više nego tridesetogodišnjim radom muzej je uspeo da pribere ogroman i u nekim disciplinama – sme se slobodno reći – gotovo nepregledan materijal. Njegovi glavni naučni radnici (Ć. Truhelka; Karlo Pač, danas naslednik Jirečekov na bečkom univerzitetu; Fridrih Kacer, geolog; Otmar Rajzer i dr.), istina sve stranci, uradili su vrlo mnogo za proučavanje naše zemlje, osvetili su čitave periode naše prošlosti i dali, u mnogom pravcu, vrlo solidne osnove za dalji rad. Kao naučni zavod muzej je bio dostojan svake pažnje i stekao je vrlo lep glas i kod nas i na strani.

Drugu naučnu ustanovu osnovao je Karlo Pač 1908. godine. To je Institut za ispitivanje Balkana. Nalazeći da je Balkanska Komisija bečke akademije bila daleko od neposredne akcije i suviše glomazna i strogo akademska, a vođen uz to izvesnim ličnim i političkim motivima, Pač je stvorio jedan zavod sa nešto skromnijim pretenzijama. On je nastojao, da proučavanje Balkana poveri i ljudima, čiji rad ne mora biti akademskih osobina, ako je samo svestan i vršen na terenu sa ličnim ispitivanjima. Želeo je osim toga da prevodima, izvodima i referatima o delima domaćih naučenjaka upozna strani svet, u prvom redu nemačku publiku, na čijem je jeziku pisao, sa radom i rezultatima postignutim već na Balkanu i da na taj način olakša tamo dalje studije i omogući pravilnije shvatanje onog, što pojedini balkanski narodi misle i osećaju. Ali u prvom redu interes toga zavoda, iz dobro poznatih razloga, beše posvećen Albaniji. Više od polovine onog, što je Institut uradio i objavio za vreme svog trajanja, bilo je za proučavanje ove pokrajine; za sve druge zemlje i narode Balkana bio je interes jasno drugostepeni. U ovom zavodu sastavljena je nesumnjivo kod nas najpotpunija biblioteka o Albaniji i Crnoj Gori, kao i vrlo lepa zbirka orijentalskih rukopisa. Spremajući i jedan sistematski književni arhiv, Institut je 1909. otkupio celu radnu sobu Silvija St. Kranjčevića, zajedno sa bibliotekom i svima rukopisima i arhivom. Serija izdanja ovog zavoda bile su posebne knjige, izdavane još od 1904. godine, pre pravog osnivanja Instituta. Objavljivane su pod zajedničkim nazivom Zur Kunde der Balkanhalbinsel. Od njih je izišlo 27 spisa u tri odelenja; a) putovanja i posmatranja, b) izvori i ispitivanja i v) inventari i bibliografije. Narodno Veće 1918. godine obustavilo je rad tog Instituta, nalazeći da je malo služio interesima Bosne i Hercegovine i da je njegovo delovanje, pored naše dve akademije, potpuno izlišno.

Treća naučna ustanova u Bosni i Hercegovini je Geološki Zavod, koji je bio pod upravom nedavno umrlog Fridriha Kacera. On je u vezi sa Zemaljskim Muzejom i nema svojih izdanja.

Inače, van Sarajeva i tih zavoda sa njihovim bibliotekama, u čitavoj zemlji nije bilo više nijednog mesta gde se nauka negovala i gde se naučno dalo raditi. Ni u jednoj varoši Bosne i Hercegovine nije bilo biblioteke, koja je, bar preoba, mogla poslužiti za sistematskog traganje ma u kom pravcu. Nijedna čak nije imala ni svoje serije naših poznatih književnih i naučnih društava, kao ni bar glavna dela lepe književnosti. Najlepša biblioteka, koju sam vidio, to je ona u manastiru Fojnici, ali i ona ima više značaj starine i izdaje u mnogom za dela od druge polovine XIX veka. Tek 1911. stvorena je Srpska Centralna Biblioteka, ali i ona, prirodno, u Sarajevu. U pokrajinskim mestima to nepovoljno stanje traje sve do danas i mnogim mladim ljudima, punima volje za rad, ubija prvu energiju i skreće ih na poslove koje oni nisu želeli i koji im, možda nikada, neće davati onu lepu radost unutrašnjeg zadovoljstva sa zanimanjima koja bi najvoleli.

Ipak, u novije vreme, Bosna i Hercegovina dale su nekoliko naučnih radnika, obrazovanih ponajviše na stranima univerzitetima, koji su se primetili sa dosta dobrih i priznatih studija i rezultata. Od njih je jedini Jevto Dedijer, izašao iz škole g. J. Cvijića, danas među pokojnima; ostali, kao Vladislav Skarić, historičar i kustos Zemaljskog Muzeja; anatom Drago Perović; fra Julijan Jelenić, istraživač prošlosti franjevačkog reda; dr Risto Jeremić, ispitivač bosanskih naselja i njihovih higijenskih prilika; dr. Uroš Krulj eugeničar; i nekoliko drugih, starijih i mlađih, još su u punoj snazi i rade sa ljubavlju na svom poslu.

IV

Topal Osman paša došao je za vezira bosanskog 1860. godine za izričnim zadatkom, da, posle Pariskog Kongresa i Hatihumajuna, uvede u zemlji čitav niz reforama i kulturnih ustanova i tako otupi sve oštrice napadaja na zastarelost i zaostalost turske uprave. On se, doista, sa svoje strane trudio da odgovori teškoj dužnosti i njegovo vezirstvo donelo je zemlji osetan napredak. Među ostalim stvarima, koje je krenuo, beše i kupovina vilajetske štamparije u Sarajevu 1866. godine, prve u čitavoj Bosni i Hercegovini posle više od tri stotine godina iza starih srpskih kaluđerskih štamparija kod nas, u Goraždu i Mileševu.

Uz štampariju krenut je i službeni nedeljni list Bosna, na turskom i srpskom, sa arapskim i ćirilskim slovima. Prvi broj lista izašao je 16. maja 1866. i obratio je na se, sasvim prirodno, opštu pažnju. To je bio privi list takve vrste u Bosni i zanimljiv znak nekih novih pokušaja. Iste godine počeo je izlaziti i Bosanski Vjestnik I. Soprona, kao nezavisan politički list, ali nije mogao da se održi. Srbi se nisu slagali sa njegovim načinom pisanja, nalazeći da nije dovoljno u ondašnjem omladinskom duhu, a drugi ga u zemlji ni onako nisu čitali. Posle dve godine, 1868. godine, pokrenuo je Mehmed Šaćir Kurtćehajić, na žućkastom papiru, Sarajevski Cvjetnik, poučno-politički list sa dosta zanimljivim sadržajem. U narodu je list radi svoje boje zvat žutim. Pored tih listova u Sarajevu, pokrenut je i u Mostaru list Neretva, ali, na žalost, od njega ne samo da nije očuvan ni jedan komplet, nego čak i nijedan primerak.

Kupujući štampariju i pokrećući list Osman paša je imao posebne namere. On je želeo da pod svaku cenu istisne knjige i novine, koje su dolazile iz Srbije, i koje su, po njegovu uverenju, samo služile srpskoj propagandi. On s toga naređuje da se u vilajetskoj štampariji štampaju svi udžbenici za škole u Bosni i Hercegovini, a one iz Srbije prosto zabranjuje. Fra Grgo Martić u svojim Zapamćenjima priča, na dva-tri mesta, pobliže, kako je Osman paša kao „dubok politik” išao za tim, da „srpstvo svakom prilikom očepi”. Ali takve mere nikad i nigde nisu donele željene rezultate. Sa ponosom pisao je tih godina sarajevski trgovac, Kosta Hadži-Ristić, koji su sve uzorci radi kojih će sva turska nastojanja ostati uzaludna. Među ostalim on pominje „što se knjige sve više čitaju”, „što sad imadu u Bosni bolje škole” i „što je očigledce osmanstvo u opadanju, a srbstvo u napretku, ako Bog da".

Druga štamparija osnovana je u Mostaru 1872. godine. Osnovao je don Franjo Milićević, a pomagali su ga hercegovački franjevci. Služila je uglavnom prvih vremena za štampanje školskih knjiga i lokalnog kalendara.

Prve srpske štamparije, u Sarajevu Riste J. Savića i u Mostaru Vladimira Radovića, osnovane su tek iza Okupacije 1890. i 1891. godine.

