Западњачка оријентација у Србији
Средином XIII века почела је да се врши велика промена политичких односа на Балканском Полуострву. Грчки елеменат почиње поново да узима маха. Никејско Царство, за време Јована Ватаца, води енергичну и у главном све успешнију борбу за васпостављање Византије и ортодоксије у Цариграду. Најпре у савезу с Бугарима, а после без њих и против њих, они освајају постепено изгубљене позиције на Балкану. Од Бугара су отели целу источну Маћедонију они, а западну Грци из Епира. Кад је стари ослепљени цар Теодор, давно ослобођен из бугарских ропства, покушао из свог Водена једну акцију против Никејаца, у вези са Епирцима, дало је то Ватацу добродошао повод да скрха и Епирце као могућне такмаце и да поседне добар део Маћедоније и Арбанију с градом Кројом, 1253. год.
Поред Грка на јужном делу Балкана, јаку политичку активност показују, у исто време, и Мађари на северу. Они се уплићу у бугарске међусобице и од 1246. год. Бела IV се назива "краљем Бугарске". Око 1247. год. Мађари стварају мачвански банат испод Саве и за првог управника постављају краљева зета, черниговског руског кнеза Ростислава Михајловића, који поред Мачве добија још североисточни крај Босне са Соли и Усором. После смрти босанског бана Нинослава (+ иза 1250.), Мађари су, искористивши тамошње нереде изазване највероватније верским сукобима, ушли с војском у Босну и покорили је. Краљ Бела писао је папи 11. новембра 1253. год., како има посла с јеретицима Бугарске и Босне "против којих се управо сад боримо с нашом војском". После пораза босанско је подручје било раздељено у више мањих баната и области, које је као од милости делио мађарски краљ. У самој ужој, старој Босни, после ове борбе, јавља се као бан неки Пријезда, вероватно онај исти Нинослављев рођак из 1233. год. Њега доцније чланови породице сматрају као родоначелника династије Котроманића. У писмима мађарског краља он се назива као "fidelis noster" ("наш верни"), а имао је, добијене од њега, и поседе ван Босне, око Горњег Михољца. Да је према Мађарима био у правом вазалском одношају сведочи чињеница, да 1260. год. његове чете суделују у мађарској војсци, кад је та ратовала са чешким краљем Пшемислом Отокаром II. У исто време Мађари су се дали осетити и у Хуму. Жупан Радослав хумски, син кнеза Андрије, дотле рашки вазал, бележи се као "веран клетвеник господину краљу угарскому".
Краља Уроша сви ови догађаји нису с почетка непосредно погађали. Његови први сукоби беху са малом Дубровачком Републиком, која је, изузетно, у овој прилици хтела да води политику великог стила и да уђе и у опасније авантуре. Повод за сукоб било је неколико (агитација Владислављеве жене, земљишна погранична питања на требињској граници, трговачке повластице и др.), али је најважније спорно питање било о правима и поседима дубровачке и барске католичке архиепископије међу Србима. Питање је уз верски добило и чисто политички карактер. Краљ Урош, сасвим природно, помагао је настојања барске архиепископије из јасног разлога, што је желео да католичка црква Србије буде под влашћу његова, а не туђег поданика. Краљ Урош није заступао искључиву православску традицију Св. Саве, можда по том што је био син Ане Дандолове, а свакако под утицајем своје жене Јелене, која је била из врло угледне али ближе непознате француске породице. Анжујска династија назива је "својом драгом рођаком" и нема сумње да је с њом у некој вези. У Приморју је било доста католика; Урош је према њима био предусретљив, а краљица Јелена, која се удала за Уроша око 1245. год., била им је прави заштитник. Урош је хтео да задовољи своје католичке поданике и да на папиној курији изради непрепорно признање барске архиепископије, које јој је од средине XII века било одузето, 1199. год., за Вукана Немањића, обновљено и после опет оспорено. Дубровачка Република чувала је права своје цркве с упорношћу пуном енергије. У интересу тобоже старих и стечених права обе су цркве, и барска и дубровачка, извршиле у то време читав низ фалзификата папинских повеља. Год. 1247. израдише Дубровчани на папској курији, да се барски каптол подвргне дубровачкој цркви. Кад је у мају те године дошао дубровачки каноник Матеј у Бар, да изврши решење, наишао је тамо на непредвиђен отпор. Барски каптол изјављивао је, да он не признаје то решење, а пук и клирици узрујано су викали: "Шта се нас тиче папа? Наш је папа господин наш краљ Урош!" Син градског кнеза с неколико младића морао је лично да спроведе Дубровчане до пристаништа, да их не би разјарена светина и телесно напала. Овакво држање католичног елемента даје најбоље сведочанство о успеху толерантне политике краља Уроша. Ма колико се узимало у обзир, да су се Барани овако држали јер су били у питању њихови локални интереси и патриотизам места, ипак би тешко било веровати, да ће једна католичка опћина претпоставити једног краља шизматика папи, ако тај краљ и његова политика доиста то не заслужују. Обавештен о тој ствари папа, за чудо, није осудио толико Баране колико Дубровчане. Водећи у првом реду рачуна о интересима цркве, а нешто и из политичких разлога, папа је 1248. год. именовао за барског архиепископа једног веома цењеног црквеног мисионара и свог пријатеља Јована де Плано Карпили. Њему је поверио да тачно проучи овај спор.
