Босански раздори
Док је Србија тако полако долазила себи Босна је све више постајала поприште огорчених личних обрачуна и грађанских ратова, у којима су људи све више долазили до уверења, да је, у задовољавању личних амбиција и прохтева, све допуштено. Изгубила се свака идеја водиља и сваки начелан став. Грабио је колико је и шта је ко могао; удруживао се с ким је ко хтео; кидисавао је на кога се коме прохтело. Етичка и морална осећања била су из основа померена.
Кад је Сандаљ Хранић отишао у Србију да помогне свом шураку, деспоту Стевану, против Мусе употребио је ту прилику Хрвоје Вукчић да, у мају, провали у небрањене Сандаљеве области и да их опустоши. То је изазвало опште протесте против њега. Једно, јер је подвиг сам по себи био невитешки, а друго што је изведен против пријатеља краља Сигисмунда у часу тада већ симпатичне борбе хришћана против Турака. Против Хрвоја одметнуо се међу првима Сплит, приказујући га као суровог библиског фараона. Краљ Сигисмунд, који је већ и пре добио неповољне вести о њему, овласти Дубровчане, те они 17. јула поседоше давно жељена острва Корчулу, Брач и Хвар, иако то није било право у Босни ни Хрвојевим противницима. Озлојађени Сигисмунд одузео је Хрвоју и жупу Сану и уступио је кнезовима Благајским. Он је отворено оптуживао Хрвоја као бунтовника и издајника ради веза са Турцима "на пропаст наших краљевина и читавога хришћанства". Упутио је против њега и две војске, у Славонију и Хрватску. Хрвоје је покушао да се брани и тражио је да буде изведен на суд као витез змајева реда. Његово обрачунавање са личним противницима то још није непријатељство према краљу, а још мање издаја. Прилично уплашен он се обраћао краљици Варвари, жени Сигисмундовој, да га не одбијају и невина не осуђују, и да га не гоне у огорчење и крајност, јер ће, присиљен, морати најзад да тражи помоћ где је буде могао наћи. У осталом, "претио ја или не", поручивао је он у Будим, "Бошњаци хоће да се здруже с Турцима". Али његова писма и поруке нису ни стизали до Сигисмунда, нити су иначе имали каква дејства. Сигисмунд је некад давао чак Хрвојевим противницима, да их они читају и да на њих одговарају како знају. Његова немилост била је потпуна.
Кад је видео да су сви његови покушаји за оправдање остали узалудни Хрвоје одлучи да се одупре силом. У првом реду понудио је савез Млечанима. Али Република, измучена дугим ратовањем са Мађарима, баш је у то време водила последње преговоре за мир и није била нимало вољна да, помажући Хрвоја, отежава свој положај. Хрвоје је онда молио, да се бар посредује за њ код Сигисмунда и Сандаља. Кад ни то није успело он се обратио Турцима, са којима је имао веза и пре тога.
Под вођством Исак-бега кренули су Турци за Босну у јуну 1414., и преко Сандаљеве земље отишли су у Хрвојеву област. Ту су се разделили. Један део пође долином Босне према Дубочцу; други остаде у Ускопљу, у Хрвојевом крају; а трећи се упути преко Босанске крајине према Загребу. Сандаљ се за то време био повукао у планине и чекао развој догађаја. Један хрватски писар, Бартол Крбавац, записао је те године с огорчењем како је водио рат "нечастиви Хрвој з Боснами и з Бенеци и с Турки на крала угарскога Жигмунда, ки верно сташе за чест кершчанску".