Knjižare u čitavoj Bosni i Hercegovini nije bilo nijedne. U starije vreme knjige su dobivane dobrim delom sa strane; za pravoslavne su stizale ponajviše kao pokloni iz Rusije, a za katolike, u manjoj meri, od rimskog kolegija Propagande. Za neke knjige navodilo se, ipak, gde se mogu nabaviti. Tako na pr. u Ogledalu duhovnom iz 1628. stoji da se može dobiti kod izdavača Marka Ginama u Mlecima i u Sarajevu „pri gospodinu Ivanu Padilju u Latienek". U Svetnjaku fra Filipa Lastrića (1766.) stoji, da se knjige „prodaju u Splitu kod Marka Mandića ćurčije, inače u Bosni, u sutiškom manastiru ima ji.” Oskudica knjiga bila je, međutim, vrlo velika. Vuk Popović pisao je 27. juna 1853. Vuku Karadžiću: „Viđao sam pri pogrebu đe po tri popa iz jednog trebnika čitaju opijelo! I bez službenika na pamet, đe pop služi leturđiju itd.” „Ledeničani imaju dvije crkve, i u njima nemaju ni jedne druge knjige, osim ove jedne srbulje”. I to je tako bilo u Boki Kotorskoj, koja je u kud i kamo pogodnijem položaju nego Bosna i Hercegovina. Tužeći se na tu oskudicu knjiga pisao je Gerasim Zelić u svom Žitiju, kako se „jošt do danas nije u Dalmaciji našao koji trgovac Srbin da trguje s knjigama ili barem ako ne s drugijem, a ono s pravilnijem crkovnijem".

Knjižare zamenjuju, donekle, vredni poverenici. Smatrajući rasturanje knjige za korisnu i nacionalnu dužnost izvesni sveštenici, učitelji ili prosvećeniji trgovci kupe u svojoj sredini „prenumerante” ili pretplatnike za pojedine knjige i tako ih unose u narod. U Sarajevu i Mostaru rasturala se tako po neka desetina knjiga, ali samo onih koje su ma po čem podesne za širi krug. Teža lektira i više „književna” išla je dosta rđavo. Serbski Narodni List tužio se 1839.: „A kad će se osam tisuća knjiga Letopisa rasprodati? Pomagaj braćo! A ko će ji kupovati, kad čitave provincije za njega ne znadu, koje bi najviše znati morale, n. pr. Bosna”. Otvarajući svoju knjižaru u Beogradu 1851. Miloš Popović nadao se da će moći organizovati prodaju knjiga i u Sarajevu i Mostaru i Jovan Gavrilović pisao je o tom Vuku Karadžiću s puno nade. I, doista, od druge polovine XIX veka, knjige ulaze u Bosnu i Hercegovinu u većem broju i više se traže. U tom pogledu mnogo čine mladi đaci, ponajviše bogoslovi i učitelji, koji pristižu iz Srbije i Vojvodine.

V

U starija vremena nesumnjiv kulturni elemenat naših zemalja behu trgovci. Oni su prvi, još u najdavnije dane, pred svitanje istorije, počinjali veze između sveta van Bosne sa stanovništvom tih zemalja; pokazivali mu nove predmete stvarali mu nove potrebe, razvijali mu nove vidike. Kasnije, neposredno iza rimskog vojnika dolazio je rimski trgovac i sa svoje strane znatno doprinosio, da se pojača kulturni interes ljudi, s kojima su dolazili u dodir. U Ljubomiru je nađeno devet komada zlatnih novaca cara Konstantina Kopronima (741–775.), što je dokaz da je i u ta veoma mutna vremena VIII veka održavan promet između bosanske unutrašnjosti i ostalih delova carevine. Posle te trgovačke veze bivaju sve življe. Novi dalmatinski gradovi, Dubrovnik i Spljet, dižu se u glavnom kao trgovački posrednici između svog zaleđa i prekomorskih strana. U trgovačkim ugovorima sa susednim vladarima oni gledaju – naročito to čini Dubrovnik – da što više povlastica dobiju za svoju robu i svoje trgovce, koji se razilaze po svima važnijim mestima.

Razvitkom rudarstva u Srbiji XIII, a u Bosni XIV veka, trgovačke veze postaju još tešnje, a uticaj stranih elemenata još veći. Bosna nije imala kapitala za eksploataciju svojih rudnika i ustupala ih je obično Dubrovčanima i Mlečanima. Ovi su na izvesnim važnijim mestima obrazovali svoje prave kolonije i razvili čitave male varoši, u kojima njihovi ljudi rade na veliko. Za vreme borbe oko Srebrenice 1426. godine Dubrovčani su se tužili da su njihovi trgovci pretrpeli tamo na 50.000 dukata štete.

I glavni radnici u rudnicima behu stranci, ponajviše Sasi, koji dolaze u Srbiju i Bosnu u glavnom iz ili preko Ugarske. To behu većinom katolici. Nije s toga čudo, što se upravo uz glavne rudnike zemlje podižu i glavni katolički manastiri: Kreševo, Fojnica, Olovo. U Kreševu se nalazi čak i jedan kraljev dvor, a Fojnica postaje jedno vreme „glavno trgovačko mesto Bosne”. Srebrenica, iskorišćavana još za vreme Rimljana, beše „najveći rudarski i trgovački grad čitava područja između Save i Adrije”. Prvi put se pominje 1376. kao živo mesto sa velikim dubrovačkim naseljem. U njegovoj blizini do danas se održao naziv mesta Sase (drugi nedaleko u višegradskom srezu), ali sad sa pretežno muslimanskim i mlađim stanovništvom. I u Zvoniku, kasnije prozvanom Zvorniku, nalazila se u XV veku dubrovačka kolonija i katolička crkva. Ban Tvrtko ustupio je srebrni rudnik Ostružnice (kod Fojnice) Sasinu Hanusiju Petroviću pod uvetom „stalnog darivanja”, a taj je stvorio društvo da ga iskorišćava. Koliki je bio uticaj tog stranog saskog elementa vidi se najbolje po tom, što je u rudarskoj terminologiji prevlađivao nemački izraz kroz čitav Srednji Vek. Nemački tehnički izrazi nalaze se i održavaju čak i u turskim rudarskim zakonima: sr. vark – Gewerk, kluhta – Kluft, šlag – Schlag, šlakna – Schlacke, hutman trajbar, rošt od Rost (sr. „rošte srebro” – prečišćeno, „žeženo” srebro), šafari od Schaffer itd. Sulejman Veliki izdao je posebnu naredbu, „da se kao i prije u majdanima vrši saski zakon". I prvi zlatari i kovničari novca bili su stranci. To se vidi po kalupima, koji su potpuno dubrovačkog tipa, dalje po latinskim natpisima na novcu i najzad po pogreškama u narodnom jeziku. Prvi novac za Bosnu Mladena Šubića oponaša prosto mletačke groševe. Koliko su bosanska mesta bila puna tog tuđeg trgovačkog elementa vidi se vrlo dobro iz jednog sarajevskog dokumenta, pisana za turske vlade, 1581. godine. U njemu, među potpisima ljudi sarajevske katoličke kolonije ima ih ravno polovina, koja se beleži talijanski i latinski; a neki Đovani Busni izrično kaže da je iz Mletaka.

Ali dosta rano i mnogi ljudi iz Bosne i Hercegovine silaze u Dubrovnik i Spljet, da prodaju svoje sirovine ili kupe potrebne stvari, naročito so i žito. U XV veku ima više spomena o bosanskim ljudima, koji trgovačkim poslom idu i u Mletke. Oni tamo imaju prilike da vide i čuju mnogo stvari, o kojima kod svojih kuća nisu ni pojma imali. Radi svoje neukosti i nepoznavanja sveta naši ljudi u razvijenijim sredinama postaju ponekad i predmet podsmeha. U Držićevoj Noveli od Stanca jedan mladić predstavlja se Stancu, Vlahu, da bi bio verodostojniji, ovako:

S Gacka sam trgovac, govedi trgujem,
vri mi pritio lonac, dužan se ne čujem;
putujem na suho, more mi drago ni,
spim s uha na uho, zlo mi se i ne sni.

