Босна као краљевина
У лето 1353. умро је босански бан Стеван II Котроманић без мушке деце. Наследио га је с тога брат кнез Владислав, односно Владислављев старији син, тек петнаестогодишњи Твртко. Али кнез Владислав није дуго наџивео брата; у једној повељи из 1354. год. место њега издају потврду неких властеоских повластица млади Твртко и мајка му Јелена.
Кнез Владислав имао је довољно ауторитета, да после братове смрти узме власт; али кад је остала његова удовица сама, са два малолетна сина, њен је положај био много тежи. Она мора да против домаћих незадовољника тражи наслона код Мађара и ради тога путује на двор краља Лајоша. Шта је том приликом свршила код Лајоша не зна се поуздано, али сигурно биће да није била напуштена. Свакако, са појачаним ауторитетом, она је, одмах по повратку, још 1354. год. сазвала у Милама збор све Босне и успела је да на њему придобије за свог сина и династију најугледније великаше земље. Да је један део властеле требало задобијати поклонима и повластицама показује пример повеље дате кнезу Влатку Вукославићу. Њему се заклела банова мајка и сам бан са дванаест најугледнијих кнезова и великодостојника, да ће му остати сва имања и права, која је био добио од бана Стевана; да му неће судити бан чак ни онда кад би "допао које кривине или невере" док не дође кући, у Кључ, и док му не би судио збор све земаљске господе какав се и тада састао. О том, да је у Босни 1354. год. било извесних нереда знамо поуздано из закључака трогирске општине. Забринути због њих и нереда у суседној Хрватској решили су Трогирани да се обрати пажња на њихова градска утврђења, очевидно само с тога да им се не би десило какво непријатно изненађење. У чему су се састојали ти босански нереди не знамо поуздано, као ни њихов развој. Узрок за њих била је, највероватније, тежња властеле да се искористи смрт бана Стевана и кнеза Владислава и младост новог бана. Није немогуће, да је она напред поменута повеља кнеза Влатка акт измирења између њега и банске породице.
Наскоро после тога Твртко са мајком улази у активну политику у Далмацији. Сестра цара Душана Јелена, удовица Младена Шубића, почела је од септембра 1355. преговоре са Млетачком Републиком, да им, угрожена од Мађара, уступи своје градове Клис и Скрадин. Мађарски краљ Лајош употребио је против тога Твртка и његову мајку, која је била из Шубићеве породице и имала утицаја и у својој родбини и у осталој Далмацији. У те се борбе уплео и цар Душан помажући своју сестру. Он је чак упутио у њене градове и једно своје помоћно војничко одељење. У Скрадину, где је грађанство непријатељски дочекало српску војску, придружили су се Србима и Млечани. Њима је српски заповедник, Ђураш Илић, по ранијој наредби царевој, и предао град, одмах на почетку 1356. год. Клис су, међутим, марта месеца заузели Мађари, пошто су српску посаду били потпуно затворили у тешко приступачном граду. Твртко и његова мајка радили су за Мађаре и имали су несумњивих успеха придобивши неколика града. Али кад је 1356. год. дошло до велике борбе између Млечана и Мађара за посед Далмације бан Твртко не изгледа да је био много активан. О његовом учешћу нема никаква нарочитог помена. Напротив. Има несумњивих доказа да је још крајем те и почетком идуће године дошло до отворених несугласица између њега и краља Лајоша. Известан део босанских великаша одмеће се од Твртка и прилази Лајошу, а на босанско-мађарској граници долази до борби, за које Мађари приписују иницијативу самом Твртку. Да се односи погоршавају допринео је знатно нови босански бискуп, Мађар Петар Сиклоши, који је био потврђен у фебруару 1356. Он је на своју нову дужност долазио с писмом папе Иноћентија VI, упућеним мађарским доминиканцима, у коме се позивало на крсташки рат против Босне и Србије. То писмо је било чист политички акт, стављен на расположење краљу Лајошу за његову намеравану офанзиву према Србији. Босна је у њ ушла узгред, по традицији, у колико Мађарима затреба да се тим позивом послуже против ње за своје интересе. Бан Твртко није био задовољан новим бискупом и потакао је Ивана, лектора босанске католичке цркве, да иступи против њега. Бискупу је, међутим, пала у руке преписка између бана и лектора, те он, убрзо, даде Ивана ухватити и затворити. Заплашен краљевим успесима против Млечана, а видећи да у земљи има противника и код властеле и код клира, Твртко одлучи да се измири са Лајошем. У лето, пре 17. јула 1357., дошло је до споразума. Твртко је морао уступити Мађарима западни део Хума до Неретве, да ови заокругле своје нове тековине у Далмацији. Твртко је, дакле место награде за своје раније помагање Мађара на тој страни морао да одвоји још и један део свог подручја, тобоже као мираз уз краљеву жену Јелисавету. Ми из тога закључујемо, да је до разлаза између Лајоша и Твртка дошло понајпре с тога, што је Твртко за своје услуге тражио неку награду у Далмацији, не гледајући радо сувише јако учвршћивање Мађара и на тој страни, дуж целе његове западне границе, кад их је већ као тешке суседе имао и на целој северној страни. Уговор је даље предвиђао, да Босна признаје врховну власт Мађарску, да помаже Мађаре у ратовима и да на краљеву двору, као нека врста талаца, стално живи или бан или његов млађи брат Вук.
