Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Апсолутистички метод кнеза Метерниха претворио је био Аустриску Царевину у праву полициску државу. Угушиван је систематски сваки слободоумнији покрет, који би ма у чем подривао освештани поредак. Метерних је био конзервативац и по природи и по уверењу. Аустриска Царевина, састављена из разних народности, била је остатак старог политичког стицаја прилика и тешко се сналазила у новом времену. У XVI веку и даље око ње су се прибијали разни мали народи и државе, да би у већој заједници могли с више успеха одолевати турском налету. Али после сузбијања Турака те је потребе нестало. Место тога, с буђењем националне свести, од почетка XIX века, све су се више јављале тежње, да се та заједница напусти и да се уђе у оквире националних држава. Талијани су, дотле разбијени, почели писати, и говорити, и радити о свом народном уједињењу; исти такав се покрет јавља и код Немаца. У оба народа остварење тих планова могло се постићи само на штету поседа Аустриске Царевине и престижа Хабзбуршке династије. Већ тада, средином XIX века, јављале су се у Бечу зебње, да би и једна слободна српска држава на Балкану могла постати привлачна тачка за њене југословенске поданике. А цео покрет за јачање међусобних словенских веза, прозван панславизмом, посматран је с пуно сумњичења као чиста политичка акција под вођством Русије и са циљем да у крајњој линији њој послужи. Национална активност Мађара, веома жива и импулзивна у првој половини XIX века, добила је постепено карактер народне борбе за пуном независношћу од Беча. Пуцало је на све стране. Метерних је то осећао и с тога је, као једино средство за одржање, стезао обруч. Није радио ништа значајно, да претходним мерама каналише извесне струје и да за времена државу ослони на онај део елемената који је, истина, тражио измену система, али који тада још није излазио из оквира државне заједнице.

Кад је у фебруару 1848. избила револуција у Паризу, која је срушила монархију и довела до прогласа републике у Француској, заљуљала се из темеља и трошна аустриска зграда. Плануше устанци на све стране. Немачки родољуби сазваше у Франкфурту свенемачки сабор, који је имао јасно да изрази жељу за немачким уједињењем, али не под вођством Аустрије. Као одговор на то дошао је после свесловенски састанак у Прагу, на ком је учествовало и неколико Срба. Иза тих и поред тих манифестација почеше и уличне борбе. Узбуни се чак и лојални царски Беч. Метерних мораде бити жртвован. Али то ипак не смири узавреле духове, нарочито не тамо где је покрет добио не само карактер борбе за уставне слободе, него и за национално ослобођење.

У Аустрији постадоше најопаснији Мађари, које је водио врло темпераментни беседник Лајош Кошут. У свом национализму Мађари нису имали никад довољно мере. На подручју круне Св. Стевана они су према осталим народностима били и остали стално мањина. Државу су међутим водили и претстављали само они. У страху да то вођство не изгубе или да га не би морали делити, они су почели свима средствима настојати да Угарској очувају мађарски карактер. У тој тежњи морали су доћи у сукоб с осталим народностима; а у првом реду са Србима и Хрватима. Срби су имали своје привилегије с једниом врстом верске аутономије, на које су Мађари одавно криво гледали и за које је постојала опасност, да би им их могли једног дана укинути. Хрвати су исто тако чували своја историска права и нарочито свој језик, чију су употребу Мађари организовали на све уже кругове. Бечка влада употребљавала је врло често Србе и Хрвате, чија је борбеност била добро позната, као своје оруђе за обуздавање мађарских прохтева. То је онда створило између њих и Мађара још већи јаз, јер је, уз начелне противности, дошао још и моменат апсолутног неповерења.

Кад су стигле вести о нередима у Паризу и затим у самом Бечу и кад се дознало шта намеравају и траже Мађари дигли су одмах свој глас и Срби и Хрвати. Загреб је постао врло активан и под вођством бана Јосифа Јелачића, граничарског пуковника, дао је, скоро од првог дана, том покрету борбен карактер, али у исти мах показао је приврженост према Хабзбуршкој династији. Граничари су били најбољи део аустриске војске и у ово време оданији двору него многи немачки пукови. У том духу лојалности и беспрекорног вршења службе они су васпитавани столећима, и то међу граничарима подједнако и Срби и Хрвати. Годинама се у једном популарном српском маршу певало и понављало:

