Svetski rat
Pre nego što je objavila rat Srbiji Austro-Ugarska monarhija je povela pravu hajku protiv svojih jugoslovenskih podanika, za koje je verovala da joj nisu dovoljno odani, da simpatišu sa Srbima, ili da svoju budućnost zamišljaju u drugom okviru, a ne u onom Habzburške dinastije. Na celom području Bosne i Hercegovine, u Vojvodini, Dalmaciji i u Hrvatskoj i Sloveniji počela su zatvaranja, internacije, konfiniranja i svi mogući oblici lišavanja slobode i slobodnog kretanja. Sve je srpsko oglašeno za sumnjivo i bilo izloženo napadima i poruzi. Skrnavljene su čak i crkve; škole su bile demolirane, sokolske dvorane razbijene. Od prvog dana Srbi su uzeti za taoce, da osiguravaju transporte vojske i ratnog materijala.
Austro-ugarski poslanik napustio je Beograd pred veče 12. jula, a tri dana potom objavila je Austro-Ugarska Srbiji rat. Mobilizacija se vršila relativno brzo. Glavni zapovednik austro-ugarske vojske prema Srbiji i Crnoj Gori bio je vojnički poglavar Bosne i Hercegovine, feldcajgmajster Oskar Potjorek, ponemčeni Slovenac, čovek koji je dugo radio u Glavnom Generalštabu i koji je, pored Konrada Hercendorfa, šefa tog Štaba, važio kao najbolji vojni stručnjak. On je bio jedan od stubova ratne stranke, Srbe je mrzeo iz dna duše, i stalno je govorio da Austro-Ugarska sve dotle neće imati mira dok Srbiju ne baci na kolena. Austrija je pošla na Srbiju sa tri armije, sa nekih 220.000 vojnika, svežih, vrlo dobro opremljenih i sa nesumnjivom tehničkom nadmoćnošću. Srpska vojska još se nije bila odmorila od prošla dva rata. Material joj je bio istrošen, pohaban i dobrim delom jedva upotrebljiv. Nije bilo čak ni dovoljno odela za vojsku. Naročito su se osećali manjci u artiljeriskoj municiji. Jedino u čem su Srbi imali nesumnjivu prednost pred austriskom vojskom to je njihov duh svesnosti čemu služe i zašto se bore i njihovo dragoceno ratno iskustvo. Sem toga srpska Vrhovna Komanda, kojoj se nalazio na čelu daroviti i odlučni vojvoda Radomir Putnik, imala je bolju manevarsku taktiku i smišljeniju inicijativu.
Već prva velika borba pokazala je srpsku duhovnu i junačku nadmoć. Mimo svako očekivanje, Austrijanci nisu uputili svoj napad preko Beograda i dolinom Morave, nego su krenuli u uglu što ga čine Sava i Drina, imajući kao glavne baze Tuzlu i Mitrovicu. Računali su da će taj put ofanzive izazvati iznenađenje i brzo rešiti stvar. Ali su se prevarili. U krvavoj Cerskoj bitci, koja je trajala od 2-6. avgusta i u kojoj je srpske divizije vodio general Stepa Stepanović, Srbi su ne samo slomili austrisku ofanzivu, nego su celu njihovu vojsku naterali na povlačenje. Gubitci su na obe strane bili vrlo teški. Srpska kombinovana divizija, na koju je pao glavni teret borbe, imala je 22% gubitaka; izbačeno je iz stroja 66 oficira i 4.084 vojnika. Austrijanci su ostavili na 5.000 samih zarobljenika. Moral srpske vojske bio je sjajan. Osećalo se duboko, da su u pitanju najveća dobra naroda i otadžbine. Glas o ovoj pobedi silno je digao duh i samopoverenje kod nas samih, a na strani, i kod prijatelja i kod neprijatelja, doneo nam je izuzetno poštovanje. Dotad Srbi su se istakli samo kao borci na Balkanu protiv Turaka i Bugara; sada oni su tukli prvorazredne armije jedne velike sile sa vojničkim tradicijama od nekoliko vekova. Austriski vojni plan pao je u vodu. U Beču se htelo, po rečima jednog kompetentnog vojnog stručnjaka, "da se Srbija pregazi pre no što bi se Rusija, kojoj je za izvršenje mobilizacije trebalo više nedelja, mogla da pojavi na poprištu s nadmoćnijim snagama". Posle ovog poraza stvari su uzele drugi obrt.
