Владимир Ћоровић

Црна књига

Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. године

• Проф. др Војислав Максимовић Пред "Црном књигом" Владимира Ћоровића
• Владимир Ћоровић ЦРНА КЊИГА: Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. године
• I Демонстрације иза атентата.
• II Таоци.
• III Интернирци у Араду
• IV Насиља и злочинства војске.
• V Насиља војске према Србима војницима.
• VI Војни судови.
• VII Интернирци у Добоју.
• VIII Интернације у другим местима.
• IX Прогонства грађанских власти. Ратно судство.
• X Систематско исцрпљивање.
• Напомена.
• Биљешка о писцу

  ---

  Проф. др Војислав Максимовић
  Пред "Црном књигом" Владимира Ћоровића

  У дугој српској патничкој прошлости било је веома много периода који су могли да буду садржина "црних књига", а мало их је ипак написано. Наша црна и несрећна времена давала су честе поводе и праве разлоге за настанак таквих документарних списа који би требало да буду намијењени и свједочењу, и памћењу и незабораву. Многи страшни догађаји и дешавања протутњали су као праве олује и поводњи, али о њима није остало ни довољно писаних трагова, па ни јаког одјека у народном памћењу. Жива је остала само танка свијест да су се они десили, да су били од судбинског значаја а често и права историјска прекретница нашег народа. Њихов ехо чуо се најчешће у нашој пјесми и у народним предањима.

  Усмјерени тако највише према епској слици крупних збивања, па и укупне наше историјске прошлости, често смо историју подређивали ономе што је доносила наша усмена традиција и што је казивала гусларска пјесма. Тек су голема збивања на почетку овога вијека, у којима је наш народ био неизбјежни учесник и чинилац, добила мање епску а знатно више историјску и ознаку и интерпретацију. Епика је и даље остала, али као поетска форма за задовољавање народне душе, а и као литерарно виђење одређених догађаја. Праву улогу попримила је историографија, у којој је незаобилазан удио имао управо Владимир Ћоровић (1885-1941). Истовремено је настала и права прилика и потреба за јачи развој српске ратне мемоаристике.

  Када је пред нама Црна књига Владимира Ћоровића, једног од најпоузданијих и највећих историчара које је имао српски народ, онда нас неминовно засипају разне асоцијације и обузимају потребе за одређивањем према догађајима и актерима који чине њену основну садржину. У сваком случају, ово дјело је настало из дубоке емотивности, саосјећајности и проживљености, из потребе за одушком послије страшних догађаја. Настало је и као одужење читавом страдалачком српском покољењу на које се сручио свјетски рат (1914-1918).

  Ћоровићева Црна књига је поуздано свједочење, говор докумената, бројки, фотографија и свједока. Из ње се и наслућују и виде големе људске патње, несреће, глад, болештине и умирања невиног српског народа. Види се смишљена суровост аустроугарске окупационе власти, подржане од врхова католичке цркве. Види се јасна геноцидна политика, чије су посљедице насилна смрт више десетина хиљада припадника српске нације на просторима аустроугарских провинција Босне и Херцеговине.

  Једна од уочљивих ознака ове књиге је њена актуелност у времену када се појавила. Њу је 1920. године објавио тада чувени књижар Иса Ђ. Ђурђевић, чији је врло користан издавачки рад био везан и за Сарајево и за Београд. Очито је да се Владимир Ћоровић брзо одлучио на писање, да није чекао да протекне и превише времена, када би многи свједоци нестали, а догађаји били заборављени или би добили туђу, нежељену оцјену и тумачење.

  Према личном тврђењу у уводу ове књиге, Ћоровић је још 1917. године, као осуђеник у травничком затвору, дошао на помисао да приступи прикупљању докумената и биљежењу онога што су казивали заточени очевидци, како би настао један овакав спис. Главнину посла Ћоровић је обавио након пуштања из затвора, а нарочито 1918. године када се преселио у Загреб и успоставио непосредну везу са југословенским политичким институцијама у иностранству и када је могао да дође и до важних писаних извора (непријатељски новински чланци и судски списи, на примјер).

  Са правом сјетом човјека и жалом рационалног историчара, Владимир Ћоровић је био свјестан да није могао да сабере све што би било предмет ове књиге и што би помогло њеном обогаћивању. У том смислу је он написао: "Многа уста, и то она што би имала највише да кажу, занемела су заувек. Многи нису имали прилике да саопште неком писменом своје доживљаје; многи од писменијих нерадо или незгодно пишу. Много се код неких, нарочито млађих, и померило у истинитости приказа, добило нешто туђих елемената и постало врло проблематично за овакав један посао".^[1]

  У поднаслов своје Црне књиге Владимир Ћоровић је ставио: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата. Уз јасну националну ознаку страдалника, пишчев акценат је очито стављен на ту тешку и врло јасну одредницу патње. И посредно и директно, из ове књиге дознајемо да никада у ранијој историји српског народа није познато толико систематско уништење у логорима који су значили смрт послије големог изнуривања и патњи. Логори у Араду, Шопроњу, Нежидеру и Добоју постали су страшна српска губилишта.

  Не могу се ни избројати казамати, тамнице и затвори у којима су чамили и нестајали наши људи само зато што су припадали Српству и православљу. Под изговором да је то огорченост свјетине због Принциповог видовданског атентата на Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву, над нашим народом је извршена беспримјерна освета, непозната до тада у свјетској историји. Егзекуције вјешањем, стријељањем, клањем и спаљивањем вршене су не само над родољубима који су имали било каквог удјела у атентату, већ и над мирним српским сељацима, женама па чак и над дјецом.

  Пред силином наше националне трагедије, Владимир Ћоровић је јасно изразио свој однос историчара, али и став човјека који има веома дубоку мотивацију да помогне афирмацију оних који су свој живот уградили у темеље српске слободе и отаџбине: "Мученици идеје морају да буду приказани и њихова имена забележена за посебне странице хисторије овог покрета, који ће, као и сви дотле, имати да утврди како се та појава стално понавља у нашој прошлости и добија готово облик једне националне периодике".^[2]

  Најмасовније умирање било је у логорима у Араду и Добоју, гдје су затворске власти биле и најсуровије у измишљању најстравичнијих облика мучења хиљаде заточеника. Сјећање на та мучилишта била су веома свјежа. Ћоровић је имао велики материјал и поуздане доказе, па је арадском и добојском логору и посветио посебна поглавља своје Црне књиге. Он је тако први, као историчар, почео да открива највидљивији геноцид над Србима у првом свјетском рату, о коме ће касније бити објављена и обимнија литература.

  Посебан изум аустроугарске казнене политике било је узимање и безразложно убијање талаца. При томе су бирани највиђенији и најугледнији Срби, а нарочито учитељи, свештеници, трговци и чиновници. У таоце су одвођене и такве националне величине као што су књижевници Алекса Шантић и Светозар Ћоровић. Посебно суров обрачун извршен је са српском интелигенцијом - са учитељима, наставницима, ђацима и студентима. За њим је организовано више исконструисаних и намјештених суђења (неколико процеса у Сарајеву 1914, 1917, у Бањој Луци 1915-1916, у Бихаћу, итд.). Најчувенији је процес атентатору Гаврилу Принципу и његовим друговима, који је почео 12. октобра 1914. године. Он је значио дуго затворско умирање Принципа и других, а смрт вјешањем (3. фебруара 1915) Данила Илића, Вељка Чубриловића и Мишка Јовановића.

  Веома је био чувен и бањалучки процес (од 3. новембра 1915. до 16. марта 1916. године) на коме је, уз првооптуженог Васиља Грђића, професора, новинара, народног посланика и руководиоца Српског друштва "Просвјета", и још 154 Србина, суђено и писцу Црне књиге, а због "велеиздаје". Шеснаесторица од њих су осуђени на смрт вјешањем, да би им казна замијењена доживотном робијом. Владимир Ћоровић је тада осуђен на осам година робије, али му је касније казна знатно смањена, па је из тамнице изишао прије краја рата.

  Први свјетски рат је на нашим просторима избацио још један риједак злочиначки феномен, а то су шуцкори полувојне а према Србима патолошком мржњом надојене злочиначке скупине, регрутоване, са знањем и циљем власти, претежно из муслиманског и хрватског олоша. Оне су вођене освједоченим српским злотвором Адемагом Мешићем из Тешња, каснијим доглавником Анте Павелића. У Ћоровићевој Црној књизи има веома много примјера шуцкорског бестијалног понашања, а на основу свједочења преживјелих и аутентичних докумената, који су писцу већ били доступни.

  Ова књига свједочи да, у бруталном односу према нашем народу, нијесу били бољи од шуцкора ни аустроугарски официри и војници. Чести су примјери њиховог убијања наших невиних и незаштићених људи, а без икаквог евентуалног утврђивања кривице и суђења. Посебну пажњу Ћоровић је посветио нечасним поступцима војних пријеких судова, који су на робију слали чак и дјецу због наводне увреде аустроугарског цара и краља. Без икакве истраге, ти су судови наредили велики број ликвидирања цивила, оптужујући их за сарадњу са непријатељем.

  Уз свједочење и људи и докумената, без прејаких емоција и страсти, у улози историчара-документаристе, Владимир Ћоровић је изрицао честе констатације о понашањима појединаца, освједочених српских непријатеља, а и читаве аустроугарске власти. Веома су упечатљиви призори, у којима распуштена руља, подстакнута од званичника, руши, краде, шьачка и убија све што је српско. Нарочито су памтљиви примјери демолирања и пљачкања српских радњи у Сарајеву, одмах иза видовданског атентата, а још више објесно и сладострасно вјешање сељака и сељанки у сарајевском окружју, у Херцеговини и у другим пограничним крајевима према Србији и Црној Гори.

  Неодољиво се намеће помисао да је Ћоровићева Црна књига била подстицај за настанак више мемоарских текстова и документарне прозе, као и за публиковање изворне грађе која се односила на исти период наше историје. Нека дјела се осјећају као природни додатак, допуна и наставак Црне књиге. Ту најприје мислимо на зборник текстова Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење (Сарајево, 1929) који је, уз помоћ више сарадника, саставио др Перо Слијепчевић, Ћоровићев савременик, пријатељ и земљак. Споменимо и књиге Матије Поповића (Из тамнице, Тузла, 1926) и Јездимира Дангића (Наше тамновање, Тузла, 1938. и Глад и тамница, Нови Сад, 1940). И они су били страдалници у аустроугарским затворима, па су такође забиљежили аутентичне догађаје и саопштили своја виђења и свједочења. Ипак, Црна књига Владимира Ћоровића је без премца, не само по првенству у настојању и објављивању, Бех и по обиљу података, казаних смирено и са убјеђењем историчара који је провјерио или доживио све то о чему пише.

  Може се с пуним правом рећи да је ова Црна књига не само вриједан документарни спис, већ и данас врло актуелно и поучно штиво. Она је најприје потврда да српска несрећа из првог свјетског рата није била посљедња, већ се у још стравичнијем облику поновила 1941. године. А врло сродна су и трагична збивања у рату чији смо били и свједоци и учесници и чији ехо још није престао. Црна књига је зато трајна поука и опомена нашем народу, али и индиректни позив на опрез и будност, на националну слогу и солидарност пред увијек могућим трагедијама, којих наш народ није у прошлости могао бити поштеђен.

  Са искуством научника који веома добро зна нашу прошлост и са трајним историјским памћењем полихистора, какав је заиста био, Ћоровић је изрекао умне ријечи које наше покољење треба да схвати и као аманет: "Крст је за нас био не само симбол хисторијске борбе према полумесецу, него и право обележје Голготе, на коме се неколико столећа распињала вера и свет једног народа. Овог задњег пута, изгледа, силније и свирепије него икад пре".^[3]

  Ћоровићева Црна књига не може да замијени још увијек ненаписану праву историју српског страдања у првом свјетском рату. То није ни била намера њеног аутора Она је књига за наше разумно читање, како бисмо знали шта се десило нашим прецима и како, у име наших живота и будућег живљења наших потомака, не бисмо заборавили оно што не смијемо, што би значило губитак колективне свијести и памћења. А тада не само што не би било нашег усменог сјећања и писане историје, него не би било ни наше српске наћи је.

  Владимир Ћоровић
  ЦРНА КЊИГА

  Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918. године

  Несравњива хисторијска времена, која смо проживљавали у ових апокалиптичких седам година и чији смо значај уочили већ сви стварањем наше велике уједињене отаџбине и свесним спремањем за нов одсек нашег националног живота, треба да буду осветљена са сваке стране. Поколење, коме је писано, да својим жртвама створи досад неоспорно најобимније и идејно најдубље успехе у повест српског племена, овакво какво је, и са својим митским прегарањем и са својим ситним страстима, велико поред свега, што се гледано из близа губи у просечности, то покољење, силно по свом активном судеоништву на стварању Новог и Великог, није мање хисторијски важно и по свом пасивном мученичком делу и вреди да се посебно прикаже за времена, која ће, посматрајући отворено из даље перспективе, имати да се непосредно увере како је доиста читав наш народ, читав, први пут од како имамо своју хисторију, подједнако суделовао у изградњи идеје и дела дајући за њих животе и здраву снагу на бојним пољанама као и по препуњеним аустријским тамницама и логорима. Пасивне су жртве чак много болније. Утрошене без видне непосредне користи за покрет, оне су документи интензивности осећања и извесне националне мистике и у многим срединама тек нужни подстицаји за јаче зближавање и отпор, али увек праћене сазнањем, да би друкчије употребљене имале далеко знатнији успех. Мученици идеје морају да буду приказани и њихова имена забележена за посебне странице хисторије овог покрета, који ће, као и сви дотле, имати да утврди како се та појава стално понавља у нашој прошлости и добија готово облик једне националне периодике. Чак ни најпопуларнијем јунаку наше народне песме није било суђено, да измакне тамници и да не зазире од Ђеминих вешала. Крст је за нас био не само симбол хисторијске борбе према полумесецу, него и право обележје Голготе, на коме се неколико столећа распињала вера и свест једног народа. Овог задњег пута, изгледа, силније и свирепије него икад пре.

  Још у затвору дошао сам на мисао, слушајући страхоте преживелог, донекле очевидац и сам, да побележим и саберем све, што је наш свет поднео од 1914-1918. године, од дана атентата на Франца Фердинанда па до ослобођења. Кад се, у травничком затвору, дала донекле и материјална могућност за то, почели смо са прикупљањем градива. Међу нашим друговима било их је доста, који су сами препатили врло много и врло много видели својим очима. Раније, а деломично и ту, запажајући извесну склоност препричавању и невиђеног и допуњавању код неких лица из нашег причалачког круга ја сам, молећи пријатеље да ми побележе ствари, тражио изрично од њих, да ми саопште само оно, што су сами видели својим очима и сами на себи искусили. Јер волео сам имати и мање, али тим поузданије податке. Кад сам пред крај 1917. изашао из затвора и у Загребу нашао прилике да средим своје одношаје, добио сам од круга редакције Гласа Словенаца, Хрвата и Срба, у вези са организацијом Југословенског Клуба у Бечу, понуду, да за бечке делегације и Југословенски Одбор у Паризу израдим систематски преглед свих патња и прибавим што обилнији материјал фотографија вешања и других прогона. Читаве 1918. године радио сам на том послу и у августу отпремио велик део тога преко Прага за Париз. Предусретљивост г. дра Срђана Будисављевића, који је био главни фактор у тој акцији, омогућила ми је, да сам се дуго времена могао бавити само тим стварима.

  Материјал, који ми овде износимо, не обухвата све, што се има рећи. И поред љубазних предусретљивости с много страна и поред много уступљених бележака и података (као од г. проте Душана Кецмановића, Данила Димовића, Николе Костића, Вељка Митраковића, Божидара Томића, Радослава Парежанина) овде се ипак није могло сабрати све. Многа уста, и то она, што би имала највише да кажу, занемела су заувек. Многи нису имали прилике, да саопште неком писменом своје доживљаје; многи, од писменијих, нерадо или незгодно пишу. Много се код неких, нарочито млађих, и померило у истинитости приказа, добило понешто туђих елемената и постало врло проблематично за овакав један посао. Нарочито се то примећава код многих дописа у новинама, где се често пута, да би се деловање извесне личности јаче подвукло, догађаји приказују врло субјективно и не увек у складу са другим сведоцима. Ради тога се од те грађе могло употребити само оно, што је потврђивано и другим саопштењима. У том ми је доста помогао материјал, који је био слат Југословенском Клубу у Беч и мени уступљен. Добротом г. др-а Владимира Андрића добио сам све списе требињског војног суда, као најдрагоценији материјал за овакву радњу. Мој брат, покојни Светозар, написао је Белешке једног таоца, своје доживљаје из мостарског гарнизона, објављене после у Народном Јединству 1919. и посебно код И. Ђ. Ђурђевића.

  Да се потакне што више прикупљање ове грађе објављен је у Народном Јединству од 11. фебруара 1919. циркулар Земаљске Владе под натписом "Зулум аустријско-угарског режима", у ком су се стављала конкретна питања за многе ствари и податке овог дела. Одзив није био задовољавајући, јер су многи чиновници, који су у првом реду требали да дају одговоре, имали личних рачуна, да ствар прикажу на свој начин или да уопште вешто избегну постављеном питању.

  Ја сам се овде, сасвим разумљиво, ограничио само на Босну и Херцеговину. Да сам преузео шири посао не бих уопште доспео да га на време разрадим, јер би много месеци требало утрошити на проверавање лица, која су доприносила грађу и на критички преглед материјала, да и не говоримо о том колико би организација таквог рада, без претходних веза, била отешчана с једне стране неповерењем, а с друге опасношћу. Чак ни за саму Босну није се могло постићи све што је било у плану. Заплашени прогонима 1914. године многи су се наши људи очевидно устручавали, да уђу у ма какав посао тајне природе и уперен против власти и нису никако хтели ни да им се само име спомене. Отуд су извесне области и догађаји остали без свог потпуног и детаљног излагања и отуд поједине неравности у приказу предмета.

  Један кратак, али политички врло важан сукус свих рекриминација из овог дела, дат је у меморандуму босанских политичара, израђеном од Данила Димовића, који је поднесен грофу Стевану Тиси у Сарајеву 20. септембра 1918., кад је дошао да се информише о приликама у Босни и Херцеговини и да проведе извесну агитацију за решење босанског питања у угарском смислу. Меморандум тај гласи овако:

  "Прије рата имали смо бар неку сјену уставности и то мало суделовања у државној управи почело је стварати ужу везу измену народа и државе.

  Дошао је рат. Код нас се показао не само као страхота борбе државе против државе, него као страхота борбе државе против властитих држављана. Релативна већина наших суграђана, т. ј. сви Срби православни били су изражени најстрашнијим прогонима. Изгледало је тако, као да сваког православног Србина сматрају атентатором. Србима је био у монархији навештен рат већ страшним, подузетим под заштитом јавних власти, прогонима. На почетку рата ухапшено је неколико хиљада Срба и стрпано по разним тамницама и казаматима без судске и без административне истраге или пресуде. Усљед лошег и нечовјечног поступка знатан дио тих људи је оболио и подлегао. У сваком селу у сваком градићу узет је већи број таоца. То је институција, коју не познаје право ниједне културне и правне државе овог века. По тој институцији бивају грађани властите државе ухапшени и предани војницима с том напоменом, да их ти војници имају право одмах убити, чим се макар што деси, чиме би били угрожени интереси војске, сигурност мостова и жељезница. По тој институцији имали су дакле грађани да плате главом за туђа дела, која су често била плод подметнуте личне освете. Многи од њих убијен је без кривње, а многи без икаква разлога.

  То значи повреду најпримитивнијих права човјечијих, то значи гажење великог начела правног, постављеног још у средњем веку, а које гласи: poena teneat actoris.

  У то су дошли казнени прогони пред војним и грађанским судовима. Ми морамо да истакнемо да је то правосуђе претерано строго судило не само у погледу казне, него и у погледу квалификације чина. Судило се на смрт, где за то предпостава законских није било. Само благост, човјечност и милост младог владара избавила је већи број осуђеника, које су судови не само осудили на смрт, него и предложили, да се смртна казна и оврши. Као посебан и карактеристичан случај наводимо то, да је један народни посланик, умировљени професор, отац шестеро деце, лишен пензије и осуђен на тешку тамницу мада је уживао имунитет - за то, што у саборској седници 1. није устао, кад је председник јавио краљеву захвалу на честитци за оздрављење, 2. што је дошао у обичном оделу на жалобну седницу за покојним престолонаследником [случај Шћепана Грђића].

  Осим судских прогона и јустификација, мноштво је наших Срба убијено, запаљено и обешено без истраге суда, и то не само мушкараца, него жена и деце. То су већином чиниле уз редовиту војску оне чете, што их је уз плаћу свакаквих елемената основао генерал Потијорек. Од тих елемената, који су организовани и командовани били, претрпио је наш народ најужасније патње.

  И ако се по вери разликујемо, ми смо синови једног народа, ми смо крв исте крви. Идеја народног јединства Хрвата, Срба и Словенаца продрла је у све народне слојеве. Она је постала политичком вером и догмом нашег народног бића. Зато муке и патње, што их је морао српски део јединственог нашег народа трпити, одјекнуле су дубоко у срцу и души Хрвата и Словенаца.

  Но нису само Срби трпили услед страховладе у почетку рата и услед тешког притиска војничког апсолутизма до данас. Свима нама у Босни и Херцеговини одузета су уставна права. Влада је радила како се њој најсходније чинило, без обзира на жеље и потребе народа. Код нас је народ усљед огромних ратних жртава и патња пропао. Случајеви умирања од глади били су обична појава у појединим крајевима Босне и Херцеговине. Тога не би било, да је народ по свом представништву могао вршити свој законити уплив на државну управу. Ниједан народ монархије није морао допринети размерно толико жртви у крви, колико испаћени народ Босне и Херцеговине. Поред тих неразмерних жртава у крви наметнуте су нашем обесправљеном народу још и прекомерне жртве у иметку.

  Ни у једној покрајини Аустро-Угарске монархије нису порези убрани у оној висини као код нас, ни у једној покрајини нису ратна подавања и реквизиције у толикој мјери и уз тако ниске цијене провађане, као у Босни и Херцеговини. Наши сељаци, наши земљопоседници лишени су уз минималне накнаде њихових земаљских продуката и стоке тако, да наше економско стање није само дошло у кризу него стоји пред катастрофалном пропасти.

  Наше народно представништво распуштено је, аутономија котарева, окружја обустављена је била. Законом загарантована вјерско-просветна аутономија српско-православних епархија и управа укинута је наредбеним путем. Слобода састајања је потпуно укинута. О слободи штампе не може се ни говорити. Не допушта се шта више ни долазак новина у Босну и Херцеговину, које стоје под цензуром државних одвјетника у монархији. Слобода кретања, а да у близини нема ратних операција, ограничена је тако, да и најкраћи пут овиси о милости полиције и дозволи војничке власти. Сваки путник који долази из монархије у Босну добива утисак, као да долази још и данас у страну државу.

  Политички осуђеници, код којих закон прописује посебно поступање, чаме још и данас као обични осуђеници и злочинци у централној казниони у Зеници у гвозденим кавезима као животиње, уз слабу храну и необично строги поступак, који се против њих до у танчине проводи. У Аустрији је већ давно издана опћа амнестија чак и за оне, за које су судови пронашли, да су кажњива дела против државе за вријеме рата починили. У Угарској није у тој мјери ни било осуђивања.

  Наш је сабор прихватио законску основу о уведењу српскохрватског језика у Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина су земље са искључивим становништвом српскохрватске народности па та законска основа не само да није предложена на санкцију, него се - премда је добила предсанкцију - њемачки језик наредбеним, законским путем и праксом необично шири у нашој управи, док се у исто доба изгони из управе нама свима мило и свето писмо Ћирилово. Ове методе потјечу из глава централиста, који јединством немачког језика хоће да проведу своје циљеве против којих је Ваша Преузвишеност устала као министар председник, означивши такове циљеве и тежње именом, какво им припада.

  У кратким цртама изнели смо патње, муке, невоље и понижења, што их је народ у Босни и Херцеговини претрпио, а подноси их још и данас. Ово је само бледа слика наших прилика. Поједине чињенице, којих има неизмеран број, тек би је осветлиле потпуно. Тада би се тек могла схватити трагедија нашег народног живота. Од стрељања, вешања, палења и убијања несретна судбина довела нас је до умирања од глади.

  Уз овакво стање и овакав поступак према нама сваки мисаон и разборит човек разумеће и наше расположење, разумеће наше тмурне осећаје, испреплетене чемером и горчином.

  Наше осећаје разумеће нарочито син мађарског народа, који је народ у борби за своју слободу, за своја народна, грађанска и уставна права допринио огромне жртве и претрпео ужасне патње. Нека се Ваша Преузвишеност духом врати у она тешка времена, која је мађарски народ претрпио у години 1848. и послије тога. Пред Вас ће избити слика бруталног апсолутизма, у коме су Хајнау и Ламберт вјешањем и стрељањем гушили народни покрет мађарски и Ви ћете наћи потпуно оправданим, што се сав мађарски народ туђио од апсолутистичке и германизаторске ере Бахова система, и што се је заносио надом на боље времена своје уставне и народне слободе. Тако ћете и нас моћи праведно разумети.

  Треба да буде боље, треба да буде друкчије, па да се народ освијести и тргне из ове апатије ове отуђености и потиштености, да зна, да није само објекат управне силе, него да је грађанин са правима и дужностима.

  Претпоставе за друго расположење и за други рад јесу ове: 1. Потпуна амнестија политичких осуђеника. 2. Накнада штете свим невино настрадалим. 3. Осигурање прехране. 4. Успостава уставности сазивом распуштеног сабора уз потпуно слободне накнадне изборе. 5. Управа земље може се предати само људима саборског поверења. Тек кад ово испуњено буде, може се путем народног представништва приступити решавању осталих питања

  Наш читави народ Срба, Хрвата и Словенаца претрпио је у монархији веома много за време овога рата. Данас још стоји Далмација, Словенија, Истра, Корушка без својих земаљских представништва под управом туђег чиновништва У Хрватској је једино одржан уставни режим. Па и тамо испадају сваки час претње са страшилом неуставности и комесаријата, а једногласно примљене законске основе не могу да постану законом. То буди у нас осећаје, који не могу бити склони држави. То буди у нама предосећаје, што расту у сјени и мраку неслободе.

  Ми осјећамо једно са свом нашом истокрвном браћом Хрватима, Србима и Словенцима ма где они били. Ми знамо, да на кругљи земаљској не можемо изоловано живети, него да нас већ наш положај упућује на искрен и поштен споразум са географски најближим народом краљевине Угарске. Да тај споразум може искрен и поштен бити треба да га створе два равноправна и државно самостална народа.

  Ми Срби, Хрвати и Словенци нисмо данас равноправни са народом мађарским. Ми смо данас робље незаробљено, које носи лажни наслов држављана.

  Док код се горње предпоставе не испуне, док год ми морамо да живимо у овом политичком и грађанском ропству, ми нисмо у стању дати слободне изјаве. "Наше народно питање не може се решавати без народа, оно се не може само деломично решавати, него у целини и то на темељу права народног само одређења. Свако друго решење, међу која убрајамо и директно и без приволе народне намеравано присаједињење Угарској, било би насиље, које би уродило најгорим последицама за нутарњу сигурност и спољашњи мир. Напаћена душа нашег јединственог народа Срба, Хрвата и Словенаца, ако насиљем и неправдом раскомадани будемо, проћи ће мученички пут борбе да у њему сагори и пропадне или да постигне јединство и слободу своју."

  Тај су меморандум потписали овим редом: Ристо Хаџи-Дамјановић, Мато Бекавац, Перо Тодоровић, Ђуро Џамоња, Јово Пешут, Гавро Гашић, Ђорђе Пејановић, Др. фра Јулијан Јелинић, Карло Цанкар, Др. Љубо Симић, Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Др. Јозо Сунарић, Перо Стокановић, Др. Милан Јојкић, Данило Димовић, Фра Љубо Галић, Др. Саво Љубибратић, Др. Лука Чабрајић, Др. Владо Андрић, Вјекослав Јелавић, Стјеран Субашић, Др. Марко Алауповић, Др. фра Карло Икић.

  Занимљиво је у оваквој прилици чути по могућности и другу страну. Генерал Стјепан Саркотић, поглавар Босне и Херцеговине, био је при повратку из Босне за Беч у Загребу затворен у једном хотелу и после, по наредби Земаљске Владе у Сарајеву, пуштен, 15. новембра 1918. он је упутио Народном Већу у Загребу свој протест и обрану овог садржаја:

  "Свечано протестирам ради на мени изведених насиља у Сл. Броду и Загребу и надодајем следеће:

  Ја сам био до мог добровољног одступа кано поглавар Б. и Х. орган Његовог Величанства и заједничког министра финансија и само њима одговоран. Моју наложену задаћу: "У Б. и Х. мир и ред уздржати, свако настојање које води изван монархије запријечити, политике не трпити, земље од непријатеља обранити, објективно управљати и династичка чувства његовати" испуњавао сам мирном и примјерном дужношћу.

  Новој влади нисам правио никаквих потешкоћа, дапаче ишао сам јој искрено и отворено на руку и препоручио то свим војним областима и чиновништву. Једино сам је молио, да се у интересу земље и добре управе не пренагли.

  Ја сам јој изјавио, да сам предао кроз баруна Шпицмилера Његову Величанству моју демисију, али одговора још немам, изим што ми Шпицмилер телеграфира, да сам ја сада у Босни потребит кано никада и да почекам на упуте, које ће ми донести мој замјеник г. Ђурковић, којег сам ја у Беч послао, да све разјасни и каже, да је сада абсолутни курс један нонсенс и само од раздражујућег уплива на народно вијеће. Ђурковић је имао стићи у Сарајево на 31.IХ. али није ради потешкоћа на жељезницах стигао до 3. или 4./11.

  Међутим сам се ја одлучио сам добровољно одступити, пошто ми је скупина свих генерала тај корак тиме олакшала, изричућ, да ће сложно за ме стати, ако ми се прекршај моје дужности према цару и краљу и од које стране буде приговарао.

  На 1. или 2./11. сазвао сам у Конак генерале, заступнике старе и делегате нове владе и изјавио сам ово: "Ја одступам добровољно од поглаварства земље, признајем Југославију, и желим њој и Б. и Х. у њој најсјајнији развитак."

  Делегати Народног Вијећа су ме упитали, да ли се могу у Зеници и Травнику још запрти пустити на слободу, на што сам одговорио: "Будући су од мене на помиловање предложени и ја сам увјерен, да их је цар помиловао, да тому нема никакве запреке и они се могу одступити одмах, а не тек на 4./11. како је било интендирано". (Краљев имендан).

  Ја сам све до мојег одласка подупирао нову владу у сваком смјеру. Свједоци: г. Сунарић и Мехмед Спахо. Оба су ми једном на моје задовољство изразили, да би боље ишло, да се нису пренаглили и да се је мене слушало.

  Мој одлазак сам ја службено навијестио Нар. Вијећу, и молио, да се и Нар. Вијећу у Загребу исти објави, те да ми оба прибаве за ме и моју команду (штаб, штабску сатнију и т. д.) salvus conductus Подпредсједник Сунарић, који ме је особно походио, на чему му хвала, увјеравао ме је да мом одласку преко границах Славоније неће бити никаквих запрека, и написао је писмо једном уваженом господину у Сл. Броду, да се ја и мој штаб изпратимо кроз 2 поуздана члана Народног Вијећа у Броду даље преко славонске границе. Ја сам, даклен, свуда авизиран, а не потајно, како се прича, из Сарајева сам службено инстрадиран одпутовао са горе наведеним увјерењем, и усупрот томе доживео сам позната насиља.

  Додајем, да је у Сарајеву моја почасна стража била увјек од босанске сатније, све до задњег дана. Пошто је она наравски морала остати у земљи, то се је задњи дан формирала сатнија из људих од команде, који су морали земљу оставити, дакле од Нијемаца, Мађара, и т. д.

  Ја сам принужден дакле Народно Вијеће замолити, да ми се отворено каже, зашто су на мени почињена овако грозна и безаконита насиља, да се могу пред лажним денунцијама бранити.

  Поздравило ме се кроз војнички шпалир на колодвору у Загребу титулом "крвник". Нека се докаже, да ли је под мојом четири годишњом управом у Б. и Х. по мом налогу и кап крви пала?

  Далеко одбијам од себе сва насиља и неправице** учињене у Б. и Х. год. 1914. гдје ја нисам у Босни био. Ја одговарам за све, тек од почетка 1915. године, гдје сам почео на 1./I. уредовати. Шта су политичке области, сви војнички тврђавни судови и судови пољне војске радили, односно службовали у тужној 1914. години за то сам ја исто тако одговоран кано н. пр. Народно Вијеће, дакле ништа.

  **[Карактеристично је истаћи ово. У Загребу генерал Саркотић, затворен је са дужном почасти од официра, није се нико такао његове особе, аутомобилом је спроведен у затвор у једном од најлепших хотела на Зрињевцу. То је за њ "грозно и безаконо насиље". Даља причања показаће како се поступало с нашим најбољим људима и шта је све рађено од њих. За Саркотића су то само "насиља и неправице" без оних срцепарајућих епитета!]

  Тужну политичку баштину 1914. године - такозвани бањалучки процес, - морао сам ликвидовати. То је морао сваки поглавар па како се он звао. А како сам ја то учинио? У суд се мијешао нисам. То би било проти мојој части. Али кад је осуда пала, то је свих 20 на смрт осуђених на мој предлог и кроз моје посредовање помиловано било. Даље сам скоро направио план, да се најпре заведена младеж, затим мањи, онда тежи кривци испусте, тако да до мира ни најтеже оптерећени на остану у узи.

  Кумулирање 1914. године са мојом управом ту, чини ми се, лежи велико недоразумљење, проти којему ја најоштрије просвједујем. Та о неким гадним стварима сазнао сам тек кроз Корошецову интерпелацију.

  Што се горњих помиловања тиче, то сам имао задовољство, да су кад када који предлози раније горе били, него ли је интервенција др. Димовића наступила, који се је за запрте увијек заузимао.

  Када се о овој ствари говори, онда се мора увијек у обзир узети расположење пучанства при мом доласку у земљу. Ја сам нашао потпуни политички и војнички дебакл. Наше војске одступиле из Србије, мржња међу пучанством, с једне стране Хрвати и Муслимани, с друге Срби, страшно. У тај хаос дошао сам ја, не познавајућ ни једног човјека у Сарајеву. Свако је мотрио, на коју ће страну? На никакову. Одлучио сам се по мом карактеру свима бити добар и праведан отац. Јесам ли био, нек суде сви безпристрасни.

  Кад је једанпут једна скупина Хрвата из Сарајева предамном била, онда сам им у разговору казао: "Господо, ви видите мој тешки положај. У оној минути, у којој би се ја од пута објективитета и правде и најмање одалечио, у оној минути не би био више вриједан да остајем поглаваром земље. Ако ли би већ несрећа хтјела, да икога малко ускратити морам, то ће те бити ви, јер сам увјерен, да ће Хрвати Хрвату, гледајући на његове потешкоће, најприје опростити." Који су назочни били, могу то посвједочити.

  Говори, с којима сам ја и Кербер у оно вријеме поздрављени били, били су тако напети, да смо их ја и он увијек кано "преоштре" квалифицирали.*** Ипак се ја у тој атмосфери ни педаљ од правде одалечио нисам.

  *** [ Говор н. пр. поглаварова заменика дра Николе Мандића.]

  Шта пише поглавар земље у једном службеном предлогу у то вријеме:

  "Мој циљ јесте, дане мог дјетинства доживити у којима Србе и Хрвате ништа није друго разликовало, него само прекрст."

  А шта све нисам радио за поврат, и побољшање несретника у Араду и Нежидеру? Колико пута нисам слао вјештог пуковника Веселија тамо, да их извади, стање побољша, и у земљу поврати. Све је ишло, али и за све је требало времена. Жао ми је, да нисам многе захвалнице и такове телеграме задржао.

  А таоце, који су по војничким прописима (Reglements), допуштени били, све сам одстранио, чим сам се увјерио, да промету и војнички највише употребљеној, а за прехрану толи важној жељезници не пријети више никаква погибељ. Та ствар изгледа сада лахка, али онда је била јако тешка и од највеће одговорности.

  А што продиче поглавар чиновништву и часницима. "Господо, тко хоће да у Б. и Х. служи, за отога није доста само чувство дужности, он мора имати и чувство највеће љубави за овај народ." Свједоци: Особито замјеник и секционшефи.

  А како просуђује поглавар политичке окривљенике?

  Похађајућ Зеницу и Травник, гдје су они били и гдје сам и сам у она гладујућа времена за њих бринуо (моји војници су у оно вријеме имали 250 гр. на особу и дан, а они кроз моју наредбу 420 грама) па и шњима разговарао, обратио сам се к мојој пратњи и рекао: "Видите, господо, то су сада велеиздајници! Ако ли пако рат испане проти нама, онда су то мученици и највећи људи у свом народу".

  А тко је и једанпут био код владе у понедељак и четвртак, гдје сам ја примао, и видио ону масу сиромашних молитеља и молитељица из разних слојева пучанства, та ваљда гдје другдје таквих посјета ни видио није. Јесам ли се старао њихове јаде ублажити, и њихове сузе осушити, нека одговарају сами.

  О сличних ствари, мањег и већег, па и највећег опсега, могао би цијеле свезке написати, али можда је доста и ово за оне који су добре воље, а за друге су и цијели свезци бескорисни и забадава.

  Тако по прилици изгледа крвник, који се је први свакој прилици за повјерени народ жртвовао.

  А шта је са "издајицом"?

  Обраћам позорност на моју изјаву у "Хрватском Бранику" од 5. студеног о. г., из које ће се увидити, како сам ја наше становиште бранио. Кано свједоке: Ено Његово Величанство, министри Кербер, Буријан, Шпицмилер, Векерле, Хусарек. При мојих ауденцијах није ми Његово Величанство само једанпут рекло: "То по прилици жели и Корошец", или "Корошец не тражи такођер више," а Корошец је сада предсједник Народног Вијећа, а ја сам издајица.

  Ја поричем, да и један члан Народног Вијећа топлије ћути за свој народ, него ја. Невјешт сам био можебит у тому, да са политичарима опћио нијесам. Но мени је политика била забрањена, и ја сам је избјегавао кано отров, јер је особито у Б. и Х. доста квара начинила. Трсио сам се и без ње ићи једино правим путем. Босни и Херцеговини прибавио сам у вријеме рата, четири годишњи мир и спокојство, моје операције сам уредио увијек тако, да пучанство кроз њих скоро ни дирнуто није било. Увјерен сам, да ће ми народ бити за то једанпут - а можда већ и сада јако захвалан. Почасни грађанин Мостара, Требиња, Брода, Ерцегновог, Јањине па и главног града моје домовине нада се у то.

  Ја сам имао свете осјећаје дужности, не само према цару и краљу, него још можда више према народу, којим сам управљао и тако обима на услугу био.

  Неслогу и свађу - наше старе мане - увијек сам корио, јер оне су узрок сваке несреће.

  Кано Хрват поздравио сам са весељем Југославију, и приправан сам њој - ако се икада на мене рефлектира - у сваку корист служити."

  Ми поводом ове неинтелигентне обране нећемо губити много речи. Овде се ради о читавом једном систему, а не о личностима као таквим. Оне су увек само мање више свесно оруђе у служби једне идеје или извесне веће организације. Каква је та била и чим се служила показаће јасно странице које следе. Оне ће, у исти мах, бити и најбољи одговор за све апологије овакве врсте.

  I
  Демонстрације иза атентата.

  Сарајевски атентат дао је добродошао повод потпуно отвореним нападајима на све оне елементе, који су се истицали јавним деловањем за идеју народног јединства и на многе од оних, који се у свом политичком раду нису дали водити једино жељама и упутама меродавних службених личности; на Србе, међутим, били су ти нападаји управљени без ограде на све из реда готово без изузетка, у једном невероватном опсегу и без и најмањег обзира на постојеће државне законе. "Са стотинама вјешала не би се могле платити драгоцјене убијене главе" узвикнуо је још истог дана пред новом музејском зградом у Сарајеву један од најпознатијих представника војних и клерикалних кругова града, Коста Херман, бивши оделни предстојник б. х. земаљске владе за унутрашње ствари и доцније помоћник грађанског комесара у окупираној Србији, који је тим ускликом, у једном часу изненађења и раздражености, јасно показао расположење своје околине. Дела, која су иза тог дошла, била су најбољи доказ, како је унапред добро промишљена, дуго спремана и са системом организована сва она акција у земљи не само против политичара и водећих личности, него против целог народа као таквог. У једном опширном извештају о демонстрацијама у Травнику стоји изричито, како су тамошњи "лојални елементи", после изјаве саучешћа код окружног предстојника, пошли против Срба потпуно свесни оног што чине. "Narod navieљćuje Srbima borbu na život i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine " (Hrvatska, br. 798, 3 juli 1914). У једном говору држаном од органа франковачке странке, чије су везе са војничком командом биле опште познате, са нагласком се истиче, да се "i u naљem krugu naљem tielu nalazi sva sila krpuša u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obračunati i uništit ih. To nek nam bude od danas cilj" (Hrvatska, br 794, 29. juni 1914.).

  Потицаји за то нису били спонтани. Премда је постојао дугогодишњи политички антагонизам измену Срба иједног дела Хрвата и премда су још неизчезле верске опреке између православних и муслимана политичко-економске борбе ради аграрног питања биле појачане задњим балканским ратовима, ипак је ван сумње, да страсти никад не би могле избити у толиком обиму и толикој успенушености, да нису извесни мрачни елементи нашли свог ослонца, а можда чак и потстицаја, код службених фактора. Већ онда, 2. јула 1914., лепо је истакао један загребачки лист, да су "ovakve demonstracije samo moguće, dok ih se favorizira" (Обзор, бр 180), тим пре и тим више, што је Аустро-Угарска можда најизразитија полицијска држава и што се најгоре догађало управ тамо, где се, да се хтело, у пола сата могао имати идеалан ред, јер је на расположењу била не само полиција и жандармерија, него и велики делови војске. Али су те демонстрације биле сматране једном несумњивом државном потребом и као такве су биле, у колико не инсценисане, оно свакако трпљене са "доброхотном" пасивношћу. Јеr се атентат, по општем мишљењу, држао протестом великосрпске пропаганде и афирмацијом српских аспирација на Босну и Херцеговину и знаком незадовољства са анексионистичком политиком, требало је, у интересу монархије, извести пред читав свет Хрвате и Муслимане као већину очито противну српским тежњама спремну, да се против њих бори најљућим средствима. Ради тога се и пожурило са саопштењем уједном званичном бечком коминикеју од 2. јула да "садашњи немири у Босни доказују, како великосрпска идеја није омиљена код оног становништва у Босни и Херцеговини, којега се тиче". А колико су службени фактори ишли за тим, да постојеће опреке искористе и појачају и у колико је иницијатива долазила од њих чак и за вршење највећих злочина, сведочи најбоље признање др. Ивана Франка учињено у 181. јавној седници хрватског сабора. Он је рекао дословно ово: "Ja nisam dosada htio u odboru iznijeti, da je onih dana, prije nego je navjeљten rat Srbiji, u opoj općoj uzrujanosti u Zagrebu bilo raznih pothvata, da se ubiju stanovita gospoda, koja su tada bila i hrvatskosrpskoj koaliciji, a naročito radilo se o glavi gospode Svetozara i Valerijana Pribićevića, zatim protiv gospodina Bude Budisavljevića i još nekolicine. Sada ću reći, da su misleći da su u tom pravcu Frankovci zgodno sredstvo da to počine, i držeći i računajući na ličnu i osobnu mržnju protiv te gospode, pokušali su influrati na mene, da ja organiziram crnu četu, po uzoru legija u Srbiji, i da se onda ubiju gospoda, što sam ih prije spomenuo. Tadanji šef policije, gospodin Mraović, telefonirao je meni pet dana prije predanja onoga ultimatuma, da će mene posjetiti jedan gospodin i neka ja toga gospodina pozorno saslušam, jer da je ono, što će taj gospodin meni reći, da je to njegovo mnjenje i njegova želja. Tada je taj gospodin zbilja došao u 5 sati pak se meni predstavio pod krivim imenom, kako sam kašnje saznao, i meni je razložio čitav plan, kako treba ovu gospodu ubiti. Potanko mi je taj gospodin razvio plan, a ja sam mu na to odgovorno ja sam u žestokoj političkoj borbi sa gospodom, koju ste Vi spomenuli, ali moj odgoj i moja ustavna svijest mi ne dozvoljavaju, da se ja ovakvim sredstvima poslužujem i primite do znanja, da ja u toj stvari neću sudjelovati " (Stenografski zapisnik CLXXXI, sjednice sabora, 10 novembra 1917., 4).