Са Хумом заједно Твртко је уступио Мађарима и Завршје; односно признао је прилазак његових господара Хрватинића и Степанчића под мађарску заштиту. Према повељи Лајошевој од 27. маја 1358., којом је краљ примио под своју заштиту Дубровачку Републику, босански бан је имао бити и новчано оштећен. Иако га Лајош ту назива "својим верним" клетвеником, он ипак тражи да Република не плаћа Твртку него њему оних 500 перпера стонског дохотка, који су давани годишње. У исти мах краљ се обавезао и да ће бранити Републику од српског цара и босанског бана. Као краљев легат, који је имао да прими од Дубровника заклетву верности био је одређен босански бискуп Петар, "наш саветник", како вели у свом писму за њ сам Лајош.
Да односи између Твртка и Лајоша после тога нису могли остати много пријатељски разумљиво је само по себи. Твртко се понашао као увређен и трудио се да у Босни ојача свој положај помажући народни елеменат који је био антикатолички и антимађарски. То је дало повода Лајошу да оптужује Босну због јачања јеретизма у њој, и да 1363. год. крене две војске против ње. "Небројена множина јеретика", каже он у једној својој повељи, доводила је у опасност праву веру, и с тога их је требало искоренити. Једну војску водио је лично краљ Лајош. Она се кренула долином Врбаса, у жупу Пливу, и допрла до града Сокола, где је почела опседање прве недеље јула. Али је ту и застао. Твртков војвода Вукац Хрватинић са успехом се одупро краљу и одбранио град. Као награду за то Твртко му је поклонио читаву Пливу с тим градом. Отпор који је дат краљу мора да је био веома јак, пошто је Лајош брзо прекинуо даље ратовање. Већ 13. јула он се, на повлачењу, налазио крај Сане, а 19. јула стигао је у Вировитицу. Другу мађарску војску водио је острогонски надбискуп Никола. Она је ишла долином Босне и допрла до Сребреника, па је ту застала, као и она војска под Соколом. Под тим градом пало је много Мађара, а забележен је и губитак материала. Међу осталим стварима нестало је чак и краљевског печата, који је носио надбискуп као његов канцелар. Овај поход, који је по свој прилици почео нешто касније од првог, завршио се, исто са неуспехом, у септембру месецу. Победа Тврткова била је потпуна. Она је обратила на њ пажњу осталих суседа и дигла му је углед. Наредне године, 7. септембра 1364., он је с мајком и братом добио млетачко грађанство. Од ове победе Твртко нема више вазалског става, а и Млечани га зову босанским баном само "по божијој милости".
Али брзо после тог успеха Босна постаде поприште грађанског рата. Прави узрок његов још није сигурно утврђен, али је раздор почео из саме банове куће. Млађи брат његов Вук, можда заражен примерима из суседне Србије, а можда вођен и неким начелима и личним разлозима, одметнуо се од брата и са једним делом властеле дигао праву буну. Та побуна је избила после 4. фебруара 1366., али је пометња у земљи почела и раније. Дубровчани су се нарочито тужили како је у земљи нестало оне безбедности, на коју су раније њихови трговци били свикли, и да су на дневном реду грабежи и пљачке. Бунтовници су с почетка имали велике успехе. Банова мајка и бан Твртко бише протерани из земље, а за новог господара проглашен Вук. У невољи, Твртко се обратио мађарском краљу. Лајош се, мимо очекивања, одазвао, и са његовом помоћу Твртко се вратио у земљу. Све је ишло доста брзо. Већ 29. марта писао је о том свему Твртко у Млетке, а у писму се, према свом новом односу, потписао "бан босански по милости божијој и господара нашег краља Лудовика". Мађарски краљ помогао је Твртка по свој прилици с тога, што је хтео да очува ауторитет легитимности и што Вуков покрет није обећавао нарочите користи за Мађарску. Присталице Вукове биле су, на име, противници мађарског утицаја, а наилазили су на извесне потпоре и код Срба у Рашкој.
