Сарајевски атентат
У борби наши млади људи ишли су потпуно за примерима људи Италије у њеној борби за народно ослобођење и уједињење, о којима су читали и слушали. Мацини и његова "Млада Италија" постају идеал наше омладине. Његови списи преводе се, читају и објашњавају и јавно и на приватним скуповима. "Наша најомиљенија литература били су руски револуционарни писци и апостоли талијанског рисорђимента", пише један омладинац тога времена. И у Италији су припремани разни атентати, стварала се тајна друштва, организовали се завереници. Атентатору на Франца Јосифа, Оберданку, који је 1882. год. кажњен смрћу, подигнут је 1912. споменик у Венецији и прављен му је читав култ. По њему су назване улице и спевана му је чак и химна. Кад је Марио Стерле објавио један спис величајући Оберданка, па га суд у Бечу априла 1913. осудио на пет година, приређене су по свој Италији бучне демонстрације против Аустрије. У Риму је због тога морао бити затворен универзитет, а у парламенту је један посланик увредио самог аустриског цара.
Тим талијанским примерима придружили су се и руски. Сви млади ђаци у Босни читали су тада руске револуционарне писце и одушевљавали се њиховим пожртвовањем. Један од њих је писао, да им је Рахметов из романа Чернишевског Шта да се ради? "постао пример за углед". Лист Звоно покренут у Сарајеву 1913. узео је своје име по Херценову Колоколу; Гаћиновићев "Крик очајника" исто тако. У Степњаковој књизи Подземна Русија "велича се индивидуалистичка акција, мучеништво, карактер, и пролази цела галерија примера за углед. У приповеткама Горкога и Андрејева то исто... Тамо су и мотиви о сејању "црвених зрна слободе", и о апостолима особођења човечанства. У Лозани је Гаћиновић дошао у везу с познатим руским револуционаром Лавом Троцким и писао му је: "Ми познајемо историју ваших идеја и волемо је, у многом је на ново изводимо над собом. Чернишевског, Херцена, Лаврова и Бакунина ми убрајамо међу наше најближе учитеље". "Стојећи под непосредним утицајем руске социално-револуционарне литературе", пише тадашњи омладинац, Б. Јевтић, "природно је да је оријентација "Младе Босне" ишла, следећи циљ народног ослобођења, колосеком руске револуционарне мисли, више него путем који су давали примери из талијанске и немачке историје ослобођења... "Млада Босна" је долазила после Маркса и Енгелса, после руске револуције из 1906; неки њени чланови су прошли школу Масариковог социјализма, многи су видели крваве радничке немире у Сарајеву, 1906."
Најпосле, атмосферу за прека разрачунавања путем атентата стварали су и други кругови. У мађарском парламенту, 1912., извршио је атентат на грофа Тису чак народни посланик Јулије Ковач, а 11. фебруара 1913. извели су свој атентат с бомбом румунски националисти у Дебрецину. Неколико месеци потом, покушао је Стеван Дојчић у Загребу атентат на комесара Скерлеца, а у мају 1914. покушао је да убије тог истог господина Јаков Шефер у загребачком позоришту. Од тада се међу младим људима говорило на све стране, скоро јавно. Веровало се, да ће они бити не само опомена, него и потицај за непосредну промену курса. Атентати треба да оживе дух борбености у самом народу, а да буду страх властодршцу. У дискусијама и узајамним подјаривањима ствар се разбуктавала даље. Тражило се, да се погоде главне личности режима, банови, намесници, министри. У таквом расположењу пала је у марту вест, да у Босну долази Франц Фердинанд, наследник престола и врховни шеф војске.
Франц Фердинанд није имао добар глас. Био је клерикално настројен и врло узак; лично је био неповерљив и веома напрасит. Важио је, нарочито у војним и клерикалним круговима као будући стваралац Велике Аустрије, која ће укротити Мађаре и "утући рогове" Србима. За њ се тврдило, да спрема реорганизацију Царевине на триалистичкој бази. Поред Аустрије и Угарске трећа јединица имала би бити југословенска област, са словеначким земљама, Хрватском, Славонијом, Далмацијом, Босном и Херцеговином. Данас се зна, да су то код њега биле само тренутне комбинације, које се не би дале остварити без тешког грађанског рата. Јер против њих су били не само Мађари него и аустриски Немци, који су грчевито чували превласт у аустриским земљама. За Франца Фердинанда се, даље, знало да није марио Србе и да се у последње време, у овим разним кризама, показивао као њихов непријатељ. Војничка странка позивала се на њ и налазила је у њему јак ослонац. То је било довољно, да млади људи изаберу као своју мету баш њега. У њему су хтели погодити цео режим Аустрије. У толико пре, што је престолонаследник долазио баш у Босну, да ту, на босанском подручју, руководи маневрима, који су имали несумњив антисрпски карактер. Одлука је после појачана још више, кад се чуло за решење, да се он кроз Сарајево провезе триумфално и демонстративно лицем на Видов-дан.
Одлуку да изврше атентат на Франца Фердинанда донело је неколико омладинаца из Босне и Херцеговине, који су се, као ђаци и радници, налазили у Београду. Њихова одлука била је, по општем уверавању из њихових кругова, спонтана. Само су за оружје ушли у везу са два-три лица из Црне Горе. Данас се зна, да ни у самом вођству Црне Руке није било све познато шта се спрема и да су Апис и Воја Танкосић радили на своју руку. Одговорној влади, с којом су били у непријатељству, нису дали апсолутно никакво обавештење; чак су, помажући младим људима да се пребаце преко границе, нарочито пазили да они не би дошли у какву било везу с органима владе. Знали су добро, да би влада била одлучно против тога, свесна могућих опасности, и жељна да земљи, после два тешка рата, сачува мир. И сам Апис предомислио се доцније и поручивао је у Босну својим младим пријатељима да одустану од атентата, али се они више нису дали одвратити.