Pored toga, dobar deo mladića iz Bosne, a naročito iz Hercegovine, silazio je u Dubrovnik, da tu uči zanate i da bude šegrt i pomoćnik kod trgovaca, pa da posle, ma se i ne vratio kući, održava veze sa svojima i utiče na njih. Trebinjski knez Brajilo Tezalović, jedna zanimljiva ličnost XV veka, dobar deo svoje mladosti proveo je u Dubrovniku i naučio podosta od dubrovačkih osobina, koje posle zna da upotrebljava i protiv njih. Takav slučaj bio je s podosta članova hercegovačkih vlasteoskih kuća u Srednjem Veku. Kasnije, taj priliv Hercegovaca i Bosanaca u Dubrovnik i primorska mesta biva sve veći. Neka od slavnih imena dubrovačke kulturne historije hercegovačkog su porekla, tako n. pr. porodica Ruđera Boškovića, pa čuveni biskup Đuro Dobretić, pa Ohmućevići, Kordići, Vojnovići i dr.

U XVII–XVIII veku dobar deo dalmatinskih trgovaca potiče iz Bosne i Hercegovine. Jedan deo, naročito trgovci iz Sarajeva i Mostara, išli su tamo sa već priličnim kapitalima i dužim iskustvom, da razgranaju svoje veze i steknu još većih izgleda za rad. U pojedinim mestima oni su brzo izlazili na glas svojom aktivnošću, željom za prosvetni napredak, izvesnim požrtvovanjem i živom nacionalnom svešću. Najbolju svedodžbu o njima dao je Dositej Obradović. Nešto smo od tog već naveli; a ovde sad da potsetimo na njegovo pismo iz Klasena od 28. avgusta 1788. Tu on pominje Sarajlije trgovce u Zadru, koji ga mole da im nedeljom propoveda u crkvi i „mog ljubimog” Lazara Slavujevića Mostarca i kazuje da mu „nije moguće slovom njiovu blagost i dobrotu opisati”. U Trstu je pominjani Sarajlija Jovan Miletić podigao srpsku školu i učinio najviše da se iz grčkih ruka otkupi tamošnja pravoslavna crkva. Pored njega se ističe Jovan Kurtović iz trebinjske okoline, poznat i kao darežljiv ktitor manastira Duži. Tu su čuvene trgovačke i dobrotvorske kuće Mostaraca Opuhića, Škuljevića, Aničića i dr. i Sarajlija Besarovića, koji su doneli u Trst čak i jednu lažnu povelju despota Stevana izdatu tobože nekom njihovu pretku kao „pervom poglavici grada Srebrenice”. Dimitrije Milaković, poznati historiograf Crne Gore, rodom je iz Mostara, a stariji mu brat Jovan beše trgovac u Trstu i Dubrovniku. Iz Hercegovine je poticala čuvena porodica Vladislavića, iz koje se toliko istakao u doba Petra velikog Sava Vladislavić, čiji se otac bavio u Primorju prodavanjem koža. Rodom iz Bosne behu i dva narodna dobrotvora XIX veka, Risto Tuzlić i Konstantin Vučković, tvorac dubrovačke danas zamrle Matice Srpske. Među znatne dobročince, koji za promicanje srbsko-narodne prosvete u Dalmaciji plemenita sredstva i način ostaviše” ubraja se šibenički građanin Petar Kovačević Mostarac. U Skradinu je čitava mala kolonija takvih doselica, među kojima se ističu dobrotvori senjske crkve Sarajlije Mićo Ristivojević i Stjepan Sorković; u Spljetu imaju veliku radnju Sarajlije Dimitrovići i Vukovići, ktitori manastira Studenica.

Osim u Primorje i pomalo u Italiju, trgovci iz Bosne i Hercegovine išli su od XVIII veka i na hrvatske, mađarske i austriske pazare, ali ponajviše u Osijek i Budim. Jedno vreme bila je trgovina s kožama veoma razvijena u celoj zemlji, a naročito u Sarajevu. Sarajevske ćurčije prodajući svoju robu, čuvenu još od starih vremena, dopirale su i preko granica Austrije i bile vrlo česti gosti u Lajpcigu.

Ali, naročito zanimljiva behu njihova putovanja na istok, u glavnom u Carigrad. Radi nesigurnosti na putu išlo se uvek u velikim grupama, karavanski. U hanovima, gde ih je zaticala noć, bila su stecišta za putnike s mnogih strana, koji su na takvim susretima pričali utiske, doživljaje i bogati repertoar pripovedaka, svojih i narodnih. Sve je tu išlo kao u kakvom starom romanu, s neobičnostima od prvog koraka i gotovo nikad bez avantura. Slavan je bo pazar u Uzunđevu, gde je dolazio svet iz celog turskog područja, pa i sa zapadnih strana, sve do 1875. godine, kad je tu održan poslednji vašar. U Uzunđevu, koje je u celoj zemlji bilo na velikom glasu, postojao je posebni bosanski han, iz koga su u Bosnu donošene najraznovrsnije vesti. Inače, žive trgovačke veze behu sa Skopljem, iz koga se sve do Okupacije i železnice, išlo u Bosnu neposredno, preko Kosova i Novog Pazara. Odatle je u Bosnu i Hercegovinu dolazio i izvestan deo Cincara iz Maćedonije (otud imena Ušćuplija, Monastirlija) i iz južne Albanije. Oni su s Grcima vladikama i njihovom pratnjom donosili izvesne osobine grčko-cincarske kulture i pokušavali su da je ponegde unesu u nove sredine, ali u tom pravcu nisu imali nikakva odziva ni uspeha. Naprotiv; njihova su deca već u prvom naraštaju postajali Srbi i od Petrakija bivala Petrovići, i od Anđelopolja – srpski učitelji.

Osim po trgovačkom poslu, naši su ljudi iz Bosne i Hercegovine odlazili u svet i iz verske revnosti. Muslimani, u velikim grupama i gotovo obavezno, polaze na ćabu, a pravoslavni na hadžiluk. S naročitim uživanjem, i kao nepreporno odlikovanje posle toga puta, stavljali su oni pred svoja imena naziv hadžija i ostavljali ga deci, da se u porodičnom imenu čuva za dug niz naraštaja. Otud u Bosni velik broj imena kao Hadživuković, Hadžiristić, Hadžidamjanović, Hadžikadić, Hadžilalić, Hadžiomerović itd. I kod pravoslavnih i kod muslimana vrlo su česta prezimena Hadžić, od kojih ponekad dolaze i imena mesta (sr. na pr. Hadžiće kod Sarajeva i Hadžića Selo u krupskom srezu). Hadžije su uživale izvesno poštovanje kod svojih sugrađana, jer se njihov put u daleke i zarazama obilate krajeve, u vreme rđavih komunikacija i opšte nesigurnosti, smatrao kao pravi podvig. Njih su na put ispraćale čitave mahale, u muslimana i maktebi s hodžama i decom, koji su na glas čitali dve (molitve) za njih. Povratak hadžija, koji su gotovo redovno na putu gubili po koga druga od bolesti ili drugih nedaća, pretvarao se u prave lokalne svetkovine. Hadžiska pričanja bila su se posle toga po više nedelja predmet vrlo živa interesa celih varoši i njene okoline. Kod pravoslavnih se, u poslednje godine XIX veka, razvila iz toga mala hadžiska književnost, koju je u Bosni započeo sarajevski mitropolit Sava Kosanović. Svoje opise „svetih mesta” i doživljaja u njima davali su sem njega Mile Popadić, Arsenije Jeremić i Makso Despić.

