Петар Кочић

Говори и интерпелације

у Сабору Босне и Херцеговине унутар Аустро-Угарског Царства

Шумско сервитутно право

I засједање Х сједница (4. јула 1910)

Високи Саборе!

Наша, односно босанскохерцеговачка управа задржала је, на жалост, све законе из времена отоманске управе, који су имали вриједности за Анадолију и Мезопотамију, али нијесу никада ваљали за Босну и Херцеговину. Влада је задржала те законе, који нијесу него конгломерат извјесних вјерских погледа на свијет и француских капиталистичко-аристократских закона из времена Наполеона и утолико их респектирала уколико су јој одговарали за постигнуће њезиних политичких циљева. Како је било са другим законима, тако је и са правом сервитута. Наш народ има право сервитута. Тежак наш, док је могао ићи у Босни са сјекиром у руци, смио је одсјећи дрво и однијети кући и огријати се, смио је изагнати на пашу стоку, док је могао са том стоком стићи. То толико проширено сервитутско право ограничила је босанско-херцеговачка управа постављајући границе појединим опћинама, затим продавањем шума појединим фирмама на експлоатисање и напосљетку забрањивањем оних шума које су одређене да боље расту.

Све је ово, господо, празно измотавање, јер се оваквим случајевима сељаку одузимље сервитутско право, а народ не добива никакав еквиваленат. Да ли је разложно и упутно да влада скучује и одузима сервитутско право у аграрној и сточарској земљи као што је Босна, о том ћу други пут говорити.

Високи Саборе! У осталом свијету шума је једна велика благодат за оне који су близу ње. У Босни и Херцеговини, напротив, шума је постала куга морија за нашега јадног тежака. Куд год се макне, навале на тежака шумску глобу и одштету. Глобу навале зато јер је сјекао без дозвољења, јер је прекорачио и обашао полицајне шумске прописе. Рецимо да је право да плати глобу онај који не зарезује власт, јер власт је, како кажу, од бога, али, висока кућо, право ни поштено није да се једному такому сиромаху намећу шумске одштете, јер је сјекао своју шуму, вршио своје сервитутско право. Да је тражио дозволу, он би је сигурно морао и добити. Дакле, како се може одредити шумска одштета ономе који је сјекао и обарао своје, и био би морао добити дозволу да је тражио, да му није тешко било ишчекивати кад ће се смиловати велика шумарска милост и милостиво подијелити дозволу.

Али узмимо и оне случајеве гдје није никакве апсолутне штете учинио, није шума оборена, гдје је тежак ушао у грмље и трње и искрчио нешто њивице, посијао зоб и просо. И ту је дошао шумски орган и немилосрдно наметнуо неколико стотина круница одштете.

Немилосрдни орган политичке власти, не испитујући разлоге узурпирања и крчења, намеће и кажњава нашег тежака, да је дошао до коначне пропасти своје.

Како се суди при овом шумском прекршају, довољно је да кажем да за један уредовни дан један политички пристав изриче сто до сто педесет шумских осуда.

Наш велики феудалиста г. барон Буријан ставио се на неко високо становиште, обукао се у тогу ледене званичности, па не трпи узурпације. Њега слушајући и бојећи се, сви нижи органи, до пандура и лугара, немилосрдно и драконски и нечовјечно кажњавају тежака ако искрчи комадић земљице да прехрани своју јадну и голотрбу дјецу.

Високи Саборе! Лако је бити против узурпације ономе којему стижу мјесечне плаће, награде, ремунерације, евентуално провизије, тантијеме и друго слично, али је тешко бити ономе против узурпације који је избачен са голом и гладном дјецом на ледину. Просуђујући у аграрним парницама политички чиновници између тежака и спахија у једној мамурној сједници уништавају читаву породицу и осуђују на гладовање и смрзавање. (Гласови: Није тако!).

Немојте ме пометати. ... Ја вас позивам, немојте мене прекидати, ако знате зашто сте овдје изабрани, ко вас је изабрао и послао, да сви братски и сложно тражимо начин да се ниједном нашем суграђанину не руше ограде, не уништи његов труд, не преорава шеница; ако сте људи и знате зашто сте изабрани, сложићете се са мном. (Глас: Не тражимо лекције!)? Добро. Високи Саборе! Али узимамо и оне случајеве гдје је сељак заиста сјекао шуму, гдје је чинио штету, или, како се неки изволише изразити, крао шуму. И ту имаде, господо, дубљих, много дубљих економских разлога него проста обијест и клептоманија нашег тежака, како неки изволише рећи.

Потребе нашег тежака из дана у дан све су веће, а приходи све јаднији и чемернији.

