Размах Црногораца
За време владике Саве и Шћепана Малог постојао је у Црној Гори и гувернадир. Био је то Јован Радоњић, човек из угледног братства, али у оно доба још млад и без утицаја. Постоји један акт од 20. августа 1770. са потписом владике Саве, који истиче непроверени и доста сумњиви родослов породице Радоњића и наглашује, да је породица Радоњића била од пада Црнојевића прва међу црногорским кућама и да се увек налазила на челу Црногораца у борби с Турцима. На основу свега тога црногорски збор на Цетињу признао је тобоже Јовану Радоњићу наследно гувернадурство. О Шћепану Малом, који је у то време држао стварну власт у Црној Гори нема ни помена. С тога, и из других разлога, нама тај акт не изгледа нимало веродостојан, као што нису веродостојни ни његови наводи. После Шћепанове погибије, уз слабог и већ сасвим остарелог владику, Радоњић је доиста дошао до извесних утицаја у земљи. Он држи пола државног печата и у државним актима потписује се на првом месту.
Радоњић је у Црној Гори заступао аустрофилску политику. Има један мемоар упућен бечкој влади 1779. год., који су потписали он, сердар Иван Петровић и владичин синовац архимандрит Петар Петровић, а који је пун прекора на рачун Русије, а иначе несимпатичан ради самохвалисања и многих нетачности. Тим актом они су се нудили под покровитељство хабзбуршке куће и пристајали су, да Аустрија уведе у Црну Гору своју посаду од 150 људи било страних, било домаћих, и да главари сами, с владиком и гувернадуром, примају плаћу од Аустрије. Они су свратили лично у Беч и при одласку за Петроград и при повратку с тога пута. Цар Јосиф није био одушевљен том понудом; "све жеље тих људи", пише он, "показују слабост, сиротињу и немоћ". С тога је решио да се с њима поступа лепо, али да се не улази ни у какве обавезе.
Кад је умро владика Сава (26. фебруара 1781.) његов духовни наследник био је привремено његов сестрић, Арсеније Пламенац, који је био завладичен још за његова живота, али стварни наследник имао је бити синовац му, архимандрит Петар. У Црној Гори већ се уобичајило да владике имају бити из куће Петровића, а и цело је братство те моћне његушке породице то тражило. Млади Петар (рођен 1747. год.) био је даровит човек и са далеко више моралних врлина него његови преци Василије и Сава. Од 1762-66. год. провео је на школовању у Русији, а од 1766. год. помагао је свом стрицу.
За то време ојачао је утицај Радоњићев, с којим је једно време сарађивао и млади архимандрит. Петар Радоњић је 1781. год. долазио поново у Беч и понављао своју познату молбу. Бечка влада упутила је на то пуковника Паулића у Црну Гору да испита ствари. Овај је 10. августа 1782., после повратка с пута, поднео дуг и врло занимљив извештај. Паулић није дошао у Црну Гору сам, него са малом пратњом, која је морала обратити пажњу на се и у земљи и у суседству. Нарочито се био узбунио скадарски Махмуд-паша Бушатлија, човек бесан и безобзиран, који је чак претио упадом у катунску нахију. У самој земљи нико нема правог ауторитета, јер нико нема снаге да примени ефективне санкције против незадовољника. Крвна освета, у тај мах између куће Радоњића и Ђурашковића, паралисала је за извесно време сваки заједнички рад. Али је Паулићу ипак пошло за руком, да главне људе придобије и да им улије поверење у Аустрију. Цела Црна Гора бројала је тада 4.884 куће. Број ратника, по Паулићевом рачунању, износио је до 8.000 душа. Митрополити живе више у манастиру Стаљевићу него на Цетињу; ту се налази и једна "бедна" школа за свештенике. Народ се карактерише, каже тај извештач, срчаношћу, слободом, леношћу, осветољубивошћу и поносом. Турцима плаћају данак кад морају, али избегавају да то чине, иначе не признају да су им Турци господари. Одушевљење за Русију попушта, јер је руски двор далеко и јер од њега нису добили онолико колико су очекивали. Цар Јосиф после тог извештаја није био ништа боље расположен за црногорску ствар. Он је налазио, да од те земље Аустрија не би имала никакве користи у мирно доба, а имала би на њу доста да троши, а и у рату корист од ње не би могла бити велика. Пристао је само, да се црногорским главарима подели 2.200 дуката, да их, за сваки случај одрже у доброј вољи.