  Прве демонстрације биле су у Загребу, и то већ на дан самог атентата, Код Хрвата се, преко кругова бечких хришћанских социјалиста, стварало уверење, да је погинули престолонаследник био нарочито склон њиховим аспирацијама и да би он не само ојачао њихов положај према Мађарима, него им и створио потпуно ново место у монархији уопште. Као противник дуализма он би у Хрватима имао наћи свој ослонац и ослободити их од свих досадашњих веза формирањем велике Хрватске у новој федералистичкој групацији круновина са јаком централном врховном влашћу. То је мишљење нарочито ширено преко повереника војних и клерикалних кругова у Загребу и Сарајеву и имало је доста утицајан налазило доста веровања код једног дела хрватске интелигенције. Сад се то искоришћавало нарочито у србофопском правцу са намером, да се створи још дубљи јаз опрека и да се истакне, како Срби свесно иду за тим да Хрватима одузму све изгледе у бољу будућност. "Kadgod se bude spominjalo jedinstvo Srba i Hrvata", писао је тада Hrvatski Dnevnik (br 146), "svakom će Hrvatu zasjati pred očima krvavi lik nadvojvode Franje Ferdinanda, što su ga ubili Srbi" Верујући у те бечке претпоставке доста олако, без икаквих стварних гаранција, они су исто тако олако, са чудном оскудицом увиђавности, веровали и у ово друго; не мислећи, да је то убиство баш Србима могло бити најнепријатније, јер им је стварало највише неприлика у часу, кад су их најмање требали. И откуд уопште, да се за кривицу појединаца чине одговорним читави народи? Извесним елементима, међутим, није било стало до разлога, него до пакости и помагани беневолентном пасивношћу власти они су безобзирно ишли за тим, да из овог немилог случаја избију сав могући политички капитал. У свом првом чланку о атентату окомила се "Hrvatska" свом жестином на Србе сматрајући то пречом дужношћу од приказа надвојводина значаја за хрватску ствар. "Oba zločinca su fanatični Srbi", вели се тамо, "sinovi onog kletog plemena, koje svuda sije mržnju, klanje i ubojstva, koje gramzeći za vlašću podlo obara pred sobom sve, umišljajući, da će time zastrašiti hrvatski narod". А у истом броју, на другом месту: "Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, љto ga je vjetar natrunio po naљem hrvatskom tlu, da rađa zločin i zlobu, sije neslogu i razbojnički prolieva krv." Srbi su ljute zmije "od kojih si tek siguran onda, kada im satereš glavu". (Hrvatska, br. 798 29. juni 1914.). Слично је у Сарајеву писао Хрватски Дневник, други главни орган франковачких елемената и аустријских Хрвата. "Organizirana zločinačka srpska banda izvela je djelo, što se spremalo odavna, a na kojem se radilo kroz mjesece i godine u Beogradu i u Sarajevu. Tri su srpska bandita izvršila ono, što je iz dana u dan pripovijedala srbijanska štampa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Spljetu. Provedeno je djelo što je stajalo u programu srpskoga nacionalizma i u programu srpske opozicije u bosanskom saboru (br. 143, 1914.).

  Демонстрација је уприличена на Видов-дан пред вече и имала је исто тако не жалобни, него борбени антисрпски карактер. "Hrvatska" доноси о том најопширнији и свакако, јер је она при том имала главно учешће, и најаутентичнији приказ. Правашка омладина искупљена у Маргаретској улици пошла је према Илици под великим хрватским барјаком са црним велом. Уз клицање престолонаследнику мешали су се, по реду извештаја, и ови тугом испуњени поклици: "Доље Срби!" "Навјешала велеиздајници!" "Доље српске слуге!" "Доље српска коалиција!" "Живјеле легије!" "Живела година 1902.!" "Доље Југославија!" Кад су стигли пред Јелачићев споменик држао је др. Иво Франк тужни говор са оваквим полетом: "Danas pade u Sarajevu pod ubojničkom rukom dika i ponos ciele habsburške monarhije, nada, uzdanica, spas i zaštitnik hrvatstva, hrvatski priestolonasljednik. Srbi tobožnja naša braća - koji drzovito tvrde, da su jedno s nama, Srbi, koji pod krinkom prijateljstva i ljubavi rade o glavi hrvatskom narodu i habsburškoj monarhiji, ti Srbi ubiše danas u Sarajevu uzdanicu nas Hrvata. Srbi danas pogodiše hrvatski narod u srce. Srbi ubiše nadu Hrvatske Srbi umoriše zaštitnika Hrvatstva i Slavenstva u našoj monarhiji". Иза тих речи, вели известитељ, чуше се "iz hiljada i hiljada grla" поклици пуни пијетета: "Освета, освета!" После је говорио омладинац Љубомир Маштровић, па је своју беседу извео у овом правцу: "Ovaj grozni čin je plod velikosrpske propagande, a i izvedoše ga Srbi, i to na Vidovdan! Vidovdan je dan srpske osvete a od danas nek bude i dan osvete naše, jer tko se ne osveti taj se ne posveti... i mi ćemo se tog držati, osvetit ćemo hrvatskog priestolonasljednika, osvetit ćemo Hrvatsku" Каква је имала бити та освета видело се најбоље по том, да су још исте вечери разбијени прозори на Српској Банци и на уредништву "Novosti", да је на Српски Соко ударено камењем и циглама, а уредништво. "Istaknuti nam je", додаје се у извештају, "da u uzkazu saučešća sudjelovalo je i sveukupno vojničtvo te su časnici klicali i kapama mahali, stoje osobito duboki dojam učinilo". (Hrvatska br. 794). Демонстрације су се понављале три дана узастопце и узимале све то опасније размере нападајима на приватне српске куће и радње; демонстранти су, у сред главног града једне покрајине, где је седиште владе и заповедништво једног кора, продрли у српску цркву и њене утвари газили и тргали на једном од најживљих места града, па су чак један део тих уличних поклика пренели и у сам сабор, где су франковци омели седницу саучешћа најгрђим псовкама, не дозвољавајући да др. Богдан Медаковић, преседник сабора, као Србин председава саборској седници. Њихово понашање било је такве врсте, да је један немачки загребачки лист тим поводом морао написати, да су се франковачке демонстрације извргле у обичне пусте сцене, "које сигурно нису такве, да се могу осетити као интерпретације искрене туге ради страховитог губитка, који је претрпела сва монархија уопште, а Словени монархије посебно тим убиством престолонаследника". (Agramer Tagblatt, nr. 148, 30. Jun). Бранећи се у сабору од нападаја, да су приликом демонстрација франковци харали, др. Иво Франк рекао је ове важне речи: "Priznajem, da smo vodili demonstracije nakon proglaљenja rata. ali dok smo ih mi vodili, bio je svuda mir i red. Ali kad je vodstvo preuzela policija, onda je doљlo do onoga, što se desilo u julu 1914. u Zagrebu". (Hrvatska Riječ, br. 189, 1917.)

  У својој огорченој али и усплахиреној књизи "Босна у ланцима" (Сарајево 1919.) наводи Велимир Мандић, да је у сарајевском полицијском затвору, у ком се налазио и он, изабран известан део муслиманског и католичког олоша, да изводи демонстрације од 29. јуна. Стражар је јавно прочитао извесна имена, а прозивани су одмах након тога изишли за њим. (Стр. 34). О том се, осим овог, чуло и неких других усмених потврда.

  Сво то писање "Hrvatske" и све то несметано харангирање против Срба добива нарочит значај, кад се по извесним документима осветли њихова позадина и уоче њени инсценатори. Иван Першић изнео је у хрватском сабору један драгоцен податак у том погледу. "Magyar Kiraly honvedelni minister. Nr. 234 035/1917. Zapovjedničtvu kr. Ug. 25. domobranskog bataljuna Zagreb - Budapest, 18. srpnja 1917. Savezno sa mojom naredbom od tek. godine broj 22.110-4 dra Vladimira Sachsa, pučko-ustaškog kadeta aspiranta, nepoznate godine rođenja i nadležnosti, glavnoga urednika zagrebačkog dnevnika lista "Hrvatska", oprostio sam kao pouzdanika hrvatsko-slovenskoga ministarstva od pučko-ustaške djelatne službe na neizvjestno vrieme. (Novosti, br. 136. 1918) Из докумената, што их је хрватски бан А. Михаловић поднио јавно у сабору, да прикаже у правој светлости франковачко деловање против устава у Хрватској, види се јасно, да је шеф ђенералног штаба Конрад Хецендорф имао већ 16. јула 1914. конференције са франковачким вођама др. А. Хорватом и др. И. Франком о извесним стварима за случај рата, за који се вели да је тада још пре ултиматума - био неизбежан. (Hrvatska riječ br. 180, 1918.). У полемици са словеначким клерикалцима изнели су франковци сами, да је др. Ј. Крек, "tražio dodira s istim krugovima kako i frankovci... htio je, da bi u Kranjskoj zavladala vojnička diktatura, jer je u svojoj naivnosti mislio, da bi po tome vojska izvela združenje Slovenaca i Hrvata u jedinu državu" (Hrvatski Dnevnik, 9 lip. 1918 ) Сад је потпуно разумљиво и то, што је зборни заповедник загребачки и доцније војнички гувернер у Србији, Ремен, кад су га 26. јула акламирали манифестанти под водством војне музике, захвалио публици завршујући речима: "Живели прави и чисти Хрвати". (Obzor, бр 206, 1914.). Јасно је, да други Хрвати, "Славосрби" по франковачком речнику, нису били удостојени његових добрих жеља, још мање његове помоћи.

  Горе него у Загребу беху демонстрације у Сарајеву. Касно у ноћ, између 9-10 сати, на дан атентата, напала је једна руља од 200-300 глава на "Хотел Европу", власништво Глигорија Јефтановића, полупала ту прозоре и почела грдним псовкама на Србе и Србију. Власти, које још нису биле добиле других упута, по својој старој традицији смирише демонстрације врло брзо помоћу војске и полиције. Да су хтеле своје дужности вршити и доцније лојално и као што по закону треба, оне су већ из те појаве могле извести потребне поуке и припремити се за други дан и њих све не би оно, што је касније дошло, могло затећи ни неприправне ни тобоже изненађене. Hrvatski Dnevnik бр. 144, изрично вели, да се је народ још те вечери "завјерио", "da će se svi sutradan opet naći na okupu" Има чак сведока, који тврде, да су те ноћи ишли наједан састанак код надбискупа Ј. Штадлера, где је било неколико хрватских вођа и да су тамо два свећеника изјавила једној групи: "Радите шта хоћете, само не бирајте вође". (Jugoslavija, бр 129, 1919.).

  Демонстрације сарајевске од 29. јуна биле би проста немогућност у ма којој правној и културној држави. Почете су једним прогласом и културној држави. Почете су једним прогласом градског заступства састављена, према изричном признању једног од потписника, градског подначелника Јосифа Ванцаша, од владиног комесара за град Сарајево у споразуму са другим вишим функционерима владе, међу којима је био и шеф пресидијала барон Колас. (Jugoslavija, бр. 129, 1919.). Позив је био упућен сарајевском грађанству и плакатиран пред вече 28. и рано у јутру 29. јуна. "I ako je poticaj za ovaj đavolski zločin", писало је тамо, "potekao iz inozemstva - po iskazu atentatora nedvoumno je, da je bomba iz Beograda, - ipak postoji temeljita sumnja, da i u ovoj zemlji ima prevratnih elemenata. Mi osuđujemo zločin i duboko smo nesretni, da je atentat izveden u Sarajevu, čije se stanovništvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa ja pozivam pučanstvo, da takove elemente. koji se daju na ovakove zločine, iz svoje sredine istrijebi. Bit će sveta dužnost pučanstva, da tu sramotu opere". То је био као званични позив на дела, која су се сновала и за која се у приватним разговорима дошаптавало, да би била радо виђена на меродавним местима. То је био у исти мах и "отворени лист" за све на рђавштине спремне елементе, да почну јавну хајку против Срба из реда. Око 8 часова пре подне скупила се једна гомила католичког и муслиманског олоша са претежним делом младежи (потпуно су отсуствовали сви озбиљнији елементи) пред католичку катедралу, па је, отпевавши царевку и кликнувши славу погинулом престолонаследничком пару, одмах почела стварним бесом на Србе. По команди јурнуше у оближњу српску школу, у дом, "gdje se odgajaju borci za zavjetnu misao", како говори Hrvatski Dnevnik бр. 145 у свом опширном извештају, извукоше одатле клупе, табло, књиге, слике и све то онда почеше ломити, цепати и сећи на улици. Носећи пред собом царску слику и непрестано певајући царевку, поделише се онда у неколико група и пођоше на разне стране града, да демолирају не само зграде српских установа (по наредби остале су поштеђене све три банке, јер је у њима био заинтересован и несрпски капитал), него и српске радње и приватне куће. "Usput su uniљtene sve srpske radnje, kraj kojih se prošlo" И славећи тај бестијални нагон разарања као какво значајно дело националног хероизма Hrvatski dnevnik детаљно приказује, шта је све урађено при там нападима. Код месара Шпире Новаковића избачено је сво месо на улицу; код Јове Паликуће просутно вино, "stolice, stolovi, burad, čaše, flaše, peć - sve je bilo izbačeno"; код Трифковића књижаре "u prostoru u daljini od preko 150 metara hodao si po samim knjigama, bilježnicama i drugim papirima". И све тако даље. Нису биле поштеђене ни оне бедне потлеушице у Паткама и Пируши, где се сиротиња скупља у по једној соби и где је сав намештај неколико дрвених ствари и неколико убогих крпа. Било је уопште дела најстидније и најгрђе суровости. Стара тешко болесна удовица, Савка Јефтановића, извучена је из кревета и остављена на сред собе, да би провалници могли и њега, као и остали богати намештај, делом уништити, а делом уграбити. У радњи Петра Векића разбијали су гробне споменике, крстове и наручене слике у њима, а у кући Ристе Максимовића нису се смиловали ни на болесницу, која је патила после порођајних болова. "Sve je na ulici... pusta se ćirilica povalila po cesti, a kuća je sva iz temelja izrovana". То је опис рушења Српске Ријечи. И све се то догађало на очиглед војске и полиције. Људи су сасвим јавно носили сво потребно оруђе за обијање затворених врата као секире, полуге, маказе, мотке и остало и по читаве су сате несметано вршили свој провалнички посао. Bosnische Post, полузванични лист босанске владе, сам је писао како су приликом нападаја на српску школу "хиљаде људи, што су стали на Црквеном Тргу и у оближњим улицама, међу њима многи мушки и женске из народа, са громким поклицима "живио" цару и Аустрији а огорченим против Срба аплаудирали". (бр. 148, 1914.). Пред шталом Глигорија Јефтановића ја сам својим очима гледао два официра, како соколе полупијани моб кличући им без зазора: "Само чврсто!" "Nur alles zertrummern!" Војска, која је била на улици, поздрављала је демонстранте тобоже с тога, јер су певали царску химну и носили царске слике, и ограничавала се само на то, да "огорчене грађане" суздржава, да усред града и у по дана не краду по обијеним дућанима. јер су и у највећем огорчењу лојални елементи разликовали предмете од вредности и спасавали их у свом патриотском осећању за достојније руке. Кад је напанута радња браће Бајчетића код Маријина Двора, стајало је војништво једва десет корака одатле, код Ружићеве радње, а не покушавајући да ма шта учини, да спречи тај нападај. Тек око пет сати иза подне, пошто се руља обијајући толике трговине колонијалне робе и складишта алкохола била понапила и пошто су лојални грађани у свом огорчењу заменили своја одела са другим оделима из српских кућа, па је настала опасност да се патриотске манифестације не протегну и на "непревратне" елементе "службоуљудног" града, проглашено је опсадно стање и добар део власти предан преком суду. Демонстрације су међутим деломично трајале и преко ноћи, а да нико ради тога није био позван на одговорност, па су у то доба опљачкане куће Милоша Милошевића и Драге Ћуковића и радња Симе Додера. Срби, који су бранили своје власништво, били су вучени на полицију и тамо немилосрдно злостављани. То се, међу осталим, догодило и Ники Митрићевићу, једном од најугледнијих, најмирнијих, па чак и од власти нарочито одликованих, сарајевских грађана. "Sarajevski su demonstranti", вели тачно извештај једног осечког листа, "jučer počinili strašno pustošenje. Sarajevo izgleda kao poslije ruskoga pogroma" (Narodna Obrana, br. 146) "Sav ovaj kraj pruža tužnu sliku, a razvaline, grozne i teške razvaline, svjedoče, kako se teško Sarajlija dojmilo zlodjelo razbojničke Srbinove ruke." (Hrv. Dnevnik, br. 145).

  Колико је бедан и далеко од истине званични извештај о тим догађајима! "Јучерашње протусрпске демонстрације" вели се тамо, "излијев су огорчења већег дијела сарајевског грађанства католичке и муслиманске вјероисповјести. Код демонстрација је присуствало цијело грађанство града Сарајева, дапаче су се међу њима налазиле и одличне госпође. Какове нарави су демонстрације биле, види се по томе, што од Срба није нико настрадао, док су једна жена и један католик убијени по Србима.**** Војништво и редарство, те жендармерија бијаху од прошлога дана уморни, те нису могли запријечити на свим мјестима оштећивање туђег власништва, а док је војништво стигло из табора (међутим, у сред вароши је једна касарна, а у удаљености од 34 км два велика логора!) и док се поразмјестило на свим тачкама града, прошло је дуље времена." Из тог цинизма и коментара догађајима види се јасно, без нарочитог трагања, да доброхотна пасивност власти према демонстрантима није била случајна, а не можда без веза са зачетницима демонстранта.

  **** Ни ово није истина! Од Срба забоден је Трифко Катић на вратима своје куће, а Хрвата Крајину убио је трговац Јовичић у часу, кад му је провалио у радњу. Ниједна жена није убијена! Од рана задобивених тај дан умро је у болници 3. јула Србин Перо Пријевић.

  Опсадно стање тицало се само Срба. Та се прилика употребила, да се забрани српска тробојница и да се свом снагом устане на српске школе. Од демонстраната није нико оптуживан ни за какав злочин, док су одмах иза прогласа опсадног стања затворена три Србина, тобоже "ради сметања јавнога мира" и ради увреде величанства.

  Да би се читаво јавно мнење раздражило што више против Срба, ширене су у свет најнемогућније и најразноврсније вести. Кад се узме на ум, да су пошта и телеграф у Босни и Херцеговини у војничким рукама и да ниједна вест одатле не може проћи јавним путем преко воље власти, онда је несумњиво, да су све те вести из Босне биле и примљене и пропуштене са места, која у земљи највише значе. А шта се све отуд јављало нека покаже овај низ бележака. У свом 794. бр. од 29. јуна доноси "Hrvatska" телеграм из Брода, у ком се вели, како су после атентата код Алипашина Моста бацани из воза летци, у којима је стајало: "Danas je ubijen prestolonasljednik Franjo Ferdinand, a za dva dana biće ubijen Franjo Josip I a za kratko vrieme doći će kralj Petar i srbski prestolonasljednik i osloboditi u ovim zemljama zasužnjene Srbe." Све су новине донеле тобоже у Мостару предани телеграм, да је Атанасије Шола затворен у Невесињу, јер "da je kuљao nevesinjsko pučanstvo razdražiti na iredentističke izjave proti monarhiji," и ако је он у то време био у Мостару и брижљиво праћен од полиције. У 798. бр. "Hrvatske" могло се читати, да је Глигорије Јефтановић на бегу у Србију ухваћен у Вишеграду и да је "u njegovom stanju nađen cieli arsenal " Из Az Esta је пренео "Obzor" у 183. бр. вест, "da je iz Beograda otputovao u Sarajevo 50 oboružanih komitadžija, koji su obučeni kao muslimani s namjerom da dignu u zrak sve kaznione." У "Narodnoj Obrani," у 146. бр., јавља се, да су и 29. јуна, дан после атентата, бачене у Сарајеву три бомбе и да су три особе рањене. У 148. бр. доноси даље, да су код једне жене на Илиџи нашли седам бомба. Не много истинољубиви и маштом богати председник босанског сабора, Сафет-бег Башагић, створио је, са Јосифом Ванцашем и грофом Харахом, читаву легенду о бомбама и причао је о њима једном известитељу овако: Бомба је био пун град и налазиле су се чак и по дрвећу, не само у Сарајеву, него и "na putu u Ilidže, kuda je nadvojvoda prestolonasljednik imao proći " "Govorilo se je", вели даље, "da će se nadvojvoda odvesti u mjesto Bistricu, kojem je osam kilometara daleko od Sarajeva. I na ovom putu, kojim bi se morali prosveti prestolonasljednik i supruga, našla se je bomba u krošnji jednoga drveta" (Hrvatska, бр. 798 ) U "Hrvatskoj" бр. 797. изашла је вест, да је у Травнику са прозора српске школе један свештеник показао слику српског краља и рекао светини: "То је ваш будући краљ!" Исту причу, само нешто китњастију и локализовану на другој страни, саопштила је "Narodna Obrana" у 152. бр. У Сарајеву је, казује се тамо, са прозора српског манастира (у Сарајеву уопште нема никаква српског манастира!) један поп пуцао на демонстранте, а у тој соби је била слика. "koja prikazuje kralja Petra, kako na čelu srpske vojske ulazi u Beč" Јасно је, да свим тим вестима беше само једно врело и једна сврха; оне су намерно и са системом пуштане у свет само да држе напетост што акутнијом и да против Срба створе расположење, у ком ће се моћи оправдати све. Осим тога, такве вести оправдале су суровост и оштрину поступака у Босни и Херцеговини, јел земља, у којој се све то збива и намерава, мора да се управља најачом и најбезобзирнијом руком.

  Деловање није изостало. Наскоро иза тих демонстрација у Загребу и Сарајеву учесташе демонстрације и по другим провинцијским местима. У Добоју и Маглају на Србе су "navaljivali u njihovim stanovima, teљko ih zlostavljali, te im mal ne i kuće srušili." (Hrvatska, бр. 795). У Ливну је демолирана српска школа и сви српски дућани. У Травнику, јавља један дописник пун поноса због јуначког успеха, "svi stanovi činovnika i privatnika vlaha, njihove kuće i dućani demolirani su, a pri tom se nije štedio ni namještaj. Potrgani su plotovi i verande, uništena vrata i prozori, a zidovi oštećeni"... (Hrvatska, бр. 798.). Опширни извештај о демонстрацијама у Зеници веома је карактеристичан и за бестидност, којом се то јављало и за суровост како је то чињено и за трпељивост власти, која је то одобравала и у Зеници да се чини и у Сарајеву да се даље шири и прича као потстицај за друге. У свом 147. броју донео је био Hrvatski Dnevnik, да је пук демолирао "srpski rasadnik, srpsku љkolu", а у 148. броју има дуг допис о свим догађајима. "Oko osam sati su se demonstranti skupili u Bilinom polju, te su otuda poљli pjevajući carevku, a kod žendarmerije su manufakturnu radnju nekog Aleksića provalili, te sve na cestu pobacali i porazbijali. Otuda su otišli put srpske škole, gdje su sve demolirali. Kod popa su Jevrema razrovali stan ama ni veš nisu poštedili, nego su i to trgali, a da o pokućstvu i ne govorimo. Zatim su Kuzmanu Jeftiću razorili dućan, sve razbili i na cestu pobacali. Dalje su cipelaru Jelačiću mašine porazbijali, te sve brijaču Konstantinoviću, a Braći Milošević dućan s galanterijom i limarsku radnju; Bogdanu su Mikličaninu provalili u limarsku radnju, mašine razbili, robu na cestu izbacili i uništili. Otuda se došlo u pjev. društvo "Dečanski", i to leglo iridenata posve uništili. Tu su dapače i jorgane i jastuke parali, knjižicu potrgali Dalje se pošlo čaršijom u kafane i gostione. Gostionu Jefte Jeftića posve su razorili. Tu je eksplodirao plinski aparat, piće mu je sve proliveno. Tako isto kod Jove Čupovića. Kod mesara Nede Lukića meso, kobasice i slaninu izbacili su na ulicu i što se dalo sve obatalili. Kod Trive Ristića provalili su i porazbijali sve i sve piće prolili. Kod Vase Trifunovića, zlatara, sve je posve demolirano i sva roba uništena i na cestu pobacana. Isto i kod Đorđe Jeftića. komu je tefter izgubljen, a vrijedi hiljada .. Otuda su se demonstranti razdijelili, te je jedan dio otišao pred bludilište Savićevo, te i cijelu zgradu demolirali, ali ne samo da su pokućstvo porazbijali, nego su i zidove izrovali, bunar razvalili, a piće iz bačava ispustili i mnogo stvari u Bosnu pobacali. Drugi je dio zašao u srpsku mahalu, te sve stanove i pokućstvo porazbijati. Osobito je stradao Ilija Kalenić, gostioničar, koji se je psovkama opirao; njemu su ama sve uništili, perje i ponjave po cesti rasuli. Oko 1/2 10 sati izašlo je vojništvo, te je red uspostavljen. Demonstranti su pred sobom nosih sliku Njegova Veličanstva, a rekrutirali su se iz svakog sloja naroda " У Опличићима је похарана и школа и црква, у Жупањцу школа, а у Љубушком све што је српско. Најстрашније се, међутим, догодило у Чапљини. И тамо је руља демолирала цркву, радње и станове и у подруму браће Ружића просула неколико хиљада хектолитара вина, али оно, што је чинила у српској цркви у Клепцима, превазилази све бестидности. Проваливши у цркву они су не само уништили сав намештај, покидали одежде, покрхали утвари, него су у бестијалној разузданости вршили и нужду у самом путиру.

  Демонстрација је било, осим тога, у Мостару, Стону, Коњицу, Тузли, Брчком, Завидовићу, Шамцу, Жепчу, Варешу, Тешњу, Бугојну и Високом и свуда су Срби имали да поднесу мање или више штете. У Мостару је, при том, Јефто Гмизовић био убијен у свом дућану. Несметан од државног одветништва Hrvatski Dnevnik је доносећи описе тих демонстрација показивао невероватну пакост и злочиначку мржњу према Србима. Јављајући за демонстрације у Коњицу он доноси: "Manifestanti su razbili prozore na srpskom domu, onamo njihovoj crkvi i banki, te su demolirali sve njihove dućane" (бр 146) Карактеристично је у читавој тој ствари, да демонстрација није никако било тамо, где није било католичког франковачког елемента, којим би се власти могле послужити као харангерима. Муслимани сами нису нигде дали иницијативе за те ствари, нити се са самим њима могло што почети. Важно је, даље, да су демонстранти често пута и после проглашења опсадног стања смели радити што су хтели и да нико ради тога није био зван на одговорност. Кад је, на пример, послат из Мостара судски тајник Тертељ у Чапљину, да проведе истрагу ради догађаја са црквом у Клепцима, светина му просто није дала уредовати, а месне власти нису ни покушале да прибаве ауторитета реду и закону. Ствар је, наравно, на том и заспала.

  У том погледу врло је занимљив случај Данила Шотре са Тријебња у Херцеговини, који ћемо нешто поближе приказати. 2. јула било је проглашено опсадно стање за сву земљу и сва дела сметања јавног мира, стрке и насиља предат компетенцији прекога суда. Два дана иза тога, 4. јула, око два сата по подне, стигла је једна руља од каквих 200 људи пред кућу у радњу Шотрину у Пјешивцу пуцајући из револвера, носећи барјаке и царску слику, пошто је пре тога демолирала српску школу у Опличићима. Кад су стигли пред Шотрину кућу носећи косе и секире зазвали су га и рекли му, да је са децом остави, а она да му јамче за живот. Он се самац није усудио опирати и изиђе са женом и децом, нашто руља провали унутра рушећи све, што се није дало собом понети и непосредно употребити. Још исте вечери пријавио је Шотра ту ствар у Столац, одакле је дошла једна жандарска патрола, да "проведе извиде". Шотра је навео четворицу људи из гомиле, које је познао, да тим поспеши и омогући истрагу. Сва та четворица признадоше, да су учествовали у демонстрацијама и именоваше још неких 40 лица, која су била с њима. 7. јула дошао је из Мостара истражни судија са једним аскултантом и дао за 8. јула позвати преда се све окривљенике и сведоке Следећи дан од позватих не дође ни један једини пред суца, него се упутише жандарској касарни у Домановиће, где седам особа предаде пријаву против Шотре, да је пред њима пре два месеца псовао цара и владу и клицао Краљу Петру. И успеше. 30. јула је, на захтев државног одветника, Шотра био затворен и 3. маја 1915. и осуђен, на основу § 142, на годину и по дана тешке тамнице, премда су сведоци давали пометене изјаве чак и на главној расправи, на коју су дошла само двојица. Суд се, наравно није хтео ни обазирати на то, да су се људи присетили тек иза два месеца поднети пријаву, а и онда тек у часу, кад су сами имали да дођу на оптуженичку клупу. Од демонстраната, чији је злочин био тако очевидан и извршен у време опсадног стања, није се догодило апсолутно ником ништа.

  Занимљив је и овај жепачки случај из тих дана, где су обични провалници добили ореолу огорчених отаџбеника други људи страдали са разлога, који ваљда нигде друго не би били могући. "Hrvatska" је донела као одјек демонстрација од 29. јуна овај допис: "U Žepču su također ove demonstracije bile vrlo burne, pa je razjarena svjetina nakon što je demolirala neke srpske trgovine i privatne stanove, provalila u prostorije srpske čitaonice, da i ovu demolira. Kako se među demonstrantima nalazilo po najviše seljaka, koji su sve uništili, što im je došlo pod ruku, pohrlio je zidarski obrtnih iz Žepča Ante Pavlović u prostorije čitaonice da odstrani vladarevu sliku, za koju je znao da se ondje nalazi. No na njegovo najveće začuđenje slike nije mogao nigdje naći ali je za to našao sliku kralja Petra, kao i sliku sviju srbskih vladara počam od Nemanje, nadalje slike srbskih junaka od posljednih sto godina, sliku Petra Kočića, kao i svu silu inih srbskih slika. Međutim je razjarena svjetina provalila u prostorije i uništila sve slike i čitav namještaj, dok je Pavlović s nekolicinom prijatelja i dalje tražio sliku našega vladara i ovu konačno ipak odkrio. Ova se nalazila u staroj kuhinji čitaonice, koja se rabila za spremanje drva, starih novina, petrolejskih posuda, krpa za brisanje prašine smeća, uopće za bezvriedne stvari. Slika se nalazila na štednjaku okrenuta s prednjom stranom k zidu. Ovo odkriće izazvalo je najveće ogorčenje. Ova se vijest u masi proširila munjevitom brzinom, pa je svjetina dočuv, da se slika našeg vladara u srbskoj čitaonici nalazi u nedostojnom mjestu još više planula, te se tek onda primirila, kad je Pavlović iznio sliku kralja i u najvećem je slavlju prenio u zgradu kotarskog ureda gdje je po predstojniku pohranjena. Sasma je logično da je odbor čitaonice radi nedostojnog postupka s kraljevom slikom morao biti povučen na odgovornost. I doista kotarska oblast dala je smjesta pohvatati sve članove odbora i povela je istragu. Odbor se sastojao od mjesnog prote popa Manojla Varagića kao predsjednika, diumiste Jove Markovića kao podpredsjednika, gostioničara Danila Strahinića kao blagajnika, Alekse Jovanovića kao tajnika i Milutina Jovanovića kao knjižničara. (Hrvatska бр 1045 ) На првој расправи у Травнику сви су оптужени били решени кривње, да су увредили цара, али на захтев из Сарајева расправа је вожена по други пут тамо и онда су 22. априла 1915. били осуђени Варагић на 15, Страхинић на 13, а Марковић на 12 месеци тешке тамнице. Алекса Јовановић је суђен доцније исто на годину дана, док је Милутин ради велеиздаје у бањалучком процесу био осуђен на смрт.

  Да таква пристрасност власти није била без извесних упута с вишег места сведочи, међу осталим стварима, нарочито један говор заменика поглавара земље, др Николе Мандића, изречен јавно при доласку министра Кербера 22. фебруара 1915. године у самој згради Земаљске Владе. Он је том приликом изразио наду, "da će Njegovo Veličanstvo naš vrhovni gospodar rata, dati u svoje vrijeme, da moćni mač naših junačkih vojski, koje posvuda pobjedonosno prodiru, razmrska glavu one hidre u Beogradu, koja siplje otrov, da se tamo onamošnji hajkaški narod, zadojen mržnjom, privede zasluženoj kazni radi njegovoga pogubnoga rovarenja i radi nedužno prolivene dragocjene carske mučeničke krvi, pa da se za uvijek onemogući pogubni njegov upliv na srodni mu dio žiteljstva ovih zemalja. Samo će na ovaj način bez sumnje uspjeti, da se za vazda učini kraj kobnom velikosrpskom otrovnom procesu u ovim zemljama, i samo će se na taj način znatno olakšati najteža upravna zadaća Vaše Preuzvišenosti naime ozdravljenje jednoga politički oboljeloga dijela ovoga naroda. Samo uz ovu predpostavku bit će moguće, da se - kada dođe normalno mirno vrijeme - u ovoj zemlji obezbijedi našoj velikoj državi odgovarajući pravni poredak za unapređivanje visokih duševnih, kulturnih i materijalnih dobara, te da svi elementi narodni iskreno i kako treba njeguju dinastičku ideju." (Hrvatski Dnevnik, бр 61.). Кад је тако говорио јавно и свечано, у пози поздрављача, какав је тек био у унутрашњем саобраћају и тамо, где се није имала да мери свака реч? И како се то тек схватало од нижих органа и од оних, којима је тај подстрек добро долазио за лична обрачунавања!

  Та пристрасност власти била је очита и по другим местима. У Загребу је, поводом демонстрација од 30. јуна, био на 14 дана затворен сарадник социјалистичког партијског органа "Slobodne Riječi" Владимир Борнемиса, ради критике полициског држања. У ноћи, када је био затворен, дошао је неки човек у његову ћелију и стао га немилосрдно тући. Борнемиса је узалуд викао и звао у помоћ, а када је најзад, иза дуга времена, дошао стражар било је то само с тога, да странца пусти напоље. Сутра дан тражио је Борнемиса да га одведу лечнику, али је био одбијен исто као и са молбом, да га одведу пред чиновника, који има тај дан службу, да би саставио с њим записник о тој ствари. Кад ништа није помогло, онда је човек почео штрајк глађу и тад је, на опште наваљивање јавности, био после четири дана на кратко време пуштен кући.

  Како се ред, да је до њега увек било стало, могао држати и са мало и са врло обичним средствима, доказ су нам осечки догађаји. И тамо су франковци у два-три маха спремали опходе по граду и намеравали, да покажу своју "огорченост" према Србима, али је, кад су почели да лупају прозоре на једној српској кући, био довољан само један, истина енергичан стражар, да то и све друго радикално спречи. Како су онда, с тим сравњене, бедне извине о "немоћи власти" поводом догађаја у Ђакову и Петрињи, где су рушене не само српске радње и домови, него и само гробље, или у Славонском Броду и Метковићима; где су биле обешчашћене српске цркве и чаки паљене куће. (Дом трговца Поповића у Броду!)

  Међутим, све то беше само увод за оно, што се мало после имало догодити. Досад су се власти мање-више видно и спретно сакривале за "узбуђену" и "огорчену" светину и за "патриотске манифестације" и све што се дотле збило, означавало се као елементарна бујица страсти, као неки вис мајор у друштву и држави. Одсада власти саме иступају отворено, без имало устручавања, и чине дела, којима сигурно нема равних ни у једној хисторији модерних светских држава и културног друштва!

  II
  Таоци.

  Још пре него је предан ултиматум Аустро-Угарске Србиjи почело се затварањем соколских функционера у Бањој Луци и Спљету и кућним преметачинама по свој Далмацији, Срему, Босни и Херцеговини. А после предаје ултиматума и његова одбијања у Србији зарезало је још исте ноћи, 25. јула, затварање свих угледнијих народних људи у свима нашим местима, и то без разлике свих оних, који су били изразите националисте и отворени поборници идеје народног јединства. Као такви страдали су Срби понајвише, па напредни Хрвати, нарочито по Далмацији, и Муслимани, који су се осећали као Срби. Постојећи закони о заштити личне слободе и о забрани присилног протеривања припадника једне општине у другу, која му је туђа, били су просто игнорирани. Врховна војна власт наредила је, по напред спремљеним плановима, да се "у интересу војног водства" морају безуветно провести извесна затварања, конфинације и прогони свих ових људи, за које се политичким и војничким властима могло чинити, да нису довољно "лојални" и да "угрожавају јавну сигурност" У ратном министарству образовала се једна централа, "(k.uk. Kriegsuberwachungsamt"), којој је била дужност да спроведе организацију те државне сигурности, односно, да нађе начине, како ће непоћудне људе учинити мање опасним за опште војничке и државне интересе. Командама појединих трупа дате су наредбе, да "оне особе, које нису довољно осумњичене ради каква кажњивог дела, него су само уопште политички непоуздане и сумњиве, лише слободе и да буду чуване било од политичких области, било од војничких команда аналогно као и ратни заробљеници". Војним судовима је опет наложено, да означе за своја лица, да ли су "политички сумњива" (politisch verduchtig; отуд ознака р. в.) и да онда такве људе не пуштају, него да их предају оним органима, који су већ одређени да воде надзор над тим елементима, који имају бити интернирани или конфинирани. Мерило, зашто је и у колико је ко политички сумњив и по чем то да се узме, оставило се потпуно увиђавности и компетенцији политичких и војних власти, којима се сад дала најзгоднија прилика, да чине самовољу и несавесности најширег обима.

  У исто време организована је и посебна војска за потпуни грађански рат у земљи. То су били такозвани "шуцкори", (Schutzkorps), "заштитне чете", регрутоване обично из најгорег олоша муслиманског и католичког пролетаријата, створене да тобоже држе ред у залећу војске и да паралишу евентуално деловање српских комитаџијских чета, а спремане у ствари тако, да служе као оруђе једне потпуне страховладе према Србима и да постану најстраховитији насилници у обезглављеним и њима на чување преданим местима дуж читаве Босне и Херцеговине.

  На уста свог полузваничног органа, Bosnische Post, поручивала је босанска влада овако својим поданицима: "Међу нашим Србима има људи, који од толико година воде политику и развијају делатност, која је морала уродити онаквим плодовима, као што је атентат од недеље. Штитити државу од таквих елемената то мора сада бити једна од првих и најважнијих задаћа за то позваних фактора; а дужност ће бити лојалног и пристојног дела Срба у овим земљама да допринесе свима силама, да се друштво очисти од таквих штеточиња. Само ће тако бити могуће, да се опрости земља, а нарочито српско становништво од срамоте, која је на њему". (бр. 145, 1914.)

  Од оних, који су били затворени првих дана после ултиматума, највећи је део био оглашен за таоце. По напред спремљеним листама најистакнутији су људи били похватани по читавој земљи, одведени у затворе као најобичнији зликовци и тамо добили обавест, да они својим животима јамче за сваку штету, која би се у земљи могла догодити војсци, војним објектима, транспортима, јавним прометним средствима и свему, што је у то време за војску од вредности. Људи су, кад се што догоди, имали на месту бити екземпларно стрељани без претходних испитивања ко је кривац и из каквих мотива је злочин учињен. А ником није било слободно, да о том поближе упути свет и да делује на њ, да не доводи без потребе у опасност ни свој, ни туђ живот.

  То су, рецимо, биле мере сигурности; оштре, безобзирне, неправедне и једностране, али можда донекле са војничког гледишта схватљиве, и ако је тужно за једну државу, да се у доброј трећини својих земаља морала служити тим средствима. Али оно, што никад не може бити схватљиво и што читавој тој акцији даје праву боју и најкарактеристичније обележје сурове тежње за упропашћивањем, то је поступак с тим људима, бестидни начин, на који се кушало, да се ослободе од њих. Ми ћемо о том раду дати овде неколико живих илустрација.

  "Кад су нас на стотине укрцали у Сплиту са најпростијим зликовцима", прича др. А. Тресић-Павичић у свом говору на 32. седници XXII . сесије Царевинског Већа у Бечу, "кад смо на ријеци превожени на станицу по такој киши, да ни једна крпица на нама није остала сува, кад смо три дана и четири ноћи преко Загреба и Будим-Пеште требали до Марибора, и ту неиспавани без хлеба и воде били као српски заробљеници извргнути погрдама мађарске светине, ударцима кундака и псовкама мађарске солдатеске, тад су многи полудили и ја сам видео једног несрећника како кроз прозор воза, који је јурио пуном снагом, скаче у тамнину ноћи и смрти. После те четири непроспаване ноћи затворили су нас у једну школу за јахање, одакле је после било извежено преко 100 кола коњског ђубрета. Ми смо морали спавати на том ђубрету готово загушени од смрада коњске мокраће. Гледали смо, како нам солдати, кад нам носе чорбу, пљују у котао"... Кад га је после три месеца затвора преслушавао један аудитор, рекао му је: "Ја не знам ради чега Вас окривљују, што ћете лако појмити, кад помислите, да смо у самој Далмацији, Истри и Крањској затворили преко 5000 особа". Казнионички лекар у Грацу, царски саветник др. Хофман, грдио је болеснике и говорио им, "да би најбоље било дати отрова велеиздајницима, кад се устручавају да умру природном смрћу ". Неки су, наравно, и подлегли мукама у Марибору и Грацу, као Денић, Пушкаревић и Вушић, који је на дан спровода добио декрет, да се ослобађа конфинирања.

  У гарнизонском затвору у Мостару, у старом конаку код Пашиновцем, били су интернирци подељени у две групе: у горњем спрату били су таоци, у доњем, у подруму, без прозора и без врата само са једним отвором, на голој земљи други затвореници. Суд за вршење нужде стално се преливао, јер је био мали међу много особа, а на том се истом простору у општој стисци морало и јести и спавати. Низ мрке зидове непрестано је цурила вода, а по блату испод тога готово се види како гамижу разноврсни инсекти. Профоз, наредник Гаспар Шолијер, један сурови бесомучник, који је увек носио свој квргави гвоздени штап зван "Konprinz", којим је немилосрдно тукао заточенике не гледајући куд удара, тако је једном приликом изударао калуђера Драгутина Тихог, једног и иначе болесног човека, и то с тога, што је од своје хране делио другим гладнијима, да је тај пао онесвешћен и сав преливен крвљу по телу, са ког му је на леђима био одеран велик део коже. Кад је дошла једна партија прогнаника из Гацка, која је као и све друге била путем испребијана, пустили су људе да леже на авлији на голој земљи, изморени и подерани, и то за неколико ноћи, не давши им ни сламе ни покривача. А после неколико дана силом су од њих одузимали децу и давали их у оближња, највише католичка села, док су њих старије, обескућене и искорућене слали у Арад. При том тргању деце од матера било је ужасних и неизбрисивих призора; нешто од оне страховите трагике кад се губи све и кида рођено чедо. Изгубити имање, кућу, стоку; напустити огњиште и после свега жртвовати и рођену децу и то оне мале, нејаке, свикле само на материну негу! Поседник Смаилага Ћемаловић био је на путу до станице инсултиран и сав испљуван од уличне светине, иако се налазио у пратњи двојице војника, који су му били стража, али без упуте и осећања да заштите немоћна човека, који иде да врши једну дужност и чији је живот њима поверен. Напротив, ти су сами војници често чинили највећа безакоња. Перу Гвозденовића, Манојла Јелића и Ђорђу Шахина изударали су немилице. Они су Ђорђу Ћапину са Домановића као таоцу у возу на голој глави тукли орахе, а Ђорђу Додеру држали бајонет тако под грлом, да није смео нити могао икуд окренути главом. Петра Мандрапу затворили су у вагон мећу коње и ту му наредили да чучи не смејући се ни макнути. Један га је коњ том приликом ударио у колено и пробио му панталоне, док му је, у исти мах, један стражар чупао длаку по длаку из косе. У Чапљини су, под водством шуцкора Хасана Xајдаровића, били магарећим самаром оседлали десет угледних грађана, па су то хтели учинити и јеромонаху Христифору Крстовићу, али га је од те бруке спасао месни католички фратар. У вршењу службе таоци су просто били премарани. Светозар Ћоровић је једном приликом ишао три дана и четири ноћи уз железничке транспорте не добивши ни труни почивке, ни ма шта зајело и пиће "Изморен и клонуо", вели сам, "често сам зажелео да се деси ма каква несрећа, ма каква од оних незгода због којих стрељају таоце, само да се једанпут сврши са тим бескрајним мотљањем и тим смишљеним гнусним мрцварењем."