Срби, из почетка, нису били против Мађара; не бар Срби из Бачке, Баната и Срема. Напротив, многи од њих искрено су поздравили њихов покрет. Било је то из многих разлога. Нешто због тешког стања наших кметова под теретима феудалних наслеђа; нешто због притиска власти, које су још увек према Србима поступале с много верских и других предубеђења; нешто због уопште тешких економских услова за живот; а нешто и по атавистичкој традицији борбе против носилаца туђе власти. Без унапред спремљеног плана и без претходне организације они су брзо почели акцију. Већ 10. марта збацили су месне општинске власти у Земуну и Панчеву, на чијем су челу стали Немци, па су одмах образовали и народну гарду. Пред узбуђеним народом морао се у Панчеву повући и један одред војске, који је хтео да поврати стари ред. Побуна није била уперена против Мађара, који у тим местима нису претстављали никакву нарочиту снагу. Панчево је чак прогласило тога пута своје спајање са Угарском, кидајући везе с војном границом. Побуњеници у Земуну носили су мађарску заставу. У Пешти су српски ђаци и претставници од 83 општине клицали мађарским револуционарима. Народни одбор, коме је претседавао Исидор Николић, донео је у Будиму 6. марта своје закључке, од којих је први био овај: "Србљи признају мађарску народност и дипломатичко достоинство мађарског језика у Унгарији, али захтевају да се њиова народност призна и слободно употребљавање језика њиног у свим њиним делима и саветовањма законом утврди". У осталим тачкама тражили су аутономију цркве и школе; свој народни сабор, који може општити непосредно с Царем; слободно самостално уређење Војне Границе. Акт је садржавао покличе: "Краљу верност, отечеству сваку жертву, Мађарима братску љубав!" Српски пожунски ђаци учествовали су у мађарским подвизима и по њиховим примерима хтели су да делају и сами. Води их млади шајкаш, Светозар Милетић, ђак словачких романтичара Ј. Колара и Љ. Штура, који су проповедали словенску узајамност и што чвршћу везу. Под утицајем њихових идеја он је узео за себе назив Свеслав. Већ 1847. год. тамошња омладина издала је свој алманах Славјанку, а Милетић је одушевљено певао:

У акцији пожунске омладине сједињавали су се одјеци свеславенског конгреса у Прагу и револуционарног замаха у Пешти. Пламене песме Петефијеве распаљивале су дух и у српским редовима.

Али се ускоро то пријатељско расположење према Мађарима изменило. У Пешти су од раније страховали од пансловенске агитације и с тога су и цео рад омладине гледали с подозрењем. Држање Хрвата их је огорчавало. Имали су сигурних доказа, да хрватски патриоти позивају Србе у сарадњу против Мађара и да им у том иде на руку, у име словенске солидарности, и добар део српске омладине. Добили су извештаје, сасвим поуздане, да и у Србији извесни агитатори говоре, како је дошао час да се пређе на дело, пошто је Аустрија парализована и како треба радити не за Мађаре, него за Србију. Матија Бан крстарио је по Срему, ишао је у Нови Сад и Загреб, и говорио да треба извући, у том мутном времену, што више користи за српску ствар, али у исто време радити и у споразуму са Хрватима.

Мађари су с тога врло брзо охладили према Србима. Непријатне су им биле и српске петиције, које нису биле у складу са планом о јединственој Мађарској. Кад му је дошла депутација новосадске општине са захтевима, који су у суштини одговарали оним будимским, Кошут је био у незгоди и није могао да их задовољи. Нова, слободарска и демократска Угарска, говорио је он, лишена феудалних терета и предрасуда, неће се према својим припадницима понашати као ранији режими. Не треба, с тога, тражити зајемчивање посебних права, која неће нико угрожавати. Искуство је, међутим, натеривало Србе да буду опрезни. Једно су речи, а друго дела. Дотадашњи поступци Мађара и њихов ултранационалистички став нису улевали много поверења. И они су с тога уз та општа права и слободе тражили стално и своја српска права. Мађари им то нису могли дати из начелних разлога своје националне политике, која је тражила јединство државе у сваком погледу, а и с тога што би српски случај могли узети за пример и други народи Угарске. Млади и плаховити и амбициозни Ђорђе Стратимировић, главни организатор народне гарде међу Србима, довикнуо је, да Срби могу добити задовољење својих захтева неком другом помоћу. Раздражени Кошут назвао је таку изјаву велеиздајом и запретио је, да ће тад између Срба и Мађара одлучивати мач.

Код Срба су се, доиста, с више страна чули позиви и усклици, да се искористи ова прилика и изведе уједињење Срба с обе стране Саве и Дунава. Паша у Београду опомињао је аустриске власти на опасно врење. Бечке власти биле су у незгоди. И српски и мађарски покрет имали су опасних тенденција, и то несумњиво центрифугалних. Али мађарски је ипак био опаснији. Зато, што су Мађари били добро организовани и што су имали више снаге. Срби су били политички неискусни и недовољно повезани, па је било наде да се на њих може лакше утицати. Хрвати су имали несумњива додира са дворским круговима и за њих се знало сигурно, да се неће изневерити династији. Требало је у том правцу деловати и на Србе, и то преко свих чинилаца.

За Беч је, међутим, био главни спас у том, да се против централе не сложе све незадовољне народности. Ако икад, сад је био час да се завадом покуша очувати и посед и осигуравање власти. Захваљујући мађарском држању на то се није дало дуго чекати. Већ 31. марта звонио је Светозар Милетић на узбуну у чурушкој цркви и позивао народ у борбу против Мађара, који намећу свој језик и гуше словенску народност. У другим местима тражио је, да српске чете у аустриској војсци не иду у Италију, него да остану у Земљи и бране од Мађара домаће огњиште. У том смислу ширени су и прогласи. И имао је успеха. Позивани људи нису хтели да иду и да приме војничке предмете.

