Владимир Ћоровић

Посебна босанска држава јавила се у историји у XII веку после распада Бодинове краљевине. Дотле, Босна је повремено припадала, у целини или у појединим деловима, српској или хрватској државној заједници. Њена матица била је активна жупа Врхбосна, која је обухватала данашње Сарајевско Поље са његовим природним продужењем све до Високог, плодна планинска равница, натопљена рекама и потоцима, са богатим шумама, пуна свежине и сочности, култивисана од прастарих преисториских времена. Када се издвојила као посебна држава, Босна је већ била изашла из тог уског оквира и имала је прилично простране границе.

На северу босанска држава није никад, ни у свом највећем напону, имала реку Саву као своју границу на целој њеној линији од ниже Сиска до Раче. Отворена Посавина била је и сувише изложена туђинским провалама, од X века нарочито мађарским; и стога су Босанци волели да своје праве државне међе постављају у кланцима Врандука и Добоја, које је било лакше бранити. Област Соли и Усоре, данашње тузланско подручје, дуго је прелазила из руке у руку. У њој су се кроз цео Средњи Век смењивали као господари Србијанци, Мађари и Босанци; још ни у XV веку она није била непрепоран босански посед.

Још пре доласка на власт Стевана Немања, стари византиски писци су знали и бележили да Дрина дели Босну од Србије. Али се после и та граница померила. Босанци су у последњој четврти XIV века проширили своје подручје. Све до Лима и Милешево, с гробом Св. Саве, ушло је у састав њихове државе. Али је зато деспот Стеван Лазаревић на почетку XV века посео важну Сребреницу и држао њене богате руднике и отворио ту чак и своју ковницу.

До тридесетих година XIV столећа Хум је, с целом облашћу Неретве, припадао држави Немањића. У њему су владали потомци Немањина брата Мирослава, а касније други чланови династије. За време грађанског рата у Србији, иза смрти краља Милутина, босански бан Стеван II Котроманић проширио је своје границе и на истоку и на југу. На југу је чак успео да, први пут у историји, отвори Босни излазак на море. После је његов наследник, краљ Твртко, допунио његова освајања све до Боке Которске, у којој је дао подићи свој први приморски град, тврди Нови, односно данашњи Херцег Нови. Међутим, Хум није остао дуго у саставу босанске државе. Кад је 1448. године Степан Вукчић Косача узео назив херцега и створио ново географско име Херцеговине он је имао јасне намере да се одвоји од заједнице с Босном и створи државу која ће слушати његову реч.

На западу је граница била још несталнија. Врло рано, још у X веку, допирале су међе тада заједничке босанске и српске државе до Ливна и Пливе, па су се дуго времена ту и одржавале, али у сталним сукобима са суседним хрватским господарима. Моћни брибирски кнезови Шубићи успели су, на самом почетку XIV века, да за једно двадесетак година потчине Босну својој врховној власти, али је нису могли одржати. Шта више, од слома бана Младена II Шубића западни босански великаши све јаче и све чешће утичу на људе и догађаје у Хрватској и Далмацији, док једног дана није војвода Доњих Крајева, Хрвоје Вукчић Хрватинић, постао херцег Сплита и моћан династа, који је под својом влашћу ујединио добар део северозападне Босне и суседне Хрватске и Далмације. С његовим и другим успесима ширио се и опсег босанске државе и њена се граница постепено помицала према Сани и Уни и низ Врбас. Плива, која је некад била гранична жупа, постала је у XV веку скоро средишња област и у њој је Хрвојев јединствено живописни град Јајце узет за краљевску престоницу.

Све наше државе настале су најпре као географске заједнице. Само док су Србија и Хрватска доста рано добиле племенски карактер, Босна је све време, од постанка до пада, остала држава покрајинског обележја. Ширила се постепено али стално на рачун српског поседа на истоку и на југу и на рачун хрватског на западу. У напону своје снаге, повољним стицајем прилика, она је у један мах била стављена пред изванредно значајну историску мисију. Унук краља Драгутина, по очевој мајци, бан Твртко, крунисао се 1377. године за краља Босне и Србије полажући право на српски престо, после изумирања династије Немањића, као најближи мушки потомак. Мало потом он је, иза смрти мађарског краља Лајоша Великог, прихватио хрватску опозицију и помагао њене тежње против нових властодржаца у Будиму. Радећи с Хрватима он је успео да прошири своју област и у Хрватској и у Далмацији и да се поносно 1390. године прогласи за краља „Срба, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја”. Твртко је тако први краљ Срба и Хрвата, господар једне заједнице у којој би Босна, као средишња област, обухватила с једне стране Србе, а с друге Хрвате и постала носилац једне нове историске концепције. Али се та творевина није могла одржати. Завршила је ни две године после Тврткове смрти, под притиском Мађара.

Још једном, у последњем грчу наших слободних држава, учињен је покушај једне симпатичне комбинације. Босански краљ Томаш дошао је на мисао да ожени свог сина Стевана ћерком последњег деспота у Србији, Лазара Бранковића, и да тако пред опасним надирањем Турака уједини снаге Босне и преостале Србије. Године 1459. дошло је до тог брака, али онда кад је већ било касно. Неколико недеља после доласка босанског краљевића у Смедерево, стигла је под деспотов град султанова војска да најпре сврши са Србијом, па четири године после тога и са Босном.

По својој унутрашњој конструкцији Босна је била најсложенија држава међу Јужним Словенима. У Хрватској је живео хомоген католички, а у Србији и Бугарској хомоген православни елеменат. Зета је имала и православних и католика. У Босни су, међутим, кроз целу њену прошлост постојале три вере: раније православна, католичка и богумилска, а после православна, католичка и муслиманска. И то три вере, које су једна другој биле мање више стални непријатељи. Из XV века има неколико извештаја који јасно казују да је Босна неспособна за неку већу акцију због своје верске поцепаности. Никола Барбући извештавао је из Јајца 1459. године, како му је сам босански краљ изјављивао да се без помоћи са запада не сме упустити у борбу с Турцима, јер нема поверења у своје поданике. Већина њих су „манихеји”, т. ј. богумили и православни, и они да више воле Турцима, него католицима. Та је верска завађеност и иначе стално паралисала снагу и полет државе; због ње су вођени формални крсташки ратови; због ње је сваки лични сукоб лако добијао начелан карактер. Из старе босанске прошлости то је и данас једно наслеђе, које се највише осећа и којега се свет није ослободио поред свих тежња да се верске разлике не претварају у верске противности.

Становништво Босне било је од VII века у огромној већини српско и хрватско са нешто остатака старих Романа и мање-више романизираних Илира. У три своје повеље дате Дубровчанима бан Нинослав је још средином XIII века своје поданике означавао као Србе. Али је временом, с јачањем босанске државе, почела да се развија свест најпре, тако да речемо, о босанском држављанству, а онда потом и о некој босанској етничкој припадности. Већ у једној повељи бана Стевана II, издатој око 1323. године, спомињу се „добри Бошњани” као банови сведоци, а после ће се као „прави“ и „добри Бошњани” означавати јасно сви људи из разних области, па и из Хума, Усоре и Раме. Том збијању „правих” Бошњана допринели су знатно верски прогони, које су, у име виших интереса католичке цркве, а у ствари ради јачања свог утицаја, вршили Мађари у више наврата. Као противност том од Мађара доношеном хришћанству, Босанци су упорно чували своје, секташко, богумилско, или патаренско хришћанство, које су с убеђењем оглашавали као „праву апостолску веру”, као „босанску цркву”, и као нешто типично своје. Зато што је верска борба добила политички карактер она је учинила, да су, с ретком упорношћу, људи чували своје локалне црте и особине, давали им општији значај и тако појачавали тенденције да покрајинско државно име постане народно. Захваљујући тој противности ни босанска државна канцеларија није подлегла утицају латинштине, него је задржала употребу народног језика и ћирилице као народног писма.

Становништво средишњих босанских, шумама прекривених и тешко приступачних, области, дуго остављено само себи, патриархално, са оскудним и само површинским везама са истоком и западом, има као једну од својих најосновнијих црта веома јак конзерватизам. То се да још увек утврдити и у начину живота, и у многим обичајима, и у материалној култури, и у језичном наслеђу. Позната је, уосталом, чињеница, да су стари приморски Неретљани најупорније чували своја паганска веровања. Од свих наших племена на југу Босанци су најдуже, све до пропасти своје државе, истрајали у својој традицији хришћанства, борећи се и против католичких и против православних сузбијања. Од свих уметничких споменика очували су понајвише стара гробља и стећке, а од све праве старе уметности постоје још само мегалити из Згошће, који припадају исто тој гробној култури. У читавој земљи нема ниједне ни приближно онакве црквене грађевине, каквима се диче Рашка или Далмација Средњега Века. Из књижевности, за цело време до краја XV века, није очувано, а вероватно није ни написано, ниједно бар полуоригинално дело макар од половног значаја. Све што је од старе босанске писмености дошло до нас јесу мање-више добри преписи старијих црквених рукописа. И све до XIX века писменост није остала јака страна босанске културе. Та, као и друге црте патриархалности и конзерватизма, пратиће босанску историју све до најновијих дана. Стога и покрети против рефорама у Турској нису нигде били у XIX веку тако оштри, и упорни, и доследни, као у Босни и у Албанији.

II
Турско доба

С доласком и влашћу Турака настале су у Босни од XVI века крупне промене. Пошто су 1526. године уништили мађарску државу и одбацили њене и друге још преостале посаде у северној и северозападној Босни, Турци су почели систематска освајања у суседном подручју Славоније, Хрватске и Далмације. С тим освајањима ишло је и помицање босанских граница. На северу се брзо прешла линија Саве. Спорије је ишло напредовање преко Уне, јер су аустриске власти организовале јаку војну границу са средиштем у Карловцу, али су и ту Турци отишли даље него некад стари босански владари. На западу Турци су продрли дубоко у Лику, прегазили највећи део Далмације, и 1537. године освојили и тврди Клис. С тим напредовањем границе ишло је и померање главног средишта земље из Сарајева у Бања Луку, која је тек за време Турака добила свој прави значај.

Босански паша имао је под собом, поред уже босанске области, још седам санџака: херцеговачки, клишки, лички, бихаћски, цернички, пожешки и зворнички. Држао је, према том, веће подручје него иједан босански краљ. У том пространом склопу, који је хватао од Шапца до мора и сву јужну Славонију, Босна је, као средишња област, претстављала неку врсту матице, и добила стога још већи значај.

Турци су јој обратили нарочиту пажњу. Једно стога што је то била главна гранична област према Аустриском царству и Млецима и што је служила као база за све војничке операције према западу, а донекле и према северу. Све главнија места у Босни и Херцеговини или су подигли или развили Турци, већим делом из стратешких разлога а мањим из економских и социалних. Сарајево носи њихово име и још увек главно њихово обележје; Мостар су дигли као војничко и саобраћајно средиште; Бању Луку исто тако. Травник, у који је 1639. године као у право, скоро геометриско, средиште пренесено седиште босанског намесника, чисто је турски град; словенско његово име јасно казује да је то место било намењено другој култури. Прави Турци су у нашим земљама били претежно градски елеменат. У селима су се задржавали ретко и изузетно; у планинама још мање. До њих градови у Босни били су или чиста војничка утврђења или рударска насеља. С Турцима је тек почео прави варошки живот. У том правцу они су много деловали и на наше људе, који су примили ислам и известан део њихових навика. У Босни и Херцеговини, по статистици из 1910. године, пре Светског Рата, број муслимана као градских становника прелазио је све друге вере и износио је 50.76%, док је католика, с чиновништвом заједно, било свега 24.49%, а православних 19.92%; или, у апсолутним бројевима, муслимана 141.225 душа, католика 68.113, а православних 55.416. Раније је муслимански проценат у градовима био несумњиво већи. За 1895. годину знамо да је износио 57.24%.

С доласком Турака промењени су знатно и састав и односи у становништву. Пре свега, у земљи је настала јака исламизација. Добар део становништва примио је ислам, нешто из страха, нешто ради користи, нешто из противности према дотадањој управи и њеним помагачима. Вера је у Босни, нарочито код моћних и великих, рано постала не ствар уверења и дубоко укорењених традиција, него променљиви елеменат политичких опредељивања. Било је владара који су по једно-два пута из лако прозирних разлога мењали веру, а код властеле то је постала, нарочито у XV веку, доста честа појава. Поисламљени Босанци, иако су им многа имена јасно показивала порекло, као код Бранковића, Врањешевића, Соколовића, Филиповића, Љубовића и др., постепено су се одвајали од својих саплеменика. Задржали су, истина, језик, писмо, и многе обичаје, али су по својим осећањима ишли Турцима. Спајала их је вера, заједница политичких интереса, и повлашћени положај који су, као муслимани, добили над рајом. Све до наших времена већина муслиманског становништва није имала праве националне свести; њој је Стамбол био ближи срцу него Београд и Загреб, поред свих настојања млађе интелигенције да је правилније обавести. И данас још можете чути код њих клетву „турске ми вјере”, иако се зна да им она није потекла од Турака.

И однос хришћана у Босни знатно се изменио. Богумили су делом примили ислам, а делом се вратили у православну заједницу, којој су и иначе били најближи. Нарочито је ојачала активност православних после обнове Пећке патријаршије, 1557. године, чија се компетенција ширила са границама турске власти. Католици су се повлачили испред турске силе. На почетку XVIII века у свој Босни остало је било још свега 26 фрањевачких отаца. Бањалучка крајина, која је у верском погледу припадала загребачкој бискупији, била је очајно запустела. У те крајеве, и иначе у граничне области, сливао се све више православни елеменат. Њега су доводили Турци, да им обрађује земље, док они, као ратнички елеменат, буду водили борбе, и да им послуже као мартолози. С друге стране, српски елеменат позивали су и употребљавали и Аустријанци, насељавајући га у опустеле крајеве на хрватској граници, да им тамо буде нека врста мртве страже. Стога и имамо сад појаву да су северозападне области Босне, источна Лика, „Кордун”, и кнински крај са огромном православном већином, дакле, управо оне области, где је некад била снага хрватске државе.

Те промене становништва имале су значајних последица у историском животу Босне. Оне су довеле до тог да се скоро сасвим изгубе традиције старе босанске државе. Ево зашто. Муслимани, који су, иначе, добрим делом носиоци старих традиција, прихватили су турску државну идеју и потпуно се идентификовали с њом. Католичко становништво селило се у масама, а оно што је остало било је убого и потиштено и купило се само око својих фратара, који су и сами подносили тешке жртве. Код православних, пошто су поништене све раније политичке границе, вршило се постепено духовно уједињавање под окриљем Пећке патријаршије, која је сва била у старој немањићкој традицији. На то уједињавање деловале су и велике сеобе Срба под Турцима, које су измешале људе из свих наших крајева. Нарочито је било од значаја, што је највећи део тих сеоба ишао из области старе српске државе. Долазећи у северне и западне области, у Славонију, Хрватску, далматинско Загорје и босанску Крајину досељеници су носили собом и ширили традиције немањићке и косовске Србије. Нарочито им је било моћно средство народна епска песма, која је у битности производ искључиво немањићко-српске државне и духовне културе. У збиркама народних песама из Босне и Херцеговине и Далмације нема помена о другим старим јунацима сем о онима из старе српске државе; Марко Краљевић, јунак с југа, централна је личност југословенског предања, исто као што је Косово главни предмет култа и легенде. У Босни су заборављени толики домаћи јунаци Средњега Века, сем пословичног бана Кулина и необичне личности Херцега Степана. Ко данас зна да су се некад доиста певале песме о војводи Радославу Павловићу испод Романије? Откуда то? Очевидно, понајвише стога, што је с новим таласима становништва долазио и нови дух. Кад су од XVI века почеле буне и устанци против Турака ником у земљи није више падало на ум да се васпостави стара босанска држава, него се судбина Босне гледала у заједници са осталим саплеменицима.

У напону своје снаге, у XVI веку, Турска је била земља истинског напретка. Босна је у то доба осетно процвала. Тада је подигнуто неколико нових градова, који су брзо постали средишта заната и трговине и стекли леп глас. Из тог периода потиче неколико монументалних грађевина, као што су Хусреф-бегова џамија у Сарајеву, Алаџа у Фочи, Ферхадија у Бањој Луци, Карађозбегова у Мостару; или славни сарајевски Безистан; или импозантни мостови у Вишеграду и Мостару, овај нарочито. Тада је подигнуто и неколико важних православних манастира, као Тврдош у Требињу, Житомислић, Св. Тројица у Пљевљима, Озрени и др.; а тада су прорадиле и црквене штампарије у Милешеву и Горажду. Полет, који се тад осетио у целој земљи, имао је да захвали извесном унутрашњем смирењу, великој безбедности и разумној и широкој толеранцији турске врховне управе.