  У Зеници је био затворен свештеник казнионице Јован Гргуревић, који је био од цара одликован за ревну и лојалну службу, па је као таоц морао излазити на перон пред сваки воз најпре у Зеници, а после у Лашви. То су главне станице на јединој прузи Брод Сарајево, преко које је сваких 10-20 минута пролазио по који воз. Он је на тај начин био просто лишен сна и одмора. С њим је био затворен и његов син Вељко. Једног дана, кад су се на станици нашла неколика воза, наредише Вељку, пратећи му да ће иначе бити убијен, да оца ухвати за браду и да претрчи с њим тако, вукли га за њу, неколико пута преко перона. Други пут, стрпали су старца у отворени вагон од Зенице до Алипашина Моста и натерали га, да три пуна сата клечи у вагону. Исцрпљен, он је дуго времена иза тога лежао у несвести. Умро је мало иза ослобођења. Стражара казнионице Перу Никића везали су као таоца за ноге и за руке и убили га на путу до станице, тврдећи, да је тако везан хтео да утекне.

  Тодор Ријић из Кивакара код Бос. Брода стрељан је првих дана августа, јер да се код Руданке пуцало на железнички влак. Вел. Мандић прича да је путујући из Брода, на једној малој станици између Добоја и Дервенте стао воз, а један од шуцкора довикивао је "на сав мах нама путницима: ено убио сам једног пса," указујући на Србина таоца, који је лежао крај трачница. (Босна у ланцима. Сарајево 1919., стр. 42-3).

  У Фочи су били поставили шест најугледнијих Срба као таоце код два железна моста на Дрини. На првом су били поп Јосиф Кочовић, поп Владимир Поповић из Челебића и трговац Нико Хаџивуковић; на другом поп Василије Кандић и два трговца Милан Хаџивуковић и Никола Мазија. По дану су ти људи држани у једној кућици код мостова, а по ноћи су морали бити на самим мостовима. У зору 9. августа 1914. дође једна војничка патрола пред први мост и постреља сва три таоца без икаква повода, а у исти мах нападнута су и друга тројица. Један од војника збоде два пута бајонетом Николу Мазију, који на месту остаде мртав, а онда прободе по два пута и Кандића и Хаџивуковића у прси и у трбух. Кад је приметио, да су још живи, пуцао је још два пута на њих, а да га нико од колега није задржао или опоменуо. Команданту поручнику Премужићу, кад је дошао да пита шта је било, јавише, да су таоци хтели бежати. На то су убијене пренели у Фочу и сахранили забранивши породици, да их обиђе и да учествује при спроводу. Оба тешко рањена, тек што су се били придигли, бише послана у Арад и тамо интернирани. Милана Хаџивуковића оптужише још ради велеиздаје и пошто је провео две године у истражном затвору у Бањој Луци и Сарајеву и ту би ослобођен, узеше га у војску и једва после отпустише као тешко болесна.

  Свештеник Димитрије Јевђевић из Праче доведен је 28. јуна у тамошњи војнички логор и ту био затворен у једној ковачници заједно са још 10 других грађана и радника. Други дан превели су га на станицу Сјетлине. За три дана није му нико ништа рекао, зашто се то све с њим тако ради. У Сјетлинама му би заповеђено, да на питање: "ко је" не одговара, да је Србин, него Влах или Хришћанин, и забранише му сваку везу са породицом. Сјутри дан га изведоше пред станицу. Шест људи, под заповедништвом једног заставника, опколише га и набише пушке. Свезаше му руке и наредише, да с њима маршира, а кад је он ишао даље својим кораком, дрекну на њ један војник, да ће га убити не ухвати ли корак са њима. Кад га је после тога пратио један војник у Прачу заповеди му, да стоји на једној нози са претњом, да ће га убити, ако другу ногу спусти на тле. То је трајало све дотле, док се Јевђевић изморен није срушио на земљу. Други му је пут тај исти војник био толико стегао ланце, да га је несретник бар десетак пута заклињао, да попусти, на што је онај мирно одговарао: "И без тога ћеш ових дана крепати, па боље за те, ако то буде прије!" Кад је воз долазио на станицу вукао је један војник Јевђевића за конопац, као какву животињу, од кола до кола, а подивљали су му војници пљували у лице. Војник, и који је највише тих недела без опомене чинио на очиглед својих старијих, беше Суљо Кукавица из Рогатице. Једног дана стрпали су Јевђевића у марвена кола од Сјетлина до Устипраче, у којима су били смештени само коњи, усплахирени и затворени, који су се грували и фркћали око њега претећи, да га сваки час ударе или угризу. Тако је било све до 15. августа. Тај дан јави му поручник Шериф Козмић, да је стигла наредба, према којој се има с таоцима још строжије поступати. Исто вече, у поноћи, морао је Јевђевић устати, обући се брзо, па је онда окован одведен једно три километра у шуму и тамо био свезан за једно дрво и ту остао читаву хладну ноћ до самог јутра. Док је он тако привезан стајао дотрчао је један од војника и, у том систематском мучењу људи страшећи их смрћу, стао да циља на њ псујући и претећи најгрубљим начином. Тај се призор мучења понављао исте ноћи и после за пуних десет дана, јер су војници имали посебног уживања у тој преплашеној бризи за живот и у том избезумљавању на доглед смрти. Једне ноћи, пред зору, он је случајно чуо, како су се војници препирали о том, ко ће га чувати. Један говораше: "Ако ја данас дођем, убићу га за сигурно"; други одговори: "Тако и треба," а трећи додаде: "Ако га убијеш немој на мјесту, ђе је свезан, него мало подаље, да можеш пошље казати, како је шћео бјежати." Тек што је тај дан стигао до железничке кућице, свезаше га, и то за обе руке. Војник му рече, да мора ићи на страну, а како га не може оставити сама, мора и он ићи с њим мало даље од пруге. Видевши Јевђевић, да ствар овог пута може не бити само претња, учини се, да га страшно боле стомак и ноге и да уопште не може да се дигне с места. Војник је до зоре покушавао неколико пута да га одмами, а кад је видео да је узалуд, запрети му овако: "Данас ће се овђе просути твоја пасја цријева, а сјутра ћемо ти овђе убити и сина, нек се и његова цријева ш њима помијешају." У ствари био је и Јевђевићев син код оближње стражарске куће као таоц. У зору нађе поп у својој соби на клинцу један коноп, који је висио до јастука. Један војник рече: "Данас долази обрст, који ће повјешати све таоце на штреци!" И у тим толиким мукама Јевђевић није смео коме да се потужи, јер су му сви претили, да ће, покуша ли пријавити сигурно бити убијен.

  Од 15. августа ишла је дневно патрола са конопима у село и доводила везане сељаке. Заставник Грич ишао им је неколико пута у сусрет и тукао беднике воловском жилом. Преслушавали су их редовно овако: од три војника један је држао воловску жилу, други пушку наперену на дотичног сељака, а трећи је преслушавао. Кад би сељак на неко питање одговорио, да не зна ништа, почео би га онај војник немилосрдно тући, док би други с пушком пазио на сељакове покрете. Јевђевић је био присутан, кад су преслушавали Спасоја Балића. Тог су човека тукли тако нечовечно, да су га после морали држати читаву недељу затворена, док се мало не изгубе модрице и отеклине.

  Свештеник Симо Беговић ухваћен је пред црквом у Сокоцу. Жандари су наперили на њ пушке, прогласили га затвореним и нису му дали ни да се опрости са женом и децом. Окована одвукли су га у Рогатицу. Од 2. августа употребљавали су га у Месићима као таоца. Ту су тешко изубијали рогатичког пароха Атанасија Косорића, одвукавши га у подрум, и то с тога, што се пронио глас, да му слуга у врећи носи бомбе, да дигне станицу у зрак, док му је он у ствари доносио од куће јело и карлсбадском водом закухане хлебове. Човека су злостављали животињски не xтејући сачекати ни да се лично увере, шта је у врећи и да у повољном случају добију непосредан доказ у руке за још љући прогон. Алекси Вучинићу из Блажуја, пошто су га везали, спалили су жигицом бркове, не давши му ни да се макне тим, што су му под грло ставили бајонет. Исто су то учинили и Сави Копривици. По наредби једног наредника испребијали су седамдесетогодишњег старца Ристу Еру, џемат-башу из Касидола. У гарнизонском затвору у Сарајеву стрпали су Беговића са 37 других људи у једну собу. Беху то сељаци из Рогатице, Вишеграда, Фоче и Чајнича. Сваки новодошли био је сав крвав, јер би га већ на дворишту дочекали са батинама. Чула се јасно команда: "Још, још, још јаче!" и онда страшно запомагање. Већина би их без свести падала на тле, на што би их онда односили и као врећу убацивали у затвор. Неки Јовица из Горње Праче беше сав обливен крвљу и модар и тако изубијан, да није могао ни лежати. Он се потужио код војног лечника, да су га изубијали војници по наредби надпоручника Козмића; овај му је дао хладне облоге и ствар, наравно, тим завршио. При делењу такозване каве кључари су редовно тукли затворенике. Врелу чорбу и каву морали су људи пити готово на душак и под ударцима, а кад би улазили у собу сваки би још добивао по тежак ударац. Лимене зделе за јело нису никад чишћене и по неколико би пута на дан дошле на разна уста. У дворишту биле су бараке, у којима су се патили мушки и женске готово голи и боси. Ту није било ни сламњаче, ни покривача.

  Свештеника Драгу Урошевића из Сребренице затворили су као таоца у једну собу, где је провео 15 дана са још 40 људи у уском и нездравом простору, у ком се нужда вршила јавно пред свима. Одатле морали су сви, патећи се страшно, пешице и без престанка ићи у Тузлу. Одмарати није им се готово никако дало уз претњу, да ће, остану ли, бити поубијани. У затвору у Тузли, где су стигли мртви уморни, није се могло спавати друкчије него седећи. После тога, на транспорту у Арад, отварали би војници марвене вагоне, у које су их били потрпали и подјаривали би масу на њих говорећи, да су то саме комитаџије. Пљували су им у лисе и злостављали их најружнијим начином. Више им дана нису дали ни да једу ни да пију. Светина их је дочекала у Араду на станици грдњом, камењем и циглама, док је тобожња боља публика пљувала на њих са прозора и балкона. У тврђави гурнули су их без покривача и сламњаче у мрачне тунеле, где започиње нова патња.

  Са окружним сарајевским протом Костом Божићем превели су у марвеним вагонима 30 угледних људи из Вишеграда у сарајевски гарнизонски затвор. Војници су их злостављали јавно на улици; свештенику Алекси Ђуровићу из Добруна чупали су косе и браду; а раднике су из реда тукли кундацима. У дворишту сарајевског гарнизонског затвора стално се чуло јаукање тучених. Једног дана доведено је из Фоче и стрпано у једну једину собу око 70 људи, који преморени од толиког пута и напора за пуна двадесет и четири сата не добише ни једног јединог залогаја хлеба или друге хране.

  Стево Николић, учитељ из Бијељине, затворен је 26. јула са још 19 других као таоца у једну тамошњу касарну и то у једну собу, која се месецима није отварала ни ветрила и где је прашине било на прегршти, не давши им, наравно, да је очисте. Соба је та била у партеру, на домак војницима и са дворишта, па су у гомилама долазили, грдили таоце најсуровијим начином, пљували на свештенике и претили голим бајонетима. Нису људима давали ни да седе, ни да легну. У соби није било суда за вршење нужде, па се морала нарочито молити дозвола од страже, да се може ићи на страну. А то је била опасна ствар, јер су војници редовно нападали на њих, и то понекад и са оружјем. Тако је један подкаплар ("Gefreiter") хтео бајонетом убити Николића, а учитеља Јову Видаковића ранио је један стражар другом приликом. Официри су све то видели и сами, али службено нису хтели примити никакве притужбе. 29. јула били су већ сви полегли кад изненада уђе мајор Хуго Боланг, потпуно наоружан, са једним војником, па машући штампом рече, да су комите прешле код Поповаца и да ће ради тога један од таоца бити стрељан. Окренувши се онда војнику каза му, да изабере кога ће. Док је овај одмеравао једног по једног јави се неко с поља са примедбом: "Сјутра! Сјутра!" Може се већ мислити, каква је то сад била ноћ за ове људе! Сјутра дан дође мајор с једним капетаном и изјави, да се није обистинила вест за комите, те да према том отпадају и последице. Али оне нису смеле бити узете ни у обзир, све да је вест била и истинита. Јер по ком би праву босански таоци били одговорни за оно, што се догађа на бојном пољу мећу две у рату стојеће власти? Ваљда само за то, што су Срби и што њихова осећања нису на аустријској страни?

  На 10. август отпремљено је 10 таоца у Арад. Остало их је 10, којима се кроз неколико дана придружи још Стјеран Грђић. Било је свега четири свештеника, два учитеља, два трговца, два сељака и један посланик. Понашало се, уопште, према њима као да нису људи. Кад их је, приликом једног прегледа, питао један генерал о њиховом положају, рекао је свештеницима, да су они највећи лопови ("die grosstcn Gauner "). После 18. августа дошао је нови заповедник места, неки пуковник драгона, те им рекао да они нису таоци, него проскрибовани, и нареди, да их сваки дан од тада гоне по осам сати на посао. Од тог дана они су морали сабирати коњско ђубре по дворишту, везати га, товарити и пренашати муницију и носити суђе за вршење нужде. Њима самим нису дали ни да се перу, ни да се чисте. А да поруга буде виша доводили су разне људе из града да их гледају у том стању и да их сликају. Стража им се састојала из седам Мађара, који су говорили само кундаком. Учитеља Николића, кад је једном пошао сам, да се напије воде, истукли су до крви. Кад су српске гранате почеле да падају око касарне одређен је по један таоц за електричну централу и за парни млин. Први је дан отпремљен на млин Стјеран Грђић, а на Централу Стево Николић. Један поручник заповеди војницима, да одмах убију таоце, погоди ли ма једна граната дотичне објекте. Случајем само до тога ипак није дошло.

  Учитељ Коста Крајшумовић, таоц од 1. септембра до 20. новембра 1914., био је у једној тесној соби са 19 других затворен на станици у Високом. Преко дана морали су таоци стајати два корака удаљени од пруге при проласку сваког влака. Увек су готово били грђени или тучени од пролазника. Преко ноћи морали су редовно ићи "патролирати" После су их превели у оближњу фрањевачку гимназију. Кад нису "патролирали" морали су вадити песак, чистити нужнике и односити ђубре. Премда је лекар код Крајшумовића констатовао тешку срчану ману, морао је радити, док га нису тешко болесна пренели у сарајевску болницу. Али га убрзо затражише натраг и ту је опет морао радити до 20. новембра 1914. односно до одласка у војску. Подкаплар Розенбергер, у цивилу дрварски агент из Тузле, изубијао је једног старца са преко 70 година, неког Јефту из Нишића, само "да му излечи болест". Старца су одмах после тога морали пренети у болницу. На станицу је сваки дан довожена сила сељака, тешко окованих, и ту бивала преслушавана, бијена и мучена. Једног дана давали су им кашикама со без воде, само да их присиле на извесна признања, која би могла да компромитују поједине људе, установе и земље. При мучењу су, на измену, учествовали војници, железнички намештеници и раздражени муслимани из Високог. Једног само дана довели су 30 сељака из Заврха и Подлугова и онако везане ланцем или конопима тукли су немилосрдно тако, да је Розенбергер при том сломио своју пушку. Кад су дошли у Арад тројица су из те групе умрла одмах, док су други вукли озледе и последице дуже времена.

  Тимотије Савић у Кладњу затворен је као таоц 28. јула. У његовој отсутности дошао је наредник Наглић са 15-20 "шуцкора" на његово имање, донео три ханџара и пријавио, да их је нашао у шуми и да по свој прилици припадају Савићу. Та сумња била је довољна, да се тај у читавом крају врло угледни човек затвори и да у затвору одседи од 28. августа до 27. септембра. Кад је био ослобођен кренут је опет од куће као таоц, по највећем пљуску, са још 22 друга, пешке од Кладња до Тузле. Ко није могао да иде био је бијен, без обзира на доба и здравље. Кад је Савић замолио једног чиновника тузланског затвора, да му дозволи, да за свој новац добије хране, овај га је одбио са ријечима: "Поцркајте сви!"

  Таоц Јосиф Симић из Маглаја замало није изгубио главу. 10. августа дође изненада један муслиман, Пашо Мусаефендић, и јави, да су му Срби сељаци напали на кућу. Одмах стража оде тамо, поче пуцати и тражити, али не нађе ништа. међутим изјави командант, да таоц мора ради тог дела бити стрељан за пола сата. Симић, у невољи, да добије времена, примети, да он само одговара за железничку пругу и да је с тога та одлука незаконита, нашто се разви дебата о том питању. У то стиже један сусед Мусаефендићев и рече, да је читава ствар просто измишљена. Пашини синови били су тај дан позвани од котара у комору, па је стари скнадио ову причу, да би се приказао угроженим и да би му власт с тога разлога поштедила синове. То је било у ствари тако; Симића с тога оставе на миру, али клеветнику, јер се ствар тицала Срба, не би ништа.

  Гора је судбина задесила свештеника Ђорђу Петровића из Осјечана (кот. Грачаница). О том прича његов сапатник Лука Тодоровић из Скуповца (кот. Грачаница). Као таоце повели су у августу Петровића и њега заједно на станици Добој, да прате влак, што је имао ићи у Брод. "Док смо још стајали на станици дошао је к нама неки повисок аустријски часник, те нам претражио џепове и њедра, па кад је код мене нашао хлеб, који је заједнички, т. ј. и мој и попов рекао је:

  "Шта ће вам толики хљеб, кад га не ћете имати када јести, ви ћете ноћас бити поубијани." Затим је метнуо руку на моје раме, рекао стражи: "Овог вратите натраг, а г. поп нека иде сам, можда ће имати друга у путу." Ја сам на то понудио пок. попу Ђорђу његов хљеб, а он је бришући очи одвратио: "Понеси га собом и поједи или коме другом подај, ја га јести не могу... Те ноћи је и погинуо." (Српска Зора, бр. 45,1919.) Изговор је био унапред познат: таоц је убијен при покушају бега.

  Теже муке морао је да поднесе Трифко Максимовић, свештеник са Илијаша, док није био убијен на најсвирепији начин. Њега су тукли с дана на дан. Један лекар, који је једном приликом прегледао дуж пруге, наредио је, да се тај човек с места пренесе у болницу, али је командант поништио тај закључак и место у болницу превели су несрећника у Семизовац. Спомињани Розенбергер мучио га је на све начине. Пре поласка у Семизовац свезао га је са сељацима Илијом Радићем са Влахиње и Алексом Крављићем из Мракова тако чврсто, да им се коноп усекао у помодреле руке. У Семизовцу бацише их у један подрум на станици. Ту су их тукли поново толико, да су дуго времена лежали без свести обливени крвљу. Сјутра дан Максимовић није више готово могао ни да иде, кад су га са оба друга водећи га на неко преслушавање о свештенику Ристи Ераковићу из Нишића и учитељу Војводићу са Илијаша. Дали су му неку мотку, да са њом поштапа, а кад је поред тога клецао и падао, тукли су га војници без иједне речи суда или објашњења. Али тим бестијалност није била засићена. Кад је, нешто иза тога, дошла попадија Максимовићева, немајући ни појма о убиству, и упитала за мужа, одговорио јој је жандарски наредник: "Твој поп не прди више; ето ти све, што је иза њега остало" и баци јој пар хелера. Зна се, међутим, тачно, да је поп у Високом имао уза се већу своту новца. Осим Максимовића стрељано је 30. септембра још 18 других људи, јер "су се огријешили о своју држављанску дужност", како вели службено саопштење.

  Исто је тако без икаква суда и кривице био смакнут и свештеник Тимотије Поповић из Дрињаче, отац шестеро незбринуте деце. Њега је ухватила једна војничка чета у часу, кад је неким другим војницима саветовао да врући не пију воде из једног грозничавог бунара, и одвела га је једном капетану, који без ичег даљег нареди, да се човек обеси. Сама казна вршена је на најнечовечнији начин. Неспретношћу или можда хотимице, из више пакости, они су човека два пута дизали на вешала и он је два пута падао с њих, док га нису трећи пут обесили дефинитивно код Суљина Хана. Официри су на попов рачун правили простачке шале и своју једну кућицу на путу назваше, из обести, "die Hutte zum gehangten Popen".

  Саборски посланик, др. Саво Љубибратић, затворен је 26. јула као таоц за источну пругу Сарајево-Увац. Ту су га тако мучили, да је већ 20. августа бацио крв, а тек почетком октобра био пренесен у тврђавну сарајевску болницу и ту био држан под нарочитом паском. Лекари, међу њима и бечки професор Тирк, констатоваше болест (Hдmoptoe) и прописаше му апсолутан мир, јер би свако узбуђење могло имати тешких последица. Ипак, њега у таком стању преместише из болнице у једну малу собу, која је имала по два метра ширине и дужине ни 1-80 метра висине, у којој је у диму и студени било још девет војника. Неколико дана доцније одведоше га пре зоре једног језовито хладног јутра, на станицу Пале, где је вагон, у ком је он био, застао пред једним редом вешала. Један од војника пратилаца упозори Љубибратића на та вешала и рече му, да је с тога доведен овамо, да ту буде обешен. Мало иза тога доведоше на његове очи четири мушкарца и три жене и убише их управо покрај његова вагона. Њему је примећено, да ће и њега задесити иста судбина, јер је и он то исто, што и ови погинули. Пошто је ту држан неко време изведоше га, уз злостављање и погрде, на оно место, где су преноћиле малопрашње жртве. Ту му наредише да седне и да се нипошто не миче. На том месту остао је Љубибратић од 10 сати пре подне, па до 11 у вече и чим је покушао, да макар мало промени свој положај, притрчавао би војник и претио му, да га прободе. Тог дана прошло је поред њега неколико хиљада војника, којима је таоц показиван као кривац и зачетник рата, на што су га многи пљували, грдили и претили убиством, док га је стража "спасавала" тим, што је изјављивала, да ће и тако бити до мало убијен. Око 11 сати ноћи спремљен је са још 27 људи и две жене у оклопљени вагон и доведен до Корана, јер се даље није смело из страха од Црногораца и Србијанаца, који су се туда јављали. За време вожње морали су читаво време гледати преда се, а ко се усудио да дигне главу и погледа на поље или на кога друга, осетио је с места кундак на леђима. У Корану су их увели у једну дрвену бараку, па им ту одузели новац с примедбом, да ће сјутра бити стрељани. А сјутра дан казало им се, да се већ спремају гробови за њих и они су доиста могли видети кроз пукотине дасака, како се копа и изасипа земља. Тих 27 људи и две жене, сви из села Граба трновске општине, бише доиста и поубијани тај дан без икаква претходног суда и расправе. Љубобратића су опет довели на Пале, поново са напоменом, да ће сад бити тамо убијен. То је било једног понедељка средином октобра 1914. На Палама је остао на истом месту, где је био и дан пре, до четвртка, до 11 сати ноћи, одакле је опет враћен у Коран. За тих пет дана добио је само комад хлеба и нешто цигарета од два војника, од којих је један зато био кажњен, и један чај од једног официра. Пошто је у Корану, у муци, провео десет дана би упућен у Доњу Прачу. У тами, он је у Корану био упао у подрум и озледио ногу, па сад није могао да држи размак од 200 корака пред четом, како му је било заповеђено, па је и ради тога био тучен и грђен. У Прачи је најзад затворен ради велеиздаје и после неког времена преведен у Бању Луку. По службеном саопштењу(Hrvatska бр. 892) смакнуто је на Палама 20. и 21. октобра 50 мушких и две жене; и то први дан 14, а други 38 особа.

  У чети шуцкора Мујаге Капетановића дошао је Иван Мартиновић 23. септембра 1914. у 2^1/2 сата после поноћи у кућу свештеника Ристе Јокановића, "дигао га из кревета, тукао га пред његовом женом и дјецом, псујући му све светиње, повео га са 4 наоружана шуцкора и преметао га с кундака на кундак до ријеке Зујевине, заједно са Гавром Кртолином из Илиџе, те их утјерао у ријеку Зујевину, гдје су морали стајати око пола сата." Илију Тркљу са Илиџе тукао је толико "да је постао неспособан за сваки тежи посао." Карло Шошић, заставник код ветерана, ударио је два пута по образу трговца Перу Памучину у бившој Филиповића касарни, а онда га "угурао у једну собу, где су га шуцкор Лакатош и још један муслиман кундацима тако тукли, да је поцрнио као гуњ и на његово запомагање дотрчао један ветерански официр и забранио да га даље туку." Војислава Борића, школског надзорника, ударио је у присуству истог Шошића шуцкор Хефим Кукавица кундаком у слабину. Шуцкор Лакатош тукао је у истој касарни Ристу Кебељу, који је услед тога и умро. (Српска Ријеч, бр. 90,1919.).

  Интернирани Зворничани морали су у војничком затвору голим рукама чистити људску нечист, а свештеницима у Лијевну, који су били натерани на исти такав посао, нису дали ни да руке оперу, него су тако онечишћени морали да једу.

  Саву Савића, свештеника у Трнову, свезала је стража за дрво, па му тако свезаном наредила да широм отвори уста, у која су онда они пљували. Он је то морао прогутати и захвалити се посебно и за то, као и за примљене ударце. Љубо Николић, сарајевски парох, морао је по читаво пола сата на станици у Смиљевцу правити велике чучњеве све дотле, док не би од умора обнемогао и пао. Осим тога је морао, кад би долазио воз, стати управ до њега, да би га војници што пролазе могли дохватити и злостављати. Тако га је једног дана један војник ударио по глави голом сабљом и ранио тешко. Попа Митра Поповића из Доњег Вакуфа натерали су војници, да о илинској жези читав сат трчи поред железничке пруге. Хафиза Џамхура, хоџу из Коњица, мучена зато што је Србин, присилили су, да чисти нужник, а канте са нечисти да носи кроз варош. Ристу Вуковића из Подлугова били су шуцкори као таоца и тукли му 22 минута каменом орахе на глави, од чега се тешко разболео. Шуцкор Исмет Механовић упао је са већом групом шуцкора у кућу Нике Илића у Високом, тукли га и крхали му ствари тако, да је Никина кћи од страха занемогла и умрла. Напали на кућу Жарка Радивојевића, на кога је пуцано из пушке, шуцкори су били толико страшни, да је Жаркова жена, тучена од њих, још тај дан побацила.

  Нарочит је био систем застрашивања таоца скором смрћу, као код Јевђевића, и уживање у њиховом страху од тога. Свештенику Сави Шкаљку из Језера код Јајца неколико су пута везали очи с напоменом, да га воде на стрељање, псовали га, пунили пушке и онда командовали паљбу не изводећи ништа, мучећи га том језовитом неизвесношћу по неколико минута. Сиромах је човек полудио због тога и био одведен у сарајевску лудницу. Исто је тако ради застрашивања за време таоштва и ради других суровости у тузланском затвору полудио и после умро и Јово Дангић, свештеник Братунца. Трговца Ђоку Милаковића, таоца у Бос. Броду, злостављали су сами официри, надносили му револвер на чело и чак му једног дана натицали коноп на врат све у жељи, да уживају у патологији страха. Исто су тако Милану Грковићу, трговцу из Коњица, шест пута завезивали очи до Ивана говорећи му сваки час, да ће сад одмах бити стрељан.

  Како се при свему поступању према таоцима водило мало обзира у погледу истраживања материјалне истине показаће најбоље ова два три случаја. На путу измену Добоја и Тузле, прелазећи преко једног моста, отворила су се врата на једним железничким колима, а како је мост био узак, врата су се ударајући у гвоздене пречаге сва искомадала. То је приметио железнички стражар М. Цвијановић и дао знак, да воз стане. Вођа локомотиве није то опазио и ишао је даље. Кад је кондуктер видео ту штету, бојећи се одговорности и казне за себе, наведе, да су то учинили Срби из оближњег села Липца. Без даље истраге наређена је одмах контрибуција од 3000 круна и сва је срећа била, да још нико није ради тога платно главом. Село Талежа код Требиња сравњено је 12. августа сво са земљом јер је један муслиман - како су тек после установило - бацио на железничку пругу неколико камења, да изазове казну или покољ. У Брадини је случај испао страшније. Одмах од првог дана узети су за таоце Милан Мркајић и Богољуб Дамић, те су "вршили службу" између Брадине и Ивана. 25. августа 1914. нареди натпоручник Јаков Чик, да се обојица убију. Он је од истих таоца куповао за своје одељење неке животне намирнице и уводио их у књиге знатно скупље, него их је плаћао, што је после утврђено жандарским испитивањем. По свој прилици он је таоце дао смакнути само с тога, да се ослободи евентуалних сведока против себе. Наредио је, да се најпре обеси Дамић, а онда Мркајић. Кад су Дамића обесили о једно дрво пукла је грана и он је још жив пао на тле. Онда је Чик позвао осам војника и дао убити обојицу "ватром из пушака". Као разлог за убиство навео је, да је неко по ноћи пуцао на влак, не истражујући, наравно, ни ко је то учинио, ни зашто и да ли се уопште то и догодило.

  Ђуро Тополник, учитељ из Тузле и резервни поручник, нарочито се истицао у нељудској мржњи против таоца. Народног посланика Дра Ђорђу Лазаревића дао је са целим водом војника пешице везана отерати из Тузле у Зворник, да тамо буде таоц. Кад је Милоје Топаловић из Бос. Петрова Села чувао железничку ћуприју на Спречи у Мирчини као таоц Тополник га у мало није дао убити ради ове ствари. "Једне ноћи, кад је вода набујала, носила је кршеве, пањеве и гране, које су ударале у бране и стијене ћуприје, од чега се је мост тресао и настајала велика бука. Тополник премда је био упозорен на праве узроке томе, дошао је Милоју и рекао му, да српске комите наваљују на ћуприју, осудио га за то на смрт, дао му два сата рока да се спреми за онај свет и одреди од страже оне војнике, који ће ту његову осуду извршити. Уједно је затражио помоћ из Лукавца, да се тобоже брани од комита. Кад је ова дошла и претражила терен, установила је право стање ствари и извјестила га. На то је Тополник опет дошао Милоју Топаловићу и рекао му, да је превишњом одредбом помилован." (Ослобођење, бр. 2, 1918).

  Илија Бабић, таоц у Пазарићу, преведен је 6. априла 1915. у сарајевску болницу са осамнаест рана на телу и две на врату. Они, који су га предали у болницу говорили су, да се ранио он сам и то с тога, што му је додијао такав живот. Ако је навод истинит, та је аргументација врло карактеристична за поступак, који су таоци имали да подносе од својих чувара и других лица, с којима су долазили у додир.

  Тих је таоца било све до 12. јула 1917. Задњи су: поп Ђорђе Трабеж с Пала, таоц на Алипашину Мосту; поп Никола Костић из Бања Луке, таоц на мосту преко Уне између Добрљина и Волиње и прото Душан Кецмановић, таоц на железничком мосту у Добоју. Овај задњи, окружни прото бањалучки, био је интерниран од 28. јула 1914. до 25. априла 1916. у Бањој Луци, Араду, Неждеру и Шопроњеку 9. августа 1916., на заповед земаљског поглавара Стјерана Саркотића, био је поново послан у Добој, да служи као таоц. Како се још тада поступало с њима сведочи најбоље баш овај пример. У Добоју је Кецмановић предат једном подофициру и морао је спавати у једној тесној соби са својом стражом од девет војника. Прљава, смрдљива соба, пуна инсеката није имала ниједног кревета, него се морало спавати на голој дасци, мало одгурнутој од тела, без сламе и без икаква покривача, храну је добивао најпре с војницима, а после од 1. септембра 1916. са српским интернирцима из Добоја. Забрањено му је било свако читање, док се после нису присетили, да бар то дозволе. Тек 12. јула 1917. био је пуштен кући, али са строгом забраном да не сме вршити својих дужности као окружни прото.

  О здрављу таоца није се, наравно, водило никаква обзира. Чак би се могло рећи противно. Дра Живка Њежића, који је бацао крв, хотимице су у Алипашином Мосту сместили у једном загушљивом и влажном подруму. Сарајевске таоце држали су првих дана све на станици збијене уједном вагону, не давши им ни шетње ни одмора, ни могућности да испружени легну. После 2. децембра 1914. остало је било у Мостару само шест таоца: Др. Јурош Круљ, Светозар Ћоровић, Манојло Јелић, поп Стеван Шиниковић. Ђорђо Лабало, и Владимир Спахић. Ти су људи морали онда пратити транспорте сваки прекодан, често сваки дан узастопце, од Хума па до Коњица, не могући и немајући где по читаве ноћи склопити ока. А незгода је било сваковрсних. "Кренемо ли из Мостара", пише С. Ћоровић, "гурну нас обично у претопао вагон, те се читавим путем непрестано знојимо. Али чим дођемо до Хума, туре нас отуда у вагон који као да се још никада наложио није и у коме од студени дрхћемо све до Мостара. Каткада допремо и у отворене вагоне и тада нас изложе још јачој студени и промахама. Никакве хаљине не могу одбранити од назеба. Зато, наскоро, и почесмо побољевати један за другим. Одлежимо по два по три дана, па опет на пут. И опет озебемо и поново легнемо".

  Док су наши људи, тако затворени и немоћни, били чувари државног поретка и одговарали за унутрашњи мир, дотле су у неким местима поновљене јунске демонстрације против Срба, без икакве казне за оне, који су их инсценирали. Нарочито су биле сурове те демонстрације у Мостару за време мобилизације, од 26. - 29. јула. Оне су, у вези са пријашњима, биле толико нељудске и бестидне, да је сам мостарски бискуп, фра Алојзије Мишић издао, 1. августа, једно посебно пастирско писмо и унио у њ ове речи: "Saznali smo, ojađeni u duši, da su neki između vjernoga stada minulih dana daleko zaboravili se svojih kršćanskih dužnosti, dali se zavesti od obiestne, bezglave i razvratne mlađarije, koji siju mržnju, nemir i nesklad, odvojili se od pravoga kršćanskoga stada i ubrojili se u četu, kojoj nije sveto poštivati tuđi imetak, te s kojim u društvu okolo po gradovima u raznim navratima revolucionarno obilazahu i na štetu bližnjem poganskim i upravo divljim načinom kuće razvaljivahu, kvar po trgovini i po zgradama veliki prouzrokovahu".

  Каква је била стварна унутрашња потреба за узимање таоца показује врло речито ова афера. Прњаворски предстојник, Хрват, Милан Блажековић, јамчио је за ред и мир у свом од ратишта удаљеном котару и није подузимао ништа, да узбуђује свет. Кад је од владе дошла по други пут наредба, да мора узети такође, и то људе од значаја, он је одговорио, да то не може учинити. Јер нема повода за то и јер се против тога буни његова правна свест. Он је на то одмах опозван, а на његово је место послан злогласни Рабатић, који је за пар дана увео страховладу и за кратко време упропастио читав низ српских ексистенција. Јасно је онда, зашто се тако пашовало и по осталим крајевима и колико је за то било савесне оправданости.

  III
  Интернирци у Араду

  На 10. августа почело се одашиљањем првих транспората "политичких сумњиваца" у интернацију, у Арад. У Броду су им се дале раније дрвене колеричне бараке, у којима се морало чекати, да се искупи известан број људи, како би се формирао већи контигенат. Надзор и власт над тим баракама и интернирцима имао је неки кафеџија са шуцкорима, чију је суровост донекле могао ублажити само новац. Он је једног дана послао једног сељака из зворничког котара, да донесе воде са Саве, па га је онда убио са изговором, да му је хтео побећи. У тим нездравим, тесним баракама људи су, без игде ичег, проводили по 2-5 дана, немајући ни где ни на што да легну, ни чим да се покрију. 15. августа кренуо је први транспорт за Арад, и то, као онај далматински, далеким, заобилазним путем преко Новске и Нашица. У новинама су се тих дана могле читати овакве вести: "17. август. У недељу по подне доведена су овамо 274 политичка заробљеника ("politische Gefangene") из Дубровника, Шибеника, Сплита и Задра, те су интернирани у граду." (Agramer Tagblatt, бр. 192). Или: "Прекјуче у 8^1/2 сати у вече стигли су на овдашњу државну станицу српски заробљеници, Међу њима и неколико комитаџија. Преведени су све два по два уз ескорту у гарнизонски затвор... С тим транспортом приспели су у Загреб на интернацију и неки сумњивци из Босне" (ibid., бр. 214). На станицама су их, према том, показивали као заробљенике, као ухваћене комитаџије и др., на што их је градила и злостављала не само публика, него и чиновници чак и у вршењу службе. То им се, на пример, десило у Нашицама, где се необично грубо понео један натпоручник заповедник станице и у Араду, у који су стигли 17. августа, у 7 сати у вече. Ту се на многе транспорте бацало камење и циглама, док је псовање и пљување публике била редовна појава.

  У Араду су им најпре дали неке војничке просторије за пребивалиште, али тако, да су у собе, где је пре било 20-25 војника, трпали сада по 70 до 80 људи. У Лондоновом оделењу било је преко дана и ноћи на површини од 1140 м² ништа мање од 791 човека. Првом транспорту, у ком је било 360 особа, дало се 100 рђавих и слабо напуњених сламњача (једна за тројицу!) и 120 ћебета. Други уопште нису добили ни то, него су спавали на самој реткој слами, чак и тамо, где је под био циментиран. Кад су транспорти учестали и број интернираних достигао 5500, даване су им најгоре и најрђавије просторије, буквално речено прави казамати. Људе су смештали у смрдљиве и мемљиве, никад од сунца огрејане тунеле, где су често спавали на влажној земљи уђубретеној слами.

  Казамати су се ти састојали из два реда подземних галерија, отворених према ходницима, који их спајају и од галерија, које су преграђене према ходницима. Први део галерија добива светлост кроз високо постављене тврђавске прозоре, а ходници посредно кроз галерије; у другом делу није било светлости ниоткуд, с тога су те зазидане галерије с пуним правом зване тунелима. Све су те просторије биле претрпане, чак и ходници, који су били непопођени и чија је земља била стално мокра од влаге и мемле. Стиснути ти људи су се грчили без ваздуха и простора и трпели су све, почевши од несносне врућине и сваковрсног испаравања до физичких болова најтеже врсте. Морало се, због тескобе, спавати на обе стране тунела, а како је тај био тесан, то се нико није могао испружити, а да не смета оном, што је лежао према њему. Нечистоћа је у таком простору и збијености била ужасна, тако да су инсекти просто гамизали на све стране и доприносили и свој део, да се не ублаже патње заточеника. Осим тога, јер су били затворени и по ноћи потпуно препуштени сами себи, људи су у том истом простору морали вршити и своју нужду и тако и тим појачавати ужас тога ваздуха. У тужби, коју су интернирци поднели Земаљској Влади у Сарајеву, вели се поводом тога: "Ми слободни грађани, којима је зајамчена била лична слобода установом, нашли смо се као преко ноћ лишени свију људских права, понижени више него животиње, у праху, мемли и мраку, који није био намијењен да даје скровиште људима, него акрепима и змијама."

  Кад се знало, да су просторије тако страшне и нељудске, била је прва дужност власти, да се бар побрину за ред и чистоћу. Људи, међутим, не само да нису добили никаквих умиваоника, леђена и бокала, него нису добијали чак ни довољно воде. У оделењима наредника Рознера и разводника Недељкова морало се за њу нарочито плаћати. Како су људи били ненадно затворени и послати од кућа без спреме, нису имали, наравно, ни новог рубља, ни уопште друге преобуке, чак ни довољно новца у први мах, да је набаве, и с тога није чудо, да се код људи развише посебне кожне болести и сила инсеката. Услови су били просто створени, да се непрепорно морала појавити каква зараза.

  Људи су с по четка добивали само по једанпут на дан јести. Каква је била храна може се просудити кад се зна, да је "месо" у месници лопатом гртато и тако дељено све до доласка прве истражне комисије. "Месо" се састојало из глава, црева, џигерица, гркљана, неочишћених репова, и доста пута из метиљавог овчјег меса. Изгладнели, људи су често купили храну са сметлишта, јер су оброци били апсолутно недовољни, да им надокнаде трошење организма. Свега је једном премеравано месо, које је било прописано за храну и по службеном исказу са суда "нашао се мањак од 165 килогр. према правој тежини; протокол који је о томе саставио један официр, подерао је и уништио Хегедиш, командант логора." (Народно Јединство, бр. 163, 1919). И при таквој храни и стану они су још морали радити најтеже послове, премда то институција таоца и интернираца никако не уветује. Морали су тако, примера ради, вући песак из Мароша, шест километара далеко, да наспу улице, и то без одмора и на највеће празнике, тако и на сам Божић. У месецу јануару била су 64 од интернираних запослена 45 дана у једној приватној фабрици, без икакве наднице, а какво је поступање било с њима види се најбоље потом, што су у кратко умрла четворица од њих, и ако су за тај посао били одабрани најздравији људи у пуној снази. Последице свега тога осетиле су се наскоро у најстраховитијој мери.

  Појавише се убрзо најпре срдобоља, па црвени ветар, а онда тифус стомачни и пегави, tuimelitis ternbilis, како су га звали сами заточеници. Људи почеше умирати најпре на дан по два три, а после у масама, док једног дана број не стиже на 48! Често су, у помрачини, по читаве ноћи лежали мртви и болесни и живи и здрави заједно. Грозничави су се често, кад би дрхтали, увлачили у сламу, где су ослабели и заборављени и неопажени умирали, те би их тек трећи-четврти дан наилазили по задаху. Мртваце би онда на гомиле трпали у кола и вукли у гробље. У таквим приликама, у тунелима где није било ни помисли о каквом оделивању болесних од здравих, болест се ширила нагло и страховито и жртве су биле невероватно велике. Алкохол се трошио прекомерно, јер га је продавао наредник Рознер и њима знатно ћарио. А бедници су пили, да се забораве и да се бар за час "ослободе" неподношљиве стварности. Кад се најзад отворила као нека болница, у којој су били заједно и мушки и женске, морало се најпре поскидати људе, да се очисте, али како они нису имали друге преобуке, лежали би обично увијени у ћебета потпуно голи. Храна се није побољшавала ништа и остала је иста, као и за здраве. Кад су се људи, после много патње и помора, потужили на све то, дошла је једна комисија, да прегледа тврђаву. Тада је управа, пред тај долазак, дала људима рубља и покривача (знак, да их је било у магазину!), али им га је опет одузела, чим је комисија отишла. И у тој болници ("линета") било је људи, који су лежали на самим сламњачама, један поред другог, по читаве месеце без уредовног лекара и неговатеља. Тек, кад су се разболела од тифуса два интернирана лекара, др. Јово Малић и др. Јово Бокоњић, упућени су тамо војнички лечници. Лечници ти, један штабни, други пуковски, дали су о здравственом стању међу интернирцима веран и поражавајући извештај, и тражили су "да се час прије поправе исхрана и станови тих биједних људи. Један од тих извјештаја био је упућен војноме министарству, а други војној команди у Темишвару. Хегедиш је ријешио оба та извјешћа тиме што је на њих ставио биљешку "акта", те их оставио у свој сто, где су доцније нађена." (Народно Јединство, бр. 163, 1919.).

