Руски утицај у Црној Гори и суседству
Колико међу Србима у Аустрији толико је био јак и руски утицај међу Србима у Црној Гори. На позив цара Петра Великог Црногорци су 1711. год. ушли у рат с Турцима. Владика Данило је после тога лично ишао у Русију и стварао везе између ње и Црне Горе. Његов утицај био је моћан не само у Црној Гори, него и у суседној Боки, где је вршио црквену јурисдикцију. За свог помоћника у тој области он је још 1719. год. дао завладичити свог синовца Саву, иако је имао тек нешто преко 20 година. На Данила се нарочито тужио католички епископат Далмације налазећи да му смета у акцији католичења, које је и под млетачком влашћу XVIII века узимало маха, и да ради у корист Русије. Због ове друге црте на Данила су с неповерењем гледале и млетачке власти, иако није било од 1718. год. ниједне теже ратне ситуације, у којој би могле на делима утврдити своје сумње. Данило је умро 4. јануара 1735., пре великог рата које су Русија и Аустрија водиле с Турском и у коме се патриарх Арсеније IV определио за бечку владу.
Његов наследник Сава био је миран и прилично повучен човек, који се у последњим годинама живота одавао пићу. Трудио се поштено да поправи односе са суседима млетачким локалним властима, који су се били покварили због разних сукоба на граници, иако није важио као много одан Млечанима. Пред зиму 1742. год. отишао је у Русију да се претстави као нови духовни поглавар Црне Горе и да прикупи нешто прилога за ту земљу. Раније није могао поћи због савезничког рата и док се нису колико-толико средили односи на граници, јер су Црногорцима суседна српска и арнаутска племена била у крви с Турцима. Владика Сава, под утицајем Млечана, остао је у том рату неактиван и поред свих позива које су му упућивали патриарх и кучки војвода Радоња Петровић. Арнаутске и турске чете нападале су, после аустриског повлачења, сва побуњена племена, од којих су много настрадали Васојевићи и Клименти, док су Кучи успели да нападаче сузбију и да им се освете. Борбе на тим странама трајале су још и 1740. год. У својој претставци царици Јелисавети Сава Петровић, "митрополит скендериски и приморски и Чрне Горе повелитељ", како се сам потписује, изнео је тешко стање своје земље у које је запала после сарадње с Русима 1711. год. О ма каквој акцији за време последњег рата нема ни једне једине речи. Царица је 27. септембра 1743. решила, да се исплате Цетињском Манастиру заостале суме, да се даде 3.000 рубља за обнову цркава и манастира, и да се владици поклони и других потреба за цркву. А заостале суме за манастир нису биле мале, јер нису исплаћиване од 1722. год.
За то време Савин синовац и заменик у Црној Гори, даровити али немирни и неистинољубиви архимандрит Василије Петровић, изазивао је против себе млетачке власти. Оне су тврдиле да он трује односе на граници и да се понаша дволично. Због тога су предузеле и извесне репресивне мере против Црногораца. Василије је због тога отишао лично у Млетке, да уреди ствар, али у том није имао правог успеха. Ствари је смирио тек владика Сава, кад се крајем 1744. год. вратио у своју отаџбину. То је довело до борбе између њега и Василија, који је желео да појача свој лични положај и углед. Василије је био прилично грамжљив и за новцем и у односу са Млечићима та се његова црта видно испољила. После Савина успеха у Русији он се решио да и он иде тамо и да покуша срећу. У писму од 9. фебруара 1746., којим је претходно препоручивао у Русији свог рођака Стевана Шаровића, он је излагао, како се у Црној Гори тога времена разгони незнање захваљујући послатим руским књигама. "Народ је овај веома храбар и оштроуман и ради тога "болезнују" Млечани, јер ако би у Црној Гори настала школа филозофије, филологије и реторике, сви би синови римске цркве приступили православљу". Да би се то постигло треба да Русија помогне обновити Цетињски Манастир као кулу православља. Али тај први корак није имао много среће. Паровић је, свакако по упутству Василијевом, радио у Русији и против владике Саве, па је, ухваћен у лажима, допао затвора. Окретнији и вештији него Сава Василије му се просто наметнуо као помоћник и у цркви и у политици; 1750. год. постао је чак и владика не са искреним пристанком Савиним. У пролеће 1752. год. Василије је лично кренуо у Русију. У писму састављеном као препорука за руску царицу говори се како Турци желе да подвласте "овај једини слободни принципат црногорски" и како је Црној Гори, у борби с Млечанима и Турцима, једина нада у Русији. Црногорци желе да буду и мисле да јесу "под покровом сверусиског императорског величанства". У Петрограду Василије је предлагао, да се "принципат црногорски" унесе у руску царску титулу, али су му тамо одговорили да би за то била потребна бар формална жеља црногорског народа. О том се чуло чак и међу Србима у Угарској и говорило се, да је у ту ствар био посвећен и пећки патриарх. Чак су се проносили гласови, да би за кнеза Црне Горе под руским покровитељством имао доћи Јован Хорват, вођа српских исељеника из Аустрије у Русију. Василије је разлагао, у Русији, како је Црна Гора после Црнојевића остала република под влашћу митрополита и како су тад у њу улазила не само племена Црне Горе, него и Приморје и Брђани с Кучима, Братоножићима, Климентима, Хотима и Кастратима. Овом приликом Василије је објавио и једну своју промеморију као Историју о Черној Гори (1754.), историски и материално скроз непоуздану, као што се види и из осталих његових излагања. Он је у жељи да за Црну Гору и за себе лично извуче што више користи хтео да ту земљу претстави већом и значајнијом, како би Русија имала и сопственог интереса да је подржава. Ради тога је он и наглашавао у својим претставкама како тобоже већ траже савез с Црном Гором не само Млетачка Република, него и римски цар и "напуљска круна".