Па ипак, и поред свега тога, хришћански свет није могао да се помири с турском управом. Нешто због веома активне пропаганде споља, која је долазила од суседних хришћанских сила и папске курије, а још више због слободољубивости нашег народа. Наш свет никад нису могла да задовоље само материјална добра, нити се он изгледима на њих могао трајно задобити. Тиштала га је дубоко правна неједнакост између хришћанина и муслимана, осећање подређености, и став погнуте главе. После су дошли и други узроци. Због честих и великих турских ратова настала је економска депресија, све тежи финансиски притисак, и све већа самовоља и корупција локалних власти. И стога су наши људи постајали све склонији да уђу у сваку комбинацију која би била уперена против турског господства. Од краја XVI века нема покрета у суседству, који не би нашао одјека код хришћана Босне и Херцеговине. Чак православне владике, па међу њима и много штовани Св. Василије Острошки, не устручавају се да уђу у везе и са римском куријом, само да њиховом помоћу збаце турски јарам.

Турци и муслимани то и виде и осећају. Стога и они постају безобзирнији и тежи. Када је Турска под Бечом претрпела слом и морала да напушта редом простране освојене области, онда су потиснути муслимани из Славоније, Далмације, Лике и Боке почели да се сручују у Босну и Херцеговину. Проценат муслиманског елемента у земљи повећао се услед тога знатно и прилично нагло, нарочито у срезовима ближим граници. Турске власти су их ту с планом колонизовале да би постали жив бедем и да би пазили на везе хришћанских суседа. Озлобљени због протеривања са створених огњишта, пострадали, оголели, ти су се бегунци обично настањивали и обештећавали на рачун раје. Од тада насиља бивају чешћа и крвавија. Почетком XIX века настао је нов прилив муслимана из Србије, после Карађорђева и Милошева устанка. Они су, у главном, појачали муслиманска насеља у Подрињу.

Док је раније народ највише тиштао данак у крви, од XVIII века несумњиво су главно незадовољство стварали све тежи аграрни односи. Економски ослабела централна влада и покрајинско чиновништво подлегали су све више корупцији, од које су патили сви слојеви становништва, а хришћани нарочито. Ови понајвише стога, што су они били, у већини, кметови земљорадници и уз мале занатлије главна и скоро једина продуктивна снага земље. Из ње се цедило коликогод се могло; она је имала да буде хранилац и својих и туђих породица. Још 1910. године број кметовских чланова породица износио је 444.920. Том броју треба додати још и онај број сељака, који су уз своју земљу држали још и агинску, а тај се пео на 205.744. У процентима то је износило 46.96% од целокупног становништва; број кметова и полукметова био је већи од оног слободних сељака за 1.14%. Према њима стајао је број земљовласника са кметовским имањима, са свима члановима породица 40.460, или у процентима само 2.92%. Није онда нимало чудно, што је потмуло незадовољство освојило огромну већину земље и што је, најпосле, избијало у неколико огорчених устанка.

По концепцији слепог босанског гуслара Филипа Вишњића и Први Устанак у Србији није избио као нека политичка реакција и потреба, него као револт „сиротиње раје”, којој су дошле до грла глобе и зулуми. Што устанци у Босни, који су избијали с времена на време, нису имали онаквог замаха и успеха какав је достигао Карађорђев подвиг то је било стога, што хришћански елеменат у њој није био онако верски хомоген и узајамно повезан и што је број Турака и муслимана прелазио онај у Србији. Ипак су те аграрне побуне, мада брзо и крваво угушиване, почеле изазивати пажњу европског света, док нису, најпосле, иза устанка од 1875. године, довеле до посредовања најпре Србије и Црне Горе, па у даљем току и до уплитања саме Русије. Аустро-Угарска монархија тражила је и добила мандат на Берлинском Конгресу да поседне Босну и Херцеговину са изричном мотивацијом да само она, као суседна велика сила, може имати потребне снаге и ауторитета да уведе у тим земљама, ред и ускори решавање аграрног питања.

Кад је аустро-угарска војска имала да уђе у Босну и Херцеговину, 1878. године, границе тих земаља биле су знатно сужене према онима из времена пуног турског напона. Граница на северу била се усталила од 1744. године. После дугих аустро-турских ратовања гранична линија беше утврђена реком Савом, и то од ушћа Сане у Уну па до ушћа Дрине у Саву. Суха граница у северозападној Босни код Бихаћа уређена је миром у Свиштову, 1791. године, и остала је непромењена све до наших дана. Према Далмацији створена је коначна међа миром у Пожаревцу 1718. године, и то онаква какву је знамо до пре Светског Рата. Према Србији Дрина је претстављала „валовиту међу” одавно, док према Црној Гори није било уопште природне ни устаљене линије. Разграничење је, истина, било формално извршено 1860. године, али није довољно поштовано ни с једне ни с друге стране. Аустриски извештаји саопштавали су тачно да се у Источној Херцеговини реч црногорског кнеза више слушала него султанова и у оним крајевима који су остали под турском влашћу.

Аустрија је обратила своју пажњу на Босну одавно, већ од XVII века; а после споразума између цара Јосифа II и руске царице Катарине II Босна је ушла скоро јавно у њену интересну сферу. Већ 1785. године основао је цар Јосиф један фонд за васпитавање босанских фрањевачких клерика. Пре потискивања Аустрије из Италије и Немачке, још 1856. године, израдио је маршал Радецки један мемоар у ком је означио разлоге због којих Аустрија треба да узме Босну и Херцеговину. Оне су биле потребне монархији као залеђе за Далмацију. Тај разлог понављао се после стално у свим војничким и дипломатским објашњавањима и постајао је једна врста државног програма. Али, поред тога разлога, јавио се од обнове српске државе и други, по аустриском гледишту, важан исто тако. Још 1808. године, док се Србија напрезала да избори своју слободу, изнео је надвојвода Карло у бечком Државном Савету мишљење: како је по аустриске интересе, с обзиром на њене јужнословенске поданике, опасно да се на њиховој граници створи слободна словенска држава. Он је био за то да и сама Србија уђе у аустриски оквир. Али, ако се то није могло извршити ради Русије и других сила, онда се бар имало живо настојати да та Србија не ојача, и нарочито да баш она не поседне Босну. Крајем шездесетих година XIX века, помишљало се у Бечу на то да се, ако не буде ишло друкчије, Босна подели са Србијом и можда са Црном Гором, али тако да у аустриски део припане долина Неретве и долина Босне. Кад је после немачке победе над Французима бечка влада осетила да ће за своје планове на Балкану имати потпору Немачке и да ће Русија, у случају акције, морати тражити њену сарадњу или бар неутралност, онда су њени прохтеви постали већи и тражили су Босну и Херцеговину скоро у целом обиму.

III
Питање аутономије Босне и Херцеговине

Пишући један историски оглед о Хусеинбегу Градашчевићу, чувеном „Змају од Босне”, Миленко Вукићевић унео је у наше друштво веровање да је Хусеинов покрет био у ствари борба „за независност Босне” и да је „Херцег-Босна била дуго скоро самостална у својијем унутрашњијем пословима за све вријеме од њене пропасти до половине XIX вијека”. Сличних схватања могло се чути и од других писаца и после њега.

Међутим, такво је схватање неисправно. Султани су, истина, имали према Босни нарочитих обзира, из много разлога. Прво зато, што је то била крајња турска покрајина према моћном аустриском и важном млетачком суседу, па је требало да њено становништво буде задовољено у што већој мери, како не би дошло у искушење да подлегне туђим сугестијама. Друго стога, што је добар део тог становништва и његова племства примио без отпора турску власт и чак је помогао. Најпосле и стога, што је у XVI веку знатан број људи из Босне и Херцеговине заузимао врло високе, често и највише, положаје у царевини и моћно утицао у корист своје отаџбине и својих људи. Али и поред свега тога, већ по свом основном уређењу, Турска није упуштала свој централистички строј, нити је дозвољавала иједној покрајини да добије сасвим изузетан положај. Уосталом, то се јасно види по том што је босански намесник био и подређен будимском везиру.

Од краја XVII века, после великих турских пораза и губитака, почело је да се на разним странама јавља све веће незадовољство централном влашћу у Стамболу. Њој се пребацивала саможивост, невођење рачуна о многим стварима и појавама, слабост и поквареност. Људи из Босне и Херцеговине који су држали власт по срезовима, обично наследни капетани, стари коленовићи, конзервативци по наслеђу, налазили су да валије и везири, са онима у Стамболу, не виде увек ствари у правој боји. Они су веровали да стоје на мртвој стражи Царевине и да јасније и непосредније виде и осећају опасности зато што су на таквом положају и што имају искуства. Избеглице из Хрватске, Славоније и Далмације, који су се, после једног слома, скућили у Босни и Херцеговини, нису желели да понова буду потискивани, а то им се претсказивало после турског пораза од 1716 до 1718. године и после губитка Србије. Свако попуштање хришћанима сматрало се као слабост, а сваки нови покушај реформи као ударац „дину”, т. ј. вери и опстанку муслимана. Веће реформе значиле су, у исти мах, и крњење извесних њихових наслеђених права и слабљење положаја, и то у корист хришћанског елемента, који сви учињени уступци неће задовољити, него ће му само помоћи да се ојача за нове захтеве и нове поретке. Конзервативни по наслеђу, они су постали конзервативни и ради својих интереса.

Од краја XVIII века незадовољство с Цариградом доводи до неколико покрета на Балкану и ван њега. У Албанији Махмуд-паша Бушатлија, у Видину Пазван-оглу одмећу се од реда и закона. Њихови покрети налазе симпатизера и у Босни. Али не с тенденцијом да се одбаци свака веза са султаном и с Цариградом, него да натерају надлежне чиниоце да њима даду већи утицај на државне послове. Кад су из Цариграда све енергичније почели увођење рефорама и Босанци су све упорније узимали став опозиције. Одбијали су све. И увођење низама, и нових униформи, и ношење феса, и равноправност с хришћанима. Нису хтели да чују ни за једну новотарију. На једном царском дивану, причало се у Босни, сви су достојанственици скинули чалме и саруке сем двојице босанских бегова. Љут султан обратио се једном од њих, Махмуд-бегу, дервентском капетану: „Знаш ли да бих ти за то могао скинути главу?” Овај се мирно поклонио и одговорио: „Можеш свијетли царе, главу и чалму заједно; али, чалму без главе никако!”

Својом сметеном политиком и ставом без енергије, веровало се у Босни, Турци су изгубили Србију и Грчку, па сад босански муслимани морају бранити да не изгубе и Босну и Херцеговину, у којима се већ јављају устанички покрети. Мржња на Османлије и Туркуше, како су их они звали, избијала је све више, што су они у Цариграду на њихову опозицију гледали без нарочитог узбуђивања и што су од двадесетих година XIX века почели да против њих примењују насилне мере, па чак и да их гоне и убијају у масама. Као реакција на то ојачао је у Босни покрет за аутономијом и узео је врло широке размере. Јасан израз добио је у борбеној акцији Хусеин-бега Градашчевића, 1831/2 године. Али никад тај покрет није ишао за тим да се Босна издвоји из турске заједнице и да се одрекне султана. Сам Хусеин тражио је потврду свог везирског чина од султана и од Порте.

За карактеристику стварних жеља свих бегова доста је чути речи Али-паше Ризванбеговића, чувеног херцеговачког везира, а иначе противника Хусеинова. Кад је дошао на своју дужност, као везир у Мостар, он је с много самоуверења узвикнуо: „Ево вам Стамбол Мостар, ево вам цара и у Мостару, не треба вам више ником да идете у Стамбол!” Аустриски конзул из Сарајева, др Атанацковић, тврдио је у једном извештају 1850. да те аутономистичке тежње долазе из жудње да домаћи властодршци могу несметано радити за себе у материалном погледу. Порта, пише он, добија из те плодне земље годишње „једва девет милиона пјастера.” „Све друго тече у кесу грабљивих властодржаца”. Ја нећу спорити, да су код неких и ти моменти долазили у обзир, али у већој мери то је, по нашем мишљењу, наслеђе старине са несумњивим тежњама за личним утицајем и својом вољом на свом подручју. Људи су хтели да свак буде паша у свом срезу, али не само да узима новац, него више да држи власт, да се зна и осећа да је то његово и са уверењем да само он зна и уме бранити га како треба. То је чист остатак Средњег Века. То су аутономне тежње које су долазиле из личног култа и због непосредне опасности по земљу, а не из неких других идеолошких побуда. Тим схватањима учинила је крај турска влада, кад је 1850. године упутила у Босну Омер-пашу, који је брутално и енергично сломио и последњи отпор старог босанског беговата.

Идеја о аутономији Босне и Херцеговине јавила се поново за време босанско-херцеговачког устанка 1875. године. Она није потекла из народа, него је дошла као комбинација великих сила. На њој је једно време радила енглеска дипломатија. Зазирући од сувише јаког руског утицаја међу балканским Словенима, а посебно међу Србима, енглеска влада није желела да се Србија ојача добијањем Босне, а Црна Гора добијањем Херцеговине. С друге стране, у Лондону се знало да Хабзбуршка Монархија живо настоји да добије Босну и Херцеговину, па се хтело да Беч осети како за решавање тога питања треба сагласност Енглеске и како за ту сагласност треба дати извесна јемства. За аутономију је била и Русија. Знајући да бечка влада неће дозволити да Босна припадне Србији, руска дипломатија је волела да Босна буде аутономна област под султановим суверенитетом, него да постане аустриска. После, у преговорима, она је попуштала и пристала начелно да призна Аустро-Угарској право на извесне делове Босне и Херцеговине под претпоставком да Србија и Црна Гора добију друге. Аутономију за Босну и Херцеговину унела је руска влада и у Сан-Стефански уговор и изазвала тим оштру реакцију Беча. Захваљујући потпори Немачке и активној сарадњи Енглеске, Дунавска Монархија је осујетила руске планове и добила у Берлину мандат да изврши окупацију Босне и Херцеговине. И она је и извела током лета 1878. године.

Под аустро-угарском влашћу Босна и Херцеговина су добиле посебан, у извесној мери самоуправан положај. У Сарајеву је створена Земаљска Влада за те покрајине. На њеном челу налазио се „земаљски поглавар” (Landeschef), једно војничко лице, коме је био додат један „грађански доглавник” (Civil-Adlatus). Врховни надзор над радом те владе и последњу институцију у важнијим одлукама имало је заједничко министарство финансија, односно заједнички министар финансија. Земаљски поглавар као војничко лице није се све до 1912. године много мешао у вођење послова; било је неколико случајева да ти људи нису знали ни српскохрватски језик, а још мање прошлост ових земаља. Тек 1912. године дата су шира овлашћења новом поглавару, генералу О. Потјореку, с обзиром на важне догађаје који су се припремали на југу Дунавске Монархије и на Балкану. Чланови босанске владе, којих су до 1912. била четворица, а после шесторица (за унутрашње послове, правосуђе, финансије и привреду; после за просвету и грађевине), носили су, као и у Хрватској, име „оделних претстојника” (Sectionschef). Сви су из реда били довођени са стране, чак једно време и после доношења устава. Ни од њих многи нису знали народног језика и стога су сва пословања „у унутрашњем саобраћају” вршена на немачком језику. Кад сам 1909. године почео службу у сарајевском музеју морао сам и ја све записнике седница, које су држане у влади, под претседништвом Косте Хермана, водити немачки. Пошта и телеграфи остали су читаво време аустриске власти у војничким рукама. Босна и Херцеговина давала је четири пука војске, која је имала посебне плаве униформе с фесовима и која је најпре требала да служи у земљи. Али су брзо ти пукови слати као гарнизони у Беч, Пешту, Грац и Трст. Земља је имала свој посебан буџет, али је један део њених прихода узиман и за заједнички буџет целе монархије, тобоже на рачун отплата за инвестиције.

Босанска „самоуправа” била је само формално таква, односно, боље рећи, чисто фиктивна. Народ у њој није имао апсолутно никаква удела. Сву власт држали су странци, који су одговарали само својим службодавцима. Службеним језиком означавао се положај Босне и Херцеговине у склопу Дунавске Монархије као „одвојено тело” (corpus separatum). Али, у ствари, она је сматрана као нека врста колоније. Имала је да служи као богато подручје за експлоатацију и као основа за нову балканску политику Хабзбуршке династије.

IV
Срби и Хрвати према босанско-херцеговачком питању

Сви народни борбени покрети који су почињали током XIX века у Босни и Херцеговини потицали су скоро искључиво од Срба и имали су тежње да своју даљу судбину вежу за своје суседне националне државе, Србију и Црну Гору. Одмах, на почетку Карађорђева устанка, тражила је источна Херцеговина од црногорског владике Петра да се придружи тој акцији. Никшићи, Дробњаци, Пивљани кликовали су за борбу. У једном писму владици од 20. јуна 1804. године они су говорили: „Устани, господине Бога ради, јер нам је боље у слободи живети један дан, него оволику муку и напаст трпети… ја сада, ја никада!” И у лето 1805. избио је доиста устанак у Дробњаку, који је Сулејман паша Скопљак крваво угушио. Филип Вишњић, Босанац, популарни гуслар и живи епски хроничар Првог Устанка, стављао је још онда у уста Карађорђу оне пророчке речи:

Дрино водо, племенита међо,
Измеђ Босне и измеђ Србије!
Наскоро ће и то време доћи,
Кад ћу ја и тебека прећи
И честиту Босну налазити!