Карловачки Срби поставили су 2. априла свој програм, у ком је главни став гласио: "Први и најпоглавитији основ тежења нашег тај је, да против сваког нападања обезбедимо не смо цркву нашу православну, у којој једној савест наша налази утехе и спокојства, но да сачувамо заједно и свети онај, от дедова наши као аманет наслеђени ковчег народности наше, име и језик српски, без којега би иста љубљена православна црква лако синове своје преживети могла. Пружајмо дакле руке једнокрвној и једноплеменој браћи нашој Хорватима, с веселим из дубљине срца узкликом: да живи слога, да живи троједна краљевина". За Србе се тражило стварање војводства, у које би ушли Срем, Бачка, Банат и Барања. У заједничком земаљском сабору Хрвата и Срба изабрани бан био би претседник, исто тако а од народа изабрани војвода био би потпретседник. Заједничко министарство имало би половину Срба. Срби би имали и свој посебан сабор, који би се састојао сваке године и решавао црквена и школска питања.

Народ је био нестрпљив и једва је могао сачекати сазив сабора. У Кикинди су 12. априла људи здерали мађарску заставу и побацали амблеме. Кад је месни гарнизон хтео да поврати ред дочекали су га сељаци с коцима, косама, вилама и другим оруђем и разјурили су га. Потом су настале пљачке и убијања. У Новом Саду спалили су људи наметнуте мађарске протоколе за цркве. Гомиле грађана са свих страна, као депутације и појединци, долазиле су у Карловце и енергично тражиле сазив сабора. Милетић је грмео против владика, међу којима су се многи бојали одговорности и буне. Мађари су прогласили преки суд и дали широку пуномоћ њима оданом грофу Петру Чарнојевићу, али су тим свет више раздражили него уплашили.

Ту револуционарну атмосферу хтео је да искористи и кнез Милош. Он је, преко поверљивих особа, нудио своје услуге Мађарима, али је тражио да га признају као српског деспота. Његове планове откривао је Миливој Блазнавац, млади чиновник из Србије, који се као ухода приближио кнезу и стекао његово поверење. Он то свакако није чинио сам по својој инициативи, него су ту мисао дали кнезу његови некадашњи ужи сарадници из јужне Угарске, који су за то придобили и кнеза Михаила. А чинили су то с тога, што су видели да међу Србима у Угарској није било у тај мах ниједне личности, на којој би се сви поуздано сложили.

Карловачки митрополит Јосиф Рајачић, који ће имати једну од главних улога у покрету, није с почетка био за сувише радикалне мере. Рођен у једном личком граничарском селу 1785. год., он је, за време ових догађаја, био превалио шездесету годину и разумљиво је, што је и по васпитању и по годинама био уздржљив. Као епископ у Далмацији он се трудио да ојача православље и сузбија католичке покушаје са унијом, али се показивао и као "службоуљудан" чиновник. Из Далмације је био премештен у Вршац, а 1842. год. постао је карловачки митрополит. На почетку буне 1848. год. Рајачић је, као члан мађарског Горњег Дома, суделовао при образовању прве мађарске одговорне владе, у којој се налазио и Кошут. Разумљиво је с тога, што се извесно време колебао пред новим догађајима. Али народно расположење понело је, на крају, и њега. У толико пре, што му је била стављена у изглед од Срба толико жељена част патриарха. За сваки случај он је, ипак, народну скупштину пријавио мађарском Министарству Просвете.

На велику народну скупштину, сазвану у Карловцима 1. маја 1848., слегао се силан свет. Било је неколико лица из Србије, међу којима стари прота Матија Ненадовић и млади Јован Ристић. Сав је град био у узбуђењу. Улицама су се мешале родољубиве и црквене песме, звонила су звона, а гуслари су певали о старим јунаштвима. На свима устима беху имена Душана и Лазара; тражио се њихов дух, и њихов замах. На тој скупштини Срби су прогласили патриаршију и војводину. За патриарха је изабран митрополит Рајачић, а за војводу граничарски пуковник Стеван Шупљикац. Српски народ прогласио се ту "за народ политично слободан и независан под домом аустриским и обштом круном угарском". У исто време објављен је политички савез Српске Војводине са Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације. Везе са Србијом биле су јасне и чврсте, иако се о њима у скупштинским протоколима, из разумљивих разлога, није могло говорити отворено. Народни Одбор, с патриархом на челу, обратио се 17. маја посебним прогласом и "влашком народу" у Угарској, позивајући и њега на сарадњу, а мало потом су позвали и Немце.

У тој тешкој борби коју су имали да воде и Срби и Хрвати помишљали су на везе са Србијом. Срби из чисто националних мотива и зато што им је требао ослонац на њу. Код Хрвата желела се сарадња са Србијом ради моралне помоћи и зато што се знало, да ће Срби из Војводине поступити онако, како им се буде препоручивало из Београда. А у Загребу се желело, да се не цепа народна снага, него да Срби и Хрвати иду заједнички против Мађара. С тога је бан Јелачић упутио И. Кукуљевића да оде у Карловце, а отуда у Србију и да ступи у везе са тамошњим владиним круговима. Имало се, у колико се могне, расправити питање уређења односа и компетенција између Војводине и Србије с једне и Хрватске и Славоније с друге стране. Народ није чекао преговоре, него је радио по свом инстинкту. Војнички кордон на Сави у околини Митровице био је без икаква утицаја; народ је слободно прелазио с једне на другу страну. Људи из Аустрије више слушају савете и поруке српских власти него својих. Србијанци су чували станове аустриских официра и штитили су их од побуњеника, склањајући их понекад на своје подручје.

