Nikola Strajnić

O pričavini i učevini
Petra Kočića

Tekst je rađen prigodno za ovo izdanje Sabranih djela Petra Kočića

Postoje dve vrste pera: laka i teška. Laka pera pišu kao da ih piščeva ruka i ne drži. Ona lebde nad hartijom i ne dotičući je se pravo. Čini se kao da su u kakvoj božijoj ruci, a niko ne zna šta ta smera. Tu svako slovo iznenađuje svojim oblikom i smislom. Blago misli što boravi u njima. U lakim perima stanuje duh neba, pa se svakog časa čini da će odlepršati gore; gore gde se, valjda, pune nekakvim nebeskim mastilom i smislom.

A teška pera pripadaju potpuno ovom svetu, zemlji. Kad padnu na hartiju, iz koje se čini kao da su i nastala, više se ne dižu i ne razmišljaju o nebu, kao laka. Zemlja je njihovo nebo. Za razliku od lakih pera koja jedva da se površine hartije i dotiču, teška pera, dok pišu, probijaju tu površinu i, nekako, ispod nje pišu. Ili, bolje i ne pišu. Jer, teška pera oru. Ona zasecaju do bola, do krvi. I, ona i pišu krvlju, gustom, neprozirnom, punom ugrušaka i "krmača" koje na svakom koraku po hartiji grokću. Kod teških pera kretanje se čini da je privid i da sve stoji ukopano u nekakvu večnu masu duha koja sama od sebe i bez njih svojom nepokretljivošću piše. To pisanje liči na elementarno ljudsko glasanje u kriku, urliku i jauku. Pisanje teškog pera je samo refleks tih elementarnih gesta glasanja duha sveta i čovekovog duha.

Petar Kočić (1877-1916) pisao je teškim perom. Na kantaru srpske književne istorije možda je to i najteže pero. Ono je sačinjeno od olova iskopanog iz bezdanih dubina srpskog jezika i duha srpskog naroda. Ono je sama težina, sam teret i bol koji su se u tom jeziku i u tom duhu taložili vekovima, tu se okoštavali i otežavali, da bi posle jedan pisac ustao i jauknuo ih u svome delu. Zato se škripa Kočićevog pera i zbiljski doživljava kao jauk - koji je ušao i u naslov jedne njegove knjige: Jauci sa Zmijanja (1910).

U svoje jauke, koji su i suština njegovog pisanja kao pisanja, Petar Kočić je, manirom korenskog pisca - pisca koji se drži izvora i prvina, utkao i jauke čitavog njegovog zmijanjskog i čitavog njegovog srpskog naroda. Ako se ranije nagovestilo da je pisao krvlju, sad može da se kaže da je pisao i suzama. Ili bolje, onu pregustu krv zmijanjsku suzama je mešao i mekšao da bi uopšte moglo da se njome piše. Zato se njegovo književno delo i ne čini književnim delom, već životom. Ono kao da nije ni iskoraknulo iz onoga iz čega je nastalo, zbog čega je nastalo i čemu se i vraća. A jeste, iskoraknulo je. I taj korak je jedan od naših najkrepkijih književnih koraka, jer u njemu učestvuje sve svojom snagom i krakatošću: i naši bregovi i doline, i naše šume i oranice, i naše ljubavi prema njima i prema svemu, svemu što je naše, što je tvrdo i postojano, što je grlato i ljuto, nesavitljivo i nepodmitljivo, što je odvajkada i što je dosvakada.