Дубровачка Република је већ 1249. стала тражити савезнике. Те године обећао је бан Нинослав Дубровчанима, да ће их штитити у случају нападаја српског краља. Суседног хумског кнеза Андрију, српског вазала, склонили су те исте године да им даде обећање, како ће лепо примити Дубровчане који њему добегну и да им даде изјаву да не ће поћи на њих с њиховим непријатељем. По том би изгледало, и то је врло вероватно, да су се Дубровчани бојали нападаја српског краља због свога држања, а не да је иницијатива потицала од њих. Али, кад су, мимо свако очекивање, они дали ухватити и затворити барског надбискупа, кривица за изазивање пада на њих. Почетком 1252. год. водила се права парница између Барана и Дубровчана, у присуству обојице архиепископа; а у лето те године пошао је Урош на Дубровник. Мала република успела је да за овај мах смири краља с мало штете, иако су духови били узрујани. Урош се љутио што се преговори у Риму бесконачно отежу и осорно је изјавио, да у његовој држави нема никакве власти ни папа ни римска црква; краљ Владислав отишао је још даље, па је чак и псовао папу и назвао псима и њега и све кардинале. Изненађује, свакако, и упорност Дубровника, који је тражио, поред толиког устручавања са српске стране, да њезина црква буде врховна власт једне већ моћне краљевине. Не попуштајући никако, а уплашени нападајем од 1252. год., Дубровчани желе да се још боље осигурају и да с добрим савезником евентуално сами пређу у нападај. Таквог савезника нашли су у Бугарима. У лето 15. јуна, 1253., склопљен је у Дубровнику савез између његове владе и Бугара, и то изрично "врху зло творење неверног краља Уроша". По том уговору, Дубровчани су имали дати помоћ Бугарима и на копну и на мору и предати им све градове које буду узели. Дубровчани ће као награду добити слободну трговину по Бугарској, све раније повластице по Србији, мало проширење земљишта и врховно право своје цркве над приморским католицима Србије. Годину дана доцније, 22. маја, придружио се том савезу и хумски жупан Радослав, син Андријин. Није сигурно, да ли је Радослав ушао у тај савез пре бугарског нападаја на Србију или услед њега. Бугари су, доиста, после склопљеног савеза упали у Србију и продрли су дубоко, чак до манастира Св. Петра на Лиму, који су опљачкали, а можда и до Жиче. Како је дошло до бугарског повлачења из Србије није данас сигурно познато; највероватније је да је било страног посредовања, било византиског, било мађарског. После бугарског повлачења Дубровчани су дошли у тежак положај. Осамљени, они су морали тражити мир, који је склопљен 23. августа 1254. По том миру Дубровник је морао да плати један део ратне штете. Дугогодишњи спор између њихове и барске цркве решен је у корист ове друге; и то је решен тако, што су Дубровчани одустали од парничења. Барска архиепископија постала је отада неоспорена католичка метропола Србије. Горе од Дубровчана прошао је жупан Радослав. После овог рата о њему се губи сваки траг; биће вероватно да га је краљ Урош свргао с власти и његов део Хума тешње спојио са својом државом.
