Коља Мићевић

Слова: Кочићева слава

Посвећено преводиоцима Јаблана

Овај текст је објављен у четвртом броју Путева 1987. године. У том броју часописа објављени су преводи Кочићевог Јаблана на италијански, енглески и француски језик, тако да се он може сматрати пригодним. У четвртом броју Путева, слиједеће 1988. године објављени су преводи исте приповијетке на шпански и арапски језик. Како је рекао тадашњи уредник Путева Коља Мићевић, био је наручен превод приповијетке Јаблан и на њемачки језик, али није до данас објављен.

___

Свако дело, на посебан и свој начин, садржи у себи тај „национални колорит" - премда се ова синтагма не мора учинити ни довољно јасном, нити говорљивом - па стога треба одмах рећи да ступањ те колоритности не зависи само од оригинала, већ и од удаљености (географске, културолошке, традицијске) тог оригинала од читаоца који тај оригинал прима.

Током годину дана анализирао сам с групом студената српскохрватског језика (Париз, Сорбона) приповетке Петра Кочића. Ниједан од студената никада раније није био чуо за име овог писца (што ме није ни изненадило, ни узбудило). Превода, на француски, нема, или их ја нисам нашао. Убрзо смо, после неколико првих разговора, схватили зашто тих превода нема. Јер пред нама се, из реченице у реченицу, указала једна језичка уметност тако сложена, тако смишљено примењена на један одређен круг тема, да смо остајали немоћни пред читавим пасусима кад бисмо покушали да их уобличимо до оног што се назива књижевни превод. Има више врста читања и времена, кад примамо поједина уметничка дела. Ово читање Кочића са студентима било је за мене треће, најтеже читање, али и најбитније: оно што је у првим читањима промицало, сад је заустављало пажњу, мењало готово сав претходни утисак!

О Кочићевом језику доста је писано, од Исидоре и Андрића и све наовамо, али увек у основној намери: да се укаже на Кочићеву чврсту повезаност с језиком роднога тла и, природно, на коначну лепоту и учинак тог језика пропуштеног кроз перо великог народног сина. Мало је учињено на томе да се покаже Кочићев поступак и да се нађе она суштинска граница која тог писца сврстава у ред наших највећих приповедача. Требало би објаснити ту готово тајанствену „меру" у причању, јер бисмо тако добили неке од битних елемената који његову уметност уздижу далеко изнад тла његовог завичаја и потке његовог родног језика. Зна се, наиме, да су Босанци велике причалице - Кочићев Симеун уз котао, из ноћи у ноћ, прича, и у различитим верзијама - док су Кочићеве приповетке редовно кратке, модели сажетости, и готово муњевито одражавају сплет догађаја и расположења.

Могло би се, због свега, тога, надуго говорити (и то на више планова) о тешкоћама које би пред сваког преводиоца поставила свака Кочићева приповетка. Ту су, највидљивији, и за странца као бауци, турцизми. Постоји затим једна добра прегршт посебних речи чије значење ни речници не могу сасвим јасно и тачно да преведу и протумаче. Затим, народни управни говор који Кочић узима у његовој искривљеној, документарној форми. Наилазимо, такође, усред појединих пасуса на реченице изграђене у ритму народних песама, тако да с лакоћом препознајемо осмерце, десетерце, дванаестерце... У лирском запису Јелике и оморике, присуство осмерца и десетерца је очигледно, јер већ у првој реченици читамо: Са чистог, блиставог неба / просипа се жива, треперава... да би све кулминирало у реченици која је као нека врста баладног рефрена: срце пишти, нико га не чује / сузе теку, нико их не види. Сусрећемо се затим с низовима највештије изведених алитерација и најразноврснијих звучних утисака који би у поезији каквог симболисте били проучавани као чудо, док их код Кочића примамо као нешто природно, односно не тражимо узрок утиска који такве комбинације слова и речи стварају у нашим ушима, и даље: у духовима - као да се све то десило само од себе. Послушајте, у том смислу, ову реченицу из Мргуде: Кад се изу, збаци са себе зобун, забаци острага прегачу, узгрну кошуљу до изнад кољена, па зађе у воду.

Све су то тешкоће, очигледне, али и непроходне, јер их сваки текст, на овај или онај начин, носи са собом и поставља неумољиво пред преводиоца. Али, турцизми се могу с прилично лакоће, и уз читаочево учешће, објаснити. Затим ће вешти преводилац наћи одговарајући говор који ће на његовом језику заменити говор Кочићевих сељака; успеће исто тако, да повремено у ауторове реченице увуче ритам народних песама и да оствари разноликост утисака, и то не случајно, него најчешће на оним местима где то захтева оригинал. Преводилац, преводећи истовремено најмање два језика - језик сваког појединог јунака и језик приповедача - треба да тако оствари то посебно дејство које налазимо у оригиналу: преображај и стално комбиновање једног искривљеног, али тако непогрешивог народног говора, с апстрактним и апсолутним стилом самог приповедача. Управо између тих језичких крајности: искривљености и апстрактности осцилира Кочићев стваралачки поступак и, посматрајући то осцилирање, можемо само да се чудимо и питамо: каква је то магија, какво је чудо учинило да се то осцилирање изведе с толико јасноће, глаткоће, непогрешивости, доследности?

Ипак, поводом једнога, плашим се за сваког могућног преводиоца Кочићевих приповедака на било који језик. То је Кочићево посебно третирање слова, те најмање али суштинске језичке честице. Кочић се у тим тренуцима понаша као музичар који барата нотама од којих свака за њега има само једну вредност, тако јединствену да би чак промена инструмента (а не висине, или трајања) значила изневеравање тог посебног звука који је хтео да изазове и пренесе у наше уши. То третирање слова (и шире, последично: језика) иде у више праваца, и ретко се понавља. На једном месту читамо реченицу: Проодо се горе до млина - у којој је прва реч (проодо) читаво једно звуковно чвориште чије је значење јасно, али је сам изглед немогућно опонашати. У другом случају, који налазимо у Мргуди, посматрамо како Кочић доследно развија ту уметност третирања слова. У реченици: "Лани нас уби кља, ове године оби град", он сачувава А у речима кља и град и тако постиже ефектну асонанцу, док с друге стране, „напада" У из глагола убити, да би добио други, обити. И тако код Кочића из странице у страницу.

Зато је Кочић веома повољна прилика да се, полазећи од основних одлика његовог дела (тематика, личности, простор), покаже како књижевна техника може те почетне представе и претпоставке узвисити до коначних стања и степени чистога стваралаштва. То читаоцу, у појединим раздобљима читања, може промаћи; преводилац, би међутим, управо о томе морао да води велику бригу, и да никада не поремети савршену равнотежу Кочићевог дела: између рустикалног/наивног и универзалног.

Коља Мићевић