Политичке и духовне кризе у Србији
После погибије кнеза Михаила власт у Србији приграбио је министар војске, Миливоје Петровић Блазнавац, за кога се тврдило да је био незаконити син кнеза Милоша. Раније је био огорчени противник Обреновића и као врло млад човек учествовао је у бунама против њих, а онемогућио је 1848. год. њихово искоришћавање народног устанка. Иначе се истакао као добар и храбар борац у Книћаниновој војсци против Мађара. После Милошева повратка био је затворен и бачен у немилост, али се иза његове смрти, заузимањем И. Гарашанина, који је имао доста сличан политички пут, нашао поново на првим местима. Вешт, окретан, и са доста способности, он је знао да се дигне до министарског положаја и да се одржи на њему, захваљујући разним утицајима. После Михаилове смрти он се, брзо и одлучно, ставио на чело војске и помоћу ње одмах дао извикати за новог кнеза младог четрнаестогодишњег Милана (рођеног 10. августа 1854.), унука Милошева брата Јеврема. Велика Народна Скупштина могла је 20. јуна само да потврди учињени избор.
Млади кнез, даровит али лакомислен и од детињства запуштен, изгубио је рано оца, који је служио у румунској војсци, а мајка његова, лепа Марија Катарџи, која се била развела с његовим оцем, водила је олак живот једне размажене аристократкиње. Милановом васпитању није обраћала никакве пажње. За малог рођака бринуо се кнез Михаило, али га није држао под својом руком. И Михаилов двор био је без женске топлине, леден и церемониалан, и с тога је кнез послао младића у један париски лицеј. Васпитање које је кнез добио од 1868. год у Србији било је доста оскудно. Он је већ био владар и изложен разним утицајима, који у дворском животу нису увек беспрекорни, не имајући никог ближег од родбине, ко би му се посветио с више срца. Главни васпитач био му је познати дубровачки песник, Медо Пуцић, човек честит и добронамеран али прилично комотан.
Како је кнез Милан био малолетан Народна Скупштина је изабрала намесништво, у које су ушли Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Стари Гарашанин је демонстративно обиђен. Блазнавац је прихватио последњу политичку линију кнеза Михаила и држао је са Калајем и преко њега са Андрашијем и Аустријом. Ристић је успео да око себе прикупи известан део либерала из Омладине, који су, осумњичени као морални саучесници у кнежевој погибији, тражили сад ослонца код власти, а били иначе задовољни што су Ристићевим доласком били потиснути конзервативци и њихове главне вође. У спољашњој политици Ристић је прихватио општи националистички програм и држао се Русије, и захваљујући томе успео је, да у вођству Намесништва преузме доста брзо главну улогу.
Први акт новог Намесништва било је спремање устава. Хтело се, да се умири опозиција против личног режима и да се Србији да могућност слободнијег замаха. Нови устав, који је донесен годину дана иза кнежеве погибије, објављен је 29. јуна 1869. Он је уводио прву стално бирану народну скупштину, са министарском одговорношћу, али без општег права гласа. Сва скупштина није била састављена од самих народних посланика, него је једну четвртину именовао владар, односно влада. Овим уставом било је предвиђено, да би српски престо, ако би изумрла законита мушка линија Обреновића, могли наследити потомци кнеза Милоша по женској линији. Руска влада сматрала је, да је то знатан уступак Аустрији, пошто су ти потомци били њени држављани. Карађорђевићи су били искључени. Већ тада је било предлагано, да се у Србију уведе дводомни систем, али тај предлог није прихваћен. Место тога уведен је Државни Савет, коме су дате извесне функције врховног административног суда и горњег дома. Устав је наишао на доста оштру опозицију код интелигенције у главном с тога што није било довољно либералан, нарочито у питању слободе штампе, скупштинске законодавне инициативе и буџетског права. Ристић, који је постао вођ либерала, није никад био истински либерални дух. Али прилике, у којима су Срби тада живели, и ниво њихова политичког васпитања нису допуштали брзе скокове. Пребацивања су с тога била више теоретски оправдана него стварна.