  Пијетета према мртвима није било никако. Њих би голе трпали у сандуке, а ако је који био превелик, онда би га силом, увијајући поједине органе, сабијали у лес. Премда је било 86 интернираних свештеника није им се никако дозвољавало, да опоју мртваца. Сви су сахрањивани у општи гроб, који би им копали другови из патње. Управа није дозвољавала преглед умрлих, па се због тога могло догодити, да се за преко 500 особа, које су биле доведене у Арад, не зна сад тачно рећи, где су, кад и да ли су умрле. Сандуке су куповали интернирци из својих средстава, а како је једно време било врло много смртних случајева, добивали би их често без носилица, па су с тога морали носити лесове на раменима, што сигурно није доприносило умањивању заразе. Догађало се чак понекад, да су на рђавом и клизавом путу из несолидно, на брзу руку прављеног сандука, испадали мртваци на земљу. Кад би се људи с гробља враћали кући, нису добивали ништа, да се дезинфицирају. Карактеристично је, да неким интернирцима (проти Душану Кецмановићу и Т. Бајалици) нису дозволили, да пред полазак походе гробове својих рођака и пријатеља и да тамо одрже обичајни помен. Кад је у децембру 1914. умро Лука Џабић, свештеник из Винске (кот. Прњавор), отишао је његов син Душан, такођер свештеник, тврђавном команданту Хегедишу, да га замоли за дозволу, да оца сахрани у гробљу у Араду и да за то у вароши купи пристојан лес и остало, што је потребно за сахрану. Хегедиш је дочекао младог свештеника са ужасним грдњама и рекао му за мртвог оца: "Можда и у том старом лежи какав шуфт!"

  Тешко болесном туберкулозном Ристи Радуловићу, уреднику народа, који је 18. фебруара 1915. доведен у Арад из тузланског затвора, није се уопште никако, ни под којим уветима, дозволило, да буде пренесен у болницу, чак ни онда, кад се јасно видело, да су му дани избројани. Умро је ту после непун месец дана, 15. марта. Свештеника Луку Хаџића из Турјака (кот. Бос. Градишка) пренели су у шпитаљ истом у потпуној агонији. Једном старцу из Купинова скинули су у болници окове тек онда, кад се видело да је мртав. А било је случајева, да су тешко болесни људи у болници тучени.

  Тек концем новембра 1914., кад је зараза већ у велике харала, дозволило се, да људи могу за свој новац набавити кревете и рубенину, али и то не непосредно у граду, него преко кључара и њихових ортака, који су за то добивали провизије. Тад су кључари, уз добру наплату, почели да изнајмљују и војничке кревете и све друго, што је коме требало. Настало је просто лицитирање. Интернирцима је, на пример, било допуштено, да могу само код кључарских жена куповати животне намирнице. Тврди се, да је при том имала свог удела и жена команданта тврђаве, потпуковника Хегедиша. Ради тога се није ни могло ни смело тужити на цене, које су биле врло високе. Кад су се, ради све већег ширења, болести, морале отварати нове болничке бараке, ишло је и то једино посредством новца, односно посредством кључара. Управа се сама није бринула низашто. У болницама су интернирци за свој новац морали набављати лекарије (а и то се дозволило с тешком муком), исто као и гориво преко зиме. Тако је разводник Лондон, који је. имао читаво једно оделење, зарадио капитал од 30.000 круна. Боље не беше ни у оделењима Рознеровом и Недељкова. Доста је рећи, да су они, за сваки комад рубља, који је из њихова оделења ишао на прање, - а при том сами нису имали никаква посла - узимали по четири хелера провизије за надзор. Тако се и може тумачити, како су од 17. августа 1910. до 25. новембра 1916. интернирци, поред тајних пошиљака и оног што су понели собом, по званичним књигама потрошили у ондашње доба 929.835 круна.

  Према вишој наредби, да се с њима поступа као са обичним заробљеницима, поступало се још и горе. Интернирци су сматрани као прости зликовци и кажњеници. Кључари су их затварали, као у казниони, на подне и по ноћи, док то ради болести, на интервенцију лекара, није било забрањено. При шетњи и сваком излажењу пратили су их војници с набијеним бајонетима, који су врло често и при најмањем поводу пуштали кундаке да место њих говоре. Погрда је било свакодневно и најразличитије врсте. С почетка су сви интернирци били гоњени на тешке послове, а тек је касније успело некима, да се помоћу новца тога ослободе, док у фебруару 1915. за сасвим тешке послове не изабраше посебне људе. Кад би иначе људи излазећи из тунела неиспавани, клонули, подбухли и костоболни јављали да су болесни, били су редовно тучени са напоменом да симулирају, само да не морају радити. Такво поступање било је потпуно по интенцијама команданта Хегедиша, који је јавно довикивао војницима: "Не говорите много, него одмах прободите ниткове!" Он је сам долазио увек на прегледање у пратњи војника с набијеним бајонетима и стално их грдио називима као "разбојници", "ниткови", "краљоубице" и т. д. Димитрија Зеца из Мостара оштро је казнио само зато, што је био набавио Pester Lloyd и N. F. Presse. Један дан је, ради отпора неког интернирца из Кленка, дао оковати у клешта сваког десетог интернирца из тог места, па како није имао доста окова, ишло је то сукцесивно без разлике доба и сталежа. Једном је кроз сва одељења прошао један натпоручник са напуњеним пиштољем у руци. Пред њим су ишла два, а иза њега један војник са пуним пушкама и натакнутим бодовима. Неким је интернирцима надносио пиштољ над чело, те их питао: шта су, одакле и зашто интернирани. Све их је узгред називао "издајицама", "разбојницима" и другим епитетима. Кључар Волф у Лондоновом оделењу тукао је сабљом Тому Иловца тако немилосрдно, да је сву изломио ода њ, а онда узео штап и слепо ударао њим по сваком, ко се год у тај мах затекао у оделењу. А било је при том много болесника, који су лежали немоћни и који му нису могли избећи. У истом оделењу ударио је каплар Швајсер Васу Божовића тако сабљом преко главе, да му је расекао ухо и делове око њега. Водник Недељков изубијао је тешко болесног Тодора Будалића толико, да је сиромах умро још истог дана Исто је тако изударао једну трудну жену, која је те ноћи побацила и после десет дана умрла. Мучена од кључара Милована и до очајања доведена Даница Пајића скочила је у бунар и ту се удушила. У оделењу Недељковом били су Васо Џелатовић, Димшо Јовићевић, Радован Стијачић, Јово Лукета и Вукан Савић овако свезани: руке на леђа, глава савијена међу колена, коноп пребачен преко рамена, па онда свезан за ноге тако, да су људи били потпуно уквржени. Овако везане вукли би кључари за мошње и мучили толико док не изгуби свест. Слично је била мучена чак и једна женска, Стоја Касавица. Један од тих бедника умро је при тим мукама и остао у кврзи свезан тако, да је укочени леш једва могао бити положен у сандук.

  У октобру 1914 издана је наредба, да сви интернирци, не изузимљући ни свештеника, морају војнички вежбати. Створила су се тако јефтина весела позоришта за радозналу арадску публику, пред којом су се мађарски војници хтели истицати нарочитом бруталношћу. Гавро Гаврић пао је тако као жртва беснила једног одвише ревног војног инструктора.

  Жене су имале исто тако да трпе врло много. Према наредби морали су војници и кључари пратити на купање не само све мушке, него и све женске, где су сироте морале да примају све примедбе, увреде, понижења и још горе ствари. Јелену Марковића из Шапца силовао је заповедник женског оделења тако сурово, да је након тога убрзо умрла.

  Тужити се није с почетка помагало. Кад је 1. фебруара 1915. дошао темишварски зборни заповедник у Арад, да прегледа тврђаву, хтели су бивши посланици босанског сабора прото Душан Кецмановић и Павле Кујунџић, да му предају један меморандум о читавом понашању, али их он одби не хтевши чути ни речи. Хтели су га упозорити и на то, да су тек уочи његова доласка интернирци добили неколико покривача, да њима покрију и сакрију бедне кревете и сламњаче и да су тек тад добили по комад сапуна и неколико малих лечена. Тек на интервенцију арадског посланика у мађарском парламенту, Румуна Стефана Чиче, који је ишао у Беч, Пешту и Сарајево, поче да се води истрага о читавом поступку и да се понешто поправља стање интернираца. 20. марта 1915. дошао је из Сарајева мајор Весели, да види све то, а 27. је примио од заточеника меморандум, где су они изложили своје патње и начин, како да им се помогне. Иза тога, 20. јула, почеше да се отпуштају кућама, али то је ишло тако споро, да је до краја године била послата само 1031 особа.

  Последице претрпљених патња беху ужасне. Ристо Павловић, трговац из Брчке, и Шпиро Старовић, свештеник из Гацка, полудише у интернацији. Трговац Кондић из Градишке, Јово Јеремић из Фоче и бајонетима избодени Мирко Поповић из Сребренице имали су још управ толико снаге, да стигну до куће и ту да умру. Тешко измореним људима није се дозволило, да се за свој новац врате у вагонима трећег разреда, него су морали дуги и напорни пут пређу у отвореним вагонима за робу и стоку. С тога слаби и испрозебали умреше одмах по повратку Марко Поповић, парох из Подграца и Јеврем Станковић, свештеник из Чечаве.

  Војно судски пуковник Јосиф Чајка, који је после водио истрагу о свим неделима у Араду, вели у свом службеном извештају. "Када сам посјетио логор изведено је преда ме 30-40 мале дјечице: то је био остатак од више но 400 дјеце, која су тамо била здрава доведена и онда биједно изгинула. Па и овај остатак, како ми рече љекар, који ме је пратио, показивао је махом на челу знаке скоре смрти, туберкулезу, која се зачела усљед лоше хране. Видио сам око 15 младих дјечака између 10 и 20 година којима су били ампутирани удови, који бјеху промрзли; неких су фалиле обје ноге све до бедара, другима до кољена, а некима подлактица или цијела рука. Ови ми младићи казиваху, да су сви дошли здрави у логор и да су им удови промрзли на каменом поду у шталама". (Народно Јединство, бр. 163, 1919.).

  Како је мајор Весели пустио кући само један део интернираца, остао је други и даље изложен разним тегобама. Многе од њих присилише, да раде по фабрикама и пустама угарских магната, а добивали су за то осим стана и рђаве хране само по 50 хелера наднице на дан.

  Нарочитих је тешкоћа било и с дописивањем. Кад су људи стигли у Арад хтели су обавестити своје породице где су и како им је. Давали су с тога кључарима, уз таксу за телеграме, по 1-5 круна само да телеграме предају и да буду сигурни за вести. Неколико дана иза тога нашли су све телеграме у нужнику, а редов Пап је признавао сам, да је све, што му је предано, бацао у Марош, док су новац делили војници међу се. С почетка се смело писати само на картама са фотографијама личним и оним арадских оделења. По наредби кључара, који су добијали провизије од тврђавног лиферанта и фотографа Коха, морали су се сви имућнији људи сликати и писати само на дописницама са сликом. Мало иза тога наречено је, да све те карте сместа конфискују и униште, што се одмах и учинило, наравно на штету заточеника. Писати се могло и из Арада и у Арад само немачки и мађарски, што је опет било добро дошло кључарима, да ћапе и ту ударајући таксу на свако написано писмо. Осим тога, многе су пошиљке и из немарности и из пакости задржаване по неколико недеља, па су многи људи, нарочито трговци и они, којима се радило о хитним привредним стварима, имали поред моралне и врло осетну материјалну штету. Тек 9 априла 1915. дозволило се, да се дописивање може обављати и српски.

  После доласка комисије стање се интернираца нешто поправило. Од 1. фебруара почели су добијати и вечеру, а 3. марта примили су први свежи хлеб место дотадањем бајатог, буђавог и често уопште неподношљивог. Дотад су се и кључари и подофицири обилато хранили од оне квоте, која је била одређена за интернирце, бирајући, наравно, за себе најбоље и најукусније и одређујући да им се дневно деле по три оброка. Од тада је и то нешто попустило.

  1. октобра 1915. почеше да се узимају заточеници у војску У Араду их је асентирано око 1900, које су одмах, не давши им ни мали замољени допуст, да оду кућама и тамо уреде своје породичне одношаје, поразделили у 28 разних, понајвише немачких и мађарских, пуковнија. Међу тим уноваченима налазио се и Михајло Павић из Ми слова (кот. Рогатица), кога су заједно са женом и петоро деце експатријирали и онда заточили. За време интернације умре му четверо деце, а жена му, дубоко потресена, учини самоубиство Премда експатриран он је ипак узет у војску и послат на фронту, док му је онда осмогодишња кћи Смиљка по том закону као туђа поданица одведена у Шопроњек и тамо држана читаво време бивши лишена могућности за ма чију милост.

  Арад је био једна велика жива костурница. Због свих тих несавесности и злочиначких намера управе, због нездравих увета за живот и због потпуне пренебрегнутости, наши су људи тамо умирали у масама. За првих пет и по месеци интернације, односно до 30. јануара 1915. умрло је у њему ништа мање него 1195 особа, а до 25. марта исте године повисио се тај број на 1772. Како су тада учестала затварања у Араду ради велике велеиздајничке парнице и почеле с тим у вези преметачине, престали су људи даље водити списак помрлих, али се ипак може знати, да је њихов број изишао на 2200. Јер од 5500 интернираца послата је из Арада кући 1031 особа, 1900 је узето у војску, а 430 (44 жене и 37 деце међу њима) преведено је 27. новембра 1915. из Арада у Нежидер. Остатак је остао у арадском гробљу за увек. Аустријски војнички аташе у Хагу, ђенералштабни потпуковник Ишковски, демантујући познати говори дра А. Тресића Павичића у аустријском парламенту и у наводима о Араду, казао је, да је умрло само 709 особа, што апсолутно не одговара истини. У исто време, по упутама које је примио, он је и тај помор кушао да објасни овако: "Овај још увек високи број треба приписати тој околности, да су у тој тврђави с почетка владале доиста рђаве хигијенске прилике и да је осим тога известан број особа већ био болестан при доласку у ту тврђаву." Ми смо имали прилике видети, да су се те "доиста рђаве хигијенске прилике" дале делимично поправити чистоћом, добром храном и слободнијим кретањем и да је све то било пропуштено из пусте опачине претпостављених и несавесности оних, којима би била дужност, да врше надзор у тим стварима. Кад се видело да има болесних људи међу доведенима, зашто се према њима нису имали посебни обзири и зашто им одмах није дата могућност лечења? Зашто им се уопште нису набавили лекови? Зар су само "доиста рђаве хигијенске прилике" криве, да се о 5500 невино прогоњених људи није бринуо апсолутно нико од грађанских власти, које су те прогоне узеле на своју савест и што су толики животи, без могућности заштите, пуштени судбини црне реке?

  Наше наводе потврђује и процес, који се водио против Хегедиша. Temesvarer Zeitung донела је о том извештај, који ми преносимо по Hrvatskoj Riječi, бр. 89, 1917. "Потпуковник Едуард Хегедиш био је заповједник у Араду, па је уједно био шеф логора за интерниране Србе из Угарске и Босне, који су у почетку рата тамо доведени. Интернирани били су стрпани у узане просторије и добивали су недовољну опскрбу, јер су четири подофицира, који су водили надзор, водили злочиначке послове и помагали својим женама, да за добар новац обилно опскрбљују богате интерниране, док су напротив са сиромашнима врло немилосрдно поступали. У логору се појавила епидемија, а они, који су имали надзор, поступали су с болесницима врло лакоумно. Потпуковнику Хегедишу су потпуно биле познате ове прилике, но кад год се који од интернираних потужио, добио је одговор, да ће га потпуковник дати стријељати. У логору су били не само људи, него жене и дјеца, која су особито трпјела ради оваквог поступка." На расправи пред дивизијским судом, која је трајала више недеља у Темишвару, дознало се, да је Хегедиш "поднио војном министарству пријаву, у којој је оптужио предсједника војног суда Чајку и аудитора Сахтера са разних злоупотреба." И за све што је учинио, "ради увреде части, злоупотребе уредовне власти и ради пријетње", он је осуђен само на годину дана тамнице и на деградацију, док су наше људе у исто доба вешали на све стране ради злочинстава далеко мањих, невинијих и хуманијих. То је требала да буде задовољштина за толике наше гробове у Араду" Али и то није било изведено. Хегедиш је предао неку жалбу на осуду, па је одмах, по телеграфском наређењу највишег војног суда, био пуштен из затвора. "О самој жалби највиши војни суд у Бечу све до политичког преврата у октобру 1918. није ништа ријешио, очевидно због тога, што је предсједник највишег војног суда генерал Белмон био Хегедишев шура." (Народно Јединство, бр. 163,1919.)

  IV
  Насиља и злочинства војске.

  Од првог дана после атентата било је јасно, да су се војничке власти потпуно определиле против Срба и српских пријатеља и да ће са своје стране покушати све, да их што више оштете и онемогуће У том су правцу рачунали одмах и на унутрашње грађанске борбе између Срба и Хрвата и преко франковаца чинили све што се дало, да се страсти што жешће распале. На муслимане су опет деловали другим начином. Подјарујући старе хисторијске опреке и напетост насталу поводом балканских ратова они су, поврх тога, овим прогласом објављеним у другој половини августа 1914. настојали, да изазову потпуно свежу и кипећу мржњу на Србе свесни оног силног утицаја, који код наших муслимана стварају суверничке симпатије. Проглас тај гласи према немачком оригиналу "Пошто су српске и црногорске чете, које се налазе у некадашњем турском новопазарском санџаку, пуцале на тамошња муслиманска насеља и почеле прави рат уништавања против нама пријатељски расположеног муслиманског становништва, продрле су наше чете У Санџак до Пљеваља и запречиле, да се тамношњи муслимани истребе. Али како трајно запоседнуће Санџака сада још није из војничких разлога узето у изглед, и како би муслимани тих подручја после сваког одласка наших трупа били извргнути новим разбојничким нападајима, добегли су ови несретници на нашу границу и молили за дозволу за прелаз. Према својој традицији заузела се монархија и у овим тешким временима за муслимане, који су протерани с куће и кућишта, те ће пружити бегунцима за трајања рата заједничко збежиште, док не буде могуће, да се одведу на своја огњишта и да се ослободе од њихових садашњих разбојничких насилничких господара."

  Од војничких власти потиче даље и наредба, коју наводимо, и на основу које ниједан грађанин није сигуран, да неће ради сумње због свог мишљења или ма какве, потпуно узгредне, примедбе бити лишен слободе Њом се директно изазивају грађани, да буду уходе својих другова и да постану најобичнији денунцијанти. "Власти су дознале, да се у ово ратно доба по монархији клате многи сумњиви по државу и опште опасни индивидуи, како иноземни тако и овдашњи. Како су ти индивидуи у садашње време нарочито опасни по деловање војног и грађанског становништва, као и са становишта јавног мира и реда и сигурности особе и имања грађана, то је света дужност свих патриотских кругова, да помажу у тој области свим силама и средствима, да се такве особе нађу и учине безопасним. Ради тога се позива сва публика Краљевине Хрватске и Славоније, чим опази ма и најмању сумњу у погледу деловања таквих по државу и јавни ред опасних елемената, да то одмах пријави најближој области дотично жандармерији и да помаже властима што може боље у њиховим мерама против таквих особа. Упозорава се на то, да је не само дозвољено, него да је управо света дужност сваког патриотског грађанина, да такве елементе личним уплитањем спречи у њиховим покушајима и да уопште у случају нужде личним заузимањем учини све, да такви елементи одмах буду учињени нештетним." У дословном вршењу тих прописа људи би често, без довољно критике, како бива у таквим временима, могли врло лако од денунцијаната постати и злочинци, јер овај позив даје и сувише велике слободе за рад у стварима, које не само нису учињене, него за које достаје ма и "најмања сумња". Требао је да се створи онај пословични млетачки страх и да се грађани снизе до најнижег степена личног и грађанског поноса.

  Убрзо је почело денунцирање на све стране, које је многе људе стало главе или здравља, због ког су упропаштене многе екзистенције и које се најзад и самим властима дигло изнад главе. С почетка се у ширењу гласина имао известан систем, организован из неке централе, али ће, кад је ствар ушла у шире кругове и у јужњачкој машти узела одвише маха, све извргло у глупа маштања, постало поспрдно и онда мало делотворно за циљеве, ради којих се све то спремало. Гласине су те, на име, после првих пораза више шириле страх него мржњу и с тога се с њима почело да поступа опрезније и вештије. А дотле је било свашта. Једног истог дана, 28. јула 1914., пронио се глас у Сплиту, Загребу и Сарајеву, да су Срби отровали водовод и тако угрозили живот свих грађана. У Сарајеву је чак изишла обавест градског поглаварства, да се вода не сме пити пре него се искува. Коста Чанак, кобасичар, био је затворен и злостављан јер се тврдило, да је бацио кило отрова у резервоар. Наскоро иза тога почеше денуцијације ради давања сигнала помоћу светлости. У градовима, где су српске чете у тај мах биле удаљене по 60-80 километара, били су Срби осумњичени и затварани ради тога, да су помоћу светлости давали знакове српској војсци. Чак се у Травнику, у сред Босне, играло са таквим разлозима. Сава Дроца из Сарајева био је послан у Арад у интернацију с тога, што му је жена, по обичају у граду, пред празник Господине обелила кућу. То да је знак, да се кућа спрема на предају! Колико се у тим лудостима ишло далеко, види се најбоље из овог примера. Сат на српској новој цркви у Сарајеву било је нешто покварен, а казаљка је, због ветра или рад каква притиска ког дела машине, често пута јурила по плочи, понекад у бесном темпу. То је одмах јављено као несумњив знак "договора с непријатељем" (тако очигледна!), па је одмах почела дуга и исцрпна истрага и савест власти није умирила све дотле, док опасна казаљка није била скинута и проведена преметачина. "Hrvatska", бр. 802, донела је о том чак посебан допис, у ком се све доводило у везу с Глигоријем Јефтановићем! Срби железничари, као Данило Шкоро у Рами, имали су грдних неприлика, чак и затвора и злостављања, јер се сумњало, да би могли покушати ма што против влакова и сигурности железничког промета, и јер се сваки њихов покрет сматрао као нешто договорено.

  Војска је била унапред раздражена против Срба нешто новинском кампањом а нешто поукама официра. Највише су, међутим, могли бити распаљени примерима, које су видели од старијих онда, кад су дошли у наше земље, гледали таоце, чули толике лажи и приметили, да се Монархијини поданици Срби не посматрају само као непријатељи, него да се тако и поступа с њима, 25. августа 1914 издао је ратни стан једно саопштење, да побије "свесни лажан приказ" српске владе о неделима аустроугарских чета у Србији за време борби у августу, са цинизмом ретке врсте: "Просто су се тим хтели претећи приговори, на које, да их подигне, има право аустроугарска влада ради понашања Срба у овом рату". Доста ће сад бити видети, шта су аустријски и мађарски војници радили по Срему, Босни и Херцеговини, па да онда, у осталом довољно позната веродостојност оваквих демантија, буде приказана у правој светлости.

  На почетку рата добиле су војне команде ову наредбу "Брза правда, нужна ратна обрана! Са овим треба упозорити команде којих се тиче, да је ствар официра за судску службу, да поступају најстрожије у ратним процесима и код преког суда у споразуму са надлежним командантом, али да се извршење ратног обранбеног права при непријатељском држању месних становника, које се често чини хитно нужним, одузима из делокруга официра за судску службу, јер их ставља пред немогућност утицања, и у том правцу могу трупе поступати без интервенције ког суца на основу права нужне ратне обране према војничкој командантској моћи". Оваква конструкција ратног права из нужде значи неограничену слободну вољу за поједине команданте и потпуну неодговорност за почињене злочине, једном речи, просто препуштање становништва на милост и немилост солдатески. Наредба је ишла од старијих команданата млађима, а шта је значила и с колико је бруталности вршена, видеће се најбоље из ових примера

  Прве примене тог ратног права виделе су се при тражењу оружја. Свака је готово српска кућа била под тим изговором прекопана, док су појединци били изложени најгорим шиканама, нарочито онда, ако би се нашао какав, ма колико стар и безвредан" непријављен" комад оружја, као јатагани, старинске пушке, сефердари и остало. Многи су ради тога били затворени и посебно кажњени. Жандарски наредник Перић убио је приликом такве претраге Николу Чађу из Горњег Јеловца, из дубичког котара, до ког рат није никад ни близу допро. У Благају (кот. Купрес) жандари су са шуцкорима тражећи оружје скидали с људи одело и обућу, те их везане гањали по снегу и студени. На кога би се посумњало да има оружја, "тај га је морао предати и ако га није имао, јер је био присиљен мукама, које је подносио у леду и снегу а осим тога и тучњавом коју су вршили у шумама све дотле, док им жртва није обећала, да ће пушку купити па где било. Ови су паћеници морали уистину куповати оружје по скупи новац давајући при томе коња или вола католицима или муслиманима, од којих уопће није захтевано оружје. Кад би показао оружје, па макар било и купљено, морао је за њега одлежати затвор најмање три месеца па до године дана". (Срп. Зора, бр. 93., 1919.). Многи су то животом платили као Симо Милишић, Симо и Стево Пјевачи.

  У Рудом опколили су војници, Мађари, и шуцкори кућу учитеља Манојла Илића, у којој је била сва породица с децом, полили јој врата и под ходника петролејом и онда је запалили. На писак деце дотрчале су комшије муслимани и, после оштре препирке с војницима и њиховим пратиоцима, додали су затвореним лестве и тако их спасли од очите смрти. У истом месту натерали су војници становнике места Сирче, да сами себи ископају гробове, па да легну у њих. Заглављивало је старо и младо, чак и жене с нејаком децом на рукама. А нису их стрељали све одједном, него по реду, при чему су живи морали закопчавати своје сапатнике, да војницима уштеде и тај напор.

  На Палама је, после одласка Црногораца, заостало становништво било готово уништено. Од "шуцкора беху у Корану побијени без суда и истраге ови људи: свештеник Ристо Чечар, Крсто Павић, Стјеран Симић, Перо Каравдија, Перо Пантић, Ристо Ћосић; на Палама: Јово Клачар, Ристо Чукило, Лазо Јурук, Перо Кузмук, Миле Кузмук са два сина и стари Ђорђо Клачар, коме је било више од сто година. Задња петорица избодени су бајонетама. У Корану су, даље стрељане: Милка Чукило, Љубица Терзић, Милка Каравдија, Мара Симатовић и Ђука Бјелореп. Спасоје Шибоња обешен је на станици на Палама.

  У злогласној Прачи убила су два шуцкора одједном седам људи, и то: Милана Фуртулу, Јована Јокића, Крсту Васиља, Милоша и Перу Глуховића и жену Стану Пузић, наравно све од обести и с тога, што им нису имали да плате откупа. Миле Нинковић, Јово Глуховић, Спасоје Вуковић и Крсто Јокић с Романије спасли су главе само тако, што су обадвојици платили по сто круна. При свим тим убиствима суделовао је заповедник на Палима Хасим Мушо Муса, док је жандармеријски наредник Мартин Јелинић све то гледао и пуштао. У осталом, занимљиво је, да је он 1917. год. имао иметак од каквих 100.000 К., док је још 1913. за женидбу морао да диже зајам од 300 круна.

  Антун Фарчић, учитељ из Веле Луке с отока Корчуле, саопштио нам је овај случај од веродостојна сведока: У Прачу је једног дана доведено пет кљастих, стараца, који више не могоше да иду. Ту су их све пет стрељали. Једног старца, који се беше сакрио у сено, запиташе војници: "Гдје су ти синови?" Он одговори: "У царској војсци". Тад га упиташе, где је српска војска, а он рече, да не зна. На то му свезаше руке железном жицом тако, да му се жица усекла у месо. Старац је јаукао, а војници га злостављаху ударцима, док га један не убоде бајонетом у грло. После њих стрељане су и две жене, пошто су једној силом отргли децу од ње. А све се то догодило по наредби надпоручника Хајдера. Павао Гугић из Блата, исто с Корчуле и војник, допуњује то причање описом, како су мађарски војници ужасно мучили старце, "са кундакама, са комадима дрвећа, с камењем, с ногама и чиме год су могли. Старци су падали онесвијешћени на земљу". Један војник пуцао је на њ и ранио га најпре у мокраћни мехур. Не осећајући ваљда бола старац поче тражити рукама, где је тане ударило. На то војник опали по други пут и рани га у десно раме. Старац се стресе, али оста на ногама, на опште чуђење светине, која је посматрала читав призор. Разљућен војник приђе му тад ближе, напери пушку на чело и опали у часу, кад је старац кликнуо на освету.

  У Сребреници су мађарски војници пљачкали српске радње и куће често у по бела дана и не без знања претпостављених. Тако су поробили два дућана Мартијана Вујадиновића: радње Јована Илића, Које Урошевића, Грује Видаковића, Лазе Лазаревића; радње и куће Васе Крзмановића и Цвијетина Јовановића; кућу Марије Томића; двокатну кућу Михајла Стефановића су опљачкали па запалили, као и кућу и радњу Василија Ристића, Милошу Томићу опанчару однесена је роба, а алат попаљен. Алекси Јовановићу срушили су кућу, а разграбили четири сена, саш и стрњик. Кућа Милке Јовановића знатно је оштећена, исто као бивша српска школа, где је било певачко друштво, чији је сав намештај разнесен и опљачкан. Гаши Јовановићу спленили су радњу, а њега сама једне ноћи убили без икаква разлога.

  Кад је избио рат дигли су у сребреничком котару сво становништво, да врши помоћне послове за војску, па нису биле поштеђене ни трудне жене, а све су узимали онако, како су их где затицали, не давши им ни да се обуку и опреме како треба. Ради тога су много пропадали мучени неимаштином хране и одела, а гоњени тешким и напорним пословима. Многи су од њих страдали и од војника, који су их често убијали без икаква повода, а нарочито онда, кад би се чуло за какав успех српске војске. Тако су изгинули Илија Спасојевић и Јово Николић из Побрђа, Средоје Бајић с Обади, Глигор Обреновић из Побрђа, Михајло Милановић из Брађевине, Милић Петровић из Магудовића, Крсто и Драго Андрић из Вранешевића, Нико Јовановић из Грујичића, Милош Тришић с Боровца, Јефто Арсеновић из Дворишта, Миливоје Миливојевић из Дучића, Стојко Богићевић из Ратковића, Маринко Јешић из Грабовице.

  На Брежанима дошли су мађарски војници, подјарени од шуцкора и синова Хасана Диздаревића из Сребренице, пред кућу Крсте Петровића и његова стрица Манојла, да ишту новац, за који им се рекло, да га они имају. Кад су им ови казали да немају ништа продреше војници у куће и убише обојицу, а да нађу новце тргали су хаљине на Крстиној жени и разголитили је. Сребренички хоџа Кланчевић, сам шуцкор, дошао је са још једним шуцкором, неким Мушаном с Будака, на Витловце, да отме овце Митра Марковића, Миће Рончевића и неког Цвјетка из Глине. Убили су сву тројицу и уграбили плен.

  У селу Сирочама убише војници и шуцкори Митра Петровића, старог Петра Лалића и његовог сина Илију. Други побегоше, али их потера стиже код Пашина Брда и тамо поби ове људе: Петра и Милу Лалића, Милка Петровића и његова сина Михајла и Василија Лалића. Кад су почели клати Василија запомаже његова снаха Мара, жена Ђукана Лалића, на што војници убише и њу.

  Ђоку Максића и Радована Никачевића, који су у Сребреници становали у једној кући, одведоше војници једне ноћи из стана тобоже, да им показују пут, и убише их оба, не зна се на који начин. Мртва телеса налажаху се врло често, а да се не може тачно установити којом су приликом убијени. У једном потоку нађени су побијени Коста Митровић, Ристо Остојић, његова жена и син, сви из Витковића. Мртву са дететом нашли су на путу Госпаву Недељковић из Иликиришћа. Јања Будова с Бјеловца нађена је заклана. Јаков Шарац је стрељан у Џилама.

  Крајем августа 1914. запалише жандари и шуцкори (а међу њима беше најгори Алија Бектић) потпуно село Подравање, пошто су га пре опљачкали. Том приликом изгибоше: Митар Маринковић, Стеван Крунић и браћа Сретен и Јован Крунић. Ђукана Лалића натерали су, да и он пуца на њих. Светили су се чак и на мртвима пуцајући на њихове лешине и газећи их крволочки. Кад су се спремали на нова крвопролића и већ повезали Милоша, Перу и Милована Маринковића и Јована Шарца, стиже гласник из Сребренице с вешћу, да не треба уништити све људе, него само примерно казнити најопасније, и то Симу и Ђуку Новаковића, Филипа Акшамовића и Перу Јовановића, јер да су комите пуцале из њихових кућа. Та четворица, па Глигор Андрић, Раде Миладиновић, Перо Ранковић и његова два брата бише иза тог обешени у Сребреници. Вешање су вршили невешти људи свирепо и неспретно; Симо Новаковић пао је с вешала, јер се конопац претргао, па су га зато пустили и кад је дошао себи упутили у затвор у Сарајево и после у Арад.

  На Пашином Брду стрељана су браћа Игњат, Перо и Живан Милошевић, а њихов отац послат у Арад, где је наскоро свисно од туге. Кад су Данила Филиповића хтели водити на Пашино Брдо, он се испречи и рече заповеднику, да га убију ту у селу, кад већ мора гинути; он одавде неће ићи, јер жели да буде сахрањен међу својима. Та му је жеља, наравно, на месту испуњена. Срећка Милошевића и сина му Јанка из Постеље нађоше војници на гумну, где дену сено, и убише обојицу. Другога сина Срећкова Владимира одведоше војници на Пашино Брдо, где би убијен заједно с другима. На Цулића Брду пострељани су Илија Мићић, Раде Ђурић и Митар Ђокић с Црног Врха (сребренички котар). У Љесковику су побијени Сретен Перишић, Марко Веселиновић и један његов рођак. Жандари су одвели Милића Јаковљевића из Топлице у сеоско гробље и ту га убили.

  Алексу Еру су убили на Прибићевцу Госпава Беатовић са Братунца обешена је у Тузли, што је "издала скровиште колонијалне робе српским комитаџијама и чувала предмете, што су овима припадали". У Братунцу је убијен Милан Дурмић по наредби царинара Жубринића, "јер се истицао као Србин." На Крсташу су стрељани ови људи из Лознице, котара сребреничког: Цвјетко Стојановић, браћа Ристо, Тано и Митар Николић, из Прибићевца Јефто Вукадиновић; из Тегара Филип и Милош Лукић, из Обади Крсто Бабић. У Рскавицама су стрељани: Тодор и Марко Јовановић, Радослав, Алекса, Срећко и Живан Симић и Живојин Драгићевић, сви из Сикирића. На Брежанима су побијени Станоје Живковић из Јеловца и Неђо Милошевић из Пећишта. Срећко и Средоје Коштановичанин беху обешени. Дику Јовановића из Вранешевића стрељали су у Запољу; ту је убијен и Алекса Стаменић из Дубравице У Бјеловцу је "мушкетан" Тодор Јовановић и с њим шестеро деце из Сикирића. Три брата Јовановића (Даничића) стрељана су у Залужју, а Милован Матић из Постеље на Пашином Брду. У кафани Јове Рачића јавно су се хвалила два војника, да су само једног дана на своју руку убили шест тежака.

  Цвијетина Живановића из Загона одвели су по ноћи војници са два његова унука Маринком и Видојем на Кик и ту их убили. Бедног старца, коме је било преко деведесет година, тако су дивљачки бацили из рођене куће, да је преко Прага пао и сломио руку. Шездесетогодишњу неуку и невешту Јању Драгићевића из Јелаха довели су на Кик као сумњиву ради ухођења и ту је убили. Овде су, даље, пострељани Милан Илић, Антоније Илић, Перо Дудић и Јанко Ивановић, сви из Реповца. Јанко Ивановић, који је био само рањен, направи се да је мртав, па кад су шуцкори отишли, одвуче се до куће. Кад се после дознало за то, дошли су му шуцкори и у главу запретили, ако ма шта од тог буде причао или се тужио коме.

  У Братунцу су код српске цркве мађарски војници стрељали Стојана, Раду, Милка и Симеона Илића, Станоја Митровића, Неђу Милошевића, све из Загона, и Милоша Карића из Јеловца. Од те седморице био је Раде Илић рањен тешко, а Стојан само лако, па чим су војници отишли, узме Стојан Раду на леђа, те га преко бара, њива и кроза шуму, преко једно седам километара, донесе кући.

  У Кику су пострељали ове људе без икаквих ближих навода и разлога: Малешка Зечевића из Ратковића; Јефта Продановића из Јелаха, Димитрија Николића из Ранче, Милоша Лазаревића из Сребренице (ухваћен, кад је ишао својој пецари ракије), Јаку Карића из Јеловца, Божу Илића и Ристу Ракића из Подчауша, Николу Радића из Борића, Драгу Бјелкина и Антонија Лазића из Реповца; сина Живана Тодоровића из Бузнице, Никола Веселиновић је обешен на Рада-Водама.

  У Фочи је 14. августа 1914. стрељано и повешано 126 особа; међу њима Глигорије Јоловић из Мирића, старац са преко осамдесет година, Васиљ Продановић и Обрад Радоњић из Руде Главице беху испод двадесет година, а Тривун Арсенић из Сјеченишта (Подграб, Веленица) и Крсто Калајџић из Фалића (Зарајт) чак испод осамнаест. Тројица су се из групе осуђених спасла бегом, а један од стрељаних измакао је тешко рањен. Кад су ухваћени послани су у сарајевски дивизијски суд с уверењем, да ће се тамо за њих наћи још страшнија казна. У Сарајеву су, међутим, сва четворица била ослобођена, јер није било ни довољно сумње, да се подигне оптужница.

  Симо Зрнић, наредник 12. компаније трећег батаљона друге б. х. регименте, који је са својом четом кренуо првих дана из Власеница према источној граници, казује, да су их официри, нарочито капетан Ружичић, директно навађали на злочинства говорећи им, да су босански Срби браћа србијанских, да су непријатељи монархије и да и њих, као и оне преко, треба уништити, ако човек хоће да буде сигуран. Треба их уништити потпуно, не поштедити ни жене, ни деце, ни блага, јер ће, остане ли ма што од њих, остати отровно семе. Војници су и радили тако. Он је својим очима гледао, како се пале читави стогови сена и жита, наилазио је на стаје, у којима су биле печене лешине коња и стоке нарочито затворене, видео је чак, где мађарски војници на бајонете набадају малу децу. Из једне куће, која је била потпаљена, бежали су један старац и једна жена, која је била сва у пламену, али их војници на излазу дочекаше пушкама и убише обадвоје. То све било је онда тако мало зазорно, да један допис из Босне у "Hrvatskoj", бр. 892., завршавао чак оваквим речима и прошао и војничку цензуру Босне и ону у Хрватској: "Kod nas je u Sarajevu sve u redu, a hrabre naљe čete čiste sada naš pogranični teritorij od ove pogane srpske i crnogorske gamadi, koja se mogla sa svojim komitadžijama uvući u Bosnu samo zato, jer ju vode i podpomažu naši po svojoj lojalnosti razvikani i proslavljeni domaći "Srbi". Taj se korov sada mlati i treba ga posve umlatiti". Достаје знати, да је само један мађарски батаљон при поласку из Сарајева на границу понео собом хиљаду метара конопа. Отуд и онај други извештај пријатеља "Hrvatske", који с поносом јавља: "Kuda idemo nosimo smrt i zator". (Hrvatska, бр. 862.).

  Салик Зејниловић, вођа једне шуцкорске патроле, дао је убити Јанка Петровића код Булога (кот. Сарајево). јер су му три официра, која су се туда провезла у аутомобилу, то наредила, пошто им се Петровић само учинио сумњив као шпијун. Суд је решио Зејниловића. сваке кривње, са мотивацијом достојном да се забележи за особеност босанског суда тога времена, "да је био у блудњи, кад је упуте официра схватио као наредбу да устрели Јанка Петровића". (Осуда од 4. маја 1916.).

  Мустафа Вучић убио је Ђорђа Лонцу, Спасоја и Перу Обрадовића и ранио Василију Лонцо, па их опљачкао. Алија Хаџовић, исто тако, убио је и опљачкао Павла Делића. И Вучић и Хаџовић били су шуцкори и вршили та злочинства у служби, и то у самој сарајевској околини.

  Шуцкори Велија Карахмет, Мехмед и Ферхат Алагићи и Алија Драгуљ, дошли су у октобру 1914. једне ноћи Триши Гладанцу у Зовик (кот. Рогатица) и ранивши и изударавши његову жену Петру дознадоше од ње где се Триша сакрио и убише га. Онда скидоше убијеном сат и ципеле, а жени повезачу и замакоше у ноћ. Исти Велија Карахмет убио је у Гојкуши старца Малишу Делића и мртву му откинуо једно уво. Алија Крагуљ и Алија Добрача убили су старца од 75 година, Милана Вукојчића, у Сочицама. На суду су се бранили тим, да су то учинили по наредби свог официра, који им је рекао да му похватају и доведу сву мушку чељад породице Вукојчића. Старац да је, с пушком у руци, покушао да бежи и да је убијен на бегу. Официр их је, веле, ради тога и похвалио.

  Расто Пустослемшек, познати словеначки публициста, наводи овај случај. У Милићима (кот. Власенице) обешени су ови људи: Максим Васиљевић, Јован Обрадовић, Милорад Милинковић, Перо Жугић Нешић, сви из Дервенте; Гајо, Павле и Петар Мађеровић, Симеон Петровић из Васила; Васо Милић из Милића. Стрељани су Марко Ковачевић из Дервенте, Перо Гркић, Миладин и Ђоко Мишић, сви из Милића. Сви су били пред војним судом оптужени као комите и сви као недужни решени. Али капетан Светек незадовољан том одлуком суда даде их поново све похватити и нареди својим људима, које је изненадила та оштрина, да направе с њима "кратак процес". Чак се један жандар, неки Хершак, усудио да упозори капетана, како је недозвољено убијати невине, али је добио одговор: "Заповедник сам ја и нико други. Наређујем, да се моја заповед одмах изврши". Војници и жандари су се морали покорити. Други пут, кад се радило о једном дечку и некој жени, подређени су га преварили, да су извршили његову заповед, а у ствари су жртве сакрили код Васе и Трише Заловића у Пилама. (Словенски Народ, бр 93, 1919.).

  Муслимански шуцкори навели су на почетку рата аустријске војнике на кућу Станише Станишића из Џимрија (кот. Рогатица) и убили га. У Шеховићима стрељано је 28 Срба са Гласинца и Соколовића, а у Кнежини 10. Селим Хоџић, шумар на Кошутице, убио је на Игришту код Хан Пијеска 5 Срба: три Мелозовића и два Лековића. Зајко Дадић из Неправдића (код. Рогатица) убио је Јована Грчића из истог села. Шуцкори Мухарем и Бећир Вражалица у оближњу шуму и ту га заклали и заклана још даље боли ножевима.

  Под водством злогласног Мустафе Вучића дошло је у село Бјелогорце (кот. Сарајево) око 400 шуцкора и око 40 војника Банаћана, који су ту повезали 44 становника и повели их пут Сарајева. Уз пут су пуцали на њих, те 4 убили (Михајла Јокића, Косту, Тому и Милана Гавриловића), а 4 ранили у Кадину Селу. Истога дана попалили су село и побили Ристу и Симу Лиздека, а Алексу и Максима Лиздека и Божану жену Лазара Лиздека запалили су с кућом заједно.