Василије је био дошао у везу и са претставницима Срба из Аустрије, па је, по њиховом примеру, тражио, да Руси отворе "мале школе" у Црној Гори, а одатле би свршени ђаци ишли после на даље студије у Русију. Обавештен о тадашњој сеоби Срба из Аустрије у јужне руске области он је понудио, да преведе у Русију и један део породица из Црне Горе. У Русији је Василије прошао добро. Кад је 31. марта 1754. у Москви служио литургију сама се царица причестила из његових рука, исто као и престолонаследник Петар. Добио је и приличне материалне помоћи. На повратку у Црну Гору свратио се у Беч. Одатле се потужио на митрополита Ненадовића напомињући уједно како су православни изложени гоњењу.
Кад је стигао на Цетиње Василије је нагло црногорској политици дао сасвим нов и борбен правац. За његова отсуства беше дошло до споразума с Турцима о исплати харача. О Малој Госпојини 1754. год. беше дошао везиров чохадар на Цетиње, да са својим људима прими данак. Василије је устао одлучно против тога. Зар он у Русији уверавао како је Црна Гора независна, па да сад на првом кораку буде демантован? Он је вероватно и искрено желео да Црна Гора покаже своју слободну вољу, веровао је да ће је и Русија помоћи у евентуалној борби. Под његовим утицајем Црногорци отераше турску комисију с Цетиња. Пун дивљења према Русији и њеној величини Василије је целу политику обрнуо потпуно према Петрограду, нападајући и Турке и Млечане. То је био уједно и начин, да против помирљиве политике свога стрица постави своју, активну и борбену, која је свакако више одговарала и темпераменту Црногораца. Он је о свом кораку обавестио руски двор наглашавајући да само од њега очекује избављења и заштиту. "Нашим доласком Црногорци су добили велику кураж".
Због таквог држања Василије је навукао на се, а добрим делом и на Црну Гору, мржњу и Млечана и Турака. Да сузбију руски утицај Млечани су почели делити новац и радити против Василија. Главно им је и најаче средство било у ускраћивању помоћи за борбу с Турцима, а нарочито непропуштање муниције. У Млецима се чак помишљало на то, да се прибегне старом њиховом средству, па да се Василије отрује. Међутим, Василије се сам у свом раду саплео. Отворио је борбу у исти мах на више страна и против спољашњих и против унутрашњих непријатеља. Обећавао је више него што је могао испунити (н. пр. у питању сеобе Црногораца у Русију), а злоупотребљавао је у великој мери поверење Руса. Руски посланик у Цариграду посредовао је, на основу његових вести, код млетачког колеге у корист Црногораца, али је после охладио видећи да Василије претерује. Активизам Василијев није одговарао снази Црне Горе, а савремене политичке прилике нису биле такве да би он могао наћи подршке на другој страни. Русија је била ушла у савез са Аустријом против Пруске и није могла у тај мах изазивати непријатељства и на другој страни.