Српско друштво тада се тек почело да ствара и изграђује. Дотле, правог српског грађанства једва је било. У варошима Србије добар део трговаца сачињавали су Цинцари. У Војводини, где су Срби имали могућности да се од самих почетака XVIII века баве трговином и занатима, проценат цинцарског елемента у градовима био је врло велик. Они су се обично издавали за Грке, водили своје књиге и преписку грчким језиком, трудили се да негују "јелинску" културу. У земунском градском архиву највећи део очуваних трговачких књига и обрачуна вођен је на том језику. Имали су своје цркве и школе до близу средине XIX века, а по градовима Јужне Србије, као у Скопљу и Призрену, и после тога. У Војводини, још у наше дане, Грк је на много места био синоним за трговца. Као носиоци старе грчке традиције они су на српску чаршију гледали с извесним ниподаштавањем. Кир Герас Стевана Сремца даје у том погледу добро погођену слику. "Мајстор Диша", почиње Драгутин Илић свој роман са тим насловом, "уживао је у староме Београду добар глас, не само међу Србима и Турцима, него чак и међу Грчко-цинцарима, који, у оно доба, беху друштвеноме животу што и со хлебу, и чијим трговачким фирмама не могаху одолети ни време ни оне нове фирме са чистим српским именима". У својој врло доброј књизи О Цинцарима г. Душан Поповић је указао какао су и зашто многи од људи негрчког порекла примали грчко име, које се, с цинцарским елементом одржало у нашој средини све до краја XIX века. У Сарајеву живео је још на почетку овог века Петар Петровић Петракија, родом из Корче, натурализовани Србин Петровић, али по свом осећању Грк, који је својој тројици синова дао имена Аристотел, Диоген и Сократ. Велики утицај њихов у социалном, духовном, па чак и биолошком погледу на нашу средину још није довољно испитан. Он се, истина, ограничио претежно на градове, на чаршију, како се то обично каже, али је из ње утицао моћно на наш јавни живот уопште.
У великим варошима Босне и целе Србије било је и доста Јевреја, нарочито од XVI века, после њихова изгнанства из Шпаније. Њих је Турска прихватила с много предусретљивости и дала им је могућности да брзо узму у своје руке важна трговачка средишта и послове. Солун, Скопље, Београд, Сарајево створиле су јаке трговачке колоније. Између њих и Цинцара, подједнако вештих и не увек скрупулозних, било је доста супарништва и трвења. С Јеврејима су наши људи, сем пословног, имали мало другог додира. Раздвајала их је вера и много узајамних предубеђења. Док су бракови и срођавање наших људи с Цинцарима били врло честа и у градовима свакодневна појава, крвно мешање са Јеврејима бивало је само по изузетку. Па, ипак, у градовима се нађе типова који су "пола Атина пола Палестина". Цинцара и Јевреја било је врло мало у Херцеговини и Црној Гори; у оном убогом кршу није било лако доћи до хлеба без велика напора.
Српско становништво живело је у главном по селима. Ту је била његова снага и корен. У Црној Гори до 1878. год. није било ниједне вароши, а у Босни и Херцеговини само је 19,92% православног становништва живело у градовима. У Србији и Војводини тај је проценат био нешто већи, а у Далмацији вероватно раван оном у Босни. Тај сеоски елеменат био је у Босни претежно кмет, у Јужној Србији тешко угрожен од Турака и Арнаута, а у Србији исцрпљиван од варошких зеленаша и каишара. Извесни социални економисти налазили су, да је видно опадање села и његове здраве снаге, које се осећало од средине XIX века, резултат растурања старих задругарских заједница. Та је заједница била израз наше патриархалне средине, која је, у време робовања, развијала и чувала осећање солидарности и култ традиције. Као таква она је била стваралачка и стожер народне снаге. Али је у народу, притешњеном и злоупотребљаваном, већ и раније било беде и невоље и револта против поретка, који се у главном обртао против Турчина као носиоца власти. Тешке борбе Турака с хришћанима од XVII века, које су се преносиле дубоко на Балкан, нису дале смиривање духова и скућавање, које би било природни заметак конзерватизма. Несигурност, лична и имовна, направила је од нашег сељака борца и хајдука, нарочито у крајевима где су услови за живот били и сувише тешки. У Црној Гори четовање је постало једна врста народне привреде. Хајдучија је владала у Шумадији и XVIII и на почетку XIX века. С тога је сељак, који је у другим државама, обично прикован за земљу и пун конзерватизма, у нашим земљама био лако покретан и на много страна исто тако лако спреман на акције. Нема скоро наше области у којој би већина становништва била чист старинац. Војводина је у огромном броју скуп досељеника, Шумадија је један велики збег, Војна Граница махом ускок. И у Црној Гори, старој и новој било је много добеглица; Морачу су, то се зна, населили у осетном броју ускоци с разних страна.