Ових дана објавио је г. др. В. Чубриловић овећу студију Први српски устанак и босански Срби, у којој је изнео повише примера о утицају покрета у Србији на људе и прилике преко Дрине. Буна, коју су почетком 1834. године изазвали поп Павле Твртковић и поп Јовица Илић у градачачкој и дервентској нахији, имала је несумњивих веза са Србијом. На Србију је рачунао и хаџи-поп Петко Јагодић, који је 1858. године дигао устанак и опет у градачачкој и грачаничкој нахији. Велики устанци Херцеговина педесетих и на почетку шездесетих година, који су прославили име Луке Вукаловића, наслањали су се потпуно на Црну Гору и то није била никаква тајна за цео свет. За Осман-пашиног везирства (1860–1869) у Сарајеву су турске власти гониле „велико-српску идеју” а по Бањој Луци кажњавале омладину што пева „раздражљиве српско-националне песме”. Међутим, у земљи су доиста постојали мали кружоци чланова Уједињене омладине српске, који су се спремали на акцију. Кнез Михајло био је њихова велика нада. Сам аустриски генералштаб објављујући своје дело о устанку из 1882. године доноси овакво признање: „Берлинским конгресом повучена сува граница дели један у погледу на обичаје, језик и веру сасвим хомоген народ; везани хиљадама веза крвног сродства суседи у Црној Гори су у правом смислу браћа Херцеговаца”.

Разумљиво је, стога, што су и вође устанка од 1875. године рачунали као сасвим сигурно да је дошао час за једну важну етапу народног уједињења. Устаници у Херцеговини нису крили својих веза са Цетињем и објављивали су на све стране да у кнезу Николи гледају свог господара. Вође устаника из босанске Крајине и Посавине издали су проглас 20. јуна 1876. којим објављују великим силама и осталом свету да се сједињују са Србијом.

Срби су тад били понудили сарадњу и Хрватима. Милутин Гарашанин и Анте Орешковић били су 21. августа 1875. (по новом календару) код бискупа Штросмајера са порукама српске владе. Србија је нудила Хрватима турску Хрватску, т. ј. западни део босанске Крајине, али под условом да и они суделују у борби за ослобођење. „Од владе хрватске ништа се друго не би захтијевало, него да зажмири и устанак хрватски под руком подупире.” Штросмајер је одмах сјутри дан писао о том Ф. Рачком. „Мени се чини да би за Хрватску и срамотно и штетно било, ако се не би у овом метежу, који се рађа, за стару своју постојбину озбиљно побринула”. Желео је да се о том обавести бан, који би потом ступио у додир с меродавним круговима у Бечу. Ф. Рачки му је одговорио да су по његовим најскорашњијим извештајима Мађари одлучни противници сваке акције против турске власти, а да је цар лично казао бану да мора остати неутралан.

Кад су босанске српске вође објавиле свој проглас о сједињавању са Србијом, писао је Штросмајер енглеском државнику Гледстону да би била „праведна награда за српско крваво пожртвовање за свету ствар кад би се аутономија Босни поверила њиховој енергичној и педесетогодишњим искуством опробаној руци". Али то Штросмајерово мишљење није било гледиште и осталих Хрвата.

Пре свега, за њ нису били домаћи босански Хрвати са већим бројем фрањеваца на челу. Најпре из чисто верских разлога. Они су волели католичког цара Аустрије него православног кнеза Србије. Од године 1840. Хабзбуршки двор имао је протекторат над католицима Босне и Херцеговине и он их је прилично помагао. Фра Грга Мартић, један од најугледнијих фрањеваца из тих области, иначе песник који је као главно своје дело, Осветнике, дао епске описе усташких борби, каже сам у својим Запамћењима, како је уложио протест против Србије, „будући да она иза седамдесет година своје управе у својој земљи је напредовала, а друго особито, што је тако интолерантна према католичанству, да досада није дозволила изградити ниједну католичку цркву, него и сада у Београду тиха се света миса служи у једној соби у конзулату аустријанском”. Он сам, истина, саопштава да је протест дао по позиву аустроугарског министра иностраних дела грофа Андрашија, а не сасвим спонтано, али није нимало далеко од истине да је то било и његово лично уверење. Јер, још за време посете цара Франца Јосифа Далмацији у пролеће 1875, поздравио је цара у Имотском кустос херцеговачких фрањеваца и доцнији бискуп фра Паскал Буцоњић са једном депутацијом, наглашавајући хабзбуршко право на Босну и Херцеговину. „Фрањевци су”, пише један дилетант историограф херцеговачког устанка, „потајно упутили и народ, те су се кретала многа народна изасланства и поклањала се ћесару по пограничним далматинским мјестима”.

Данас је аутентично утврђено да су главну агитацију против српске тезе у Босни водили аустриски чиновници из конзулата и конзули сами. Али њихова агитација не би могла имати успеха, да није било и извесних услова за то. Аустриске власти су знале, – а то није, после јавних полемика, ни за кога могла остати тајна, – да су између Срба и Хрвата постојале извесне „националне” и верске противности и да ће нарочито питање Босне и Херцеговине дати повода за нове кавге. Бењамин Калај, повереник грофа Андрашија, са задовољством је наглашавао да ће судбина те две области појачати раздор између Срба и Хрвата. У том се, на жалост, није преварио.

Хрватски родољуби сматрали су да ће се са аустриском окупацијом Босне и Херцеговине поспешити уједињење Хрвата из Хрватске, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине. Они су веровали да на те покрајине имају историско право, иако оне никада нису биле трајно и у целини у саставу хрватске државе, као што нису биле ни у саставу српске. Веровали су да је и народ у тим областима хрватски, иако је релативна већина била српска. Зато су стално прибрајали све муслимане у Хрвате, иако се они сами нису, у огромној већини, никад хтели национално опредељивати. Али, било тако или овако, они су били сви мање-више искрено убеђени да имају право и да ће им будућност дати за право. С тога су поздрављали бечку активност да Босна и Херцеговина дођу у „хабзбуршки оквир”, у ком се већ налазе остале хрватске земље. Реалним политичарима, као и самом бану, песнику Ивану Мажуранићу, чинило се да је такво решење лако могуће без великих жртава. Интереси Хрватства ту су се поклапали са интересима Хабзбуршке куће и монархије, па ће их ова остварити себе ради. Свако друго решење, са слободном или југословенском државом, изгледало је као фантазија, у којој би се врло много рискирало, јер би били повређени или угрожени интереси неколико врло моћних чинилаца. Међутим, ако Босну добију Срби, она ће бити изгубљена за Хрвате. Срби стварају своју државу изван аустриског оквира, дакле изван заједнице у којој се Хрвати налазе, и тако ће их будућност све више раздвајати. Тако се веровало и говорило и у том се знаку започела борба. Хрватска теза постављена је као противност српској и као две противности, за које се веровало да се искључују, оне су имале да се носе до истраге.

У Загребу је ово схватање било узело велика маха. Њега је у доброј мери помогао и сам цар Франц Јосиф. Како је, од почетка устанка, већина Хрвата, заједно за баном, песником Ченгић-аге, и са главним органом народне странке, са Обзором са симпатијама пратила напоре устаника и борбе малих српских кнежевина против Турака, у Бечу се на то почело гледати са забринутошћу. Сам цар лично је упутио писмо бану Мажуранићу, у ком је такво држање означавао као антидинастичко и чак као антихрватско. Зар то није било довољно да одговорни чиниоци у Хрватској не помисле да би у том часу радили против сопствених интереса, ако не би прихватили сугестије Беча? Било би апсурдно доћи у ситуацију да се они у Бечу брину више за Хрватску будућност него они у Загребу. А положај је био доиста такав, да се политика Двора могла схватити као искрено хрватофилска. Цар хоће да добије Босну и Херцеговину; пут до њих води преко Хрватске и Славоније; Хрвати имају веза с тим земљама и својих сународника тамо, – па зар није сасвим логично да цар и двор рачунају с њиховом помоћу и у том моменту и у будућности?

Став хрватских родољуба могао се, стога, потпуно разумети. Био је сав националан и изгледао у исти мах и сасвим реалан. Њихова заједница с Хабзбуршком династијом трајала је од 1527. године и они су се на њу били сасвим навикли. Решење њихове националне будућности ушло је у програм једне велике силе, која је одавно стремила према Балкану и којој је то, после потискивања из Немачке и Италије, био остао једини пут.

Међутим, план је само изгледао реалан. Али, он то, у ствари, није био. Против хрватских претензија истакле су се мађарске и то од првог дана јасно и одлучно. Мађари нису били одушевљени окупацијом Босне бојећи се повећавања броја Словена у Дунавској Монархији и њихова утицаја. Али, ако се нису могли супротставити вољи Двора и војске да се тражи и добије Босна, могли су да одмах потсеку крила хрватским надама. Главна личност, која је имала да води целу дипломатску акцију у босанском питању, био је министар иностраних дела, пунокрвни Мађар, гроф Андраши. Он је пустио Хрвате и њихову штампу у борбу против Срба с намером да их што љуће завади; није сметао ни хрватску јавност да развија налоге у корист своје тезе; али је коначно решење држао у својим рукама, чувајући мађарске интересе.

Хрвати су своје жеље да се Босна припоји Хрватској оснивали на свом државном праву, али то је право долазило у сукоб с мађарским. Кад су Хрвати водили преговоре с краљем Коломаном да споразумно реше односе између Хрватске и Мађарске, Босна се није налазила у заједници са Хрватима, нити је ико с босанске стране учествовао у тим преговорима. Непосредно пре тога Босном су владали Срби, односно краљ Бодин, а после Бодинове смрти и хрватског споразума с Мађарима, Босна се одвојила као засебна област. На њу су, као на посебну јединицу, дошли Мађари негде око 1136. године и подвргли је својој врховној власти. Узели су најпре жупу Раму, ширећи се по свој прилици с далматинске стране, па су у титулу својих краљева место имена Босне унели име Раме и задржали га цело време. На основу тога Мађари су тврдили да су Босну добили они, и то непосредно, и да, према томе, на основу мађарског државног права, она припада круни Св. Стевана. Историско право није, дакле, била нимало поуздана база за Хрвате на којој би се могла примити и са успехом водити та борба.

Друга база могла је бити народно самоопредељење. Хрвати су у том правцу радили много мање, јер су били свесни да за њу неће моћи придобити ни муслимане ни православне, а они сами били су у Босни и Херцеговини бројно најслабији елеменат, тада још ни пуних 20% целокупног становништва. Муслимани су желели да остане султанова власт и турска управа, а колико су били против аустриске окупације показао је најречитије онај крвави отпор који су дали њеној војсци кад је улазила у Босну и Херцеговину. Српско гледиште се већ знало.

Мађари су врло брзо дали осетити Хрватима да је њихов политички утицај на бечком двору и у државној политици јачи од хрватског. Кад је хрватски сабор 28. августа 1878. у адреси упућеној Францу Јосифу изразио жељу да се уређење Босне почне изводити тако, да би се „временом могао припојити на устрој краљевине Хрватске, Славоније и Далмације” цар му је, без имало обзира, одговорио да је сабор прекорачио свој делокруг. То је била његова порука, диктована од Андрашија, на хрватско искрено залагање за хабзбуршке интересе. Уосталом, кад Беч није ни хтео ни могао да за сто година сједини Далмацију с Хрватском, поред толиких жеља и молби народних, није било нимало вероватно да ће то хтети учинити и са Босном. Мађарска је на политичкој вази увек претезала. Предосећајући неповољан исход Штросмајер је с огорчењем писао Рачком већ 24. марта 1878.: „Наши људи загледали се у Босну и Херцеговину ко штрк на јаје, а пустили с памети да је сва нутрања наша логика проту тому. Како ће нас онај ослобађати који би нас у капи воде утопио, који увијек и увијек само о тому ради, да нас заметне, да вјечити анатема анемије на нас баци!”

V
Односи под аустро-угарском влашћу

Већ приликом уласка аустриске војске у Босну и Херцеговину, дошло је до извесне сарадње међу муслиманима и православних, да би се организовао заједнички отпор. Ма да се скоро још пушила крв из недавних узајамних борби нашло се, ипак, доста лица на обе стране која су искрено настојала да се та сарадња оствари. Муслимани су желели сви да им се православни придруже, па чак и Салих еф. Хаџи Лојд, који је био полухајдук и до недавно страх и трепет хришћанске чаршије. Код православних су мишљења била подељена. Старији су само привидно пристајали на заједнички отпор, али су у души желели да се турска власт, која је већ била потпуно растројена, час пре смени. И кад већ не може доћи Србија, онда је боље, мислили су они, да дођу Аустријанци као хришћани и људи од реда. Омладина је, међутим, била искрено против окупације и придружила се муслиманским борцима. У Сарајеву је млади и веома популарни архимандрит Сава Косановић скинуо мантију и обукао народно одело, па са јатаганом и малим пушкама за пасом водио српске одреде.

Кад је аустро-угарска власт 23. октобра 1881. године прогласила војни закон за Босну и Херцеговину и спремала се да почне са регрутацијом, изазвало је то прави народни устанак у источној Херцеговини, у којој четничка акција није била престала ни после уласка аустриске војске. Устанак су дигли и православни и муслимани, и бегови и кметови. Главне вође беху Стојан Ковачевић, Ђоко Радовић и Перо Тунгуз, од православних, а Ибрахим-бег Ченгић и Салко Форта, од муслимана. После борби од четири-пет месеци устаници су и у Херцеговини, као и у Боки Которској, морали подлећи далеко надмоћнијој сили, и тражити спаса на суседном турском и црногорском земљишту.

После угушеног устанка у Бечу су одмах прегли да разбију ту сарадњу између православних и муслимана. Јер, ако она остане и почне да се продубљује могу доћи у питање њихови опробани методи рада. Војни органи били су огорчени због губитака које су претрпели у току окупационе експедиције, па су, с почетка, поступали с муслиманским вођама врло строго. Многе су дали смакнути, а доста их је било послато и у заточење. Кад је иза тога почело исељавање муслимана у Турску и њихово приближавање православнима видело се у Бечу да треба мењати курс. Муслимани су, почело се говорити тамо, конзервативан елеменат и као такав они треба да постану стуб нове управе. Иначе, огромна већина становништва нашла би се у отвореној опозицији. Сем тога, за све даље аустриске комбинације за привредну и политичку сарадњу са Турском било би веома незгодно ако муслимански елеменат у Босни и Херцеговини буде остао трајно непријатељски расположен.

Да би се противност између православних и муслимана направила трајном, требало је аграрно питање оставити нерешено. У Бечу је било свеједно, кад су већ једном ушли у Босну, што ће они сами, без обзира на јавност, демантовати тим мотивацију свог мандата за окупацију. Они су знали да су главне вође муслимана у Босни и Херцеговини и велики поседници и да су њихови животни интереси везани за одржавање кметства. Претњом решења аграрног питања они су њих држали у шкрипцу и искоришћавали њихову неориентисаност у новом поретку. Стога и све аграрне спорове за дуго времена нису хтели предати у надлежност судова, него су о њима решавале и доносиле одлуке управне, односно политичке власти.

С планом се тим ишло да се код муслимана не разбуди права народна свест. Хтело се, место ње, да се оживи средњевековно босанство као нека посебна народност. Стога је за српскохрватски кроз све школе и уреде уведен службени назив босанског језика; измишљена је посебна босанска застава; направљен нарочити босански грб. С владином помоћу издаван је годинама у Сарајеву лист „Бошњак”. Место ћирилице која је вековима служила као главно писмо код муслимана, натурена је латиница. Један од тадашњих муслиманских вођа, сарајевски начелник Мехмед-бег Капетановић, један од првих муслиманских књижевника иза окупације, написао је 1893. године у својој књижици Будућност Мухамеданаца у Босни и Херцеговини, сасвим у духу те нове политике, ове речи: „Што се тиче Хрвата и Срба, то су огранци од југословенског витешког народа, као што смо и ми исто један огранак, те се на првом мјесту налазимо. Кад не бише на нас кривим оком гледали, кад бише нам признали нашу народност, могли би и с њима са свијем у љубави живјети”.

