Потискивање Бугара као
српских такмаца
Како је Милутин умро нагло, а како, врло неповерљив, за живота није решио питање наследства, то је одмах по његовој смрти дошло до борбе око његова престола. Ни сам погреб краљев није прошао на миру. Кад је мртво тело Милутиново преношено у Бањску да се тамо сахрани било је читавих пљачкашких одреда, који су хтели да отму чак његов леш.
Борба о престо трајала је дуго и водила се врло оштро; да Србија није била доиста јака и очврсла, могла је због ње да има знатних неприлика. Као наследник Милутинов сматрао се његов син Константин, некадашњи хумски намесник, који се није ничим истицао и који, изгледа, није био од неке веће вредности. У лози Немањића, рађеној у Грачаници, вероватно последње године Милутинова живота, нема Стевана као Милутинова сина, а насликан је Костантин. Овај се уз Милутина и Симониду помиње и у барском натпису. Последњих година, после смрти краљице Јелене и прогонства Стеванова, добио је на управу Зету. Ту је проглашен за краља, и ту је, у Скадру, ковао и свој новац. То, што је он дошао у Зету иза Стевана, иако је био старији од њега (потицао је из првог Милутинова брака), и што је Милутин, место њега, пристајао на своје шураке као могуће наследнике, говорило би јасно за то, да га Милутин није ценио и да је узео у комбинацију кад није било другог кандидата. Стеван кога су сматрали као излучена из наследства због поништења брака његове мајке и због тога, што се мислило да је слеп, створио је врло брзо своју јаку странку. Чим је чуо за очеву смрт, Стеван је збацио завоје с очију, објавио да му је Св. Никола повратио вид и спремао се да избори своје право. Понудио је Костантину да поделе власт, а кад овај није пристао почела је борба. Стеван је боље стајао. Костантиново одбијање да се нагоде, Стеваново мучеништво, веровање у чудесну моћ његова исцељења и његово словенско порекло по мајци, освојише му симпатије већине народа. Константинова лична слабост испољила се и том приликом, кад није могао и разумео да спречи Стеванов успех. Главни клир напусти Константина. На Богојављење 1322. год. крунисао је архиепископ Никодим Стевана за краља, а његова сина Душана као "младог краља." Стеван се после крунисања службено зове Урош III, пошто се Милутин звао Урош II. У борби са Стеваном Константин је био савладан и ухваћен. Псеудоброкар казује, да је био убијен врло свирепо. Тај према Стевану рђаво расположени писац казује, да је Стеван дао Константина "опружити на једном комаду дрвета, па му клинцима проби мишице и бутине, па га онда расече на две поле, по средини." У народ је, међутим, ушло предање, како је Стеван из његове лубање дао направити пехар.
Други претендент на престо беше Драгутинов син Владислав. Он се, после Милутинове смрти, избавио из тамнице и одмах истакао своје старо право на престо. Уза њ пристаде добар део властеле из области његова оца, где је управа Драгутинова била у бољој успомени од Милутинове. Владислава је помагао и мађарски краљ, а вероватно и његов сестрић, босански бан Степан. Сем тога, имао је посредне помоћи и од Бугара. Хумски епископ Данило, познати стари писац, слат је тим поводом у Трново и у Цариград, да посредује мир. С њим Стеван није с тога могао свршити тако брзо као с Костантином, иако му, у Рашкој, од Владислава није претила већа опасност, нити је овај тамо морао да створи неко моћније упориште. Ратовање се између њих отегло све до пролећа 1324. год., у главном на северним границама, око Рудника. На крају је Владислав, ипак, подлегао и савладан није хтео да се склања у североисточну Босну, у тај крај његова оца, него је отишао негде у Мађарску, где је и умро. Његово подручје у Босни посео је тад дефинитивно босански бан.