Узнемираван и потресан наш сељак није свуда могао да пусти дубоке корене у земљу, ни да се упије у њу. Сем тога, на много страна, и у разним комбинацијама, он се бавио и сточарством колико и земљорадњом; а сточари су, зна се, по природи свог занимања, више покретан елеменат. С тога, и под притиском насиља и опасности, он је често напуштао стара огњишта. Отуд код њега и у својој држави, у којој је кнез Милош показивао врло много разумевања за његово стање, има код сељака ако не више старе нестабилности у великом размеру, а оно ипак извесне склоности за покрете. После је дошла и тежња за градским животом. Сењски момци у разним занимањима силазе у градове, у које се сливају и сеоске газде и извесне занатлије. Иако становништво наших градова све до пред крај XIX века није било, у свима нашим областима, нигде многобројно, оно је, ипак, извлачило из села велик број лица и занављало и попуњавало своје редове. Та генерација, која није била ни сељак ни варошанин, била је често опасан елеменат наше малограђанске културе. Изишао је из реда сељака и његових патриархалних и морално строжих схватања, а није још био ушао у извесне традиције грађанске цивилизације. С тога је често упадао у очи не само извесном простотом, која може бити и симпатична, него извесном пресношћу и мурдарлуком, које су простоту прикривале или хтеле прекрити суровошћу или геачењем.
У самој вароши на помолу су биле извесне кризе, духовне и материалне. Извесни занати пропадали су из дана у дан потискивани фабричким производима, исто као и домаћа производња. Људима није било лако створити нове ориентације. Кредитна политика државе још није постојала, а приватна лица и установе, као грабљивице, искоришћавали су невоље појединаца и сталежа. Примери цинцарских и јеврејских трговаца, који су знали да стварају коњуктуре и да се њима користе, изазвали су прохтеве и код наших људи и израдили су један чаршиски морал који је пре свега и изнад свега стављао лични интерес. Појединци, честити и вољни за пожртвовање, јављали су се и у таквој средини и имали су понекад и истинских хуманих осећања, и служили су као глас савести, али нису могли да много измене општи процес капиталистички настројене средине.
Млада српска интелигенција још је била малобројна. Њен већи део одлазио је у државну службу и био мање-више зависан од режима. Слободних професија било је све до краја XIX века врло мало; једино се био дигао адвокатски ред. Али тај није уживао добар глас. Романи Јакова Игњатовића, који приказују опадање Војводине и његове Сент Андрије, пуни су израза народног нерасположења према "фишкалима". Сама реч добила је временом значење с извесном не баш похвалном примесом. У србијански устав од 1869. год. унесена је одлука, да адвокати не могу бити народни посланици. Највећи део наше интелигенције припадао је омладинском покрету и налазио се у редовима либерала. Извесни њихови вођи одлазили су у извесне претераности и нису довољно рачунали са стварним стањем, у ком се наш народ налазио, ни са расположењима која су у њему владала. Неколико новосадских и београдских интелектуалаца говорило је о републици у време, кад ни четворан део нашег народа није био ослобођен и кад су крутом руком стезали народну гушу апсолутисте из Беча и Цариграда. И друге неке од њихових идеја биле су тога рода и сазрелости. Ти наши интелектуалци били су иначе, као васпитаници више немачких него француских школа, носиоци идеје народног уједињења. Они су израђивали тип Србина, управо Србенде, као слободара, који има да се сав жртвује за величину и победу српске ствари. Њихов патриотизам био је искрен, али више вербалан. Трошио се на беседама и у здравицама. Наш романтизам патио је видно од тога, што је неговао култ речи него култ дела и што је, као у поезији, заливао родољубље алкохолом. За цело време од 1858. год. па све до српско-турског рата тај романтичарски нараштај интелигенције није учинио ниједног патриотског подвига од истинског прегалаштва; у устанцима и борбама они учествују, с малим изузетцима, само с песмама. А кад су почеле праве и тешке борбе од тих безбројних ратних кликташа у борбу их је ушло једва толико, да би се дали на прсте пребројати. Изостали су чак и они, који нису морали ићи на бојно поље, него који би могли бити од користи на другим положајима. Чак ни чувени песник Змај није ушао ни у лекаре добровољце, да друге мање и безначајније и не помињемо.