Муслимани који би се јавно определили као Срби били су или непоштедно гоњени или премамљивани. Имати православне као Србе и опозиционаре, с тим се рачунало и већ донекле помирило, али имати и муслимане као Србе то је ишло против свих бечких интереса. Тако је био гоњен па премамљен Мехмед Спахић; млади песник Осман Ђикић протеран је из мостарске гимназије чим се појавио са песмама у српским листовима; Авдо Сумбул, др. Хамид Сврзо, др. Мурат Сарић и други допадали су тамница и интернација. Да би избегли прогонима или да би могли добити места и помоћи многи су млади људи морали мењати своја прва расположења и прелазити у друге таборе.

Аустриске власти нису, међутим, биле задовољне ни са радом фрањеваца Босне и Херцеговине, иако су им ови за време окупације учинили лепих услуга. Фрањевци су били људи из народа, у огромној већини из тих покрајина, свикли на ту средину и срођени с њом. Неколико стотина година они су, под тешким условима, чували свој католички пук и веру у њему, и стекли за цркву драгоцених заслуга. Али баш зато што су толико сами поднели, и што су присно осећали дух земље, они нису могли бити ни нетолерантни ни верски насртљиви. Аустрија је још 1875. године, као њихов заштитник, била донела одлуку да семениште за њих премести из Штросмајеровог Ђакова у мађарски Острагон, где су имали добијати нову врсту васпитања. Како су догађаји ишли брзо и како се на тај нови нараштај имало причекати бар неколико година, из Беча се стало живо радити у Риму, да се фрањевци што је могуће више отстране од утицаја на народ. Имала се извршити секуларизација и фрањевци бити замењени световним клиром. У Риму, где су се знале и цениле заслуге фрањеваца, покушавало се да се фрањевци поштеде. И само утицају курије има се захвалити што су предлози Беча добили знатне измене. Ипак, крајем 1881. године смењен је дотадашњи босански бискуп фрањевац Вујичић. На нову надбискупију у Сарајево, која је те године основана, није доведен за црквеног поглавара ни Штросмајер, који би као ђаковачки бискуп имао извесног историског права, ни ма који други од фрањеваца, да им се награди петвековни напор, него др. Јосиф Штадлер, млади и учени професор из Загреба, исусовац.

У својој верској активности Штадлер је имао пуно ревности и несумњивих успеха, али у односу према другим верама, на ровитом тлу Босне, показао је и сувише мало такта. Сем тога, он је био носилац и главни преставник апсолутно аустрофилске политичке ориентације и присталица странке права. У правашким круговима он се, после Старчевићеве смрти, држао са крилом д-ра Јосифа Франка. Чинило би се, према таквом избору, да је на надлежним местима у Бечу нарочито полагано на то да се појача положај оних Хрвата, који су хтели да, у пуном поверењу на Двор, раде на остварењу свог националног програма. Штадлер је, доиста, увек, одлично стајао у дворским и војничким круговима. Кад се, после многих сукоба и трвења, које је изазвао, тражило с више страна његово премештање и уклањање, лаконски одговор гласио је просто: Manet et manebit („Остаје и остаће”).

Колико се он с тим везама осећао јак и колико је био безобзиран сведочи најбоље његов одговор владином поверенику у Сарајеву од 17. јануара 1906. године, којим је јасно казао да се „неће никада држати” владине наредбе о условима потребним за прелаз из једне вере у другу, пошто је та наредба издана без споразума са Св. Столицом.

Међутим, мало после његова постављања за сарајевског надбискупа, у лето 1882. био је именован за заједничког министра финансија и некрунисаног краља Босне Бењамин Калај, ранији аустриско-угарски дипломатски агент у Београду (1868. до 1875.). Калај је био Мађар и по пореклу и по осећању. На тај положај он је доведен очевидно да би бдио над мађарским интересима. А на том месту остао је све до смрти 1903. године, уживајући потпуно поверење царево. Годину дана иза његова постављања, 1883. године, именован је за хрватског бана исто тако несумњив мађарски родољуб гроф Куен, који је, као и Калај, владао двадесет година. Не треба много проницљивости па видети шта је значило да се у Босну и Хрватску на највиша места, скоро као неограничени господари, доводе два Мађара у исто време. Да ће они помагати јачање хрватске народне мисли није се могло помислити; напротив, њихова је мисија могла бити само у другом правцу.

И била је. Калај и Куен поделили су улоге али им је циљ био исти: ослабити сваку идеју споразума између Срба и Хрвата и онемогућити њихов заједнички став у првом реду против Мађара, а посредно и против целе Дунавске Монархије. Никад се код нас није очигледније и са више злурадости проводило оно архипознато начело „Завади па владај”. У Хрватској Куен је повлашћивао српску мањину, у Босни Калај хрватску. У листовима врло блиским влади спремани су чланци пуни једа и зла, само да изазивају страсти и да скоро до блесавости распирују страсти око најнемогућнијих питања. Докле се ишло довољно је само потсетити да је Калај дао забранити у Босни Историју Срба, коју је он сам написао!

Ма да се у својим крајњим циљевима сигурно нису могли никад сложити, Штадлер и Калај су се ипак допуњавали. Ретко је кад неко изазвао против себе и свог рада толико протеста као што је био случај са Штадлером. Боље оруђе за политику завађања тешко је било наћи. Брзо по свом доласку, понесен ревношћу, Штадлер је изазвао сукоб са митрополитом Савом Косановићем. Како су власти стале на страну Штадлерову, Косановић је морао напустити и своју сарајевску епархију и саму Босну, 1885. године. Исто је тако због Штадлера и његове безобзирне акције дошао у сукоб с властима и мостарски муфтија Али Фехми ефендија Џабић, па је био смењен и после тужбе у Цариграду лишен права да се врати у отаџбину. Сем тога, Штадлер је водио дугу борбу и са фрањевцима и римска курија је морала слати посебне изасланике да им опредељује надлежност и да их смирује.

Штадлерова активност и систематско уплитање окупаторских власти у све послове српских црквених општина, које су, од давних времена, водиле бригу о својим црквама и издржавале своје школе, као и мешање у послове муслиманских вакуфа, учинили су да се први нови отпор, после угушеног устанка, јави у облику борбе за верску и школску аутономију. Многима се чинило да су мотиви те борбе у средњовековној традицији и да је она сама била постављена у узак оквир, али та критика није оправдана. Бранећи своја стара права народ је овим покретом хтео да изрази своје незадовољство са новом управом уопште, а оквир цркве, вакуфа и школе био је погодан да у земљи, где није било никаквих грађанских слобода и где је владала превентивна цензура, могну уопште кренути акцију.

После неколика појединачна случаја подношења претставки и жалби дошло је 1896. године до прве веће заједничке акције од неколико српских општина из Босне и Херцеговине, на челу са сарајевском и мостарском. У децембру те године предали су претставници четрнаест општина свој први меморандум дворској канцеларији у Бечу тужећи се на неправде и насиља и тражећи верску и школску самоуправу. Иако су ти претставници тражили да лично изађу пред цара, Калај је успео да се то спречи. Њему је било јасно од првог момента какав је стварни карактер овог покрета. И да не би узео шире размере, какве је он јасно предвиђао, предузео је одмах све мере да покрет у почетку угуши и његове претставнике застраши. Почела су затварања, гоњења, преметачине, шиканације.

Али, ма да је Калај био и бистар, и уман човек и довољно упознат са прошлошћу нашег народа, он овом приликом није погодио прави пут. Метод застрашивања није деловао. Напротив. Покрет је узимао све више маха. Прилазиле су му врло брзо и све друге општине, и без мало цео народ. На владину страну ставила се само висока хијерархија, на коју је, застрашавајући, деловао Косановићев пример и која је, као чиновник била непосредно плаћана од владе.

Као вође овог покрета истакли су се претседник сарајевске општине Глигорије Јефтановић и претседник мостарске општине Војислав Шола. Јефтановић је био богати поседник, из угледне старе сарајевске трговачке породице, човек са малом личном културом и без икаквих изузетних способности, али честит родољуб и тврд и постојан борац. Шола је тад био млад човек, са једва тридесет и три године, али већ на гласу. Као најмлађи члан мостарске општине био је 1882. године, за време устанка, осуђен на затвор. Он је учио неку трговачку школу у Љубљани, путовао је прилично и развио се постепено у светског човека. Био је несумњив родољуб, али лако склон за компромисе и стога не онолико чврст колико су од њега тражили његови суграђани, нарочито млађи. После су се уз њих двојицу истакли Лазо Јовановић из Тузле и нарочито Коста Кујунџић из Лијевна.

После првог меморандума дошао је у пролеће 1897. године други, с новим материалом. Одговорним чиниоцима било је сад и самим незгодно да поново ускрате пријем народних претставника код цара и да тако допринесу стварању јаза између двора и народа. Али су успели да меморандуми за извесно време остану без икаква виднијег утицаја на промену режима.

Народне вође заинтересовале су за то време јавност и аустриску страну; о овим питањима почела се водити дискусија у заједничким делегацијама; и цела ствар је стала очигледно излазити из уског локалног оквира. Вође су ишле и у Цариград, да тамо, у Патријаршији, поднесу пројекат свог новог верског устава и да уједно ухвате везе са руским посланством. У том послу био је им је од нарочитих услуга српски посланик Стојан Новаковић.

Покрету православних придружио се од пролећа 1899. године и покрет муслимана, изазван отимачином једне малолетне муслиманке и њеним преверавањем. Случај, који се десио у близини Мостара, створио је силно узбуђење, у толико више што није био први. На чело покрета ставио се учени и популарни мостарски муфтија Али Фехми Џабић. Власт, место да предузме енергичне мере и уреди ствар, одговори са пуно цинизма: да је за преверавање криво недовољно верско васпитање муслимана. То је толико огорчило цео муслимански свет, њихову „ехалију”, да се покрет раширио по свој земљи као ватра ношена најљућим ветром. Још те исте године предат је и њихов меморандум цару са захтевом о верској самоуправи. Природна је ствар да је после тога између муслиманске и православне опозиције дошло до тешњих веза и да се сарадња, почета заједничком борбом за верску самоуправу, проширила и на остала питања.

Влада је 1900. године за казну сменила муфтију Џабића, а општинског писара Шерифа Арнаутовића, његова тајника, отпустила из службе. Џабић је био учен, високо моралан човек, и стога са великим угледом, иако је био нешто крут у односу према људима. Арнаутовић је свршио само основну школу, али је био врло бистар, веома активан, речит, и просто створен за агитатора. У приватном животу није важио као човек од скрупула, а није био ни много сталан у својим уверењима, и стога међу мостарским Србима није уживао велико поверење. Власти су га знале као малог чиновника и мислиле су да га могу лако сломити. Стога су га дале најпре интернирати, па силом и преко реда узети у војску и најпосле осудити ради сметања јавног мира. Али то је упорног Арнаутовића направило мучеником и неком врстом јунака дана и то му је, место да га скрши, само подигло углед и значај. Кад је Џабић почетком 1902. године отишао са једном депутацијом у Цариград, где се налазио султан као калифа и суверен Босне и Херцеговине, да заинтересује и тамошње кругове за муслиманске прилике у окупираним земљама, и кад га је босанска влада због тога прогласила неовлашћеним исељеником и забранила му повратак у отаџбину, Арнаутовић је остао као нека врста његова заменика у Мостару и потом као један од главних вођа. Стварно, он је у муслиманској опозицији постао један од најутицајнијих чланова и један од најборбенијих људи у целој земљи уопште. Он је први почео писати и говорити да је султан још увек врховни господар Босне и Херцеговине и да те две земље нису саставни део Дунавске Монархије.

Кад је 13. јула 1903. умро министар Калај, дошао је за заједничког министра финансија и опет један Мађар, барон Стеван Буријан. Буријан је пре тога био у дипломатској служби и провео је више година на Балкану. Дужност је примио у часу кад је у Маћедонији избио илиндански устанак и кад су Аустро-Угарска и Русија ставиле на дневни ред питање рефорама у Турској. У Бечу се осетило да се у Босни и Херцеговини не може више настављати крути систем одрицања, кога се држао Калај, него да се мора тражити неки споразум, ако ни ради чега другог а оно ради даљих аустриских планова на Балкану. Буријан је лично био предусретљив човек и либералнијих начела и стога сам није правио никаквих личних незгода, које су биле тако честе код врло субјективног и импулсивног Калаја.

Опозициони покрет постајао је, међутим, све шири. Српска академска омладина из Босне и Херцеговине, прва стасала генерација народне интелигенције, ступила је 1901. године у акцију. У посебним мемоарима она је почела износити пред јавност све тегобе окупаторског режима и тражити за народ права и слободе. И поред превентивне цензуре у земљи се јавља опозициона штампа. У Мостару је још 1897. године покренут Српски вјесник, али су његови својеглави уредници одбили од себе сву млађу интелигенцију земље. Тек са Српском ријечи Васиља Грђића дошао је, почетком 1905. године, прави народни орган. Брзо за њим почели су да излазе у Мостару Народ (1907.) и Мусават (1906.), први као лист млађе групе интелектуалаца а други као официозни орган муслиманске опозиције. Петар Кочић основао је 1907. године у Бањој Луци своју Отаџбину.

Године 1905. дале су аустро-угарске власти црквено-школску аутономију за православне у Босни и Херцеговини. Дуга борба за њу, која је трајала пуних девет година, окончана је извесном, макар и половном победом. Власти су се надале да су тим уступком смириле Србе и ублажиле оштрину њихове опозиције. Неки од старијих вођа, које је та борба била заморила, показиваху, доиста, извесне склоности за компромисе. Поче се као препоручивати да не ваља „гонити вјетар капом”. Али млађи нараштај нових народних, солидно школованих, људи који се беху вратили у земљу са студија устаде енергично против малаксавања. Борбу треба наставити и проширити и дати јој нових замах. Треба прећи на нова, социална и чисто политичка питања, а нипошто се не задовољити постигнутим. На тим објашњењима дошло је до првих сукоба између „старих” и „младих” у Босни и Херцеговини.

Старе су представљали Јефтановић и Шола, са чаршијом. Њима се после придружио од млађих интелектуалаца др. Милан Сршкић, са нешто богатих привредника. Орган те групе била је Српска ријеч. Та је група била несумњиво родољубива и чисто национална, али је волела да „тактизира” и стога је претпостављала опортунистичке методе. Народова група, коју су звали мостарском и херцеговачком због претежног утицаја тих људи у њој, била је радикално-националистичка и залагала се у првом реду за грађанске слободе. Њој је припадао највећи део интелигенције целе земље, а водили су је Душан Васиљевић, др. Никола Стојановић, др. Урош Круљ. Као уредници Народа беху Васиљ Грђић и Ристо Радуловић, оба борбени националнисти до сржи, а с њима су ишли и херцеговачки књижевници А. Шантић, С. Ћоровић и А. Шола. Од старијих вођа Народовој групи је био пришао К. Кујунџић, који јој је после постао формални претседник. Група Отаџбине П. Кочића, борбена, национална, врло активна, имала је и јасну социалну ноту. Она је врло енергично тражила решење аграрног питања, док су друге две групе мислиле да то питање, истина, треба решавати, али не сувише оштро и радикално, да се не би покварила сарадња са муслиманима. У том „аграрном” правцу био је почео да делује и лист Дан, коме је био уредник песник и лекар др. Лаза Димитријевић. али се брзо открило да с тим листом нису чиста посла. У његовој редакцији био је врло активан Ђорђе Настић, плаћени шпијун генералштаба и босанске владе, који је после имао жалосну улогу у цетињској бомбашкој афери и загребачком велеиздајничком процесу. Ни сам Димитријевић није испао у лепој светлости, иако се бранио од тога да је знао за Настићеве везе и намену.

Муслимани су своју борбу настављали врло активно. Године 1906. они су провели организацију и проширили свој програм, исто као и православни, и на друга питања сем чисто верских. За свог претседника и вођу изабрали су Али-бега Фирдуса из Лијевна, потомка старих капетана тога града, човека мудра и правог коленовића. По својим везама Фирдус је био ближи старијој него млађој генерацији политичара код Срба; са првом он је, са својим друговима, био склопио и формалан политички савез.

Из борбе за верско-просветну аутономију развила се постепено и борба за праву политичку аутономију. Према уговору између муслиманских и православних старијих вођа циљ сарадње је, како каже прва тачка, био овај: „Срби православне и муслиманске вере обавезују се радити и сав народ позвати да на томе ради да Босна и Херцеговина добију своју самоуправу под врховном власти свога суверена Султана. Кад то буде, народ ће по својој слободној вољи уредити унутрашње стање земље и бирати гувернера наизменце једног муслимана и једног православног Србина”. Тај програм политичке аутономије, иако није био познат широј јавности са овим појединостима, прихватили су у огромној већини и православни и муслимани. Свет је желео што видније издвајање из аустро-угарске заједнице и овај му се облик аутономије чинио најприроднији и најлакше остварљив.