Кад су се крајем 1756. год. кретали Турци на Црну Гору ова се нашла у врло тешком положају. Млечани су затворили границу и пазили строго да нико не прелази ни с једне стране. Чак ни брђанска и херцеговачка племена не усташе с Црногорцима. Василије је развио на Цетињу руску заставу, да дигне дух код људи. Али га је пре њих изгубио он сам. Видећи у какву је незгоду дошла Црна Гора, а лично омражен и код Млечана и код Турака, бојећи се за своју главу, он је побегао из ње тајно 1. новембра, и отишао је на Сењску Ријеку. Турци су с надмоћном снагом сузбили Црногорце, који су се храбро опирали, али су, због зимског времена и губитака, пристали на компромис. Црногорци су платили формално харач и обећали су пуну лојалност и Турци су се повукли.
Пун фантазије, а у жељи да поправи свој углед међу разочараним Црногорцима, Василије је са Сењске Ријеке слао Црногорцима писмене поруке о интересу Русије за њих и о помоћи коју им шаље. Није презао ни од превара. Из Ријеке је покушао, преко свог старог повереника Шаровића, да утиче на Црногорце да покупе један пук људи, који би отишли у руске српске колоније. Али у том, на срећу није успео понајвише због млетачке агитације. За Црну Гору толики губитак за оружје способног људства могао је претстављати праву катастрофу. Број људи које је покупио и повео из Црне Горе није био већи од 140. С њима је кренуо у Русију почетком 1758. год. На том путу дошло је до свађе између владике с једне и Шаровића и црногорских главара с друге стране. Та свађа довела је до узајамног оптуживања код руских власти, које је, природно, смањило кредит владици и његовим извештајима. Сем тога његови црногорски емигранти, остављени сами себи и варани од поласка из Црне Горе, правили су у Москви честе нереде и вршили пљачке и разна друга насиља. С тога их руске власти силом уврстише у војску или пустише да иду кућама. Да је при том много настрадао Василијев ауторитет разуме се само по себи. А он је морао да страда и иначе. Његови планови подношени руском двору били су понекад не само нереални, него и неозбиљни и скоро патолошки. Поред тога што је тражио 50.000 дуката годишње и топова и техничких трупа, што би се још могло разумети, он је тражио инжењере за копање злата и сребра у Црној Гори и за руску флоту Сењску Ријеку и друге неке ствари. Неповерење према њему види се очигледно у том, што је руска влада, на његове молбе, одредила за Црну Гору 15.000 рубаља, али их није хтела дати њему, него их је упутила преко свог човека, пуковника Пучкова. После дужег бављења у Русији Василије је, с Пучковом заједно, дошао у Црну Гору тек у лето 1759.
Пучков је овом приликом испитивао стање у Црној Гори. Његови утисци нису били повољни. За народ је налазио да је самовољан и недисциплинован и лак на преке мере. Цркве су биле у бедном стању и једва су изгледале као храмови, иако је Русија за њих слала нарочите помоћи. За такво стање он је бацао кривицу у првом реду на саме владике, а нарочито на Василија, кога је приказао веома неповољно.
Поучен искуством Василије је после повратка из Русије изменио своје држање према Турцима. Покушао је да то учини и према Млечанима али без много успеха, јер му ови нису веровали. Ушао је, међутим, без потребе у распре с Дубровчанима, који су се тужили због црногорских пљачкања њихових поданика, па је чак претио да ће с војском упасти на дубровачко подручје. Али Василије је био природа, која се није дала лако обуздати. У пролеће 1762. год. он је тражио поновну дозволу да иде у Русију и да тамо излаже потребу о ослобађању црногорског "опшчества" од турског ига. После Пучковљева извештаја расположење у Петрограду за Црну Гору није било много повољно. Од ње, рђаво уређене, говорило се тамо у службеном излагању, за Русију не може бити никакве стварне користи, а може се имати неприлика са Турцима и Млечанима. С тога је руски одговор био негативан. У Василијевој глави ницали су, ипак, стално нови планови. Године нису смиривале његов активистички дух. Баш ових година, 1763., он је смишљао план о стварању уједињене српске државе, која би обухватала, поред Црне Горе, Србију, Босну, Далмацију, северну Албанију, Бугарску и чак Војничку Границу, без мало највећи део Срба под турском и аустриском влашћу. Али како да се оствари тај план? Којим средствима? Василије је и сад рачунао с руском помоћу, иако је из Русије баш у то исто време добио хладан одговор и препоруку да Црна Гора мирује. Сем тога, он је помишљао на устанак Срба у тим областима, наравно са борбама и против Млечана, и против Турака, и против Аустрије. Василије је о том писао карловачком епископу Данилу Јакшићу, али није, наравно, могао за такву акцију придобити никога, који је реално мислио. То је била лепа жеља и доказ о његовој националној свесности, али то је, у практичном погледу била чиста магла.