Иза смрти цара Јована Ватаца (+1254.) покушаше Бугари да поврате Маћедонију, али нису имали среће. Неуспех у том рату изазва у Бугарској метеже и погибију цара Михајла II, а потом и грађански рат. После дугих криза би, најзад, за цара изабран Константин Тих, унук Немањин вероватно по женској линији и после зет никејског новог цара Теодора II Ласкара. Своју повељу манастиру Св. Ђорђа Горга код Скопља Тих пише тако, да се види како је водио рачуна о свим својим везама; он ради како су радили "свети и православни цареви грчки и бугарски, и жупани и кнезови и краљеви српске земље. Нешто више успеха имао је у својој антиникејској политици после Ватацове смрти епирски деспот Михајло. Он је искористио запосленост цара Теодора у Малој Азији и 1258. почео је непријатељства у Маћедонији и Албанији. Да би имао више сигурности он је ушао током догађаја у савез са франачким кнезовима Вилхелмом Вилардуенским, господарем Ахаје и Манфредом краљем Сицијлије. Овом је, као мираз уз своју кћер, уступио Крф, Драч, Валону, Канину и Берат. Као некад за времена Роберта Гвискара што су Нормани из Јужне Италије закорачили у Албанију, сматрајући тај пут као најприроднији да се одатле шире према унутрашњости Балкана и загосподаре Јадранским Морем, тако се имало поновити и овог пута. Албанија у брзо постаје домена франачких господара.
Краљ Урош је с почетка имао извесних веза са царем Ватацем. Као непосредни, Бугари су му били опаснији и он је радо гледао њихово потискивање од никејског господара. Али после Ватацове смрти Урош хладни према Никејцима, можда зато што му се чинило да су, после многих успеха, сувише ојачали своју моћ. Можда због каквих родбинских веза он прилази Михајловом савезу, у ком западњаци имају тако видног удела, а можда му је изгледала сигурнија добит у савезу малих. Год 1258. почела су непријатељства. Епирци су освојили највећи део западне Маћедоније, помагани од Срба. Заповедник византиске војске и хисторичар Георгије Акрополита беше се повукао у прилепски град и ту се затворио. И Срби су преко Кичева кренули на тај град и узели га, разбивши једну грчку војску која им је била пошла у сусрет, али нису могли да освоје саму прилепску тврђаву, односно онај град, који се, на једном стрмом брегу, издиже изнад вароши и који је данас познат под именом Марково Кале. Срби су кренули после тога на Скопље и узели га, а прилепска се тврђава, на крају крајева, предала заједно са својим заповедником, кога у оковима одведоше у Арту. Усред ових борби умре цар Теодор II, пореметивши пред крај памећу; тек после дужих криза дође за његова наследника војсковођа Михајло Палеолог, човек храбар и способан, али личан и потпуно безобзиран. С њим долази на власт нова византиска династија Палеолога, која влада све до пропасти Цариграда и грчке државе.
Кад се учврстио на престолу, цар Михајло пребаци одмах војску у Европу, да прими борбу с тамошњим непријатељима. Његов брат Јован потуче код Костура удружене Епирце и Франке, па одмах настави даље продирање. Брзо падоше Охрид, Дебар и околна места. "Такви су становници тих западних области", образлаже Акрополита себи за оправдање ту појаву, да се у тим крајевима народ без много отпора мири са променама власти, "лако се подвргавају свима господарима". Само с помоћу свог зета Манфреда, коју му овај посла у најтежи час, могао је Михајло да се одржи у својој области Епира и северне Тесалије. Грци су заузели читаву Маћедонију, а потисли су и Србе из Скопља. Изгледа, да је краљ Урош, видећи судбину Епираца, сам повукао своју војску из Маћедоније и тако избегао тежој борби са никејским трупама. На српско подручје оне нису прелазиле.