Твртку је требало дуго времена док је смирио земљу. Његове борбе с одметницима провлачиле су се све до 1369. год. У тим борбама он се показивао чврст и одлучан. Против њега била је створена врло моћна опозиција, у којој се налазио, међу другима и његов синовац Дабиша, војвода Пурћа, и мало касније и угледни хумски господар Санко Милтеновић. Одметнике је помагао Никола Алтомановић, који је и распиривао страсти. Он је лично највише утицао, да се Санко одметне. Борбе између Твртка и одметника трајале су најдуже на источној страни, дуж Алтомановићева подручја. Твртко је постепено рашчишћавао земљу и, најзад, притерао Вука да се потпуно повуче. Бежећи испред брата побеђени Вук се склонио на дубровачко земљиште. Уплашени Дубровник позвао је одмах у госте Твртка, да овај не би помислио како они у граду имају каквих веза са бунтовником, а у исто се време понудио и да посредује међу браћом. Твртко је био склон за споразум, и дошао је јуна 1367. у Дубровник, али се Вук бојао братове освете и уклонио се с њихова подручја. Најдуже је трајала банова борба са Санком. Дубровчани су цело време пријатељски опомињали Санка да се окани веза са Николом Алтомановићем. Али је овај остао упоран. Видео је пред собом Николине успехе и надао се његовој победи. Николи је, на име, после борбе од скоро годину и по дана, средином новембра 1368., коначно потиснуо своју стрину Гојиславу Војновићку и натерао је да се спасава на дубровачко тле. Бан Твртко, који је био на њеној страни, није могао да је одржи. Видећи то, Санко се решио да остане уз Николу. Твртко је онда, кад дубровачка посредовања нису успела, после доста чекања, напао Санка и потиснуо га. Овај се, као и толики други, спасао у Дубровник. Љут Твртко, каже дубровачка традиција, стигао је с војском до њихова града тражећи одметника, али га Дубровник није издао него је почео стара посредовања. У том је имао успеха, јер је Санко умро помирен са бившим господарем.
Овакво понашање Алтомановићево довело је до сукоба између њега и Твртка. Кад су непријатељства формално почела није познато, али су трајала доста дуго. Алтомановић, прек и безобзиран, био је у то исто време дошао у сукоб и са Дубровачком Републиком. Он је тражио ни мање ни више него да се њему плаћа светодимитарски доходак, који је припадао само краљу или после цару. То и извесни гранични спорови изазвали су сукобе. Бан Твртко нашао се, природно, на страни Дубровника. Међутим, кад је 1370. уговарао мир са Алтомановићем он није успео да њим обухвати и Дубровчане. Ови су с тога 1371. год. били присиљени да се против ужичког господара придруже коалицији Балшића и краља Вукашина. То што бан није успео да изради мир за Дубровчане говори уједно за то, да није био у положају победника, који би натурио своје услове, него да је по среди био неки споразум, у ком се, у даном моменту, постизавало само оно што се могло постићи. По свој прилици на обе стране призната су само стварна стања.
Жупан Никола Алтомановић озбиљно је рачунао са могућношћу, да сам дође на српски престо. После Вукашинове погибије он је од српских великаша био свакако најмоћнији. Његова област хватала је од Рудника до мора. Од кнеза Лазара био је свакако моћнији, јер му је крајем 1371. или почетком 1372. успео да преотме Рудник. С владарским амбицијама у вези биће Алтомановићева предусретљивост према папи и католичкој цркви и дозвола да се на његову подручју у Руднику, могу подићи два католичка манастира. Још више показује ту његову амбицију тежња, да се дочепа царског Призрена, који су после Вукашинове погибије били посели Балшићи. Николин покушај да се град отме препадом није имао среће.