Против аутономије радили су једино Хрвати, који су у свом програму имали стално уједињење са Хрватском. Августа 1906. године имале су се одржати велике комбиноване маневре војске и морнарице између Дубровника и Требиња и на те маневре требало је да дође сам цар лично. Ту прилику мислили су извесни владини и војнички кругови са надбискупом Штадлером употребити да цару, у име народа Босне и Херцеговине, „одастру молбу” за проглас анексије. Ради тога је у Доцу код Травника 15. августа био сазван велики народни збор Хрвата, који је решио да се цару у Требињу преда мемоар са том жељом. Против тих јавних манифестација, које су цепале земљу у два табора, чланови из српско-хрватске коалиције препоручивали су да се то питање не намеће, него да се његово решење препусти слободној вољи народа. На то је Штадлеров орган Хрватски дневник, у 213 броју, донео чланак, у ком се јасно казало ово: „Ниједна се држава на свјету није створила вољом народа или плебисцитом”. Другим речима, тражио се метод силе.

Бојећи се да приликом царева доласка у Требиње не би доиста дошло до каквих изјава за анексију, претставници Мостара, као главног града Херцеговине, у име свих православних и муслимана, изјавили су на седници градског већа 27. августа да се неће одазвати позиву и ићи да поздраве цара, ако се њихов долазак буде доводио у ма какву везу са анексијом и ако се том приликом буде ма шта радило о њој. Царев долазак је потом изостао и место њега стигао је престолонаследник Франц Фердинанд. Мађари су тврдили да су они осујетили ту посету, и то зато што је јавно расправљање о државоправном положају Босне и Херцеговине узело погрешан правац, односно што босанска влада у Сарајеву није водила довољно рачуна о њиховом гледишту.

Државоправно расправљање није после тога више силазило с дневног реда. Муслимански орган Мусават почео је тражити да се обрати већа пажња на дужно поштовање према султану као суверену. Муслимани и православни славили су од 1907. године рођен-дан султанов скоро демонстративно без обзира на казне. Млађа српска интелигенција са некима од старијих вођа објавила је 24. маја 1907. године проглас за стварање народне организације, тражећи „потпуну самосталност”. А у свом програму донесеном на великој скупштини Народне организације у јесен те године, она је нагласила да су „Босна и Херцеговина саставни део турске царевине, којим Аустро-Угарска на основу мандата европских сила управља”. Главни захтев целе опозиције, која је тада претстављала четири петине земље, био је да Босна и Херцеговина добију пуне политичке слободе, како би могле дати правог израза народном расположењу.

Босанска влада знала је врло добро какво је то расположење и стога се бојала да му да прилике за јаван израз. Стога је у њеним круговима све више сазревала ова мисао: с обзиром на прилике у суседству Босни и Херцеговини ће се морати, пре или после, али не за дуго, дати уставне слободе. Али пре него се оне даду треба становништво тих земаља у државоправном погледу ставити пред готов чин. Треба извршити анексију, да не би сабор, ако се то раније не учини, кренуо сам државноправно питање и донео одлуке, које би могле тешко компромитовати Хабзбуршку Монархију. Већ 1. децембра 1907. године расправљало се о тим стварима на седници све тројице заједничких министара и претседника аустриске и мађарске владе. Кад је у лето 1908. избила младотурска револуција и проглашена уставност у Турској, осетило се и у Бечу да се с питањем Босне и Херцеговине мора на неки начин пречистити. И пречистило се. Само што се приликом тог процеса употребио најгрубљи и најопаснији метод. Аустро-Угарска влада поцепала је једнострано и својевољно један међународни уговор проглашујући 7. октобра 1908. анексију, не само без претходног одобрења сила, које су јој на Берлинском Конгресу дале мандат за окупацију, него и без пристанка Турске Царевине, чији је султан био суверен окупираних области, и без припита народа о чијој се судбини радило. Аустро-Угарска Монархија употребила је чист метод силе, прелазећи преко свих правних и моралних обзира.

Анексиона криза изазвала је велик потрес у Европи. Аустро-Угарска влада бранила је свој поступак тим да је њен посед био угрожен од великосрпске пропаганде, а интимно је изражавала радост што је актом анексије разбијен сан о остварењу једне велике српске државе. У Бечу се тврдо веровало да је присаједињењем Босне и Херцеговине њеној монархији било затворено српско питање. У ствари, оно се тек тад отворило. После тог ударца државници Србије схватили су положај земље и своју националну будућност много дубље и много интензивније. И као никад пре, у земљи је, с усредсређењем свих народних снага, напета сва жива, прегалачка енергија да се скора будућност припреми и дочека како одговара позитивној вредности наше расе. Са Србијом заједно била је у анексионој кризи тешко погођена и Русија, која је после тога за српске проблеме имала више разумевања и за њену будућност непосредног интереса. Енергичан став Србије за време кризе дигао је огромно њен углед у очима целог Српства, а у Босни и Херцеговини нарочито. Сем тога, тада је и европска јавност, први пут после Берлинског Конгреса, обратила нарочиту пажњу на балканске проблеме и на улогу и значај Србије у њима.

Против анексије уложили су протест вође православних и муслимана у два маха. Најпре 7. септембра 1908. године у једном мемоару предатом министру Буријану на Илиџи, кад су се почеле проносити прве вести о том, а после у Будимпешти, 11. октобра после извршеног чина. „Мисао која нас у сваком раду руководи, биће идеална тежња нашег народа за слободу, да сами о својој судбини одлучујемо, јер је та мисао освештена народном борбом и историјом”. Из Пеште је послата и једна посебна депутација, која је имала да у Паризу, Лондону и Петрограду изложи гледишта народне већине из Босне и Херцеговине. У тој депутацији налазили су се Душан Васиљевић, Атанасије Шола, Риста Радуловић и др. Мурат Сарић. Једна група муслимана отишла је у Цариград. Овом приликом ујединиле су се све српске странке. Једино је изостао Петар Кочић, који се пре тога, због једног свог чланка, налазио у затвору, дубоко потиштен. И његова Отаџбина била је растурена, а сви му уредници и ближи сарадници позатварани, због чланка „Барут мирише”, који се у листу појавио пре анексије, али без његовог знања.

VI
Доба босанског сабора

Устав за Босну и Херцеговину проглашен је 17. фебруара 1910. године. По њему босански сабор се састојао из вирилних и изабраних чланова. Избори су се вршили у три курије: сеоској, градској и у курији интелигенције и великих поседника. У свакој курији бирало се одвојено по верама, са тачно одређеним бројем мандата. Једино је у првој српској курији направљен изузетак. Ту су имали да гласају и јевреји и протестанти, да би паралисали број независних српских гласова. Влада није била парламентарна, нити је била одговорна сабору. Претседништво сабора није било бирано, него га је именовао цар. Бавећи се само аутономним пословима, сабор није имао никакве ингеренције у питањима војске, спољашње политике и заједничких финансија, и то ни непосредно, ни посредно (преко делегација, као на пр. хрватски сабор).

Са уставним животом знатно су се променили ранији односи у земљи. Прво су се поколебали муслимани. За време анексионе кризе они су се држали јуначки. Кад је Турска пристала на споразум са Аустро-Угарском и за 52 милиона круна одрекла се свих својих права, босански муслимани су протестовали у Цариграду против тога. Али кад су видели да је попустила Порта, ослабио је, природно, и њихов отпор. А и босанска влада пожурила се да их што пре задовољи. Већ 15. априла 1909. године била је одобрена њихова верска аутономија. У исто време дато им је обећање да ће се аграрно питање решавати само факултативно, а не облигаторно. За првог претседника босанског сабора именован је тешко болесни Али-бег Фирдус, који није успео да дође ни на једну седницу. Чињено је све да се према њима покаже пуно добре воље, а и ради тога да би се разбио стари фронт опозиције.

Настао је известан расцеп и међу Хрватима. Једна, у сабору мања, група купила се око надбискупа Штадлера и његове хрватске католичке удруге; другу, већу, водио је др. Никола Мандић, сарајевски адвокат, коме су, као и његовим друговима, изборну победу осигурали највећим делом фрањевци. Њихова организација звала се Хрватска народна заједница. Два имена казују донекле два правца; први, претежно верски, а други, претежно национални. У суштини, и једна и друга група стала је на гледишту хрватског државног права, али су се међусобно спориле не ради тих, колико ради других питања. Мандићева група налазила је, и то с пуно разлога, да су Штадлерови методи рада били од велике штете за хрватску ствар и да су одбили доста људи, чије би симпатије иначе биле вероватно на њиховој страни. Штадлерове следбенике сачињавали су претежно странци, а заједничари су били махом домаћи људи. Несумњив успех Штадлерове акције био је тај да се велик део странаца католика већ у другој генерацији, а у трећој сигурно, сљубио с Хрватима и потпуно похрватио.

А странаца је у Босни и Херцеговини било много. Од чиновника и државних службеника било је до 1907. године свега 32.22% домаћих; остало су све били „куфераши”. Међу државним службеницима било је 61.56% католика, 29.92% православних и 8.63% муслимана. Разумљиво је стога, што успех Штадлеров није био мали. Али у земљи се против тих странаца јавио врло снажан покрет. Једно, што су узимали хлеб нашим људима; а друго, што су им дата сва политичка права, па су у нашој рођеној земљи радили против нас.

На изборима за сабор однеле су српска и муслиманска организација све мандате; ниједан од противничких кандидата није могао да прође. Срби су добили, по унапред одређеном кључу, 31, а муслимани 24 мандата. Хрватска заједница добила је 12, а Удруга само 4. Православна и муслиманска опозиција имале би 55 мандата од 72 колико је уопште било бираних посланика.

Али је већ крајем 1910. године заједничка сарадња између православних и муслимана почела слабити, и то првенствено због аграрног питања. Срби су тражили да се оно реши обавезним откупом, док су муслимани пристајали само на факултативни. На том питању дошло је, међутим, до писменог споразума између Срба и Хрвата заједничара, јер су и једни и други хтели да помогну својим кметовима. Кад је закон о откупу кметова дошао на решавање, Хрвати су напустили Србе и гласали са муслиманима, желећи да их придобију за своју идеологију. Иако је за факултативни откуп гласало и 11 српских посланика, разлаз између православних и муслимана био је после тога непоправив.

Брзо потом, 1911. године, створен је политички споразум између муслимана и Хрвата. Обоје су отад сачињавали владину већину. Од муслимана издвојило се пет посланика на челу са Дервиш-бегом Миралемом и д-ром Муратом Сарићем, који су и даље радили са Србима. Од изабраних посланика Срби и одвојени муслимани имали су 36 мандата, а муслиманска већина и Хрвати 35. Осталу већину добили су помоћу вирилиста, којих је у Сабору имало бити 20 са само петорицом Срба. Муслимански дисиденти покренули су свој лист Нови мусават, који је још раније са Самоуправом Османа Ђикића добио ревног помагача. Муслиманска већина имала је свој орган Земан.

У исто време настале су оштре борбе и међу самим Србима. Прва се издвојила из Српске народне организације група П. Кочића, нешто из личних, а нешто из начелних разлога. Она није пристајала ни на какав компромис у аграрном питању и настављала је борбу у том правцу без обзира. После су се разишле и групе око Народа и Српске Ријечи. Народовци су налазили да група око Ријечи показује и сувише склоности за опортунистичку политику и нападали је непоштедно. Група око Ријечи је доиста покушавала да нађе средину између крајње опозиције и „гувернаменталне” тактике, али није имала довољно храбрости да се у одлучним питањима јасно определи било на једну било на другу страну.

Кад је почетком 1912. године место барона Буријана дошао за заједничког министра финансија др. Л. Билински, угледни пољски парламентарац, први Словен на том положају од окупације Босне, његова је надлежност била нешто смањена према оној ранијих министара. Али је зато проширена компетенција новог поглавара земље. То је био Оскар Потјорек, ранији помоћник шефа Генералштаба, војник са веома великом репутацијом, човек поверења престолонаследника Франца Фердинанда. С његовим доласком добиле су нарочита маха нове комбинације о решавању југословенског питања.

Франц Фердинанд је означаван као непријатељ Мађара. За њ се мање-више отворено говорило како мисли сузбити њихову премоћ у Монархији и како у њима уопште гледа сметњу за многе циљеве једне веће хабзбуршке политике. У њиховим захтевима да добију самосталну државну банку и своју војску он је гледао старе превратничке традиције и сузбијао их је где је год и колико је год могао. За њ се говорило да има у плану преуређење Дунавске Монархије на триалистичкој основи. Уз Аустрију и Мађарску створила би се као треће тело југословенска држава. Та југословенска држава имала би да обухвати Словенију, Истру, Хрватску, Далмацију, Славонију, Босну и Херцеговину. Ма да се те комбинације не би могле остварити без тешких криза и можда грађанског рата, који би имао да баци на колена Мађаре; ма да те комбинације демантују и добро упућени биографи Франца Фердинанда, у њих се код нас, ипак, много веровало, Потјорек је оглашен као човек који има у Босни и Херцеговини да припреми решење у том правцу.

Потјорек је, доиста, био искрен пријатељ муслиманско-хрватске сарадње. Нарочито је показивао пажњу према муслиманима. Шерифа Арнаутовића призивао је сваки час као главног њиховог вођу тога времена. Међутим, министар Билински имао је и својих комбинација. Он је видео да рад у босанском сабору не може да одмиче због јаке српске опозиције, а чинило му се и иначе незгодно да цео српски елеменат буде јавни противник Аустро-Угарске и њене управе. Стога се трудио на све начине да бар један део Срба привуче у владину већину. Преговори са групом око Српске Ријечи показивали су да постоје изгледи за то, и то без нарочито тешких услова. Министар је стварање те већине желео поред тих начелних разлога, још и стога, да се обезбеди изгласавање зајма од 260 милиона за градњу железница, које су имале да послуже првенствено интересима саме Монархије, економским и војничким. Сем српске опозиције на том питању јавила се и прва искрена опозиција Хрвата. Хрватска група, која се одвојила од већине, била је мала, имала је свега три члана (др. Л. Чабрајлић, В. Јелавић и Ђ. Џамоња), али се знатно осетила у политичком животу Босне. Она је, природно, желела и ближи додир са Србима.

Сасвим нов дух настао је у земљи од балканских ратова 1912. године. Успеси српске војске силно су деловали на цео српски свет. Дигао се дух, ојачала вера. Млади људи одлазе у добровољце, старији обилато прилажу за Црвени Крст Србије и Црне Горе. Сви осећају да је српско питање добило нове изгледе и нов замах. Срби, чланови сабора, сви, сем сарајевског митрополита Е. Летице, дали су једну изјаву, којом оштро осуђују став аустро-угарске дипломатије према Србији. „Држање аустро-угарске монархије”, говорило се ту, „која за антикултурне Арнауте тражи аутономна права иако их Јужним Словенима у својој држави оспорава, која својим понашањем куша да забрани Србији да ужива плодове својих сјајних побједа, изазивље највеће огорчење у свим слојевима српског народа у Босни и Херцеговини.” Та је изјава пала у владине кругове просто као бомба и они нису могли да сакрију своје изненађење и огорчење. И стога када је избила скадарска криза, у пролеће 1913. године, објављено је опсадно стање и изнимне мере уперене само против Срба. Рад свих српских друштава би обустављен, а нека друштва (соколи у првом реду) потпуно распуштена. Нису била поштеђена чак ни добротворна женска удружења.

Кад су престале те изузетне мере, положај Срба посланика око Српске Ријечи постао је врло тежак. Влади су се били замерили због тога, што су и они суделовали при доношењу оне напред поменуте изјаве, а радикалној српској опозицији били су криви што су и даље, после изнимних мера, преговарали с владом о учешћу у већини. Писање штампе на обе стране било је веома оштро, лични прекори врло тешки. У један мах, због њих, М. Сршкић је био позвао Васиља Грђића на двобој и једва су пријатељи успели да како-тако смире ствар. Осећајући и сами да су дошли на незгодан терен, а немајући храбрости да се одлуче било на једну било на другу страну, ти посланици у септембру 1913. положише своје мандате. Било их је свега 12. Главни њихов вођа био је М. Сршкић, а групи су припадале и старе вође Г. Јефтановић и В. Шола. Само, како Јефтановић није био бирани посланик него вирилиста, он је од њих једини задржао свој мандат.

Влада је потом ушла у преговоре са Данилом Димовићем, сарајевским адвокатом, рођеним Славонцем (потицао је из Сл. Брода), да он образује нову српску странку која би ушла у састав владине већине. Као цену те сарадње министар Билински му је, противно мишљењу генерала Потјорека, обећао радикалније решење аграрног питања. Димовић је пристао и кандидовао се са неколико својих пријатеља и са неколико присталица раније групе Српске Ријечи. Народова група поставила је против њега као носиоца своје листе популарног песника Алексу Шантића. У првој курији, где су гласали чиновници, јевреји и протестанти са малим делом независне српске интелигенције, победила је, наравно, владина листа; у градској курији победу је, међутим, однела опозиција Кочићеве групе. Сам Кочић није више могао непосредно деловати у народу, јер је већ био опхрван својом опаком болешћу.