У Тузли и Сарајеву омладинци завереници Гаврило Принцип и Трифко Грабеж гимназисти и типографски радник Недељко Чабриновић увели су у свој круг неколико својих другова, а посветили су у ствар и неколико националних радника, који су им имали извршити извесне услуге. Тајна је чувана доста брижљиво, али се ипак понешто наслућивало. Већ у мају говорили су неки протерани ђаци из Хрватске о могућности атентата и о том су у Беч стизали извештаји полициских власти. И српски посланик у Бечу, Јован Јовановић, причао је, да је на дискретан начин скренуо пажњу на опасност министру за Босну и Херцеговину Л. Билинском, не знајући иначе да каже ишта конкретније. Полиција у Сарајеву упозоравала је официрске кругове на опасности, али су ови самоуверено одбијали све примедбе. Они су организацију престолонаследникова пута узели у своје руке.
Атентат је извршен лицем на Видов-дан, пред подне. Први атентат, који је извео Чабриновић, није успео. Кад се престолонаследник враћао из градске већнице и пошао да отвори нови музеј извршио је други атентат Гаврило Принцип. Његови меци, испаљени из непосредне близине, смртно су ранили надвојводу и његову жену, која је била случајно погођена.
Са аустриске стране приказивала се српска опасност за њено подручје као непосредна. Србија тек што није потпалила њене југословенске области и изазвала револуцију. Међутим, српска влада је у ово време најмање мислила на то. Данас се поуздано зна и из српске и из руске дипломатске преписке, да се Србија, само због Аустро-Угарске, устручавала да изврши финансиско и дипломатско уједињење с Црном Гором, које је понудио сам Краљ Никола, 2. марта 1914., у личном писму Краљу Петру и да се, исто тако, устручавала да у Црну Гору пошаље своје војничке инструкторе. Кад се она устезала због аустриске опасности да изврши то што јој се нуди под веома повољним условима, зар би та иста Србија, у то исто време, ишла за тим да изазива Аустрију на другом питању које је за ову било још осетљивије? У једном извештају руског посланика из Београда, Н. Хартвига од 7. априла 1914. имамо и непосредне потврде за то: "Пашић држи у даљем као пожељно, да се сад оставе по страни све бриге "о још неослобођеној српској браћи и целом Југословенству" и да се мисли на мере, које би стварно могле учврстити везе народа исте крви" између Србије и Црне Горе.
Бечки кругови решили су се од првог дана да искористе овај атентат за своје старе планове. Требало је Србију оптужити као виновника за тај случај, који се осуђивао и начелно као средство политичке борбе и посебно као убиство човека, који је мислио преуредити Дунавску Монархију и решити југословенско питање. Првом оптужбом мислило се деловати нарочито у монархиским државама, а посебно у Русији; а другим се хтело код осталих Југословена распалити мржња против Срба. Обоје је било у вези с намером да се Србији објави рат и да се, сад бар, униште плодови њезиних победа. Сем тога, у Бечу се јасно видело, да се од њега одбија и Румунија, која је, незадовољна стањем својих сународника у Угарској, почела да се приближује Русији. На Румуне су деловали успеси Србије и Грчке и у њој се осећало јачање националних струја, које су биле све расположене антиаустриски. Сукоб између Бугарске, коју је бечка влада отворено помагала, и Србије приближило је Србе и Румуне. Опасност да се Срби и Румуни са Грчком и Црном Гором нађу можда на једној линији под вођством Русије забрињавала је бечку владу у велико и цар Франц Јосиф спремао је, још пре атентата, једно лично писмо за цара Вилхелма. Тим писмом он је хтео да одврати Немце од дотадање политике и да придобије цара за аустриско гледиште. Атентат је доиста променио расположења у Берлину и цар Вилхелм је био чврсто решио, да овог пута помогне енергично свог савезника. Кад је у Бечу била осигурана сарадња Немачке решило се без колебања, да се Србији постави ултиматум, који би унапред био удешен као неприхватљив, и да јој се објави рат. Та је одлука донесена пре завршене истраге у Београду и без обзира на то, што кривица званичне Србије није могла бити утврђена. С предајом ултиматума отезало се само док прође посета претседника Француске Републике руском цару у Петрограду, и то само с тога да се не би државници те две велике силе непосредно договорили о свом држању према судбини Србије.
Ултиматум је предан 10. јула. Русија, Енглеска, Француска и Италија предузимале су многе кораке да се рат предупреди. Нарочито је била активна Русија, која је одмах изјавила, да јој судбина Србије не може бити равнодушна. Иако је било јасно, да напад на Србију може изазвати светски став Аустрија није хтела одустати од своје намере. Сва посредовања остала су узалудна. није помогло ни то, што је Србија примила ултиматум, а за једну спорну тачну понудила да се расправи у Хагу, пред непристрасним међународним форумом. Измисливши вест, да су Срби отворили ватру на аустро-угарску војску код Ковина аустро-угарски министар Иностраних Дела, гроф Берхтолд, узео је то као повод за рат и објавио га је 15. (28.) јула 1914. Непосредно иза тога објавила је Немачка рат Русији мотивишући га општом мобилизацијом руске војске, а одмах потом објавила га је и Француској као савезници Русије. Да би постигла брже успехе немачка војска је повредила неутралност Белгије и пошла је преко њезиног подручја на северну Француску. Потврда белгиске неутралности увела је у рат Велику Британију. Црна Гора стала је одмах на страну братске Србије. Тако се још током јула месеца запалило више од две трећине Европе. Европски рат почео је у свој својој жестини.
|