U daleki svet vodila je ponekad Bosance i Hercegovce i ratnička služba i ratnički udesi. U bici na Kosovu bilo je zarobljeno nekoliko uglednih bosanskih plemića. Njihovi doživljaji bili su puni avantura i još 1403. godine, četrnaest godina iza bitke, – dakle duže nego što je trajalo Odisejevo lutanje, – vođeni su preko Dubrovnika pregovori, ne bi li se oni kako dali osloboditi iz Male Azije i Carigrada, odakle su nekako dali glasa o sebi. Kasnije, za turske vlade, bosanske čete idu daleko na sve moguće strane. Kod Poljaka Bošnjak je bio „simvol hrabrih i vještih kopljanika u poljskoj lakoj konjici”. Poljski kralj, Avgust III, sastavio je čak od bosanskih najamnika 1744–5. jedan puk, s kojim se borio protiv Prusa. Nevezani ničim dublje za Poljake, bosanski najamnici su služili i u Pruskoj, gde su hvaljeni kao odlični konjanici. Njihov vojnički glas bio je vrlo velik; on je, misli se, bio povod „da je i u danskoj vojsci uvedena četa kopljanika pod imenom Bošnjaci”, koji su služili u konjici, ali koji sa Bosancima samim nisu imali nikakve veze. Isti je slučaj u XVIII veku bio i u Holandiji. Zanimljiva je sudbina jedne grupe muslimanskih vojnika iz Srbije i Bosne, koji behu zarobljeni od Austrijanaca za vreme ratovanja 1788–1791. Njih Austrija nije povratila kućama iza Svištovskog Mira, nego ih je negde u Mađarskoj zaturila i malo posle upotrebila u ratu protiv Francuske. Mrzeći Austrijance ti vojnici 1795. godine ugrabe priliku i predadu se Francuzima. U jednom francuskom izveštaju toga doba oni su prikazani kao ljudi veoma čestiti i lepo vaspitani. Ali „ovde oni opadaju, čame, umiru od žive želje da vide svoju postojbinu… Od Republike oni išću samo pasoš, a uzimaju na se i hranu i putne troškove, i čak daju uverenje, ako im se da neocenjivo odobrenje da se mogu vratiti u svoju postojbinu, kako će pisati svojim po nesreći drugovima što su još u austriskoj službi, a imaće ih oko 8000, da su u Francuzima našli oslobodioce, pa će oni svi napustiti svoje zastave i povući se isto tako na zemljište Republike, da potraže spasenja, sreće i slobode.” Matija Reljković, u predgovoru svom Satiru, još 1779. godine, lepo je istakao, koliko znači za čoveka bistre pameti takav put po tuđini, makar i sa svima neizbežnim nevoljama vojničkog i zarobljeničkog života. „Motreći svakolika, komu ne bi na pamet pala njegova ista otadžbina, tko ne bi na vagu metnuo svoj isti vilaet i prema drugima procinio kakvi je i kakvi bi mogao biti…” „Ja se naslađivah u promatranju lipše uređenih vilaeta, nego je moja otadžbina Slavonija, pak mi žao bijaše, što sam privaren, misleći prije toga da nejma urednijeg vilaeta od nje, jerbo ja drugih još nisam bio vidio”.

Bilo je, pored toga, još i drugih načina, kako su lica iz Bosne i Hercegovine dolazila u svet. Jedan od njih je vrlo običan u Srednjem Veku, iako nam nimalo nije služio na čast. To je trgovina s robljem. Roblje iz Bosne i Hercegovine prodavalo se delimično, na dubrovačkom tlu, a delimično na ušću Neretve. Ovo drugo mesto bilo je više upotrebljavano, jer su u Dubrovniku plaćala u propisanim slučajevima dosta visoka taksa za kupovinu i izvoz. Prodavani su i muški i ženski; samo ženske mnogo više. One su bile i skuplje. Prosečna cena za muške iznosila je oko 9, a za ženske preko 10 1/2 perpera. „Vrednost jednog roba odgovarala bi vrednosti od tri vola… Za poprečnu cenu jedne ropkinje, onda, u Dubrovniku, moglo se kupiti 260 kg jagnjetine ili 490 kgr. pšenice.” Roblje ponekad prodaju sami roditelji, verovatno iz nevolje. Dobar deo kupovali su sami Dubrovčani, ali drugi ide često u Mletke ili u južnu Italiju; poneki, u manjem broju, i na druge strane. Jedan deo tog roblja otkupljivao se pomoću prijatelja i rodbine ili dobrih ljudi, a drugi je, posle verne službe, ponekad testamentom oslobađan za spas duše. Inače, robovi su smatrani kao prosti predmeti i mogli su biti preprodavani i poklanjani. Sam bosanski ban Prijezda poklonio je Benediktu Gunduliću jednog roba, a tako su činila i neka druga lica. Od početka XIV veka, jačanjem čovečnosti i kulture, taj se običaj trgovanja s robljem prilično potiskuje. Dubrovnik donosi najpre nekoliko naredaba, kojima zabranjuje izvoz u Italiju; posle ne dozvoljava prodavanje hrišćana i hrišćanki i najzad ukida svaku trgovinu. Jedna energična naredba u tom pravcu izdata je 1416. Ali se u Bosni ta trgovina održavala još neko vreme, a prodaja je vršena u starom mestu Dreva, danas Gabeli. Dubrovčani su prebacivali za to bosanskim ljudima i u jednom pismu iz 1419. godine pisali su kako to navlači prekore bosanskoj državi i kako se govori „po latinskim mestima”, da „Bosna prodaje ljude”. Taj rđavi običaj nije utrnuo, jer su od početka XV veka učestali turski upadi u Bosnu, haranja i odvođenja ljudstva u ropstvo. Kasnije, u ratovanjima, vojni zarobljenici se dugo smatraju kao pravo roblje i s njima se često tako postupa. Njihova pisma, koja su očuvana, imaju dosta često mnogo dirljivog i pokazuju očajne napore pojedinaca da dođu do slobode. Kao primer navodim ovo nekoliko rečenica iz pisma jednog muslimana, Ahmeta Dumnjaka, s kraja XVII ili samog početka XVIII veka, koje sam našao u dubrovačkom arhivu: „Moj dragi prijatelju! Uzimljem te po bogu oca moga, nemoj me se oglušit u ovoj nevolji, za to što ne imam tamo do boga i do tebe moga prijatelja. Jesam se zavrgao teškom cinom osamdeset cekina i četiri srmali mahrame, koji valjaju za čenerala i četiri emita zelena za čadora. I lipo pozdravljam moju nejaku staricu majku i ljubim joj ruku. I moja majko, prodaj kuću i u kući što se nađe pokućnoga. Kad me bog oprostio iz galije nemojte me opet pušćati iti na galiju”. Velik dio prepiske graničnih gospodara prema Dalmaciji i Austriji i s one strane prema Bosni pun je vapaja i zazivanja nevoljnika, koje je udes pogodio, da pod krvavima uslovima prolaze kroz tu najtežu školu života. Izbavljeni između njih bili su posle za svoju sredinu neobična izvor za obaveštenja, od kojih su živeli celi naraštaji.

VI

Umetnost u Bosni bila je nejednako razvijena. U izvesnom pravcu postizavani su vrlo lepi uspesi, dok se na drugoj strani nije mnogo odmicalo od gotovo primitivnih oblika. Ima često pojava da stoje uporedo ili u neposrednoj blizini objekti koji pokazuju i mnogo ukusa i mnogo poleta i dosta izrađene tehnike, pored predmeta čije linije imaju oštrine početnika i sirovost varvarina. Razlike kulture pojedinih slojeva, oblasti i naraštaja strče kao podvučene na kakvoj slici za primere. Prvo, što je neobično i što jako upada u oči, to je da je najviše umetničkih spomenika u središtu zemlje; tamo gde bi se pretpostavljao da kulturni uticaji i obrasci najteže dopiru. Po graničnim srezovima tih je spomenika mnogo manje, i to ne samo po graničnim srezovima na istoku, nego i na severu i zapadu, gde je bio življi dodir sa susednim kulturnim oblastima. Drugi momenat je ovaj: najlepši spomenici pripadaju starini, ranom i kasnom Srednjem Veku; a što idemo bliže sadašnjici spomenici su sve gori i sve trošniji. Treća pojava, koja iznenađuje isto tako jeste ova: narodna umetnost, u vezu, drvorezu, tkivu itd. nema ničeg zajedničkog s prostotom sredine oko njih. Ima preslica, rezanih od čobana, ili vezova, koje su radile obične seljanke, koji iznenađuju svojim kombinacijama linija, svojim ukusom u izboru motiva, svojom merom u obimu, svojom skladnošću boja, a koji neverovatno odudaraju od svega što se vidi oko njih u čitavom kraju ili srezu. Radi čega je svo to došlo nije lako potpuno objasniti; ali mi ćemo pokušati da damo odgovor.