Такве тежње и његова младићска силовитост створили су Алтомановићу непријатеље на све стране, у Босни, у Дубровнику, у Зети и у самој Србији. Главни супарник у Србији био му је кнез Лазар. Ожењен једном Немањићком, из линије Немањина сина Вукана, и Лазар је имао амбиција да преузме власт у Србији после Урошеве смрти. Немоћан да сам сузбије дринског господара он је почео да окупља савезнике. У првом реду помишљао је на бана Твртка, кога је Никола био злом задужио. Хтео је да се приближи и мађарском краљу. М. Орбини, који о односима између Алтомановића и кнеза Лазара зна доста ствари, казује да се Лазар обавезао краљу Лајошу на плаћање 10.000 фунти сребра и да му је обећао верну службу. Обавештен о Лазаревим корацима жупан Никола се уплашио и почео је и сам да тражи савезнике. Млетачка Република изишла му је на сусрет и, с намером да га добије као помагача против Мађара, посредовала је да дође до измирења између Николе и Балшића. Али ти преговори нису довели до неког конкретног резултата. Током 1373. год. Алтомановић је подлегао. Мађарски краљ одазвао се Лазаревом позиву и упутио Николу Горјанског са 1.000 копљаника, да се придружи босанској и Лазаревој војсци. Толикој сили Никола није могао одолети. Противници су га ухватили у Ужицу и предали на чување Стевану Мусићу. Овај је младог жупана дао ослепити. Изгледа да је после тога Алтомановићу дата нека мала област, у којој је живео. Неки жупан Никола – мисли се да је он – помиње се као жив још 1395. год.
Његове јужне области Требиње, Конавље и Драчевице посели су у јесен 1373. год. Балшићи, свакако после Николина слома. Том приликом свратио је Ђура Балшић у Дубровник, да направи срдачнијим везе са новим суседом. Остали делови Алтомановићеве државе бише подељени између Твртка и Лазара. Рудник и источни део жупанових земаља доби кнез Лазар; а западни, с Милешевом, Пријепољем, Оногоштем, Подрињем и Гацком доби Твртко. Тако босанска држава пређе старе границе Дрине и помери их све до иза Лима, обухвативши највећи део подручја старе Рашке.
У Твртка су се, за то време, зачели и јачали крупни планови. Мађарски краљ, Лајош Велики, беше у новембру 1370. год. постао и пољски краљ и тежиште своје политике беше од тада пренео с Балкана на северне границе своје краљевине. Заузет новим проблемима мађарско-пољске сарадње и, после, питањима Италије, своје анжујске отаџбине, он је показивао све мање интереса за балканске ствари или их је схваћао као питања споредније важности. Бистри бан Твртко осетио је то. Он је за ово време већ био сазрео човек, са довољно искуства и са сигурним судом о својој вредности. Његова политика добија очевидно шире концепције. Још раније, 1370., он је био ушао у везе са краљем Вукашином и хтео нешто да постигне брачном везом између своје Шубићеве родице и Вукашинова сина. После погибије Мрњавчевића и смрти цара Уроша у њега се јавила нова мисао. Он је непосредни потомак Немањића; његова рођена баба, баница Јелисавета, жена Стевана I Котроманића, била је кћи краља Драгутина. По женској крви он је, дакле Немањић; и зашто да он, несумњиво вреднији од свих осталих претендената, не седне на престо српске државе? Најопаснији такмац по снази, жупан Никола, бива срушен. Други такмац, кнез Лазар, није му се чинио тако опасан. Он је, пре свега, био слабији од њега. Тврткова земља била је скоро два пута већа од Лазареве. Друго, Лазарево легитимно право на наследство Немањића било је слабије од његова. Лазар је своје право могао имати само по жени, док је Твртко своје носио сам; осим тога, Твртково је по степену сродства било много ближе. Он је био унук једног краља, који је владао; док је књегиња Милица била праунука линије Вуканове, која је остала споредна.