С Турцима заједно појавио се овог пута у Босни и краљ Твртко II. Он је покушао, као стари противник Мађара, да помоћу Хрвоја и Турака поврати своју власт. У августу 1414. Твртко је већ стекао известан ауторитет у земљи, јер видимо да Дубровчани прете кнезу Павлу и његовим људима, да ће се том краљу потужити због пљачкања њихове стоке. Како је Твртко тек тога месеца стигао у Босну, то значи, да је странка, која му је припремила власт и помагала га, била довољно јака да га за тако кратко време и натури као господара. Краљ Остоја се, међутим, није удаљавао из земље, него се, као и Сандаљ, задржавао негде у планинама или у ком од тврдих градова. Да је био без правог угледа види се по том, што дубровачки трговци дозвољавају себи слободу, да му праве неприлике и што сама Република крзма да му исплати одређени данак. Држање Дубровчана најбољи је барометар за процену политичке климе у суседству, а у Босни нарочито. Остоју су подржавали Мађари; у једној повељи од 1. фебруара 1415. Сигисмунд нарочито истиче његове заслуге за мађарску круну и хришћанство у борби против Турака. У самој земљи, због присуства Турака, Остојин глас није много вредео. Његови Власи сточари нападали су, и са дубровачког земљишта, на људе Сандаљеве, и отворено су се изјашњавали за Твртка. Турци су остали у Босни и преко зиме 1414. и држали су у својој власти многе важне кланце. Дубровчани, који су имали ићи на честитање свадбе Ђурђу Бранковићу извињавали су се за своје закашњење тим, што су Турци угрожавали пут преко Босне.
Крајем зиме и почетком пролећа 1415. стигле су у Босну нове чете Турака. Дубровник и Стон били су пуни избеглица, који су тражили спаса. Турци су проваљивали и у Крајину, до Омиша и чак до Шибеника, да тамо тобоже бране Хрвојево подручје. Хрвоја су они доиста спасли. С њиховом помоћу он се спремао да преотме Сплит и молио је Млечане, да га помогну флотом, а као цену те помоћи нудио им је Омиш. Млечани на то нису пристали, али су га помагали оружјем и другом ратном опремом. Пун поноса Хрвоје је поручивао у Дубровник како одлично стоји.
Због извесних заплета у царевини већи део турске војске био је крајем пролећа 1415. повучен из Босне. Али, ипак, босански крајеви, јављали су Дубровчани у Будим, покорни су Турцима "давајући данак господину цару турском да би се сачували." Краљ Остоја није могао да предузме ништа, а војвода Сандаљ бранио се од Турака тако што се откупљивао великим поклонима. Такво стање определило је Мађаре, да покушају поправити положај свој и својих људи. У толико пре, што беху добили поуздане вести, да се Исак-бег у Скопљу спрема на нови поход не само на Босну, него и даље "према Западу", у Хрватску и Далмацију. Мађарска војска окупљала се од средине јула под Добојем, у Усори. На велико своје изненађење Мађари су нашли овог пута скоро све босанске великаше против себе. Измирили се беху, оба од страха, чак и Хрвоје и Сандаљ. Сви се беху сложили, да им султан потврди за краља Остоју; Твртко им није никако био по вољи. Вероватно је то компромисно решење било донесено, сем из личних момената, још и с тога, да би се земљи уштедела нова пустошења. Босна је често у нужди признавала власт јачег, да је првом приликом збаци и порече. Мађари се нађоше у врло тешком положају. Од босанске властеле с њима пристаде само Владислав Дубровчић, господар усорског града Ковача. Други се здружише с Турцима. Почетком августа 1415. дошло је у Усори, код Макљеновца, до тешког мађарског пораза. Све њихове главне вође допадоше ропства.