Zbog tih mnogostrukih veza sa svime što je srpsko i pomešanosti čitavog svog bića s time, pomešanosti do potpunog poistovećenja, Petar Kočić je jedan od najizvornijih naših pisaca. Ta izvornost, razume se, još ne bi bila dovoljna da Petar Kočić nije nosio u sebi iskonski talenat i dar za pisanje i da tog talenta i dara nije bio svestan. Štaviše, njegova samosvest je išla do te mere da je svaka negativna primedba na njegovo pisanje izazivala bol do smrti. - Jedan primer. Kada je kao maturant napustio Sarajevo i došao u Beograd sa sveskom pesama pod miškom, potražio je Janka Veselinovića, koji će mu kasnije biti i uzor (pripovetka Tuba). Veselinović mu je rekao da su te pesme slabe i da bi bilo bolje da se ogleda u prozi. Kočić je zanemeo. Osetio je da je sve gotovo, da se ceo svet porušio. Pomisao da nije pesnik bila je nešto što ga je do tada najbliže primaklo smrti. I valjda iz te blizine nastajale su kasnije njegove pripovetke u kojima se zaista, bez obzira na tematiku i problematiku, oseća ta spremnost da umre za svoje delo. A samo onaj pisac koji je zbiljski spreman na smrt za svoje delo, ostaje da u tome delu živi. Iako je svako delo i istinski grob pisca, jer je u njemu pohranjena sva njegova snaga, umeće i znanje, on je samo tu istinski večan.

Petar Kočić je, dakle, počeo sa pesmama. I nije uspeo. Nije uspeo u smislu u kome se uspeh meri opštim prihvatanjem pesničkih ideja i pesničke forme kazivanja. Njegove pesme kao što su Ponoćni zvuci, Prolećni zvuci, Ja te ljubim divni stvore, Pošljednja suza i druge nemaju dovoljno pesničke imaginacije, neposrednosti, lakoće i, valjda, radosti kazivanja. U pesmi se ne sme osetiti pesnikova ruka koja je nešto naumila da kaže, pa tako ili nikako mora da bude; pesma mora da se pokazuje kao da je sama svoj proizvod, proizvod sopstvene ruke i da je tu sve nastalo samo iz nje, kroz nju, zbog nje i u njoj. Ali to sve ne znači da je sama pesnička tvar mrtva u Kočićevom duhu. Naprotiv - možda je to paradoksalno, ali je, ipak, istinito - ona je osnova i konstanta toga duha koja, kao takva, nikada nije bila dovođena u pitanje, što znači ni onda kada je Kočić pisao u drugim, "nepesničkim", žanrovima. Baš tu ona je, kao kakvo mezimče duha, najbrižnije i najbolje čuvana. Tu je ona prisutna kao šećer u voću, kao svetlost u oku. Zato nije pogrešno ako se za Kočića kaže da je pesnik. Štaviše, on je Pesnik i u tome je sabrana suština njegovog književnog stvaranja. Pesnička tvar u Kočićevom delu nije korespondentna sa načinom njegovog kazivanja, ni u pesmama a, vrlo često, ni u pripovetkama. Jer je piscu, pre svega, stalo da ona bude kazana, a forma je, ipak, na drugom mestu.

Reklo se: "a, vrlo često, ni u pripovetkama". To znači da je pripovetka primarnija forma pesničkog kazivanja nego pesma!? Tako je. Ali ne uopšte i uvek. Tako je kod Kočića. On je u tom načinu uspeo da omogući onom pesničkom u sebi da se najprimerenije oglasi i artikuliše. On je pesnik u prozi. No i tu treba da se bude oprezan. "On je pesnik u prozi" ne znači samo da piše pesničke tekstove u proznom obliku (iako ima i takvih tekstova, kao što su, na primer, Molitva, Slobodi i dr, kao što ima i proznih tekstova u kojima su samo neki delovi takvi, kao što su, na primer, pripovetke Mrguda, Vukov gaj i dr), nego, mnogo više, da su njegovi tekstovi žanrovski slojeviti i da je pesnički sloj u njima, nekada u višoj, nekada u manjoj meri, ali, opet, gotovo uvek, prisutan i neophodan, kao so ili vazduh. To ih i održava u onoj meri koja im omogućava da ono "stvarno" priče dobije smisao fikcionalnog po kome i jesu to što jesu: umetnička dela. A Petru Kočiću kao da je najviše i stalo do toga da njegova dela, sa jedne strane, budu umetnički relevantni predmeti, a sa druge, u istoj meri, verna slika stvarnosti.