Овим метежима у Србији највише се користио Степан II Котроманић, мудри босански бан, који се ванредно вешто држао и у свима другим кризама свога времена и који је од дотле мале босанске државе створио политичког чиниоца од значаја. Он је, за време тих престоних борби, освојио од Србије готово цело хумско подручје и дао Босни широк излаз на море. То освајање употпунио је после и у неретљанској крајини, искористивши катастрофу Младена Шубића. После неуспеха Младенова у рату са краљем Милутином ојачао је против њега покрет далматинских градова и непријатељске властеле. Осион, Младен није имао много пријатеља; чак ни рођена браћа нису хтела да иду до краја с њим. Већ 1319. год. одметну се од њега Шибеник, а наскоро и Трогир, нашавши заштите код Млечана. Сабор хрватских великаша, који је Младен сазвао да би на њему створио расположење против Млетака, обрну се против њега сама. Брзо би чак створен савез између побуњених градова и великаша, да се скрши Младенова моћ. Том савезу придружио се, међу другима, и бан Степан. Кад је краљ Карло добио вести о том покрету, он је, незадовољан Младеном и његовом невештом политиком, која је довела до млетачког јачања у Приморју, послао славонског бана Ивана Бабонића да докрајчи побуну, а и сам се са војском упути у Далмацију. Младен је био поражен од својих противника и на мору и на копну, код Блиске. Кад је краљ Карло стигао у Книн, скрушени Младен дошао је преда њ с даровима и као молилац. То му је спасло главу; иначе, краљ му је одузео банску власт и одвео га са собом као заробљеника из Далмације, негде крајем септембра 1322. год. С Младеновим падом Стеван је остао једини господар и бан Босне. Он се, у главном, верно држао уз мађарског краља, као његов вазал, и с тога је без сметње морао добити области Драгутинова сина Владислава. Због постигнутих успеха и мудрим уступцима он је придобио за себе и кључког кнеза Вукослава Хрватинића, коме даје жупе Бањицу и Врбању и градове Кључ и Котор.
За времена бана Степана Босна се почела дизати и економски. Трговачки промет с Дубровником и Приморјем постао је живљи. Као у Србији и овде експлоатација рудника доноси држави богате приходе. С баном Степаном почиње и ковање босанског новца. Док је бан Младен ковао свој новац опонашајући млетачке сребрене гроше као и Срби, дотле је бан Степан приближио свој тип новца дубровачком. Има чак његова новца, који с једне стране имају босански, а с друге дубровачки натпис. Њих је бан Степан ковао по дубровачким калупима, можда с намером да уједначи одомаћену врсту новца. Упада у очи, да у Босни нема онако монументалних црквених грађевина, какве се у исто време подижу у Србији или у Далмацији. Можда би разлог за то могли тражити у нејединствености вере у земљи и у честим верским сукобима, иако је тешко протумачити: зашто бар католичка црква није била предузетнија у том погледу, да лепотом и величином својих храмова прави утисак на богумиле и православне.
Српски господари из Хума прешли су делимично под власт босанског бана, а делимично су се повукли на суседно подручје требињских другова. Борбе на граници претвориле су се у четовање. Нарочито страда стока и трговачки каравани. Дубровачка Република кривила је за то понајвише угледну властеоску кућу Бранивојевића из Стона, која је била у вези с породицом Војиновића, једном од првих кућа у српском краљевству. Кад је Дубровник сам дошао у опреку с краљем Стеваном зло се само појачало. Дубровачки трговци беху се у Острвици, на Руднику, солидарисали с људима краља Владислава. Краљ Стеван сматрао је, да су то они учинили у споразуму са својом владом и гледао је у том, природно, акт непријатељства. С тога је вероватно да су нападаји пограничних војвода Бранивојевића и гатачког Војина били његов одговор на тај поступак. Срби су с повећом војском напали дубровачку област и нанели јој грдне штете. Дубровчани, у невољи, послаше два грађанина да умире краља Стевана, а у исто време замолише и Млетачку Републику да се заузме за њих. Ова је то одмах и учинила, прекинувши све трговачке везе са Србијом. Дубровачке хронике спомињу да се том приликом заузео за њих и бан Степан. До мира је најзад дошло 26. марта 1326. Дубровчани су се после тога свирепо осветили Бранивојевићима. Ови су, и после мира, настављали своја пљачкања, али су доскора пали у дубровачке руке. Иако су били озлоглашени и својевољни, за Бранивојевиће су се ипак, ради њихових породичних веза, заузимали и српски двор, и босански бан и војвода Младен, родоначелник Бранковића, и војвода Војин, таст Брајка Бранивојевића, али узалуд. Дубровчани су баш овог Брајка уморили глађу, држећи га затворена у једном кавезу, на јавну саблазан. Другог брата, Браноја, осудио је српски суд на смрт и казна је извршена у Котору, пошто су Дубровчани подмитили све утицајне личности и силом спречили његову мајку да оде код краља Стевана и измоли милост за сина.