Међутим, у самој Србији није било пуне сагласности. Створиле су се биле три групе, да још не кажемо странке. Стари Вучић, који је својом осионошћу био додијао кнезу, прешао је у опозицију и нашао понова ослонца код руског конзула. Потиснут с власти он је окупљао око себе многе незадовољнике и имао је знатна утицаја. Људи су га се бојали и били су уверени да се он поново може дочепати власти. Петронијевић је пристао уз кнеза, али је било извесних тешкоћа с Гарашанином. Овај је настављао своју франкофилску политику, понекад уз пркос не само руској, него и аустриској струји, која је све више узимала маха и коју су сачињавали многи Срби чиновници из Аустрије и кнез сам са својом ужом околином. Гарашанина су противници оптуживали да би сам желео, помоћу Француза, постати кнез. Мада се налазио на положају министра Унутрашњих Дела он је уживао кнежево поверење. Кад је избила буна у Мађарској било је важно питање како ће се држати Србија. Гарашанин и његови људи били су за акцију, док је Вучић устајао отворено против. Он није никад волео "пречане" и у народу је водио и агитацију против њих. Сем тога, бојао се, у случају успеха, да то не дигне углед његовим противницима и да се, у евентуално проширеном подручју, не ослаби његов утицај. Кнез се колебао. И вероватно би остао пасиван, да се није јавила акција кнеза Милоша. Овај је у мају био сишао у Загреб и одатле хтео поћи у Срем. Бан Јелачић се бојао његове агитацие, која би сигурно унела забуну и дала српском питању нов обрт, па му је спречио тај пут. Он је у Загребу кнеза ограничио у кретању и доживео с тога једну доста непријатну ствар. Људевит Гај, који је у погледу новца одавно био слаб, узео је од кнеза извесне суме с изговором, да му, међу другима, требају и за бана. Мало после тога појавио се и кнез Михаило у Новом Саду, очевидно с истим циљем. Под утицајем њихове агитације, да се они не би дигли на његову штету, решио се и кнез Александар, да и Србија, преко својих добровољаца, узме учешћа у устанку.

Српски народни одбор у коме је преузео председништво млади Стратимировић позвао је народ 12. маја, да слуша само његове наредбе и да га помаже "оружаном руком", "јер укорењено бивше зло само се са мачем у храброј србској десници може искоренити." То је било отворено гажење у буну. У овај мах не само против Мађара, него и против бечке владе, која још није била заузела уопште никакав став према српским захтевима, а још је мање створено стање била признала. Народни Одбор позивао се јасно на француски пример и његову борбу против угњетача. Да умири раздражење Мађара Беч је од пролећа био вољан да им у многом изиђе на сусрет. Војну Границу, на њезино велико огорчење, подредио је мађарској влади; по захтеву Мађара био је Јелачић свргнут са банске части. Мађари су све оно што су Срби уредили прогласили за незаконито и кад им сви покушаји да одврате Србе с узетог пута нису успели, они су наредили да се прогласи опсадно стање и употреби сила. Народни Одбор је 24. маја, видећи опасност пред очима, сматрао за дужност изјавити: "Ми, браћо, не идемо против цара и краља Фердинанда и његове светле породице; народ србски не иде против царско-краљевског престола, него народ србски иде да одбрани цара и краља и његов престол, који су му Мађари до опасности довели".

Тако су Срби устали да бране интересе династије и Беча пре него је то Беч учинио сам. Српски покрет, који је из почетка имао тенденцију, да одбије насртање на своју народност и да обезбеди нацији спокојнији живот са чувањем њезиних права извргавао се сад, одједном, у одбрану престола. То је, може се рећи, била тактика; и Беч и Срби имали су подједнаког интереса да сузбију мађарске претераности; и било би природно да Срби своју борбу ускладе са тежњама Беча. Али су Срби овог пута истрчали унапред и иступили су против Мађара пре него је то ико други у Аустриској Монархији учинио у тако оштром облику.

Српску депутацију, која је пошла цару да изложи народне захтеве, водио је сам патриарх. На путу за Инсбрук, где се Цар тада налазио, депутација је стигла у Загреб. У сабору, 24. маја, и на улици дошло је до одушевљених и дирљивих манифестација за нородно јединство. Рајачић је, бурно поздрављен, инсталирао Јелачића као бана. Говорио о потреби "једне душе и једне мисли", да би се могла извојевати "изгубљена" народна права. Том приликом је утврђено, склапањем савеза, да Срби и Хрвати иду заједно, потпуно здружени, и да се ни једна страна неће задовољити сама ма каквим уступцима без задовољења и друге стране. Та сарадња је био дотад највиднији успех великог свесловенског покрета и одушевљења, које су у нашој омладини нарочито развијали словачки родољуби Јан Колар, Људевит Штур и научењак Павле Шафарик, и први политички резултат идеја о јужнословенској солидарности, коју је као свој програм постављао Илирски Покрет, који је у ствари био колико књижевни толико исто и национални и духовни подвиг.