Ruska vrhovna komanda, želeći da olakša položaj svojim armijama, protiv kojih su operisale glavne snage Austrije i nekoliko nemačkih divizija, tražila je da Srbi pređu u ofanzivu. Oni su to i učinili, mada za ofanzivne pothvate nisu bili spremni. Ofanziva u Bosni počela je 21. avgusta, a tri dana docnije i u Sremu. Sremska je obustavljena vrlo brzo. Počela je nesrećno. Nemajući dovoljno pontonskog materiala čitava jedna divizija stradala je na Čevrntiji, prilikom prelaska preko Save. Druge srpske snage, koje su imale bolju sreću, morale su se posle tog neuspeha i austriskih protivnapada povući. U Bosni austriska vojska je počela jaku ofanzivu preko Drine tako da se i u tu početa ofanziva morala prekinuti. Sa srpskom vojskom povuklo se iz Bosne i Srema dosta našeg življa, a ostatak je bio teško gonjen i kažnjavan radi pokazanih simpatija prema Srbima. Pojedine srpske čete bile su tad prodrle do blizu Pala kod Sarajeva, a u Sremu do Nove Pazove i Vojke. Zapovednik austriske vojske u Sremu i pobednik timočke divizije, general Alfred Kraus pisao je o nama s puno priznanja. "Upoznali smo Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja... Oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća no Rusi, Rumuni i Italijani."
Druga austriska ofanziva izvođena je sa svežim snagama i na početku sa više obazrivosti. Srbi su, izmoreni, patili od nestašice municije i jesenjeg i zimskog odela. Ali su se ipak borili herojski. Gučevo, Crni Vrh, Čavčići, Mačkov Kamen, Bobija, Mali Rožanj i druga mesta branjeni su stopu po stopu i zaliveni su krvlju na svakom kvadratnom metru. Austrijanci, svesni svoje fizičke i materialne nadmoćnosti, hteli su da iskoriste srpsku zamorenost i žurili su da pošto poto iznude odluku. Napadali su bez prestanka. Srbima nisu dali da predahnu i da se, ogoleli, prihvate. Naročito se pojačao njihov pritisak od sredine oktobra. Srbi su morali da se povlače s osetnim gubicima. U jedan mah počeo je da se koleba i njihov moral. U najtežem času imenovan je Živojin Mišić za zapovednika prve i najugroženije srpske armije. Taj riđi seljački sin, koji je ranije, iz političkih razloga, bio uklonjen iz vojske, imao je samopouzdanja i vere u svoje ljude i znao je da tom verom zadahne i druge. Tada je cvet naše omladine, 1.300 mladih kaplara iz đačke formacije, bačeno na front da svojom mladošću i oduševljenjem digne duh. Kad je prva srpska armija, u povlačenju, stigla ispred Milanovca, u poslednji čas, prispela je i davno željena municija. To sve, i borba na kućnjem pragu Šumadije dala je vojsci novog pokreta. I sam stari kralj Petar, reumatičan i teško pokretan, ušao je tad u bojne redove, da osokoli i da primer. I kao što često biva, u času najveće opasnosti razvija se i najveća energija. Srpska ofanziva počela je 20. novembra. U stalnom gonjenju, preko rđavih i blatnjavih puteva, sa komorom koja je kasnila, i neprijatelj je bio osetno malaksao. Sem toga, u najnezgodnijem času po sebe, počeo je da vrši rokadu trupa. Uzevši Beograd spremao se da krene na Mladenovac i Topolu. Ali sve bi presečeno u kratkom roku. Srpska ofanziva imala je nenadan uspeh. Austriski front bio je probijen i rastrojen. Poražena vojska naže u panično begstvo, nemajući više ni gde ni časa vremena da se spremi i odupre. Ova rudnička ili kolubarska bitka najsjajnija je srpska pobeda u Svetskom Ratu. Srbi su zarobili 323 oficira i 42.215 vojnika i ogroman ratni material i svu su zemlju, do poslednje stope, očistili od neprijatelja. Ona je poremetila sve planove centralnih sila na Balkanu, a našim neprijateljima zadržala je izmahnute ruke.