На муслимане је тешко деловао ненадни слом Турске Царевине. Тек тада се могло јасно видети колико су они осећали за њу. Орган њихове већине Земан писао је о балканским државама са толико беса и жучности, као да је излазио усред Анадола. Неколико младих људи из њихове средине, који су отишли у српску војску као четници и добровољци, претстављали су, истина, нови дух, али су потпуно одударали од већине. Ова је сматрала да је за турске поразе у главном крива Србија и нису могли лако да се помире с новом ситуацијом. С тога је између ње и српске опозиције била у тај мах немогућа свака приснија сарадња. Они су се чак одупирали и владиној српској групи, али овој више због обећања која је била добила од министра Билинског.

Сасвим нов полет уносила је у цело друштво борбена омладина. На њу је веома неповољно утицао расцеп међу старијим политичарима, код којих често пута нису могле да се сакрију личне ноте страсти, пакости и амбиције. Она није била задовољна ни њиховим радом. Уставни живот није донео земљи никаква видна напретка. Напротив. Тапкало се у месту и живело од ситних кусура. „Идеал није еспап који се купује, него душевна снага живота” писао је љутито Р. Радуловић, један од понајбољих наших идеолога. Од Чеха много проповедани ситни рад у народу није их исто тако задовољавао. Од ситног рада добију се и ситни резултати, говорили су они, и тражили нешто веће и светлије. Огорчени на цео режим млади људи су хтели више борбе, и то праве борбе, а не тактичког маневрисања. Њих су тргли револверски метци Богдана Жерајића, које је испалио 15. јуна 1910. на поглавара земље, на дан отварања босанског сабора, као глас омладине, која није хтела да се мири са новим режимом. Вођа те нове генерације, даровити и бунтовни Владимир Гаћиновић, тражио је акције, борбе, сагоревања за идеју. Он је знао добро душу својих младих другова и отварао пред њима светле видике. „У тим малим и јадним ћути велико срце, спава велика воља и тече нова идеја, још слепа, несвесна, али огромна… Они ће бити нова Српска Плејада, крила наших снова, велико стихијско буђење српске савести, профети наших свих обнова, личних, социјалних и политичких, они ће поравнати урвине које смо ми направили, започети ново време, дићи нове споменике”.

Та омладина прелазила је преко многих предубеђења старијих и постављала нове идеале. На њено формирање највише је деловао Јован Скерлић, као књижевни критичар, као социални борац и као идеолог српскохрватског јединства и југословенске заједнице. У редове тих омладинаца, који су образовали своја тајна удружења са именом „Народно уједињење”, улазили су и православни, и муслимани и католици. Место борбе за Велику Србију или Велику Хрватску треба радити да се створи Југославија, у којој ће се наћи и Велика Србија и Велика Хрватска. Она ће обухватити све и помирити све противности. Млади људи прихватили су ту идеју са одушевљењем и почели је ширити у својим редовима са апсолутном ревношћу. Никад и нигде код нас, чини ми се, није било паметнијег, и срдачнијег, и несебичнијег залагања за једну велику идеју, као што је било код тих младих људи.

У њиховим редовима сазрела је и одлука да се решавање југословенског питања поспеши енергичним и видним бунтом против режима у југословенским покрајинама. Млади и плаховити они нису могли да процене све последице својих поступака. Тако је дошло и до одлуке да се аустриски престолонаследник Франц Фердинанд дочека у Сарајеву са бомбама и револверима. У завери против њега учествовали су млади људи од све три вере, а сам атентат, како се зна, извели су на Видовдан 1914. године Недељко Чабриновић, промашивши, и Гаврило Принцип, погодивши циљ.

VII
За време рата

Чим је аустро-угарски посланик напустио Београд, још оне исте ноћи, почело је хватање и затварање свих угледнијих Срба и оних муслимана који су држали са Србима. У затвору су власти ујединиле, без разлике, припаднике свих српских странака. Поштеђени су остали само главни чланови Димовићеве странке, а од групе Српске Ријечи једини од угледнијих Милан Сршкић и Ристо Хаџидамјановић потпредседник сарајевске општине. Сршкић је био резервни официр. Њега су, изузетно, пустили да иде у свој пук и после на фронт, док су друге, исто тако војне обвезнике, задржали. Затворени Срби служили су најпре као таоци, да би војне власти могле несметано извести мобилизацију и концентрацију војске. Кад је то свршено, онда су многе упутили у интернацију, у Арад, где их се скупило неколико хиљада, а друге су оптужили и извели пред суд због велеиздаје и ометања јавног поретка.

Процеси су се низали један за другим. На оптуженичку клупу изведени су најпре атентатори и њихови помагачи, а затим ђачке организације из Бање Луке, Сарајева, Мостара и Тузле, најзад велике групе велеиздајника чланова Просвете, Сокола, Побратимства и оних појединаца за које се тврдило да су били у непосредним везама с Народном Одбраном. Затвора је допала на краће или дуже време скоро цела активна српска интелигенција Босне и Херцеговине. С њом су били оптужени и осуђени и многи тадашњи народни посланици. На челу листе највећег велеиздајничког процеса, оног у Бањој Луци, налазио се Васиљ Грђић, који је био осуђен на смрт, а на робију од више година били су упућени од посланика: Атанасије Шола, прота Коста Божић, др. В. Бесаровић, Матија Поповић, др. Јован Симић. У појединачним процесима суђени су Гл. Јефтановић и Шћепан Грђић, а једно време био је затворен и Војислав Шола. Од Хрвата је био изведен пред суд др. Т. Алауповић. Од других јавних радника, многи су по годину-две дана провели у интернацији и као таоци, а многи су и завршили живот у арадским казаматима. Међу њима и Ристо Радуловић, Авдо Сумбул и Бехџет Мутевелић.

За време рата неки од тадашњих вођа и угледнијих јавних радника беху успели да се, под врло тешким условима, пребаце на руску страну. Тако су, међу осталим, у Карпатима и у Галицији пребегли Русима Милан Сршкић, др. Живко Њежић, Авдо Хасанбеговић и Богољуб Кујунџић. Ван Босне се беху затекли за време објаве рата Душан Васиљевић и др. Никола Стојановић. Велик део наше омладине ускакао је, са разних фронтова, у савезничке земље и прелазио у добровољачке јединице српске и црногорске војске. Нарочито је био велик број Босанаца и Херцеговаца у првој добровољачкој дивизији, која се толико прославила и страдала у Добруџи.

Још пре објаве рата било је дошло до извесних тешњих веза између српских политичара из Босне и хрватских из Далмације. Српски опозиционари Народове групе нису били у добрим односима са члановима Српско-хрватске коалиције у Загребу, а нарочито не са Светозаром Прибићевићем. Прибићевић је у то време свом енергијом помагао Данила Димовића и бранио његову опортунистичку политику. Он је налазио да у оно доба, кад је Аустрија тражила пошто пото неки разлог да нападне изморену Србију, не треба са српске стране давати повода да Аустрија изврши своју намеру пре погодног времена. Сем тога, он се надао да би Димовић, који је био врло добро записан и у Бечу и у Пешти, могао бити од користи Српско-хрватској коалицији стално сумњиченој ради нелојалности. Стога га је после дао кандидовати и бирати и за члана хрватског сабора на листи коалиције. Не слажући се с онима из Загреба, народовци су тражили додира с политичарима из Сплита. Др. Јосип Смодлака, и својим ставом и својим писањем, стекао је био велико поверење код свих Срба и стога је било сасвим природно да се ступи у ближе везе с њим и са д-ром Антом Трумбићем, главним вођом далматинских Хрвата. Главна спона био је др. Н. Стојановић, човек финог политичког осећања.

По ранијем договору, политички људи из Босне и Далмације, који се беху нашли ван граница Аустро-Угарске Монархије, основаше још у јесен 1914. с одобрењем српске владе, Југословенски Одбор. Циљ тога одбора био је да пред светском јавношћу изложи гледиште Јужних Словена, нарочито оних из Аустро-Угарске Монархије, на цео карактер велике борбе која се започела и да јасно и чисто обележи ратне циљеве нашег народа. Идеологија тога одбора, како му и само име каже, била је југословенска. У свом мемоару од 6. маја 1915. године упућеном великим силама, Одбор је, као програмске речи, истакао овај став: „Југословенски народи, које хисторија познаје под именом Срба, Хрвата и Словенаца, један су исти народ, уједињујући све увјете да постану једна народна независна држава; он има сва хисторијска и етнографска права на читаво земљиште гдје живи у компактним масама”. У тај одбор ушли су од Босанаца и Херцеговаца Душан Васиљевић, др. Н. Стојановић и касније Милан Сршкић. Од Хрвата и муслимана из Босне није у одбору било никога.

У Крфској декларацији од 20. јула 1917. године, коју су донели претставници српске владе и Југословенског Одбора, објављено је, да, стојећи на гледишту народног јединства, нова заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца има бити „слободна независна краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића”. При доношењу ове декларације учествовао је и Д. Васиљевић. У трвењима, која су после настала између Н. Пашића и радикалне владе с једне и А. Трумбића и једног дела Југословенског Одбора с друге стране, босански претставници су се трудили да буду лојални посредници. Пашић није био против југословенске заједнице, али је хтео, тактизирајући да зна што би имала да добије Србија. Југословенски Одбор заступао је тада интегралну југословенску оријентацију, али су неки његови чланови тежили да југословенске земље под Аустро-Угарском задрже према Србији известан самосталнији став. То се јасно видело приликом преговора у Женеви, у јесен 1918. када је имала, да се образује прва југословенска влада. Босански претставници нису били сложни у свом држању према тим питањима. Сршкић се сасвим ставио на Пашићево гледиште и стога је иступио из Одбора; Васиљевић и Стојановић остали су уз Одбор, али стално са тежњом да премошћују противности.

У самој Босни и Херцеговини није било никаквог политичког живота. Тамо је владала гвоздена војничка стега. Срба посланика готово није ни било у слободи, а колико их је било морало је да се држи сасвим повучено. Али после Крфске декларације осетила се потреба да се чују мишљења и других чинилаца. Надбискуп Штадлер јавио се 17. новембра 1917. са једном групом својих једномишљеника да поново тражи испуњење хрватских захтева и да нагласи ове речи: „Видимо у јакој Хабзбуршкој монархији најбољи штит проти својим хисторијским непријатељима, који лакомо пружају руке за хрватским територијем”. На ту изјаву, после неколико дана, 26 новембра, дошла је декларација једне групе хрватских политичара и фрањеваца, која је изрично одбијала то гледиште и говорила да они „стоје на становишту Јужнословенске декларације”. Ту изјаву је потписао и др. Јозо Сунарић, потпретседник босанског сабора, који се одвојио од дотадашње већине и постао у ово време највиднији вођа босанских Хрвата. „Јужнословенска декларација”, на коју су се они позивали, није била Крфска, него Мајска декларација дата од посланика у бечком Рајхсрату, којом се, истина, тражило уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, али под жезлом Хабзбуршке династије. Ово друго стављено је, како су потписници уверавали, само зато да би се могло несметано залагати за оно прво. После аустриског пораза, који се предвиђао, ово друго отпашће само по себи. Месец дана потом објављене су и изјаве босанских и херцеговачких фрањеваца, старих противника Штадлерових, који су се, како кажу, јавили отворено стога да оповргну гласове оних који говоре „како аутохтони живаљ у Босни није за горе наглашено нужно уједињење”.

Муслимански посланици и политичари нису давали никаква гласа од себе. Чекали су даљи развој прилика, које су их биле сасвим дезориентисале.

Од почетка 1918. године, осетила се жива потреба да се почне вршити концентрација народних снага, како нас ликвидација рата, коју више није било тешко предвидети, не би затекла неприправне. Хрватским политичарима у Загребу било је нарочито стало до тога да и Срби постану нешто активнији. Али наши људи су ћутали. За њих се, уосталом, знало шта желе и какав им је програм . Међутим, они на сарадњу нису могли да пристану све дотле, док се изрично помињало уједињење под Хабзбуршком монархијом. И то сви из реда. Сам вођа некадашње владине странке код Срба, бистри Данило Димовић, тражио је са другима да се то изостави. И доиста, кад су 2. и 3. марта 1918. вођени први преговори да се оснује Народно Веће, у програм је ушла само оваква реченица: да наши људи „стојећи на становишту народнога јединства, те ослањајући се о начело народнога самоодређења, траже своју народну независност и на демократским темељима уређену државу Словенаца, Хрвата и Срба”. На том састанку били су од босанских Хрвата др. Ј. Сунарић, Т. Алауповић и Ђ. Џамоња.

Када је у јесен 1918. године гроф С. Тиса, по царевој жељи, дошао у Сарајево да разгледа ситуацију и да види народна расположења за евентуалне комбинације при решавању припадности Босне и Херцеговине, он је наишао на заједнички фронт Срба и Хрвата. „Док год ми живимо у овом политичком и грађанском ропству, ми нисмо у стању дати слободне изјаве”, говорили су они у свом писменом меморандуму од 20. септембра. Али, за сваки случај, треба знати, наглашавали су нарочито, „да ми осјећамо једно са свом нашом истокрвном браћом Хрватима, Србима и Словенцима, ма гдје они били”. Одбијали су да с њим воде посебне и појединачне преговоре; све што су имали казати налазило се у тој писменој претставци. Тиса је био огорчен. Он је био дошао у Босну с уверењем да ће моћи поцепати народне редове. Против комбинација с триализмом он је имао као план да се Босни да широка аутономија, али да се онда придружи непосредно самој Мађарској. Рачунао је да ће га у томе помагати они Срби, који су били против уједињења с Хрватском, и муслимани, са којима је водио неке преговоре. Међутим, муслимани су остали пасивни, а Шериф Арнаутовић, с којим је расправљао о тој ствари, осетио је сам да губи тле под ногама. Срби и Хрвати иступали су једнодушно. Раздражен, Тиса је био изгубио присебност, почео ударати руком о сто и разјарено викати: „Добро, ми можемо пропасти, али ћемо још увек имати толико снаге да вас смрвимо”. „Ви се надате нечем од Србије?” говорио је, не предушујући. „А знате ли, да ће та Србија бити управо толика, да је Бугарска увек могне појести за доручак!” Присутни су му на то окренули леђа и изашли из собе.

Брзо потом дошло је до одлучних момената. Извршен је пробој солунског фронта, а у Загребу је од 6-8 октобра створено Народно Веће. У то Веће ушли су претставници Хрватске с Ријеком, Далмације, Истре, Словеније, Босне и Херцеговине. Међу босанским претставницима биле су заступљене све српске групе и хрватске без Штадлерове. Од муслимана уведена су млађа лица, која нису припадала Арнаутовићевом крилу, и то др. Мехмед Спахо и Хамид Сврзо, а од старијих само др. Халид бег Храсница. Хрватске легитимисте налазиле су да је овакво претставништво израз њихових тежња, а српске и југословенске националисте желеле су да дође до концентрације свих народних снага. У српским редовима било је, међутим, протеста. Војводина, као таква, није била службено заступљена у Народном Већу, иако је у њ био изабран Васа Стајић, а и у Босни је било покрета да се будуће спајање са Београдом не врши преко Загреба. Сви људи од утицаја трудили су се да се не уноси раздор у заједницу пре него она буде остварена, и да су непотребна посебна припајања када је било јасно да ће се већина Народног Већа сигурно изјаснити за сједињење са Србијом и Црном Гором. Већ 19. октобра Веће је објавило свој манифест, у ком је прва тачка садржавала главни програм: „Тражимо уједињење цјелокупнога нашег народа, Словенаца, Хрвата и Срба на читавом његовом етнографском територију, без обзира на ма које покрајинске или државне границе у којима данас живе”.

Претседништво Народног Већа постало је врховна власт за све покрајине, које су у Већу биле заступљене. Оно је потврдило и оне владе, које су изабрале поједине покрајине. Покрајине су доделиле потом претседништву посебне тајнике као везу између њихових влада и претседништава. Тајник за Босну и Херцеговину постао је писац ове књиге. Централисте су у овом усредсређивању власти код претседништва Народног Већа (А. Корошец, С. Прибићевић и А. Павелић), гледале први услов за правилно функционисање целог још неуређеног и прилично хаотичног поретка, а федералисте су биле задовољне стварањем покрајинских влада и задржавањем њихова делокруга.

За претседника владе у Босни и Херцеговини био је изабран Атанасије Шола, човек отмен и пун такта. Њега су на претседничку столицу довели непосредно из затвора у Травнику, у ком се још налазио као велеиздајник. Влада је образована у знаку концентрације свих националних елемената и била је поздрављена с пуно поверења.