Присиљен да у својем малом сеоском буџетићу одржи равнотежје као и држава, а немајући могућности да се до безграничности задужи као држава, нарочито босанска, лаћа се мало шумице, коју су му дједови гојили и одгојили, бранили и одбранили и коју је бог дао њему, а не којекаквим бјелосвјетским фирмама.

Господо, има нас много који дубоко гледамо и у далеку будућност, на примјер, ја и господин барон Бенко. (смијех). Господин Бенко, по стенографском записнику, изволио се изразити овако: "Дајем поштену ријеч да сам ја, као котарски предстојник, од јутра до мрака савјетовао свијет у погледу шумских одношаја. Ја сам јашио од села до села, молио сам и кумио свијет: забога, немојте ово мало шуме уништити. Зар ви мислите да ми чувамо ово мало шуме за себе или за цара, не, него за вас и вашу унучад".

И ја сам на бирачким скупштинама говорио народу: чувајте шуму, она није царска, није спахинска, него ваша.

Заиста, нашао сам доста сељака који признају да је то тако. Али и они сијеку што им треба и сијеку да могу другом продати, да купе соли и брашна за своју дјецу.

Високи Саборе! Потребном човјеку говорити да чува шуму! То је исто тако кад бих ја скувао погачу и заклонио руком од гладна човјека и рекао: немој ти дирати, ово ја чувам за твоју унучад. (смијех, пљесак).

То је дакле немогуће, јер потребе, стварне потребе много су јаче од разума, филозофских разматрања и национално-економских разлога.

Високи Саборе! Господин барон Бенко овдје је показао доста воље и ријетког одушевљења да брани данашњу владу; ја поштујем ту одважност, нарочито бранити данашњу владу, али г. Бенки могу одговорити пјесничким ријечима: "Јанко брани мртва Владислава, - што га брани, кад га не одбрани?" (смијех, пљесак). Осим тога је г. Бенко казао да се је сервитутског дрва дало кроз 10 година за милион круна.

Само министарство троши, према прорачуну, за неке стварне трошкове 125.000 круна. Што је то 1,800.000 душа, а с друге стране 30-40 чиновника! Осим тога, господо, овдје је говорено такођер о мизерним шумарским платама; многи предговорници оборили су се на шумаре. Нијесам ни ја пријатељ шумара, ја сам њих нападао кад сам издавао лист. Шест шумара послали су ми сада стиховано писмо и замолили да се заузмем код високог Сабора за њих. Дозволите да прочитам, нећу цијелога, него само шта се односи на њихову невољу. Ово ће писмо све статистичке податке г. барона Бенка унеколико побити. То писмо гласи:

"3драво Кочо од Крајине љуте!
Срби су ти прокрчили путе
Да нам сједеш до високе владе
Па да за нас лугарске органе
Испослујеш какве боље дане.
До данас нам свака срећа дријема
Ни у плећу божићном нас нема.
Најстрожија и најтежа служба
На тежака од нас највећа је тужба.
Све знамо и све да је тако,
Ал' не може заједно да буде инако.
Налоге смо морали вршити
И тежака немило глобити.
Грозне сузе на нас пролијевали.
Ал лугари нијесу оклијевали,
Већ радили за високу владу,
Својим радом гојили су наду
Да ће њима повисити плаћу
Међу другу помијешати браћу
То јест друго чиновништво
Који сваку славу уживају,
А лугари од глади зијевају.
Ао, јаде, превари нас нада,
Нит' нас види, нити чује влада!
(па на мене се обраћају!)
Још у тебе једина је нада
Да ће за нас испливати правда.
У твом свјесном и српском говору
Предложи нас високом Сабору".

Ја их предлажем. (аплауз).

Критика аустријске управе у Босни

I засједање, XIX сједница (25. јула 1910)

Високи Саборе!

Одмах на почетку, на први поглед, морам изјавити да ја овог буџета не могу примити, него да ћу искрено и од срца гласати против њега. И то на почетку изјављујем зато јер бих се могао попишманити касније и гласати за буџет. (веселост). Ја бришем цијелу прву главу: врховна управа. Та је управа нама потпуно непотребна, а стаје нас 737.000 круна. Ја бих се могао задовољити и са овом нашом високом владом, кад би била потпуно на свом мјесту. Много богатије и сретније земље имају једну централну управу, а ми имамо двије, једна скупља од друге, једна гора од друге. (веселост).