Да поправи свој глас и да добије нових средстава за Црну Гору Василије се решио, да и по трећи пут пође у Русију, после промена које су биле извршене на руском престолу. На Цетињу се чуло, да је царица Катарина II "истина заштитница грчког православља", па се учинило корисно доћи у везу и с њом. Василије је кренуо у Русију крајем пролећа 1765. год., претстављајући се као "глава и началник" Црне Горе, без и мало обзира на старог владику Саву. Али у Русији, у коју је стигао с јесени, Василије се разболео и 10. марта 1766. умро у Петрограду. Сумње нема, да је он својим честим причањима о Русији и својим путовањима у њу с намерно прављеним култом те земље знатно допринео, да се у Црној Гори XVIII века, кроз широке народне редове, пронесе глас о њој и да се створи безгранична и одана вера у Русију, каква, у толикој мери, није постојала ни у једној другој нашој области. Црна Гора, од средине тога столећа, могла се без мало сматрати као каква руска експозитура, у којој је народ вољно пристајао да своју судбину веже за удес велике словенске православне царевине. У шали се често говорило, како Црногорци воле да кажу колико има "нас и Руса"; у ствари, у народу се то везање сматрало као сасвим природно.
Колико је руски култ у то доба био захватио целу Црну Гору види се најбоље по полукомичној авантури са пустоловом Шћепаном Малим Рајчевићем. Уз божићне посте 1766. год. беше стигао у Махине неки странац, видар, и то, како по предању прича С. М. Љубиша, "го, бос, снебђен", заносећи "као по крањски" и говорећи "споро и натегом". Ту му је, не знамо тачко под чијим непосредним утицајем, дошла на ум мисао да се прогласи за руског цара Петра III, који се некако спасао намењене смрти. Таквих је авантуриста било још, и у Русији и ван ње. Мисли се, да је то учинио у договору с неким људима из круга владике Василија, који су ишли с њим у Русију и имали тобоже прилике да виде цара, односно царевића. По Његошу он се прогласио за цара у априлу 1767. год. Ми, међутим, знамо за његов проглас народу тек из септембра те године, којим их је позивао да се умире међусобно и на коме се био потписао само као "Шћепан Мали и најнижи од свих на свету, добар с добрима". У том месецу о њему се не само говорило као о руском цару, него се већ водила и препирка. Његов домаћин Вуко Марков из Махина, који је био Василијев пратилац у Русији, ревносно је ширио тај глас. Шћепан сигурно не би пристао на такву мистификацију, врло опасну у осталом, да није видео лаковерност света и да није култ Русије изазвао амбицију да покуша срећу. Његов лик био је вероватно сличан Петровом, па му је то било дало почетну мисао. Али ствар није ишла лако. Врло рано јавиле су сумње и код извесних отреситијих и трезвенијих Црногораца и код њихових суседа. Шћепан сам није демантовао те вести о себи и то је најбољи доказ да је био свестан саучесник у целој превари, мада извесни писци верују да је његова улога била више пасивна. Мотив за ту обману била је са Шћепанове стране жеља за влашћу, а код његових помагача тежња за личном коришћу. Владика Сава, већ оронуо, можда је сумњао у Шћепаново казивање, али му је ипак пришао с извесним респектом, слао му поклоне, и искоришћавао његов утицај. Тек после извесног времена сетио се, да ствар јави руском посланику у Цариграду и да отуд тражи објашњење.
Шћепан је за то време ступио у везу са пећким патриархом Василијем Бркићем, последњим Србином на том положају пре укинућа патриаршије. Одмах по преласку Арсенија IV у Аустрију постављен је био за пећког патриарха Грк Јанићије Караџа, протосинђел патриаршије, који је био посвећен у Цариграду. Чињеница, да је у релативно кратком року и други патриарх напустио своје место и пошао са турским непријатељима морала је изазвати негодовање на Порти и дати маха оним грчким елементима који су радили против независне српске цркве. Од Јанићијева доласка на чело цркве у Пећи српски утицај се видно потискује. Грци постепено узимају маха. Патриарх Гаврило, исто Грк, помиње се као отворен непријатељ српских првосвештеника, које гони на све начине. Поједини Срби, и кад успеју, с много мука и жртава, да мимо њих дођу до патриаршиске власти, имали су много незгода и окапања. Сама патриаршија је била опала и без много угледа, а одржавала се помоћу великог притиска на свештенство и народ. Културног значаја није имала скоро никаква; за цело време XVIII века Пећ и његова црква нису дали ниједног писца од вредности и ниједно дело које би вредело помена. У каталогу пећке патриаршије налази се свега очуваних 5 рукописа, који су писани XVII-XVIII века. У дневнику трговца Петра Андрејевића из Пећи, писаном средином XVIII века, патриаршији није обраћана никаква пажња; види се, да није много утицала у његовом животу.