После пропасти Младена Шубића један део хрватске властеле пренео је своју мржњу на целу његову породицу. Било је с тога за Шубиће доста тешких дана, иако се они, још за времена, беху изјаснили против поступака свог непромишљеног братственика и чак делимично ступили и у савез против њега. Бан Степан је стајао на њиховој страни. У борби против кнеза Нелипића, под тврдим Книном, 1324. год., страдале су уз Ђуру Шубића и босанске помоћне чете. Две године доцније, кад је краљ Карло опремио војску да скрха ојачаног Нелипића, као недавно бана Младена, бан Степан је ишао заједно с мађарским краљем, али нису имали велика успеха. Боље среће беше Степан у Приморју, где је без велика отпора заузео читав крај од Цетине до Неретве, изузимајући једини Омиш. То је, изгледа, била наплата за помагање Шубића у овим борбама.
За чудо је, да у време од 1324-1328. год. Србија није предузимала ништа, да поврати изгубљено хумско подручје. Шта више, бан Степан је у то доба одржавао везе са српским двором и пограничном српском властелом од утицаја. Вероватно је то дошло с тога, што је краљу Стевану требало извесног времена да среди земљу после грађанског рата, што је ушао у извесне акције против Византије, па је избегавао нове сукобе с противником који је био од вредности и сам по себи, а и по везама с мађарским краљем, који је стајао иза њега.
Краљ Стеван је после смрти своје жене Теодоре намеравао да се ожени ћерком Филипа Тарентског (још 1323. год.). Тај му је брак требао ради веза са анжујским двором, да преко њега ослаби политички значај и залеђину сукоба с краљем Владиславом, Драгутиновим сином. Стеван је чак, ради тог брака, обећавао прећи у католичку веру и утицати на измену црквених односа у својој земљи. Али његова понуда, коју су препоручивали Дубровчани није успела, можда из обзира према Владиславу, чије су везе с Анжујцима биле старије и дубље. Кад није успео на тој страни, Стеван се обратио Византији. Тамо је као супругу добио 1324. год. дванаестогодишњу Марију Палеологову, братичну Симонидину, а унуку напред помињатог и навођеног Теодора Метохита. Отац невестин, синовац цара Андроника II, Јован Палеолог, био је дуже времена намесник у Солуну и добро обавештен о приликама у Србији. Овај брак Јовану је добро дошао да оствари своје давне жеље за једном посебном државом, која би имала Солун као главни град, а Маћедонију као своје подручје. Тај део Византије одредио је још раније цар Михајло Палеолог оцу Јованову Константину. У том правцу помагала су га два његова шурака, браћа Метохити, заповедници Струмице и Мелника. Са помоћу српског краља тај би план могао лако да се претвори у дело. После Маријине удаје, он је са женом дошао зету у госте, "на виђење", и ту је живо радио да га придобије за тај план. Стеван је доиста пристао, и српски нападај и пустошења, у вези с Јовановим четама, у серској и струмичкој области последица су тог договора. Цар Андроник, уплашен том акцијом, понуди Јовану измирење и даде му титулу ћесара. Овај се поколеба и пристаде да се врати, али се изненада разболи и умре у Скопљу, на зетову двору. Његова жена, "стидећи се Ромеја због мужевљевог понашања", не хтеде да се враћа, него оста у Србији. Стари Метохит беше узео на себе улогу, да уреди целу ову ствар; можда је он утицао на цара да упути у Србију једно посебно посланство, поред једног његова сина. Царевом посланству придружио се и чувени писац Нићифор Григора, који нам је доста живо описао цео тај пут, а који је иначе о Метохиту имао изванредно високо мишљење. На том путу, прешавши Струму, посланство се с муком пробијало кроз недавно опустошена места и густ шипраг. Њихови пратиоци певали су покаткад на сав глас јуначке песме, које су се разлегале по брдима и стенама куд су пролазили. На путу су, по ноћи, изненада, срели неке људе, омалена раста, обучене у мрка одела од вуне, руна, оружане копљима и