Високи Саборе! Зашто нам служи она скупа влада у Бечу. У пријашња времена, док није било Сабора, хајде де, она се могла сматрати као контрола над овом нашом владом, и њезин опстанак на тај начин могао се унеколико оправдати, али данас кад је овдје Сабор, није опстанак њезин апсолутно оправдан, јер ми те контроле не требамо. То је просто избачен новац, и то тако да га ниједна цркавица не остане у земљи, него све поједе гладни и несретни Беч, ватром он изгорио. (Веселост).

Што вриједи, та врховна управа, то смо чули из уста барона Бенка: влада је то хтјела и то предложила, али министарство није још ништа одговорило. То значи да та врховна управа смета рад, спречава напредовање и развијање државних послова.

Високи Саборе! Али кад је у питању авансман, напредовање чиновника, онда високи Саборе, бечка господа узимљу исувише велики обзир на се, грдно и рапидно авансују и прескачу своје колеге у земљи, као бијесни хатови који могу боље увиђати потребе овога народа, јер су му ближе.

Ја знам из бечког ђачког живота да те господе нема никада у уреду, а има их 63 комада, а на та 63 господина долази 19 подворника. Да није ово озбиљан форум, ја бих предложио да још намјесте 2 подворника, па да на свака 3 беспослењака дође по један подворник.

Високи Саборе! Нарочито чудновато је буџетирање стварних трошкова ове управе. Од 165.140 круна исказује се поименце 40.000 круна, а 125.000 круна "остали трошкови" сумарно је речено. То је исто тако као кад слуге богаташа и племића рачунају на којекакве ситнице велике суме so lange es geht. Зато морамо ми рећи: нема више пљачке, es geht nich so mehr, и избрисати цијелу прву главу. Има господе међу њима којима би требало пензију дати ако не би хтјели сићи у сиромашну Босну. Њима можемо дати потпуну пензију. Госп. Петрашек је такође отишао у мир; ја бих га молио да остави у миру нашу земљу, а нарочито наше несретне шуме. (пљесак) Овај исти господин довео нам је у Босну Ајслера и Ортлиба, Фелтринелија, Срдићева Штајнбајса, Мехтерсхајмера итд.

Овај исти господин увијек је учествовао при продаји наших шума, и продао је све што је најбоље од наших шума и што је најближе извозу, тако да за 50 година, када се још нешто прода - што ћу касније казати, - ми нећемо имати на продају ни клипа. Могу рећи и то да је он био главни референт при продаји шума, и министар је морао његов реферат потписати. Ја дозвољавам да је могло бити све исправно, али није право да и даље остане конзулент за босанске шуме; зато молим високи Сабор, ако га не можемо уклонити, барем да се закључи да се не смије ниједна наша шума продати док је Петрашек конзулент босанских шума.

Ја сам дознао од једног пријатеља да ће посљедњи велики комплекс босанских шума продавати и офертима, јер је је рок до 1. септембра 1910, и то су шуме Равна Планина, Врхпрача и Јаворина, које се имају путем лицитације продати.

Мени се чини да треба овђе Сабор да обрати велику пажњу, и моја је дужност да на то упозорим, дужност је то моја према земљи, према народу, самом себи и потомству.

Зато на господина Петрашека треба обратити велику пажњу. За господином Петрашеком могли би ићи у пензију: два одјелна предстојника, шест дворских савјетника, два владина савјетника, један финанцијални надсавјетник, један финанцијални савјетник, један шумски савјетник, два рударска савјетника, грађевински савјетник, рачунарски надсавјетник и један владин савјетник, надравнатељ помоћних уреда. На том би се заштедило 228.254 круна, и к томе још 165.140 круна стварних трошкова. Била би дакле уштеда од 383.704 круна, и ево пара и за Чабрајићеве дневничаре, моје шумаре, Џамоњине учитеље; дакле, све ово бришемо, па ћемо имати пара. (пљесак).

То је дакле што сам имао казати о тој врховној управи.

Можда ће се рећи: па ти ће људи оптеретити пензиони фонд наших чиновника; то ја признајем, али то је пролазно зло, пошто је познато да бирократа кад иде у пензију губи и здравље. Чим изгуби власт, изгуби и здравље, нарочито ако се прихвати посла који не одговара његову организму.

Другој глави, високи Саборе, нијесам посве противан, само сам противан главешинама у тој глави. У тој глави буџета видимо један преостатак старе отоманске управе, и то је валија и цивилни паша, његов доглавник. Ова мјеста нијесу потребна нашој земљи.

Ако Аустро-Угарска треба иншпектора чета, маршала или фелдцајгмајстора, нека га плаћа сама; ми већ доста плаћамо за војништво.