Али главни византиски успех овог победничког ратовања беше васпостављање њихове власти у Константиновој престоници. Једним ноћним препадом, 25. јула 1261. год., заузеше никејске трупе Цариград и протераше отуд Латине и њихова цара Балдуина II. Цар Михајло Палеолог, као обнављач Византије, "отац отаџбине" свечано је метнуо на главу царску круну у Аја-Софији. Његова политика после тог успеха има више амбиција и замах. Он је у сукобу с много суседа, а нарочито с Бугарима, против којих војује дуже али без сталне среће. Са Србима се у то време није носио. Ови су били једним делом заузети на северу, као помоћници Мађара, у њиховим борбама с чешким краљем Пшемислом Отокаром II (1260. год.). Како су Срби постали нека врста мађарских вазала не да се утврдити на основу извора; ја лично мислим, да је то била цена мађарског посредовања у српску корист за време српско-бугарског рата 1253/4. год. Српске помоћне чете помињу се у мађарској војсци изрично уз сигурно вазалне Босанце и Бугаре из области деспота, после цара Јакова Светослава. Да српско-мађарске везе постану ближе, оженио се старији син Урошев, Драгутин, Катарином, ћерком краља Беле IV. Кад се женио Белин син, Бела Млађи, 1264. год., у сватове, код Беча, дошао је и "краљ Србије", вероватно краљ Урош главом. Можда је те везе с Мађарима развијала краљица Јелена, а можда су оне последица непосредних мађарских успеха 1253. год. у Босни и њихова учвршћивања у Мачви.
Када су у Мађарској, 1267. год., настале борбе између старог краља Беле и његовог првенца сина Стевана, које су узеле велике размере и завршиле Белиним поразом, и када се чинило да је Мађарска, услед тих борби знатно ослабљена, решио се краљ Урош да се опрости њихова туторства и да се и сам окористи тим заплетима. Исто је то био покушао мало раније и бугарски деспот Светослав, али без успеха. Да би успео према Мађарима Урош се хтео да осигура пријатељством са Грцима. Цар Михајло је радо прихватио везе са Србима. Против њега спремала се из јужне Италије врло озбиљна акција, којој је био на челу Карло Анжујски, брат француског краља Луја IX, краљ "обеју Сицијлија". У мају 1267. склопио је он уговор с протераним латинским царем Балдуином, на двору папе Климента IV, да се почне наскоро с обновом Латинског Царства. Његова је војска посела Крф, узевши то као етапу за даље акције. У таквим приликама цар Михајло је морао водити рачуна о држању Срба. Споразум између њега и њих био је брзо готов, и да би био солиднији требало је да краљевић Милутин, други син Урошев, узме Михајлову кћер Ану, и да он као царски зет постане наследник престола. Међутим, неуспех Урошев с Мађарима поквари све планове. Он беше 1268. год. продро у Мачву, али га ту Мађари потпуно потукоше и заробише. Мађари су и према краљу Урошу, као и према деспоту Светославу, показали доста пажње; они су их задржали на престолу, тражећи само више гарантија за будућност. Те су се гарантије, међу осталим, састојале вероватно у том, да се краљевићу Драгутину, као мађарском зету и приврженику, да удео у власти и већи утицај на државне послове. У актима после тога Драгутин се, доиста, назива "млађи краљ".
На политику Урошеву утицали су нарочито догађаји у суседству после 1271. год., односно после смрти епирског деспота Михајла, кад се његова држава распала у два дела и кад су Анжујци из јужне Италије, користећи се тим, посели главне албанске градове Драч, Валону, Берат и Кроју и још нека места. Балкански народи, противници Грка, почеше се спремати да ухвате тешње везе са Карлом Анжујским. У септембру 1271. год. очекивани су на анжујском двору посланици Србије, Бугарске и Албаније, иако његова војска тек 1272. почиње своје операције у Албанији. Тад су Анжујци створили први пут посебну албанску државу, "regnum Albaniae", на чијем је челу, у њихово име, стајао капетан-маршал, са седиштем у Драчу. Шест угледних албанских таоца седело је, међутим, на двору краља Карла. У мају 1273. год., српски и бугарски посланици долазе на Карлов двор, где их врло лепо примају. Краљица Јелена је сродница Карлова, а краљ Урош се изрично зове "одлични пријатељ". У овај анжујски савез улази и тесалски господар, севастократор Јован, који се домало орођава с Урошем и даје своју кћер за његова сина Милутина. Испало је, дакле, тако, да је грчки цар, који је први кренуо мисао о савезу балканских држава против нове латинске инвазије добио тај савез против себе. Србија је, после узалудне акције против Мађара, ушла потпуно у везе са западњачким силама; краљ Драгутин важи као мађарски поузданик, а краљица Јелена је најсигурнија потпора западног свештенства и, с њим у вези, и заточник западне ориентације.