Austro-Ugarska, potučena i osramoćena, smenila je vrhovnog zapovednika vojske na južnom ratištu i odustala je za duže vremena od svih pokušaja za nove ofanzive. Njezin položaj te jeseni i zime postao je vrlo kritičan i na severnom bojištu, gde su Rusi držali veći deo Galicije i pokušavali da prodru kroz Karpate. Ali Srbima nije bilo suđeno da počinu. Higijenske prilike, koje ni pre rata nisu bile mnogo povoljne, postale su za vreme ovog teškog ratovanja, s rasturenim kućama, sa uništenim imanjima, sa gomilama leševa i ranjenika, upravo strašne. Izbiše epidemije. Naročito je bila teška zaraza pegavog tifusa, koja je uzela ogromne razmere i pokosila na hiljade života, možda više nego sama borba. To je učinilo da Srbi nisu mogli iskoristiti potpuno svoju pobedu i da nisu mogli preći u napadaj i pridružiti se sa svoje strane Italiji, kad je ova, u proleće 1915., objavila rat Austro-Ugarskoj, i kad je ruska vojska, pred ujedinjenom snagom Nemačke i Austro-Ugarske s velikim gubitcima počela da uzmiče iz Galicije i Poljske.
Balkansko Poluostrvo dobilo je tokom 1915. godine izuzetan značaj za sve evropske sile. Krajem oktobra 1914. bila se Turska pridružila centralnim silama, Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Nemačka, koja je pridobila Tursku za saradnju, nameravala je da uspostavi neposrednu vezu s njom i da ratište prenese u Aziju, kako bi Englesku ugrozila na njenim osetljivim tačkama u Indiji i Egiptu. Rusija, koja je već u jesen 1914. počela sve više osećati nedostatak ratnog materiala, želela je da sa svojim saveznicima dobije bliži i sigurniji dodir, nego što je bio onaj preko Severnog, često zaleđenog i dalekog, Mora. Njezina želja podudarala se sa interesima Engleza, koji su hteli da onemoguće učvršćivanje Nemaca u Carigradu i izvođenje njihovog plana. Tako je u proleće 1915. došlo do zajedničke akcije engleske i francuske flote, koja je u više uzaludnih navrata pokušavala da prodre kroz Dardanele, i do velike, isto tako uzaludne, njihove kopnene ekspedicije na Galipolju. Da bi presekla ta njihova nastojanja nemačka vlada je, sporazumno sa austro-ugarskom, bila rešila da obezbedi i raščisti kopneni put za Carigrad. Na tom putu trebalo je slomiti srpski otpor, milom ili silom. Kad izvesne sugestije za separatni mir nisu uspele rešilo se na borbu. Za savez protiv Srba pridobili su i Bugarsku, iako su joj Rusija i ostale saveznice jamčile, da će, u slučaju lojalne neutralnosti, dobiti jedan deo srpske Maćedonije. Kralj Ferdinand, austriski prijatelj, i dobar deo Bugara s njim, obrnuo se tad ne samo protiv Srba, nego i protiv svoje osloboditeljke Rusije. Drugi deo Bugara, s nekoliko uglednih državnika na čelu, nije se slagao s takvom politikom, ali je bio nemoćan da je spreči. Ali je samo vođa bugarskih zemljoradnika Aleksandar Stamboliski energično dizao svoj glas protiv tog rata i zbog toga bio zatvoren. S Bugarima je bio sklopljen ugovor, po kome je Srbija imala da se podeli između nje i Austrije. Granica bi išla dolinom Morave u severnoj Srbiji, dok se o granicama u južnoj Srbiji imalo naknadno odlučiti. Rumunija, saveznik Nemačke i Austro-Ugarske, nije htela da uđe u borbu na njihovoj strani, jer je svoje nacionalno ujedinjenje morala ostvariti samo slomom Austro-Ugarske Monarhije. Grci su, po saveznom ugovoru s nama, imali da uđu u rat, ako bi mi bili napadnuti od Bugarske. Sem toga, sve do proleća 1915. Rusija je na bojnom polju stajala bolje od Austrije. To je sve zadržavalo Bugarsku da ostane mirna. Ali kad je ruska vojska tokom 1915. godine bila odbačena daleko natrag i oslabljena u osetnoj meri i kad je grčki kralj Konstantin, zet cara Vilhelma, dao razumeti, da on ne misli izvršiti savezničke obaveze prema Srbima, Bugari su digli glavu i verovali su da je došao čas njihova obračuna. Ne verujući u austrisko vojno vođstvo oni su tražili da vrhovni zapovednik bude jedan istaknuti nemački general. To im je ispunjeno. Za glavnokomandujućeg postavljen je niko manji nego pobedilac Rusa iz ofanzive od proleća te godine, general Makenzen. Ugovori između Bugarske i centralnih sila potpisani su 24. avgusta 1915. Brzo potom Bugari su proglasili mobilizaciju. Znajući da je ta mobilizacija uperena protiv Srbije, srpska vlada je htela da je spreči posredovanjem vojske, ali su je savezničke vlade odvratile od toga verujući bugarskim službenim izjavama, da oni ne misle napasti svog suseda.