Народни одбор, бојећи се нападаја Мађара, био је позвао људе на оружје. Око Карловаца и Новог Сада скупило се неколико хиљада бораца, са доста граничара, који беху довели и своје топове. Генерал Храбовски из Петроварадина, упозоравао је Двор на расположење у народу и препоручивао је, да се не раздражују граничари, али је сам лично учинио један неразуман испад, који је пожурио догађаје. Он је 30. маја одговорио једној српској депутацији, да на карти Аустрије не постоји српски народ и да он не зна за српско име и српску народност у Аустрији. Огорчени, Срби су још истог дана поднели цару тужбу против њега. Сјутри дан пошле су петроварадинске чете пут Карловаца, али су биле одбијене. Заповедник српске војске Ђ. Стратимировић, сматрао је тај нападај као одсудан за цео даљи ток догађаја; он је покрету дао нову и снажнију динамику. По службеним саопштењима Храбовског сукоб је завршен преговорима, јер је он избегавао страхоте грађанског рата. И доиста 12. јуна потписан је споразум између Народног Одбора и Храбовског и Чарнојевића и друге стране, који је био доста либералан. С мађарске стране пристало се, да Срби остану до 22. јуна на окупу и да сачекају извештај од депутације упућене цару, јер су знали да тај неће бити повољан.

Војвођани су у то опасно доба борбе били без војводе. Стеван Шупљикац, на ком су се сложили после извесних тешкоћа с другим кандидатима, није био човек од нарочите енергије. Он се из почетка чак устручавао да прими понуђену част. Као добро васпитани граничарски официр најпре је хтео да добије за то одоборење од својих власти и од цара. Избор га је затекао у Италији, у војсци која је оперисала против Талијана. Како је цар у то време под утицајем Мађара, био противан народним жељама, Шупљикац је остао на свом месту. Вођство је с тога запало Стратимировићу. У Главном Одбору, поред њега, није било јаких људи од ауторитета. "Све сами скоро млади људи и тако рећи бескућници", каже Јован Суботић.

Цар је 7. јуна примио српску депутацију и казао јој, сасвим у духу мађарског схватања, да је карловачки сабор сазван незаконито и да су закључци на њему донети под упливом Срба из Србије, и да их он због тога не може потврдити. То је био одговор на српско истрчавање, да они бране царски престо. Војничка странка, с надвојводама на челу, трудила се да поправи рђави утисак с те посете и дала је разумети, да то неће бити последња реч Двора. Већи официри, скоро сви из реда, који су се код нас налазили на одговорним местима, сматрали су да је учињена неопростива грешка, што су граничари били стављени под команду мађарске владе. У најбољи и најпоузданији део аустриских трупа унесено је огорчење. Граничари неће с Мађарима и мисле о њима исто онако као и остали њихови сународници. Према томе, та је мера могла само да ослаби војну дисциплину и с њом и војну снагу Монархије. Тај став војника изазвао је колебање на Двору. Тако се могло догодити, да је Јелачић био свргнут као бан, а остављен као војни заповедник у Загребу. После брзог успеха кнеза Виндишгреца с угушивањем нереда у Прагу иза словенског конгреса и после победе над Талијанима војнички глас постао је још моћнији и утицајнији. Оно што је доиста тих времена држало Аустрију у заједници и претстављало главно оруђе династије била је војска, систематски васпитавана у правцу безусловне оданости. Кад су у Пешти видели то колебање Двора и то утицање војничких кругова тражили су енергично да цар, доласком у Угарску, отворено и недвосмислено изјави, да прихвата ново стање. Дволичност је паралисала сваки одлучан корак и на једној и на другој страни и њој се хтео учинити крај.

Сви војни извештаји су говорили, да је Војна Граница у Срему и Банату у потпуном расулу. Срби граничари и већи део њихових официра ставили су се на расположење Народном Одбору. Народ се, скоро листом, дизао на оружје. У све већем броју пристизали су добровољци из Србије, док 30. јула није прешао код Ковина и сам Стеван Книћанин, лични кнежев пријатељ. Он се ставио на чело борцима из Србије, који су својој браћи из Војводине донели не само нешто стварне, него и велику моралну помоћ. Србија је тим актом учинила крупан корак у својој националној мисији, излазећи отворено из уског оквира своје локалне политике и показујући да се залаже за бољу судбину својих сународника, ма где се они налазили. У земљи то предузеће није прошло без доста велике опозиције. Тома Вучић био је одлучно против њега, не хотећи да се Србија меша у послове "преко баре". Црногорски владика, Петар II, гледао је с извесним песимизмом на овај покрет и у јулу писао је кнезу Александру: "Војводство на слабе гране стоји, па и да је сасвим ослобођено од Маџара за Србство никаква напредка, како Срби за себе не војују него за туђина". А другом ће приликом исте године рећи: "Е сиромаси Славјани, што би Европа без робовах, да јој није њих!"