  Аџо Омановић из Крамер Села (кот. Рогатица) убио је 1. новембра 1914. Маришка Бајића из Бурата, а у кући Неђе Перовића у Гривцима, "скинуо је са зида икону Св Ђорђа и кандило, обоје згазио ногама и опљачкао кућу" Продро је, даље, у кућу, Васиља Војновића у Сочицама и заклао га. (Српска Зора, бр. 64, 1919.). Махмуд Карић из Врхлазја (кот. Рагочица) довео је пред кућу Ђорђа Шивалије у Сочицама више аустријских војника и онда извео Ђорђа и петоро његове браће и све су их пострељали. Мехо Фериз из Враголова (кот. Рогатица) убио је у Сочицама Јефту Кнежевића у његовој кући. Шуцкори су Неђи Боровини из Вјетреника живом огулили главу. Алија Добрача из Враголова убио је Данила Перовића из Поткома "одсјекавши му претходно нос и извадивши очи". (Српска Зора, бр. 66, 1919.). Покрај жандарске касарне у Жљебовима убијени су од жандара Лазар Тошић из Жљебова и Ђоко Боровица из Вјетреника.

  Жандарски наредник Калчић је "ради тога, што је Ђуро Елез из Добропоља (кот. Сарајево) утекао с фронте г. 1914., убио његова два брата Марка и Васиља код њихове куће у Добропољу, такођер и Митру жену четвртог брата Милете који је онда био у војништву. Митра и Марко подлегли су ударцима након мало дана, док је Васиљ живио и узалуд се лијечио још годину дана". (Српска Зора, бр. 79,1919.).

  Три брата Тешовића из Горње Праче обешена су од муслиманских шуцкора у Баољу о орахову дрвету. Мурат Муслић и Зајко Хаџић из Устиколине "узели су Николу Пејовића из Лигата и оћерали су га покрај воде Калуне, и тамо су га жива одерали и нијесу га дали укопати за мјесец дана. Онда су га појеле звијери и тако се није никако укопао". (Српска Зора, бр. 85,1919.).

  У Кнежини (кот. Власеница) убијено је ових 11 Срба: Триша и Периша Батинић, Јанко Вуковић, Јован Маричић, Вукан Вујичић Вукашин Савић, Данило Радовић, Васо Копривица, Неђо Шутан, Нико и Јово Вишњић. Побијени су сви на заповед оружничког заповедника Франца Видаса.

  Авдија Грбић и Мујо Харић шуцкори убили су сељака Илију Чизмића и његова оба сина, Лазара и Милкана, водећи их кроз шуму Лисину. Хасан Бахта и Ферхат Алагић убили су 20. октобра 1914. болесног Милана Пурковића отевши најпре његовој снахи нешто новца и једну кобилу.

  Да се види како је то била систематска хајка против Срба на свима странама, а не само случајни испади појединаца, довољно је, примера ради, навести страховита недела из Купинова у Срему. Тамо су, после повлачења српске војске, дошли мађарски "штрајфкори", зашли по кућама и довукли сву мушку чељад пред општинску кућу и жандарску станицу. Ту су људи мучени на све могуће начине, од којих је овај био нов и зликовачки рафиниран: док су гореле куће по селу сви су ти људи били затворени у једној школској соби, у којој је на средини била гомила сламе, а они постављени уза зидове. Изгледало је потпуно и то се давало осетити, као да ће сви бити живи спаљени. У том страху држали су јаднике селу ноћ. Сјутра дан стрпали су људе у кола и повели пут Брчке. Кад су дошли до раскрснице заустави командант прва кола и упути их према гробљу. Ту су били преко ноћи спремљени гробови и сиротим људима, Миши Радосављевићу, бившем начелнику, Љупку Влашићу, Николи Ралићу, Живану Мазињанину и Ивану Грмуши, кад су дошли тамо, беше завезане очи и одређено ужасно мучење. Боли су их бајонетама и још живе бацали у гроб и засипали земљом. Грмушу су још у гробу дотуцали лопатом. Остали су се у тај дан спасли, али су после десетак дана били поново изложени ударцима мађарске солдатеске, од којих је Иван Радосављевић умро непосредно, а други боловали по више месеци. У Кленку су, да наведемо још један случај, око 15. августа 1914. сабрали војници сво српско становништво изнад 15 година, око 280 људи, у тамошњу православну цркву, где су провели читаву ноћ и касно до у идући дан и где су чак морали и нужду вршити. Онда су изабрали десеторицу од најугледнијих грађана и дали им, да вуку на срећу цедуље. Петорица су извадили црне, (то беху Воја Рајчевић, Обрад Витомировић, Сретен Синђелић, Јован Девечерски и Миша Маркуш), те били у дворишту општинске зграде одмах стрељани и закопани. Остали су одведени у Арад у интернацију. Осим тога убили су војници у Кленку још девет особа, а међу њима и три жене. Наравно, да им је свима било имање опљачкано, стока разграбљена и куће попаљене. За сва та недела веома је карактеристичан овај случај, што га је у свом познатом говору навео др. А. Тресић-Павичић. Надпоручник у причуви Маријо Минах, полицијски чиновник на Ријеци, одговарао је пред војничким судом у Темишвару, што је убио три Србина у Плочицама на Дунаву. Оптужба није гласила на смрт, него само на злоупотребу уредовне власти. Оптуженик је на суду изјавио (сведочи службени спис 1293/15.), да није дао убити три, него бар најмање 303 Србина, али "из чистог патриотског осећања". Био је, после тога, ослобођен и службено додељен етапној служби, а иза неколико месеци добио је крунски орден.

  Требињски тврђавни заповедник генерал Браун напунио је одмах иза објаве рата све требињске затворе најбољим људима из града и околице, па је, на своју руку, ради застрашивања, дао вешати таоце на очиглед свему свету. После је склопио један страховит суд, који је изрицао смртне осуде као обичне дневне заповеди. Пред српском црквом и школом, да буде поступак довољно карактерисан за друге конфесије, беше подигнуто шест вешала. Из затвора би изводили с ока, без нарочитог избора, по два-три човека па би их онда у поворци вукли кроз читав град до вешала. Напред би ишли бубњари лупајући у бубњеве, да сврате пажњу, за њима прото Стеван Правица, иза њега жртве, а онда трубачи; све, наравно, у пратњи бајонета. Као крвнике узимали су понекад обичне Цигане, чак и живодера, који су невешти тако страшно вршили свој посао, да је једном приликом требало 25 минута, да један несретник издахне. Онда би их товарили на кратка кола за смеће тако, да су им ноге стално лангарале, па их потом вукли на гробље. Копали су их брзо и немарно и толико плитко, да је наскоро вода однела земљу и они били у најужаснијем стању изложени пред стоку и пролазнике. Котарски престојник Потучко, који се заузимао за невине људе и настојао да невољу ублажи на човекољубивији начин, био је одмах на захтев војних области премештен из Требиња.

  Одмах сјутри дан по објави рата затворено је око четрдесет Срба Корјенића заједно са њиховим свештеником Видом Парежанином, па су у Ластви стрпани на двоја кола и послати у Требиње са јаком пратњом. Да задовоље простачком инстинкту корјенићких муслимана стрпана су у кола, заједно с таоцима, и два утовљена крмка. На уласку у Требиње, где су их предали све два по два, дочекала их је гомила светине, међу њима нарочито много официра и њихових жена и грдила их и пљувала и блатила најгнуснијим начином. У Требињу су били одмах затворени најпре у гарнизонски, па после у котарски затвор. Већ 28. јула почело се са вешањем. Тај дан платише главом Обрен Грубач, Марко Деретић и Трифко Шакотић. Сјутри дан обешен је младић Гајо Гудељ из Покрајчића, јер да је давао сигнале Црногорцима. Он је, међутим, чувао реквирирану стоку, па како је за сваки комад одговарао главом, брижно је пазио, да ли му је све на броју. По ноћи је обилазио стоку са свећом у руци и то му је донело смрт. Осудом војног суда обешена је 7. децембра 1914. Јањица Вукаловић из Улица и 12. априла 1915. Цвијета Пажин из Орашја. Од 40 Корјенића остао је на животу само попов син Радослав, спашен младим годинама и једна будала спашена лудошћу. Једна жена била је обешена на основу само овог случаја. Она је дошла да купује нешто у дућан једног муслимана и по обичају, који је с дозволом власти одржаван дуж читаве границе, хтела је да плати у црногорским перперима. Трговац јој није хтео да прими новце наглашавајући, да тој новац више не вреди. Она је на то одговорила: "Вала Богу, дако некад ваљадне" и пошла је на поље. Ради тих речи, које су имале да означују "велеиздајничку накану" она је изгубила живот. Никола Дабовић, Крсто и Шпиро Средановић обешени су ради тога, што је, после црногорског узмака, неко од њихових муслиманских комшија устврдио, да је у њиховим кућама, експлодирала муниција, за коју нико није знао, како је тамо могла доспети. Иначе, смртне су осуде објашњаване просто овако: "Данас биће објешен тај и тај зато, што су његови сусједи потпомагали нама непријатељску војску". Што су се "у споразуму с непријатељем истом придружили те га подупрли" кажњени су смрћу: Јоко Вучковић, Ђурица, Лазар и Томо Чурић; Томица, Вуко, Лука, Крсто и Видо Ратковић, Никола и Милош Мијовић. На смрт су биле осуђене чак и четири жене: Милица, Ружа, Мара и Јована Чурић, па им је онда казна променута у робију од 15 година. Из истог разлога на смрт осуђени Петар и Митар Чурић "помиловани" су на 15 и 10 година тешке тамнице, а Стево Мијовић на 13 година.

  У Зупцима напали су погранични "јетери" Васу Ђурића, ранили га и поробили отевши му сат и 300 круна готовине. Пошто су га лечили по болницама послаше га на опоравак - у Арад! Том су му приликом отерали и сву стоку испред куће, и то како изјавише сведоци пред судом, на изричну заповед капетана Шпицнера (Festungsgericht Trebinje, 374/15:10), где се дословно вели: Auf Befehl des Herrn Hptm. Spitzner haben wir dieses Vieh ohne jedwede Empfangsbestatigung, einfach abgetrieben.

  Ахмед Чевро, подловац шесте ловачке чете, признао је сам на суду у Требињу 29. новембра 1915. (К 374/15:11), да је у селу Богојевићима, у требињском котару, на заповед капетана Радована Станкова убио и дао убити 17 сељака, "који су по свој прилици хтели побећи у Црну Гору и потерати своју стоку". Записник, који је вођен немачки, изрично вели: "Im Dorfe Bogojević habe ich auf Befehl des Hptm. Stankov 17 Baueren welcheanscheinend nach Montenegro fluchten und ihr Vieh mitreiben wollten, teils ich selbst niedergemacht, teils durch meine Leute niedermachen lasse". Сам Станков, на жалост Србин, објашњава то овако: "Зупци су тада скривали Црногорце и кад су наше трупе напредовале падоше из села Коњског и Богојевића хици на нас, тако, да су војници оправдано напали то место, запалили куће и људе побили". Чевро о тим хицима из кућа не наводи ни речи. Хице не спомиње ни други сведок ловац Махмут Ћеринагић, који наводи да је том приликом убијено 18 људи и то на заповед капетана Станкова и Обрада Влаха, који су наредили "да се побију сви људи и запале све куће".

  На једној судској расправи у Требињу (К 71/14 4) вођеној 30. септембра 1914. изјавио је капетан Рудолф Шпицнер, да је војска на почетку рата у том котару добила упуте, "да одмах побије све домаће сељаке, ако их сретне с пушком у руци. Неоружане становнике треба затворити".

  У Коњском су тада, 14. августа 1914., побијени они људи: Милутин, Крсто, Обрен, Шћепан и Видо Ратковић; Вуко, Томо, Јокан, Марко, Васо, Лазо, Пајо, Јован, Анто и Обрен Ђурић и жена Анђа Ђурић од 86 година; Марко, Саво, Алекса и Јован Тица. Осакаћени су тај дан Васо М. Зурић и Никола Божов. У Жељеву су убијени Никола Ратковић од 65 година и три жене Стоја, Крстиња Перкова и Крстиња Ђурова Ратковић. Од тих је била Стоја старица са 80 година.

  19. августа 1914. обешени су Јово и Никола Средановић из Вучије (кот. Требиње) на писмену заповед генерала Брауна упућену тврђавном суду у Требињу под бр. 361 ради тога, што се "доказало" "durch vier Augen und Ohrenzeigen", да су се становници Вучије придружили Црногорцима и палили "властита суседства на корист Црногораца". Оба та човека нису тад била у Вучијој, него у требињском затвору, где су одмах с почетка рата били доведени као таоци. Тако су 27. августа повешани из Коњског и Богојевић Села: Перо Зурић, Обрен Средановић, Вујош Вукаловић, Мато и Раде Вукаловић, Раде Вучковић и Видак Симовић, сви стога, што су становници њихових села, без њихова присуства, помагали Црногорцима, с њима пљачкали жандарску касарну и пошли с њима у Црну Гору. Из истих разлога обешени су били 23. августа из Вучије Дамјан Средановић, а из Арханђелова Ћетко, Никола и Видак Шегрт и Јакша Гобовић. 21. августа обешени су из Заграђа Дикан Рутешић, Никола и Јован Кујачић и Ђоко Бендераћ, јер да су Црногорци "били примљени и угошћени у кнежевој кући у Заграђу". (K. u. k FEstungskommando in Trebinje, Nr. 378). Осим тога су обешени: Петар Радоман, Илија Ковачевић, Јован Тркља, Лука Грубач, Лука, Стеван и Гаврило Бегенешић, Тодор Милеуснић, Петар Ђајић, Раде Бурлица, Пајо и Раде Шакотић, Лука и Раде Бакоч, Спасоје Стијачић, Трифко Кујачић, Лазар Рутешић, Крсто Видак, Ђорђо, Тодор Стијачић, Петар Жигић, Илија Скорупан, Никола Бараћ, Исто Корелија, Ђуро Кујачић, Петар Гобовић, Јово Тојага, Гојко Деретић, Јован Стијачић, Сава Инић, Божо Лабуш. 21. новембра 1914. обешен је Благоје Лиздек, из Удрежња (кот. Невесиње), јер да је у крчми једној казао, како се пријавио болестан само за то, да не иде пуцати на браћу. Даље су обешени: Симо Бендараћ из Клобука, Ђоко Бабић из Клобука, Симо Грубач из Ораховца.

  У Автовцу су 1914. повешани ови људи: Панто Хаџић, Андрија и Новица Шкиљевић, Симо и Мрка Мастиловић, Видак Антељевић из Изгора; Мирко и Максим Дубљевић из Јабуке; Љубиша Супић, Јефто Суџум и Јово Грковић из Врбе; Никола Савић из Жањевице; Петар Окиљевић из Платице; Симо Шојић и Лазар Капетановић из Јесеника; Обрен Супић са Чемерна; Јанко Курдилија из Корита.

  У октобру 1915. уваћена су у црногорској војсци на Космашу два српска пребега из Ораховца. Фејзо Салковић, злогласни вођа шуцкора, довео их је у Ластву, "и ту им сам изрекао смртну осуду и наредио своме друштву те су донели крампу и лопату, те присилио оба заробљеника да сами себи гробницу ископају... Кад су ископали јаму рекао је Фејзо своме брату Меху и Шаћиру Салковићу да их закољу. Одма су сви прискочили те увалили у јаму и Шаћир Салковић заклао је бајунетом Милована Видакова Деретића, а Мехо другога који се звао Петар" (изгледа да је то био Петар Мрдић), (Српска Зора, бр. 99, 1919.).

  На Буни код Мостара убили су шуцкори неколико сељака и трговца Јову Комленовића из Мостара. Убио га је један шуцкор, који му је био конкурент.

  Код манастира Житомишљића убио је неки човек, судском истрагом се установило, да то није учинио Србин једног шуцкора. Без питања сумња је пала на Србе. Одмах је склептано и повезано тридесетак сељака и међу њима и архимандрит манастирски, Христифор Михајловић, и уз тучњаву поведено у мостарски гарнизонски затвор. Један је финанс хватао архимандрита за браду и пакосно га питао: "Христофоре, ђе ти је сад краљ Петар?" Други су га, у исто време, псовали и ударали. У мостарском гарнизону сељаци су, потпуно недужни, били тучени на најсуровији начин. "Профоз, злогласни Шолијер, увукао се међу сељаке, па својим тешким, гвозденим корбачом удара где кога стигне, гура их, раздваја. Архимандрита назива старим лоповом и прети му. Затим се поодмакне у страну, као да би да одабере кога ће напасти, па се затрчи и удари га ногом". Тако описује ствар један веран очевидац. А после осам дана, кад је проведена истрага и утврђено, да ти људи нису ништа криви, пуштени су кући без обзира на све оно, што се с њима догодило.

  Не знам откуда је дошла у француске новине ова врло прецизована вест, коју наводи Н. Стојановић у својој књизи Bosnie-Herzegovine^[2], Geneve 1917., стр. 82-3, и која треба да се нарочито забележи. Студент социјологије на лозанском универзитету Јован Живановић, родом из Брчког, отишао је у српске добровољце и у једној бици био рањен и заробљен. Њега су жива спалили у Сребреници.

  Спаљивања је код Аустријанаца било и иначе. Убијеног Јоку Ћеранића из гатачког котара бацили су на ватру. Два брата, Томо и Илија Јоковић, са мајком, били су исто тако спаљени. Луди Петар Ковачевић, младић, био је у Котарима жив спаљен после ужасних мучења (сл. д., стр. 83).

  Жандари и шуцкори затворише у октобру 1914. на Булозима Аћима Паприцу са женом и децом у кућу и ту их запалише. То исто учинише и са Симом Ковачевићем и његовом породицом, "само један син његов кроз ватру искочи, али и њега ухвате и жива га у земљу закопају". Уз то се наводе и ова нечовештва: Илији Маринковићу, старцу од 80 година, одсекли живом руке до лаката, "жени му протерали језик кроз вилице, а снаху му и њено троје деце онде поклаше". За стогодишњег старца Стјерана Лазаревића се казује, да су га убили и дали крмцима, "који су га више дана јели". Ђорђа Митровића кнеза са још 16 људи и жена "убише и разнеше на бајонетима". (Српска Зора, бр. 37,1919.).

  Стојановић износи и ове случајеве. У гатачком котару убијена је жена Максима Перовића заједно са дететом и мајка Јевте Марковића. Ђурђа Поповића била је обешена у Автовцу и три дана остала на вешалима. Масакриран је старац Периша Глоговац и његова жена. У Фатници су обешени Стјеран Шаренац, Илија Бољанић, Никола Попара и неки Чубрило. Ђорђо Гаћина с Меке Груде био је стрељан. (стр. 83.).

  За понашање аустријске војске најстраховитију оптужбу дижу ова два случаја. У Фочи, кад су Црногорци почели да наваљују, извеле су војничке власти таоце и друге Србе и поставили их у своје прве редове. Исто су то учинили и на Пашином Брду према Србијанцима, где су чак довели и жене и пуцали иза њих, при чему их је много страдало и било рањено. У Брежанима још и сад има женских инвалида из те борбе.

  Аустријске власти, које су све ове страхоте делом потакле и организовале, а делом за њих знале и трпеле их, кушале су на све начине, да их или прећуте и на тај начин избришу или да их с њима својственим цинизмом омаловаже и обране. Министар спољашњих послова и дугогодишњи заједнички министар финансија и за Босну и Херцеговину, барон Буријан, одржао је 6. децембра 1917. свој експозе у одбору аустријских делегација и казао за све те суровости ово: "Кривци су морали бити кажњени, а заведени са успехом одузети од агитаторских утицаја, којима су били подлегали. Не треба улепшавати, да је при том у појединим случајевима долазило до опорих мера, али то не сме да зачуђава с обзиром на огорчење, које је силно избило ради издајничког деловања извесних елемената и ради опипљиве опасности, у коју су ти исти гурнули земљу". Под утисцима оптужаба говора дра А. Тресића-Павичића страна је штампа донела неколико оштрих осуда аустријског режима у Босни, нашто је аустријски војни аташе у Амстердаму, подпуковник Ишковски, по наредби своје владе пожурио са исправком. Он наводи, да је од почетка рата било осуђено у Босни и Херцеговини 210 особа ради сметања јавног мира и рада против оружане државне снаге, а 250 ради велеиздаје и ухођења. "Број никако није висок с обзиром на то, да је велик део становништва у Источној Босни свим средствима настојао, да нанесе штете аустроугарским четама и с обзиром на то, да су се многи људи придружили непријатељу". Не наводећи ове убијене без осуде признаје сам 460 "редовних" смртних осуда. У Челебићу "није немогуће", да су војници убили неколико људи, које су ухватили на издаји". А "измишљена" је, веле, вест, да је у сарајевском затвору било преко 1000 особа и да су многе од њих биле обешене. Најзад, влада констатује "да су се на почетку рата међу становништвом догодила многа убиства али из верских разлога и да власти то нису могле запречити у удаљеним и готово непроходним пределима". (Bosnische Post, бр. 23,1918.)

  V
  Насиља војске према Србима војницима.

  Та бруталност војске види се исто тако и у мерама и у понашању према онима, који су имали да служе у њеним редовима. У Босни и Херцеговини они су с почетка дигли, нарочито код Срба, готово све људе не само од 18.-50. године, него и децу са 14 година* и старце са 60 и 65, на неким местима чак и жене. Употребљавали су их, уз најтеже оскудице и понижења, за прављење шанчева и као гониче у комори. Највећи део тих бедника пропао је за увек, јер за њих дуго времена није уопште важио разлог да су болесни или да се могу преморити. Како се поступало при том види се најбоље одатле, што су неки академски образовани за војску, били ипак уврштени у комору, у којој су у ратној зони служили као обични кочијаши. Такав је случај био са д-ром Јовом Зубовићем, кога су дигли 6. децембра 1914. у Бањој Луци и са cand. phil. Миланом Будимиром, који је служио четири месеца као кочијаш. Вративши се кући болестан Будимир није остављен намиру, него је, чим се опоравио, узет у војску, те са свршеним реалцем Ахметом Куленовићем одмах послат у Зеницу, без обзира на то, што су, као и други асентовани с њима заједно, могли по закону чекати до октобра 1915. године. У Зеници су као политички сумњиви били држани у затвору у једној стражарници, а онда, кад их се иза пар дана скупило десетак, послани су са пратњом у Оркењи у Мађарску. Кад су стигли тамо после три дана врло напорног пута негде ујутро, нареди им један поручник Немац, да без одмора одмах иду на посебно "вежбање за казну" (Strafexerzieren). Сутра дан доделише их радничким оделењима, бр. 304 и 305, где су бедно одевени и храњени, поред војничких вежби морали и улице чистити. Изрично им је било забрањено, да ма што набаве за властити новац, нарочито хране. У новембру преместише их у Ерц. Фалфу трећој попунидбеној компанији. Тамо су их примили и чували директно као злочинце. Имали су собу, пред којом је увек стражарио по један војник са натакнутом бајонетом, која их је онда редовно пратио на вежбу, на ручак, чак и у заход. На умивање, из јутра, ишли су увек само један по један и тад, наравно, полуголи са пратњом стражара. Ни њима, као ни многим другим интелигентима, као на пример, дру Божидару Вукотићу, посланику на Царевинском већу и дру Б. Г. Анђелиновићу, није се дозволило да носе "знак интелигенције" (Intelligenzabzeichen), нити да имају икаквих повластица, које им дају знање и дипломе. Кад не би хтели да псују на Србе и да вређају српске династије нагонили су их (нарочито је то чинио наредник Иво Мађим), да праве најтеже вежбе и не би их се оканили, док не би уморни и изнемогли клонули и попадали.

  * За Ивицу Драгићевића (кот. Кључ), који је 1914. одведен у комору, тврди његов жупник, готово невероватно, да је рођен 1908. године. Дечко је остао у војсци (Feldpost 220, Staffel Nr. 1554) све до 1918.

  У Коморану је било од новембра 1914. око 600 војника из гатачког и билећког котара, са неколико неизвежбаних новака. То су највећим делом били они војници, којима иза мобилизације нису хтели дати оружје, него их употребљавали као раднике за шанчеве. Поручник Штерн, који је хтео те људе учинити безопасним, нареди да босоноги у децембру стоје у Дунаву и тамо по читаве сате ваде песак за насипе. Каплар Тодор Поповић из Добоја упозори поручника, да би то могло имати рђавих последица за људе и да већ неки пате с тога. На то дође потпуковник сам и обесно рече: "Морају у воду, па макар сви покрепали! Да им је краљ Никита дао пушке они би и босоноги пуцали на нас!" После неколико дана већ су многи бедници морали бити предани у болницу са замрзнутим ногама.

  У војничком логору у Лебрингу беше готова гробница задругу босанску пуковнију, која је ту била смештена. Један савремени извештај казује, да ту људи леже при температури испод ништице на голим даскама и да ветар пробија кроз све пукотине; да се људима не могу поделити сламњаче, јер војничка управа не да сламе, и ако пред логором стоје три пласта сена. Људи немају ципела, него носе одртине; место дека имају искрзана и излињала ћебета, а рубље по више месеци носе неопрано, јер немају преобуке. Нико се не купа, јер нема угљена и отуд у баракама страховита гамад. Почетком децембра 1917. умро је ту један Тузлак од пегавог тифуса; дезинфекција је била наречена, али је ради оскудице огрева и других средстава остала неизвршена. 51 од наших људи беше одређен за разне службе за болничаре, на пример, где је разумевање језика од преке потребе. Једном батаљонском наредбом, по упути војничке команде, би наречено да се тај 51 Босанац смени и замени са толико Немаца. Тај извештај, који су изнели као интерпелацију на Царевинском Већу посланици Фон и другови, доби одговор од једне комисије коју је послало ратно министарство (K M Erl Abt 5 Nr. 34573), да испита те наводе. Како се кушало приказати ствар нека послуже ова два примера: "Сламњача има, оне су највећим делом и напуњене, али при великој навали морају по три човека лежати на две сламњаче. Ради оскудице сламе не мења се садржина сламњача. Она три стожића сламе што су пред логором својина је логорског властитог кућанства и морала би се по наредби одвести. Они су од комисије стављени на расположение команди логора да напуни сламњаче". Или: "Отпуштање б. х. болничара и њихова измена немачким људима изведено је по наредби војничке области Pras. Nr. 29799 Exr d Ers W. Садашњи болничари су императивно додељени људи лаке службе, чија је завичајност у најближој околици. Б. х. трупама је непријатно, да се не могу споразумети са болничарима. У логорској болници за болесне муслимане налазе се муслимани као болничари". Овај задњи пример нека карактерише и поступак са нашим људима! Код те босанске регименте било је 75% православних, па се о њима није хтело водити никаква посебна обзира, док се за 15% муслимана, као што докуменат сведочи, бринула нарочита брига.

  Сви наши људи у војсци гоњени силним напорима, као најнесвеснији искоришћавани и злоупотребљавани сваком приликом, рђаво храњени и одевани, вођени у нездрава и за њих климатски неподношљива места, а и сами донекле телесним саставом предиспонирани за ту болест, готово су редом пропадали од сушице. Нарочито наши људи, који су пре тога имали да поднесу стотине најгорих невоља и који су били узети у војску, не што су способни, него што се држало да су тамо мање опасни. Тако су настрадали, да наведемо само два-три познатија примера, наши књижевници Светозар Ћоровић и Иво Андрић. Први је, пре него су га узели у војску, провео годину дана као таоц у Мостару и у табору интернираних у Жегару; док је други после годину дана тамнице у Марибору и Грану и кућног затвора у Травнику запао да служи у Зеници. Глишу Ковачевића из Невесиња, који је био интерниран у Жегару, довели су тешко болесне у Ђур, у војску, где је умро за непуна два месеца. А и кад их, неизлечиво болесне, треба ослободити и послати кући, то се чини са свим могућим оградама и препрекама тако, да често смрт није даља од суперарбитрације. 16 новембра 1917. дошла су на добојску станицу три стара босанска војника, које су као неспособне за службу пустили кућама. У четири сата изјутра стигао је с њима воз у Добој, а неколико минута иза тога била су двојица од њих мртва, док је трећи морао бити предан у болницу у Усори. Један од умрлих звао се Мехмед Салкић и био је послат у Добој из Нађи Харшањија са путницом бр 1025, а други Емил Халиловић, послат од одељења транзена из Шиклоша, са путницом бр. 1042. Сјутри дан предата је станичној команди у Добоју лешина војника Салке Делића Хусичића, кога су као неспособна и болесна, без икакве пратње, отпустили из Нађи Харшањија кући. Умро је већ на путу између Дервенте и Добоја. А колико је тек оних, што нису ни послати кућама и оних, који су умирали у свом кревету, у који би једва доспели да се спусте!

  Генерал-мајор Хефер издао је 19. септембра 1914. један занимљив службени коминике, у ком је енергично одбио све тврдње, као да "трупе у нашој војсци ове или оне народности нису у рату потпуно одговориле дужности... Према тим тенденциозним извртањима, која на много места рачунају са постојећим непознавањем прилика у монархији, мора се изјавити са свом одлучношћу, да и сада, као у првашња времена, једнодушно стоје, такмичећи се у храбрости, сви народи наше часне монархије у борби, која нам је наметнута, као што каже наша војничка заклетва: против сваког непријатеља, ма ко то био". Те су речи врло карактеристичне за истинољубивост званичних аустријских саопштења, као и за начин, како се она износе. Јер док се тако трубило пред страним светом о једнодушности аустријске војске, правдали су се, на другој страни, сви прогони и насиља у земљи тим, да су своју дужност заборавили не само, обични становници, него и сами војници. И то не само у Босни и Херцеговини, Далмацији и Срему, него и по Галицији и по Чешкој! Из дописа упућених судовима од врховног команданта надвојводе Фридриха и домобранског министра Георгија види се аутентично, како је ствар била много друкчија него се желело показати и како се наивни разлози, кад читав национални покрет своде на акцију код друштва и које личности. Али зашто се одмах није признавала права истина и пред собом и пред светом? Зашто се само у резерватним актима наводило, како су чешки војници демонстрирајући с муком одвођени на фронту; како су, као 1. децембра 1914. у Прагу, бацали пушке или носили чешке заставе са натписом: "Červenu prapore, toč se jen, toč, muslime do Ruska, nevime, proč", како је 28. пук премештен у Сегедин. (Dr. Z. V. Tobolka: Prameny současnych dejin českych I, 43-4, 48). Из дописа оперативне војске Nr. 2916 од 5. фебр. 1915. зна се, да су одели 32. домобранског пука пребегли Русима; у допису Nr. 9274 од 20. априла јавља се, да се прашки 28. пук са 1850 људи предао у Карпатима и да је с тога, царском одлуком, та регимента била брисана из војничке листе. Надвојвода Јосиф Фердинанд јавља наредбом од 15. јуна бр. 4049, све из исте године, да је веома непоуздана чешка момчад у пуковима бр. 21, 36 и у домобранском бр. 8 и 12 и да је с Русима у извесном споразуму (Prameny, II, 176-9). Зашто се све то није одмах рекло? Просто зато, да се свет и даље обмањује, да се не да повода другима и главно, да се не покажу и признају прави поводи и узроци, ради којих је све то настало. Јер то је оно, што би за Аустрију и њен режим било најпоразније; јер то је оно, што је и довело до расула.

  Нашим се људима није веровало од првог почетка. После проглашења мобилизације, кад су у великом логору према новом музеју у Сарајеву почели да се окупљају људи из околних села, ја сам 27. јула својим очима гледао, како мрцваре Србе сељаке. Тукли су их под ма каквим изговорима. Пијане барабе из вароши и други војнички елементи, неретко и официри, нагонили су ове, који би долазили, да псују Србе, Србију, краља Петра и све друго из реда, и ако би се који устручавао, а често и без тога, био је ударан оним, шта је коме дошло под руку. Тројица су убијена на месту, два пред логором, а један према дуванској фабрици. Овоме је камен потпуно разбио темењачу и ја сам, дошавши нада њ, видео страховито измешане мозак и крв. Имена им никад не могох дознати.

  Код четврте босанске регименте, која је имала свој кадер најпре у Карловцу и Загребу, а касније у Ђуру, били су испрва одељени сви Срби од осталих војника, одузето им оружје и онда као радници послати у Беч, да копају шанчеве. Касније, кад су се због великих губитака имале попунити осетне празнине у аустријској војсци, доведени су натраг и одређени на фронту, али увек тако, да би уз једног православног била два иноверца. Одељивање и то мешање вршило се јавно на вежбалишту, при чем, наравно, нису изостајале погрде на Србе ни од официра, ни од војничких другова. Људи су уопште вређани на све могуће начине. Наређивало се, на пример, изрично, да се најтежим вежбама преко читавог дана, на православни Божић и на друге свеце, запосле православци и да то осете као казну, јер припадају том елементу. У "добровољачкој" школи казнио је на православни Божић поручник Звонимир Прашницки нарочито и све Србе зато, што једном католику нису биле ципеле, које је необучене оставио под креветом, у ставу "мирно". До 1. марта 1915. српским интелигентима није било дозвољено, да похађају официрске школе, а Србе официре су поразделили по разним мађарским пуковнијама, док су нама доводили Бечлије и Немце. Ови су били унапред препарирани против Срба и с нарочитом су строгошћу поступали против свих, а особито против оних, који би из интернације, затвора или иначе дошли са ознаком г. в., то јест, "политички сумњиви". Ти су имали поново да поднесу силу мука и понижења сваке врсте.

  У седници Царевинског већа од 14. јула 1917. предали су заступници Тусар, Башћински, Стањек и др. Кончи четири истоветна питања поводом једне резерватне наредбе ратног министарства. "По тој се наредби имаде на фронту отпремити она момчад годишта 1870. до 1867. чешке, русинске, румуњске, српске и талијанске народности, која је у залеђу на располагању, а одређена је за стражарску службу", а има се заменити Немцима и Мађарима. Хтело се, дакле, спасавати свој елеменат систематски, без обзира, како ће се то схватити код осталих племена државе. То је уједно и један доказ равноправности, која је владала у свима врстама аустријске управе.

  У осталом, каква се човечност и правда могла тражити од једне војске, чија је Врховна Команда могла да изда овакав проглас: "23.1. 1916. br. III. A. F. K. Zapovednik od A. O. K. Nr. 2918 od 13. I. 1916. Многе изјаве заприсегнутих аустроугарских часника и момчади који су се ослободили из српског заробљеништва дају јасну слику о нечовјечном и нехуманом поступку са нашим ратним заробљеницима у Србији. Војници и часници били су најсуровије псовани и безразложно ударани са шакама и кундацима. Код транспорта заробљеника у Албанији била је издана заповјед да се убије сваки часник и момак који даље не би могао и на путу би заостао; вриједности као и рубље и обућа биле су нашим људима одузете, пошиљке за њих са одијелима, ципелама, гуњевима итд. биле су им већим дијелом од српских часника и чиновника затајиване и продане. Брига за њихову опскрбу била је минимална, заробљеници нису често по више дана добивали ништа да једу, налазили су се у најјаднијем положају а многи су умрли од глади. Са болесницима се поступало са немарном суровошћу. 26.000 људи погинуло је од тифуса, од глади. А. О. К. види се према свему овоме принужденом издати наредбу да се са српским заробљеницима који су употребљени за службу у поља има у оквиру постојећих закона поступати с драконском строгошћу не обазирући се при том ни најмање на хуманитет. Људе се мора тјерати на посао најжешћим средствима евентуално тјелесном казном. Ова заповијед има се примјенити на све српске заробљенике". (Глас Народа, бр. 15, 1919.).

  VI
  Војни судови.

  У 53. седници XXII сесије аустријског парламента од 22. јануара 1918. изнео је др. А. Корошец у својој интерпелацији важну наредбу врховне војне команде из првих месеци рата, која му је дошла до рука. Та се наредба тиче "Формалног упрошћавања у бојном судском поступку" и гласи дословце у преводу овако:

  "Извршавајући објаву ц. и кр. министарства рата створену у споразуму са ц. кр. министарством за земаљску обрану, оделење 4/2 од 5. септембра 1914., Рес бр. 273., упозоравају се сви органи војног судства, који врше дужност према бојном поступку у Аустрији, онда у Босни и Херцеговини, као и у подручју окупираном од војске, да није никаква сметња да се одмах проведе преки суд, што би се морала добити наредба надлежног команданта за тај поступак, а особито у оним случајевима не, кад је надлежни заповедник далеко од уреда, који заступа, и кад се чини, да је уведење преко суда одмах нужно као застрашавајући пример". А § 438 војничког казненог поступка изрично вели:

  "Наредба за преки суд издаје се у нужном случају писменим налогом управљеним на војничког тужитеља од стране надлежног заповедника, у ком се имају тачно назначити и окривљеник као и дело, које га терети". Даље се вели у наредби, коју је издала врховна команда: "Стога се упућују надлежни заповедници у подручју војске на бојном пољу, да могу издати опћениту писмену наредбу, не окрњујући своје право да потврђују осуде преког суда, свима судским референтима, који су им додељени, као и свима одасланим или експонираним официрима за судску службу, да у свима случајевима згодним за поступак преког суда по закону почну и проведу тај поступак без икакве даље нарочите наредбе надлежног заповедника". Према тачки другој § 438 војног казн. поступка управо је дужност надлежног заповедника да испита, да ли је случај за поступак преког суда према закону допустив.

  Врховна команда у споразуму са оба министарства сама, дакле, упућује своје подређене судске органе да обилазе закон и да поступак учине што бржим и површнијим. Рад на своју руку свих тих "експонираних" официра и мањих команданата изазивао је код ових непрепорно акте самовоље, појачаване нарочито свешћу о неодговорности за њих, и зависио је у највише случајева о њиховој мање или више развијеној правној свести и расположењу. А ми смо имали довољно прилике да познамо јасно, како су високи били етички принципи аустријске солдатеске и колико је човек смео с њима рачунати. Карактеристично је у тој ствари још и ово. Док се, и ако су у питању људски животи, настојало свом снагом, да се тобоже упрости поступак преког суда, па да се читав процес изводи без икаквих посебних истраживања и ишчекивања, могло би се мислити, да је настојање војне управе ишло за тим, да војску поштеди од свих тих невојничких послова. Али, кад видимо, да се у исто време стварају посебни одсеци у министарству за ратни надзор односно за унутрашњу шпијунажу; да је војска узела на се пола агенада грађанских судова у Срему, Босни и Херцеговини и Далмацији; да су се састављале читаве комисије и штабови за означавање и евиденцију политички сумњивих лица онда је више него јасно, да је упрошћавање преко суда учињено баш намерно, да би се могло страховитије деловати застрашивањем свих редова неограниченим самовољством појединаца. Није се, дакле, штедила војска од невојничких послова, него је по унапред спремљеном плану она узела на се све дужности, чак и полицијске, а привидно поједностављивање поступака, које је прописивао закон, ишло је само за тим, да обиђе те законе и да их учини илузорним. Важно је даље и ово. Док се упрошћавање судског бојног поступка и осим преког суда (изрично се тражило, да се о свему воде само "сумарни протоколи"!) проводило на подручју аустријске половине, Босне и Херцеговине и запоседнутих крајева, дотле је законом било искључено, да се тако поступа и на подручју круне св. Стефана. Зашто то? је ли стога, што су Мађари, зазирући с разлогом од војничке јудикатуре, сматрали за своју потребу, да се законски обезбеде против ње или је Аустрија створила ту наредбу ради својих ранијих намера према словенском становништву својих ужих подручја и Босне и Херцеговине?

  Какво је све било војно суђење у Босни и Херцеговини нека покажу ови примери. Свештеник Никола Прокопић пошао је 30. јула 1914. на вашар у Козарац, да тамо прода два вола. Волове му је гонио слуга, а он је сам дојахао до каменог моста у Јакуповићима, где је онда с једним пријатељем сео у кола и одвезао се у Козарац. Ту је остао до вечери и вратио се одатле рано кући не могавши продати волова. 1. августа по подне дође му седам жандара, претражи му сву кућу, а њега поведоше у затвор. Још исти дан би одведен у Козарац, где му један наредник саопшти да је затворен с тога, што је цестар Дмитар Јачишин, Галицијан, кога Прокопић није уопште познавао, поднео пријаву, како је Прокопић 30. јула дојахао до њега између Јакуповића и Козарца и довикнуо му: "Хеј цестару, Аустрија је објавила Србији рат, а ја ево идем у Козарац, да дигнем устанак. Ја ћу имати више војске, него је у Приједору и Козарцу, бићу јој војвода и ратоваћу против Аустрије" Озбиљном човеку, који позна ма и мало људску душу и наше прилике у Босни, била би од првог часа необично сумњива таква једна пријава је ли могуће да на почетку рата тако говори један трезвен човек и то да тако говори једном иноверцу, туђину, државном плаћенику? Не би ли сваком суцу била и дужност и потреба, да ствар проучи изближе и опрезније? Јеr, да је Прокопић чак и наумио тако што, може ли се веровати да би он, тако с нога, без имало устручавања, ишао да то јавља првом кога сретне и нарочито једном човеку, за кога је могао знати (бар по оделу!), да је један од "службоуљудних" и да ће ту ствар пријавити и тако смести све његове планове? И како то, да о том није Прокопић ништа говорио у Козарцу, кад је тамо пошао да диже устанак? Војнички судови узеше ипак ствар за истиниту и одбише Прокопићев захтев, да се докаже, да он на том делу пута није уопште јаxао, него се повезао у колима. 2. августа био је предан у бањалучки гарнизонски затвор, а 8. августа је била главна расправа. Сведоци Прокопићеви, кочијаш и сапутник, нису никако били препуштени расправи, нити се хтео чути њихов исказ, те Прокопић, на основу Јачишинове пријаве, би осуђен на смрт на вешалима. С тешком муком и после дуге дебате би му дозвољено да апелира на вишу инстанцију. После дванаест дана стиже одговор, да се његова ствар преда грађанском суду. Кад је тај испитао читаву ствар нађе се у великој неприлици. Да не брискира војни суд у ствари, која је била јавна, бањалучки грађански суд осуди 15. Јануара 1915. Прокопића по § 142. (сметање јавног мира и реда) на 3 1/2 године тешке тамнице. И ако је и та осуда неправедна, колика ипак разлика између ње и оне војничке: 22. јануара одведен је Прокопић у Осијек, а после четири месеца у Арад. Тамо је остао до 25. октобра 1917., кад је био амнестиран.

  У Фочи, на почетку рата, пошто су на граници одмах почела непријатељства и безглавост власти, многи људи нису доспели да предају оружје, а многи нису знали коме да га предају. Жандари су ревносно јављали све те случајеве, па чак и оне, где у кућама није било другог оружја осим хисторијског. Месни заповедник у Фочи замоли из Сарајева једног аудитора, да испита пријављене случајеве, а док тај стигне пријави се котарски судац Мате Бошкић, да он преузме тај посао. Одмах се организовао војни суд у баракама стрелишта, где су осуђеници одмах могли бити и побјени. Како је изгледало начин тог судовања види се најбоље по том, што је Бошкић у исто време био тумач језика (јер официри фочанског батаљона нису знали српски), истражни судац, државни одветник и правни саветник! Он је, најзад, и осуде писао. У три дана осудио је тај суд и дао стрељати на 70 људи, ради чега су Црногорци после уценили Бошкићеву главу. Саво Вујичић, који је био осуђен и утекао, прича, да је Бошкић натерао осуђенике, да један другом копају јаму. При том копању Вујичић се спасао. Исти тај Бошкић, који је за своје успехе био декорисан, био је истражни судац у бањалучком велеиздајничком процесу, а колико је био човек од дужне објективности, свесне хладнокрвности и уопште од финије човечанске културе показује најбоље то, што је Стевану Жакули, управитељу сарајевске трговачке академије и вођи бос. херц. соколске жупе, рекао сам, да би дра Лазу Поповића, интелектуалног вођу српског соколства, он лично својим рукама обесио без имало устручавања. За његову етичку карактеристику нека послужи најзад овај случај. Преметачину куће обавио је код Глигорија Јефтановића Бошкић и капетан Пфајфер и прегледане списе уступили су сарајевском окружном суду. Да учини немогућим свог противника барона Коласа, управитеља административног оделења земаљске владе, иначе једног мађарског аривисту без много скрупула, шеф босанског правосуђа, Пољак Хмељевски, употреби ту прилику и даде, преко Бошкића, подметнути, да је у тим списима била и једна меница Коласова од 5.000 круна са Јефтановића жиром. Изишло би, онда, да је Јефтановић имао својих посебних рачуна, да држи у својим рукама шефа административног оделења, а да је Колас, не пазећи интересе своје службе, долазио до новаца где је могао и можда ма под коју било сену. Колас ради тога буде пензионисан. Изненађен и после узбешњен он потера читаву ствар до краја и доби потпуну задовољштину. На судски проведеној расправи 3. јуна 1918. установило се, да Пфајфер те менице није нашао при преметачини Јефтановића ствари и да је то проста подвала. На основу тога био је Бошкић доведен у теснац и, премда се од стране његова шефа, кога је овај из лако појмљивих разлога, штедео, кушало свим могућим начинима, да се његов положај олакша, он је ипак био осуђен на новчану глобу или на 10 дана затвора. Ето, у рукама таквих елемената били су животи толиких наших људи и њима се, на основу наведене наредбе врховне војне команде, било препустило да самостално могу "делити правду" и престављати стубове монархијске свести и власти!