Видећи опасност од западњака цар Михајло намисли да је отклони предлажући папској курији унију између православне и католичке цркве. Ради тога сазват је велики црквени конгрес у Лиону, 1274. год. У преговорима око уређења црквених питања Михаило је учинио велику погрешку што је изнео предлог да се укину, као неканонски основане, трновска патријаршија и српска автокефална архиепископија и да се српска и бугарска црква подвргну охридској. То изазва, сасвим природно, огорчење и код Срба и код Бугара; уопште, читав тај посао са лионским сабором и овај став Михаилов против српске цркве деловали су на Србе, да лакше приме антивизантиску политику Урошеву у савезу са западњацима, која им иначе свима не би била по вољи. И грчки клир, са чијом осетљивошћу и утицајем цар није рачунао у довољној мери, устаде против његове црквене политике. Цар Михајло је свакако рачунао, да би укидање трновске патријаршије и српске архиепископије и њихово подвргавање Грцима могло бити сматрано као неки добитак и да би то могло утицати да се лакше приме остали закључци лионског сабора, али се преварио. Књижевно и културно знатно развијена грчка јерархија прозрела је суштину лионских закључака, који су доносили превласт и признање папства, и није хтела ни помишљати да за љубав споредних уступака прегори свој начелни став.
Цар Михајло, и довољно мудар и довољно предузетан, није се зауставио само на дипломатској и верској акцији. Имајући известан ослонац код Албанаца он је предузео и војничке мере да сузбије Анжујце на Балкану. С јесени 1274. год. његова војска је посела Берат и прешла те и наредне године и на боља освајања у драчкој области потискујући анжујске чете. Ове се одржавају, у главном, у Приморју, где их штити и снабдева краљева флота.
Краљ Урош, који није имао успеха ни према Грцима ни према Мађарима, тражио га је према малој Дубровачкој Републици, којој никад није био прави пријатељ, поред свега што се чинило да су миром од 1254. год. решена сва спорна питања између њих. Дубровник је 1265-6. год. подизао своје јаке бедеме са копнене стране, "да би обухватио подграђе Св. Николе де Кампо и боље бранио пристаниште". У исто време тражена је у Млецима и помоћ против опасног рашког суседа. Занимљиво је, да је тада, као добра католичкиња, краљица Јелена била на страни Дубровчана и да им је чак, писмено, понудила услуге на рачун свог мужа и државе, којој је она била краљица, обећавајући им, да ће их на време извештавати о краљевим наредбама. Да ли је тада дошло до непријатељстава и каквог су обима она била није познато; тек од 1268. год. повећава Република свој годишњи данак краљу. Али ни тај нови споразум није био дуга века. 1275. год. дошла је српска војска поново под Дубровник, под вођством самога краља, и хтела је јуришем да га заузме. Дубровачки кнез, Петар Ћеполо, први пут у дубровачкој хисторији, не ограничи се само на успешну одбрану, него сам, с војском, изврши из града препад на Србе и потисну их од градских бедема. После тог успеха поче дубровачка флота нападати српске обале и пљачкати их. У једном таквом нападају настрадаше осетно од једне српске заседе, која похвата око 40 њихових племића. Бенедикт Гундулић као вођа и један Млечанин, заменик Ћеполов, бише, по наредби Урошевој, ослепљени. "Дванаест дубровачких посланика, обучених у црно одело, преклињали су новога дужда, Ђакома Контаринија, да их помогне с флотом, после чега су два млетачка посланика, који стигоше на две галије, посредовали те се мир наскоро обновио".