Не знамо поуздано како је руска влада дознала за те везе, али знамо да је у то време доста оладила према Црној Гори. Кад је после смрти владике Пламенца (1784. год.) Петар I пошао у Петроград да се завладичи, руски посланик у Бечу није хтео да му изда пасош, него је морао отићи у Карловце. Ту је хиротонисан 14. октобра 1784. Да би добио помоћ за цетињски манастир он се исте јесени обратио у Петроград, а почетком 1785. год. је пошао лично у Русију. Али ту је доживео непријатно изненађење. Руске власти су наредиле, да се млади владика прогна с њихова подручја. Царица Катарина је, у последњи час, наредила да се владика врати, али је увређени Петар то одбио. Чак се зарекао, да његова нога никад више неће крочити у Русију.
За време Петрова отсутства Црну Гору је задесила тешка катастрофа. Њен стари непријатељ, бунтовни Махмуд-паша Бушатлија, спремао се од 1784. год. да је напане. У пролеће идуће године то је већ било јасно свима. Узалуд је Радоњић молио млетачке суседе за помоћ и скретао им пажњу на опасност и за њихово подручје. Јуна месеца упала је Бушатлијина војска у Црну Гору и без много муке 10. или 11. јуна стигла на Цетиње и попалила манастир. На повратку Махмут је, тобоже да прекрати пут, пошао у приморје и напао Паштровиће. Ту умало није платио главом од једног храброг бокељског попа, кога Ст. М. Љубиша велича у својој приповеци Поп Андровић нови Обилић.
Стање које је затекао владика Петар кад се вратио било је очајно. Земља прегажена и похарана, а земља љуто завађена. Извесна племена беху чак повила главу пред победником. За неуспех се окривљавало међусобно, са много жучности, а главне оптужбе падале су на рачун управљача. Зло од кога је Црна Гора тога времена нарочито страдала била је крвна освета. Радоњић је крајем 1787. год. писао једно очајно писмо у Беч. Поред свих других невоља Црну Гору мучи и глад; "народ је доша васколик да помре или да се пресели". За младог владику, у првим часовима мисије, биле су пуне руке посла, и то изузетно тешког.
У то време беше почео и руско-турски рат, коме се почетком 1788. год. придружила и Аустрија. Црна Гора улазила је у аустриску интересну сферу и Беч се овога пута решио да предузме акцију и на тој страни. Упутио је међу Црногорце мајора Филипа Вукасовића, који се већ раније са Паулићем бавио међу њима, са неколико официрских другова, и с њима заједно упутио је и свој "патент" издат 17. (28.) априла 1788. Патент је служио као легитимација његовим официрима, који су долазили да се непосредно договоре о заједничкој борби против "тирјанства отоманске власти". У исто време они су имали да придобију за Аустрију и Бушатлију, који се беше одметнуо од султана. Али, у исто време, упутили су у Црну Гору и Руси једног свог мајора, Србина Саву Мирковића. Руски посланик у Млецима Ал. Мордвинов писао је владици позивајући га на сарадњу, али у том писму није ништа говорио о Аустрији. Опат Фрањо Долћи, Дубровчанин, који је имао тесних веза с Црногорцима и који ће после постати секретар владичин, опомињао је одлучно Цетиње, да се држи Русије и да избегава везе с бечким људима. Кад је Мирковић дошао у Црну Гору он је отворено агитовао против Аустрије тврдећи да "тирански поступа с народима грчке вјере".