Шездесетих година јављају се у Србији први омладинци с новим схватањима, чији ће се утицај осетити јако већ почетком седамдесетих година. То су наши први социалисти, васпитавани делом у Русији, у идејама Чернишевског, Писарева и Доброљубова, а делом у Цириху, у кругу Бакуњиновом. Њихов је главни претставник млади Светозар Марковић (1846-1875), који је од 1866. год. провео на студијама у Петрограду. Од 1868. год. он почиње оштру борбу против либералног режима у Србији, који је имао доста реакционарних особина, као и против омладинског вербализма. Марковић је био и сувише млад, да би могао израдити свој оригинални поглед на свет и да би могао довољно поуздано оценити шта се од туђих система и теорија може с успехом накалимити на нашу средину. Социалистичке и чисто комунистичке теорије нису се могле пресадити у ондашњу Србију, која је била скроз сељачка, са малим поседом и са огромном приврженошћу за сопственост, и у којој фабричко радништво скоро није ни постојало. С тога Марковићеви практични огледи немају успеха. Али је његова акција донела ипак велик и чак неочекиван плод. Најпре због буђења самосвести код сељака као друштвеног чиниоца, затим због слободарских идеја и због опозиција режиму који се држао само чаршије и сеоских газда, а који није ни хтео ни разумео да се приближи сељаку. У Цириху се тад васпитавало, с њим заједно, неколико младих Срба, међу којима Никола Пашић, Пера Велимировић, Мита Ракић и др. Иако из истог круга, Пашић (рођ. 1845. год.) је био у својим схватањима много реалнији. Њему, у главном, припада заслуга што је теоретичарски покрет Марковићев преобразио у претежно политичку акцију. Та је акција имала с почетка јасну црвену боју, али је била вешто саображена политичком духу наше средине и дала му је практичне и непосредне циљеве. Требало је рушити режим пандурског система, дићи сељака, упростити управу, и омогућити најширим круговима учешће у јавном животу путем општинских и других самоуправа и путем уставности. Реч самоуправа постаје крилатица новог покрета; тим ће се именом назвати и први његов орган. Већ у Цириху Марковић је говорио, да у Србији треба изводити радикалне реформе и стварати радикалну партију; Пашић је то, као његов сарадник, извео коначно у дело. Сам Марковић се пред крај живота био поколебао и спремао се, по проучавању Ј. Скерлића, да цео рад постави на нове основе, "у смислу пропаганде општих демократских идеја, уставности и народне самоуправе, са даљом мишљу проширења задружне и општинске својине на српском селу." Он постаје борац за демократију и народни суверенитет. У националном погледу он је тежио за ослобођењем поробљених Срба, јер не може бити општег братства и слободе свих људи, док има повлашћених и подвлашћених нација. С тога је учествовао у раду на припремању устанка у српским областима Турске. У Војводини, он је сам говорио, био му је ближи Светозар Милетић, него "тамошња социјалистичка партија с њеним узаним програмом."
У духу руских схватања тога времена, Марковић и друштво његово тражили су враћање у народ и што живљу и непосреднију везу с њим. Наше градско друштво било се почело одвајати од народа, а чиновништво се бирократисало. Тај потребни додир с народом тражили су Марковић и његови сумишљеници и од књижевности. Осуђујући празна љубавна пренемагања и позоришну декорацију романтичарске приповетке они су препоручивали савремени роман са свима проблемима нашег друштва. И тражили су, исто тако, да се уметност стави у службу извесним идејама. Поезија има да се слије са науком исто као и филозофија.