секирама, а понеки и с тобоцем стрела, од којих су се Грци у први мах уплашили, а који су се, после поздрава показали ведри и пристојни. То су били погранични стражари, који су надзирали путеве и чували суседство од пљачкашких упада. У Струмици су, о Васкрсу, гледали народна кола, у којима су играли и стари и млади. За три дана стигли су из Струмице у Скопље. Овај град Григори се учинио мали и он га зове πολιχνιον. Ћесарица, коју писац приказује као најумнију жену свог времена, пошто је пред Грима болно оплакала мужа, пристала је, најзад, да се врати. Један члан посланства, Торникије, имао је с краљем посебне преговоре и одмах се, без осталог друштва, вратио цару. М. Ласкарис има право кад мисли, "да је потреба повратка ћесарице била само један изговор, који су саветници Андроника старијег употребили да пошаљу посланство у Србију. Јер се у то доба обе странке, т. ј. и странка деда и странка унука спремале за рат". Резултат тих преговора беше савез између Андроника II и Стевана, који је према старом цару имао извесних обзира и ради његова благог поступка према њему за време изгнанства у Цариграду.
После једне подуже кризе, у Бугарској 1323. год. би изабран за цара видински кнез Михајло Шишмановић, зет краља Милутина и краља Стевана (по сестри). Он је успео да у борби с Грцима и грчким штићеницима поврати Бугарској старе границе и да грађанским ратом ослабелу земљу дозове себи. Да то постигне добро су му биле дошле византиске борбе између деда и унука, од којих је Византија патила неколико година. Андроник млађи, који је уживао симпатије цариградске публике, успео је 1. фебруара 1325. год. да га дед призна као свог сувладара. Иако је тим постигао свој циљ, он се ипак није задовољио. Није на њему ни његовим присталицама била довољна опомена ово јачање Бугарске, или још опасније јачање Турака у Малој Азији, који 1326. год. освојише Брусу и пренеше тамо своју престоницу. Шта више, оба цара потражише за своје обрачуне помоћ суседних држава; Андроник II уђе у везе са Србима, а његов унук с Бугарима. Српска војска, под војводом Хрељом, би упућена у Сер и Струму, али је остала неактивна, задовољивши се с нешто пљачке, као свој прилици с тога, што је добро обавештени Хреља, као први српски војвода на граници према Грцима, видео да је актинији унук надмоћнији и боље спремљен. Током зиме и пролећа 1328. год. млади Андроник је заузео сву византиску Маћедонију и Албанију. Присталице дедове могле су се одржати само у градовима око српске границе, у Мелнику, Просеку и Струмици, где су им Срби указивали своју помоћ. Краљ Стеван, који је изишао с нешто војске на границу, није се упуштао у борбе, иако су га завађени Грци позивали; он је, по Хрељиним обавештењима знао, да је војска младог цара боља и да нема смисла без веће потребе, излагати се ударцима. Кад је млади Андроник освојио Прилеп, онда је грчки заповедник Просека, Михајло Асен, пореклом Бугарин, сам предао свој град Србима, не хотећи да га преда противнику свог старог цара. Толико је била велика мржња између једне и друге стране! Већина становништва и војске пристајала је уз младог цара победника, коме Цариграђани једне ноћи отворише врата престонице. Стари цар, у мају 1328. год., би ухваћен, натеран да се одрече престола и упућен у манастир.
Између Срба и новог цара Андроника III дошло је због свега овог, а нарочито због поседања Просека, до врло запетих односа, управо до рата, који је вођен, истина, са српске стране као неко погранично четовање. Срби су, по Андрониковом одласку из Маћедоније, покушали били и да освоје Охрид. Цар је, једва опорављен од болести, лично дојурио под угрожени град и спасао га, а Србе је потиснуо и заузео и нека утврђења на граници. Овакво држање Срба изазвало је Андроника да се против њих реши на одлучније мере. Савезника за једну већу експедицију он је нашао врло брзо у бугарском цару Михајлу.