Dakle, Petar Kočić je pisac dve istine: istine sveta i istine umetnosti. Ali ne istine sveta posredovane samom sobom i istine umetnosti posredovane samom sobom; već istine sveta posredovane samom sobom i istinom umetnosti i istine umetnosti posredovane samom sobom i istinom sveta. Tek prva posredovana samom sobom i onom drugom i druga posredovana samom sobom i onom prvom jesu istine. Sam život poetičan je po sebi - kao što je učio Aristotel u Metafizici: da physis ima svoj Poesis, takođe kao što čovek ima svoj poiesis - kao što je i sama umetnost životna po sebi - kao što je pevao Hesiod u Teogoniji: da, pored svoje "laži", umetnost ima i svoju "istinu". Ali tu treba da se kaže da nas i sam život branio od "ispraznosti" umetnosti, same po njoj samoj, i umetnost sama da nas brani "od "prepunjenosti" istinom života, samog po njemu samom. E, tako nešto već se čulo ispod jednih kočićevskih brkova pre Kočića, Ničeovih: mi imamo umetnost da ne propadnemo od istine.

Šta to sve, opet, drugačije, znači? I, kako drugačije? - Kočićevski: jednostavno i jasno. Nedvosmisleno. Čisto. - Elem, pišući, Kočić je vodio računa da to što kaže "stoji". Ili, kako je sam, kroz usta Simeuna đaka u Zulumu Simeuna Đaka, kao kroz poslovicu, rekao da će pripovedati "onako od istine (N. S.) što je za dužine". Ili, kako je, opet, u drugoj pripoveci o Simeunu đaku već u naslovu insistirao da će to što se bude pričalo biti istinito: Istiniti zulum Simeuna Đaka. A to je i u pripoveci i na ovaj način "raspravljeno": Mićan, koji preuzima pripovedanje na sebe, saopštava kako je u pređašnjem pričanju Simeun "udar’o ustranu" ali će on da to ispravi: "Mlogo je, bog i duša, udar’o ustranu, ama nije mu zamjeriti: ostario je. Ja ću vam sad jedan zulum njegov pripovjediti, - ali pravi, istiniti zulum."

To pravo, istinito, koje je za Kočića nepotkupivo i nezamenjivo i bez čije pravosti i istinitosti bi u njegovom pripovedanju sve bilo dovedeno u pitanje, udružuje se, opet, sa onim "nepravim" i "neistinitim " umetničkog kazivanja, bez kojega bi takođe ta pravost i ta istinitost nestajale. Pravost i istinitost umetničkog dela, koje je u suštini ono fikcionalno i lažno, jesu najviši kriterij našeg postojanja, viši i od kriterija što nam ga sam život pruža. Štaviše, Niče, kao filozof, kaže, a Kočić, kao umetnik, zna da nas umetnost brani od života, od njegove neumoljive jednodimenzionalnosti, ogoljelosti i ispraznosti. Brani nas od one jeze s kojom ležemo i ustajemo, jeze što smo sami i bačeni u beskrajnost sveta, u neznan i ništinu, bezdan i dubinu. Umetnost nas oslovljava svojim tankim, tankim glasom, kao u snu, podarujući nam nadu i veru u postojanje. Ona je ono svetlo što obasjava i sever naših bića.

A ona sve to može zato što je istinitija od života i što životu daje smisao bez koga bi ovaj ostajao zatamnjen i prazan. Pričanje o životu je mnogo vrednije od pričanja života. Posredovanje je znak one moći kojom bog proizvodi (poiesis) stvari, raspoređuje ih i smešta na mesta koja baš po meri njihove prirode jesu i u kojima one jedino jesu stvari. Tako je i pripovedanje vrsta posredovanja kroz koje su stvari uvek isponova osveštene i osvetljene svetlom jezika i piščevoga duha. To osvetljavanje ih čini starostavnim, pa ceo svet liči na knjigu koju je, stvarajući ga, ispisao bog, a opisujući ga, promovisao čovek.