Василије Бркић, последњи српски патриарх, имао је врло буран живот, али не и најбољи глас. Био је ђакон патриарха Арсенија IV и побегао је 1749. год. из Карловаца, под тешком сумњом да није био чистих руку. Потуцао се по свету и дошао је у Турску, где је 1756. год. постао новобрдски, а три године потом сарајевски владика, не показујући велику црквену ревност. Патриарх је постао 1763. год. и то, по млетачким извештајима, под врло сумњивим околностима. Ту је дошао у сукоб с Грцима, који га оптужише на Порти и успеше, да га турске власти заточе на Кипру. За то време било је свргнуто неколико српских епископа и замењено Грцима. Нове грчке владике, осам их на број, дошле су лично у Цариград и, очевидно по упутству Фанара, тражиле да се укине пећка патриаршија. Патриарх Калиник II, Грк, који је дошао после Василија, поднео је у исто време оставку на свој положај, тужећи се на презадуженост поверене му цркве. Све је било удешено, да се испуни стара грчка жеља. На претставку патриарха Самуила пристао је султан Мустафа III 11. септембра 1766., да укине пећку патриаршију и да је подвргне цариградској. Као награду за то исплатила је цариградска патриаршија пећке дугове Порти.
Василије Бркић се некако спасао из ропства на Кипру и успео је да се врати у близину своје некадашње резиденције. Крајем 1767. год. налазио се међу Пиперима. Одатле је дошао у везу са Шћепаном Малим, а домало се и састао с њим у Маинама. Митрополит Сава посумња, да би договор Шћепанов с патриархом могао испасти на његову штету и с тога, да их предупреди, поста нешто активнији. У исто време стиже му вест од руског посланика из Цариграда, да је руски цар Петар III давно умро и да они у Црној Гори имају посла с једним обичним пустоловом. Али се Шћепан није дао изобличити. Повезавши извесне људе око себе обећањима и изгледима на материалне користи он је прешао у нападаје. Владике не деле добијени новац из Русије народу, него га троше само на себе; Сава је млетачки човек и противник његов зато што је руски цар; и све се удешава да се Црна Гора одвоји од Русије. Лакоми на руске дукате многи људи приђоше Шћепану, који старог владику стави под стражу у манастиру Стањевићу. Само, у тој политици он није могао дуго истрајати. Јавиле су се теже и озбиљније компликације с поља.
И на Порти и у Млецима знало се добро, да Шћепан није Петар III и да се има посла с једним пустоловом. Али се није могло трпети двоје: прво, да тај пустолов јача углед Русије; и друго, да буни народ против Млечана и Турака, што је он чинио, да би себи придао више значаја. И с тога су и на једној и на другој страни предузете мере против њега. Млечани су затворили границу према Црној Гори, а Турци су је у лето 1768. напали, тражећи да им се издају Шћепан и патриарх Бркић. У том походу Турци нису постигли што су желели; сметале су им велике временске непогоде и жилав отпор Црногораца. Допрли су до Чева, па су се одатле морали вратити. Нешто због неслоге паша, који су водили војску, а нешто због панике која је захватила један део чета због удара грома усред њихове ордије. Млечани су за то време били притегли своје поданике у Маинама, Брајићима и Поборима. Око 110 људи су похватали и затворили у галије, а срушили су 34 куће присталицама Шћепановим.
Црногорцима је олакшало положај и то, што се Турска у то време, гурана од Француске, заплела у рат с Русијом. Владика Сава пред опасношћу од Турака, здружио се сасвим са Шћепаном. Угазивши у рат с Турском и руски претставници гледали су на Шћепанов случај мало блаже. Овај чудни и непознати човек, истина с фирмом руског цара, успео је да у самовољној Црној Гори створи извесно поштовање његове власти. Саме млетачке власти признавале су то у својим поверљивим извештајима. У својим службеним актима он се није нигде потписивао као Петар III, него само као "Мали Сћепан по милости божіеи господаръ". У народу он је, наравно, дао штитити гласове како је и нови руско-турски рат у ствари добрим делом ради њега и како ће он, као природни руски савезник, проширити црногорско подручје од Скадра до Дубровника.