Годину дана после тога дошло је, по мађарском примеру, и у Србији до борбе између оца и сина. Млади краљ Драгутин, у ког су Мађари, као у свог зета, имали више вере, добио је помоћ од мађарског двора и са том помоћу он је потукао очеву војску на гатачком пољу, у јесен 1276. год. Архиепископ Данило у Драгутиновом житију приказује ствар тако, као да Урош није хтео да, по обећању, додели сину једну већу област за владање и да је овај, онда, био присиљен да власт отме силом. У ствари, на Драгутина је деловао пример његова таста, краља Стевана V, и тадашње неодређено држање Урошево у борби између Грка и Анжујаца. Краљ Урош повукао се после пораза у Захумље, можда у требињску област, и доскора се закалуђерио и постао монах Симон. Умро је вероватно 1280. год., а сахрањен је у његовој лепој задужбини, у Сопоћанима, Рашкој на извору, у манастиру, који је поред Милешева очувао најлепше српске фреске XIII века. Збацивање Урошево није прошло у Србији без протеста. Сем краљице Јелене, која је осуђивала то дело, против њега је био и главни претставник српске цркве, архиепископ Јоаникије, који је због тога напустио свој положај. После су, из захвалности, краљица Јелена и краљ Милутин дали пренети његово мртво тело у Сопоћане, да лежи поред тела Урошева.
Значај Урошеве владавине није био у политичким успесима; ти су, како се види, били или врло мали или понекад никакви. Чак би се пре могло рећи, да је линија његове спољашње политике, врло кривудава, завршила у многом негативно. Његова вредност претежно је у унутрашњем јачању државе; а у спољашњој политици његова је главна заслуга само у том, што је, за разлику од своје браће Радослава и Владислава, место њихове пасивне, узео више активну политику, покушавајући да је води више самостално. Он је тражио нове ориентације, а није хтео да се, као његова браћа, држи само једне линије, без имало личне иницијативе. У тим тражењима није био увек срећне руке, али је прилично погодио општи пут бар у једном правцу; савез са западњацима против Византије била је једина политичка могућност да Србија постигне извесне користи ако не одмах и непосредно, а оно, под добрим вођством, у скорој будућности. У унутрашњој политици његов успех је неоспоран. С каквим је разумевањем средио црквене односе у земљи види се најбоље по том, што га католици зову својим папом, а што православни архиеписком с њим заједно напушта своју власт. Да учврсти православље и да династију тешње веже са црквом, он је свакако доста учинио да његов брат Предислав постане архиепископ Сава II, по угледу на њихова великог стрица. За Урошев двор је учени калуђер Доментијан писао житије Св. Саве и Св. Симеона Немање.
Краљ Урош је први почео експлоатисање рударства у Србији, а посебно сребрених мајдана у Брскову, и то, по свој прилици, помоћу саских рудара који су испред Татара пребегли из Ердеља у Србију. Прве капитале за тај посао давали су Дубровчани и Которани као комисионари Млечана; можда је због неког финансиског питања и дошло до каснијих сукоба између Краља и Републике Св. Влаха. Први српски бронзани новац по грчком узору почео је да кује краљ Радослав, али тај покушај није имао готово никаква привредног значаја. Српски средњевекони новац почиње од краља Уроша. Он је први почео ковање сребрених динара, по угледању на млетачке матапане, који су господарили у трговачком промету по источном делу Средоземног Мора, и тај тип новца задржан је и од свих његових наследника. Тим је српска држава примила, у новчаном погледу, западњачки карактер; према западу је, преко Котора и Дубровника, упутила и свој главни извоз не само рударских, него и других домаћих сировина, претежно сточарског порекла (месо, вуна коже, сир, восак и сл.).
Краљ Драгутин остао је читава свог живота одан Мађарима, поред свих криза и промена кроз које је прошла њихова држава крајем XIII и на почетку XIV века. Исто је тако остао у пријатељству и са напуљским двором. Утицај сродничких веза преко Драгутинове жене Катарине био је у оба случаја од знатног утицаја. Драгутин уопште има доста обзира у својим односима према западњацима; Млетачка Република нема разлога да се тужи на њ, исто као и наш Дубровник. Ради тога краљ Драгутин ужива симпатије западних писаца и истиче се увек као пример честитости према млађем брату Милутину.