Да је Твртко већ тада имао планова, који су ишли ван обима локалне босанске политике, види се понајбоље из његове женидбе, 1374. године. Његова жена била је Доротеја, кћи бугарског видинског цара Страцимира. Отац банове невесте беше 1365. год. савладан од Мађара и одведен са породицом у ропство, у један хрватски замак, у Босиљеву. Тада је, вероватно, бан Твртко први пут чуо за своју будућу жену. Кад су Бугари преотели од Мађара Видин, у друштву с влашким војводом Владиславом, враћен је Страцимир поново у своју земљу, око 1370. год.; и то су га вратили Мађари, да би помоћу његовом сузбијали трновског господара Јована Александра. Страцимир је прво време остао под врховном влашћу краља Лајоша. Он 1371. заузима Софију и почиње дугу и љуту борбу против цара Јована Шишмана, наследника Александрова. Без извора данас је тешко рећи, који су мотиви руководили Твртка у овој женидби – али једна идеја се намеће готово сама од себе. Један пријатељски фронт, који би обухватао Босну, Србију и Бугарску, као што је појава ове 1374. год., није обична и случајна ствар; а колико је био потребан у време, кад је с југа надирао један опасан непријатељ, душманин свих балканских народа, није нужно посебно истицати. Чак и у односу према Мађарима овај заједнички фронт могао је само бити од користи. И Страцимир и Лазар и Твртко били су вазали Мађара само из нужде; Страцимир и Твртко чак и присиљени. Уједињени јаком пријатељском везом они су могли и у том односу добити слободнији замах и по потреби једног дана, без много опасности, бити решени свих непријатних обавеза. Рад на што тешњем пријатељству између три слободне словенске државе могао је бити само од користи и Твртку би служило на част, ако је тако рано уочио ту потребу. Нема сумње, да је та женидба с кћерју једног цара требала Твртку и ради личног престижа. Орбини прича, да је Доротеја постала нека врста дворске даме (,damigella’) мађарске краљице и да је Твртко био упозорен на њу с те стране. Свадба је била у Босни или близу ње, у неком непознатом месту, где се налазила црква Св. Илије (можда Иљинци). Том приликом бан се већ био измирио са својим братом, који је, с мајком заједно, присуствовао свадби. Венчање је извршио бискуп Петар Сиклоши. Као награду за тај његов чин и за врло велику ревност, коју је показивао за цркву, Твртко је поклонио каптолу босанске епископије велики посед Јелшавицу, који се налазио близу њеног дубничког имања. Мало касније, ради својих заслуга за веру, 23. јануара 1376., Петар је постао надбискуп ђурски.
Сад је остајало Твртку, да уреди своје питање и у Србији. Један добар део старих рашких земаља, са неколико важних хисториских места, био је у његовој власти и он је као њихов господар имао још један разлог више, да се јави као српски претенденат. Кнез Лазар је његов савезник и мађарски вазал. У ствари човек уман и од реда, он није хтео да снагу расипа, него је свима средствима радио, да ојача свој положај пријатељством и споразумом са свима суседима. Ради тога сва његова акција иде за тим, да по могућности не отвара ниједно ново спорно питање. У осталом, он је имао доста муке док је, и то тек помоћу савезника, савладао Николу Алтомановића. Куд би сад да улази у борбу са човеком који би био још опаснији? Лазар је, нема сумње, имао владарских амбиција. Син Принца Хребељановића, дворског логофета цара Душана, сам васпитан у дворској служби код царева Душана и Уроша, ожењен Милицом, кћерју кнеза Вратка, из породице Немањића, он је те тежње и показивао. Полагао је на то да се сматра као легитимни пријемник владарских права и традиција Немањића, и деловао је, доиста, у том правцу. Међутим, знао је добро да законски на престо Немањића има више права Твртко него он. Твртко је био унук Јелисавете, кћери краља Драгутина; наследник, дакле, по непосредној линији и од лица, које је владало, док је Лазар изводио своје право по жени, која је потицала из споредне линије.
И код Лазара и код Твртка има потеза далековидније политике, која иде за тим да прибире и окупља снаге. Кнез Лазар је то нарочито постизавао помоћу родбинских веза. Читав низ српских великаша и суседа постали су његови зети. Челник Муса, чија се област налазила пре око Звечана, а после око Брвеника, узео је Лазареву сестру Драгињу. Моћни господар Косова, под чију ће власт пасти и оба царска града, Скопље и Призрен, један од старинских великаша Србије, Вук Бранковић венчао се са најстаријом Лазаревом ћерком Маром, за коју народно предање са разлогом каже, да је била веома поносна на тај брак. Умна и књижевно васпитана Јела удала се за Ђурђа Страцимировића Балшића. Друге две кћери удао је Лазар за суседе; једну за бугарскога цара Шишмана, а другу за Николу Гару (Гаревића, Горјанског) млађег, мађарског племића, који је знатно утицао на послове у јужним крајевима Угарске. "Лазар није био врховни господин српског кнежева", каже добро К. Јиричек, "него само старешина породичног савеза, чији чланови беху његови зетови Вук и Ђура".