Катарина II, исто као и цар Петар Велики, у својој акцији против Турака рачунала је са сарадњом балканских хришћана и позивала их је, да јој се придруже. Ради тога је упутила у Црну Гору кнеза Ђорђа Долгоруког, који је имао да ликвидира и Шћепаново питање. Долгоруки је стигао у Црну Гору крајем јула 1769. На збору главара, на Преображеније, он је заклео Црногорце на верност Русији и царици Катарини. У исто време дао је затворити Шћепана. Али у додиру с народом он се уверио, да је тај човек у земљи ипак био од користи и да није био ни од какве штете по руске интересе. Међу црногорским племенима, од којих се свако сматрало као не мање од других, Шћепан је претстављао неку врсту централне световне личности и, према том, био као претставник толико потребне централне власти. Долгоруки је, видећи то, после не само ослободио Шћепана, него га је оставио и на власти и пред полазак му је предао остатак новца што га је био донео за Црну Гору. Налазио је, да је боље са Шћепаном добити Црну Гору као каквог-таквог помагача, него је, уклањањем његовим, оставити замућену и закрвљену. Са кнезом Долгорукијем отишао је средином октобра и патриарх Бркић, који је устао против Шћепана и који се није слагао ни са владиком Савом.
У дневнику, који је водио један члан кнежеве пратње, Шћепан је описан као полукомична фигура. "Раста је средњег, лице му је бело и глатко, коса светло-црна, кудрава, зачешљана назад и без везе распуштена, млад је - око 35 година - одевен у свилену белу антерију као Грци. На глави му плитка капа од црвеног сукна коју ни пред ким не скида... Глас му је танак, налик на женски; говори брзо а изговор му је босански". Пуна осуде је карактеристика владике Саве, која је дата очигледно по казивању патриарховом. Он је приказан као дволичан, глуп и злобан, "а најгоре је што је лакоман на новце". Још тежа је карактеристика владичине пастве. "Црногорци, готово сви, не знајући никакав ред и будући удаљени од хришћанства и човекољубља, хране се пљачком и грабежем не питајући ни за веру ни познанство ни човештво. Ту крађу они називљу вечитим ратом с Турцима, а у самој ствари они и не виде Турчине ван црногорских каменова и својих кућа. И у борбама плашња, издаја и неверство тако су обичне ствари, да губитке турске ваља приписати само камењу и тешким пролазима". Тако оштро, и очевидно претерано, није писао о Црногорцима нико други, а најмање са пријатељске руске стране. Можда је то незадовољство дошло с тога, што Црногорци нису хтели да приме одмах све оне реформе, које им је кнез Долгоруки ауторитативно хтео да уведе. Нарочито су енергично устали против тога, да им се ма из којих разлога одузима оружје, што је кнез, изгледа, усмено препоручивао, да би се смањила међусобна убијања и крваве отимачине. Много рђавог о Црногорцима испричао је руској мисији и патриарх Бркић, који је био огорчен на њих. Казивао је чак, да су га хтели за новац издати Турцима и да се спасао само тако, што је издајницима дао све што је имао. То је деловало и на кнеза Долгоруког, па је на Црногорце гледао с пуно неповерења. Писац дневника казује, како је владика Сава, као млетачки човек, оптуживао Русе, да их хоће да заведе с Турцима и како је то имало извесног одзива у народу. "Непрестано општење како с Турцима тако и с Млечанима несумњиво је тврдило да се ради о издаји, тако да се ваљало бојати Црногораца не мање од Турака". Тим речима правда се кнежева одлука да остави Црну Гору кришом и да, исто тако тајом, изведе и патриарха, који тобоже није био сигуран за своју главу. Из целог дневника види се, међутим, јасно, да је ауторитет Шћепанов код народа био одржан и поред кнежевих поступака и да је, можда, и то допринело незадовољству руске мисије.
Црногорци нису предузели неке веће акције против Турака, него су по свом старом обичају вршили четничке препаде. Шћепан није био за ратничке подвиге, ни по природи, ни по разуму. Непомагана од Млечана Црна Гора није могла примити сама борбу. Шћепан је, сем тога, у лето 1770. и лично настрадао. Приликом пробијања једног пута мина га је ранила осакативши му једну руку и десно око. Руски успеси против Турака имали су, наравно, жива одјека у народу; у Црној Гори с радошћу се очекивала руска флота адмирала Орлова, за коју се знало да је савладала турско бродовље. Али га Шћепан није дочекао. Он је 11. септембра 1773. нађен заклан у својој соби. Преклао га је његов слуга, Грк, у кога је Шћепан имао велико поверење, а учинио је то, по општем веровању, потплаћен од скадарског паше.