Овај мађарски пораз претставља важан датум у историји Босне и мађарског положаја на Балкану уопште. Овом победом избијају Турци на први план и у тој покрајини и отпочињу припремање своје велике офанзиве. Мађарски је престиж знатно пољуљан и, у ствари, Мађари и на овој страни почињу прелазити у одбрану. Њихов стари замах је осетно скрхан. Босански великаши у борби против Мађара и офанзивног католичанства добили су новог савезника, који је вољан да их прихвати. Традиционална политика апсолутног наслањања на Мађарску није више једина и безусловна. То отсад уноси нов и врло сложен елеменат у босанске односе. Мађарско идентификовање хришћанства с католицизмом, коме су они били не само заточници него и носиоци, учинило је, да се вера почела сматрати не као дубоко уверење, него као политичка потреба. И с тога та вера, често силом натурана, није ушла дубље ни у срца ни у душе. У Србији тај проблем није постојао. Савина организација цркве уткала је православље у цео државни систем и направила га једном врстом националне вере. У Србији се постављала само једна алтернатива: хришћанство или ислам, Срби или Турци. У Босни се, међутим, јављало сад све више питање: Турци или Мађари као врховни господари над широким словенским масама, које су желеле да живе саме и слободно, али којима се то, кроз цело трајање њихове прошлости, сем Тврткова периода, никад није дало. Они су се стално морали повијати пред силом. Раније нису имали много избора, а кад су га имали, као између Сигисмунда или Ладислава, они су јасно дали разумети да се приближују Ладиславу као бољем и као новом лицу. Надали су се од њега промени, и то промени на боље. Систем мађарског притиска био им је од давнина већ и сувише добро познат и додијао. Сличан је случај био и сад. И од Турака се надало новом и бољем. Они су им то и обећавали, упућујући своју пропаганду нарочито сељаку. Властела, која је узмицала пред силом, осетила је у Турцима снагу и приступала им је постепено, нешто из страха, а нешто из рачуна. Свак ко је био незадовољан или тражио више користи употребио је сад прилику да се у борби између та два утицаја, турског и мађарског, наслони на једну или на другу страну, или, по потреби и стицају прилика, час на једну, а час на другу.
Од ове победе Хрвоје се надао врло много. Мислио је и да поврати своју ранију власт у Сплиту и на острвима, и свој посрнули углед у Млецима и Напуљу, и свој утицај у Босни. На скупу властеле у Сутјесци, у августу те године, он је водио главну реч. Жигосан је био сам кнез Павле Раденовић. На дан 23. августа њега је на Порсној Пољани код Сутјеске, приликом удешеног излета, напала искупљена властела под вођством самог краља Остоје. Његова сина Петра свезали су и послали у блиски Бобовац, а самог Павла су убили Сандаљеви људи. Дубровачком посланику правдао је Сандаљ тај поступак тим, што је Павле, "издавао читав свет", и Дубровник и саму Босну. У чем је била његова кривица не да се поуздано утврдити; али слични прекори могли су бити упућени добром делу скупљене господе. Да је та погибија дала повода новим трзавицама разуме се само по себи.
Синови убијеног кнеза Павла, Петар и Радослав, тражили су заштите код Турака и оборили су се у првом реду на Сандаља као на очева крвника. У јесен 1415. упали су Турци поново у Босну, а посебно у Хум. Њихове помоћне чете водили су против Сандаља жупан Ђурађ и Стјепан Милорадовић, глава једне породице, која ће доцније постати једна од најпопуларнијих у Херцеговини. Према дубровачким извештајима Турци су овом приликом били и у вези са Хрвојем, који је хтео да помоћу њих постигне жељене успехе у Приморју, а потајно, можда, и да се свети Сандаљу. Али није дочекао резултат обрачуна. Умро је априла 1416., већ прилично остарео, после живота пуног активности и авантура. Да би учврстио свој положај краљ Остоја је узео његову удовицу Јелену, а пустио је своју, још живу, прву жену Кујаву. Хрвојев син Балша био је без икакве вредности и врло брзо је изгубио и очеве тековине и сваки значај међу босанском властелом.
Крвна завада између Сандаља и Павловића узела је била опасне размере. Чак су и сами Турци покушавали да посредују између њих, али узалуд. У борбама су огорчени Павловићи дуго имали више успеха, па су довели Сандаља у врло тежак положај. Као његов пријатељ имао је тешких дана и краљ Остоја. Он је једном приликом морао ноћу, кришом, да бежи са збора босанске господе, побојавши се да не буде везан и затворен. У лето 1417. писали су Дубровчани мађарском краљу како је Босна "у уобичајеној и великој неслози". Уплашен, а несталан какав је био, Остоја се потом обрнуо против Сандаља и заједно с Павловићима упао је у његову област.
Сандаљ је, притешњен, позвао у помоћ свог пасторка Балшу Балшића и признао је турску врховну власт, да би прекинуо њихово помагање противника. Тек у јесен 1418. спомиње се он поново као несумњив господар своје области.