Цар Михајло од свог доласка на престо није био добро расположен према Србима. За време Владисављеве акције против Стевана он је имао извесних потеза, који су нагнали Србе да му шаљу посебно посланство. Још више је охладио према њима, кад је пустио своју прву жену Ану (у каснијим изворима звану Неду), па се оженио Теодором, сестром Андрониковом (1325. год.). Природно би било, да је Михајло после тога, држећи се свог новог шурака, постао отворен противник и старог Андроника и његових српских савезника. Он, међутим, није био поуздан пријатељ ником. Усред савеза он је једно време оставио свог шурака, ушао у преговоре са дедом и упутио у Цариград 3.000 својих људи, да помажу старог цара против унука. Кад опрезни старац није хтео пустити у град бугарску војску, опозвао је Михајло испод престонице и почео с њом лично борбу против Византије. Његова ташта, вешта и енергична жена, успела је да га смири са младим Андроником тек под погодбом, да се чим пре обојица оборе на Србију.
Бугари су са зебњом пратили српско учвршћивање у вардарској долини. Они су се, истина, често залетали према Тракији и сањали више пута о свом освајању Цариграда, али су њихове тежње још чешће имале као конкретнији предмет Маћедонију и придобијање њеног радног словенског елемента. Српско ширење у том правцу претстављало је препреку, коју је требало отклонити. Постојала је вероватно и тежња, да се, у друштву с Грцима, сломи српска премоћ, која је постала очевидна. Цар Андроник и Михајло лично су се два пута састајали, код Андрианопоља и Созопоља, и на тим састанцима утврдили су свој план за акцију против Срба. Цар Михајло је током 1329. и прве половине 1330. год. чинио озбиљне припреме за обрачун са Србима. Купио је за своју војску татарске и осетске најамнике, а утврдио је и савез са влашким кнезом Јованом Басарабом. Ни Срби, наравно, нису остали скрштених руку. Обавештени о бугарским спремањима и савезу, и они су почели набављати најамнике; Грегора помиње 1.000 "Келта", а Кантакузен 300 "Аламана", све коњаника. 1. маја 1330. изишла је наредба краља Стевана, којом је забрањивао Млечанима увоз оружја и робе у Бугарску; сам се спремао врло живо. Пре него би дошло до борбе, која је Србима задавала много бриге, Стеван је понудио Михајлу пријатељски споразум, али се његово посланство вратило без икаква успеха.
Бугари су кренули на Србију у јужном правцу, према Струми и Брегалници, свакако с намером да с те стране лакше дођу у везу са Грцима. Срби одлучише да предухитре савезнике пре него што им се сједине војске. Надајући се Бугарима са севера Срби су се груписали на добричком пољу, односно на ушћу Топлице у Мораву, хотећи да с њима сврше посао док су још сами. Цар Михајло, који је пре упада у Србију ишао с војском све до Видина, вероватно да ту прихвати татарске и влашке савезнике, па онда окренуо далеко према југу, прешао је српску границу код града Землена, код Струме. Чувши за правац бугарског кретања Срби похиташе да их предусретну. На путу се краљ зауставио у цркви Св. Ђорђа у Нагоричину и у манастиру Сарандапорском. На реци Каменци сачекао је остатак своје војске и ступио поново у безуспешне преговоре с Бугарима. Ту су му свакако стигле и вести, да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини тражећи хране. Када су у зору 28. јула 1330. год. стигла и последња српска оделења краљ им је дао мали одмор, а онда је пред подне код Велбужда напао Бугаре свом снагом. Број српске војске, а вероватно тако исто и бугарске, износио је око 15.000 људи. Срби су се борили одлично. Нарочито су се истицали војници младог краља Душана, који су били вешти стрелци; "они су стрељали са обе руке и никако нису грешили", казује савремени српски описивач борбе. Западни најамници, искусни у борби, јурнуше право тамо где се налазила бугарска царска застава и сам цар. Бугари су били изненађени српским