Те мисли, нове у нашој средини и казиване на начин сасвим отворен и не много обазрив, изазвале су у нашем друштву велике потресе. Највеће им је дејство било у Србији, где је радикална странка освојила три четвртине сељака и претежан део омладине. Од осамдесетих година XIX века радикализам је био најмоћнији политички чинилац у животу те земље. У Војводини остало је доста трагова романтичарства све до наших времена, али и тамо је, у политичком животу, радикализам постао један од најутицајнијих чинилаца. Милетић му је, по својој природи, био врло близак, као носилац идеја либералне левице, док му је М. Полит био противник. Еволуцију од социалиста до радикала десничара прошао је Милетићев наследник у Застави, Јаша Томић. Покушаја са социализмом било је и у Босни, али тамо, из разумљивих разлога, под турском управом није могао ухватити дубљег корена. Почео га је Васа Пелагић у Бањој Луци, где је био, помоћу српске владе отворио богословију.
Влада Намесништва сузбијала је тај покрет свима средствима. Тако, у осталом, није поступала само она, него и многе друге владе у Европи. Нарочито су били озлоглашени комунисти после њихових изгреда у Паризу 1871. год., кад су се кратко време били дочепали власти. Али владине мере нису имале успеха. Међу сељацима покрет је хватао корена прилично споро али неодољиво. Осетио се и у књижевности и деловао је кроза њу. Чисто национални песници, као Ђ. Јакшић и Змај, дали су неколико социалних песама од значаја. Змај је чак испевао самртницу "На гробу стрељаних комуниста". У приповетци реалистички правац узима маха. Јаша Игњатовић даје неколико дубоко захваћених, али полуписмених, романа о декаденцији нашег грађанског сталежа у Угарској; а Милован Глишић, руски васпитаник у књижевном образовању, почиње приповетку о србијанском селу са много сатире. Његова комедија Подвала, са типовима сеоских паука, исто као и Гогољев Ревизор, више је за плач него за смех. Владимир М. Јовановић покушао је да створи и чисто реалистичку поезију, исто као што се Јаша Томић трудио да изазове социалистичку, али проза, преточена у стихове, није могла наћи жељеног одјека.
У националном погледу радикализам је првих година имао и своје наличје. Сувише заузети унутрашњим питањима људи су почели обраћати мање пажње на спољашња. Само Намесништво зазирало је од одлучнијих акција у уверењу да још нисмо довољно спремни и да сви балкански народи нису довољно прожети истоветношћу схватања о вишим заједничким интересима. У народ је бачена парола, да нема смисла ослобађати рају од Турака, кад сами ослободитељи нису слободни на свом дому. После тога дошле су и још теже ствари. Међу извесним сељачким вођама било је људи, који се нису устручавали говорити, да њихове њиве неће постати ни за длан веће, макар се цело Српство ујединило. Младу, крепку, још скоро нетакнуту народну снагу почео је да захвата морал уске себичности и извесног дефетизма. Наш сељак, који је све дотле постизавао тешким револуционарним напорима, почео је да се прибојава борбе чак више него грађански сталеж, који је по правилу увек више под утицајем чаршије и мање склон на прегарања.