Већих борби између Срба и Мађара није било скоро месец дана иза оног првог нападаја на Карловце. Али су зато биле честе мање чарке и сукоби између народа и органа власти. Мађари су се трудили да у анархично стање унесу реда помоћу војске и њених органа, а Срби су, да се обезбеде, заузимали извесне стратешке положаје. Прва већа борба развила се 2. јула око Сентомаша, који су Срби утврдили и против кога су Мађари покушали узалудан нападај. Грађански рат узео је потом пун замах. У једном писменом акту генералу Храбовском од 20. јула патриарх је енергично изјавио, да ће Срби, не нађу ли правог разумевања за своја права код надлежних, опозвати своју граничарску браћу из Италије, позвати све Словене у помоћ и обратити се великим силама и да ће чак с Карлом Албертом у Италији склопити савез. Ко тоне хвата се и за врело гвожђе. Неће бити никакво чудо ако се они "баце у наручја" не можда само Русији, него чак и Турској. Такве речи, у писменом акту, са тако одговорног места, пале су у нашој прошлости са толиком отвореношћу први пут; то је уједно и најбољи доказ до које се мере било трпело народно огорчење. Последњег јула упутио је патриарх прекор бану Јелачићу, што Хрвати ништа не предузимају док се они боре, и запретио је, да ће раскинути савез. По захтеву Мађара Двор је, усред те кризе, 21. јула био донео одлуку, да се патриарх свргава са свог достојанства, и да администрацију карловачке митрополије има примити бачки владика Платон Атанацковић.

Али то је био и последњи акт бечког попуштања према Мађарима. Већ 19. августа, по решењу своје владе, цар је тражио од Мађара нове преговоре, опозивање мера против патриарха и бана, и враћање Војне Границе под управу бечког Војног Министарства. Они на то нису пристајали. Њихов став према Двору био је све одлучнији. Видели су, да понашање бана Јелачића и његове војне припреме не би могле бити извођене без извесних сугестија из Беча. Аустриски конзул у Београду, потпуковник Мајерхофер, ткао је између српске владе, бана, Беча и патриарха, и то у својству конзула и војног заповедника у Земуну. Преговарао је чак као нека ратна страна с Мађарима у Белој Цркви. Беч ни иначе није био искрен према Мађарима и што је попуштао било је само од нужде код прође опасност. По мигу из Беча Јелачић је 26. августа објавио рат Мађарима и прешао границу. Наши људи веровали су, да ће им сад победа несумњиво крунисати напор. Срби су пре тога, у новој борби од 7. августа, сјајно одбили Мађаре поново од Сентомаша, а имали су и још неколико локалних успеха. Још сјајнији је био српски успех код тог места 9. септембра. С пуно части могао се отада Сентомаш назвати Србобраном. Жива је незгода код Срба била у том, што нису имали свог врховног заповедника. Мајерхофер је вршио функцију неког шефа штаба, а патриарх је једно време имао власт општег народног поглавице. Али за војничке послове није одговарао, иако је био припасао сабљу. Војводу Шупљикца аустриске власти нису пуштале из Италије. Млади Стратимировић, који је заповедао Србима при првом нападу на Карловце, сматрао је као природно, да војно заповедништво допане њему. Кад се том успротивио патриарх и неки други старији чланови одбора дошло је у вођству до расцепа, који је, о том не може бити сумње, само сметао народној ствари. Стратимировићу је 6. септембра одузета команда. Он је народу и војсци претстављао свој сукоб с патриархом као начелан. Патриарх је тобоже за цара и Двор, а он је против њега, односно против његовске "швапске" бирократије. Нарочито се Стратимировић био окомио на бана Јелачића тврдећи, да он само искоришћава Србе и да не мисли с њима искрено. Исто је тако устајао против Мајерхоферова мешања у српске послове. Посредовањем српске владе спор је привремено изравнат. Мало потом, 24. септембра, стигао је у Карловце и давно и жељно очекивани војвода Шупљикац, кога су аустриске власти сада пустиле, кад је прекид са Мађарима био потпун.

Видећи да борбе по Угарској узимају маха био је и владика Петар II вољан да помогне. Он је мислио да пошаље у Војводину до 2.000 Црногораца, али није имао могућности да их упути преко турског подручја. Српске чете бориле су се доста добро, али је сваким даном постојало јасније да неће моћи одолети јачој и боље организованој мађарској снази. О војводи Шупљикцу судио је Мајерхофер доста неповољно. Био је исправан и храбар официр, али без икакве личне инициативе и са страхом од сваке одговорности.

У јесен 1848. год., кад је извршен раскид са Бечом и кад је требало примити борбу с царском војском, увидело се у Пешти како је опасно водити борбу на два фронта. Тада се дошло на мисао, да се Србима понуди споразум. Сам Кошут је био за то гледиште. То је био час, кад су Срби могли мало дипломатисати. Патриарх је то и покушао, али више с намером да заплаши Беч, него да се стварно нагоди с Мађарима. Он је саопштио мађарске понуде надлежнима и дао им разумети да му, због пасивног држања Беча, неће преостати ништа друго, него да те понуде прими. Бану Јелачићу је чак писао, да би смртни грех навукао на се "кад би се с ласкањем од двора задовољио, и примиреније с Мађарима пренебрегао". Мађари су нудили Србима равноправност, слободу вере и народног језика, потврду патриарха и за Србе посебног бана у Славонији равна бану Хрватске. Тек тада решили су се у Бечу, да задовоље народне захтеве и да потврде закључке мајског сабора. Шупљикац је 19. новембра као изабрани војвода потврђен у том звању и према том је начелно одобрено и стварање Војводине. Али и у часу највеће опасности опрезни Беч није хтео да се изјасни ни о њеном опсегу, ни о њеној компетенцији.