  Судских војних осуда у прве две године рата било је врло много. Ми ћемо овде, према званичним образложењима у јавности, - јер до службених списа и читавог тока истраге не можемо доћи, а мртва уста не говоре, - изнети све, шта смо о том сазнали. Поједине казне са одузимањем слободе навешћемо кумулативно и издвојити само посебно карактеристичне случајеве. Осим тога, треба још навести да јустифицирања вршена по мањим местима. (Гацко, Билећа, Фоча, Вишеград) нису објављивана и да су ту све до данас није могао потпуно утврдити број осуђених на смрт, ни разлози због којих је то учињено.

  Осудом тврђавног суда у Билећи од 13. септембра 1914. осуђени су на смрт Перо Парежанин за злочин "неовлаштеног врбовања" и Милан Глоговац, за злочин сукривње у тој ствари, јер су наговарали неке људе да иду у Добрићево, "где ће сваки мушкарац од 15-60 година добити од Црногораца оружје". У Џилама су на смрт осуђени Максим Васиљевић и Милорад Милинковић "ради споразумка и припомоћи непријатељу". У Сарајеву су обешени: Мијат Петровић, "јер је од србијанских чета примио пушку, проводио их, те им дојављивао вијести о нашој војсци", Недо Орашанин "јер је подупирао непријатеља", Стеван, Младен и Марко Чизмић и Максим Чурић, "јер су подупирали непријатеља и јер су осим тога примили од непријатеља оружја", Милан Крсмановић, "јер је подупирао непријатеља, служио му као проводич, добављао му храну и заједно с њим пуцао на наш аероплан", Перо Вукашиновић, Стеван Ристановић, Лазо Анџић, Митар Вуковић и Јанко Спахић, "јер су непријатеља подупирали". У Тузли су суђени на смрт: Миливој Мађаревић, "јер се придружио непријатељу те га подупирао", Цвјетко Вујадиновић и Јаков Дрмоњић, "јер су примили од непријатеља оружја, те му били на руци", Цвијетин Филиповић, "јер је наговарао свијет да прими оружје од непријатеља, а сам се истом придружио", Радован Мијатовић, "јер се 16. септембра 1914. код Сребренице борио против нас у редовима непријатеља и бацао на оружничку патролу постаје Скелани бомбе". Све су те осуде, чије појединачне датуме нисмо могли установити, извршене пре 4. марта 1916., јер су цитиране у бањалучкој велеиздајничкој осуди, бр. 868/15., стр. 8990.

  До тог времена пало је код војног суда у Бања Луци 449 осуда ради политичких кривица са различитим казнама затвора. А ради чега се све тамо осуђивало показују ови примери. Осудом бр. 252/14 кажњен је Никола Ћосић, трг. помоћник из Приједора, ради ових речи: "Ја сам Србин и остајем Србин и не бојим се никога, ја свога краља Петра штујем, и ја га не дам вријеђати, ја га волим, као што и ви вашега краља Фрању Јосипа". Или, осудом бр. 342/14 суђен је трговац и тежак Милан Илић из Чатрње (кот. Бос. Градишка), ради тога што је ово рекао: "Ја сам Србин, ова земља српска и остат ће српска". У много случајева, где се наводе извесне речи, човек се не може тачно обавестити о њиховом значењу, али нема сумње да добар део отпада на увеличавања, на денунцијације и на провоцирања. Јер у оно доба било је сваком слободно вређати Србима све што се хтело, а и најмање реаговање у том тону за српске стране било је довољно, да се дође у затвор и под најтеже прогоне. Нема сумње, да су оба горња примера настала у таквој прилици, да су била нимало агресивна, и да је ипак осуда пала само против Срба.

  Веома је карактеристичан за војно судовање случај свештеника Вида Парежанина из Ластве. 31. јула 1914. пријавила је жандарска патрола, да је приликом преметачине Попове куће нашла у њој кило барута. 26. јула одредила је влада, да свак мора у року од 24 сата пријавити све што има код себе од оружја и муниције, иначе ће доћи под тешку војну казну. Наредба та објављена је, према службеној пријави 18, 14, 27. јула у Ластви и за предавање оружја и муниције одређен рок од три дана. Парежанин је изјавио приликом истраге, да је барут набавио хтијући правити рибњак, а деломично га употребљавао и за утишавање чела. 28. јула дознао је, да треба барут пријавити и предати; међутим, он је тог истог дана затворен. Разлога за судски прогон и осуду, према том, није било. Али је казна морала пасти. Генерал Браун одредио је кратко и без устручавања, да се 12. августа Парежанин "обеси као таоц", што је одмах и извршено. Потпуно невин свештеник је узбеснео ради осуде и доведен пред вешала кликнуо је српском народу и слободи. Кад је, дуго иза осуде, удовица покојникова, која је остала са осмеро незбринуте деце, затражила од епархијског савета своју пензију, власти су забраниле да јој се изда, "што јој се муж у задњем часу под вјешалима нелојално понио".

  У Требињу је осудом војничког суда од 4. јануара 1915. (К 127/14), осуђена на четири месеца тамнице, ради увреде величанства, Симана Лојовић, којој није било на пуних 11 година (рођена 22. јула 1903. године). Казну је одлежала у требињском котарском затвору.

  Митар Барзут осуђен је 7. септембра 1914. (К 25/14.) на четири године тешке тамнице, јер је суд без икаквих даљих истрага узео као "доказано", да је он изговорио неке речи, ради којих га је пријавио Видак Ћосић, једини сведок, и ако је Барзут тврдио не само да дотичних речи није употребио, него да тај дан није ни излазио из куће. У изјави против изјаве суду је било доста само то, да је пријавитељ католик, а пријављени православни, па да његова одлука буде одмах донесена на штету туженог. У призивној судској одлуци изрично се вели: "Das Urteil stutzt sich zwar auf die Aussagen des einzigen Zeugen Vidak Ćosić, es ist aber eine ganz freie richterliche Uberzeugung ob man dem Zeugen Glauben schanken kann oder nicht"

  25. новембра 1914. осушен је Стојан Херцег (ос. бр. 99/ 14.) на смрт само ради тога, што је мало припит казао, да "аустријски војници нису дорасли српским и црногорским". После је помилован на 15 година робије. 26. фебруара 1915. осуђен је на смрт на вешалима Јоко Бујановић (К 152/16), старац од 97 година, ради неких погрда Аустрије, и ако су га судски лекари као вештаци прогласили сенилним и према том не потпуно урачунљивим. После је и он помилован на 15 година робије и послан у Петроварадин.

  У Тузли су повешани ови људи: 24. августа 1914. свештеник из Козлука Петар Лазаревић; Василије Зечић, кнез из Ратковића (кот. Сребреница); из кладањског котара Милош Виторовић и Јово Ковачевић. 20. октобра обесише из кладањског котара "ради злочина против војске" учињена "дијелом тиме, што су хотимице пропустили, да поднесу пријаву о приближавању непријатељских чета, а дијелом што су угостили српске чете и хранили их, чинили им службу као вође, и дијелом на њиховој страни се заједно с њима борили и учествовали у пљачкању непријатеља и напокон због угрожавања муслиманског житељства, да ће им запалити станове, ако их драговољно не испразне": Божу Савића, Милкана и Мићу Зугу, Стјерана Бегу, Матију Горчиновића, Јову Јовановића, Тоду Вишњу, Саву Богдановића, Јову Тадића, Симу Ћурића, Митра, Перу, Николу, Данку Жугића, Јовицу Бркљу, Нику Поњарца, Марка Бркљу и Спасенију Бего. 30. септембра био је обешен саџија Марко Павлићевић из Тузле; 10. октобра Симо Петровић из Вишњице (кот. Власенице), после Пајо и Драго Матићи и Видак Пецовић из Тегара код Сребренице (13. октобра). Из рогатичког котара обешени су: Милија Вуксановић, Милош Средојевић и Петар Коњократ. Свима је суђено ради сувише опште узетог појма "злочина против војне силе".

  У Бијељини су обешени: Перо Симић из Црњељева 9. августа и 8. септембра Михајло и Душан Маринковић из Балатуна, јер да су сигналима обавештавали српску војску о аустријским кретањима. П. Симића, који се био случајно вратио кући из Србије, пријавио је као српског шпијуна кнез Ђоко Јовановић из Велике Обарске.

  У Сарајеву су, по осуди војног суда, 24. септембра били обешени Јошо Скакавац, кнез из Јабуке (фочански котар) и Никола Симовић из истог места и то ради велеиздаје "почињене издајством Црногорцима кретања наших чета". 2. октобра обешени су Јово Космук (сеоски сарајевски котар) и Илија Чудо из Горње Биоске (кот. Сарајево) ради "злочина против војске".

  У Мостару је обешен Јанко Ивезић из Невесиња, јер да је покушао дизати устанак.

  Васо Милишић из Требиња стрељан је 10. априла 1915. у Дубровнику са овим образложењем, које је било јавно плакатирано. Он да је "покушао дне 3. травња о г. у разговору с другим особама да побуди мржњу и презир проти јединственој државној свези монархије и војној сили, те бијаше тога ради по приеком суду домобранског суда ц. и кр. заповједништва тврђаве и ратне луке у Ерцегновоме дне 9. травња 1915. осуђен на смрт стријељањем!" За ту кривицу, по нашем § 142. к. з, он би иначе могао бити суђен највише између 3-5 година.

  22. јануара 1916. обешен је у Сарајеву Малиша Савић из Булатова код Чајнича, "ради злочина противу војне силе". 17. фебруара обесио је Видак Шошић, живодер, 11 људи, а џелат Алојз Сајфрид 23. фебруара 9 људи у Требињу, који су били нађени у Црној Гори, где су били пребегли првих дана. Стари црногорски капетан Петар Радоман, који је преко двадесет година живео у Ластви као емигрант, био је најпре обешен, а како за дуго није умро, би поново на вешалима стрељан. Аћим Бјелогрлић из фочанског котара би 21. фебруара 1916. стрељан у Сарајеву. "Он се своједобно прикључио непријатељу те је за њега обављао оружничку службу". 27. марта стрељан је Перо Топаловић из Оскоруше (вишеградски котар), "јер се као комитаџија прикључио непријатељу". 18. маја стрељан је Анђелко Станић, сељак из Маргитића (рогатички котар), "који је за вриеме непријатељске инвазије ходао преобучен као Црногорац, оборужан пушком и обављао шпијунашку службу у корист непријатеља. Надаље је с осталима пуцао на један ц. и кр. аероплан, који је кружио над Рогатицом". 4. септембра 1916. обешен је у Сарајеву Андрија Ћушкић из Челебића (кот. фочански), што се придружио Црногорцима и учествовао у борбама против Аустријанаца.

  Ухваћен при повлачењу српске и црногорске војске био је обешен у Требињу 2. јуна 1916. Михајло Радовић с Пала.

  У Грацу вожена је 15. новембра 1916. расправа против Алексе Зекића, кнеза из Видова (тузлански котар). "Био је оптужен, да је у јесени год. 1914., за једне провале српске војске, као проводич једној српској банди комитаџија показивао пут у различита мјеста по Босни те дао повода, да је било ухваћено 27 аустријских војника муслимана, као и потакнуо, да су били на барбарски начин смакнути". Обешен је 23. децембра 1916. Није ли се у том случају радило о освети за ранија зверства тих војника?

  У јуну 1915. ушло се у Стоцу у траг једној организованој усташкој акцији. 5. јуна ухваћени су у Хргулу четници Ђорђо Вулић и Радоје Драговић. Остале усташе били су сакривени у чувеној Бршљан пећини. Аустријске власти употребише сва средства да присиле Вулића и Драговића на издају својих другова и цијеле акције. Познато је каква су средства аустријске власти у оваквим случајевима употребљавале и колико је требало самопрегора, свијести и величине духа да им се могло с успјехом - па ма и под цијену живота опријети. Кад су свезаног Ђорђа Вулића довели жандари више пећине да каже и открије своје другове, - он се управо наднаравном одлучношћу са једне страховите, вртоглаве висине суновратио са пећине са покликом: "Спасавајте се, браћо, ја гинем!" и разлетио се негдје у дубинама клисура на комадиће". (Народно Јединство, бр. 97, 1919.). Радоје Драговић је стрељан 24. јуна 1915. у Стону.

  У Биљезима код Бајине Баште стрељани су у присуству једног мајора и једног капетана, ваљда по некој осуди, Срби сељаци Раде Ђурић, Митар Јефтовић и један брат Обрада Јовановића, сви из сребреничког котара. Сви су они од босанских "штрафуна" били дигнути из куће и одведени тамо на губилиште, а да се до данас не зна прави разлог за то.

  Војнички политички осуђеници, измешани као и код грађанских судова са најобичнијим зликовцима, налажаху се у већем броју у Новој Градишци. Ту су прости зликовци Мађари и Немци изигравали патриоте према нашим људима и било им је потпуно слободно, да те "велеиздајнике" вређају на најсрамотнији начин. У Мелерсдорф, у Чешку, слати су, осим атентатора, и друга војнички осуђеници из наших крајева као свештеник Јово Давидовић и др. Ђоко Богојевић. Како им је било ту и у Терезијенштату види се најбоље по том, што од свих атентатора није нико изнио живе главе осим Васе Чубриловића и Цветка Поповића "Све до сазива парламента", вели један извештај "није им било никада дозвољено примати посјете, па ни од најближих рођака. Једном је брат једнога осуђеника дошао из Босне, али се је морао вратити не видјевши брата. То је у очитом протусловљу са прописима, јер наредба за војничке казнионе одређује посве јасно, да сваки ухапшеник има право на посјете и то у првој трећини казне једанпут у осам тједана, у другој трећини једанпут у шест тједана, а у трећем свака четири тједна". (Hrvatska Riječ, 1917, бр. 203.).

  VII
  Интернирци у Добоју.

  Кад је аустријска војска, заједно с Немцима и Бугарима, продрла у јесен 1915. године у Србију, а српска војска морала пред њима нагло да се повлачи, остало је у земљи врло много бегунаца из Босне, који су се за бојева у 1914. години склонили у Србију и сад не могли да се спасу. Исто је тако после било и у Црној Гори. Највећи део тих породица био је током 1914.-1915. експатриран и имање им заплењено, чим су аустријске власти сазнале за њих, одмах их почеше тражити, прогонити и слати у Босну, где су имали бити, премда експатрирани, посебно суђени. Скупљане породице слате су понајвише у Плевље, где им је било одређено сабиралиште, а одатле су онда отпремани у велики добојски логор.

  Пут од Плеваља до босанске границе био је страшно напоран. Цесте су биле оштећене и местимице једва пролазне, пут дуг, а сви затвореници, понајвише жене и деца, изморени ратним невољама, бежањем и многим претрпљеним мукама. Војницима од пратње беше наређено, да не смеју имати никаквих посебних обзира према њима и нипошто дозволити, да кога нестане. С тога су они, кад би ко обнемогао и застао на путу, убијали дотичног, да процес буде најлакше упрошћен. Са Увца се, онда, требало ићи железницом, али како је и ту пруга била оштећена, возило се без прекида истом од Устипраче. Сви, жене, старци, деца, превожени су у отвореним вагонима, при чем су много патили од глади, жеђи и зиме и посебно од стида, да жене, пред људима, врше нужду у истом вагону. Први транспорт, око 600 особа, највише жена и деце и нешто србијанских војника, стигао је у Добој 27. децембра 1915.

  У Добоју су били смештени у дрвене бараке, које су пре служиле као коњске болнице и биле заражене од коњских болести, нарочито од сакагије, и никад недезинфициране, нити уопште чишћене. Ђубрета је било на товаре. Непопођене и без пећи бараке су имале да у то доба године приме изморене и ослабеле људе, којима нису дали ни кревета, ни покривача, нити ишта уопште, чим би могли да одоле зими. Кад су транспорти учестали смештено је у поједине бараке 800-1000 људи, који су тамо спавали у јаслима и по ђубрету, чак и без сламе. Ту у баракама, из којих се нипошто нису смели удаљавати, морали су људи вршити и нужду, да окужени ваздух учине још несноснијим. Тек после дугог времена направљене су им неколике латрине у близини барака. Оне су биле под ведрим небом и сироте жене морале су вршити нужду на очиглед других и бити изражене најгнуснијим примедбама мађарских војника, који су чували стражу. У баракама све је врвило од инсеката свих врста. Људи нису имали довољно воде ни за умивање, а камо ли за прање, и ако је Босна текла 10-15 метара испод барака. Просто им нису допуштали да дођу до воде. После, кад је наречено неко радикално чишћење, вршено је без икаквих обзира и без имало осећајности. Војници су скидали жене и девојке до коже, стригли им косу на глави и по телу, не зазирући при том ни од најбестиднијих чина око гениталија, тобоже да посао буде дефинитиван.

  Из сарајевске војничке команде била је стигла резерватна наредба, да се с тим интернирцима мора поступати најстрожије. То се осетило најпре на храни. Првих шест недеља, у највећој јануарској и фебруарској студени, морали су ови јадници ићи из барака, (као да се у њима није дала импровизирати кухиња!) по три пута на дан, по киши, снегу и блату, по километар и по, до добојске железничке станице, да ту приме свој бедни оброк. Ићи су морали сви, чак и старци и нејака деца, без икаква изузетка. Храну је давао добојски гостионичар Штрајц, један бесавестан човек, који је себи ставио за програм, да на рачун живота ових бескућника стече што већи капитал. Власти му при том иђаху на руку у сваком погледу. Одрасли су имали да добивају сваки дан по комис и по, али је често пролазило без хлеба и по недељу и више дана. Деца су добивала знатно мање. За ма какву ситницу интернирци су били кажњавани тиме, да им се одузимао хлеб, што је ишло само у прилог надзорнику нареднику, који је тај заплењени хлеб продавао војницима у својој кантини и имао пуно разлога, да те казне буду што чешће и што многобројније. За јело људи нису добили ни дрвених ни лимених чанчића, него су морали узимати чорбу у прљаве кутије од конзерви. И то какву чорбу! Кад је лекар, др. Гебер, видео ту чорбу и дао просути три кутије, да им види садржај, казао је, да он у таквој води не би дао ни да се перу његове чизме! Да ту ужасну храну чим било поправе, јер је глад била страховита, - догађало се чак, да је мајка била мртва, а дете још увек кушало да је разбуди иштући у плачу хлеба! - продавали су људи, нарочито интернирци из Србије, све што су код себе имали, а понајвише своје злато, које су им за багателу одузимали. Особито се истицао "три том управитељ кухиње Хофбауер, пензионисани железнички чиновник из Добоја, који је знао много тога добити и бесплатно од невештих, намучених и испрепаданих људи и жена. Трговину са златним новцем водили су с нарочитом страшћу и официри, који су имали посла са логором. Интернирцима је одузето, без икакве оштете, и све, што су са собом имали од бакра (16.000 кила). Отимане су им, исто тако, и српске банке; сам натпоручник Артур Лансер одузео је србијанским женама и деци 20.000 динара у банкама. Наравно, да се онда тим није могло много помоћи ни код прехране, бар за највећи део патника не. Треба уз то знати, да је од прописане месне квоте за интернирце заустављао себи сваки дан натпоручник Лансер четири, а спомињани Хофбауер по два кила меса. Осим тога, премда су имали своју војничку храну, суделовали су подофицири и војници из канцеларије на храни интернираца, природно сви на њеном бољем делу. На рачун интернираца храњене су чак и свиње (20-30 комада) заповедника логора!

  Један натпоручник и заставник од команде логора често су пута, по дану и по ноћи, одводили себи у стан девојке и невесте и мучили их и били тамо врло брутално, кад не би хтеле да им се подају. То се догодило, међу другима, и Стани и Василији Цвијетића из околине Гласинца. Један лечник, Мађар, који је имао по заповеди дра Хоучока да води надзор над купањем интернираца (иза појаве болести, у доба "рефорама"!), употребљавао је често ту прилику, да силује коју женску. Тако је, међу другима, обешчастио и једно недорасло дете, Љубицу Копривицу из Гацка, девојчицу од непуних 12-14 година.

  Кроз добојски логор прошло је од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године 16.673 мушких и 16.996 женских особа и деце из Босне и Херцеговине; 9172 србијанска и 2950 Црногорских војника, грађана, жена и деце. Свега дакле 45.791 особа. Одатле су, деломично већ у фебруару 1916., почели слати неке у друге концентрационе таборе, неке кућама, а многе у тамнице. Србе из Босне и Херцеговине слали су обично у Шопроњек у Мађарску. У самом Добоју вођене су многе истраге против њих, највише од жандара, који су се, по свом обичају, врло често служили окивањем, "привезивањем" о гране и немилосрдним ударцима. Карактеристичан је поступак и при одашиљању транспората. Кад је која партија имала да оде, удешавало се обично тако, да је по ноћи стизала наредба, да се састави конскрипција. Кад би та била готова, често око поноћи, изгонили би све људе, старо и младо, велико и мало, на поље из барака, у студену ноћ, где би онда, пошто би по 2-3 сата чекали официре, почињали са прозивањем, претраживањем и разлучивањем. Сам транспорт никад није отишао из Добоја пре 6-8 сати у вече. Сироти људи морали су тако, без икакве стварне потребе, чекати по читав дан и ноћ на студени, да само господа из канцеларије немају ни час журнијег посла. То се није изменило чак ни онда, кад се видело, да при сваком транспорту буду по 1-3 особе мртве. А што је било још тужније, обично би тад растављали дену од родитеља, с намером, разуме се; па би луду, беспомоћну децу слали у Мађарску, мајке остављали у Добоју (или обратно), а очеве водили или у војску или у затвор. Задњи транспорт из Добоја отишао је 4. фебруара 1917. године.

  Сасвим је природно, да је у таквим приликама морталитет морао бити у логору ужасан. Болнице су биле врло примитивне и малене тако, да велик део болесника није у њима уопште могао добити места. Умирало се најпре појединачно, па после све више и више, по 10,15, 20 на дан, док једног дана, 5. априла 1916., нису умрле 92 особе. Мртваце су сахрањивали с почетка у појединачним мртвачким ковчезима, после у великим заједничким сандуцима, а најпосле, кад је број бивао све већи, трпали су их у гомилама на отворена кола и возили их онда тако, на ужас грађана, кроз читаву варош. Према наводима у протоколу пријављених умрлих, које је свештеник опојао (али није сигурно, да су ту наведени сви случајеви), умрла је у Добру у тим баракама од 27. ХII. 1915. до 1. V 1917. године 2901 особа. Само једног месеца, од 2. IV до 1. V. 1916. умрло је 643.

  Људима је било забрањено, да се ма коме туже на свој положај. За тај се, у осталим, није нико ни бринуо, чак не ни они, који су тобоже долазили, да прегледају логор. Тек, кад је епидемија тифуса узела страховите размере и смрт проговорила и одвише гласно, настале су неке мале промене на боље и учестало је са одашиљањем интернираца кућама или на друга места. А колико се и после много пазило на здравље и животе њихове види се из овог факта: 4. фебруара 1917. отишло је у Шопроњек 14 деце, 10 жена и 5 људи. И ако је међу њима било и деце са једва четири године, ипак су сви, у то доба године; послати из Добоја у отвореном вагону, као да баш за њих није било нигде другог места.

  VIII
  Интернације у другим местима.

  Осим Арада и Добоја, где је био интерниран велик број Срба, мушких и женских, било је још и других места за интернације у Угарској, Аустрији и самој Босни. Ми ћемо их навести редом са подацима, које имамо о њима.

  Жегар код Бихаћа. Ту су с почетка рата довођени најпре људи из најближе околине, после из западне Босне, а најзад почетком 1915., кад се осетила опасност од Талијана, људи и из других крајева, понајвише из Бијељине, Зворника, Сарајева, Мостара, Невесиња и Требиња. 18. августа 1915 послата су овамо из Арада 394 човека. Ту су интернирци били подељени у две групе, у оне, који су храну, веома оскудну уосталом, плаћали из властитих средстава и били поштеђени од присилног рада и у оне, који су јели из "државног" казана и вршили све послове. Искоришћавани су били и једни и други; први од привилегисаног и јединог кантинера, који је имао својих рачуна са надзорним особљем, а други од бездушних стражара и послодаваца. Бараке за спавање биле су препуне, а место кревета служили су унаоколо у собама испод зидова постављени и мало од земље одигнути ћепањци, застрти танким ћебетима, без сламњача. Кретање је било ограничено и није се, на пример, дозвољавало ићи из једне бараке у другу, или сести где на траву, у хлад, или под какво дрво. Поступање с људима било је с почетка врло сурово. Неког Борозана из Илића код Мостара, који је био ту доведен, испребијали су жандари толико, да му је између ребара настало гнојење и да је, после, морао бити оперисан. Свештеник Ђорђо Умићевић из Сводне (кот. Бос. Нови), који је најпре много претрпео као таоц на железници, био је овде интерниран од 4. децембра 1914. до 7. фебруара 1916., све док нису потпуно постали јасни знаци његове парализе. Измучени човек, често довођен до очајања, померио је потпуно свешћу и умро 22. августа 1917. У Жегару је умрло до краја 1915. године 16 људи, понајвише из источних котарева.

  Талерсдорф. У "Hrvatskoj" бр. 857. од 1914. преведена је једна белешка из листа "Grazer Volksblatt", коју вреди овде пренети: "U nedjelju je (6. септембра) љta vlakom, a љta pješice do deset tisuća ljudi došlo na strieljanu u Talersdorf da ondje vide internirane političke zločince i veleizdajnike Ova svjetina je te zlikovce gledala s najvećim ogorčenjem, te je svom ogorčenju dala oduška i glasnim prosvjedima protiv izdajica domovine Među uhapšenicima pojavilo se vise slučajeva ozbiljnih bolesti Jedan arhimandrita je preminuo, te je na mjestu pokopan. Svi internirani ostaju na mjestu, gdje sada borave, jer ih se iz sanitarnih obzira ne može razdijeliti u grupe i porazdijeliti u razne krajeve Odaslano je službeno povjerenstvo, da izvidi bolest i poduzme sve sanitarne mjere"

  Туроњ. У једној интерпелацији дра А. Корошца и другова поднесеној у 60. седници XXII. сесије аустријског парламента (19. фебруара 1918.) овако се описује то место: "Једна група ових (интернираних) несрећника - 450 особа - затворена је у стару, давно напуштену касарну или боље караулу бивше Границе, у Туроњ. Осим те касарне нема тамо више никакве зграде. На кули није било никаквих прозора и по том се може мислити, у каквом се стању налазила та зграда. Ту су они провели 125 дана - дакле преко четири месеца - и добивали су као храну из дана у дан 20 кила старог граха и ништа више. Од глади, студени, прљавштине и оскудице умрло је у тој пустињи 30 особа".

  Шопроњек. Тамо је из саме Сребренице и нај ближе околине одведено 36 особа, међу њима 20 жена. Једног од њих, Цвјетка Томића, натерало је свакодневно злостављање да сконча живот. Отишао је у једну стају и ту се почео ножем клати. Глађу и прекомерним присилним радом изнурен беше толико ослабио, да је пре пао у несвест, но што се могао заклати. 1916. године би ослобођен, али је на путу кући умро у Броду, кад се прегладнео најео хлеба. У Шопроњек су, у главном, упућиване жене и деца из источних крајева Босне и Херцеговине, и ту је велик део заглавио од изнурености и патње. Једно време било је наших интернираца тамо око 8000.

  Нежидер. У Нежидеру су били интернирци из Србије. Њихове патње тамо описао је доста живо, и ако не с много укуса, Мил. К. Н. Расински у књизи Нежидерска епопеја, Нови Сад 1919. Крајем 1915. године тамо је преведено из Арада и 430 интернираца из Босне и Херцеговине. Ови су добили посебне бараке и нису долазили у нешто ближи додир са Србијанцима. Стање босанских интернираца, сравњено са оним првашњим у Араду, било је знатно боље, и ако ни сад довољно човечанско. У влажним, на самој подводној земљи подигнутим баракама, са излупаним прозорима, које нико није оправљао, они су провели читаву зиму мрзнући се без огрева. Храна је била недостатна и неукусна, исто као и код Србијанаца, и поступак с људима не много обазривији. Из Нежидера је један део интернираца пуштен кућама, а други, око 120, са протом Душаном Кецмановићем и Ђорђом Пејановићем, упућен у Шопроњек, где су хигијенске прилике биле најповољније. То је било у априлу 1916. године.

  IX
  Прогонства грађанских власти. Ратно судство.

  У очи оног дела, кад је предан ултиматум Србији (22. јула) почеле су преметачине у многим соколским друштвима Далмације и Босне, а на дан ултиматума и сама затварања појединих личности, не само функционера разних националних установа, него и неких новинара. У Сплиту је распуштен "Хрватски Соко", а његов тајник др. Б. Г. Анђелиновић затворен, исто као и Нико Бартуловић, уредник Slobode и Оскар Тартаља, уредник Zastave. У Бањој Луци бише затворени Мића Баслаћ, Драго Дакић и мало после Стево Мољевић, одборници "Српског Сокола". Кад је објављена мобилизација, као за време скадарске кризе 1913. године, распуштена су сва српска друштва у Босни и Херцеговини или им је, у блажим случајевима, обустављено свако деловање. Како су биле разрушене штампарије опозиционих листова за време демонстрација били су већ онда стали Српска Ријеч, Народ и Отаџбина, а после 25. јула забрањени су и престали и сви други српски листови У Босни и Херцеговини осим Истине, српског органа владине странке. Наскоро је, међутим, спречавана да каже извесне преко нужне ствари у обрану народних интереса, престала и она. У Хрватској је исто тако неко време таворио и Нови Србобран, па морао стати, док су многи други листови били изрично забрањени 27. јула, као Српско Коло, Привредник, Slobodna Riječ (социјалистичка), Narodno Jedinstvo, Oslobođenje, Vihor, сви у Загребу; Pravo Naroda у Шиду, Sloboda у Варадину; Svjetlost у Винковцима, Hrvatski Branik у Митровици, Podravska hrvatska straža (после дозвољена) и Napred у Копривици На 10. јула затворена је већ сесија босанског сабора, тобоже да се добију слободне руке према неким Србима посланицима. Сви су опозиционалци, без разлике странака, били затворени као таоци. Исто се догодило и са Србима посланицима у хрватском, угарском и аустриском сабору (председник хрватског сабора др. Богдан Медаковић везан је из Опатије доведен у Загреб) и са многим Хрватима, који су били, ради свога уверења о народном јединству, непоћудни режиму. Од дра А. Тресића-Павичића чули смо, како се при том с њима поступало, и ако је њих све још штитио имунитет. Настало је време, кад су власти могле чинити све, што су хтеле.

  С нарочитом енергијом пошло се затим, да се истру све особености српске културе и српског национализма. Одмах су, с даном мобилизације, затворене све српске школе у Босни и Херцеговини, Хрватској и Славонији, а српски учитељи готово бачени на улицу. Зграде су деломично разрушене, деломично узете за војску, а један део је преузела влада за народне опште школе. Још пре забрањена је српска застава. Наредбом од 26. јула изрично су укинуте и крене славе у дотадашњој традицији. Чак је објавом владиног повереника у Сарајеву од 6. августа 1915 забрањено и ношење "србијанске" шубаре, што има мотиве "без двојбе политичке нарави".

  3. октобра 1914. бр. 25826 забранила је хрватска влада ћирилицу у основним школама. Остала је облигатна само за православне од другог разреда унапред, "поради обуке у науку вјере". 13. октобра укинута је ћирилица и у средњим школама. У Босни и Херцеговини издата је та наредба тек 11. новембра 1915.; њом је ћирилица била потпуно искључена из службеног саобраћаја. Наредбом хрватске владе од 5. новембра 1914., бр. 28428, замењен је дотадашњи назив матерњег језика "хрватски или српски" у само "хрватски". Најзад је 3. јануара 1915. банском наредбом, бр. 8422, укинута ћирилица код свих земаљских области и уреда.

  У Босни и Херцеговини почело се и са затварањем државних школа, које властима ради ђачког духа у њима, беху непоћудне. Закључком заједничког министарства финансија од 3. септембра 1914., бр. 968, затворене су на годину дана гимназије у Мостару и у Тузли, и то "ради непрестаних ђачких немира и изгреда, па чак и жалостних појава антидинастичких и антимонархијских, које су особито у задњој години избиле на јаву". "Сваки ће прави пријатељ свога народа и своје државе" вели се тамо "одобрити ове мјере, јер је кудикамо боље, да и немамо средњих школа, него да нам из њих излазе безначајници, душмани јавнога реда и мира, зло и несрећа по своје родитеље и по своју земљу".

  Са сличним образложењем распуштен је 6. фебруара 1915. и босански сабор. Једном наредбом зај, министарства финансија од 22. октобра 1915., бр. 1102, босанској влади беше, истина, стављено у дужност, да образује неко "савјетовно повјеренство", "које, састављено од искусних, у прилике земље упућених људи, стоји уз земаљског поглавара као савјетовни орган за важна питања управе", али је босанска влада ту наредбу пренебрегла и оставила неиспуњену све до 1917. године. Није хтела, да има у тим временима никакве, ма и узгредне, контроле уза се. Кад је 1917. питање босанског сабора постало врло актуелно влада се сетила те наредбе и нудила је то поверенство као замену за сабор, што је било једногласно одбијено, јер нико није желио да се сматра помагачем у изигравању и излучивању устава у земљи.

  Власти су се биле особито окомиле на народну интелигенцију, посебно на свештенике и учитеље. Мало је било и других, који су били поштеђени од таоштва и интернације, као и касније од затвора. Сам поглавар земље, Стјеран Саркотић, рекао је у свом јавном говору 12. фебруара 1915. бањалучком митрополиту Василију Поповићу: "Свештенство, позвано да негује душу народа, отровало је ту душу, а учитељство, коме је било поверено васпитање духа, тај дух. Ја поздрављам народ, и ако истина и на тај народ пада сад одговорност за оно, што се догодило, али су ипак главни кривци они, који су народ завели, свештеници и учитеља". (Bosn. Post, бр. 40.). У 251. бр. полузванична Bosnische Post, поводом бањалучког процеса, развила је ту мисао још шире. "Велики део српске интелигенције седи данас на оптуженичкој клупи. Људи, који су за своју домовину могли учинити неизмерно много, да су своје способности употребили зато да зидају место да разарају. Они су тражили спас и напредак свог народа у његову револуционирању место да приведу позитивном послу снаге што у њему дремају. Они су тешки злочинци као велеиздајници према монархији, којој припадају, а још тежи злочинци према властитом народу... Свештеници и учитељи, лекари и адвоката, па чак млади суци и чиновници беху, који свој утицај на народ ставише у службу својим велеиздајничким циљевима. Под маском народних пријатеља и културног подизања својих сународника они су систематски тровали народ и направили га велеиздајницима и бескућницима".

  Против свих српских организација већег значаја почели су одмах политички и судски прогони. Хтело се под сваку сену доказати, да је српски национализам у Аустро-Угарској импортиран из Србије, да је настао свесном агитацијом и да га, према том, као опасна по државу треба спречавати свима средствима. У оптужници државног одветништва у Бањој Луци у великој велеиздајничкој парници против Васиља Грђића и другова нарочито се устало против свих оних, који су себи стављали у дужност, да у народу јачају народну свест, и то се образлаже просто овако: "Српска народна свијест! Ријеч, која велику улогу игра у српској пропаганди, јер се овдје и у разним другим згодама толико истиче, и добила је такав садржај и опсег, да се с њом морамо потање забавити, како би се исправно сватиле неке појаве у великосрпској пропаганди. У појму те ријечи лежи сав програм. Српска народна свијест, коју треба свакако јачати, идеја је заједнице свих Срба, коју треба остварити помоћу самосталне краљевине Србије, српског Пијемонта. Том идејом мора бити прожет сваки Србин и за њу уложити сав свој рад. То треба да буде циљ сваког појединца, а и цијелог друштва". (Стр. 30.) Тако су се хотимице мешали појмови радикалног национализма са чисто теоретским питањем развијања народне свести, са тврдом намером, да се ово друго осумњичи првим и тако онемогући сваки такав рад у народу. То је била стара метода сумњичења у политичкој потреби врло радо примењивана из Беча преко својих људи. Овог су је пута проводили франковци. Занимљиво је, у тој идеологији, сравнити доњи став споменуте оптужнице са образложењем укидања савеза српских Земљорадничких Задруга у Хрватској, које је издано од судбеног стола 15. маја 1915. бр. 13229. У њему се вели: "Iz pisanja "Privrednika"jasno se razabire, da je savez srbskih zemljoradničkih zadruga već od prvog početka svog djelovanja razvijao svoju agitatornu djelatnost u pravcu velikosrbske propagande među svojim zadrugarima, prikrivenim načinom i raznim pravcima. Širi i goji među pučanstvom grčkoistočne vjere nastanjenim u kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji putem raznih pjesama, koje su unešene iz Srbije u raznim člancima srbsku poviest, redovito i isključivo o svim događajima, koji govore o seobi Srba, o bivšem srbskom carstvu, o caru Dušanu, caru Lazaru, Devet Jugovića, o boju na Kosovu i u obće o junacima, koji su bili znameniti u radu za veliku Srbiju, te poziva narod, da se ugleda u primjer tih junaka, znamenitih Srba, kao svojih nacionalnih ideala, koji su radili na uskrišanju Dušanovog carstva, za veliku Srbiju. Ovim djelovanjem nastoji ta zadruga, da preko ovog svog organa "Privrednika", probuđuje među svojim zadrugarima svjest, te ih odgoji za misao, da se smatraju sastavnim dijelom jedinstvenog srbskog naroda, koji nazivaju "celokupno Srbstvo" i da se svaki pojedinac grčkoistočne vjeroispoviesti u ovim kraljevinama smatra istovjetnim sa onim u Srbiji". На 1634 стр. оптужнице бањалучке налазе се ове речи: "Донашањем разних пјесама као и писањем чланака, који се истичу својом тенденциозношћу, упознавао се српски живаљ ових земаља (Босне и Херцеговине) са српском повјести особито са оним догађајима, који говоре о бившем српском царству, о цару Душану, Лазару, о српским јунацима, Краљевићу Марку, о боју на Косову као и о другим изразитијим личностима, које су се истакле у раду за велику Србију, које су се бориле за јединство српског народа и за ускрисење Душановог царства, те се онда особито наглашава, које су земље припадале Душановом царству, које још нису ослобођене, и у којим земљама живи српски живаљ. Тиме се је међу српским живљем ширила и његовала мисао, да су и они саставни дио јединственог српског народа и да се сваки Србин сматра истоветним са оним из краљевине Србије".

  Суд се у Босни и Херцеговини дао потпуно у службу антисрпске политике и дуг низ процеса јасно сведочи, у ком се духу расправљало и како се судило у њима. Ми ћемо један део њих приказати у овом прегледу.

  Код окружног суда у Сарајеву осушена је 26. јуна 1915. др Стака Бокоњић на две недеље затвора без признања олакшица за политичке кривце с тога, што је писала свом брату Бранку Чубриловићу у Бању Луку, да им је брат Вељко, који је био обешен ради судеоништва у атентату на Франца Фердинанда, "био јунак и мирно умро". Врховни суд повисио је одлуком од 1. октобра 1915. ту казну на шест недеља. У осуди се наиме узело, да је она тим речима славила и само дело покојниково: "Kad se uzme na um, da to piљe sestra veleizdajnikova, koju svjedodžba o njezinom ponašanju u političkom pogledu prikazuje u vrlo nepovoljnom svjetlu i koja sama priznaje, da je bila predsjednica ženskog antialkoholnog društva "Pobratimstva", te potpomažući član "Srpskog Sokola", a političke tendencije ovih društava su i u javnosti iz dosad provedenih veleizdajničkih parnica dobro poznate, da nije teško ni motiva djelu, koje se optuženoj u grijeh upisuje". А ипак, у тој истој осуди њој се одричу права за политичке кажњенике, и ако се тако изрично наводе политички мотиви за то дело и ако су њен брат и остали атентатори били суђени ради велеиздаје, а не ради уморства. То одбијање образлаже се тим, јер "nije hvalila koji politički zločin, već kako to prima i presudni sud zločin umorstva". (Отуда бр. 1185.).

  Петар Радаковић суђен је на основу § 329 код окружног суда у Бањој Луци 16. августа 1915. ради тога, "љto je prigodom bakljade, koju je društvo "Fadilet" priredilo Njegovoj Preuzvišenosti poglavaru zemlje (О. Потјореку), kada je publika klicala "Živio", više puta riječi izgovorio: "Dolje s njime, lane je kasap bio". 10. октобра 1914. суђен је исто у Бањој Луци Стеван Стијаковић, тежак, на основу § 141 (увреда величанства), што је казао: "Погину ваш мали цар и Спасоја Косић, па неће се земља преврнути, ако су погинули". Јован Самарџић суђен је по § 142 6. марта 1915. ради неких својих карата писаних његову рођаку Тодору Самарџићу поводом скадарске кризе из 1913. године, дакле ради ствари које су изгубиле сваку актуелност и биле без икакве опасности за ред у држави.

  Занимљиве су у том погледу и неке осуде штампаних дела и извесних писаца српских и словенских. Ради велеиздаје заплењене су Песме Војислава Илића, јер "у пјесмама упозорује писац на сјајну прошлост Србије и на њезину пропаст, као и на то, да се дијелови српског народа, што су под управом аустроугарске монархије, налазе у ропству, па да их треба ослободити и да ће се то постићи на тај начин, што ће се најприје ширити међу народом идеја слободе и мржње на тиране т. ј. против управе аустроугарске монархије, а онда да се доћи до тога, да се потлачени народ сам прихватити за бритки мач, осветити се тиранима и извојевати слободу, јер да садашњост додуше служи тиранима, али да суди само будућност, а та да припада народима". Осуда је изречена 3. априла 1915. Пресудом сарајевског окружног суда од 15. октобра 1914. "proglaљen je propalim". Толстојев спис у преводу Ј. Максимовића О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији. Ту се Толстој бави "isključivo aneksijom Bosne i Hercegovine austrougarskoj monarhiji, te tokom čitavog razlaganja, osobito pak na stranama 7, 8, 9, 13 i 14 ističe, da je prisvojenje tih zemalja podjarmljivanje, otimačina i grubo nasilje. Uz to neopisivim pogrdama i porugama nastoji razdražiti na prezir i mržnju protiv te aneksije, protiv pripadnosti Bosne i Hercegovine austrougarskoj monarhiji. U razlaganju, kako bi se takovom podjarmljivanju i nasilju moglo doskočiti, i kako bi se mogle uništiti sve smetnje i poteškoće u Bosni, poziva, potiče i nastoji zavesti na neposlušnost i otpor protiv zakona o obrani i protiv naredaba što važe na području Bosne i Hercegovine".