Starostavnost kod Kočića je, takođe, vezana uz božije i čovekovo pripovedanje; uz božije pripovedanje stvaranjem i čovekovo stvaranje pripovedanjem. Ali, dok bog stvara ne oslanjajući se ni na koga i ni na što, čovek stvara oslanjajući se na boga i njegov svet. To oslanjanje je posredno i neposredno: kroz posredno oslanjanje nastaju proročke knjige, tj. one u kojima je "ispisana i zapečaćena sudbina svega što živi i odi po’voj grešnoj i plačevnoj judoli, belšim zemlji", a kroz posredno nastaju one knjige, u kojima se sećamo prošlosti sveta. I što je proricanje u prvima usmereno prema većim visinama u budućnosti i što je sećanje u drugima usmereno prema dubljim dubinama u prošlosti, knjige su vrednije. U pripoveci Istiniti zulum Simeuna Đaka Kočić za ove prve navodi primer svete Starostavne knjige za koje kaže da su takve tri na svetu: "jedna u jerusalimskog patrijara, druga u svetoj Moskvi, a treća evo sad u tvojim šakama. Ona je, kaže, bila u patrijara konstantinopoljskog, pa kad mrski i prokleti Agarjani zauzeše Carigrad i pretvoriše crkvu Sofiju u džamiju, stani se ova sveta knjiga, poslije dugog lutanja i basanja, na Atonskoj gori u našem manastiru. Nju su ko i one druge dvije spisali, veli, krvlju i ljubavlju sveti proroci i bogonosni oci na polzu i upražnenije rodu čelovječeskom". A za one druge knjige pisac ne navodi tako direktno primer, ali se podrazumeva da su te knjige i njegove pripovetke koje je od početka, od pripovetke Tuba, pisao sećajući se rodnog kraja s kojim je tako posredno ponovo uspostavljao kontakt. Kontakt, bez kojega, kao pisac, ne bi mogao pisati, a kao čovek živeti.

Otuda može da se kaže da je pisanje za Kočića umakanje pera u svete vode Mnemozinina jezera, vode majke pamćenja u sviju Muza. Sećajući se, ovaj pisac, sa jedne strane, dovodi u ponovnu prisutnost momente iz sopstvenog života, a sa druge, momente iz života svoga zavičaja. Ali on to čini tako da se u njegovim pripovetkama jedni momenti prepoznaju u drugim, jedni čuvaju i osmišljavaju druge, i valjda, upravo u tome može da se vidi ona magijska moć Kočićevog pera kojom se u onom pripovedačkom, "objektivnom", jasno prepoznaje i vidi i ono pesničko, "subjektivno". Razume se, za to Kočić ne uzima samo jedan model, tačku, ugao, pa nekada to "objektivno" ide kroz usta Simeuna đaka, nekada kroz Mićanova usta, nekada kroz neka "nepoznata" i neidentifikovana usta, a nekada kroz usta samog pisca.

Ono pesničko, "subjektivno" u delu Petra Kočića progledava i u dramskom delu njegovog opusa. Ali, važno je, a možda i najvažnije, i ovo da se kaže: ne samo u dramskom delu Kočićevog opusa. Jer kod njega granica između dramskog i onog što pripada drugim žanrovima ne ide linijom dijaloga, monologa i drugih načina dramskog govorenja i predstavljanja. Ta linija je - ako se dramsko ne posmatra tek kroz puko dramsko govorenje i predstavljanje - kod Kočića uvučena u samu dubinu piščevih "nedramskih" tekstova koji, s razloga te uvučenosti, govore onim dramskim jezikom po kome drama i jest drama. A taj jezik je jezik dijaloga u smislu u kome je svako govorenje usmereno prema drugoj reči, drugom govorenju kao svojoj suprotnosti i kada to nije očigledno. Tako može da se kaže da je sav Kočićev jezik, jezik sukoba i napetosti, jezik iskonske raspolućenosti bića u kojoj ovo pokušava da pronađe ponovno jedinstvo sa sobom i svetom. A to je, možda, uopšte, ona osnova iz koje Kočić piše. Drama čoveka i drama sveta prepliću se i izjednačuju se ovde kroz duh i čin Ruke koja je sve satvorila i dala.