Dobro pripremljena nemačko-austriska ofanziva počela je 22. septembra 1915. U isto vreme i Bugarska je objavila Srbiji rat. Glavna ofanziva krenula je ovog puta s Dunava i preko Beograda, a sporedne armije operisale su od Bosne i Hercegovine prema zapadnoj Srbiji i Crnoj Gori. Put moravskom dolinom vodio je najbrže i najkraće u srce Srbije. Na severoistoku Nemci su došli u vezu sa izvesnim odredima Bugara, čija je glavna snaga bila upućena na liniju od Niša do Velesa. Srbi su imali prema sebi ogromnu nadmoć. Bilo im je obećano da će im priskočiti u pomoć veća armija Francuza i Engleza, koji su sa Galipolja baš u to vreme bili prebacivani u Solun, u novu savezničku bazu. Ali od te pomoći nije bilo skoro ništa. Izvesni francuski odredi, mali po snazi, nisu doprli dalje od Đevđelije i Gradskog, a bila je i mala pomoć u artiljeriji i tehničkim trupama. Srbi su očekivali bar ovo drugo. Jer prema teškim nemačkim topovima naša istrošena artiljerija bila je i suviše slaba i nije se mogla održati. Pa ipak otpor Srba bio je zadivljavajući. Borilo se sa epskim požrtvovanjem. Beograd je branjen nekoliko dana, i sa položaja iznad grada, i na obali, i po samim ulicama. Sam Makenzen je u svom delu Pisma i beleške pisao o nama s puno pohvale. "U Srbima sam poznao najbolje vojnike Balkana" kazao je na jednom mestu izrično. Kad su Bugari počeli zalaziti s leđa i nadirati sila sa tri strane Srbi su morali popuštati i povlačiti se sve hitnije prema jugu. Kako su železnica i put prema Solunu bili presečeni jedini pravac povlačenja mogao je biti kroz albanske vrleti. Za mesec dana borbe neprijatelj je već bio prodro do Niša i Kraljeva.
Jedno vreme pomišljalo se da se vojska pribere i pruži poslednji otpor na klasičnom Kosovu. Pa tu ili da se održi ili probije. Borba bi nesumnjivo bila silna i veličanstvena, ali uzaludna. Neprijatelj je bio i mnogobrojniji i jači. Prevladala je s toga odluka da se vojska spase, s čašću i s obrazom, i da se uz saveznike, oporavljena i reorganizovana, vrati na nove podvige. Rešilo se, da se u Peći i Prizrenu spali i polomi sve od materiala što bi neprijatelju moglo biti od koristi, pa da se preko Crne Gore i Albanije izbije na more. Bolje to, nego možda biti zarobljen ili nateran na sramotnu kapitulaciju. S vojskom je išao i velik broj izbeglica koji su taj mučni i jezivi pohod, u kasnu jesen, preko snegom pokrivenih klanaca, po bespuću i po kozjim stazama, pretvarali skoro u povorku očajnika. Padalo se od umora, od gladi, od mraza, od arnautske zasede. Spasavao se samo go život. Ali i vera i nada. U našoj prošlosti nema žalosnije scene od te, ali u suštini ni veličanstvenije. Napuštati otadžbinu, pregaženu od neprijatelja, pod ovakvim uslovima, a ipak duboko verovati u njezinu pobedu i vaskrs, to, doista, nisu obični primeri u istoriji, niti su takvi naraštaji bili od mekušnog tkiva!
Na tom putu bilo je teškoća ne samo od neprijatelja, nego i od saveznika. Pre nego što je stupila u rat Italija je u Londonu sa Engleskom, Rusijom i Francuskom sklopila ugovor, po kom je obezbeđivala za sebe, među drugim, ne samo Istru nego i veći deo Dalmacije sa skoro svima glavnijim ostrvima, a za ostatak tražila punu neutralizaciju. Srpska vlada nije pristajala na taj ugovor, jer je on osetno pogađao Hrvate i buduću srpsku obalu. Italija je sad upotrebila priliku da pravi pritisak na srpsku vladu. Čak su se prema bolesnom kralju Petru ponašali u Valoni bez dužnih obzira. Otezali su sa odašiljanjem lađa i hrane za izbeglice. Tek na energično posredovanje cara Nikole ubrzana je akcija spasavanja i stizale su u većem broju talijanske i francuske lađe. Najveći deo vojske prevezen je na ostrvo Krf. Na obližnjem malom ostrvu Vidu ostajali su oni nevoljnici, koji su, iscrpljeni naporima, umirali kao snoplje, grčevito stežući komade hleba i drage uspomene iz otadžbine. Na Krf je prešao i prestolonaslednik regent sa vladom.