Намесништво у својој политици није имало среће. Његов крути режим изазвао је у земљи велико незадовољство и онемогућио је стварање потребне повезаности у најбитнијим схватањима о задацима државе. У спољашњој политици, због аустрофилске ориентације М. Блазнавца, руска влада дала је и сувише јасно разумети да се њени интереси не поклапају с нашима. Руски конзул у Београду, Шишкин, није крио нимало да се разишао са намесницима. Није то било нимало чудно, ако је чуо и половину од оног, што је Блазнавац говорио о Русији, и то не једанпут. "Руски циљ је власт", говорио је он немачком посланику 1871. год., "њено средство је срозавање њених саплеменика с већег развојног степена на нижи, дезорганизација, хаос." За извину могло би се рећи, да је Намесништво подлегало извесним доста примамљивим наговештајима и обећањима с аустриске стране, који су могли да их извесно време поколебају. Аустрија је одавно ишла за тим да за Далмацију добије што шире залеђе. Већ 1856. год. предао је маршал Радецки један меморандум Двору тражећи Босну и Херцеговину. Реч Hinterland ушла је тад у моду у бечким круговима. Француска дипломатија упућивала је сама Аустрију на ту страну, само да би ова напустила своје поседе у Италији. Бечки двор је још 1840. год. добио протекторат над католицима Босне и Херцеговне. После аустриских пораза у Италији и код Кенигреца дворски кругови имали су живу жељу, да губитке надокнаде на истоку; генералитет, под вођством надвојводе Албрехта, направио је од тог свој главни програм. Дипломатија је из почетка мислила да Босну дели са Србијом; у том правцу је радио претседник мађарске владе Ј. Андраши и Калај је у том смислу испитивао расположења у Београду и давао на по уста и извесна наговештавања, па чак и формалне предлоге. У војним круговима састављани су поводом вести о том разни мемоари и пројекти, у којима се расправљало о евентуалним границама. Док је дипломатија држала, да би граница могла ићи долином Врбаса, војни кругови су тражили за Аустрију свакако долину Босне и Неретве. Намесницима се могло чинити као знак извесног пријатељства, да их аустриска влада посвећује донекле у своје намере и да признаје Србији право на Босну. Могло им се чинити чак, можда, и пробитачно да се о том и говори, мада су и сами осећали да такво решење босанског питања, у сарадњи Србије и Аустрије, може имати и великих опасности за националне интересе и будућност. До споразума није дошло због важних европских догађаја и због узајамног неповерења, које се није могло истрти. После велике немачке победе над Французима у рату 1870/1. год., кад је створено Немачко Царство и кад је у Бечу постало јасно да Аустрија у немачком савезу нема више никаква места, расположења су се у аустриској престоници брзо изменила. Стварање Немачког Царства значило је победу снаге и отварало епоху империалистичког замаха у целој Европи; права малих могла су бити узета у обзир само у толико у колико не улазе у сферу великих. Аустрија је хтела Босну и пут према Солуну. Правдала га је потребом културне мисије на запарложеном Балкану и потребом јака државног ауторитета у разобрученој и корумптивној турској царевини, која у свом пространству нема снаге ни могућности да изведе тражене реформе. У том правцу упућивао је и кнез Бизмарк, који је желео да Аустрију одврати од ма каквих акција у Немачкој и да тој држави да нов садржај, који би више одговарао њеној првобитној улози. Знајући то Беч је од 1871. год. све више одбијао помисао о сарадњи са Србијом у Босни, па је чак почео порицати и српска права на те области. Од тада хладне и односи између Беча и Београда. У јесен 1871. вођство српске политике узима више Јован Ристић, који се обрће према Русији и који младог кнеза Милана води цару Александру II у Ливадију. Али та промена курса није могла да спасе српске тежње Михаилова времена; Босна и Херцеговина биле су у тај мах унапред изгубљене.