Od svih grana umetnosti najbolje je zastupana arhitektura i graditeljstvo uopšte. Ranije smo napomenuli da su obrasci za nju, u najstarije vreme, dolazili iz susedne Dalmacije, a verovatno i majstori. Vasilije Marković upozorio je na karakterističnu činjenicu da se u srpskom Zagorju, čak u mitrovačkom Kolašinu i u Pešteru, nalaze zapadni oblici naziva za manastir, mojstir i molstir, i da kod Bijelog Polja postoji selo Sutivan, koji nosi tako nesumnjivo zapadno poreklo. Tog zapadnog uticaja ima i kasnije. 1383. tražio je kralj Tvrtko od Dubrovčana da mu pošalju jednog svog čoveka za nadzornika njegovih gradova; očito s toga što je u Dubrovniku tvrđavna tehnika bila vrlo lepo razvijena i što se on njom želeo koristiti. Vojvodi Sandalju Hraniću slata je 1398. godine „potrebna građa” „da se utvrde njegovi gradovi”. Herceg Hrvoje Vukčić sazidao je grad Jajce negde početkom XV veka i dao mu je to neobično ime po gradu napuljskog kralja Ladislava, čiji je pristalica bio. Ladisavljev grad zvao se „Uovo" ili po današnjem talijanskom „ovo”što znači jajce. Kampanile Sv. Luke u jajačkom gradu i katakombe u njemu, najbolji su dokaz da se uticaj nije zadržao samo na imenu. Vojvodi Sandalju poslat je 1413. neki majstor kamenar" (`magister petrarius’) iz Dubrovnika, da radi kod njega; a 1428. upućen je Vukašinu Zlatonosoviću, negde oko Zvornika, majstor, da mu sagradi cisternu ili čatrnju. U godini 1466. radili su dubrovački majstori da se podigne kod Počitelja most na Neretvi. Tamo, prvi put kod nas, čujemo za naziv inženjera („magistri ingenarii"). Uticaja toga bilo je i za vreme Turaka; manje doduše, ali ipak. Događalo se da su dubrovački radnici dovođeni čak i za podizanje džamija. 1719. pisao je trebinjski zapovednik Osmanbeg u Dubrovnik „poradi maistora i argata poradi čamie. Veće vas molim po Đurđevu u prvu neđelu da mi pošlete dva maistora od klačina i deset argata, a da ih liepo platim i hranim koliko se više more”.*

Na prvu našu konstataciju odgovor, prema tom, bio bi dosta prost. Bolja umetnost potiče, dakle, dobrim delom od stranih majstora ili po njihovom obrascu. U unutrašnjosti je umetnička proizvodnja bila razvijenija s toga, što je tu bilo, od XII veka, pravo sedište banova i kraljeva. Sve do XIV veka Bosnom se, u glavnom, smatralo samo područje oko izvora Bosne pa do Doboja. Tu su glavna kraljevska mesta: Bobovac, Sutjeska, Visoko, Kreševo; tu su bogati rudnici Olovo, Fojnica, Deževica, tu mesta starih episkopija Zenica i Ban-Brdo. S njima u vezi razvijena je umetnička konstrukcija zeničke bazilike i značajnih crkava u Brezi i Dabravini; podizanje kraljevskih dvorova i stvaranje manastira. Smisao i potreba za umetnost razvijala se tu tradicijom i dugim nizom godina od VI–XV veka. Na periferiji nije bilo te tradicije; ni moćne ni bogate, a dugotrajne vlastele, koja bi od svojih oblasti napravila izvesna kulturno-umetnička središta. U tom pogledu veoma je zanimljivo ponašanje vojvode Sandalja Hranića. On je, kao i drugi neki velikaši bosanski (Hrvoje Vukčić, Radoslav Pavlović i dr.), imao u Dubrovniku dve-tri svoje kuće. Njih mu je, istina, dovela u red i ukrasila dubrovačka vlada, ali on je, prilikom prepravaka, izražavao svoje želje i zahteve i davao mnoge napomene. Sam je 1426. bio u Dubrovniku i video jednu svoju zgradu. Znamo da mu se naročito sviđalo to što mu je republika ponudila da u jednoj sobi na tavanici naprave nebo i po njemu pozlaćene zvezde; i da je bezuvetno tražio da mu se na kući napravi mala lođa. To pokazuje jasno da je imao izvesnog smisla za građevinske objekte. Zanimljivo je s toga, da on, pored svega svog prilično velikog imanja, nije podizao slične palate i u svojoj zemlji. Njegovi gradovi u Ključu, Samoboru ili Blagaju, iako su u ovo poslednje mesto svraćali i sami kraljevi, više su utvrde, nego prijatna obitavališta. Nijedan izveštaj stranih poslanika ili putnika ne govori o kakvoj lepoti tih vrletnih kula i gradova, koje su sa vrha stena, kao orlušine, gledale na pitome doline i raskrsnice puteva ispod njih. Kad je pred kraj života zaželeo da „hvata duši mesto” on je hteo da podiže jednu crkvu i bolnicu, ali i to ne na svom području, nego i opet u Dubrovniku. Zašto to? Očevidno samo s toga što su svi dobro videli, od početka XV veka pa do propasti stare bosanske države, da je položaj Bosne neizvestan i što su svi, iz reda, tražili od Dubrovnika i ponekad od Mletaka, da im, za svaki slučaj, osiguraju utočište u njihovu gradu.

Dolazak Turaka u Bosnu i Hercegovinu doneo je zemlji nov građevinski polet. Turska XV i XVI veka beše država u naponu svoje snage, s jakim zamahom i sa vidnom i plodnom stvaralačkom energijom. Turci podižu iz malih ili davno zapuštenih sredina čitave nove i jake gradove. Glavna mesta zemlje: Sarajevo, Mostar, Banja Luka, Travnik u najboljem svom delu njihova su tvorevina. Mostarska kamena ćuprija, podignuta 1566. godine, sa jednim jedinim smelim i visokim lukom iznad Neretve, jeste malo remek-delo njihove komunikacione tehnike. Tako je od interesa i čuveni most preko Drine u Višegradu, koji je dao podići Mehmed-paša Sokolović, 1571. godine.

Sarajevo, koje se sve do XVIII veka u mnogim zapadnim spomenicima zove Saraio i Serraglio, a u turskim i u nekim našim Saraj i Bosna-Saraj, dobilo je svoje ime po saraju prvih zapovednika turskih, koji su odatle, od 1436. godine, počeli neposredno uticati na bosanske stvari. Ime Sarajevo je izvedeno od pridevskog oblika; sr. saraj-ski, Saraj-lija. U samom gradu podignut je prvi mezdžid sa drvenom munarom već oko 1437. godine, a pravo razvijanje grada počinje od sredine XV veka. Današnja Careva Džamija, koju je podigao Isabeg Hranušić, dovršena je 1457. i kažu da se mnogo svidela sultanu Mehmedu Osvajaču, kad je došao u Bosnu da je pokori. Isabeg je podigao u Sarajevu, pored te džamije, jedno kupatilo, jednu tekiju s javnom kuhinjom, veliki han zvan Kolobara i most poznat pod imenom Careve Ćuprije. Ali najvažnija ličnost u lokalnoj historiji Sarajeva jeste Gazi Husrefbeg. Sestrić sultana Bajazida II on je rano počeo dobijati lepe položaje. Bio je namesnik sultanov najpre u Skenderiji, posle u Smederevu, pa, pošto se istakao pri zauzimanju Beograda (1521.), dođe za namesnika i u Bosnu. Tu je ostao s dva prekida sve do smrti 1541. godine. On je nastavio Isabegovo podizanje Sarajeva i stvorio ubrzo od njega jedno od najlepših mesta čitave zemlje i celog zapadnog dela Turskog Carstva. On je dao sazidati onu impozantnu Begovu Džamiju, najlepšu sve do danas u celoj Bosni i Hercegovini i jednu od najviše umetničkih zgrada na celom području od Lijevna do Prištine. Vitka munara, sa snažnim kubetima; diskretna otmenost unutrašnjosti sa obiljem umetničkih detalja, često puta neočekivano savršenih i uvek vrlo karakterističnih, ostavlja vrlo dubok utisak. Gradnja je dovršena 1530. Postoji predanje, da je Husrefbeg za gradnju te džamije upotrebio mramorne stubove i drugu građu iz stare episkopske crkve na Ban-Brdu. U svakom slučaju ima više nego jedan razlog koji govori za to da je pri gradnji ove zgrade učestvovalo i nešto zapadnih majstora ili da su uzori uzeti od njih. Toj građevini posvetio je Husrefbeg svu pažnju. Za šedrvan i česme u avliji doveo je vodu iz vrela Crnila; a za zimsko doba napravio je niz česama, za koje je voda bila posebno grejana. Pored džamije je muvekithana, u kojoj se čuvaju stari instrumenti za merenje visine sunca i prema tom za opredeljivanje doba dana i molitava. Prema džamiji je begova medresa, po svom olovnom krovu prozvata Kuršumlija. U toj zgradi raspored i opšti izgled dvorišta mnogo potseća na dvorišta franjevačkog i dominikanskog manastira u Dubrovniku. Uz tu medresu imala se podići i biblioteka, nesumnjivo sa orijentalnim rukopisima. Severno od džamije podignut je hanikah ili manastir, koji je posle od vatre silno oštećen. Jedna musafirhana sa imaretom (javna kuhinja) bila je dalje delo Husrefbegovo. Nešto dalje sazidao je on i banju, „koja nam predstavlja potpuno sačuvani tip starih glasovitih kupališta, u kojima se metoda kupanja sastoji u tome da posjetnik postepeno prolazi kroz sistem odaja, u kojima temperatura postepeno raste te je prema tome i parna atmosfera u njima raznoga stepena.” Njegova su tvorevina i dve poznate građevine starog Sarajeva: Bezistan, koji postoji još uvek, sa svojim tunelskim oblikom i dućanima istočnjačkog tipa; i Tašli Han (tašlihan, kako se tu veli, „kameni han”), trgovački bazar druge vrste. U Bezistanu se dućani nižu duž hodnika, a u drugom se grupišu oko dvorišta, koje je udešeno na četverokut. Usred Tašli Hana postojala je sve do 1879. godine jedna mala džamija, koja je te godine propala u vatri. Pored svega toga, Husrefbeg je za bolji napredak prometa i trgovine u Sarajevu dao napraviti i dva u sarajevskoj historiji dobro poznata hana: Đulov i Morića. Prvi je izgoreo za velike vatre 1879., te mu danas nema više traga; a drugi, načinjen ponajviše od drvene građe, postoji još, ali zapušten i sveden na stepen hanova najnižega reda. Tim tolikim građevinama digao je Husrefbeg Sarajevo mimo sva druga mesta svoga upravnog područja i obezbedio mu glavno mesto za čitav niz vekova. Njegov i raniji Isabegov primer delovali su i na druge suverenike. Po podacima šejh Sejfudina Kemure sagrađeno je u Sarajevu u XV–XVI veku ništa manje od 46 džamija i mezdžida, što znači gotovo u svakoj mahali po jedna.