За то време Талијани су коначно разбили аустриску војску, која је и иначе била у потпуном растројству, и почели су да поседају и извесне југословенске области. То је изазвало неспокојство у Далмацији, која је била на ударцу и у коју су већ дубоко улазиле талијанске окупационе чете. Ради тога је далматинска влада пожуривала претседништво Народног Већа да се час пре донесе одлука о сједињењу са Србијом и Црном Гором, како би се пред силама Антанте сви Југословени појавили као пријатељска страна. Одлука је постала потребна и због тога што споразумну женевску југословенску владу са чисто дуалистичким карактером нису хтеле да признају ни српска влада ни Народно Веће.

Предлог далматинске владе био је сасвим конкретан. До Конституанте, која ће одредити облик и име и уређење државе, врховну власт имаће регент Александар Карађорђевић, а законодавну власт вршило би претставништво састављено из чланова Народне Скупштине, Народног Већа, претставника Црне Горе и Југословенског Одбора. За прво време важила би као државна српска застава „због сигурније заштите против туђинских пресизања”, а до Конституанте имало би служити као престоница Сарајево. Иницијативу прихватила је одмах и босанска влада, али се она није изјашњавала о том да ли се слаже и са свима предлозима који су долазили из Сплита.

Кад је 24. новембра у Народном Већу донесена одлука о уједињењу и кад се решило да се тога ради иде у Београд изабрано је у делегацију и шест чланова из Босне и Херцеговине. У првој влади Срба, Хрвата и Словенаца образованој 20. децембра 1918. Босанци и Херцеговци добили су три министарства, а први министри су постали др. Т. Алауповић, др. У. Круљ и др. М. Спахо.

VIII
После рата

Споразуман рад у Народном Већу Босне и Херцеговине није био дуга века. Кривице за то, ако се у политичким схватањима може уопште говорити о кривицама, било је на свима странама. Србима се могло честитати што су успели да одрже чврсту дисциплину и да увере своје обескућене и тешко унижаване и мрцварене сународнике да се не свете комшијама, који су их, у својој неразумности, били задужили тешким злом. Сви су осетили потребу да с муком стечену слободу не треба заливати братском крвљу и угушили су у себи жеље за осветом. Једино што већина њих није могла лако прежалити то је што није, место државе Срба, Хрвата и Словенаца, створена Велика Србија. Српски елеменат у својој огромној већини тражио је то. Годинама је епском традицијом и другим васпитањем чекао да се обнови Душаново царство и кад се дала прилика за то он се питао зашто се то не остварује. Стога је један збор народних људи у Бањој Луци прогласио непосредно спајање са Србијом, а у Сарајеву је на Св. Саву 1919. био изабран један одбор који се спремао да организује посебну српску националну странку.

То српско гледиште све се више радикализирало, у колико су чешће долазили гласови из Хрватске да се тамо шире вести како будућа заједничка држава има постати република. Код Срба је, међутим, и пре, а за време рата нарочито, био створен прави култ краља Петра. У колико су га противници љуће грдили, у толико је више он растао у очима нашег света. Памтило се да је он некад био четник у Босни, а знало се и по најзабаченијим селима колико је Србија и цео српски народ добио маха и полета за време његове владе. Истицање републиканског програма Срби су сматрали као неку врсту изазивања и одбијали су и помисао о свакој заједници која би се стварала с одбацивањем династије Карађорђевића. Босански Хрвати у загребачком Народном Већу нису правили никаква питања о династији и трудили су се да се све расправља са што мање страсти, али људи из народа нису увек имали пред очима њих, него оне знане и незнане паланачке политичаре и агитаторе који су у својим разговорима бивали све отсечнији, у колико су имали мање одговорности.

Неколико пријатеља Српскохрватске Коалиције беше дошло на мисао како би било од велике користи да се активност те политичке странке, која је у Хрватској толико допринела за тешњу сарадњу између Срба и Хрвата и за правилније схватање целог нашег националног проблема, прошири на цело подручје државе. С том идејом дошли су, по позиву, у Сарајево Светозар Прибићевић, др. Едо Лукинић, др. Б. Гавриловић, др. А. Крамер и много других политичара, да управо ту, на том терену највеће мешавине код нас, покушају срећу. На конференцијама и великом збору, држаним од 15–17. фебруара 1919. године, основана је Демократска Странка да окупи око бивше Српскохрватске Коалиције све елементе сличне идеологије. Програм је био кратак и јасан: на основу начела народног јединства има се образовати јединствена држава, парламентарна монархија са династијом Карађорђевића, са што широм административном децентрализацијом. У ту странку ступиле су у Босни све српске групе, Хрвати који су симпатисали Коалицији и један део млађих муслимана.

Хрватска заједница, под вођством дра Ј. Сунарића, није пришла овој странци. Она је била за федерализам, ако не племенски, а оно бар административни. А са новом странком дошла је одмах и у сукоб приликом поделе броја мандата за ново Народно Претставништво. Срби нису правили питање од тога колики ће број мандата добити Хрвати, али су енергично одбили да приме њихова кандидата д-ра Николу Мандића. Постојао је споразум, чврсто дотад одржаван, да се у Народна Већа не бирају људи који су радили против народног јединства и који су се тешко компромитовали за време рата. Стога у Загребу за тамошње Народно Веће није узет ни један једини франковац. Др. Н. Мандић био је заменик поглавара земље, генерала Потјорека, и у том својству он је против Срба учинио неколико испада који нису били у оквиру његове службе и који од њега нису били, у таквом облику, ни тражени. После ослобођења није нико тражио да он за те испаде понесе неку кривичну одговорност или да уопште буде гоњен, али је било сасвим разумљиво што Срби нису пристајали и да му се даје почаст одашиљањем у прво Народно Претставништво. У толико пре што за то Претставништво нису, у оно узметежено доба, могли бити вршени прави избори, него су људи делегирали по извесном узајамном споразуму међу странкама.

У нову странку није ушла ни Југословенска Муслиманска Организација. То је била нова творевина. Раније је постојала Муслиманска Народна Организација која је политички ишла једно време са Србима, а једно са Хрватима, али која се није, као таква, опредељивала ни за једно национално обележје, сасвим у духу и традицији њихових широких маса. За време рата утицај дотадашњег вођства те организације био је видно опао, а главни људи из ње нису знали како да се снађу. Ниједан од њих није учествовао ни при једној изјави које су почеле „падати” од маја 1917. године, нити су били присутни при оснивачким седницама за стварање Народног Већа, нити су се изложили при заједничком иступању Срба и Хрвата, пред грофом Тисом. Кад су дошли одлучни дани пред слом Аустрије у име муслимана говоре људи који нису припадали тој старој организацији и који су јој, шта више, били отворени противници.

Тад на чело муслимана Босне и Херцеговине избија др Мехмед Спахо. Био је то релативно млад човек (имао је 35 година) али се истакао као један између првих муслиманских интелектуалаца, који је своје студије, са докторатом, завршио у Бечу. Од 1910. године постао је први тајник Трговачко-Обртничке Коморе у Сарајеву и као такав дошао је у ближе везе са важнијим привредним круговима. Био је противник политике Шерифа Арнаутовића, која је муслимане довела доиста у незгодан положај. Видевши нови курс он је, међу првима, прихватио југословенску идеологију и у том правцу упутио и нову организацију. За муслимане она је била и најпогоднија. Они су сви мање-више били свесни свог словенског порекла и југословенске заједнице, и према том, није им падало нимало тешко да се и обележе као Југословени, не морајући да се изјашњавају ни за Српство ни за Хрватство. Појединци међу њима, понајвише интелектуалци, имали су и исказивали су своја уверења, али је широка организација носила не само име, него и стварно тај оштри карактер. Само треба искрено признати да то није био израз неке израђеније југословенске идеологије, колико начин да се остане при доследној националној неутралности.

У новој ситуацији муслимане је нарочито погађало то што је аграрно питање било од првог часа стављено као неодложно питање опште државне политике. Проглашено је начело да земља припада оном ко је обрађује. Муслиманским вођама било је јасно да ће се то решавање морати извести, али су они гледали да то буде са извесном праведном отштетом, како се муслимански поседници не би једног дана нашли као бескућници и невољници. У тежачким масама, као и код извесног дела млађе интелигенције, јавиле су се тежње да се о поседницима не води много рачуна. Стога су поред кметовских земаља узимали и чисто беглучке, тврдећи да поседници до њих нису дошли својим знојем, него отимачином. Конзервативни по природи, сами лично недужни за оно што се збивало у прошлости, а осећајући да се тешко могу одупрети све јачој струји новог времена, муслимани су, забринути за своју будућност и за своје егзистенције, почели густо сабијати своје редове. Муслимански тежак, са малим изузетком, прибио се уз свог агу, у неодољивом осећању верске привржености. Сви су тражили да се повежу што чвршће, и сви су тражили човека ко ће да их брани и поведе. Спахо им је дошао у прави час. Он се ставио на чело покрета, да брани муслиманске интересе; али, у исти мах да се не ставља у противност, ни у једном пресудном тренутку, са интересима државне целине и великих државних потреба. Новој, у Сарајеву отвореној, Демократској Странци он се није придружио због тога што су њени претставници, у већини, били за радикално решење аграрног питања. Као министар отступио је већ у марту 1919. године, што мандати његових другова из Југославенске Муслиманске Организације нису били верифицирани, него су, место њих, били изабрани претставници муслимана припадника Демократске Странке. У привременом Народном Представништву ступио је Спахо, са д-ром Х. Храсницом, у Народни Клуб, да помаже политику Стојана Протића, која је према муслиманском гледишту показивала више предусретљивости.

У априлу 1919. године створена је Демократска Заједница од претставника србијанске опозиције (самосталних радикала, националиста и напредњака) и новостворене Демократске Странке. Против те нове групације били су у Србији радикали, у Хрватској праваши, а у Словеначкој Људска Странка. Одмах потом настало је политичко прегруписавање и у Босни и Херцеговини. Срби, у већини, пришли су и ту радикалима, као и Срби у Војводини. Лични престиж Николе Пашића био је огроман. После краља Петра и војводе Путника, он је био несумњиво најпопуларнија личност. Сви успеси Србије од балканских ратова везани су за његово име и за његову ничим непомућену веру у наш успех и у његову политичку доследност и постојаност. Сва чаршија била је скоро листом за њ, а и велик део тежачког света. Од политичара уз радикале је пристала цела група око Српске Ријечи, нешто из уверења, а нешто да поправе глас после своје раније опортунистичке политике. Интелигенција, у већини, определила се за демократе, док се један део земљорадника колебао. По симпатијама он би био за радикале као претставнике великосрпског програма, али се бојао радикалске аграрне реформе, за коју се било чуло да није онаква и у оном духу какву би они желели. И кад се то у извесној мери обистинило, тај се део тежачког света, претежно у Босанској Крајини, определио за земљорадничку странку и остао јој веран све до данашњих дана. Због тог става радикалске странке издвојио се од демократа и један део муслимана (сва три њихова посланика из Крајине) и пришао је радикалима; а они муслимани, који су и даље остали у Демократској Странци, иако врло честити људи, изгубили су сваки утицај у својим масама. Ниједан од њих није могао после бити изабран за народног посланика. Исти је случај био и са главним вођама око бивших група Народа и Отаџбине, који су ушли махом у Демократску Странку, али чију политику према Хрватима широки слојеви тада нису разумевали у довољној мери и стога нису хтели да прихвате.

У изборима за Уставотворну Скупштину од 1920. године радикали су добили у Босни и Херцеговини 59.443 гласова или 18%, а демократи само 18.500 или 5,6%. Земљорадници су били скоро равни радикалима и истерали су 55.108 гласова или 16.6%. Највећи број добила је Муслиманска народна организација, 110.895 гласова или 33.5%. Хрвати су у те изборе ишли поцепани. Њихова тежачка странка, која је имала извесних веза са Радићевим покретом, али која се још није била солидарисала са њим, постигла је већину са 38.400 гласова или 11,6%. Друга група, „хрватска пучка странка” са нешто клерикалне примесе, имала је 20.774 гласа или 6.3%.

Земљорадници из Босне и Херцеговине, желећи да одају признање извесним истакнутим научним и националним радницима из Србије, и да у Уставотворну Скупштину уђу људи са што више знања и ауторитета, били су понудили мандате Јовану Цвијићу, Слободану Јовановићу и Јовану М. Јовановићу. Прва двојица нису хтела да улазе у дневну политику и захвалила су се, а Јован М. Јовановић остао је од 1920. године стално претставник бањалучког среза и глава странке. И радикали су позивали прваке из Србије, али само страначке, као Н. Пашића, М. Веснића, М. Спалајковића, једно да им се одуже за њихов национални рад, а друго да са њиховим именима као под националним заставама, окупе што више бирача. За вођама су потом нагрнула у Босну и друга лица, која нису могла да нађу мандата у својим срединама. Карактеристична је, уопште, појава како су многи од политичара и агитатора из Србије сматрали као сасвим природно, да се у новим областима натурају као посланици и вође и да тим изазивају нерасположења и суревњивост локалних, често много заслужнијих а понекад и бољих људи. Од босанских Срба политичара међу радикалима водио је главну реч. М. Сршкић, који је врло добро стојао у сарајевској чаршији, код Срба и Јевреја, и у сарајевском округу. Поред њега није се истакао ниједан други, и то за читав низ година.

За доношење Видовданског устава 1921. године, гласали су, поред радикала и демократа, и босански муслимани. Они нису правили у тај мах питање од његова унитаристичког карактера, али су безусловно тражили да се, при подели земље на области, не дира у границе Босне и Херцеговине, онакве какве су биле остале од турске и аустриске власти. Учинили су то колико из извесног аутономистичког наслеђа толико и из бојазни да се новим разграничењима не би поцепали муслимански редови, који у старим границама претстављају извесног политичког чиниоца, а који би се у новом груписању могли поделити и изгубити од свог значаја. Тражили су уз то и добили извесне уступке финансиске природе у решавању аграрног питања.

Али, брзо после изгласавања Видовданског устанка, међу муслиманима је дошло до извесног превирања. Муслимански листови писали су са необичном оштрином против новог стања не нападајући само поједине случајеве неисправности, него и цео поредак уопште. Један део посланика симпатисао је са хрватском опозицијом и, ма да се није хтео придружити њиховом искључивом гледишту, налазио је да им ипак треба пружити извесну помоћ. Само вођство муслимана приближило се схватањима дра А. Корошца, који је тражио што ширу аутономију за Словенију, па, природно, потом и за Босну. Током 1922. године дошло је до отвореног цепања међу муслиманима. Тузлански муфтија Ибрахим Маглајић, један од првака који је врло много допринео успеху нове Југословенске Муслиманске Организације на првим изборима („Селам ти је муфтија, његова је трећа кутија”), са д-ром Хамдијом Карамехмедовићем и још неколико посланика, одвојио се од Спахине групе и пришао радикалима, али није успео да много поколеба саму Организацију. На њеном конгресу, држаном 15. јуна 1922., она се, са огромном већином, изјаснила за аутономистички програм. Спахо је остао стварни шеф странке и претставник муслиманске већине, коју му све до данас нико није могао преотети.

Српски политичари, који су раније припадали групи око Народа, а који су пришли Демократској Странци, нису никад створили интимнији додир са Светозаром Прибићевићем. Они су и сад налазили, као и раније, да је он у својим начелима сувише апсолутан, а у методама сувише прек. Веровали су да је он лично много допринео заоштравању српско-хрватских односа. Стога су преузели акцију да се дође до непосредније измене мисли између Срба и Хрвата, па, ако буде потребно, и до ревизије Видовданског устава. С тим циљем они су крајем јуна 1922. одржали једну претходну конференцију на Илиџи, а потом, 10. септембра, и велики конгрес интелектуалаца у Загребу. На тај конгрес дошли су припадници многих странака, сем радикала, а из Босне и Херцеговине неке демократе, земљорадници, муслимани из Спахине групе и неколико политички неопредељених лица.

После тога конгреса, који је извео видан расцеп међу демократима, дошло је крајем 1922. до образовања првог хомогеног радикалског кабинета. На изборима од 1923. године знатно су порасли муслимани и радикали. Први су добили 122.494 гласа (32%), а други 92.623 (24.4%). Земљорадници су задржали свој број 58.562 гласа (15.4%), а демократе су пале на 13.681 (3.6%). Хрвати су на изборе те године ишли компактни као хрватска сељачка странка и добили су 68.013 гласова (17.9%).