Владика Петар прешао је на руску страну. Аустриски официри, без имало обзира, покушаше да у Црној Гори изазову метеж. Сами кажу, да су на силу хтели одговорити силом, као да су у својој кући. Да не би дошло до међусобне крви, јер је Вукасовић био придобио нешто Црногораца с гувернадуром на своју страну, владика је попустио и пристао је да сарађује с Аустријанцима. Ови су међутим доживели тешко разочарање с Бушатлијом. Тај вероломни и скроз неморални човек, ушао је у преговоре с њима, заклео се, и примио и дао пријатељске поклоне, а онда је аустриске преговараче (тројицу официра) и њихова српског пратиоца дао из заседе побити и опљачкати. Положај аустриске мисије постао би после тога и у Црној Гори можда одмах неодржив, да им није стигла посада од 100 личких граничара, за коју се говорило да је претходница веће силе. После тога, Аустријанцима није било тешко, наговарањем и новцем, кренути Црногорце против Албанаца. У толико пре, што се веровало да је Црна Гора и иначе била кивна на Бушатлију. Напад на Спуж извело је 400 Црногораца, 220 личких војника и повећи број Брђана. При нападу су били присутни владика, гувернадур, Вукасовић и многи главари. Аустриски извештач, свештеник и песник Јосип Крмпотић, сав успех борбе приписује Личанима, а за Црногорце бележи да су се борили неискрено, односно само привидно, и да су их после сматрали као непријатеље. Нису помагали чак ни владичина преклињања. Тако је цео поход завршио с неуспехом. Крмпотићев извештај подудара се у многом са оним руским из мисије Долгорукова и није нимало повољан за Црногорце, који да су непоуздани, необуздани, грабљиви и лакоми на новац. Међутим, Крмпотић не оцењује у довољној могућности, да је црногорско држање резултат руске политичке агитације и уопште неповерења према аустриским људима. Било је, вероватно, и потајне млетачке агитације. Резултат свега био је тај, да је Вукасовић, исто као и Долгоруки, са својим људима морао кришом да напушта Црну Гору. А морао је напустити, под аустриским притиском, и мајор Мирковић.
После свог одласка Вукасовић је покушао да преко Радоњића створи од Црногораца посебан одред и да их, у споразуму са својим старијима, делом пресели у аустриске земље, али је владика предузимао све да тај план осујети. Између Радоњића и владике настао је потом приметан разлаз, али је владика однео победу. Из простог разлога, што је цео покрет Аустрије "запео у песку" и што се од свих обећања није остварило ништа. Резервисани став владичин према Аустријанцима показао се као мудрији. Радоњић је сам признавао, како је постао онемогућен у народу "зато сам их одвојио од Русије". Међутим, стање у напуштеној земљи мора да је било веома тешко. Русија се, заузета у Влашкој и Молдавској, и иначе, није интересовала за Црну Гору, а Млечани су били у пуној декаденцији. Шта је могло да се ради? Или признати Бушатлију и његову власт или тражити опет какве било помоћи од Аустрије. Само се тако може објаснити, да су се 22. маја 1791. сви важнији главари, с владиком и гувернадуром на челу обратили поново у Беч с молбом, да упути у Црну Гору једно лице, које би је довело у ред "по прилици остали просвештени народа, регулати республика и владенија", а коме би они били верни поданици.
Нарочите је муке задавао Црногорцима Махмут-паша Бушатлија. Он је привлачио себи суседна племена милом или силом, тражио хараче и диктовао понашање. Казнени походи његових чета били су чести и свирепи. Владика Петар јављао је у Беч, да је Махмут ушао у везе с Французима и да је генерал Бонапарте у мају 1796. упутио једну ескадру у албанске воде, а самом паши неколико стручних војних лица. Помогао је пашино одметништво од султана, који није хтео да прихвати француске понуде. Кад су у јулу те године почеле веће борбе између Махмута и Црногораца Французи су отворено помагали свог скадарског пријатеља. Владика је за Црну Гору тражио помоћ Аустрије. Он се лично, у војној опреми, ставио на чело војске и однео је прву победу 11. јула код Мартинића, а другу 23. септембра на Крусама. У овој другој борби погинуо је сам Бушатлија, а Црногорци су преотели 15 барјака и много оружја. То је била значајна победа, која је ослободила Црну Гору од опасног и безобзирног непријатеља и која јој је за дужи низ година обезбедила мир на тој страни. То је први већи успех владичин, који му је донео појачан углед у народу и који је дигао значај Црне Горе у целом суседству. Као видна последица те победе било је све очигледније гравитирање Црној Гори суседних ускочких области око Мораче и Лима и тешње припајање Брђана уз црногорску матицу.