Mostar je s početka postojao kao malo naselje oko jednog drvenog mosta na lancima i zvao se prosto Most i Mostići, dok po zanimanju čuvara tog naselja nije dobio svoje sadašnje ime. Od XVI veka počeše Turci da ga razvijaju kao važnu stratešku tačku u dolini Neretve. Od trećeg decenija XVI veka tu je sedište hercegovačkog sandžaka. Grad je dugo imao čisto vojnički karakter. Oko mosta, naročito pošto je izgrađen onaj pomenuti zidani, bile su tri kule za njegovu odbranu i posada pod zapovedništvom jednog dizdara. „Oni uvijek bdiju, paze i čuvaju i svaku noć zatvarajući gradska vrata ne puštaju nikoga unutra”, saopštava još za XVII vek Evlija Čelebija, jedan vrlo razgovorni turski putopisac toga vremena. Prva turska bogomolja podignuta je tu već 1473. godine. Najlepša i najveća džamija u gradu, Karađozbegova, sagrađena je 1569. godine.

I u nekoliko drugih mesta turska vladavina u to doba uspona ostavila je vrlo lepih i značajnih umetničkih spomenika. Čuvena je i važna građevina Aladža Džamija u Foči, podignuta 1549. godine. Foča je, u prvo vreme turske vlasti u Hercegovini, sve do negde oko 1520. godine, bila glavno mesto zemlje i sedište sandžaka ili krajišnika; čuvena i docnije radi svojih ukusno rađenih noževa i jatagana. Aladža Džamija je zanimljiva ne samo po svojoj arhitekturi, nego i po svojim ukrasima neobičnim u turskim bogomoljama. Naročito je morala biti lepa, i danas delimično očuvana, slikarska dekoracija predvorja sa raznim visoko umetničkim kombinacijama geometriskih ornamenata. Pri ukrašavanju ove džamije, koju je pravio turski neimar, sarađivali su majstori sa istoka. Vanredno je lepa, sa svojom neobičnom kupolom i širokom obimom, Ferhadija u Banjoj Luci, koju je dovršio oko 1580. bosanski namesnik Ferhad paša Sokolović. „Nijedan bosanski namjesnik nije bio silniji i moćniji od njega. Dvorska mu je svita bila mnogobrojna. Kad je ulazio u Travnik pred njim se nosilo 700 bajraka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vučine pod željeznim kalpacima”. Džamiju je podigao od otkupa, što ga je platio grof Engelbert Auersperg, da se oslobodi iz njegova ropstva. Otkupna cena, kažu, bila je 30.000 dukata. Godine 1588. Ferhat je Banju Luku učinio i glavnim gradom Bosne. I treći Sokolović iz Bosne, Kara Mustafabeg, sazidao je jednu džamiju u svom rodnom mestu Rudom, na istočnoj granici Bosne (oko 1556.). Bihaćka džamija Fethija nije turski rad; ona je još u XVI veku bila katolička crkva posvećena sv. Antoniju. Carski zet, admiral i namesnik u Bosni, Halil paša osnivač je lipčanske džamije u gradiškom srezu (oko 1590.); a turski veliki vezir, Ibrahim paša, rodom iz Novog Šehera, dao je sagraditi u svom rodnom mestu krajem XVI veka dosta veliku džamiju kao trajan spomen na sebe.

Pored toga, čitava Bosna i Hercegovina pune su, ponegde dosta ukusno izrađenih, česama, koje su pobožni muslimani, s naročitim razumevanjem za potrebe svojih zemljaka, podizali sebi za dušu. Ima čak tvrdnja kod muslimana, – vrlo trezvena, uostalom, – da je podizanje česama veća zadužbina od podizanja samih bogomolja.

Proučavanje arhitekture muslimanskih kuća po varošima i čardaka po selima nije, na žalost, stručno utvrđivano kako treba, na očitu štetu nauke. Te građevine pomalo ali osetno iščezavaju i kroz koju godinu nove studije doći će možda prekasno i na nedovoljan materijal. Nema sumnje da je dobar deo tipa bosanske begovske kuće orijentalnog porekla. Pašin konak u Vranju i čitave mahale starog Skoplja izgledaju potpuno isto, kao i kuće i mahale po mestima Bosne. Zračne divanane sa mnogo svetlosti i prozora; haremluci sa gustim mušebacima; puno nameštenih ćoškova i izbočina; karakteristični tip visokog šimlom pokrivenog krova s polja, – a mnogo drveta i često vrlo veštog drvoreza po tavanicama i musanderama unutra, – daju begovskim kućama nešto osobeno i otmeno i lepo u isto vreme. Musliman je voleo kuću; naročito to važi za muslimansku ženu, koja nije učestvovala u javnom životu. S toga su želeli da kuću naprave što prijatnijom. Otud svuda bašče s mnogo zelenila, cveća i naročito negovanog drveća (sevlije, igde, bademi). Ponegde su kuće nad samom vodom ili bar sa malim đerizima (vodenim kanalima) kroz avliju.

Kasnije, od XVI veka unapred, kad turska carevina počinje da opada, tog građevnog poleta pomalo nestaje; a u koliko ga ima on već nosi obeležja dekadencije. Velike zamisli sve su ređe. Ne samo da kasniji vekovi ne stvaraju ni jedan nov grad, nego u njima očevidno propadaju i stari. Bosna postaje sve više ne kao pre polazna tačka za dalja osvajanja, nego utočište potisnutih. U njoj se pribira sumnja, ozlojeđenost i uzajamnog nepoverenje. Ona je i predmet čestih napadaja i kao sve ugrožene pogranične oblasti, u koliko nije jedan veliki logor, nosi u svemu delanju osobine privremenosti i nesigurnosti. Karakteristično je, na primer, da su čak ostale nepopravljene i mnoge od džamija koje je popalio u svom pustošenju Sarajeva princ Evgen. Što se više išlo novijem dobu prilike su po Turke postajale sve nepovoljnije i otud je onda potpuno razumljivo što je umetnički interes bivao iz dana u dan slabiji, a stvorena dela sve trošnija.