Тежак губитак претрпела је наша ствар и у Јужној Србији. Од укидања Пећске Патриаршије духовну власт над српским земљама добила је цариградска грчка црква и преко ње фанариотски претставници. У доба опште декаденције то свештенство није било ни на моралној ни на духовној висини. До својих положаја долазило је првенствено новцем и одржавало се помоћу њега. С тога је тражење и изнуђавање новца био у врло много случајева главни део њихова посла. Наше свештенство било је вероватно више неуко од њиховог (иако је и њихово било врло оскудно у знању), али је бар било саставни део народа и саосећало је с њим. Грци нису имали правог разумевања за наше тежње; а у колико су и имали додира с народом то је било само са чаршијом и градовима. С тога је разумљиво што их наш свет није марио. Праву борбу против њих кренуо је нарочито од почетка XIX века, кад је почело народно буђење и кад је грчко свештенство почело да бива носилац грчке народне идеје на штету српске. У црквама су натурали грчки језик чак и тамо, где Грка у народу није никад било и где су Грке претстављали само дошљаци по градовима. Отварали су грчке школе да би угушили српске. Правили су понегде чак и споразуме с турским властима против својих једноверника. Најактивнији су били у Старој Србији и Маћедонији, где су озбиљно присвајали за се Скопље и Призрен. Грчке владике слали су чак у Сарајево, Мостар и у Тузлу још средином XIX века, а делимично и после тога. У целој Бугарској црква је била у грчким рукама. У јужним областима прво незадовољство против грчке хиерархије јавило се у Скопљу већ 1828. год., а појаве после тога постају све чешће. Народне жеље да имају своје свештенство живо су потицали и помагали разни руски претставници, који су јасно видели да је дотадашње стање могло довести до осетних губитака за словенску ствар. Сем тога за своје политичке циљеве Русија је желела да се ослони на словенски елеменат, на који је само преко цркве тада могла вршити главни утицај. С тога се борба против грчке хиерархије почела и водила у знаку сукоба између словенства и грцизма. Наши људи су избегавали да тој борби место словенског даду, бар у извесним крајевима, чисто српски карактер из два разлога: 1) да се не цепају народне снаге и 2) да не би наш свет у Турској излагали незгодама, јер би српско обележје, с обзиром на српско-турске борбе и српску државну пропаганду, могло да се тумачи и као револуционарно. Како је црква у ослобођеној Србији била у народним, а у Бугарској у грчким рукама, то је вођство у борби сасвим природно прешло на Бугаре као на више заинтересоване. Кад су Бугари у борби против Грка тражили своју посебну организацију са једним егзархом на челу и кад су тој организацији дали свој карактер српска влада је стала на гледиште и објавила га већ 1869. год., да Срби остану у заједници са цариградском патриаршијом док се не створи могућност да дођу под црквену управу саме Србије. То је унело велику пометњу у народ. Цела дотадашња борба изгледала би према том бесплодна. Место заједничке словенске црквене организације настао је раздор. Грчка црква није била довољно увиђавна да поправи своје грешке на терену и да изиђе Србима у сусрет. С тога је известан део наших људи огорчен због тога и из словенске солидарности пришао Егзархији, која је створена званично 27. фебруара 1870. Тако се догодило, да су припадници Егзархије временом постали Бугари и бугараши и да је та организација била главно средство пропаганде против Срба. Њу су једно време помагале и турске власти, да би поцепале и ослободиле Словене свога подручја и да би сузбиле утицај Србије, који је у Старој Србији и Маћедонији од Карађорђева устанка био осетан.
Тако је српска национална политика претрпела два ударца пре него што је уопште постала активна. Претрпела их је првенствено зато што није била активна и што је престиж Београда после смрти кнеза Михаила видно пао. За његова живота Београд је имао прву реч међу хришћанима Балкана и с њим су рачунали и пријатељи и непријатељи. После његове смрти видело се и осећало јасно, да у Београду влада други дух и да су домаће бриге постале прече од свега другог. Руска дипломатија тога времена обраћала је више пажње Бугарима, и то из сопствених рачуна. Њена је давна жеља била да завлада Цариградом и Дарданелима, како би добила слободан излаз у Средоземно Море. На том подручју блиском Цариграду, на обалама Црног Мора и на обе падине Балкана, преко кога је водио најкраћи копнени пут из јужне Русије према турској престоници, налазио се бугарски народ, који је свој спас очекивао само од петроградске словенске браће. Велики број Бугара радника, трговаца, свештеника и интелектуалаца живео је у Русији, васпитавао се тамо и спремао јавно мишљење у своју корист. У Русији се веровало у словенска осећања Бугара, желело се да им се помогне и рачунало се на њихову оданост. У Бугарској, коју би она ослободила и дигла, Русија се надала добити чврсто упориште своје политике на Балкану. Што се год више добије за Бугарску тим се посредно добија и за Русију; велика Бугарска то је широко претсобље за руски Цариград.