Kočićeva ruka, ispisujući svoje tekstove, neovisno o njihovoj žanrovskoj pripadnosti, u suštini je uvek ruka puna grča i razdrtosti, pa njegovo pero ne klizi ravnomerno i milozvučno po hartiji već, s razloga velikog pritiska na njega, škripi i cvili i ostavlja nejednake, tragove za sobom: čas su oni na granici da budu mrlje, čas zasecaju i u samu hartiju stvarajući joj bolne hematome, a čas, opet, teče "normalno" i mirno. Tako se ono dramsko Kočićevog dela ne pokazuje tek u "Jazavcu pred sudom" ili "Sudaniji", tu je ono, u manjoj ili većoj meri, i u formalnom smislu manifestno kao dramsko. Dramsko njegovog dela pokazuje se, prevashodno u svakoj gesti njegovog jezika i njegovog bića. A načini na koje se oni manifestuju su različiti. Eto, u Jazavcu pred sudom pokazuju se u svojevrsnom humorističkom, zatim ironičnom i satiričnom tonu. Ali sve to je opet tipično kočićevsko i razlikuje se od toga kod drugih pisaca. Na primer, Kočić je veoma cenio Stevana Sremca, pored ostalog i zbog humorističke osnove njegovog pripovedanja. Ali Sremčev humor je jedno, a Kočićev drugo. Sremac se, dok ispisuje "smešne" stranice svojih dela, smeška, a Kočić škripi zubima. Takav je Kočićev humor: smeh kroz suze, koje ne dolaze iz očiju, već iz žuči. Slično je i sa satirom i sa ironijom.

Ali, razume se, time nije iscrpen ceo kosmos Kočićevog jezika. Humor, ironija i satira su samo neki načini na koje se on u delu ovoga pisca pokazuje. Kočićev odnos prema jeziku je mnogodimenzionalan i tiče se svih njegovih ključnih aspekata, kako na dijahronijskoj tako i na sinhronijskoj ravni. Kočić je, dakle, video, i ne samo video, već i "koristio", jezik kao totalitet. A ono što iznad svega pleni jeste saznanje da je on jezik poznavao i razumevao iz njegovog korena, početka i prapočetka. Kočić je, jednostavno, znao šta je to srpski jezik i na tom jeziku i pisao iz iskustva toga saznanja. Tako, kao pisac, on je sav u jeziku kao - kao što je učio drevni filozof iz Mileta, Anaksimandar - osnovu i razlogu (arhe) sopstvenosti bića, iz koga osnova i razloga sve proizilazi po zakonu i kome se sve po zakonu i vraća. Na tome počiva Kočićevo delo, kao što na tome počiva i čitavo njegovo biće.

Razume se, njegov odnos prema srpskom jeziku i njegova briga o srpskom jeziku ne idu samo u tom "filozofskom" pravcu, već i u pravcu neposredne spisateljske i životne prakse. Nikao iz duha i daha srpskog naroda, srpske zemlje i neba, srpske "vjere i učevine" srpski jezik je i u istorijskom smislu polje Kočićevog snivališta i brigališta, poprište borbe za identitet i samobitnost srpskog naroda. Kočić je tu duboko na tragu Nemanjine misli da se sloboda srpskog naroda i srpske zemlje čuva u jeziku, svesti o njegovoj čistoći, njegovoj ontološkoj i povesnoj utemeljenosti u biću srpskog naroda u celini i svakog Srbina kao pojedinca; i da je "unakažavanje i mrcvarenje" srpskog jezika unošenjem, pre svega, duha jezika drugih, osvajačkih naroda "unakažavanje i mrcvarenje" i same suštine srpskog naroda.