Iza Srbije nije se mogla održati ni Crna Gora. U prvoj godini rata njezina vojska nije imala nekih većih podviga. U Bosni je operisala zajedno sa Srbijancima u jesen 1914., pa se povukla, a u Hercegovini i Boki nije uspela da savlada nijedno od većih graničnih mesta sem Budve. Crnogorski službeni krugovi tužili su se opravdano na veliku oskudicu u municiji i drugom ratnom priboru. Što se imalo istrošilo se u ratovima 1912-3. godine, a za obnovu nije bilo ni vremena ni sredstava. Najznačajnije delo crnogorske vojske u ovom ratu bila je bitka na Mojkovcu. Da zadrži austrisko nadiranje i omogući povlačenje delovima srbijanske vojske preko Čakora, severna crnogorska vojska Janka Vukotića dala je dug i žilav otpor na liniji Javor - Rožaj - Bijelo Polje. Glavna borba vodila se na Badnji dan i sam Božić. U njoj se naročito istakao Miloš Medenica, zapovednik kolašinske brigade. Odbrana idealisanog Lovćena nije, međutim, bila ni približno tako slavna. Ljudi su patili od oskudice svega, ali je bilo i izvesne pometenosti među ljudima. Crnogorska vlada, da bi spasla zemlju, bila je ponudila separatni mir, ali joj je bečki dvor stavio tako ponižavajuće uslove (crnogorska vojska imala je biti razoružana i delom internirana; Austrija će preko crnogorskog područja voditi dalje rat; upravu u zemlji vršiće Austrijanci, koji će posesti pristaništa, železnicu i tvrđave) da bi Crna Gora, i da se sklopi mir pod takvim nagodbama postala austriska pokrajina isto onako kao da je i pokorena. Sam car Franc Josif tražio je, da se Crnoj Gori očuva samo "prividni suverenitet". Kralj Nikola nije mogao da primi te uslove i napustio je Crnu Goru. U zemlji je ostao njegov sin, teško bolesni knez Mirko, koji je izvršio austriske uslove i doskoro umro. Naslednik prestola, knez Danilo, koji je bio oženjen nemačkom princezom iz porodice Meklenburg Strelic i koji je bio uveren germanofil, napustio je zemlju ranije i nije pokazivao nikakvog dubljeg interesa za njezinu sudbinu. Veliki deo crnogorske vojske nije mogao da izbegne. Dobar deo vođa bio je interniran u Austriju zajedno sa nekoliko stotina mlađih intelektualaca i istaknutijih ljudi iz naroda.
Broj srpskih vojnih lica, koja su uspela da se spasu, cenio se na 120.000. Ona su, posle kraćeg odmora, ponovo stavljena u vojne redove. Potrebni material i oružje dobila su od saveznika, a prvenstveno od Francuza. Za to vreme saveznici su u Solunu stvorili moćnu operacionu bazu i obrazovali novi solunski front. Nemci, da ne bi otežavali već i inače mučnu situaciju kralja Konstantina, nisu hteli iz početka da prelaze grčku granicu i napadaju Solun, a pošto su se saveznici tu učvrstili taj bi napadaj stajao velikih žrtava. Verovali su, sem toga, da taj front nema velikog vojničkog značaja i da će sami Bugari, s nešto njihovih i austriskih jedinica, moći da ga drže u šahu. I sami saveznici nisu tom frontu pridavali velike važnosti i hteli su čak jedno vreme da ga napuste. Održan je živim nastojanjem srpske vlade i na zauzimanje nekih francuskih vojnih i političkih lica. Naročito se zalagao za nj ministar Aristid Brian. Sam kraljević regent išao je u Englesku, Francusku i Italiju, da uverava tamošnje krugove o potrebi održavanja toga fronta. Dok je toga fronta bilo je i nade da će početi i neposredna akcija za spas Srbije; sa tim frontom, na domaku otadžbine, bile su i veze sa njom bliže i neposrednije. Ali, da bi se taj front održao, Srbija je morala prineti novu žrtvu i u toku 1916. god. uputiti na nj i poslednje ostatke svoje vojske.