  Колико се водило обзира о људском поносу и о сталешком достојанству појединих лица види се добро из ове белешке, коју је 6. новембра 1914. донео Hrvatski Dnevnik: "Riљćanski popovi. Kako nam očevidci pripovijedaju, sinoć su brodskim vlakom dovedena ovamo tri rišćanska popa. Koji su to do ovaj čas nijesmo mogli saznati. No morali su nešto grubo počiniti, jer su im osim ruku bile svezane i noge". А како се поступало с људима "иначе сведочи овај случај 9. августа 1914. затворени су Игњат и Ђоко Гудељ у Покрајчићима (кот. Требиње), а у исти им је мах, према судском спису 30/14 Требиње, запаљена и кућа. Велимир Мандић прича да је сам видео, како су у сарајевској полицији тукли атентатора Недељка Чабриновића. Сам шеф полиције Виктор Ивасиук "несретном човеку клекао на прса, једном га руком ухватио за грло, док му другом слаже апашке боксере у слабине и дере одело". ("Босна у ланцима", 27.). За друге казује ово: "Нас мучише жеђу, а оне у дворишту гледањем у зажарено летно сунце по цео дан. Неким опет правише оловком тачке у зиду, у које морадоше јадни људи гледати све дотле, док их не би вртоглавица ухватила, а тад би их дизали, тукли, и опет силили на гледање у тачку или сунце. У соби, у којој сам био ја, беху сами "велеиздајници". Пандури би доводили међу нас пјану градску факинажу да нас терорише и изултира. И факинажа би нас уз псовку српске мајке, цркве, крене славе и т. д. злостављала под заштитом полицијских револвера. Једнога дана убацише међу нас пјана неког муслимана. Чим уђе залети се међу нас и псујући нам све што је знао удари шофера неког песницом у прса таковом силом, да се овај на земљу срушио. Кад је један од нас проти томе иступио тргоше "витешки" пандури сабљетине и замало те не попрскаше тамницу крвљу нашом". (Сп. д., 38.).

  За начин босанског судовања за време рата врло је карактеристичан овај случај. Два муслиманска момка, Милош Врабац и Мехмед Соколовић из Кута, срету једног дана, крајем 1914., сељака Димитрију Гољана из Долине (кот. Рогатица). Задрже га, наравно, одмах и огласивши га за комиту тражаху од њега, да им се тобоже легитимира. Човек је тај доиста био у војној служби у залеђини и показао им о том чак и писмену потврду. Та овима није требала. Пошто су га оборили на земљу и испребијали вежу му руке својим шалом и затраже, да њима даде све паре што има уза се. Одузеше му сав новац (20 круна) и једне опанке из торбе и онда га оставише на ледини. Гољан пријави ствар жандарима и умре после шест недеља. На суду, у Сарајеву, 15. марта 1915., бише оба момка осуђена само по четири месеца затвора и та неправедно блага осуда мотивисана је "општом узбуђеношћу због рата". "Чињеница, да су комите доиста упале у земљу и у завичају оптужених вршили многобројне грозоте, оправдава њихову узбуђеност, у коју су дошли, кад су угледали њима сумњивог Србина где се упутио у њихово село". Та је "узбуђеност" оправдање за најобичнију пљачку, а, занимљиво, ниједном се није узимала у обзир, кад се радило о оптуженим Србима. Овде је очита тенденција, да се судски заштити једно подло злочинство учињено против Срба као грађана апсолутно ниже врсте. Расправу је водио судски саветник Др. Мајер Хофман.

  Још је карактеристичнији овај случај. 6. фебруара 1917. почела је у Сарајеву расправа против Радомира Бањца из Лешнице у Србији, србијанског поданика, ради - велеиздаје. Био је тужен, да су код њега ноћили Принцип и Грабеж, да их је он довео до Дрине, био у споразуму са српским властима и радио по интенцијама "Народне Обране". Све кад би то било тако, - а и ту се имало много изменити може ли један ту!) поданик, за дело чињено у својој земљи и под својом владом, бити суђен и осуђен ради велеиздаје?

  А Бањац је тако осуђен, по § 112, на 12 година тешке тамнице.

  Земаљска Влада својом наредбом од 9. јула 1914. бр. 5544., обавестила је све политичке власти у земљи, да постоји извесна националистичко-револуционарна омладинска организација и да с тога треба провести тачне извиде. 25. јула, наредбом бр. 6558, саопштила је и имена неких ђака из те организације и тражила, да се изведу код њих кућне преметачине, да се позатварају и предају суду. "Проти онима испод 14 година одступила је влада судске списе травничком котарском уреду под бројем 144.314 дне 25. јула 1916. да се полицајно казне, што је котарски уред и учинио, осудивши их по 2 и 3 мјесеца полицајног затвора". (Jugoslavija, бр. 50,1919.)

  12. маја 1915. вођена је у Сарајеву расправа против мостарских ђака гимназиста: Измета Сарића, Обрада Мастиловића, Радмила Грђића, Милосава Грђића, Чедомира Митриновића, Богољуба Братића, Влајка Лалића и Алексе Мисите и занатлија Чедомира Додера и Дејана Павића. Оптужени су били ради "великосрпске пропаганде" вођене у својој организацији Српске ђачке омладине тим, "што ће по свој Босни и Херцеговини приређивати с предавањима спојене концерте" у корист друштва Просвјете! Циљ тих предавања је развијати српску националну мисао и "изазивати на мржњу и презир против државноправног положаја Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској монархији". Суд, под председништвом дра Мајера Хофмана, осудио је на основу § 142 Мастиловића, Радмила Грђића и Лалића на годину дана; Сарића, Милосава Грђића, Митриновића, Братића и Миситу на 10 месеци, а Додера и Павића на месец дана затвора. 11. јуна 1915. суђен је Алија Драчо из Мостара ради судеоништва у велеиздаји, § 114, што није пријавио суду један састав Хасана Репца, у ком се тежи за национализирањем муслимана у српском духу и за стварањем Велике Србије. Драчо је осуђен на две и по године тешке тамнице. 14. јуна исте године почела је расправа против сарајевских ђака у Травнику исто ради њихове организације "српско-хрватске националистичке омладине", која да је тежила за културним и политичким уједињењем свих Јужних Словена уједну самосталну државу. Узор им је било београдско "Народно уједињење". Кажњени су књижевник Боривој Јевтић са три године; Бранко Кебељић са две и по године, са по две године Камено Милошевић, Садулах Никшић, Хамдија Никшић, Виктор Рупчић и Мирко Кус; по једну и по годину Милан Прица, Максим Протић, Ђуро Бањац, Радослав Семиз и Момчило Мичетановић. Ради сличне организације били су оптужени и ђаци у Бањој Луци али савестан суд није нашао никакве стварне кривице у читавој акцији и решио их је оптужбе. Врховни Суд поништио је ту осуду и наредио нову расправу у Травнику. На тој је, исто по § 142, осуђен директор Др Коста Крзмановић са четири месеца затвора, што није ствар пријавио суду и ђак Богдан Јаракула са годину дана. 13 септембра 1915. почео је у Бихаћу процес противу тузланских ђака и професора. За једне од њих, према признаку, тврдило се, да су као чланови "Народне Обране" основали у Тузли тајну ђачку организацију револуционарног карактера, а други су тужени да су свесно пришли том друштву пристајући уз његов програм. Осим тог злочинства тужени су неки од њих и с тога, што су 7. априла 1912., пре три године, бунили ред и мир, прешавши у Зворник, на једном ђачком излету, и певајући тамо химну краља Петра, "Србијанци и Босанци", и "Орао кликће". Осуђен је Тодор Илић на смрт, Младен Стојановић на 16, Стеван Бабић на 15, Војислав Васиљевић на 14, Божидар Томић на 13, Марко Илић на 12, Сретен Стојановић на 10 година, сви на основу § 111. Ради сукривње у велеиздаји, по § 114, осуђени су на пет и по година Љубо Тодоровић, Бранко Јузбашић, Обрад Мићић, Љубомир Ранков и Никифор Тодић; на четири и по године Јован Зечевић; на 4 Вид Гаковић; на три и по Драго Мађер; на 3 Алија Симиговић; на две и по Алојзије Будимир, Светолик Милишић, Лазар Кладар, Захарија Зарић, Раде Старовић, Јефтимир Тангић, Драго Станишић, Петар Јовановић, Бранко Видовић, Милош Илић и Гајо Јовановић. По § 142 осуђен је Мустафа Беглић на 15 месеци; учитељ трговачке школе Адем Бисе на 11, директор исте школе Петар Милетић на 10 и гимназијски професор Вељко Вујасиновић на 10 месеци.

  Прва велеиздајничка парница повела се у Сарајеву 12. октобра 1914. против учесника у атентату на надвојводу Фрању Фердинанда и Софију Хоенберг. Оптужени су били Гавро Принцип, од чијих су танета погинули, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цветко Поповић, Данило Илић, Иво Крањчевић, Лазар Ђукић, Вељко Чубриловић, Митар Керовић, Неђо Керовић, Јово Керовић, Благоје Керовић, Цвијан Степановић, Михајло Јовановић, Бранко Загорац, Марко Перин, Никола Форкапић, Обрен Калембер, Мићо Мићић, Јаков Миловић, Обрен Милошевић, Иван Момчиновић, Фрањо Садило, Ангела Садило. Атентат, вели се у оптужници, "није само лична трагедија, него је један политички догађај првога реда". Мотиви су му били идејни, а не лични и с тога се читаво дело не може квалификовати као просто уморство. Атентатори су хтели онемогућавати реорганизацију монархије, како је замишљао Фрањо Фердинанд, јер би обновљена Аустро-Угарска била јача и по том опаснија за великосрпске циљеве, за којима су они ишли. "Великосрпска пропаганда, српска завјетна мисао, укорјенила и раширила се је у свим слојевима пучанства на начин, да је она постала опћенита и с тога је недвојбено била позната свима окривљенима, премда су Керовићи, Милошевић, Цвијан Стјепановић и Мићић само тежаци". Свестан свог идеала и дела Принцип је на расправи изјавио, "da se ne kaje za svoje čini, da nije zločinac jer da je htio samo zlo da ostrani... Austriju je mrzio, jer je držao, da od Austrije može južnim Slavenima doći samo zlo. Stoga je on i zaključio s Čabrinovićem, te kasnije i s Grabežom. da ubije prijestolonasljednika Franju Ferdinanda, kojega je držao najvećom pogibelji za ideju ujedinjenja Srba i u opće južnih Slavena pod srpskim vodstvom". (Hrv Dnevnik, бр. 276.) Осуђени су били овако: Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж као малолетни са по 20 година тешке тамнице; Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић, Мишко Јовановић и Јаков Миловић на смрт на вешалима; на 16 година Васо Чубриловић, на 13 Цветко Поповић, на 10 Лазар Ђукић и Иво Крањчевић; на доживотну тамницу Митар Керовић; на три године Бранко Загорац и Марко Перин; на седам година Цвијан Стјепановић. Остали су били ослобођени. 3. фебруара 1915. обешени су Данило Илић, Вељко Чубриловић и Мишко Јовановић. Први је обешен Чубриловић. Показао се као јунак и свестан своје жртве. "Вешалима је пришао сигурним ходом, скинуо је сам овратник и кравату и дао се мирно везати. Хтео је нешто рећи, али није доспео, јер је добошар ударио у бубањ, и у исти час му крвник бацио узицу око врата". Други је био Јовановић, узбуђен и уздрхтао, али прибран. И њему је реч пресекао добошар ударио у бубањ и у исти час му крвник бацио узицу око врата". Илић је био "резигниран, готово би се могло рећи апатичан". (Bosnische Post, бр. 27.). Извештач Hrvatske, међутим, јавља, да је Чубриловић под вешалима кликнуо: "С богом, живио народ, живио...", и да су у тај мах ударили бубњеви, а он је већ имао конопац око врата". И Јовановић је под вешалима узвикнуо: "Живио народ!" (бр. 978.)

  Остали, који су одведени у разне тамнице, почеше наскоро умирати један за другим. Брзо иза осуде умро је у Сарајеву 1914. Марко Перин; 26. јануара 1916. умро је Недељко Чабриновић у Терезијенштату; 22. марта 1916. Недо Керовић у Мелерсдорфу; у октобру је завршио Трифко Грабеж у Терезијенштату; у лудници у Прагу умро је крајем априла 1917. Лазар Ђукић; 29. априла 1918. умро је у Терезијенштату Гаврило Принцип.

  Најзанимљивија је свакако велеиздајничка парница у Бањој Луци, која је почела 3. новембра 1915., а завршила 16. марта 1916. године. У њој је било 156 оптуженика све на основу § 111, т. ј. ради велеиздаје и сви, осим тројице непунолетних, предложени на смрт. Оптужени су били Васиљ Грђић, Др. Саво Љубибратић, Коста Гњатић, Драго Урошевић, Неђељко Зарић, Матија Поповић, Бошко Чапрић, Петар Милошевић, Јово Павловић, Јован Лукић, Душан Лукић, Ђорђо Дакић, Коста Божић, Илија Лазић, Светозар Зрнић, Атанасије Крстић, Михајло Савић, наредник, Мирко Максимовић, Димшо Ђокановић, Тошо Бејатовић Милошев, Анте Трифковић, Андрија Урошевић, Јован Ерић, Јаков Ерић, Матија Миладиновић, Јован Калдесић, Јаков Млађеновић-Милојчић, Тодор Бејатовић Савин, Павле Бејатовић, Гајо Давидовић, Радован Недељковић, Продан Петковић, Пајо Васић, Станоје Зарић, Ђуро Радетић, Арсен Крстић, Љубо Ковачевић, Данило Аћимовић, Мирко Томовић, Стево Томковић, Милан Јовановић, Ђокан Ђорђић, Максим Ђурковић, Никола Јовановић Стојан Савић, Ристо Стефановић, Драгица Видаковић, Даринка Малић, Владимир Малић, Тимотије Савић, Михајло Савић, свештеник, Неђо Михајловић, Давид Савић Сава Савић, Радивој Ђурановић, Јован Симић, молер, Јован Перенчевић, Вићентије Савић, Бранко Чубриловић, Рајко Милановић, Ђоко Николић, Милан Кљајић, Пајко Марковић, Павле Катанић, Михајло Хаџи-Стевић, Михајло Васић, Милоје Топаловић, Јово Банђур, Милан Мајсторовић Ристо Барњаковић, Ђорђо Михајловић, Др. Ристо Јеремић Др. Васиљ Рундо, Ђуро Остојић, Др. Војислав Кецмановић Др. Јован Симић, Цвијетан Бобар, Мићо Мићић, Јевто Јефтић, Стеван Николић, Тошо Станчић, Сава Чуповић, Милутин Јовановић, Јосиф Симић, Гавро Гаврић, Божо Радуловић, Спасоје Буквић, Захарије Спахић.. Атанасије Косорић, Димитрије Јевђевић. Васо Косорић, Симо Беговић, Милан Обрадовић, Недјељко Вукадин, Коста Вукадин, Алекса Митровић, Ђорђо Дујановић, Чедомир Јелић. Павле Убавић, Дамјан Плавшић, Јован Обрадовић, Павле Кујунџић, Владимир Кујунџић, Симо Ковачевић, Коста Крајшумовић, Симо Пушкаревић, Драгољуб Кесић, Самојило Дабић, Др. Симо Поповић, Шпиро Солдо, Васо Медан, Божидар Зечевић, Светозар Зечевић, Марко Поповић, Јефто Дучић, Благоје Милошевић, Ђорђо Обрадовић, Ристо Ковачевић, Чедо Милић и Петар Билбија сви ради веза са "Народном Обраном" као њени повереници. Затим Симо Мирковић и др. Владимир Ђоровић ради деловања у друштву "Просвети"; најзад Др. Војислав Бесаровић, Стеван Жакула, Јово Поповић, Атанасије Шола, Љубомир Мијатовић, Васиљ Стојановић, Тодор Васиљевић, Драгутин Дакић, Мића Баслаћ, Стево Мољевић, Богдан Јованић, Јосиф Плавшић, Мирко Вукојевић, Васо Дроца, Јефто Петровић, Илија Шакота, Милош Ђуран, Душан Суботић, Лазар Спасоје Баврљић, Светозар Суботић, Петар Јовановић, Јово Васиљевић, Душан Богуновић, Вељко Јовичић, Богдан Јаракула, Мирко Бајић, Вељко Вујасиновић, Др. Васо Глушац, Петар Божић, Божидар Томић и Вукашин Бабуновић ради рада у Соколству и Побратимству. Од тога је било 19 свештеника, 14 учитеља, 5 професора, 2 лекара, 2 инжињера, 1 адвокат, 12 приватних чиновника, 32 трговца и трговачка помоћника, 6 гостионичара, 13 занатлија, 8 државних чиновника, 12 ђака, 26 тежака и 2 даме. Још пре оптужнице умро је у бањалучком затвору у истрази судски вежбеник Коста Јевтић; за време расправе умрли су Јово Павловић, Јаков Ерић, Ристо Барњаковић и Драгољуб Кесић. Због болести је из расправе био излучен Мићо Мићић, а ради тога, што је ради велеиздаје био кажњен у Бихаћу, Божидар Томић. Расправу је водио Коломан Милец и пл. Драскоц као преседник, а као вотанти су суделовали Јулије Ансион и Др. Мајер Хофман. Оптужбу су заступали за "Народну Обрану" Др. Вилим Кенинг, а за друштва Жига Пинтер, док су оптуженичке бранили Данило Димовић, др. Владо Андрић и Јосип Соукал. Осуда донесена је 22. априла 1916. лицем уочи православног Васкресенија. По тој осуди суђени су били на смрт на вешалима с примедбом да се вешају по овом реду: Милутин Јовановић, Петар Билбија, Чедо Милић, Димшо Ђокановић, Михајло Савић, наредник, Милан Петковић, Симо Беговић, Димитрије Јевђевић, Радивој Ђурановић, Ђорђо Дакић, Бошко Чапрић, Мирко Томовић, Алекса Јакшић, Матија Поповић, Коста Гњатић, Васиљ Грђић. На 20 година (код Врховног Суда снижено на 18) суђен је Арсен Крстић; на 18: Петар Милошевић, Андрија Урошевић, Саво Чуповић, Др. Војислав Бесаровић. Урошевићу код Врх. Суда снижено на 16, а Бесаровићу на 15 година. На 16 година суђени: Коста Божић, Светозар Зрнић, Тошо Бејатовић Данило Аћимовић, Никола Јовановић, Васо Косорић; на 15: Драго Урошевић, Неђељко Зарић, Љубо Ковачевић Тимотије Савић, Пајко Марковић, Тошо Станчић, Атанасије Косорић; по 14: Јован Симић, молер, Бранко Чубриловић, Матија Миладиновић, Максим Ђурковић, Владимир Малић, Ђорђо Дујановић; по 12 година: Јово Перенчевић Јосиф Симић, Атанасије Шола, Јефто Дучић, Јован Ерић Јаков Ерић, Милан Јовановић, Јевто Јефтић, Божо Радуловић, Неђељко Вукадин, Симо Ковачевић, Божидар Зечевић, Душан Суботић, Ристо Стефановић (овом Врх. Суд смањио на 10 година); на 10. Јово Банђур, Стеван Николић, Јован Поповић, Љубомир Мијатовић, Драгутин Дакић, Петар Божић, Вукашин Бабуновић, Симо Мирковић, Атанасије Крстић, Ђоко Николић, Милан Мајсторовић, Ђорђо Михајловић, Милош Ђуран, на 8: Стево Томковић, Рајко Милановић, Милан Кљајић, Ђокан Ђорђић, Душан Богуновић, Јован Калдесић, Душан Лукић (овом задњем Врх. Суд снизио на 7); на 7: Вићентије Савић; на 6: Чедомир Јелић, Васо Медан, Ђорђо Обрадовић, Јован Лукић (овом снижено на 5), Стеван Жакула (њему Врх. Суд повисио на 10, јер му се узима као отежавајуће "Интензивнији рад у Соколским друштвима"); на 5: Јаков Млађеновић-Милојчић, Гајо Давидовић, Милан Обрадовић, др. Војислав Кецмановић, Коста Вукадин, др. Јово Симић (снижено му на 4), Даринка Малић (њој повишено на 6), Владимир Ћоровић (Врх. Суд повисио му на 8 година ради "интензивнијег рада у друштву "Просвети"), Вељко Вујасиновић (повишено на 7), Илија Шакота (повишено на 6), Самојило Дабић, Шпиро Солдо, Цвијетан Бобар (њему снижено на 4); на 3: др. Ристо Јеремић и др. Васиљ Рундо (њему повишено на 5 година); на 2 године: Лазар Спасоје Баврљић и Петар Јојиновић. Остали су у "помањкању доказа" били решени оптужбе. О том огромном пронесу и о свему што је с њим у вези изнећемо овде нешто више података, јер ће они бити врло карактеристични за дух, који је владао у владиним и судбеним круговима и јер су уопште од значаја за просуђивање босанске правде.

  Сводећи читаву српску идеологију на утицај "Народне Обране" и сваки покрет као директно упућен одатле, и оптужница и Суд упадали су уједну комичну ситуацију, да траже и изналазе везе, где их је већ хронолошки немогуће утврдити. "Народна Обрана" постала је, као што се зна, поводом анексије и организирала се истом током 1909. године; културно просветно друштво "Просвјета" основано је 1902. Ипак, оптужница тврди, да је по интенцијама "Народне Одбране" "било уређено и дјеловање српских друштава у Босни и Херцеговини, и овдје је створена централа по узору "Народне Обране", а то је "културно" друштво "Просвјета" у Сарајеву" (стр. 31.). Схватајући ствар тако оптужница наглашава, да се "не може узети, да је настојање како би се официјелно признао "српски" језик, "српска" религија и "српска" застава, ишло само за очувањем српске особности или народности, која није ни сједне стране порицана, већ се мора сматрати, да је то било главно средство, како би се реализовале на велико основане и у најмање танчине прорачунате великосрпске пропаганде" (стр. 31.). То место је преузела и осуда на стр. 71. Ствар је, међутим, намерно лажно приказана. У Босни се ми никад нисмо борили за назив "српски" (службено се језик звао "босански"), него за назив "српскохрватски" против тог немогућег провинцијског језичног имена. Исто се тако нисмо борили за назив "српска" религија, него "српскоправославна" против назива "грчкоисточна", и то је питање санкцијом наше црквено-просветне аутономије претурено већ 1905. године, дакле и ту пре интенција "Народне Обране". Питање "српске" заставе код нас уопште није постојало, јер се она истицала и пре окупације. Значи, дакле, да је суд само изналазио што више момената, да појача свој прогон и прикаже деловање "Народне Обране" што свестранијим. Из истих разлога, суд је и све политичке процесе у Босни и Херцеговини од 1908. унапред ставио на рачун деловања "Народне Обране" и на терет бањалучких оптуженика, и ако ни ту већ сама хронологија многих догађаја не допушта такве везе. Тако се, на пример, доводи у везу с "Народном Обраном" непознат деликт Хрвата Мије Раднића, уредника Radničke Obrane, органа хрватских хришћанских социјалиста, који је већ био осуђен 17. маја 1909. Њега је суд ставио на српски терет само ради имена његова листа и с тога, да утисак деловања "Народне Обране" изгледа што разгранатији.. Исто тако приказано су и све могуће изјаве, које су чињене током рата, без обзира да ли се оне по свом садржају могу уопште тумачити као дело свесне националистичке пропаганде. У Бањој Луци био је 16. септембра 1914. осуђен тежак Петар Ристић, који је рекао ове речи, "у духу "Народне Обране"": "У Шваба нема више пара, једнога смо смакли па ћемо и онога смакнути, кроз 20 дана ће доћи краљ Петар у Босну, да просуди: имамо само два цара, и то Султан и краљ Петар". Је ли могуће видети деловање "Народне Обране" у том облику; је ли то имало вероватно? Или какве везе има напред споменута осуда с "Народном Обраном" и са бањалучком оптужницом, коју је изрекао бањалучки суд против Петра Радаковића 16. августа 1915.? Теодор Мијатовић суђен је 24. октобра 1914., што се тужио на нерешено аграрно питање, и то се, исто тако, тумачи као утицај "Народне Обране". На исти терет стављена су и два муслимана. Осман Хусић и Пашо Османовић-Бекрић, суђена 1909. и 1910., по § 333 и 137, без навода конкретних факата, али чије дело по наводу параграфа не може имати апсолутно никакве везе с "Народном Обраном" ни са радом српских друштава у Босни и Херцеговини. "Народној Обрани" приписује се чак и писање и идеологија социјалдемократског органа у Сарајеву, "Гласа Слободе", најљућег противника националистичке грађанске пропаганде!

  За деловање "Просвјете" оптужница узима, да је "имало политичку позадину: да огоји национално свјесне мужеве" (стр. 150), а осуда наводи наједном месту (стр. 45), "да Сокол имаде политички значај, док се оснива на националном темељу". Према том, у вези с оним, што се рекло о народној свести, види се, да је суд сваки национални рад сматрао политичким, не у широком појму политике као јавног деловања, него у много ужем, где се политика изједначује са појмом пропаганде. По том је схватању сваки националистички рад уједно и пропагандистички и као такав одмах и кажњив. С тога се и могло написати о тежаку Анти Трифковићу у оптужници до речи ово: "Према свједоџби истицао се као Србин, што поткрепљује, да је заиста био члан "Народне Обране" (стр. 90) или као посебан кримен Станоја Зарића, ковача, навести: "истицао се је сваком згодом као национални Србин" (стр. 97). Владимиру Ћоровићу и у оптужници и у осуди истиче се као посебни карактеристиком, што се оженио у Београду "сестром познатог дра Јована Скерлића", а завршетак његове осуде наглашава, међу осталим, да "оптуженик јасно показује становиште, да сматра српски народ Босне и Херцеговине као дио српског народа краљевине Србије" (стр. 285), изводећи одатле закључак, "да му је Петар Карађорђевић краљ, србијанска армија његова".

  Пристрасно, самовољно и несавесно суд је у много случајева очите ствари извртао и тумачио на свој начин. Нетачно тврдећи у почетку, кад је био говор о Соколима, да "код школске омладине нема команде, да се стави и гибање или да стане, да се с једног мјеста крене на друго, да промијени правац ступања, да ступи у врсту, да се разиђе, да промијени врсту и т. д., док се код Сокола све те кретње и пром јене врше по команди једнолично и војнички, како то изискују дисциплина и ред", он је хтио безуветно доказати, да је српско соколство војнички организирано и то војнички према србијанском правилнику. Кад се на расправи устврдило, да се соколска команда у Босни и Херцеговини разликује од команде србијанске војске, и да су те разлике чињене према искуству у Београду и Загребу, онда, да не би пао главни аргумент оптужбе, суд налази, да "Соколи, увјежбани по овој или оној команди, могу ипак у једном иступу изводити кретње заједно и сложно са србијанским Соколима, који рабе команду Србијанске војске" (стр. 125). Али, онда су се тако исто могли сложити и хрватски и словенски соколи, јер је споразум уветован не истом командом, која је свуда кратка и отсечна, него истим језиком. Кад су наша антиалкохоличарска побратимска друштва сасвим оправдано наглашавала, да је њихов рад једно средство за пречишћавање средине и за јачање друштвеног морала, суд је из тих речи створио закључак, да је то рад "за одгајање карактера и морала, јачање воље и дисциплине међу друштвеним члановима, што су нужни увјети за бориоце, како су Побратими требали да буду у онај велики час, кад се буде радило за слободу и уједињење народа" (стр. 128). Нема ли у том закључку више импутирања него солидне дедукције и није ли то уопште више поставка, него закључак?

  Расположење суда довољно карактеришу ови ставови. На стр. 23 осуде стоји ово злурадо место: "Пиемонтези трљали су додуше онда руке, упустили се у вратоломију, дакако - како се сад види - за рачун туђих прљавих шпекулација, а посљедица свега је данашњи свјетски рат, гдје је не само "многа мајка" него гдје су "све српске мајке" јаукале. Кад је као сведок трговац Нико Батинић из Праче навео, да је гледајући муке таоца из страха пред злостављањем измишљао разне исказе по изричној жељи заповедника војничке страже, надпоручника Шерифа Козмића, суд је, не допуштајући у том правцу апсолутно никаквих доказа, писао о том сведоку овако: "Свједок Батинић прије свега подмеће надпоручнику Козмићу ниски мотив, по ком га је нагнао на признање. Он тврди, да је се Козмић, од како је служио у Прачи (од 1908. год.) дружио само с Муслиманима, а на сваком је кораку показивао своју мржњу на Србе. Још више је на њих замрзио иза балканског рата, а то су осјетили Срби, јер су их Муслимани бојкотирали" (стр. 63). Јесу ли то подаци такве врсте, који се не дају објективно доказати и није ли суд дужан, да их проведе? То је прво питање. А друго је, како суд може и сме узети тако становиште, вређајући директно сведока, не проверивши његових навода и не давши му могућности да их докаже? је ли то начин за објективно утврђивање истине? У листу "Просвјета" изишао је један чланак, који је имао овај завршетак: "Кад будемо организовали народне снаге згодном подјелом рада, моћи ћемо одвојено ступати, а заједнички не "тући", као што је рекао велики њемачки војсковођа Молтке у својој сили, него "бранити се", како одговара нашем положају". На тај завршетак суд изводи ову рекриминацију: "Онај, који се брани, треба да и навали, у дефанзиви је и офанзива" (стр. 136.). Према том "Просвјета" је тај чланак донела у духу "Народне Обране", пропагишући организацију с наумом, да је народ војска и дату војску треба спремати за нападај на Аустрију. Ето, како се лако конструише кривица, кад је само добра воља ту, да се она под сваку сену и већ унапред утврди! Така је, ето, била скрупулозност једног окружног босанског суда 1916.

  Природна је ствар, да се један суд са тако мало начелних скрупула није устручавао, да се у својој аргументацији послужи и чистом неистином. Да појача оптужбено градиво против друштва "Просвјете" осуда на стр. 155 тврди, да је то друштво у своје покретне књижице уврстило и неке од владе за Босну забрањене књиге, као Историју Срба и Историју Босне и Херцеговине Ст. Станојевића, Јазавац пред судом П. Кочића, Под Маглом А. Шантића и Календар Просвјету за 1911. и 1912. Међутим, то је проста неистина. Шта више, ове задње три књиге и штампане су у Босни и Херцеговини и прошле ту закон о штампи; нису дакле ни могле бити забрањене. Прве две биле су забрањене 1908., али 1910. биле поново дозвољене. две године пре, него је "Просвјета" основала своје покретне књижице. Неистина је, исто тако, да је "Просвјета" својим члановима бесплатно слала лист Трезвеност. Неистина је даље, да је др. Војислав Бесаровић, старешина Соколске Жупе у Босни, био члан главног одбора "Просвјете" и тако створио личну интимну везу измену обе установе. Суду је то требало, да тако рећи ad oculos докаже узак рад у духу "Народне Обране" у управи тих друштава помоћу истих лица својих повереника. Кад је против тога стављен приговор, у решидби Врховног Суда, бр. 1122, од 3. фебруара 1917., одговорило се, да у тој ствари не "предлежи" никакав разлог ништетности, "Јер пресудни суд у том погледу не цитира у рјешитбеним разлозима садржај икакве исправе, Већ се овдје једино ради о закључивању суда, које се извеђа из дотичног у рјешитбеним разлозима изнешеног доказног материјала". Ствар је баш у том, да суд измишља факат, кога нема ни у једном документу, ни у читавом доказном материјалу и кад ми упозорујемо на то, онда је дужност Врховног Суда, као апелативне инстанције, да тај навод провери, па да првостепени закључак или докаже или поништи. Врховни Суд није смео да се задовољи фразом судачког закључивања тамо, где се пориче истинитост премисе за тај закључак. Он је то ипак учинио, нешто из комодности, карактеристичне за савесност босанског судства, а још више из тежње, да не крњи ауторитета и навода првостепене осуде.

  Веома карактеристичан случај како је суд извртао и једнострано и несавесно и недопуштено извесне јасне речи и ставове, да избије из њих капитал за своју поставу, показује ово место: на стр. 40 у осуди се прима као несумњиво доказано, да сама "Народна Одбрана" у свом јавном извештају из 1911. године Народна Обрана, стр. 90., тврди, да за њу, за "Народну Одбрану" као друштво, "у Босни и Херцеговини воде борбу": Просвјета, Земљорадничке Задруге, Читаонице, Побратими (антиалкохолска друштва), пјевачка друштва, Привреда". На стр. 132. тај се навод у осуди понавља с примедбом, да се из тог места види, "да су Побратимство и Соколство у Босни и Херцеговини заиста радили у смислу друштва "Народне Одбране" на ослобођењу и уједињењу јужних покрајина аустроугарске монархије". Три пута тај се навод понавља на стр. 137, 265 и 284, што је очевидан доказ, колико је суду стало да своје тумачење тог места форсира као тачно и као отежавајуће. Међутим, то се место апсолутно нити сме, нити може тако тумачити. Против тога директно говори 70-71. стр. исте брошуре. Ту се дословно каже: "Док су се код нас многи, међу њима и неки угледни учени људи, чудили, како се може назвати Народном Одбраном рад на чувању народног здравља, оснивању Сокола, држању предавања и т. д., дотле појмом и именом Народне Одбране схватају и називају други сви слични рад код своје куће: Немци, Чеси, Пољаци, Словенци и т. д. Речи Народна Одбрана, рад Народне Одбране, борба у Народној Одбрани постале су управо као неки стручни израз за целокупну борбу, коју данас усред мира води приватна инициатива народна за народно одржање, за ојачање народне привреде и просвете, за држање здравља, за очување земље, за одржање материњег језика и т. д.". На стр. 70-87. исте књиге говори се у том смислу о Народној Одбрани код Чеха, Словенаца, Немаца, Пољака, Хрвата. На стр. 90. чак се вели: "Народна Одбрана Хрвата. Сматрајући Хрвате као нашу рођену браћу, изнијећемо и у овом одељку, где говоримо о борби Срба за границама и борбу Хрвата у њиховој Народној Одбрани". У таквом контексту истиче се, да и друштво св. Ћирила и Метода ради за Народну Одбрану. Тако се, ето, имао схватити и навод о "Просвети" и онда и данас и увек. Тим се јасно показивало, да се мисли на рад културних друштава на јачању народне свести, снаге и отпорности у општој борби у утакмици. Може ли се такво место, и после детаљног тумачења, суд схватити и стално подвлачити као директну потврду, да је "Просвета" радила управо за београдско друштво "Народна Одбрана"? И може ли се за суд, који тако нешто прима као утврђено, рећи да је доличан да доноси осуде (ако је ствар доиста тако разумео) или да је непристрасан?

  За културну висину суда и његову објективност необично је карактеристично, да је за њ у осуди један Масарик, "фамозни научник" (стр. 22), Стојан Новаковић да је човек, који из агитаторске маније даје у Просвјети чланке, који "немају апсолутно никакве културне вриједности" (стр. 141), а да је Ђорђе Настић капацитет, чије наводе он преноси у целини. Кад је говор о личној кривњи Васиља Грђића, на кога се суд био посебно окомио, онда се узима као истинито сведочанство неког Јове Стојановића, који је тврдио, да је много што шта "чуо причати у гостионици" о Васиљу Грђићу и његовим везама с "Народном Одбраном", а кад су га упитали како изгледа, он га је описао сасвим друкчије, него што је у ствари (да има цвикер, црну косу и браду и др.). Суд то његово несигурно причање чак и извињава тумачећи га неприликом и страхом од Васиља Грђића. Али кад Васиљ Грђић, академски грађанин и народни посланик, примети, да је тај човек сумњиве прошлости, да је био затваран и гоњен и да је чуо за њ, да је суделовао при једној крађи, онда од једном суд протестује, што све људи чине само "по чувењу". Против попа Матије Поповића сведочио је неки Салих Османовић, да је чуо од Јове Момчиловића, а Јово Момчиловић од Паје Јовановића, како је поп Матија у цркви у Дрињачи говорио, да се људи требају заклети "да се одстранимо од Швабе, наш је брат близу и сад ће он ударити на Швабу", па да у акцији буду сложни. И ако су то порекли и Пајо Јовановић и Јово Момчиловић, Суд је и опет веровао само Салиху Османовићу, не могући узети, даје све то Салих "посве измислио, те да мора, да је Матија Поповић овако или слично народу говорио" (стр. 187). За попа Драгу Урошевића из Сребренице наводи се у деловодном протоколу Косте Тодоровића, који је служио као главни материјал оптужбе, да је 17. јуна 1911. "у подне дошао" на састанак у Бајину Башту. Урошевић је тврдио, да је тај дан ручао и ноћио код Срећка Васића и понудио је сведоке да то докаже. Суд је то просто одбио. Јер докаже ли се, да уписи нису тачни, што се по Урошевићевој сигурности чинило несумњивим, онда настаје оправдана сумња у веродостојност тог читавог протокола и његових навода, а према томе долази у питање и читава снага оптужбе. И с тога се није дало ни помислити да се Урошевићу допусти доказ истине. "Све кад би свједоци и потврдили", вели се тамо, "да је оптуженик тога дана ручао и ноћио код Срећка Васића, није искључено, да је иза ручка до ноћи био у Бајиној Башти, тим прије, јер је у истрази тврдио, да су од другог краја парохије, гдје је тада био, до Дрине 3 сата хода, а Бајина Башта је одмах преко Дрине". Али како онда с Тодоровићевим наводом, да је Урошевић дошао баш у подне? Врло лако. Узевши, да се "љети може ручати и у 10 сати прије подне", суд мало даље сматра ту своју претпоставку као готову чињеницу и закључује овако: "Кости Тодоровићу није било стало до тога, да установи сат, кад је Драго Урошевић дошао у Бајину Башту, већ да је с њим тог дана конферисао. С тога је свеједно, да ли је оптуженик дошао у Бајину Башту у 12 сати или 1 сат поподне или и нешто прије или послије" (стр. 216.). Али шта је, кад оптужени тврди, да уопште није ишао и кад он не узима ни 10, ни 11 сати за ручак, него нормално грађанско доба? Сме ли суд у таквој прилици, са оваквим претпоставкама, директно запречити, да се утврди истинитост навода? Нарочито у случају као што је овај, где се истина у ствари тек има наћи? Како по овом изгледа његова истинољубивост, како правна свест? За Јосифа Симића, ковача, наводи се у истом протоколу, да је 24. септембра 1912. с. к. "испраћен у Београд". Овај то пориче и позива се, међу другим, и на свог мајстора, да је 1912. био у Маглају. Његов мајстор Рудолф Лебл тврди, да је Симић био код њега, те да је "концем 1912. или почетком 1913." отишао. Кад се даје такав навод, онда је најприродније претпоставити, да се одлазак може ставити само у задње недеље 1912. (крај новембра и децембар), које оправдавају то колебање: да ли крај 1912. или почетак 1913. Иначе, човек би био сигуран, да се то догодило баш 1912. Суд, међутим, узима, да би "концем године 1912." "могло бити и почетком октобра 1912.", па узевши онда то "могло би бити" за доказано закључује, "да је оптужени баш у критично вријеме могао бити у Србији" (стр. 240). И ето, на основу тих двају погодбених премиса суд онда ствара позитиван закључак о Симићевој кривици! За Лазара Спасоја Баврљића утврђује осуда, да је "на основу исказа свједока Пантелије Стајчића... јавно и пред више људи" изговорио: "Ми сви побратими морамо бити трезвени и сложни, и ово ће све бити српско, па кад ли, тад ли, овдје мора краљ Петар завладати" (стр. 301.). И ако је Пантелија Стајчић на расправи тврдио, да Баврљић није тако говорио, и ако се од тога "више људи" није нашао нико, да то потврди, суд је ипак примио ствар као доказану и осудио човека.

  На смрт осуђени спашени су ради опште ситуације, која је настала руском револуцијом и интервенцијом шпањолског краља. За ово постоји потврда у телеграму, који је цар Карло упутио краљу Алфонзу: "Удовољавајући Вашој жељи и искрено радости, да могу вршити право помиловања, укинуо сам шестнајесторици Бошњака смртну казну" (Hrvatska Riječ, бр. 109, 1917).

  Као настанак бањалучког процеса, на основу истог материјала, преведен је судски поступак против Дамјана Ђурице и другова у Сарајеву на расправи започетој 23. октобра 1916. 6. децембра били су осуђени на смрт Проко Јерковић, Михајло и Илија Петровић; на 16 година Дамјан Ђурица и Милан Божић, оба свештеника; на 10 година Милан Ивезић, Игњатије Видовић, Ранко Ранкић и Мићо Мићић; на 8 година Василије Иванић и Војо Панић, сви по § 111. На основу § 114 суђени су на 5 година Илија Кулић и Салих Ћишић; на 3 Милован Ђокић; на 2 Стојан Јуришић, Вид Црнадак, Владимир и Петар Гутеша. По § 142 осушен је на годину дана Алекса Јовановић. Ослобођени су: Јаков Попадић, Симо Николић, Милан Хаџи Вуковић, Милош Томашевић, Јаков Петровић, Никола Поповић, Ђоко Дејић, Коста Јовичић, Васо Ристић, Душан Марјановић., Драгомир Остојић, Гавро Новчић и Ђуро Гаћиповић. У затвору је од те групе умро пре расправе Ибрахим Алајбеговић.

  27. фебруара 1917. почела је велеиздајничка парница против Николе Кашиковића, уредника Босанске Виле. Тужен је ради обавештавања о кретању војске, која је преко професора Милорада Павловића у Београду достављао надлежним круговима. Осуђен је на 10 година тешке тамнице. Касније су ради исте ствари суђени његова госпођа Стоја и син Предраг, на расправи 12. јануара 1918., на смрт и после помиловани на 10 година робије. Осуда је гласила да мајка гледа сина како га вешају.

  Трећи, већи процес, као завршетак бањалучког, допуњен уз то материјалом ужичког мајора Чеде Поповића, докончао се 19. септембра 1917. године. На смрт је осуђен, али после помилован на робију, као и сви ранији, Радомир Новаковић. На основу § 111 суђен је на 10 година Радомир Блажић; на 8 година Алекса Ђуровић и Милован Стојаковић; на 6 година Цвијан Цвјетковић и Јосип Анђић. По § 114 кажњени су на 5 година Лазар Марковић, на четири и по Милован Зарић, на 4 Перо Марковић. По § 142 добио је Михајло Илић 2 године и Никола Вранић једну и по. Ослобођени су били: Васо Љубојевић, Душан Поповић, Марко Мирковић, Симо Милићевић, Дионисије Сломовић, Јово Миличић, Манојло Илић, Чедомир Бајчетић, Милан Жугић, Станоје Николић, Стојан Бејатовић, Перо Ашкраба, Ђуро Ђорен, Никола Шиљкот; и из првог бањалучког процеса заостали Др. Саво Љубибратић, Ђуро Остојић и Мирко Бајић.