Његов пример није остао осамљен. Већ идуће године појавио се нови пустолов у Црној Гори, који се издавао за потомка Херцега Степана и који је и за себе тврдио да је дошао из Русије. Други авантуриста био је Стијепо Зановић из Будве, који је покушао да се протури у Црној Гори као Шћепанов наследник, односно као други Петар III. Али обојица нису имала успеха; и црногорска лаковерност имала је својих граница. После се Зановић пробијао кроз свет као ретко окретан пустолов долазећи у везе, посредне и непосредне, са првим личностима тадашње Европе. Како се вест о загонетном и необичном Шћепану Малом ширила кроз европски свет и изазивала интерес за њ Зановић се није устручавао да се самом Фридриху Великом писмено јави као "Степан Мали од Црне Горе". Завршио је живот самоубиством 1786., пошто се свуда онемогућио и изиграо.
Руски успеси у рату с Турцима нису били брзи, али су били сигурни. Руси су заузели Влашку и Молдавску, а њихова флота је ушла у Егејско и Јадранско Море, помагана, први пут у историји, од енглеских лађа. Иако на Балкану, у вези с том акцијом, није било већих покрета, сем неколико грчких побуна малога стила, осетило се ипак на све стране колико је овај рат дигао руски престиж и утицај. Нарочито се беху забринули непосредни суседи Русије, Аустрија и Пруска, да Русија не би несразмерно ојачала. Аустрија је још нарочито зазирала од руског утицаја у Подунављу и на Балкану и, да би га спречила, припремала је 1771. год. тајни уговор с Турцима. Прва подела Пољске, изведена 1772. год., имала је да задовољи све три заинтересоване државе, Русију, Пруску и Аустрију, извесним териториалним проширењем. Русија је, после узалудних покушаја да се нагоди с Турском, наставила рат и пренела га и на Балкан. Кад је турска војска у Бугарској била опкољена пристала је беспомоћна Порта на мир, који би склопљен јуна месеца 1774. у Кучук Каинарџи. Тим миром Турска се обавезала да ће штитити хришћанску веру, а руским претставницима у Цариграду је признато право посредовања у корист православне цркве и, сем тога, у корист Влашке и Молдавске, које су добиле неку врсту самоуправе. Русији је дато право и да оснива конзулате по Турској Царевини. Ови успеси дигли су глас и углед Русије. У европској Турској, где је православних било више него муслимана, Русија је правом посредовања у корист православне цркве добила моћно политичко оруђе у своје руке и она га је у доброј мери и искоришћавала. "Тим је", вели тачно др Васиљ Поповић, "ударена основица руској политици, која је преко протектората над хришћанима тежила за протекторатом над Турском, све док није на париском конгресу 1856. тај руски протекторат замењен европским... Кучук-каинарџиски мир значи прелазак водства у источном питању са Аустрије на Русију и утврђење утицаја ове последње на Црном Мору и у Дунавским кнежевинама. Београдски мир је сузбио Аустрију на балканску границу, а кучук-каинарџиски је довео Русију на ту границу".
Руски утицај у корист православља није се ограничио само на Турску. У XVIII веку ојачале су и на млетачком подручју борбене католичке тенденције против православља. Православни епископ у Далмацији би, на захтев католичког свештенства, 1722. год. протеран из млетачке државе. Један од великодостојника западне цркве писао је против православних са невероватном оштрином. "Манастири далматински то су нечисти извори, из којих потиче отров за вјеру и за морал; калуђери су слијепи вође ослијепљенога народа; не знају другог језика осим илирскога, не познају других књига осим московских, немају друге науке него просити, нити другог богословља, него псовке противу обреда и догмата латинског". Год 1735. издаде проводитор Зорзи Гримани декрет, по коме ниједан православни свештеник није могао вршити своје службе без признања прелета католичког обреда. Против православних се већ тада говорило, како имају симпатија само за Русију и како раде само по руским упутствима. У вези с Црном Гором они желе да Далмацију или бар Боку учине руском. Година 1737-8. у Далмацији су чак рушене православне цркве, а тамнице су биле пуне православних свештеника. Отпор Срба био је јак и свестан. Кад им млетачка влада, по саветима католичких првосвештеника, није дала да добију свог црквеног поглавицу, српски свештеници су сами, на далматинском Косову, 1750. год. изабрали за свог епископа родољубивог проту Симеона Кончаревића, човека лепе личне културе, који је израдио и један данас затурени, али, по одломцима и садржају судећи, важни летопис православне цркве. Кончаревић је потом посвећен за епископа у манастиру Дужима од три наша епископа 1751. год. Против тог посвећења протестовао је међу првима црногорски владика Василије Петровић, бојећи се, да би могли бити окрњени његови интереси у Боки. Интриге противника и лабавост млетачких власти довеле су 1753. год. дотле, да је и Кончаревић напустио Далмацију и да је после био оглашен за државног издајника.