Да докрајчи непријатељство које је постојало између српске и грчке цркве, које је настало поводом прогласа српске патријаршије, Лазар је решио да тражи измирење. Српски црквени кругови, под утиском распадања царства и маричке катастрофе, све су више дизали глас да бачено проклетство с грчке стране на цара и патријарха није било без дејства. Чули су се чак и гласови који су и осуђивали стварање царства на начин како је то Душан извео. У биографији патријарха Саве настављач житија архиепископа Данила каже чак изрично, како се цар "венчао на царство и изабрао себи патријарха Србина не по закону ни са благословом цариградског патријарха, како треба", него обилазним путем, с благословом трновског патријарха и охридског архиепископа. Светогорски учени старац Исаија, са бившим светогорским протом Теофаном и са Никодином Грчићем, за кога старо житије Исаијино каже да је био "силан у књигама", и са још два искусна монаха узеће на себе задатак да посредују. Успети није било тешко. Грцима није више претила никаква опасност од Срба; грчке области нису више биле у српским рукама и питање њихових цркава и црквених лица није се више постављало; а обојима је сад претила подједнака опасност од турских завојевача. С тога се до споразума дошло доста лако. Цариградски патријарх са синодом признао је српску патријаршију (дакле не онакву, каква је пре била с титулом патријарха "Србима и Грцима") и пристао је да скине клетву. Два грчка изасланика дошла су потом са српским преговарачима у Призрен, отслужили ту службу у цркви и извршили измирење. То је било 1375. год.
Између Твртка и Лазара није, дакле, било опасности од трвења. Твртко је међутим био борбенији. После слома Николе Алтомановића њему је сметао и некадашњи Николин савезник Ђуро Балшић. Он је, према једном казивању покушао да се споразуме и с њим и имао је састанак на неутралном дубровачком подручју, на острву Локруму. После неуспеха тог покушаја Твртко је помогао Балшићеве незадовољнике у областима Требиња и Конавља, које Ђура беше добио од Алтомановића, и они почетком 1377. год. дигоше устанак. Твртков човек Красоје имао је са Требињцима састанак у Дубровнику и тражио је да Република јемчи својим суседима за бана, али се ова тога бојала из страха од Ђуре. Твртко је потом посео те области обећавши њиховим становницима чување старих права. Изгледа да је Балшић покушао освету са упадом своје војске у области Гацка, али без већих последица.
После успеха постигнутих против Алтомановића и Балшића решио је Твртко да своје дело крунише и видно. У Милошеву, над гробом Св. Саве, вероватно на Митров-дан 1377., крунисао се Твртко за краља "Срблнємь и Боснě и Поморих и Западнимь Странамь". Крунисање није извршено у Жичи, по старој традицији Немањића, по свој прилици за то, што се она није налазила у Твртковој власти, али је Милешево, са гробом Св. Саве, чији је култ међу Србима био већ знатно развијен, и као задужбина Немањића изабрано намерно да се нагласи то везивање за старо наслеђе. Од тада, он се, по обичају српских владара, назива Стефан Твртко; на свој двор доводи посебног логофета из Рашке и с њим српске краљевске обичаје; од Дубровчана прима 2.000 перпера светодимитарског дохотка који су они дотле плаћали српским владарима.
В. Клајић је тврдио, да је краљ Твртко својим крунисањем "узвисио досадању бановину босанску на самосталну краљевину". Нама се то не чини вероватно. Ма колико да је мађарски краљ био заузет питањима северне политике, ипак не би бар без протеста, пристао, да се његов дојучерашњи вазал на тако прост начин реши својих обавеза према њему. Твртку, по нашем мишљењу, није ни требало, да једним актом против мађарског краља ствара себи дипломатске кризе и заплете. Он је, у ствари, био независан владар; водио своју политику и радио у земљи једино оно, што је он хтео. Формално признавање мађарске врховне власти уштеђивало му је непријатности с мађарског двора и давало му могућности, да неугрожаван с леђа слободно развија своју политичку активност на западном делу Балкана. Да краљевска титула не искључује признавање туђе врховне власти ствар је довољно позната. Српски краљ Урош Велики и краљ Драгутин признавали су врховну власт Мађара; а у Бугарској су чак "цареви", као некад Светослав, а сад Страцимир били вазали мађарске круне.
|