  Поступање власти административних и судских не само према оптуженицима, него и према њиховим породицама, било је веома грубо. Кад су оптуженике из бањалучког процеса 3. јуна 1915. њихове сестре и жене дошле да поздраве на железничкој станици, све су биле опкољене од полиције и одведене у затвор, где су их, у најгорим скитничким собама, држали три недеље. Није се имало никаква обзира, што су то биле часне жене, без икакве стварне кривице, и што су многе од њих имале незбринуту кућу и малу децу. Милостиво им се само дозволило, да им се ситна деца могу преко дана донети у затвор, да ту буду подојена! За време расправе председник је врло брутално изгонио оптуженичке даме из суднице и онда им готово свима уопште забранио да присуствују расправи и то без икаква посебна разлога. Једнога дана, кад је државни одветник др. Кениг добио од неког некакву карту, у којој му се претило, преседник је ван себе дао истерати сву српску публику из сале за расправљање и онда у лудим речима стао претити оптуженим ради тога. Кад је бранитељ њихов, Димовић, устао, да одбије те нападаје и да изјави, да оптужени немају никакве везе са том картом, преседник му је одузео реч с мотивацијом, да то не спада на ствар! " За читаво време расправе један је посебан чиновник, судски саветник Наумовић, обавештавао дневно телефонски владу о току процеса. На што је све при том утицала влада нека покаже овај случај. Чедо Милић био је тешко болестан и лекари изјавише, да је неспособан за расправљање. Сјутра дан иза те лекарске изјаве позвао је шеф административног одсека, барон Колас, здравственог окружног надзорника у Бањој Луци дра Херцмана телефонски на одговорност и строго га укорио ради те сведоџбе. Наравно, да је Милић неколика дана иза тога морао доћи на расправу, камо су га однели у носиљци. Занимљиво је за утицање владе на решидбе суда и овај случај. Пред свима оптуженицима и свом публиком прочитао је преседник суда Сими Мирковићу и Владимиру Ћоровићу, да су суђени на основу § 114, први са пет, а други са две године. После, у тој истој осуди, обојици је читано по други пут, да су суђени на основу § 111, први на десет, а други на пет година. Ствар је била доста јасна и оптуженима саопштена од надзорника затвора Рудолфа Киндига. Прва је осуда била судска, а друга је накнадно донесена, кад је с владе стигао захтев, да заступници "Просвјете" морају бити кажњени као чисти велеиздајници. Са владе се гонило и то, да се расправа никако не прекида, него "да се, "прошиба" и без икаква обзира на религиозна осећања толиких свештеника и свих других, води и за време празника. Тако се расправљало на Богојављење, Јовањдан, на Св. Саву и на све друге православне свесе без разлике.

  Кад су их 18. септембра 1916. преводили из Бања Луке у Сарајево жандармерија је, са свом могућом бруталношћу, вршила преметачину код истражника, и онда их повезане провела кроз варош до станице псујући најружнијим речима женску публику, већином жене, мајке и сестре, које су их поздрављале, и најзад их, све тако у ланцима, држали на читаву путу.

  Најгоре, ипак беше у Зеници. Тамо су осуђенике потпуно измешали са најобичнијим зликовцима убијајући у њима сваку свест достојанства и личне вредности и настојећи свима начинима, да их "направе мекшим од памука", како је гласила општа парола. Да се потпуно понизе и постану добри грађани друштва" додељивани су свима редом занати, с којима они нису имали никакве везе и који им ни касније нису имали низашто служити, и систематски су одбијани од послова, који би им могли бити од личне користи или задовољства. Док су у болници обичне убице вршиле дужности болничара и један несвршен гимназиста обављао послове апотекара и лекарског асистента, дотле су кажњени лекари др. Ристо Јеремић и др. Војислав Кецмановић и свршени апотекар Драгутин Дакић морали плести корпе и чистити прљаву ракиту. Директор трговачке академије Стеван Жакула и Васиљ Грђић беху додељени као кројачи; Симо Мирковић, надинжињер и преседник "Просвјете", као књиговезац; прото Коста Божић, Владимир Ћоровић као резбари; Атанасије Шола, др. Војислав Бесаровић, поп Матија Поповић као корпари и тако и сви други. Уморени, радећи дневно по пуних десет сати, били су истодобно паћени нечистоћом, глађу и суровошћу надгледника. У запрашеним, прљавим собама, са покривачима, у којима се скупило неколико наслага прашине и са сламњачама, у којима је било, изгледа, више прашине него сламе, они за прва три месеца нису никако добили ни сапуна за умивање са изговором, да је сапун скуп. Кад су људи тражили, да могу употребљавати свој сапун, били су одбијени са мотивацијом, да то није дозвољено. У собама где је било 50-55 кажњеника, сви су се морали умити за непун четврт сата, а онда се већ може мислити, колико је то могло бити солидно. Храна је била и недостатна и неукусна. Читава три прва месеца, - у затвору први пут уведено кад су ти осуђеници дошли и само за њих - добивало се само Дванаест и по дека дневно рђавог, са кромпиром мешаног хлеба, а после тога, друга три месеца, 24 деке хлеба од самих мекиња. Храна без масти, нехрањива, састојала се више од текућине, него од тврдих твари, у које су се рачунали и кувана салата и кувани краставци и кравља репа и тикве водењаче! За више од два месеца, из дана у дан, доносила се за вечеру чорба од киселог купуса, која је просто гризла гладну утробу. Последица тога беше опште опадање, слабост и нагло отицање нога и доњих делова тела, што су лекари називали oedema debilitatis, Даља последица беше појачавање болести код свих слабијих организама, нарочито код болесника од туберкулозе, од које је у Зеници умро Бошко Чапрић, а којој су брзо иза пуштања подлегли Јевто Дучић, Драгутин Дакић, Коста Божић и Ђорђо Дујановић. Време се проводило у првим буквалним кафезима од гвожђа, у оделењима, која су била по два метра дуга и висока и по 1,80 метра широка, згрчени на клупама без наслона, не смејући се од студени прислонити на гвоздене стене. У просторијама, где су спавали политички осуђеници, случајно су за сво време тешке зиме 1917. године биле покварене цеви за централно гријање (соба бр. 76) и, наравне, није никако било начина ни да се оне поправе, ни да се "политичари" преместе, и ако су две велике собе биле празне. А у подруму "стаклене куће", где су радили преко дана пребирајући мокру и замрзлу ракиту, није се уопште ни могло ложити. Никог се при том није тицало, што је више од половине људи добило тако тешке назебе и јаке катаре Уза све то људе су посебно кињили извесни нарочито би рани стражари, пуни мржње и личне и изазване, не бирајући начине пакости и увреде. Кад је сиротом Ђорђи Дујановићу навалила крв на уста и он заплашен молио да му зовну лекара, говорећи: "Пожурите, умријех", одговорио му је један надстражар пијано и цинички: "Па умри, пас мање!"Тражити заштиту ради тога била би узалудна ствар. Како је управа казнионице познавала своје људе и нарочито удешавала да баш ти буду у околици политичких осуђеника, најбољи је доказ, да је она имала и нарочитих намера, које је желела тиме постићи.

  Докле се било спустило правосуђе у Босни и колико је служило прохтевима политичких власти показује најбоље случај народног посланика Шћепана Грђића. 3. и 4. октобра 1916. водила се код окружног суда у Сарајеву против њега расправа ради овог деликта: "1. U sjednici sabora od 4. svibnja 1914., kad je presjednik dr. Basagić saopćio, da je Njegovo Veličanstvo dobro sa zdravljem, Grđić se nije dignuo, nego je ostao sjedeći 2. Što je na žalobnu sjednicu od 28. lipnja došao u svietlom odielu, pa je, kad su ostali klicali. "Slava" i "Živio" razgovarao se i smijao sa Vasiljem Grđićem i drom Nježićem". Као што се види оба су "деликта" чињена у јавној саборској седници, где посланике штити имунитет. Ипак, и поред јасне законске одредбе, Грђић је ради тога био осуђен најпре на четрнаест месеци тешке тамнице, а после, одлуком Врховног Суда, на седам. Природно, да му нису дали custodiam honestam, ни никакву посебну пажњу, коју би као политичар иначе заслуживао и морао имати.

  У седници пештанског сабора од 23. јула 1917. изнео је хрватски делегат Гвидо Хрељановић тешке оптужбе против босанског судства: "Tamo vlada", говорио је он потпуно тачно, "sastavlja senate, koji se suditi i љalje kao putnike te senate raznim sudovima u zemlji premda to po zakonu ne bi smelo biti. U Bosni i Hercegovini vrši direktan upliv šef pravosuđa na suce istražitelje, poziva ih k sebi, daje im naloge i upute. Kod najvažnijeg suda u Sarajevu povjerava se vođenje i suđenje sudcima, od kojih je jedan radi nedopuštenih novčanih poslova mnogo puta bio preteriran a drugi radi teškog prestupa stajao skoro pred otpustom iz službe. Takovi suci suditi će kako im se naloži i za to se mogao predsjednik okružnog suda u Sarajevu podičiti, da on može sa svojim sucima osuditi svakog, koga mu samo tuži državni odvjetnik. U Bosni se događa, da isti suci koji su sudili pred najvišim sudom, od vlade budu određeni, da sude u istoj stvari pred prvostepenim sudom. U Bosni se povjerava vođenje istrage sucu, koji je u istoj stvari radio kao državni odvjetnik. U Bosni imade veliki broj političkih osuđenika, medu kojima imade i potpuno nevino osuđenih na najteže kazne. U Bosni postoji za štamparske i političke delikte zakon o custodii honesti, ali ga sudovi nisu upotrebljavali". (Hrvatska Riječ, бр. 192, 1917.). Сама полузванична Bosnische Post донела је у свом 170. броју од 1917. доста провидну осуду очевидно и одвише упадљиво срозаног правосуђа. "Не треба се спорити", вели се тамо, "да је код правосуђа задњих година остало још много тога да се пожели и да схватање, којим се при том води управа правде, никако не спада међу најмодерније".

  X
  Систематско исцрпљивање.

  Босна и Херцеговина исцрпљивала се за време рата свим средствима. Као асентације и реквизиције су, исто тако, вршене са нимало обзира и све, што се могло извести и употребити, одношено је без икакве бриге чим ће се то надокнадити и како оштетити становништво, нарочито у погледу прехране и одела.

  Стока се у читавој земљи реквирирала не само за прехрану становништва Босне и Херцеговине и војске, која се ту налазила, него и за рачун мађарских и хрватских војних лифераната, па чак и за Немачку. Реквизиције се нису проводиле на пазару, где су сене 1917. биле између 34 круне, него обично преко жандара сељаку код куће, где му се онда плаћало само по две круне. А иста та стока, кроз дан-два, продавала се ерару за 810 круна, за онолико, колико су монополисани лиферанти имали за заштиту. У кључком котару, из ког се сваког месеца извозило око 250 говеда, није 1917. никад сељаку плаћена виша сена од 1,40 круна живе ваге по килу. У испостави Бос. Костајнице у десетак села извршена је од јула 1917. до краја фебруара 1918. десет пута реквизиција стоке, па су људима одузимани и задњи волови без обзира на то, како ће се без њих вршити догодишњи пролетњи послови. Петру Долинићу (котар Дубица) одвезан је во у сред поља, из плуга, и реквириран. Цене су често обаране до најниже мере, често и испод ње и давале су се само да прикрију отимачину. У Гацку плаћено је Лазару Егезу за једну кобилу 30 круна, Живку Бабићу за коња 20, Сави Окиљевићу за коња 10, Јегди Суботић за коња 20, Лазару Рончевићу 15 и т. д. А сигурно је, да држава није реквирирала ждребад и старе раге, нити су јој ти требали.

  Како је изгледало после тих реквизиција још у пролеће 1917. године види се јасно из ових података. У једном од стоком најбогатијих котарева у Херцеговини, у Љубушком, извесне су опћине имале овакву билансу: Груде са 2745 становника имале су свега 50 говеда, 29 коња, 130 свиња, 251 козу и 1405 оваца; Клобук са 4686 становника само 25 говеда, 40 коња, 195 свиња и 2932 козе и овце; Дриновци са 2660 становника 69 говеда и 35 коња; у жупи Ружићи са 2700 становника 35 говеда и 25 коња. У Горици је био читав крај са 35 кућа, у ком су се налазила само два вола и један коњ. У Лисама од 116 кућа било их је 90 без вола или коња; у Мокром од 280 таквих 150 кућа; у Црначу од 151 таквих 67; у Узарићима од 95 таквих 55; у Кнежпољу од 67 таквих 34. У најбогатијој опћини тог котара, на Широком Бријегу, где има 2728 кућа, било је 1910. 7844 говеда, 1337 коња, 1783 свиње, 49302 овце, 25120 коза; а 1917. беше 5858 говеда, 686 коња, 200 свиња, 12687 коза и око 20.000 оваца. Број стоке је пао у читавој земљи, што се најбоље види, кад се сравни статистика из 1910. са пролетњим пописом из 1917. Број говеда спао је у то време за 49039 комада, број коња за 68.569, оваца за 695059, свиња за 257.375, а број коза сишао је са 1,393.068 на 633.310. Према службеној статистици дала је Босна и Херцеговина за војску 150.731 говедо, 120.000 ситне стоке, 5860 телади и 26.190 свиња.

  Жито је реквирирано од сељака за 5070 хелера, а он га је у пролеће морао куповати под ужасним уветима по 58 круна. Чак у државним уредима продаван је 1917. кукуруз по 94 хелера, а мешано брашно по 1,90 круну. До 1917. процењивали су количину плода на њивама жандари и према тој просени, за коју би се у најближем случају могло рећи да је субјективна, имали су сељаци платити трећину аги, а остали суму предати држави, оставивши за себе тромесечни оброк од 10 кг. по особи. 1917. наредила је влада, да просену врше људи изабрани од народа, - то је имао бити напредак и побољшица - а њима би се од стране власти додао нижи који орган као писар без права гласа. Локалне власти, веома заинтересоване у питањима трговине са житом и изнуђивања, изиграле су ту наредбу, као и све остале, па су код обезглављеног, већином женског света или код уплашеног мушког, који није имао воље да се мрази са жандарима, успевали да протуре као изабранике своје људе, или да, ако се догодило друкчије, при неписменим изабраницима даду виши утицај писарима. Пописници ти ни су имали посебне плаће, него су од сваког уписаног вагона жита имали по 80 круна награде. Сасвим је онда природно, да је у њиховом интересу било уписивати што више жита, без обзира како ће при том проћи сељак и савесност. Посебне контроле није било. А сељак је био дужан предати жито не према том, колико га је било, него колико га је било уписано. Једини му је спас био, да подмити "комисију", а ако то није могао последице су за њ биле често врло кобне. А било је и горих ствари. Често се пута догађало, да су писари, на своју руку, мимо проценитеља, уписивали суме, какве су они хтели, редовно на штету сељака. Тако су, на пример, Васи Кочи у Бачванима (кот. Бос. Нови) проценитељи одредили жито са 5 мет. центи, а писар Василије Тубић уписао седам и по. Остоји Марјановићу просенили на дванаест и по, а тај му уписао 20; Стојану Букви 3, а уписали му 7. Остоја Марјановић требао је, према том списку, дати држави више, него је уопште имао жита. Кад то није могао учинити послата је патрола, да му безобзирно прекопа кућу. Одузето му је све, што се нашло, чак и тромесечни породични оброк, и опет се, наравно, није могла достићи уписана сума. Ради тога, јер је Остоја био у војсци, кажњена је његова жена са 5000 круна глобе и са два месеца затвора. У кући, из које је пет мушких служило у војсци, и где су биле четири жене са осмеро деце, није остало ни кило жита да се прехране! Исто се догодило са још 27 породица у том селу, а сличне су се ствари јављале и из других крајева. Како из Мракодола (котар Нови), где је бесавесни Васо Зец упропастио превеликим уписом пет кућа Ђенадића. Остоји Шековићу из Побрђана (кот. Нови) уписано је место 3 читавих 7 метричких сенти, Марији Ракић у Мракодолу место 1727, Јовану Ракићу у истом селу место 2538. Мара Јаковљевића из Мракодола глобљена је са 4000 круна јер није могла предати оне суме жита, која јој је превисоко била уписана. У селу Велагићима (кот. Кључ) уписао је Мумин Кујунџић преко изричне речи проценитељеве уједном случају место 25 сенти. А може се мислити, шта је све то значило уједно доба, кад се ради 20 кила жита ишло у бели свет и кад је живот породица зависио од на граме одмерених оброка! Ствар није била само у глоби и у одузимању залиха, него и у још тежим казнама. Жандари су често пута, по свом обичају, при таквим преметачинама били врло брутални (наредник Косановић из Кнежисе, кот. Дубица, мучио је жену Симе Кондића у Слабини; кот. Нови, тукао је и натерао, да голим телом седне у врућ шљивов ком!), а што је било још горе одредили су, да се свима тим "непокорним" и свима, који су од невоље крили жито, не сме издати из централе ни зрно за прехрану. Споменути Ћенадићи морали су од децембра 1917. до нове жетве, пошто им је одузето све, јести млевене отучке од кукуруза. Петар Шарић (кот. Кључ) сакрио је 1916. своје жито, које се посла тога нашло. Не само њему, него и читавој његовој породици било је од тог дана забрањено, да учествују у прехрани из опште централе тако, да је читава кућа морала да скапава од глади, зар није било другог начина, да се тај човек казни и зар се казна морала протезати и на недужну децу? Слично се догодило, да истакнемо још један пример, Мати Модрићу из села Блажевића (кот. Кључ). Он је превозио жито са железничке станице до централе. Једнога дана фалило му је на колима 50 кила кукуруза, не зна се како. Он је био присиљен, да их плати, - против чега се не би имало ништа приговорити - али су истодобно и он и сва његова породица били искључени од прехране из централе.

  Према посебној владиној наредби било је сено у котаревима Приједор, Нови, Дубица и Градишка реквирирано "без обзира на потребе приватника" тако, да су многи сељаци остали без крме за стоку и били принуђени, да је пошто пото чим пре продају. Сено је требало за војне лиферанте, који су тако дошли до двоструког добитка: могли су јефтино изхранити своју стоку и доћи, исто тако, врло јефтино, по сенама, које су они хтели, до новог блага. При реквизиции сено се плаћало по 13 хел. кило, док је тржна сена била 1,201,50 круне. А што је још горе: сено се није исплаћивало по мери на вази, нити се уопште тако мерило, него су га, да упросте посао, "стручњаци" одмеравали од ока, наравно увек на штету сељака. Како се при реквизицијама и иначе мало пазило, нека покаже овај пример. Село Корићани (кот. Травник) лежи око 1200 метара над морем и има пашу, у најбољем случају, од маја до октобра. 1917. године то је село имало због велике суше само 2072 метр. сенте сена и 2821 комад велике и мале марве. За прехрану преко читаве зиме не долази дакле на главу ни пун метар сена. А ипак реквирирала се и одатле читава трећина сена, 710 метр. сенти!

  Трговину са шљивом закупила је Привилегована Земаљска Банка, која сама одређује цене како хоће. Њен добитак 1917. износио је 14,000.000 круна. Кад се сравне сене, које сељак добива за своје главне производе са сенама, које мора да плати за индустријске артикле, за прехрану и остало, онда се јасно види, да он неминовно иде својој пропасти. Њему се шљива плаћала измену 2440 хел., духан измену 23,50 круне, а он је морао да плати клупко конца по 4050 круна и метар најобичнијег сукна по 90120 круна!

  Тежак је и иначе имао највише да поднесе. За чиновништво се бринула влада и оно само за се искоришћавајући своје положаје за мито и криомчарење; грађанство се, добрим делом као вештије и окретније бавило лихвом, криомчарењем и трговањем, а само је тежак био упућен сам на се и осуђен да својом муком зајази и једне и друге. Он је подносио све непријатности. Ево, на пример, само једне. Све централе за прехрану биле су по варошима. Тежаци су по свој оброк брашна морали долазити сами и из најдаљих села и чекати онда у граду по читаве сате, чак и по читаве дане да дођу на ред и да им се да или не да њихов део. Фра Ћирил Иванковић јавља, да су његови жупљани из Ружића често пута у Љубушком по осам дана чекали, да добију своју квоту. А и до те се није увек могло доћи, јер се најпре имало подмирити чиновништво и град. Фра Милас, жупник из Дриноваца, тврди, да у његовој жупи једна породица са 11 глава за 14 дана није могла добити ништа, а једна друга са 9 глава, да није добила ништа за 18 дана! Сличних случајева било је више. А живети се морало. У љутој невољи дизали су се тад људи из најдаљих наших крајева, из Требиња, Билеће, Љубушког, Гламоча, Петровца, да иду у Славонију, не би ли тамо нашли штогод жита, - било се пресрећно са 5060 кила - да донесу кући и прехране породицу. Није се питало за умор и трошак. Продавао се задњи комад блага или задња крпа из куће, да се само може поћи до железнице и побринути се за храну. А и онда колика невоља! храна се могла пронети само криумчарењем, које је било спојено с много опасности, или у изузетним случајевима пропуштањем појединаца. А помислите, колико је морао бити очај оних, који би прошли толики пут, платили толики трошак, купили жито, па кад им га на граници заплене жандари или финанси и потроше за своје сврхе! Како натраг? Без новца, без хране, у гладну кућу, где све чека на његов залогај? Да избегну томе и да спасу животе кренуле су биле читаве породице из петровачког и гламочког котара, да се селе у Славонију у Угарску и да се тамо сигурније прехране. Број тих исељеника рачунао се на 70008000 душа. Колика је морала бити беда у земљи показују довољно ови подаци: читава жетва износила је 1914. у Босни и Херцеговини 5,655.330 метр. сенти житарица, 1916. само 2,799.760 а у 1917. тај је број спао на 1,544.290. За одређену квоту по глави (7 кила брашна месечно за градове, 10 на селу, 19 за тешке раднике) требало је за читаву земљу 21,158 вагона жита, а земља је имала свега, кад се одбију усеви, 10807. Све се остало морало увести, а како је с тим ишло у доба опште дезорганизације и у приликама, кад се то сматрало као нечија добра воља, може се Бех мислити.

  Последица тога била је глад, и то најужаснија. Ево примера. Породица Лаловића из Загорја код Калиновика била је пре рата врло имућна. На почетку рата убили су војници сву четворицу одраслих мушких у тој кући. Остала је само удовица Милица Лаловића са децом. Још недорасла сина узели су јој у војску, а њу су с децом отерали из куће. Побегла је у околицу Мостара, где је проживела око годину дана. Кад јој је најзад успело да се врати дома, нашла је пусту и разваљену кућу, у којој више није било ничега. Пређе с тога у једну колибу, где је некако провела лето, али кад је дошла зима и глад, наста страховита невоља. Јела је с децом траве и корење, козлац и липову кору, али ни тога не би довољно. Деца су умирала у најтежим мукама; испадали су му нокти на рукама и ногама; отицали су као брешчићи и најзад су, у најљућем јаду, угризали једно друго. Тако је преко зиме 1916. сиротој жени умрло петоро деце. И из других крајева исто су тако страшне вести о помору од глади. У Храсну (кот. Мостар) умрло је у пролеће 1917. 18 особа од глади; у љубушком котару, у Ружићима 21, у Тихаљини 14, у Дриновцима 41, у Вељацима 6, у Грудама 8, у Међугорју 10, у Ракитном 4, у Горанцима 3, у Клобуку 5, у Хумцу 11, у Витини 3. У Дриновцима од 41 умрлих 21 је било са шездесет година и више, а 6 испод десет година; у Тихаљини од 14 умрлих 7 изнад 60 година, а 4 испод 10; у Вељацима, Грудама, Хумцу и Витини од 28 умрлих беше 13 изнад 60, а 4 испод 10 година. У гламочком котару било је села, која од 30. октобра 1917. до 18. јануара 1918. нису добила ни зрна жита из државних централа. У четири села тога котара, у месецу децембру, умрло је 11 особа од глади, од тога 7 у самој Прекаји. Фра Б. Јерковић из Храсна јавља, да је у његовој жупи лекар констатовао само један случај смрти од глади на домаћину једне куће (мај 1916.), док је он по дана пре тога сахранио његову жену и кћер, који су умрли сигурно из истог разлога. Фра Никола Иванковић обавештава, да су њему самом и отац и мајка умрли од глади, док је он био у Бечу не могући им помоћи. Сам господар Босне, генерал Саркотић, признао је јавно, да по жандарским извештајима, "није могао набројити више од 200 случајева смрти од глади и то у пограничним подручјима" (Хрватска Ријеч, бр. 205,1917.) И несумњиво би број тих страшних вести био још већи, да није дошла срећна мисао спасавати децу од глади и слати их на прехрану добрим људима у Хрватској, Славонији, Срему, Бачкој и Банату, где су били збринути и заштићени. Захваљујући активности племенитих женских из одбора СХС било је до 1. августа 1918. 12270 деце из Босне и Херцеговине доведено у те крајеве и дато на прехрану.

  И помор је уопште био необично велик због силних патња и изнурености становништва, као и због лоше прехране. У годинама 1914-1917. умрло је у Босни и Херцеговини, по службеном саопштењу, 100.986 деце испод десет година, што прелази нормалу готово за двоструко. У извесним парохијама разлика је измену случајева смрти и порода необично велика, понекад двоструко већа, нарочито од 1916. унапред. У жупи Храсно, да се вратимо на познате извештаје, где се о тим стварима водила прилежна евиденција, од 1.1. до 25. X. 1917. било је 33 рођених и 66 умрлих (+ 9 код војске; свега 75); у Ружићима 1917. 35 рођених, 76 умрлих (+ 15 код војске); у Посушком Грацу 1916. 49 рођених, 54 умрло (+ 20 код војске), 1917. до 20. XI. 29 рођених, 58 умрлих (+ 8 код војске); у Дриновцима 1916. 60 рођених, 71 умрлих (+ 6 код војске), 1917. до 15. XI. 37 рођено, 82 умрло (+ 2 код војске); у Граднићима 1916. 131 рођено, 150 умрло (+ 28 код војске), 1917. 105 рођено, 135 умрло (+ 9 код војске); у Черину 1917. 51 рођен, 98 умрло; у Ракитном 1916. 60 рођен, 77 умрло (+ 26 код војске), 1917. до 2. XII. 50 рођено, 79 умрло (+ 18 код војске); у Посушју 1916. 82 рођена, 84 умрла (+ 11 код војске); 1917. 78 рођено, 86 умрло (+ 16 код војске); у Грудама 1916. 50 рођено, 44 умрло (+ 10 код војске); 1917. до 15. XI. 39 рођених, 61 умрлих (+ 17 код војске); у Ваљацима 1916. 54 рођена, 42 умрла (+ 9 код војске), 1917. 33 рођена, 43 умрла (+ 10 код војске); у Тихаљини 1917. до 15. XI. 31 рођено, 67 умрло; у Клобуку 1916. 54 рођено, 69 умрло (+ 7 код војске), 1917. до 25. XI. 55 рођено, 59 умрло (+ 16 код војске);у Хумцу 1916. Порођено, 98 умрло (+ 41 код војске), 1917. 102 рођено, 133 умрло (+ 16 код војске). Тако је од прилике било и по читавој осталој земљи. По службеној статистици био је већ 1915. број мртвих већи него број рођених (57.844 рођ., 62.792 умр.);

  1916. био је број порода 39.228 а помора 56.939; 1917. било је 15.092 умрлих више него рођених, (46.114 пол)., 61.246 умрлих). При том нису урачунани сви губици код војске (нарочито не за 1917. и код заробљеника), који би ову разлику чинили још речитијом и још страшнијом.

  Извештаји о стању деце били су страховити. "У овдашњем крају", пише котарски пристав из Слуња Сава Јаковљевић женском одбору СХС 20. децембра 1917., "по српску је дјецу зло. Има их по цестама, шумама, стијенама и гдје год се човјек макне. Очеви су им у војсци или су изгинули, а мајке им у Славонију отишле. Дјеца су тако остала на цести". Сама влади блиска Bosnische Post, бр. 128 од 1917., наводи, да "босанска дјеца гладују" и да је њихова невоља у источној Босни ужасна. У селу Раткову (кот. кључки) убио је Ђорђе Шајић, дечак од седам година, свог трогодишњег брата Душана, да га спасе од мука ради глади. У два транспорта деце, која су ишла на прехрану, умрло је троје од глади. Готово без одела, са подераним кошуљама, без гуњчића и често без гаћа, потпуно изгладнела деца су долазила у Загреб, преко читаве зиме, толико беспомоћна и клонула, да их је требало просто враћати у живот. А власти су се толико немарно бринуле о њима, да је један транспорт деце из Херцеговине, 512 на броју, ишао теретним возом од Мостара до Брода, од 3. априла у 1 сат по подне до 5. априла у 7 сати пре подне, дакле пуна 42 сата, за један пут, који се иначе преваљује за 1820 сати. Од Коњица, где су вечерала у 7 сати првог дана до Завидовића, где су дошла други дан у вече у 5 сати, деца читавим путем нису више ништа добила да једу. Такав рад сматрао се још помагањем читаве акције!

  Каквих је све примера насиља и суровости било код органа власти нека покажу ови случајеви. Судац Јосип Храбар навео је у 123. бр. Српске Зоре, да је љубински котарски предстојник Франц Мајербергер за 1916., 1917. и 1918. годину реквирирао по 14 литара млека дневно за своју потребу и њим хранио своја три пса и магарицу. Млеко је узимао бадава и никад никому није било плаћено. "Свет је у помањкању хране јео хљеб од кљенове коре, дапаче је било случајева да су људи јели хљеб направљен од земље и истучених костију помешан са лојем. То је мени као тадашњем суцу било добро познато јер сам имао сијасет пријава смрти услед тог јадног круха. Једна сирота жена је имала једну краву од које је музла млеко за свог јединца синчића који друге хране осим тог млека није имао. Она је ипак морала носити предстојнику Мајербергеру млеко и ускраћивати једину храну свом јединцу". О свим неделима тог престојника поднесена је пријава бившој Земаљској Влади;

  проведена је и истрага, која је све то утврдила; али је ипак све остало по старом. Мајербергер је означавао суца као "југословенског агитатора" и непријатеља Мађара и то је за оно време било доста да га потпуно заштити. Био је само премештен из Љубиња у Сарајево.

  Многи чиновници, нарочито престојници по котаревима искоришћавали су ову оскудицу и време без контроле у најсебичније трговачке сврхе и зулуме. Читав низ билећких грађана са ужасом је приказивао рад њихова управитеља Венсела Собека. Тај је човек узео читаву апровизацију котара у своје руке и настојао, да читаву трговину с намирницама проведе сам. "Гладан народ није смио питати... за цијену, а кад би која сиротиња изустила коју ријеч о цијени и изразила своје негодовање ради прећеране цијене, то је Собек обичавао мјесто усменог одговора својим корбичем немилице тући јадну сиротињу... Њему је био главни принцип издати животне намирнице ономе који боље плати, а не онима, којима је морао давати. Тада постојећи трговачки конзорциј у Билећи наручивао би на свој рачун жита, брашна и т.д., но кад би та роба стигла, то је Собек исту робу у своје магазине у дворишту котарског уреда смјестио и сам собом продавао, наравно уз лихварску цијену, а тако исто је радио и са житом, које је дошло на котарску примоћну закладу". Поред тога, бојећи се пријаве и тужбе, он је вршио честе зулуме, да застраши публику или да се освети. Тако је, на пример, затворио Јоку Мирковића, мајку од шестеро деце, јер је посумњао да се она потужила ради неправедне деобе хране и злостављања. "И ако су сви грађани доказивали невиност Јоке Мирковић и молили Собека, да је пусти из затвора, Собек без милосрђа и без икакових људских осјећаја одбио је ту молбу, а Јока Мирковић морала је са својим дјететом од неколико мјесеци и при сиси 10 дана невино одлежати". "Луку Капора, Тома Анђелића, трговце из Билеће, те свештеника Риста Бјелетића и још других 16 виђених грађана и сељака исти је Собек одмах након њиховог повратка кући из Нежидера, где су били интернирани, на своју руку предао војсци на рад, те су морали 6 мјесеци радити на цести по граници Црне Горе". Порезника је денунцирао као великог Србина само за то, "што га је као порезни чиновник морао опорезовати ради његове трговине са храном". (Српска Зора, бр. 83,

  1919.).

  Власти саме чиниле су врло мало да ту општу беду умање. Мислећи, да ће зло изгледати мање ако га занечу, оне су просто забрањивале свако извешћивање о томе, чак и пријаве смртних случајева од глади, и систематски су угушивале сваку јавну дебату о том. На лични захтев генерала Саркотића, поглавара земље, нису ни загребачке новине смеле доносити никаквих вести из Босне, које би стање приказивале у правој светлости. Самовоља власти била је безгранична. Тако су се, на пример, могле да врше и овакве ствари: престојник у Санском Мосту Ото Дајч основао је био са 160.000 круна општинског новца свињску клаоницу, која је, невешто вожена, довела до дефицита. Да га надокнади он је, поред јавног лихварења са животним намирницама у граду, издао наредбу, да би протурио неке суве смокве својих помагача, да нико из централе не може добити брашна, ако не купи и тих смокава, и то комад по 32 хелера! Бедни свет, и тежаци и грађани, морали су вршити ту заповест, и ако су за свој новац имали несумњиво пречих потреба. Или овако: на прузи Срнетица-Јајце силом су гонили свет на рад и плаћали му надницу, уз тадашње сене, по цигле две круне! Ратне потпоре, издаване породицама мобилизованих, биле су оскудне и према сенама за намирнице више него недостатне. Луца Орешковића из села Блажевића (кот. Кључ) добивала је за се и своје осам деце само 50 круна месечно. Иван Буљан Стојанов из Чапљине служи с братом Јуром у војсци, има шестеро чељади, а ти примај у 30 круна потпоре. Јуре Селчић има у војсци два сина, код куће 11 глава и добива 28 круна. Сава Зуровац, чији је муж Митар погинуо, а она остала с петеро нејаке деце, добивала је 26 круна месечно. Јања Вранкић, старица од 74 године, чији син Анте од почетка рата служи у војсци, прима заједно са осмеро унучади 31 круну. И т.д. Листа би ова могла да се отегне у бескрајност, све са примерима овакве врсте.

  Злоупотребе су чињене нарочито и са уписивањем ратног зајма. Трговца Ристу Ђајића у Фојници код Гацка дао је невесињски престојник затворити, пошто му је 17 пута вршио кућну преметачину, и онда га послати на фронт. Од његове жене, која је с читавом породицом остала незбринута, тражио је ипак уписивање ратног зајма, претећи јој, да ће иначе скратити читавој породици давање хране из апровизацијоног уреда. Таква је претња, наравно, морала деловати. Свештеник Павле Убавић из Герзова, оптужен ради велеиздаје у Бањој Луци, зовнут је једног дана, пошто је био решен оптужбе, али још придржан у затвору, на суд, где му је саопштено, да је добио неку тражбину, али да му се она одмах уписује у ратни зајам. Он је, збуњен, морао пристати.

  У школи су учитељи натеривали децу, да уписују зајмове и ко је год од родитеља имао ма какав сталнији приход морао је пристати на то. Bosnische Post, бр. 234, 1915., јавно је прогласила ту идеју. Исто су тако присиљавани и чиновници и на рачун тога су им деломично одобравани предујмови, који су се онда у ратама имали враћати.

  Поглавар земље, Стјеран Саркотић, упућивао је сам циркуларе и јавне позиве "црквеним великодостојницима, манастирима и жупницима, политичким областима и учитељима, порезницима и цариницима, финансијској стражи и жандармерији, управитељима ерарних и приватних индустријских предузећа" да "делују" "на све њиховом делокругу приступачне, односно има подређене кругове становника и намештеника", да што више уписују за ратни зајам. А шта је такав позив, с том одвише јасном стилизацијом, у оно време апсолутне силе имао да значи, мислимо да не треба поближе објашњавати.

  Комесар града Сарајева, кад је општина грцала у дуговима, уписао је за IV. ратни зајам 500.000 круна. Исти је случај био и са мостарском. Пупиларни фондови, не тражећи одобрења заинтересованих, уписали су на своју руку 825.000 круна на прва четири ратна зајма. Тако је чињено и с многим другим фондовима. Инвалидски фонд уписао је 100.000 круна за IV. ратни зајам; исто толико и фонд Црвеног Крста. Котарске примоћне закладе уписале су на прва четири зајма 640.000 круна. У Сарајеву је ратни зајам, иначе, уписиван код владина повереника, односно градског комесара. Тај је звао појединце себи и често диктовао суме за упис, које су се ту морале и исказати. Исто су то чинили и многи престојници у земљи. Тако је скупљено за седам ратних зајмова 217.000.000 круна у Босни и Херцеговини.

  Кад нису успеле све комбинације за сазив ужег босанског сабора и кад се у земљи видело и сувише очитог устезања, да се уђе у разне меџлизе, где ће требати људи из народа да својим именима заштићују погрешке режима и деле одговорност с њима за дела учињена без њих и преко њих, влада је најзад одлучила да посебним начином дође до таквог једног тела. "Наредбеним путем" створила је такозвано Прехранбено Вијеће у јануару 1918. и позвала га на преговоре о храни месец дана касније, кад је хране готово нестало и кад се у главном није имало о чем много разговарати. А како је и од кога је састављено то веће види се најбоље по том, што је Бању Луку заступао један жандар, Ахмет Хаџикадић, који је за ту прилику добио нарочит допуст и дозволу да се обуче у грађанско одело и што је, мимо све друге Хрвате и католике тог окружја, ишао као народни изасланик немачки колониста из Рудолфстата Оскар Бекман. А такво веће може се већ мислити, како је смело, знало, могло и хтело бранити интересе гладног народа и указати отворено на праве узроке његова положаја! Занимљиво је даље и ово. Јуна месеца 1918. била је у Брчком једна шира анкета шљивара и шљиварских трговаца. Ови су поднели преставку владином поверенику, да према привилегованој Земаљској Банци, која је монополисала сав извоз, и према њеним прекупцима заштите своје интересе, који су истодобно интереси свих продусената шљиве у источној и средишњој Босни, интереси неколицине хиљада наших људи. Владин повереник им је одговорио у име старије власти, али поводом његова одговора није смела пасти ниједна реч ни дебате ни критике Од каква су онда смисла била та већања, анкете, саборисања и све друге формалности? Не значи ли то просто, да се као у свему другом, и ту морала ропски слушати реч војног заповедника земље и да се по том систему безусловне покорности имала милитаризирати и трговина, као што је то већ било учињено готово са свим другим?

  Наслеђе разривене Аустрије, и морално и физички и материјално, имаће дуго да тишти нашу нову државу. И ако је рат ублажио многе опреке, проширио паше видике, продубио наша осећања дао нашим погледима нов и пунији и свеснији садржај, он ипак није лишио свет свих старих страсти и није могао да подједнако делује на све интелекте. И по свом постанку, и по начину свог вођења, и по невољама које је изазвао он је отворио многе ране и оставио их незасељене све до најновијих дана. С још увек много предубеђења ми улазимо у нови живот, заражени моралом, који нас је узајамно тровао. И ако би можда било наивно говорити о потпуном препорођају, који је имао да наступи у нашем друштву, свакако је потребно истакнути, да се можда и одвише, и не несвесно, надовезује на старо, које је у много случајева било и мало добро и мало похвално и нимало на понос наше националне културе. Ми не смемо дозволити, у највишем свом интересу и у име те културе, за коју се данас одушевљавамо да се ма кад у будућности могну поновити страховити примери наших међусобних одношаја, које је на извесним местима тако сурово документовала хисторија овог рата. Слобода само развија врлине и она ће, надамо се, онако исто интензивно прочистити наше душе, као што је светлила у нашим идеалима.

   

  Напомена.

  Молим, да се, поред ситнијих грешака, исправи екавштина у меморандуму, стр. 714, коју је слагар унео према мом осталом тексту у том наречју.

  Како је било и очекивати током времена долазе у јавност и новији подаци и прилози за ствари, које обрађује ова књига. Ми их, накнадно, спомињемо овде упозоравајући на потребу, да свак треба да напише верно и с прецизним ознакама, све што је видео и доживео у ово тесно време, да би за доцније нараштаје остала што пунија слика свега оног што је пратило велики Свјетски Рат и стваран>ь најобилнијег дела наше хисторије.

  За заинтересованост у сарајевским демонстрацијама сведочи то, што је један стражар, Будњевић, био кажњен затвором од шест месеци, "само зато што се машио за сабљу пут разбијача" и што су стражари, по исказу једно! надстражара, морали бити пасивни, јер су њихови команданти посматрали рушење не кушајући ништа да то спрече "Срп. Ријеч", бр. 165, 1919. Трговца Алексу Бајчетића упозорио је један стражар пре подне 30. јула, да уклони деиј из куће казавши му "да неће имати заштите од стране власти." При рушењу код њега учествовали су и улански војници, а кад је он молио једног официра за заштиту добио је одговор: "Geschiet ihnen Recht" С. Р. бр. 161.

  Како се у затвору поступило с похватаним атентаторима казују писма Трифка Грабежа протурена потајно његовим родитељима. У њима он пише:

  "Ону вече кад су ме свезана дотјерали предадоше нас у полицијски затвор. Ту смо се растали, и мене су до пола ноћи испитивали владин повјереник Герде и барун Колас. Испитивали су ме унакрштавајући разна питања, како би лакше што од мене дознали. Али пошто не хтједох ништа признати, предадоше ме у зелену собу мађарским шпијунима. Мучења су била ужасна. Стезали су нам грудни кош са неком машином од које смо страшне болове трпјели. Чучање на бурету било је још горе, буре је било напуњено с сементом, а на рубу бурета морали би клечати, али, како је било немогуће равнотежу одржати, падали би, прашина би нас гушила и тукли би нас све дотле док се не би онесвјестили. Под дојмом тих мука пренио би се у неки сан, и кад би ме ударцем пробудили спремни још увијек на нова мучења, ја једног од ових ошамарих, али су се тек онда разјарили и наставили су још страшнија мучења. Волио бих да су ме убили. Све им то не бијаше доста, него су и псе нагонили на нас, али највећи је гњев показао један муслиман ваљда за увријеђеним поносом за Фердинандом и Софијом, који ме толико мучио, да не могу ни описати. Можда би се више задовољио, да ме убио. Говорио је, да сам бунио наше Паљане на устанак и наговарао је свију да ме и даље муче." (Глас Народа, бр. 276,1920.).

  Биљешка о писцу

  Владимир Ћоровић је рођен 27. октобра 1885. године у Мостару, у познатој српској трговачкој породици. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Била је то средина са веома јаком и разбуђеном српском националном свијешћу, којој је тон давала група истакнутих књижевника, међу којима је био и његов брат Светозар. Године 1904. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет, гдје је студирао словенску филологију, археологију и историју. Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић, Константин Јиричек и Милан Решетар. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву "Зора", о коме је 1905. године објавио књижицу. Тезом о Лукијану Мушицком, докторирао је у Бечу 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908-1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Неко вријеме је боравио у Паризу и Болоњи, гдје је истраживао старе словенске рукописе.

  Од септембра 1909. године Ћоровић је живио у Сарајеву, радећи најприје као кустос, а затим управник библиотеке у Земаљском музеју. Тада је почео период његовог врло снажног, интензивног и разноврсног научног и књижевног рада. Био је сарадник врло значајних српских часописа, а посебно "Босанске виле", "Српског књижевног гласника" и "Летописа Матице српске" (у коме је објавио и своју дисертацију о Лукијану Мушицком). Поред осталог, у Сарајеву је био сектор Српског просвјетног и културног живота "Просвјета" и приређивач њеног календара за 1911. годину.

  Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком "велеиздајничком" процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најприје осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у "Просвјети". Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском свјетске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, гдје је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмјерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис "Књижевни југ". У то вријеме је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама Српског народа у Босни и Херцеговини. У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

  Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живио у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је риједак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године. Више година био је и ректор Београдског универзитета. Послије напада Нијемаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Грчке. У тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.

  Веома је велик Ћоровићев стваралачки опус, који чине бројне књиге и појединачни текстови растурени по разним часописима и листовима. Иако су чињени и значајни покушаји, још није састављена и комплетна библиографија његових радова и прилога о њему. Овом приликом наводимо само неке његове књиге: Војислав Илић (Мостар, 1906), Српске народне приповијетке (Матица српска, Нови Сад, 1909), Покрети и дела (Геца Кон, Београд, 1920), Велика Србија (Народно дело, Београд, 1924), Босна и Херцеговина (Српска књижевна задруга, 1927), Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862 (Српска краљевска академија, Београд, 1923), Уједињење (Народно дело, Београд, 1928), Мостар и његова српска православна општина (Београд, 1933), Историја Југославије (Народно дело, Београд, 1933), Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку (Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1936), Xисторија Босне. Књ. I (Српска краљевска академија, Београд, 1940) и Историја Срба I-II, Београд 1989.

  На основу текста који је написао академик Радован Самарџић, Владимир Ћоровић је заступљен у књизи Сто најзнаменитијих Срба (Београд - Нови Сад, 1993, стр. 529-534).

   

  ---