Код Хрвата старије њихове вође биле су се потпуно повукле. Сунарић и његова група припадали су, сем Јелавића, правашким редовима и стога су били политички ближе групи федералиста него Радићевој сељачкој странци. Ниједан од старијих хрватских вођа, који су имали гласа у народу, и ниједан од угледнијих фрањеваца у земљи, није тада још хтео јавно да се придружи Радићевом покрету, и да му се стави у Босни на чело. Радићеви људи, који су ипак добили већину у народу, беху махом млади, нови и без правог значаја. Њих је водила једна мисао, а за локалног вођу могао је доћи ма ко с реда. Те локалне вође имале су неког утицаја док су пловиле општом струјом, а чим би се одвојиле, као на пр. Никола Прека, који је једно време тобоже водио Херцеговину, губиле су одмах сваку вредност као политички људи. Др. Јурај Шутеј, који је за време рата, као судски писар, створио себи леп глас пријатеља српских страдалника и исправна човека, дошао је до већег изражаја у новије време. Међутим, од 1923. године постало је јасно да хрватску политику Босне и Херцеговине не воде ни Сарајево ни Мостар, него само Загреб, пошто је та политика све више добијала карактер правог народног покрета.

Током 1924. године створен је у Скупштини први опозициони блок, коме су припадали демократи, земљорадници, словенска људска странка и муслиманска организација. До његовога образовања ишло се доста споро, јер међу странкама није било довољно поверења. Упадала је за то време у очи разлика у држању између муслимана Босне и Херцеговине и оних из Јужне Србије организованих у Џемијету. Док су први ушли у опозицију и били у њој врло активни, Џемијет је помагао стално радикалску владу. Др. Корошец и др. Спахо ишли су понајвише заједно, углавном стога што су у својим срединама имали подједнаке интересе. Захваљујући верској дисциплини својих присталица они су имали у тим срединама пресудан значај, и то Корошец апсолутно, а Спахо у вештој сарадњи час са српским час са хрватским групацијама. Године 1923. они су обојица прихватили сарадњу са Радићевим федералистичким блоком, али нису хтели да се идентификују и са Радићевом политиком. Стога су остали у београдској скупштини гледајући да постану посредници између две доста велике противности. Једно време су се залагали за то да на власти остане хомогени радикалски кабинет, како би се олакшали преговори између већине Срба, већине Хрвата и већине Словенаца. Спахо је и лично сарађивао на стварању такозваног Маркова протокола. Кад се наде, које су Корошец и Спахо онда полагали на радикале, нису оствариле, пришли су обојица сарадњи са демократама. Нема сумње да се добрим делом имало захвалити и њима што су хрватски посланици у марту 1924. године дошли у Скупштину.

Кад је 27. јула 1924. године образована влада Љубомира Давидовића Спахо је, као један од најактивнијих сарадника на политици измирења, ушао у његов кабинет као министар финансија. Та се влада није дуго одржала и замењена је у јесен исте године коалицијом радикала и самосталних демократа, који су се под вођством С. Прибићевића издвојили из Демократске странке. На изборима од 1927. године радикали су у Босни и Херцеговини достигли свој врхунац. Добили су 183.308 гласова или 37.1%, а Југословенска Муслиманска Организација истерала је у опозицији 127.690 гласова (29.9%). Хрватска сељачка странка, која је окупила све Хрвате, сабрала је 83.387 гласова или 19.5%. Демократи су били скоро слиштени; у целој земљи постигли су свега 4871 глас. Место њих дигли су се самостални демократи са 20.533 гласа или 4.8%, које су добили махом у срезовима на граници Лике и Баније. На тим изборима, који су вођени под паролом „Срби на окуп”, били су преполовљени и земљорадници. Они су добили 26.326 гласова (6.2%) изгубивши један део бирача у главном у корист радикала.

Опозициони блок разбио се први пут у лето 1925. године, кад су образовали своју прву заједничку владу радикали и Радићевци. У првим владама те нове коалиције, којима су стајали на челу Н. Пашић и Н. Узуновић, нису учествовали ни Корошец ни Спахо. Они су и даље остали у опозицији, заједно са демократама. Нарочито се у то време заоштравала противност између М. Сршкића с једне и Спахе са друге стране, која је имала врло јака одјека у Сарајеву, одакле су обојица били родом и где су обојица држали своје борбене штабове. Та је противност постала временом толика да је искључивала сваку личну сарадњу чак и онда кад је између њихових странака долазило до споразума и ближих веза. Сршкић је у ово време био неоспорни претставник већине босанских Срба, као што је Спахо био муслимански. Сви начелни и партиски сукоби добијали су, услед тога, брзо и личну ноту; у толико више, што су је појачавали ситни локални сукоби и чаршиски рачуни. Сем тога, приликом обласних избора муслимани су удружени са опозиционим странкама, добили у много области, па и у самој сарајевској, превагу, исто као што су је имали и у многим градским општинама. Срби су тада често пребацивали муслиманима да једну политику воде у Београду, а другу у Босни, па је и то у доста питања доводило до сукоба.

Други поремећај изазвао је у Опозиционом блоку А. Корошец, кад је 1. фебруара 1927. године ушао у владу са радикалима без осталих делова опозиције, па чак и без муслимана. Тек кад је у априлу 1927. дошло до нове коалиције између радикала и демократа, која је наскоро добила и изборни мандат, ушао је у кабинет Велимира Вукићевића и Спахо као министар трговине. На изборима, које је та влада провела, радикали су нагло и много опали. Добили су преко 70.000 гласова мање него прошли пут, односно свега 111.671 или 27.5%. Место њих ојачали су, као странке опозиције, земљорадници и самостални демократи. Први су повратили свој стари број од 56.888 гласова или 13.9%, а други су скупили 24.407 гласова или 6%. Муслиманска организација је дошла по броју својих гласова на првом место, добивши 125.121 бирача, односно 30.8%. Опала је била знатно хрватска сељачка странка, која је добила 68.840 гласова или 16.9%. Против ње се појавила овог пута поново хрватска „пучка” или клерикална странка, али та није могла претерати свој број гласача преко 6835.

После крваве сцене у Народној Скупштини од 20. јуна 1928. године, која је тешко помутила и цео ток нормализације нашег политичког живота, наше странке, скоро све из реда, изгубиле су присуство духа. Нису знале да се снађу и погоде прави пут. Владина већина мислила је да се може с малим изменама наставити стари програм. Место В. Вукићевића дошао је за претседника владе А. Корошец, а у његовом кабинету остали су, поред радикала и демократа и словенске људске странке, и босански муслимани. Али, као што се зна, та влада није могла да се одржи, нарочито кад се иза смрти Степана Радића ситуација погоршала до скоро неподношљиве мере.

Кад је 6. јануара 1929. године било распуштено народно претставништво и укинут Видовдански устав, у нову владу генерала Петра Живковића ушли су, као претставници босанских политичара, М. Сршкић, др. Т. Алауповић и др. У. Круљ. Спахо је прешао у опозицију и није хтео да прими портфељ трговине, који је за њега био резервисан. Алауповић је био врло симпатичан и честит човек, цењен у свима круговима као добар школски радник и један од првих књижевника новог правца, али нити је он сам, по својој природи, био политичар, нити су га као таквог сматрали. Његов улазак у владу, као и улазак других Хрвата, није стога значио никакву задовољштину за Радићеву странку, која је имала, једина, поверење огромне већине Хрвата. Шта више, с избором извесних људи учињена је несумњива погрешка. Улазак у владу, на пр., О. Франгеша није био никакав уступак за Хрвате, а на Србе, који су знали ствари, деловао је врло болно. Он је био члан босанске Потјорекове владе и оставио је немиле успомене извесним својим јавним антисрпским изјавама и поступцима. Је ли било потребно, питало се с много страна, да баш он понесе заставу новог курса?

Босански Срби, верујући искрено да се држава налази у опасности, трудили су се да помогну Краљево настојање за стишавање политичких страсти. Сва њихова борба пре рата била је дубоко национална и они су мислили да је треба и тад продужити. Страначки живот међу њима био је још релативно млад и стога без онако јаког корена какав је био у Србији. Угледни ранији борци као Васиљ Грђић, Атанасије Шола, Милан Божић, Матиа Поповић, С. Љубибратић и др. прихватили су нову ситуацију и ушли поново у активну политику. Југословенски програм, који је истакао нови курс, претстављао је за њих ону идеологију за коју су страдали и која им се чинила као највећи идеал те борбе. Признавали су, поштено, да им је било тешко што је при спровођењу тог програма била жртвована, у великој мери, слободарска традиција Србије, али су се надали да то неће дуго трајати. И широки кругови примили су, с почетка, промену режима с извесним олакшањем, јер је не партиска него партизанска политика, и за тако кратко време од десетак година, успела да не само посије своје многе зле клице, него и да донесе наказне плодове сваке врсте. С тога гледишта треба разумети што је одзив Срба за шестојануарску политику био релативно велик и што је све до данас, нарочито у средишњој и источној Босни, Југословенска национална странка задржала на десетине хиљада својих присталица.

Али је исто тако остало и много опозиције. Ограничавање личне слободе, спутавање отворене критике и јавне контроле омогућили су многе појаве самовоље и самовлашћа управних органа. Ни управни систем ни управни апарат нису били на онаквој висини, какву је свет хтео да има и којима би се желео и могао похвалити. Сем тога, наш свет своје главе није могао да се помири с тим да му се извесна схватања и уверења натурају кроз левак. У опозицији је остало нешто радикала, известан број самосталних демократа и већи део земљорадника. Као главни претставници опозиције у земљи били су прота Душан Кецмановић (од самосталних демократа), др. Бранко Чубриловић, др. М. Тупањанин, Ч. Кокановић (од земљорадника), др. Перо Мандић (од демократа), др. Милан Јојкић и Коста Мајкић (од радикала).

Муслимани су остали у опозицији до 1935. године, када су, заједно са странком А. Корошеца склопили споразум са радикалима и створили Југословенску радикалну заједницу. У изборе против владе г. Јевтића они су још ишли заједно са Удруженом опозицијом, па су се, пред образовање владе М. Стојановића, одвојили од ње. Остали су у заједници са групом М. Стојадиновића и онда кад је између радикала настао расцеп и кад се Главни одбор радикалне странке јавно оградио од владине политике и чак повео и борбу против ње.

IX
Данашње стање

По административној подели Босне и Херцеговине изведеној 1931. године цело подручје тих покрајина налази се данас у четири бановине. Дринска обухвата источну Босну и западну Србију; зетска спаја источну Херцеговину, Црну Гору с једним делом Старе Србије и јужну Далмацију; у приморску спадају северна Далмација, југозападна Босна и западна Херцеговина; једино врбаска бановина има скоро искључиво босански карактер; њој су придодата само два-три среза из суседне Хрватске. Подела та није била најбоље примљена, јер је покидала многе старе привредне, саобраћајне и културне везе. Мостар је, на пр., издвојен из Херцеговине, којој је столећима био стварна глава, и припојен је Сплиту и његовом подручју, с којим су везе увек биле споредне. Исти је случај и са Стоцем, сликовитим градом Ризванбеговића у Херцеговини; а сличан са Травником и Фојницом у Босни. Једино се данас у врбаској бановини јавља посебан локални, „врбаски”, патриотизам, који брани значај и интересе тог подручја и чува Бању Луку од захвата било Сарајева, било Загреба.

По последњој статистици од 1931. године, у Босни и Херцеговини било је 2.323.555 становника. Од тога има 1.028.139 православних или 44.25%, муслимана 718.079 или 30.90% и католика 547.949 или 23.58%. Од тога имала је Босна 2.018.220 душа, и то 929.947 православних (46.10%), 648.038 муслимана (32.10%) и 410.809 католика (20.3%); а Херцеговина 98.192 православних (32%), 70.041 муслимана (22.80%) и 137.140 католика (44.80%).

Од тога становништва православних је било по градовима свега 81.494, муслимана 181.254, а католика 83.682. То ће рећи да је од целокупног православног становништва градског елемента свега 7.93%, док је муслиманског 25.30%, а католичког 15.30%. Према томе је сасвим јасно чије интересе треба имати првенствено у виду кад је у питању општа политичка линија Босне и Херцеговине, а за Србе нарочито. Досадашња брига о селу била је веома оскудна, и то не само за време ранијих, туђинских режима, него у великој мери и у својој држави.

Код православних опажа се после рата извесна малаксалост и разбијеност. Последице тешких страдања и гоњења, од којих су многи препатили и појединци и читави крајеви, осећале су се дуго и видно. Поједине куће претрпеле су праве катастрофе. Решење аграрног питања олакшало је несумњиво положај сељака, али управо у часу кад се он почео сналазити у новој ситуацији дошла је привредна криза, осетна нарочито у аграрним продуктима, која му није дала да сасвим дигне главу. У градовима наш варошки елеменат, некад толико јак и активан, прошао је кроз врло тешку кризу. Старе значајне фирме испропадале су у многим местима не могући, често без имало своје кривице, да се прилагоде наглим променама у кредитним и валутним операцијама. У Херцеговини је филоксера страховито уназадила виноградарство, а у Босни је било великих поремећаја у трговини са шљивом. Инвестиције, које су чињене да се обнове те важне гране народне привреде, пале су само на терет појединца. Задуживање, вршено у доба инфлације, онемогућило је свако правилно обрачунавање кад се динар поправио. И пропадали су редом домаћини, све бољи од бољег. Рђава монополска политика бацила је у назадак сељака, који се бавио сађењем духана, а нерационална шумска производња, сем што је штетила главно богатство земље, пролетаризовала је, у великој мери, дотле патриархалног сељака. Фабрички производи и јачи капитали сломили су занатлиски сталеж, који је раније био осетна снага наше чаршије. То је довело и до попуштања националне активности. Нарочито је ослабила некад тако плодна и за наше прилике моћна приватна иницијатива. За време Аустрије Просвета је бректала од снаге и била помагана на све начине; данас једва, с муком ако хвата крај с крајем.

У духовном и политичком погледу види се отсуство сваке веће заједничке акције. Разбијени у неколико партија, људи често не могу да васпоставе узајамни додир с потребним поверењем и за питања која нису непосредно политичка. У целој земљи, међу Србима, данас нема ни једног политичког човека, чији би ауторитет могао да прикупи ако не све, а оно бар велику већину људи.

И код муслимана и код католика било је, исто као и код православних, тешких материјалних криза, и из истих узрока. Код муслимана оне су пале у толико теже, што њихов женски свет није био васпитан за привредни живот ван породице и кућне радиности, па је стога терет живота погодио само мушке, а женске ставио пред нове и за њих делимично критичне проблеме.

У политичком погледу Хрвати су данас сви чврсто на једној линији. Они само гледају на Загреб и на др. В. Мачека. Ниједан други покрет ни вођа нису данас могући међу њима.

Код муслимана М. Спахо несумњиво води главну реч. Ни у његовој организацији, ни изван ње, нема ниједног човека који би имао његов ауторитет и његов утицај. Приликом последњих избора покушао је Хакија Хаџић, пензионисани професор, да на листи Удружене опозиције прикупи против њега муслимане Хрвате, али није имао скоро никаква успеха, чак ни у Тешњу, у срезу Адем-аге Мешића, који је годинама радио у том правцу. Авдо Касанбеговић био је прошлих избора за Радикалску Заједницу и није омерио своје снаге са оном Спахиних присталица, али се зна, да ни он не би успео да му много наштети. У питању између Срба и Хрвата муслиманска већина са Спахом заједно држи и сада, као и раније, средњу линију.

Сарадња у Удруженој опозицији између Срба и Хрвата знатно је ублажила противности које су још недавно постојале. У извесним питањима они данас стоје нешто ближе него раније. Само у Босанској Крајини, где је у последње време узео маха покрет да се Врбаска Бановина одржи као посебна јединица, већ се осећају кроз јавност нова трвења.

Проблем Босне и Херцеговине – то је проблем Југославије у малом. Ту је и српско-хрватско питање, и изукрштаност трију вера, и питање јединства, и аутономије, и поделе сфера. Решавање великог проблема повлачи за собом, сасвим природно, и решавање малог, са истим интересима и осетљивостима. У склопу Југославије Босна је њена централна област, срж целе државе, са најчистијим делом српско-хрватске расе (96%). То јој даје изузетан значај. Без ње и источни и западни део наше целине били би само фрагменти; с њом се само добија ткиво за једну праву и за дуг живот способну државу. То се осећало кроз много фаза наше националне борбе. Србија је, од своје обнове, видела то јасно и непосредно и стога је због Босне ушла и у рат с Турцима и у сукобу с Аустријом ставила на коцку саму своју егзистенцију. За један део Босне вежу Хрвате драге историске успомене и несумњиве животне потребе. Краљ Твртко, још у XIV веку, дао је први пример најправилнијег решења за целу нашу народну будућност: Босна би имала своју праву историску мисију да постане и политичка спона између Срба и Хрвата, као што је стварно географска, обухватајући и једне и друге у својој држави.

Ми сад стојимо пред решавањем српско-хрватског спора. Искрено и од срца сви желимо да се нађе правилна и трајна основа, јер без тога нема нормалног живота у држави. Али само једно треба стално имати на уму. Била би фатална погрешка сваке оне комбинације која би се усудила да пред Босну постави алтернативу: или Београд или Загреб. Јер у том часу цео српски елеменат, понављам цео, онај који у Босни има и релативну и апсолутну већину, дао би само један одговор.