Odgovor na treću našu konstataciju, da umetnički rad prostog sveta često odudara od njihove sredine, posle ovog napred izloženog, može da se donekle kreće u ovom pravcu. Vez nepreporno nije prvobitno zanimanje širokog radnog sveta, nego samo onog dela koji je imao dokolice i sredstava za što lepši i skupoceniji rad, i koji je takav rad negovao bar delimično po nekim obrascima ili ga bar usavršavao po njima. To isto vredi donekle i za drvorez. Prosečne grube ruke ratara ili čobana nisu za taj posao, a ni njihove umetničke koncepcije za neke složenije kombinacije. Znači, dakle, da se i kod prostog sveta, kad se danas ipak zanima vezom, tkivom ili drvorezom, tim poslom bave ili oni koji od njega žive (vezilje, tkalje, rezbari), ili naročito i izuzetno daroviti. Ali njihovi radovi, po našem dubokom uverenju, daleko su od tog da budu nešto potpuno samoniklo i nešto naše „prenarodno”. Historičar, koji vidi dve hiljade godina uticaja raznih kultura od prehistoriskog do našeg doba, sa masom umetničkih motiva, koji se javljaju kao nasleđe u nekoliko vekova i na više strana, teško veruje u takve nedovoljno analisane postavke. Mi lično mislimo, da ni narodne pesme ne samo nisu proizvod širokih krugova običnog radnog naroda, nego da mu ponekad nisu čak ni dostupačne u pravoj meri. Eno, primera radi, pesme o ženidbi Stojana Popovića, gde se peva o „latinskom Mletku pletenome”. Očevidno je da je takav epitet mletačkom gradu mogao dati samo neko ko ga je sam video; a da će ga u pravom smislu razumeti prosečni prosti slušalac nama nije nimalo verovatno.

Arhitektura ubogog seoskog stanovništva pravoslavnih i katoličkih kmetova nema da ukaže ni na kakvu građevinu veće vrednosti. Čak su i crkve bogatijih manastira ponajviše vrlo obične i vrlo oskudne građevine; mnoge od njih bile su za dugo vremena, u XVI–XVII veku, od najprostijeg šepera (crkve u Fojnici i Sarajevu). Sarajevska i mostarska nova crkva potiču iz šezdesetih godina XIX veka; one, nesumnjivo, imponuju svojom veličinom, a predstavljaju i nov tip crkava u nas. U koliko ima tvrdih zgrada u prošlosti one nose jasne karakteristike zapadnog tipa. U Podmilačju kod Jajca postoji jedna katolička crkva, koja je građena sa mnogo elemenata gotskog stila. U ozrenskoj crkvi lukovi imaju izvesnih romanskih osobina, a tip hercegovačkih pravoslavnih i katoličkih crkava s presličastim zvonikom potpuno je dalmatinskog porekla (sr., na primer, crkvu Sv. Roka u Dubrovniku). Da se to može utvrditi i inače svedoče natpisi, kao ovaj u crkvi Pantelijevici kod Trebinja: „kampanjba bi podignut 1882.,” i tehnički izrazi, poznati po svoj Hercegovini, kao: volat, banak, taraca, štuk, skaline, kamara, kašun itd. U Mostar, u sred kamene Hercegovine, dovozili su ponekad zapadni majstori – zvali su ih kapo i kaponja – mermer sa Brača za pragove kuća i magaza. Naročit uticaj dalmatinskih građevina imaju neka mesta Hercegovine. Trebinje, sa tesnim sokacima, sa visokim kamenim, nemalterisanim kućama, da se dobro vidi solidno uzidano četvrtasto kamenje, sa balkonima i pločnima krovovima, ima u nekim partijama pravi izgled kakvog dalmatinskog grada. Dosta od dalmatinske građevinske tehnike pokazuje i Mostar.

Glavni domaći majstori u Hercegovini, Popovci, učili su svoj zanat u Dubrovniku i južnoj Dalmaciji i to pokazuju dovoljno tehnikom i rečnikom svog rada. U Bosni jedno čitavo zidarsko naselje predstavljaju Osaćani kod Srebrenice. Oni imaju svoj poseban način rada, kao i jedan poseban tajni, „banalački”, sa mnogo romanskih i albanskih reči izmešani, jezik.

Posle austriske okupacije došlo je u Bosni i Hercegovini vrlo mnogo novotarija i u arhitekturi. Umetničkih ambicija bilo je u tom pogledu malo, naročito prvih vremena. U boljim građevinama davane su od početka XX veka s izvesnim planom dosta lepe mavarske fasade; a bilo je i pokušaja da se stvori bosanski tip kuća, sa kombinacijama lokalnih motiva i istočnjačkih dekoracija. Nesumnjivo najmonumentalnija zgrada nove Bosne i jedno doista umetničko delo jeste sarajevska gradska opština, u čijem stilu prevlađuju suptilno rađeni mavarsko-španski elementi.

VII

Slikarske umetnosti bilo je u Bosni i Hercegovini vrlo malo. Crkveni živopis, u koliko danas postoji, teško da je stariji od XVII veka. Zanimljivo je, da i u tom pravcu nailazimo na dubrovački uticaj. U dubrovačkom arhivu očuvana su dva ugovora iz 1501. i 1510. godine, koje su sklapali kaluđeri Trebinjskog Manastira sa dubrovačkim majstorima. U prvom ugovoru obavezivao se Matko Milić slikar („pictor”), da će učiti za godinu dana slikarskoj veštini kaluđera Marka Stefanovića; a u drugom pristajao je slikar Vinko Lavrentijev da iz Dubrovnika dođe u Trebinje i da tamo manastirsku crkvu živopiše „slikama i drugim ornamentima sa različitim bojama po naredbi i objašnjenju” kaluđera „po grčkom načinu” („more greco”). Na žalost, od tog nesumnjivo zanimljivog živopisa nije nam ostalo sigurna traga.

Najviše živopisa ostalo je po našim crkvama iz vremena vrlo aktivnog patrijarha Pajsija, u doba opšte obnove izografske umetnosti u svima našim zemljama. Od početka pa do sredine XVII veka živopisane su, „popisane”, kako vele savremeni natpisi, ove crkve i manastiri na području današnje Bosne i Hercegovine: 1609. Lomnica, Ozren, Žitomišljić (živopis ovog manastira danas nije očuvan); 1619. Zaval, 1630. Mostaći. Živopis u Dobrunu stariji je od tog vremena, a u Dobrićevu je nesumnjivo iz XVII veka. Ovog puta dolazili su u Bosnu i poneki izografi iz užeg područja pećske patrijaršije. Tako, na primer, znamo, da je pop Strahinja iz Budimlja živopisao ne samo Arhanđelovu crkvu u Kolašinu, nego čak i bosanski manastir Ozren.

Nešto stare slikarske umetnosti sačuvale su i nekolike džamije. Rad u njima bio je isključivo dekorativne prirode; arabeske, ornamenti, vešto crtane sure iz korana; ali uvek bez ikakvih figura i čak bez velikih i odviše snažnih linija. Takvih dekoracija ima Begova Džamija u Sarajevu; Aladža u Foči, koja je po tim šarama dobila i ime („šarena”) i Ibrahimagina džamija u Mostaru, sagrađena 1634. godine.

Godine 1915. nađen je kod Gornjeg Turbeta mauzolej čuvenog tepčije Batala bosanskog, koji je umro krajem XIV veka. Zidovi mauzoleja, bili su, čini se, „obojeni šarenim, živahnim bojama”. U katoličkoj crkvi u Olovu zidovi jednog grobničkog odelenja behu živopisani ribama kao simbolom smrti.

Profanih slika bilo je vrlo malo. Slika hercega Hrvoja u njegovom glagoljaškom misalu nije rađena od bosanskog umetnika; a slika kralja Tomaša, koja se nalazila u manastiru Sutjesci i za koju se tvrdi da je njemu savremena, nama se čini, iz mnogo razloga, da je docniji rad.