U Americi se tokom 1915. i 1916. god. bila razvila živa agitacija, da se među jugoslovenskim iseljenicima prikupi što više dobrovoljaca za smenu i popunu izmorenih srbijanskih boraca. Odziv je bio vrlo lep, naročito među Srbima iz Hercegovine i Like. Hrvata i Slovenaca bilo je sa te strane vrlo malo. U isto vreme javio se pokret i među Jugoslovenima u Rusiji, koji su tamo dospeli kao voljni ili slučajni zarobljenici iz austriske vojske, da se stave u službu svom narodu. Ruski car odobrio je organizovanje jugoslovenskih vojnih jedinica i naredio je, da im se oprema vrši iz ruskih sredstava. U leto 1916. obrazovana je već prva divizija sa 458 oficira i 15.535 vojnika. Broj bi bio svakako veći, da velik deo ljudi nije ranije prešao u Srbiju, a ovo formiranje nove jedinice u Rusiji počelo je tek posle sloma Srbije. Posle se i taj broj povećao. Kad je u avgustu 1916. i Rumunija ušla u rat protiv centralnih sila dodeljena je jugoslovenska divizija ruskoj vojsci i otišla je na front u Dobruču. Već 24. avgusta ušli su izvesni delovi te divizije kod Dobruče u borbu s Bugarima, koja je bila veoma krvava. Jugoslovenski dobrovoljci izgubili su tu i u kasnijim vojevanjima po Dobruči 42 mrtva oficira i 718 ljudi, a ranjenih 203 oficira i 6.017 vojnika. Posle ruske revolucije, koja je izbila 1917. godine veći deo tih dobrovoljaca, pretežno Srba, krenuo je dalekim i zaobilaznim putem na solunski front i učestvovao je u kasnijim borbama. Njihov broj iznosio je 12.694. Ostali su se rasuli po Rusiji, pa su u većim i manjim transportima, ponajviše preko Sibirije, stizali u otadžbinu posle svršetka rata.
Srbi su poseli nove položaje na solunskom frontu u leto 1916. god. I brzo su, još tog istog leta, ušli u novu vatru. Bugari i Nemci, obavešteni o verovatnosti rata sa Rumunijom, hteli su da jednim prepadom raščiste situaciju na jugu i onesposobe tamošnje protivničke snage, da im ne bi postale opasne za vreme borbi sa Rumunima. S toga su 4. avgusta napali na srpske položaje kod Kenalia, u uverenju da neće imati teška posla. Ali su se prevarili. Napad je brzo zadržan, i to bez naročito velikih žrtava. Naskoro potom srpske i francuske jedinice preduzele su kontraofanzivu, da poprave položaje i olakšaju Rumunima. U ovoj ofanzivi srpska vojska posvedočila je svoju staru vrednost. Naročito se odlikovala u strahovito krvavim borbama oko Kajmakčalana, čiji vrh ima 2.525 metara. Borbe su trajale od 12. do 30. septembra i odnele su mnogo žrtava. Rezultati ove ofanzive nisu bili veliki. Od većih mesta osvojen je bio samo Bitolj, 6. novembra, i s njim je i njegovom okolicom bio povraćen i oslobođen prvi komad drage otadžbine.
Vesti o tom uspehu digle su malo duh i u okupiranoj Srbiji. Tamo je pritisak neprijatelja bio vrlo težak. Bugari su bezobzirno ubijali narodnu inteligenciju, naročito sveštenike i učitelje. Surdulica je postala čuvena po gomilama tu i u okolini poklanih srpskih prvaka. Skopskog mitropolita Vićentija čak su živa spalili. Nemci su bili više ljudi i čak su zaštićavali pojedince od bugarskih zverstava. Austrijanci su velik deo uglednijih ljudi odveli u internaciju, a ostale su držali pod stalnom prismotrom. I oni i Nemci iznosili su iz zemlje sve što se moglo, ne samo hranu, nego i stvari iz privatnih kuća i državnih nadleštava. Pojedinci su vršili i sadistička mučenja, i silovanja, i svirepe zločine. U narodu je s toga bilo mnogo ogorčenja. Kad su Bugari počeli da regrutuju naše mladiće za svoju vojsku čaša se prepunila. U februaru 1917. izbio je ustanak u topličkom kraju, kome se stavljaju na čelo Kosta Pećanac, Kosta Vojnović i Rade Vlahović. Prvi među njima stigao je aeroplanom sa solunskoga fronta u taj kraj; drugi su uspevali da se prokradu između neprijateljskih redova i da se vrate s pouzdanim izveštajima. Ustanici su uspeli osvojiti Kuršumliju i Prokuplje, pa su proširili akciju kroz celu Toplicu i u Kruševačku župu. Neprijatelj je digao protiv njih veliku snagu i ugušio je ustanak u krvi. Palo je na 15.000 žrtava ne samo ljudi, nego i žena i dece. Isto je tako bio krenuo četničku akciju i u Crnoj Gori general R. Vešović, ali nije mogao da uzme većeg maha i da istraje do kraja.