У Аустрији се у то време извела крупна промена. Цар Фердинанд, слаб и ограничен човек, који није имао ни своје воље ни свог државног прогама, напустио је престо, а за његова наследника дошао је 20. новембра синовац му, осамнаестогодишњи Франц Јосиф. С новим царем имао је почети нови курс. Како Мађари не хтедоше признати младог цара то поче нова борба. Франц Јосиф је својим патентом од 3. децембра објавио потврду патриарха и војводе. Али то је било само, да се Срби "потакну на даља напрезања снаге". Сад им се, наравно, и ласкало, као "храброј и верној нацији", али се одмах пазило и на то, да се не спремају "за будућност претеране наде и захтеви и неприлике." Задовољене су личне амбиције, а све се друго пребацивало за решавање после рата. Али и ту је било намерног "изврдавања". Шупљикац је именован за "војводу српског народа", а не шефа српске Војводине. Патриарх је то одмах видео и оштро протестовао.

Аустрији је српска помоћ била веома потребна, да би се један део мађарске војске одвојио за јужно ратиште и да би се тим олакшало царској војсци, која је оперисала од Беча. Срби су имали 21.084 војника са 104 топа. У војсци је било доста искусних граничара. Поред тога долазило је и доста србијанских добровољаца, које је позивао патриарх, обећавајући, с аустриским конзулом, накнаду трошкова за ту помоћ. Вршећи смотру једног тек приспелог одреда из Србије код Панчева војводу Шупљикца је ударила кап 15. децембра, у часу кад је био најпотребнији. С муком добијено признање његова чина остаје без правог ефекта. С обзиром на ранији расцеп у Главном Одбору и на могућност да се постави Стратимировићева кандидатура патриарх није смео да одмах приступи избору новог војводе. Волео је, да власт остане усредсређена у његовој руци. Војводина је, у ствари, почела без војводе и радила без њега толико месеци. Веровало се, да тако може ићи и даље без обзира на психолошко расположење у народу и на све друге последице. Патриарх је водио дипломатску страну. Али војничку је све више узимао у руке Ф. Мајерхофер, и то у одлучним часовима. Да то на водеће српске официре, па и на Стратимировића и његову групу, није могло повољно деловати разуме се само по себи. Мада се патриарх поштено трудио да постигне све што се може, и мада је тражио наслона и на Србију и на Русију, код људи се почело стицати уверење, да он све више потпада под утицај аустриског двора и аустриских претставника и да служи њиховим интересима. Патриарх је команду војске био поверио, истина, Србину, генералу Кузману Теодоровићу, али то није био човек већих способности, нити је међу Србима уживао нарочит глас. Сем тога, аустриска војна управа поставила је за Банат другог генерала, који је тражио да одмах ограничи Теодоровићев делокруг надлежности. Појавио се и необуздани Стратимировић са својим абмицијама. Патриарх енергично устаде против њега, огласи га као одметника и нареди да га затворе. Кад се Народни Одбор ставио на страну Стратимировићеву патриарх га је суспендовао. Почеше грдње и јавна одрицања послушности. У средини, којој дисциплина никад није била јака страна, то изазва општу пометњу и разбијеност. Јесу ли то плодови и изгледи нове слободе и народне среће у њој? Да ли се за то проливала народна крв? Није чудо с тога, што је раније одушевљење почела да замењује сумња у малодушност.

У Србији се за то време радило на споразуму с Мађарима. Француска влада помагала је акцију Мађара, са којима су сарађивали и Пољаци. Француско-пољски пријатељи у Србији препоручивали су, да се Срби нагоде са Кошутовим људима и да своју борбу окрену против Беча за нов поредак у дунавској долини. Да помогну та настојања основали су и Талијани сардинске владе свој конзулат у Србији, почетком 1849. год. Почетком фебруара српска влада је била решила да опозове своје добровољце из Војводине и обавестила је о том патриарха. По саопштењима др Ј. Тима, најбољег познаваоца мађарске револуције, Гарашанин је био вољан да пристане на преговоре и учинио је Мађарима неколико услуга. Али није могао учинити много због држања Русије. Влада Николе I била је одлучно против мађарских револуционара зато што су револуционари и што су држали са Пољацима. За Србију такав став руске владе давао је и сувише разлога за уздржљивост. У толико пре што је и Порта сматрала за дужност да опомене српску владу због учешћа српских добровољаца, и то, у једном часу, по жељи аустриске владе.

Аустриски устав од 20. фебруара одређивао је, да Војна Граница остане са својом војничком организацијом као саставни део војске, а за Војводину се предвиђало уређење, које ће, ослањајући се на старе повластице, осигурати чување црквене заједнице и народности. О њеним границама није ни ту донесена никаква коначна одлука. На Србе је такав исход направио врло рђав утисак. Почела су отворена пребацивања на рачун Беча. Присталице политике која је примала све што се отуд даје називане су јавно, по хабсбуршкој застави, црно-жутим. Војне власти, са своје стране, тужиле су се на "ултрадемократске" елементе међу Србима и тражиле су, да се они онемогуће. Не мало их је изненађивала вест, како извесни људи говоре, да ће и Срби, после свега, морати поћи за трагом Италије. То је све разорно деловало на српске трупе и њихов морал, а кад почеше стизати вести о мађарским успесима онда је слом био готов. Пад Србобрана 22. марта 1849. био је за Србе тежак ударац.