И код Млечана је био врло жив страх од Русије, и то не само због руског утицаја на њене грчке поданике по острвима, него и у Далмацији међу Србима. Веровало се, још пре овог руско-турског рата, да Русија има и неких политичких планова на овим странама. С тога су млетачке власти и подупирале католичко свештенство не толико из верске нетрпељивости колико од тог страха. Да би прекратиле црквене везе с Русијом и долазак руских књига у Далмацију млетачке власти су помогле оснивање једне словенске штампарије у свом граду, коју је око 1758. год. отворио Грк Димитрије Теодосијев. Франћеско Диједо, далматински проведитор, објавио је 1760. год. наредбу, по којој ниједан свештеник није даље могао вршити своје службе без претходног патента католичких бискупа, а сви се свештеници, који нису млетачки поданици, имају прогнати. Православни би тако дошли потпуно под власт грчке цркве. Разумљиво је с тога, што је у народу дошло до протеста и до отказивања послушности. Видећи да протести у самим Млецима не помажу много далматински Срби се обратише руском претставнику у Цариграду. И успеше. Руски двор се заинтересовао за њихову судбину и посредовао је у Млецима. Млетачка влада још те исте године опозва Диједову наредбу и домало промени осетно своју политику према православној цркви.
Руски утицај осетио се и у Дубровнику. Свесловенска активност XVI-XVII века обратила је пажњу учених Дубровчана и на ту велику словенску државу, иако с њом нису имали живљих веза. Кад је Петар Велики почео своју реформаторску активност, он је за своје поморске стручњаке узео неколико Бокеља, од којих је Мате Змајевић постао адмирал младе руске балтичке флоте. Имао је и два истакнута дубровачка сарадника, Јеронима Наталића и Иву Тудизића. На руском двору препоручивао је Дубровчане Херцеговац Сава Владиславић, бивши трговац, вешт и утицајан човек, кога је Петар учинио грофом и коме је поверавао врло важне мисије чак и у далекој Кини. Дубровачка влада, у својим писмима цару, кликтала је после његове победе код Полтаве, а и у дубровачкој књижевности јавило се неколико одзива у славу цареву. Најпознатији је Сјеверски плам Игњата Градића, који је доспео у Петрове руке. Али, строго католички град ипак није хтео испунити цареву жељу, да дозволи Владиславићу подигнути у њему православну цркву.
Односи између Дубровника и Русије заоштрили су се без потребе за време овог последњег рата. Дубровчани су, као турски вазали, били запленили једну руску лађу и чинили су Турцима и других услуга. Заповедник руске флоте, гроф Орлов, коме су стизале разне доставе о држању Дубровчана, преузеће репресалије. Не само да је запленио око 50 дубровачких лађа, него хтеде чак и да бомбардује сам Дубровник. Уплашена република обрати се на све стране за посредовање, а захвапи и код царице Катарине. До мира је дошло тек 1775. год. у Ливорну. Дубровник је добио натраг своје лађе, али је зато, овога пута, морао не само допустити долазак рускога конзула у Дубровник, него и дозволити да он у својој кући подигне православну капелу. Дотле, православни у Дубровнику нису имали ни своје богомоље, ни свог свештеника, па чак ни свог гробља у градском подручју, него су им хитне свештеничке дужности обављали калуђери из блиског манастира Дужи. Дубровчани су дуго настојали да избегну ту обавезу и тражили су чак и интервенцију Марије Терезије, али је све било узалуд. Међутим, кад је руски конзул дошао у град пошло им је доиста за руком, да посредовањем код њега и другим изговорима одложе извршење те одлуке. Прва православна црква у том граду као мала капела отворена је тек 1790. године. То је било оне године, кад су Руси заузели Исмаил и показали знатан успех на капији Балкана, и кад је један безимени српски песник у народски сроченој песми одушевљено хвалио Русију и кнеза Потемкина, гледајући у њима нове носиоце своје судбине.
|