нападом, брзо се сметоше, и нагоше у бег. Сам цар Михајло, који је једно време покушавао да их среди, каже и сам да се бегом спасе. Његова несрећа беше потпуна. На том бегу он је пао с коња, а српска потера га стиже, уби и донесе краљу Стевану. Овај га је дао сахранити у Нагоричину, у цркви Св. Ђорђа. Разбијену бугарску војску Срби су далеко гонили и многе сасекли; нарочито се у борби истакао млади Душан. Остатке бугарске војске извео је брат Михајлов Белаур (румунски "Змај") у Мраку, у родомирски крај. Српска војска пошла је за Бугарима, у њихову земљу. Ту јој је стигла вест, да се цар Андроник, који беше пошао на Србију с југа и прикупљао војску у Пелагонији оперишући на граници, повукао са српских међа, на глас о бугарској погибији. Срби су сад несметано могли да оперишу у Бугарској. Уплашени бугарски бољари сретоше, међутим, краља у Извору код Радомира и замолише за мир. Било је Бугара, који су том приликом нудили краљу да се уједине Србија и Бугарска. Стеван је пристао на мир, врло повољан по дојучерашњег противника. Он је повратио на престо своју сестру Ану и њеног малолетног сина Јована Стевана. За сваки случај царицу је отпратио у Трново један одред српске војске. Иначе, унутрашњу управу у Бугарској краљ није хтео да мења; све власти и лица остали су онакви, какви су били и пре пораза. У територијалном погледу Србија се, исто тако, није хтела много користити; у најбољем случају извршена је само понегде исправка границе.
Срби су овом победом постигли врло много. Бугарска је била ослабљена и коначно сведена у своје границе између Дунава и Марице, да се за читав Средњи Век никад више не усуди и не узмогне обрнути према вардарској долини. Том победом Србија је себи потпуно обезбедила посед Маћедоније и несметан излаз на Егејско Море. Са царицом Аном дошао је у Бугарску српски политички утицај; у Трнову се од Велбужда стално водило рачуна о држању Србије и њеним интересима. Овом победом Србија је за дуго разбила сваку нову могућност политичких савеза на Балкану против себе; њу више на Балканском Полуострву не сме да изазива и напада ниједна друга држава. Свест о тој победи, тако давној али тако важној, одржала се у народној поезији све до XIX века. У песми Вукова Зборника "Бан Милутин и Дука Херцеговац" пева се о погибији бугарскога краља Михајла и о том како је цар Степан сео "у земљу бугарску" и "умирио земљу Бугарију." У Босни је, у зборнику Б. Петрановића (III), забележена и друга песма о "Цару Душану и краљу Михајилу." У хисториском погледу, по свом значају и по својим последицама, победа на Велбужду претставља један од најкрупнијих датума у нашој прошлости Средњег Века.
Грчка војска није сачекала повратак Срба из Бугарске, него се с југа пребацила у Тракију, да тамо искористи невољу и узгред опљачка дојучерашњег савезника. Срби су се, после малог одмора, упутили и на југ, против њих и повратили су без муке заузета места на граници. И у том походу истакао се млади краљ Душан.
Краљ Стеван (Урош III) славан је нарочито по својој задужбини, манастиру Дечанима, подигнутим недалеко од Пећи, по коме је добио и своје име: Стеван Дечански. Народне песме с поносом помињу тај још увек потпуно очувани манастир, који је зидан од "камена мерџаније," доношена тобоже чак преко мора; манастир који је леп "да га лепшег нема" и висок "да га вишег нема". Градио га је Которанин, фратар Вита, за пуних осам година, 1327-1335. год., и унео је у њ, сем полета и снаге, укусне комбинације романских западних традиција са нешто источњачких елемената и дао му је много орнаментике и скулптуре у белом мрамору. "Техничка прецизност", казује Андра Стевановић, "може се такмичити са данашњом техником". Дечанска хрисовуља, којом је краљ дао богате приходе манастиру од села и људи, јесте највећа српска повеља, и ванредно је значајна за проучавање српског државног живота у Средњем Веку.