Међу Србима, незадовољна политиком Намесништва, Русија је више дизала престиж Црне Горе и кнеза Николе. У српском друштву, међу романтичарима, нарочито у Војводини, Црна Гора је била нарочито слављена. Њен глас је изузетно порастао после победе на Грахову. Њене сталне борбе по кланцима и планинама, крвави јатаган који је сејао смрт и страх, са ликовима окоштих, сунцем опаљених и несаломљивих ратника, у необичним оделима, са женама пуним прегалаштва, створиле су о Црној Гори идеалисану слику, која је одударала од сухе прозе заглибљених равничарских паланки. Кнез Никола, млад владар и песник, познат по својим родољубивим песмама и изјавама, жељан акције и славе, сматрао се као оличење старог витештва. Његове слике, са великим продорним очима, растављеном кратком црном брадом, у животописном златом извезеном црногорском оделу, ширене су по свим српским кућама ван Србије (ја сам их виђао чак у Винковцима). О Црној Гори говорило се последњих двадесет година стално, и то увек у вези са неким борбеним покретима. И то не само са Турцима. Крајем шездесетих година, поводом увођења новог војничког закона за аустриске земље, избио је у јесен 1869. год. устанак у Боки Которској, која је хтела да се очувају њене старе повластице са системом народне војске. Иако су аустриске трупе биле надмоћније у сваком погледу устаници су им, ипак, у Кривошијама задали тешких удараца. Устанике су тајно помагали пријатељи из Црне Горе мање људством, а више материалом. Два аустриска генерала бише поражена и смењена. Нови далматински намесник Гаврило Родић смирио је устанак почетком 1870. год. само на тај начин, што је повукао извршење војног закона и прогласио општу амнестију. Сам Бокељ, А. Дабиновић, проучавајући дипломатски историат овог питања, утврдио је, да је бокељски устанак припреман од раније и да се на њему радило с планом из Берлина и Москве, кад се спремала шира акција Русије и Пруске против аустриске и француске коалиције. Разумљиво је с тога, што је том чисто локалном устанку обраћена пажња у целој Европи. Црна Гора дошла је у средиште интереса, јер се отпор устаника тумачио само њеним помагањем. Иако је кнез Никола посебним уговором с Аустријом обећао пуну неутралност, у Бечу му се ипак није веровало, и није немогуће да не би дошло до какве акције против цетињске владе, да Русија није енергично устала у њезину одбрану.
Погибија кнеза Михаила и будна пажња Осман Топал-паше, босанског валије, растројили су рад националних и омладинских одбора по Босни и Херцеговини. На почетку 1868. год. помишљало се, да се идућа омладинска скупштина одржи у Сарајеву 1869. год. Али се после кнежеве погибије и пашине полицијске офанзиве морало од тог одустати. Неки важнији национални радници беху протерани (Богољуб Петрановић, познат као скупљач народних песама), а други затворени (Васо Пелагић, Гаврло Вучковић, Серафим Перовић, Леонтије Радуловић и др.). Год. 1871. престала је са својим радом и цела организација Уједињена Омладина Српска. Појединци, пуни вере, настављају рад и касније. Исте те године, на једном састанку на Цетињу, неколико омладинских радника ствара нову организацију, "Дружину за уједињење и ослобођење српско". У њу су ушли Лаза Костић, Ђока Влајковић, Милетић, Сава Грујић и др., из свих крајева Српства. Омладинцима је обећао помоћ и војвода Марко Миљанов, који се иначе отворено тужио на цетињски двор и његову околину. Кнез их је примио усрдно и уверавао их о својој спремности да прихвати народну ствар. Али ова омладина није показала много активности, нешто што није имала довољно подршке у Србији а нешто због превирања у самој омладини. У народу је ипак врило. Бачено семе пропаганде са више страна стварало је у народу наде, комешања и покрете. Нису радили само Срби. Аустрија је још 1869. год. упутила у околину Бање Луке католички ред траписта, да у том претежно православном и муслиманском крају делује верски и ради за њу. Предузимала је извесне акције и међу фрањевцима, а вршила је и стратешка осматрања. Њени агенти деловали су и по Херцеговини. Француско-пруски рат 1870/1. год. донео је, са својим брзим и непредвиђеним исходом, знатну пометњу у европску дипломатију, а код нас је храбрио извесне авантуристичке духове да крену ствар у дубоком уверењу, да ће имати успеха. Надало се у Русију, која да је на истоку добила слободније руке, пошто је победа Пруске дошла само као резултат руског задржавања Аустрије.
|