Исте ове јесени умро је и краљ Остоја. Наследио га је син Стеван, владар мале личне вредности и, како се чини, слабог здравља. Био је плаховит и доста непромишљен. Његове неопрезне изјаве како мисли да поврати све што је Босна изгубила или уступила изазваше против њега велика подозрења код суседа. Да је својој мајци Кујави вратио положај у двору и дужно поштовање било је право и могло се очекивати, али је претеривао у понашању према краљици Јелени, својој маћехи, која лично није била крива за раскид првог брака. Њу Остоја није узео из страсти, него из рачуна. Наставио је и непријатељску политику очеву и према Сандаљу.
За време овог грађанског рата нарочито је много страдало Конавље. Дубровчани, који су одавно желели да прошире уско подручје око свог града, навалише на њ с предлозима да им прода своју половину те области. Сандаљ, који се због скоро четворогодишњег ратовања био много истрошио, и коме, је и за даље борбе с Павловићима, које нису престајале, требало новаца, пристаде на погодбу. Павловићи су, међутим, одбили да продају другу, своју, половину. За свој део Сандаљ је, приликом продаје 27. јуна 1419., добио око 30.000 перпера, једну палачу у Дубровнику, једно добро у дубровачкој Жупи и 500 перпера годишњег дохотка. Сем тога, он и његова браћа, с породицама, били су примљени међу дубровачку властелу. Дубровник је био задовољан тим добитком, у толико више што је 1417. год. морао вратити, по наредби мађарског краља, она три Хрвојева острва Брач, Хвар и Корчулу.
Грађански рат у Босни није престајао. Год. 1420. дошли су Турци поново у Босну, овога пута на позив Сандаљев. Њима, изгледа, није било много стало до тога кога ће помагати, него им је било главно да се могу мешати у босанске унутрашње ствари, и хватати тамо све дубљег корена. Очевидно је, да Сандаљ није могао сам изаћи на крај са својим противницима, међу којима се налазио и краљ. Овај тешки грађански рат, од кога је страдала земља на више страна, забрињавао је све добронамерне босанске суседе. Куда то све води? Ко ће од свега тога имати користи? Није требало бити пророк па видети јасно. Дубровчани, који су имали развијену свест о вишим интересима државне заједнице, узели су на себе, да пријатељски посредују код свих. Говорили су, наговарали, отварали очи. Али узалуд. После погибије војводе Петра Павловића, крајем марта 1420., Сандаљ је узео маха и није хтео да се заустави. Кад је провалио у Павловићево Конавље чак су му и Дубровчани дали помоћи да освоји тврди град Соко, у нади да ће им он уступити и ту половину.
За време овог грађанског рата Сандаљ је изгубио Котор, најважнији извозни град старе српске државе и давну босанску мету. Узели су га Млечани 25. јула 1420., на изричну понуду Которана. Заплетен у Босни Сандаљ није могао да том граду, у ком никад није био много популаран, обрати дужну пажњу и Которани су, из страха да не пану под зетску власт, пришли Млецима. Сачували су своју градску самоуправу, у којој су главну реч водили племићи, ориентисани више романски него словенски.
С падом војводе Петра и Сандаљевом победом био је потиснут и краљ Стеван Остојић. Скопљански намесник Исак, који је водио све турске послове на западу, стигао је у Босну и, у споразуму са Сандаљем, опет подигао Твртка II. Овај, иако је живео у Босни, био је последњих пет година без икакве знатније политичке улоге. Од маја 1420. јавља се поново као стварни краљ Босне. Поред њега се, ипак, држи и краљ Стеван, све до смрти 1423. год., али потпуно у позадини. Наследник свог брата Петра, Радослав Павловић, један од најбезобзирнијих и највероломнијих великаша Босне, видећи да је Сандаљ однео победу, измирио се, најпосле, у пролеће 1421. с њим, па се чак и ородио, узевши за жену Сандаљеву синовицу Теодору, кћер кнеза Вукца. Тако је Сандаљ остао као главна и водећа личност босанске државе све до своје смрти, стварно јачи и са много више угледа и утицаја него сам краљ.
|