Али краљ Стеван није дочекао довршавање те лепе грађевине. Као што је имао тешку младост, тако му беху тешки и последњи дани. Он је најтрагичнија личност династије Немањића, која је највећи део живота провела у жртви, болу и патњи. Још као дечко он је таоц код Татара; лишен после мајке на начин који је био пун понижења и за њу и за њега; гоњен од оца и дат џелату на ослепљење; свргнут с власти од сина; а можда и уморен од свирепих противника. Против њега су устајали и отац и брат и син. Као да га нико није волео, или се бар нико није залагао за њ. Тешко је рећи одакле све то долази и да ли у понечем није било и његове кривице, али он је доиста био мученик. Кад би узели да је за сукобе с оцем више кривице до Милутина него до њега, то не би могли рећи са сигурношћу и за последњи сукоб са сином му Душаном. Настављач списа архиепископа Данила казује без устручавања, да Стеван, отац, "ненавист диже на свог сина". Има мишљења, да је ту мржњу изазвала друга жена краљева, Гркиња Марија, која да је желела да обезбеди престо или удео у власти свом сину Симеону-Синиши, кога је добила у браку са Стеваном. Друго тумачење спора између оца и сина своди се на политичка неслагања. "Један од главних разлога што је у лето 1331. год. изведена насилна промена на престолу", пише Ст. Станојевић, што је збачен краљ Урош и на престо подигнут млади престолонаследник Душан, ваља тражити у незадовољству, које се појавило због промене, изведене у Бугарској, којом је сузбијен српски утицај тамо, и што су тиме, како је српском јавном мњењу у тај мах могло изгледати, уништени сви резултати победе код Велбужда."
Колико се данас зна, ствари су се развијале овако: већ у јесен 1330. год. знало се, да су отац и син противници и да се спремају на борбу, тражећи обојица извесне помоћи од Дубровчана. У пролеће 1331. год. кренуо је краљ Стеван на Душана, који је живео у Зети, и продро је до Скадра рушећи синове посаде. Том приликом потпуно је разорио Душанове "палате многе дивне", које беху подигнуте на обали Дримца. Душан се пред оцем повукао на другу страну Бојане. На очеве позиве да му се покори и врати није хтео да се одазове, бојећи се, да отац не поступи према њему онако, као некад Милутин према Стевану. Ипак, после дужих преговора, они су се некако измирили везавши се узајамно "страшним клетвама". Душан је, иза тог, прешао у Требиње, месеца маја, а одатле је, по позиву, сишао у Дубровник и ту био врло срдачно дочекан. Али, започета борба тињала је и даље. Краљ Стеван, сумњајући на сина, тражио је од њега безуветно да му лично дође. Не верујући оцу, који је био упоран, Душан је намеравао да остави Србију и тако избегне очеву гневу. Али његова зетска властела, незадовољна управом Стевановом, стаде отворено на Душанову страну и диже с њим заједно буну. Неочекивано, они стигоше пред Неродимље, где се налазио Стеванов двор, спремни за борбу. Краљ је једва успео да сам на коњу, са мало људи, побегне у Петрич. Потера је одмах пошла за њим, ухватила га ту и предала Душану. Овај је, по савету властеле, читаву очеву породицу упутио у град Звечан, где је имала бити чувана. Одмах иза тога сазван је државни сабор у Сврчин, где Душан би признат и поново крунисан за краља, на Малу Госпојину, 1331. год. Стари краљ Стеван није дуго преживео свој пад. Умро је 11. новембра исте године, и то, како се чини по наводима неких писаца, насилном смрћу.
Немире у Србији искористили су Бугари, да отерају с власти непопуларну краљицу Ану. За новог цара би доведен син кнеза Срацимира и Михајлове сестре, Јован Александар. Али не желећи тој акцији дати политички, антисрпски карактер, иако га је вероватно у дубини било, Бугари су пожурили да ту промену прикажу, у главном као више личну и унутрашњу ствар. Сам нови цар Александар живо је желео, да у Србији не добије непријатеља и ради тога је одмах почео преговоре о том, да се ороди са Душаном. И доиста, већ о Ускрсу 1332. год. извршено је венчање младог српског краља и Александрове сестре Јелене. Односи између зета и шурака постали су иза тога срдачни; Душан је, без икакве бојазни од Бугара, могао на широко да развија своје акције и према Грцима и према Мађарима.
|