У Бугарској је од 1277.-1280. беснио грађански рат. Цар Константин, сломивши ногу, беше постао теже покретан и није могао с успехом да сузбије предузећа многих огорчених противника, раздражених нарочито поступцима његове царице. 1277. он је изгубио круну и живот, а онда је почело страховито клање у земљи. После дугих борби и невоља дочепао се, најзад, 1280., царског престола један Куманац, Ђорђе Тертерије. Против њега су Грци радили на све стране, и онда је сасвим природно што се цар Ђорђе одмах придружио анжујском савезу против њих.
Ратовање савезника на албанској страни није било много срећно. Сами Албанци беху претежно уз Грке и у доста случајева чине неприлике и Србима и анжујским четама и људима. У јесен 1278. год. има помена о том, како Албанци нападају српске и дубровачке караване, који иду из Брскова у Котор. У јесен 1279. предати су у Бриндизију, у затвор, неки албански прваци као издајници напуљског краља. У пролеће 1281. год., после извесног напредовања у средњој Албанији, до Берата чете краља Карла бивају тучене и потиснуте с осетним губицима. Љут, с тога, а пун планова, Карло, помоћу својих широких веза увлачи у савез и Млетачку Републику; спрема велико предузеће против Грка; и озбиљно се носи мишљу да у најкраће време обнови Латинско Царство, коме би био на челу његов зет Филип, син Балдуина II. Али и цар Михајло не чека скрштених руку да дође ударац. Он је против краља Карла нашао савезника у арагонском краљу Петру, зету краља Манфреда, кога је 1266. срушио напуљски господар. Као последица грчко-арагонског савеза дошло је 31. марта 1282. год. Сицилијанско Вече, покољ Француза на Сицилији, и општи устанак против њих. Византиски цар бацио је угарак у саму Напуљску Краљевину и онда није никакво чудо, што краљ Карло за једно време није могао предузимати ништа на Балканском Полуострву.
У вези са овом анжујском акцијом у Албанији било је и српско кретање против Грка. Оно, као ни анжујско, није вођено с почетка у великим размерама: карактеристично је, међутим, да није ишло с њим у истом правцу. Срби су ратовали у подручју око Шар-планине, и тек кад им се придружио један угледни грчки пребег, војвода Котаница, почели су да шире свој круг и да се упућују с појединим четама дубоко у Маћедонију, чак до Сера. После свог успеха у Албанији Грци угрозише и Србе, који морадоше да се повлаче. Нешто тај неуспех, а нешто несрећа, што је сломио ногу, при јахању, под градом Јелечем, изазваше код краља Драгутина тешку потиштеност. Архиепископ Данило приповеда, да је краљ сматрао свој пад као божију казну за поступак према оцу; али је још вероватније, да је на њ деловала недавна коб његова рођака, хромог бугарског цара Костантина. С тога он у Дежеву, 1282. год уступи престо свом млађем брату Милутину, а за себе задржа западни део области око Рудника, Подриње, и Хум са Требињем. Драгутин је предао престо Милутину као неке врсте регенту, желећи да наследство престола остане свакако у његовој линији, односно синовима му Владиславу и Урошицу. Тако су ствар и приказивали неки савремени страни писци; један анонимни приказивач Србије из 1308. год. изрично вели, како је сам Драгутин говорио, да је престо уступио привремено, за време своје тешке болести после пада, и да полаже своје право на њ. Данило, међутим, вели, да је Драгутин Милутину "даровао престо свој". У манастиру Ариљу, у Драгутиновој задужбини, бележи се 1296/7. год. како је тад владао "млади краљ Урош самодржац", па се тек за њим помиње ктитор "господин краљ Стефан, брат краља Уроша". Касније, кад је прездравио, 1284. год., добио је краљ Драгутин од свог шурака краља Ладислава, а против воље његове таште Јелисавете Куманке, Мачву са Сремом, Београд и од Босне крај Соли и Усоре, која је дотле држала сама Јелисавета. Драгутин се с тога и назва "сремски краљ", по средишњој области своје нове државе. Његове престонице беху Београд, који тад први пут долази под српску власт, и Дебрец у Срему. Драгутинову ту област аноним из 1308. назива Србијом, док за Милутинову има име Рашка. У Босни; он у јесен 1284. постаде зет краља Драгутина, узевши његову кћер Јелисавету. Та брачна веза имаће после велика значаја у хисторији Босне и Србије.
|