U Bosni i Hercegovini ima nekoliko „čudotvornih” Bogorodičinih slika, za koje su vezane mnoge legende sa poznatim i po celom hrišćanskom svetu raširenim Marijinim motivima. Od njih je među pravoslavnim naročito čuvena Čajnička Krasnica, koju veoma štuje pravoslavni i muslimanski elemenat istočne Bosne i severoistočne Hercegovine. Kod katolika bila je jedna tako čuvena Bogorodičina ikona u Rami, koja je odatle prenesena u Sinj; druga u Gradovrhu, koju je nekad na putu iz Zvornika probo jedan musliman i izazvao joj, kako ozbiljno tvrde fratri još i danas, pravu krv iz rane; a treća je Gospa od Olova, štovana od svih bez razlike vere. Sve ove tri katoličke Bogorodičine slike odnesene su iz Bosne u begu pred Turcima. Ni za jednu od njih ne zna se ko ih je radio i da li su domaće ili sa strane doneseno delo. Sa ovim kultom Bogorodice u vezi je i književnost o njoj. U Bosni je od XVII veka naročito mnogo čitano Agapijevo delo Spas grešnih u prevodu Samuila Bakačića. Neke legende odatle ušle su čak i u narodne priče. Ne manje popularne behu i legende M. Divkovića, isto iz XVII veka, o Čudesima iliti znamenjima Bogorodičinim.

Nešto više nego slikarstva bilo je skulpture. Ona se naročito negovala na grobnom kamenju, a posebno na onom u obliku sarkofaga. Ali je malo primeraka koji imaju umetnički značaj onih napred pomenutih stećaka iz Zgošće. Ipak, i u primitivnom radu bosanskih klesara ima izvesnih motiva i ambicija, koji zaslužuju pažnju. Kod arhitektonskih motiva najobičnije su arkade, ponekad sa rozetama na rubu, i opet očevidan uticaj susedne Dalmacije. Starije tradicije predstavljaju možda ornamentalni motivi spirale i vitice. Junačke i vlasteoske grobove označava grobno kamenje sa mačem, štitom i grbovima. Inače, na pojedinim stećcima pokušavane su i već i teže kompozicije, kao kolo, lov na jelene ili druge životinje i sredovečni megdan.

Potpuno neproučena je ostala još mnoga grana domaće umetnosti, koja se negovala s mnogo ambicija. Mislim u prvom redu na kujundžuluk. On se smatrao kao najotmeniji muški zanat i njegovi majstori kao ljudi koji s ljubavlju i ukusom usavršavaju svoj posao. Taj zanat je bio naročito razvijen i dobro nagrađivan; u nekim varošima, kao Sarajevu i Mostaru, postojale su čitave male mahale s imenom Kujundžiluk i sa dućanima tih majstora. Kujundžije su radile vanredno mnogo poslova: za crkve, kao kandila, krstove, ćivote, kadionice, okove za ikone, za knjige i dr.; sav nakit za žene od tepeluka do belenzuka; okivali su junačko oružje, naročito sablje i male puške; radili su i neke predmete za kuću i mnogo drugih stvari. Bilo je, dakle, mnogo prilika, kad se od pojedinaca tražilo da pokažu sve što mogu i kad je imala da se istakne ne samo njihova veština, nego i umetnička invencija i majstorska otmenost. Ženskom veziljskom radu obraćeno je već više pažnje i tu su prethodne studije u nekoliko započele. U rezbarskoj umetnosti, koja se naročito neguje u Konjicu, kao da prevlađuju motivi sa istočnjačkih obrazaca.

VIII

U Srednjem Veku, do pada Bosne pod Turke, pozorišne umetnosti nije bilo ni u daleko razvijenijim kulturnim sredinama, nego što je Bosna. Aleksander Baumgartner u svojoj Latinskoj i grčkoj književnosti hrišćanskih naroda ovako objašnjava tu pojavu: „Staro pozorište, koje je u vreme Eshila i Sofokla pokazivalo najveći cvat helenskog obrazovanja beše u doba rimskih careva spalo do takvog blata najgadnije razvrstanosti, da su ga hrišćanski učitelji i crkveni oci počevši od Tertulijana jednoglasno najoštrije osuđivali i najstrašnijim opomenama savetovali svet da ga se čuva. Pozorište i obožavanje razvrata postadoše istovetni. Qui iocari voluerit cum diabolo, non poterit gaudere cum Christo. [„Ko bi se hteo šaliti sa đavolom, neće se moći radovati sa Hristom.”] Ta reč Sv. Petra Hrizologa iz Ravene (406–450) izražava u najkraćem stanovište hrišćanske crkve prema pozorištu u njenim prvim stolećima. Ta s pravom zaslužena opšta anatema delovala je i u kasnijim stolećima i učinila je nemogućim da se razvije hrišćanska dramatika kao nastavak i u vezi sa oblicima stare tragedije i komedije".

Pa, ipak, ako nije bilo prave pozorišne umetnosti, postojala je umetnost pojedinih veštaka i njihovih manjih ili većih grupa. U nas su tu vrstu umetnosti jedno vreme izvodili Nemci. Prema prevodu Ilovačke Krmčije u našim zemljama znalo se još u XIII veku za nemački špilmane. Tamo se veli da „špilman skazujet se igrc” i dalje „špilman rekše glumc”. Za razne vrste glumaca šaldžija („sojtarija”, ioculatores, buffones) i glumaca uopšte („histriones") zna se u Bosni pouzdano u prvoj polovini XV veka. 1408. pominju se u Dubrovniku „cugularii" (isto što i jongleur) i bufoni bosanskog kralja, koji su tamo došli s jednim njegovim poslanikom i za svoju umetnost dobili neznatne poklone u novcu (18 perpera). Bosanski glumci dolaze u Dubrovnik obično o velikim svečanostima na dan Sv. Vlaha, da pred mnogobrojnom publikom pokažu svoju veštinu i dobiju poklone. Takve glumce drži ne samo kralj, nego i pojedina vlastela. 1410. pominju se šest žonglera i svirača vojvode Sandalja Hranića, koji učestvuju na dubrovačkoj svetkovini; kasnije ima spomena o glumcima i sviračima vojvode Petra Pavlovića, Đurđa Vojsalića, braće Zlatonosovića, Radoslava Pavlovića i dr. U svečanim prilikama, o svadbama, krštenjima i sl. slali su i Dubrovčani svoje svirače u Bosnu, kralju i vojvodama, da uveličaju veselje. Da je među tim glumcima bilo i naših ljudi kazuju jasno njihova imena. 1410. navodi se šaljivdžija Pribinja; 1455. jedan je komedijaš po imenu Mrvac čovek Hercega Stepana. U XVI veku, šaljući svoje glumce u Dubrovnik, Alibeg Pavlović piše: „Oto poslah moje glumce Radoja Vukosalića z družbom na vaše svetce, neka nam ste veseli”. Ova družba Radoja Vukosalića iz Bosne biće, izgleda, prva srpska poznata pozorišna trupa uopšte. Od XVI veka javljaju se i turski glumci sa svojim karađozom. 12. decembra 1522. godine rešavalo se u Dubrovniku da se daruju Turčin Zembaša i njegovi drugovi, koje im je preporučio susedni hercegovački sandžakbeg. Zanimljivo je, da je republika tom prilikom odlučila da predstavljačima pokloni 300 aspri, ali da ne izvode svojih igara.

Na žalost, danas nam nije ništa izbliže poznato, šta su predstavljali ti glumci; u čemu se sastojao ceo njihov rad; gde su sve nalazili uzore; ko je sačinjavao njihovu publiku i kakav je ukus bio u ove. Jedino, što se može s prilično sigurnosti tvrditi, to je činjenica da su ti glumci imali kao prvu dužnost da služe za uveseljavanje svojih gospodara. Posle pada moćne bosanske vlastele, naročito posle XVI veka, glumački zanat osetno propada i sve više dolazi u redove cigana, gde naskoro postaje jedno do najpogrdnijih zanimanja. Reč sojtarija je u naše dane prešla već u listu teških ličnih uvreda.

Pozorišta se javljaju kod nas ponovo tek posle Okupacije. Prva pozorišna trupa Đorđa Protića, dajući nacionalne historiske komade, prošla je kroz izvesna mesta kao u triumfu. U Mostaru su je, kao kakve svatove, pratili s pesmom i svirkom nekoliko sati van varoši. Brzo posle toga, kod Srba naročito u vezi sa svetosavskim zabavama, učestale su diletantske predstave u svima glavnijim mestima Bosne i Hercegovine. Naši prvi književnici A. Šantić, J. Dučić, S. Ćorović, ulaze i među prve pozorišne diletante. Prvo stalno, poludiletantsko a poluprofesionalno pozorište, koje je imalo da stvara pozorišnu publiku i razvija njen ukus, stvorili su sarajevski Srbi 1912. godine, ali ga je vlast, posle godinu dana korisnog rada, silom ugušila.

>>