"Nas obuzima naizmjenično gnjev i sjeta posmatrajući kako se bezdušno nasrće na dragocjenu duhovnu tekovinu narodnu, na čistotu i ljepotu narodnog jezika. Gnjev nas obuzima što u tom unakažavanju i mrcvarenju našeg sjajnog i slobodnog jezika osjećamo svoju sveopštu kolonijsku poraboćenost i podvrženost; sjetu duboku u duši nosimo što smo slabi i nemoćni da zaštitimo od profanisanja i obesvećenja svoj veliki silni jezik, koji nas svojom obilnom i sjajnom tradicionom književnošću, svojom kristalnom čistotom i planinskom svježinom svoga daha hrabri i sokoli da ne klonemo na putu života, na putu vjekovnog posrtanja i stradanja, na putu padanja i ustajanja" (Za srpski jezik, 1912).

Ta podzemna Kočićeva misao da srpski jezik valja pročistiti i okaditi od "kancelarijskog nemačkog jezika i graničarske komande", čija je strategija bila da nam ostave reči, ali da nam uzmu jezik, ima duboki katarzistički smisao, a odnosi se na sve kancelarijske nesrpske jezike u prošlosti, ali i sadašnjosti i budućnosti. Naime, Petar Kočić kao pisac, no i kao branilac srpskih nacionalnih interesa i suštine bića srpskog naroda, duboko je svestan činjenice da je jezik narod i da je jezik otadžbina i da je i istorija naroda i istorija otadžbine, u biti, istorija jezika koja se manifestuje kroz verovanje, predanje, običaje, odnose prema drugima, odnose prema sebi, prema sopstvenim korenima, nadama i stremljenjima.

U Kočićevoj spisateljskoj svesti na poseban način postoji i funkcioniše njegov odnos prema pravoslavlju. Ono nije samo vera i ne pripada samo sferi duše; ono je mnogo više od toga i pripada sferi ecce i existere čitavoga Kočićevog bića. On u pravoslavlju vidi onu zaštitnu energiju za srpski narod koja dolazi s najvišeg mesta, s Božijeg prestola, i koja je neiscrpna, svemoguća i večna. Njegov zmijanjski srpski narod nosi u svome srcu pravoslavlje kao svetlost, pomešanu sa svetlošću srpske istorije, koja mu je uvek obasjavala put da ne zaluta u tami, put prema svome srcu, pravoslavlje kao svetlost, pomešanu sa svetlošću srpske istorije, koja mu je uvek obasjavala put da ne zaluta u tami, put prema slobodi. A samom Kočiću ono je obasjavalo put do reči, one suštinske kojom se kazuje neiskazivo i rasvetljava nerasvetljeno, do reči za koju se moli Gospodu, u tekstu Molitva, ovako: "O, Bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i Zemlje svoje. Pokloni mi riječi, Gospode, krupne i zamašne ko brda himalajska, silne i moćne ko nebeski gromovi, oštre i jezive ko svjetlice božje, i tirjanima nerazumljive ko što je nerazumljiva sfinga egipatska rodu čovječanskom. Daj mi te riječi i obdari me, Gospodine moj, tijem darom svojijem velikijem i milošću svojom neizmjernom, jer će mi srce svenuti, jer će mi se duša od prevelike tuge i žalosti razgubati." (1907).

Petar Kočić vezuje pravoslavlje, iznad svega, za lozu Nemanjića koju on uzdiže do visine na kojoj je božanstvo. Na tome mestu nalazi se i sveti knez Lazar i uopšte "svete obitelji srpske i rišćanske", do Karađorđa i Obrenovića. Ali, Kočić ne ostaje na tome: do ovih visina on uzdiže i obične ljude, seljake i težake, učitelje i kaluđere, đake i čtece i sve Zmijanjce koji su u svojoj jednostavnosti i lepoti, neposrednosti i čistoti, svojim patnjama i stradanjima, svojom vanđeljošću i kandilošću, slobodarenjem i svrzijarmstvom, takođe, sveti. A, kao Zmijanjac, i Kočić je takav. Kao Zmijanjac, ali i kao pisac.

Kao pisac, Petar Kočić je - da pokušamo sve u jednom reći - dosegao najviše visine, čini se, jer je svojom pričavinom i svojom učevinom ozelenio srpski jezik i srpski književni izraz jelikama i omorikama svoga Zmijanja i čitave svoje Krajine srpske.