U srpskoj vojsci bilo je u to doba, među višim i nižim oficirima, izvesne mučne krize. Takozvana Crna Ruka, u kojoj se učlanilo nekoliko oficira nesumnjive vrednosti i nesumnjivog patriotizma, dobila je bila ambicije da iziđe iz svog čisto vojničkog kruga i da utiče neposredno na sve državne poslove. Kao sve organizacije čiji su članovi ušli u bliže veze ličnim dodirom i sa istom ideologijom, i članovi Crne Ruke počeli su prema drugima pretstavljati jednu užu zajednicu i težiti da uzmu sve važnije položaje u ruke bilo svojih ljudi bilo ljudi u koje su oni imali poverenja. To je, prirodno, dovelo do neprijateljstva između crnorukaca i onih koji su se osećali od njih potisnuti i ugroženi. To je, još pre izbijanja Svetskog Rata, dovelo pripadnike Crne Ruke i do sukoba sa radikalskom vladom. Od izbijanja rata taj se sukob zaoštrio još više. U izbeglištvu, daleko od otadžbine, lako razdražljivi, ljudi su postajali lakše pristupačni svakoj dostavi i svakoj spletci. Crnorukci su bili optuživani ne samo da rade protiv vlade, nego čak i da su spremali atentat na prestolonaslednika. Jedan incident na frontu dao je povoda za veliki proces protiv njih, koji se vodio u Solunu. Na tom procesu osuđen je na smrt, sa još dvojicom članova, pretsednik organizacije pukovnik Dragutin Dimitrijević, a drugi članovi osuđeni su na više godina robije. Oni su kasnije bili pomilovani, dok je nad Dimitrijevićem i onom drugom dvojicom izvršena smrtna kazna. Ta kriza imala je odjeka i u političkom životu. Koaliciona vlada, u kojoj su učestvovali pretstavnici radikalne, samostalske i naprednjačke stranke, rasturila se i vladu su posle toga obrazovali sami radikali.
Godina 1918. donela je odluku na bojištima. Revolucija u Rusiji dovela je do rasula vojsku i onemogućila dalji otpor. Boljševička vlada morala je sa velikim žrtvama da primi mir u Brest-Litovsku i da svu pažnju obrati učvršćivanju svoje vlasti. oslobođena od ruske opasnosti, Nemačka je napregla svu svoju snagu da iznudi rešenje na zapadnom frontu. Od marta do jula preduzela je tri velike ofanzive, ali je njima postigla samo delimične uspehe. Dok je Rusija za tri godine vezala na svom frontu velike snage nemačke vojske mogle su Engleska i Francuska, kojima se od 1917. god. pridružila i Amerika, razviti ratnu industriju do neslućene mere, izgraditi odbranbeni sistem, i prikupiti neslućen broj vojnika. Kad je od jula 1918. god. počela dugo pripremana kontraofanziva saveznika Nemačka joj nije mogla odoleti. Počela je popuštati i otstupati, i to u sve bržem tempu.
Sa ofanzivom na zapadu pripremana je i velika ofanziva na solunskom frontu. Vrhovnu komandu nad celom savezničkom vojskom imao je francuski general Franše d’ Epere, a nad srpskom, pored prestolonaslednika Aleksandra, proslavljeni vojvoda Živojin Mišić. Od 29 na tom frontu pribranih divizija bilo je sedam srpskih, šest pešačkih i jedna konjička. U svom delu Srpska vojska i solunska ofanziva general Milan Nedić kaže: "Pred ofanzivu 1918. obe strane raspolagale su skoro jednakim snagama: svaka sa po 600.000 ljudi. Neprijatelj je bio nadmoćniji u pešadiji, a saveznici u konjici, avijaciji i oruđima, naročito velikog kalibra". U zoru, 1. septembra, počela je saveznička ofanziva na liniji Soko - Dobro Polje - Veternik sa strahovitom vatrom iz 580 topova. Dan potom, pošto je artiljerija prokrčila put, krenula je na juriš srpska i francuska pešadija. Njihov nalet bio je neodoljiv. Bugarski front bio je probijen i posle četiri dana ogorčene borbe bugarska vojska bila je rastrojena i razbijena. Kako stvari na istočnom krilu, na frontu koji su držali Englezi i Grci, nisu išle dobro, kolebala se saveznička komanda, da li da se ofanziva nastavi ili da se pređe u odbranu. Tada je kraljević Aleksandar izdao onu energičnu istorisku zapovest: "Napred, u slavu ili smrt!" Srpsko napredovanje nastavljeno je potom sa istim poletom, pomagano od francuskih pešačkih i konjičkih jedinica. Bugarska, videći rastrojstvo svoje vojske, a inače nezadovoljna ponašanjem svojih saveznika, rešila se brzo na separatan mir. Već 13. septembra javili su se njihovi emisari tražeći mir. Kad je potom stiglo njihovo izaslanstvo u Solun bugarski pretstavnici ponudili su generalu Epereu da, kao saveznici, pređu na njihovu stranu. Epere je odgovorio vojnički otsečno i kratko: "Nikako. Vi ste pobeđeni i podnosite zakon pobediočev." Uslovi za mir ipak nisu bili mnogo teški. Vodilo se izvesnih obzira. Učinjeno je mudro da nijedan srpski puk ne bude upućen u Bugarsku, da ne bi došlo do teških scena osvete. Glavni krivac za rat, kralj Ferdinand, odrekao se prestola i 21. septembra napustio je Bugarsku zauvek.