У Бечу су разумели, да је незадовољство код Срба узело маха. Они нису никад хтели да за времена испуне или одбију оно што се тражи, него су одлагали ствари, доносили палиативе и задовољавали људе као леком, капљицама од сата до сата. Цар је 21. марта 1849. именовао патриарха комесаром области, која је обухватала неграничарски део сремске и торонталске жупаније, бачку жупанију и вршачки крај, а као војног команданта поставио је Мајерхофера, кога је унапредио за генерала. Није требало много оштроума да се види, да је стварна власт у тој окрљаштреној Војводини стварно припала овом другом, иако се он тобоже није имао мешати у унутрашњу администрацију.

Аустриској војсци обрнула се у пролеће 1849. год. срећа. Сузбијени су били и Срби. Деморалисани и остављени сами себи, после одласка већег дела Србијанаца, они су имали много мање замаха него раније. У многе беше ушао и страх. Извесне чете, у расулу, убијале су своје официре и шириле панику. Мађари су, као победници, беснели безобзирно. Кад су 31. маја бомбардовали Нови Сад из Петроварадина остале су у њему као неким чудом поштеђене само неколике куће и Успенска црква. У великој тескоби патриарх се, у споразуму са српском владом и руским конзулом у Београду, 25. марта обратио за помоћ руском цару. "Бог и Велика Русија једини су покровитељ наш и могућа спаситељица наша". Том су се позиву после придружили и царски генерали. Из Петрограда је на те молбе стигао одговор, да цар не може ништа учинити, него да треба тражити помоћ од сопствене владе. У најтежем часу по Србе, 11. маја, понудили су Мађари Стевану Книћанину нов споразум, али је овај њихова мандатара упутио на Београд. Мало потом дошао је у Београд у име мађарске владе гроф Јулије Андраши. Он је преговарао с Турцима, ради потпуне турске владе, а водио је разговоре и са Србима. Од Гарашанина је чуо неколико поштених и отворених речи. До споразума није дошло, јер Срби из Србије нису могли преговарати на штету својих сународника у Војводини, а између Војвођана и Мађара није било лако наћи потпун склад интереса. Сем тога, Гарашанин је у мају добро знао, да ће се Руси умешати у рат у корист Аустрије и да би сви српско-мађарски закључци постали беспредметни, док би Срби остали компромитовани и према Бечу и према Петрограду.

Мађарски успеси били су војнички тако знатни, да је Аустрија, недовољно поуздана у себе, морала замолити руску владу за помоћ. Цар Никола се одазвао позиву младог аустриског цара, спреман да угуши сваки револуционарни подвиг. Његова војска је ушла у Угарску и сломила потпуно отпор Мађара. На Вилагошу, 1. августа 1849., положили су своје оружје последњи остаци њихове војске. Главне вође политичке и војничке спасле су се пре коначног слома у суседне земље, понајвише у Турску.

После тога настала је реакција на целој линији. Срби и Хрвати, говорило се тада, били су награђени оним чим су Мађари били кажњени. Срби су из те борбе изашли разочарани и завађени. Тражило се, ко је кривац за неуспех народне ствари и почела су узајамна оптуживања. Нарочито се ударало на патриарха, који да је ствари водио сам и самовољно и који није био дорастао ситуацији. Погрешке појединаца су постојале, и оне су у доброј мери штетиле народној ствари, али је кривица била у општем стицају прилика. Као по некој трагици Срби су доспели у положај да се морају борити на оној страни, за коју су и сами видели и осећали да их сумњичи и да им не мисли добро. Могли су се, можда, нагодити са Мађарима. Могли су. Али шта би их онда чекало после аустриске победе, која је дошла баш с помоћу оне стране, која је за Србе ипак значила највише?

Војводина је остала без српског војводе. Цар је патентом од 6. новембра 1849. дао Војводини, односно службеном Војводству Србији, ове области: срезове румски и илочки, и делове жупаније бачке, тамишке и торонталске са већином српског становништва, али јој је придружио и цео Банат са већином несрпског елемента. Тако је нова област, дата тобоже по српској жељи, испала у ствари несрпска. Средиште те области постало је скроз несрпски Темишвар, са службеним немачким језиком. Грађански и војнички заповедници били су редом странци; ниједан једини Србин није дошао на то место. Срби су раније тражили, у нади да ће то очувати Војводину, да аустриски цар узме назив великог војводе Војводства Србије, и он је то и учинио, тобоже да испуни народне жеље. Али му то после није сметало, да 15. децембра 1860. прогласи, да се Војводина и тамишки Банат спајају поново са Угарском. Од све борбе из 1848. и 1849. год. остало је као једина трајна народна "тековина" обнова празне патриаршиске титуле.

<<   Садржај   >>