Kolja Mićević

Slova: Kočićeva slava

Posvećeno prevodiocima Jablana

Ovaj tekst je objavljen u četvrtom broju Puteva 1987. godine. U tom broju časopisa objavljeni su prevodi Kočićevog Jablana na italijanski, engleski i francuski jezik, tako da se on može smatrati prigodnim. U četvrtom broju Puteva, slijedeće 1988. godine objavljeni su prevodi iste pripovijetke na španski i arapski jezik. Kako je rekao tadašnji urednik Puteva Kolja Mićević, bio je naručen prevod pripovijetke Jablan i na njemački jezik, ali nije do danas objavljen.

___

Svako delo, na poseban i svoj način, sadrži u sebi taj „nacionalni kolorit" - premda se ova sintagma ne mora učiniti ni dovoljno jasnom, niti govorljivom - pa stoga treba odmah reći da stupanj te koloritnosti ne zavisi samo od originala, već i od udaljenosti (geografske, kulturološke, tradicijske) tog originala od čitaoca koji taj original prima.

Tokom godinu dana analizirao sam s grupom studenata srpskohrvatskog jezika (Pariz, Sorbona) pripovetke Petra Kočića. Nijedan od studenata nikada ranije nije bio čuo za ime ovog pisca (što me nije ni iznenadilo, ni uzbudilo). Prevoda, na francuski, nema, ili ih ja nisam našao. Ubrzo smo, posle nekoliko prvih razgovora, shvatili zašto tih prevoda nema. Jer pred nama se, iz rečenice u rečenicu, ukazala jedna jezička umetnost tako složena, tako smišljeno primenjena na jedan određen krug tema, da smo ostajali nemoćni pred čitavim pasusima kad bismo pokušali da ih uobličimo do onog što se naziva književni prevod. Ima više vrsta čitanja i vremena, kad primamo pojedina umetnička dela. Ovo čitanje Kočića sa studentima bilo je za mene treće, najteže čitanje, ali i najbitnije: ono što je u prvim čitanjima promicalo, sad je zaustavljalo pažnju, menjalo gotovo sav prethodni utisak!

O Kočićevom jeziku dosta je pisano, od Isidore i Andrića i sve naovamo, ali uvek u osnovnoj nameri: da se ukaže na Kočićevu čvrstu povezanost s jezikom rodnoga tla i, prirodno, na konačnu lepotu i učinak tog jezika propuštenog kroz pero velikog narodnog sina. Malo je učinjeno na tome da se pokaže Kočićev postupak i da se nađe ona suštinska granica koja tog pisca svrstava u red naših najvećih pripovedača. Trebalo bi objasniti tu gotovo tajanstvenu „meru" u pričanju, jer bismo tako dobili neke od bitnih elemenata koji njegovu umetnost uzdižu daleko iznad tla njegovog zavičaja i potke njegovog rodnog jezika. Zna se, naime, da su Bosanci velike pričalice - Kočićev Simeun uz kotao, iz noći u noć, priča, i u različitim verzijama - dok su Kočićeve pripovetke redovno kratke, modeli sažetosti, i gotovo munjevito odražavaju splet događaja i raspoloženja.

Moglo bi se, zbog svega, toga, nadugo govoriti (i to na više planova) o teškoćama koje bi pred svakog prevodioca postavila svaka Kočićeva pripovetka. Tu su, najvidljiviji, i za stranca kao bauci, turcizmi. Postoji zatim jedna dobra pregršt posebnih reči čije značenje ni rečnici ne mogu sasvim jasno i tačno da prevedu i protumače. Zatim, narodni upravni govor koji Kočić uzima u njegovoj iskrivljenoj, dokumentarnoj formi. Nailazimo, takođe, usred pojedinih pasusa na rečenice izgrađene u ritmu narodnih pesama, tako da s lakoćom prepoznajemo osmerce, deseterce, dvanaesterce... U lirskom zapisu Jelike i omorike, prisustvo osmerca i deseterca je očigledno, jer već u prvoj rečenici čitamo: Sa čistog, blistavog neba / prosipa se živa, treperava... da bi sve kulminiralo u rečenici koja je kao neka vrsta baladnog refrena: srce pišti, niko ga ne čuje / suze teku, niko ih ne vidi. Susrećemo se zatim s nizovima najveštije izvedenih aliteracija i najraznovrsnijih zvučnih utisaka koji bi u poeziji kakvog simboliste bili proučavani kao čudo, dok ih kod Kočića primamo kao nešto prirodno, odnosno ne tražimo uzrok utiska koji takve kombinacije slova i reči stvaraju u našim ušima, i dalje: u duhovima - kao da se sve to desilo samo od sebe. Poslušajte, u tom smislu, ovu rečenicu iz Mrgude: Kad se izu, zbaci sa sebe zobun, zabaci ostraga pregaču, uzgrnu košulju do iznad koljena, pa zađe u vodu.