Slom bugarske vojske i prodiranje saveznika s juga ubrzali su i slom Austro-Ugarske. Ona je već pucala na svima stranama. Srbi i jedan deo Hrvata i Slovenaca, Rumuni, Talijani, koji su bili njezini podanici, simpatisali su sa svojim sunarodnicima u protivničkom taboru i gledali su da im budu na pomoći gdegod su mogli. Česi su se kao vojnici predavali na svima frontovima, a u unutrašnjosti su dali razumeti, da nisu više, kao nekad, stubovi Habzburške Monarhije. Sa starim carem Francom Josifom, koji je umro 8. novembra 1916., sahranjena je i stara Dunavska Carevina, pravi anahronizam našega vremena. Njegov naslednik, car Karlo, bio je čovek slabe volje. Primio je vlast, kad je država, posle nekoliko teških poraza, bila iskrvavljena, duboko nezadovoljna, i kad se u njoj osećala oskudica na svima stranama i u svačem. Careva žena Zita, iz porodice Burbon Parma, mnogo energičnija od njega, gledala je da spase dinastiju i ono što se još moglo spasti. Preko svog brata Siksta, koji je bio oficir u francuskoj vojsci, pokušala je sondirati teren za separatan mir. Kad se doznalo za te pregovore dvor je bio kompromitovan u velikoj meri prema Nemačkoj, a u sopstvenoj zemlji to je samo pojačalo raspoloženja malodušnosti. Da bi ublažio opoziciju car je pomilovao mnoge političke krivce i hteo je da otstrani preke mere pritiska, ali je sve to došlo dockan, kad je svet već bio načisto s tim da se slom približuje. Osećalo se, da su to iz Beča više znaci slabosti nego istinske dobre volje. Slom Bugarske povećao je broj defetista i izazvao paniku. Rat se ponovo primicao južnim granicama Carevine. Tad su postale skoro krilate one reči: "Bolje i kraj sa strahotama, nego strahote bez kraja". I u Nemačkoj, sjutri dan po bugarskoj kapitulaciji, smenjen je državni kancelar, a sam šef Generalštaba, maršal Hindenburg, opravdavao je bugarskim slomom potrebu, da se čas pre počnu pregovori za mir.
Saveznička vojska prodirala je za to vreme dalje. Nemci su uzalud pokušavali, da hitnim pojačanjima, dovedenim iz Rusije i Rumunije, zaustave napredovanje saveznika s juga. Moral njihovih trupa nije više bio onaj stari, a nije se sve moglo ni izvesti onako kako se zamišljalo. Srbi im nisu dali vremena da se reorganizuju. Pred Nišem 47 nemačkih bataljona, na utvrđenim položajima, nije moglo zaustaviti 27 srpskih. Posle Niša, naši su odbacili neprijatelja i kod Paraćina i kod Kruševca i u drugim manjim okršajima, pa su već 19. oktobra stigli u Beograd. Srbija je bila oslobođena u jednom sjajnom vojničkom zamahu. Neprijatelj nije mogao da se održi ni na liniji Save i Dunava. Njegova je snaga bila slomljena i demoralisana, i to bez izuzetka. Pobedonosna srpska vojska nije se zadržala na svom domu, da se posle tolikog zamora odmori i da okupi svoje rasturene ukućane, nego je nastavila svoj pohod. Htela je, željno očekivana, da donese oslobođenje i ostaloj braći preko Save, Dunava i Drine.
|