Тек што је свршио с Махмут-пашом пред владику су се били ставили нови задаци. Миром у Кампоформиу 6. (17.) октобра 1797. била је коначно ликвидирана стара Млетачка Република, коју су Французи већ пре тога онеспособили за даљи живот. По тајном споразуму с Французима у Леобену, априла те године, наследник Млетачке Републике у Далмацији постала је Аустрија, која се на тај начин обештетила за губитке на западу и у Италији. Кад су у мају 1797. стигле у Боку вести да је у Млецима, под притиском Француза, дошло до крупних промена у државном уређењу, народ се био узбунио и забринуо. Не само у чисто православним крајевима него и у католичким местима Котору и Будви донесена је одлука, да се замоли цетињски владика да их помогне у борби с Французима, ако би до ње дошло. Требало је, исто тако, мислити и на одржање реда. У Дубровачкој Републици избила је доскора озбиљна побуна сељака у Конављу, а комешања је било и на другим странама. У земљи је врило. Кад се чуло, да ће Млетке заменити Аустрија католички елемент опредељивао се више за њу него за Црну Гору, док су православни хтели свакако да се сједине под владичином влашћу. Владика је, у споразуму с Млечанима, а по позиву грађана, био дошао у Будву, али Которани не пристадоше да пусте Црногорце у град. Између православних Ришљана и католичких Пераштана дошло је због тога и до борбе.
Владика се с Црнгорцима није ни покушао одупирати аустриској војсци, кад је почетком августа стигла у Боку. Он је изјављиво, да је посео Будву само да одржи ред и да је повраћа царској власти с добром вољом. Владика је утицао и на Паштровиће, да приме царску власт без услова и без протеста. Али у тај мах стиже француски протест. По уговору они су уступили Аустрији Далмацију а не и Боку и тражили су сад, да аустриска војска напусти ту област. У неприлици, Аустријанци беху склони да се повуку, али замолише Црногорце да се нађу Бокељима на руци. Ови доиста упутише у приморје своје људе, да се, ако устреба супротставе Французима. Ствар се, међутим, свршила мирно, пошто су Французи одустали од свог захтева.
Аустрија је тако постала, први пут у историји, непосредни сусед Црне Горе. То је, сасвим природно, појачало у њој аустрофилску странку, која је већ постојала. Гувернадур Радоњић обратио се већ у марту 1798. у Беч с молбом, да цар "ришолви не упуштити оволико раброга народа испред обећане протеције" и да, уз то, награди њега и његову породицу. У Бечу, поред заплета које су већ имали са Французима, нису хтели да имају нових и са Портом због Црне Горе и с тога нису хтели да учине ништа конкретније. Владика је, међутим, повео поново сасвим руску политику, незадовољан аустриским држањем. Аустријанци су, доста непромишљено, већ 1798. год. тражили да се Црногорци уклоне из манастира Маина, који се, по старом уговору са Млечанима, налазио на млетачком подручју, али духовно припадао области цетињског владике. Од манастира су хтели направити војничке касарне. Да је то узбудило не само владику него и сву Црну Гору разуме се само по себи. С тога видимо у актима из 1798. год., како Црногорци, с владиком и гувернадуром на челу, у преписци с аустриским властима говоре демонстративно о руском двору као о свом. Да не би изазивала без потребе нове сукобе аустриска влада је упутила на границу генерала М. Рукавину, да на леп начин оконча цео спор. То је био нови и не мали успех владичин.
Нови и исто тако важан успех владичин био је и тај, што је загрејао охладнеле односе с Русијом. У зиму 1798. год. обновљене су руске дотације за цетињски манастир, а у јесен 1800. стигла је код Будве једна руска лађа са муницијом и топовима за Црну Гору. Политички догађаји у Европи и на Балкану изазвали су пажњу и на малу Црну Гору и владика Петар, који је био и уман и енергичан човек, трудио се, да својој земљи даде више значаја. То се осетило, и његов углед растао је, природно, са размахом снаге целе Црне Горе.
Да би ојачао правну свест у Црној Гори, и да би уопште у ту земљу увео више реда, владика Петар је знатно допринео, да Црна Гора 1798. год. добије свој први законик. Законик је, у свом првом члану, казивао и једну ствар, која је у племенској недовољно повезаној Црној Гори имала веома важан значај. Њим се радило и на јединству народа, у првих мах за одбрану од непријатеља, али у даљем развоју и за остале националне задатке. Владика је нарочито радио много на сузбијању крвне освете, која је целој земљи задавала много јада и невоље. Није ни могао сасвим искоренити (њених појава има још и данас), али је знатно утицао да се прореди и ублажи. Тај први законик допуњен је касније, 1803. год. Он у том делу није увек чист законик, него у исти мах и нека врста поуке, врло ауторитативна и прилично непоштедна у осуди злих народних навика. Владика је, као прави пријатељ народа, добро знао да се зло не може лечити обилажењем истине и ласкањем ситној сујети; истина је често пута грка и непријатна, али само она може бити од користи и донети прави лек.
|