Sve su to teškoće, očigledne, ali i neprohodne, jer ih svaki tekst, na ovaj ili onaj način, nosi sa sobom i postavlja neumoljivo pred prevodioca. Ali, turcizmi se mogu s prilično lakoće, i uz čitaočevo učešće, objasniti. Zatim će vešti prevodilac naći odgovarajući govor koji će na njegovom jeziku zameniti govor Kočićevih seljaka; uspeće isto tako, da povremeno u autorove rečenice uvuče ritam narodnih pesama i da ostvari raznolikost utisaka, i to ne slučajno, nego najčešće na onim mestima gde to zahteva original. Prevodilac, prevodeći istovremeno najmanje dva jezika - jezik svakog pojedinog junaka i jezik pripovedača - treba da tako ostvari to posebno dejstvo koje nalazimo u originalu: preobražaj i stalno kombinovanje jednog iskrivljenog, ali tako nepogrešivog narodnog govora, s apstraktnim i apsolutnim stilom samog pripovedača. Upravo između tih jezičkih krajnosti: iskrivljenosti i apstraktnosti oscilira Kočićev stvaralački postupak i, posmatrajući to osciliranje, možemo samo da se čudimo i pitamo: kakva je to magija, kakvo je čudo učinilo da se to osciliranje izvede s toliko jasnoće, glatkoće, nepogrešivosti, doslednosti?

Ipak, povodom jednoga, plašim se za svakog mogućnog prevodioca Kočićevih pripovedaka na bilo koji jezik. To je Kočićevo posebno tretiranje slova, te najmanje ali suštinske jezičke čestice. Kočić se u tim trenucima ponaša kao muzičar koji barata notama od kojih svaka za njega ima samo jednu vrednost, tako jedinstvenu da bi čak promena instrumenta (a ne visine, ili trajanja) značila izneveravanje tog posebnog zvuka koji je hteo da izazove i prenese u naše uši. To tretiranje slova (i šire, posledično: jezika) ide u više pravaca, i retko se ponavlja. Na jednom mestu čitamo rečenicu: Proodo se gore do mlina - u kojoj je prva reč (proodo) čitavo jedno zvukovno čvorište čije je značenje jasno, ali je sam izgled nemogućno oponašati. U drugom slučaju, koji nalazimo u Mrgudi, posmatramo kako Kočić dosledno razvija tu umetnost tretiranja slova. U rečenici: "Lani nas ubi klja, ove godine obi grad", on sačuvava A u rečima klja i grad i tako postiže efektnu asonancu, dok s druge strane, „napada" U iz glagola ubiti, da bi dobio drugi, obiti. I tako kod Kočića iz stranice u stranicu.

Zato je Kočić veoma povoljna prilika da se, polazeći od osnovnih odlika njegovog dela (tematika, ličnosti, prostor), pokaže kako književna tehnika može te početne predstave i pretpostavke uzvisiti do konačnih stanja i stepeni čistoga stvaralaštva. To čitaocu, u pojedinim razdobljima čitanja, može promaći; prevodilac, bi međutim, upravo o tome morao da vodi veliku brigu, i da nikada ne poremeti savršenu ravnotežu Kočićevog dela: između rustikalnog/naivnog i univerzalnog.

Kolja Mićević