Стога треба брисати 24.000 круна за поглавицу земље, 5652 круна за издржавање и расвјетљивање конака и 5000 круна за поправак конака. Није ни лијепо што ми, као сиромашна земља, расвјетљујемо конак једном великом господину, као што је иншпектор чета, који нам не плаћа ни кирију за онако диван стан.

Даље, ја бришем и грађанског доглавника. Не знам хоће ли то висока кућа уважити, али и цивилни доглавник није потребан.

Наша четири секционсшефа скупа у сједници могу управљати овом земљом и без ове двије главешине. А најстарији по именовању секционсшеф може врло лијепо репрезентирати ову нашу владу.

Мој приједлог је дакле да се из буџета брише и валија и његов доглавник и да се тако заштеди 68.000 круна, и то су паре, висока кућо, ако почем нијеси знала!

Још у овој глави имам ово да кажем да су надлежни фактори чекали наш закључак да се брише цивилни доглавник, јер још прије засједања Сабора именован је наш валија иншпектором чета, а прије тога звања није било.

Господин барон Бенко остао је на свом мјесту, иако је било посве логично и паметно да буде прије Сабора промакнут у стање мира; баш тај факат што је господин Бенко остао цивилни доглавник, а није постављен нико млађи, доказује да су мјеродавни фактори намјерили укинути ово мјесто, и само су чекали да Сабор избрише ову ставку из буџета.

Тако би госп. Бенко дошао до давно жељене пензије. Међу другом господом не би било ривалитета, јер не би било предмета ривалитету. Онда би лијепо и вјешто могао репрезентирати владу, на примјер, господин одјелни предстојник Шек или Микули - нарочито госп. Микули кад има аутомобил. (буран смијех).

У овој глави још могу говорити о величини суме одређене за штампање буџета и закључних рачуна и извјештаја о управи земаљској. Ту стоји да се за ову сврху троши 29.000 круна. И ту би могли уштедити, господо. Не треба извјештаје и закључне рачуне штампати на мађарском ни на њемачком језику; не би требало ни штампати у два писма, српском и хрватском. Ово је народ који је сиромашан, па би требало да се прими једно писмо у интересу културнога уједињења и националне штедње. Треба да штедимо. Што да се размећемо? Ми смо један народ, један нам је језик, па треба да буде и једно писмо. (Глас: Које ћемо? Хрватско?). То како хоћемо. Договорићемо се.

У трећој глави говори се о Сабору. Кад се критикује влада, треба да и себе узмемо на претресање. Што год почнемо, почнимо од себе. У почетку смо, мора се признати, дангубили. Држале су се сједнице по сата, па смо ишли кући. Не треба да дангубимо, већ треба да радимо и штедимо. Треба гледати свагдје да се што уштеди. Не треба стварати никаквих синекура, - никаквих штипендија, јер ће онда влада још боље респектовати нашу критику.

Што се тиче четвртог одјељења овога прорачуна, то могу рећи да сам потпуно против окружних области. То је један остатак од старог времена. То је једна старинска установа, а кошта наш народ 282.430 круна. Ја сам не знам зашто је та управа. Колико нам је та установа потребна знадемо сами, али ја ћу рећи како је потребу тих окружних области карактерисао један чиновник, који је казао: "Оне су установљене зато да зауставе спис који иде од котарског уреда земаљској влади за 14 дана, и обратно, када се спис врати од земаљске владе да га опет задрже 14 дана док дође котарском уреду". (смијех). Ако ове области нијесу зато, онда ја не знам зашто су. (понован смијех).

Видимо да у аустријским провинцијама које су заступљене у царевинском вијећу нема никаквих окружних области. Ни сиромашна Далмација, ни горовита Штајерска, ни богата Чешка немају таквих области. Кад је тако тамо, онда не знам чему би ми подржавали ове области. Ја бришем те области, и молим да ми у томе помогне високи Сабор да се те области избришу.

У наслову "здравство" нећу ништа да бришем. Код овог наслова нијесам био толико љут колико код других ставака. Овдје бих само нешто могао примијетити. У наслову здравство има одређена плаћа за 4 примарна лијечника у земаљској болници. Ја нијесам против тога, и није ми жао. Само не би требало дозволити да се они баве и споредним занимањем; не би им требало давати мјеста, рецимо, код болесничких каса или на жељезницама, него нека врше само своју званичну дужност. (Глас: Тако је!). Ја се слажем са г. бароном Питнером у овој ствари, наиме, да имаде у болницама врло мало простора и да су наше болнице врло оскудне у просторијама. Требало би подићи некоје павиљоне и требало би намјестити још неколико лијечника; али сви видимо да нема пара. Ја бих у том погледу могао рећи ово своје мнијење, - да се наиме примају у болнице само домаћи синови, а из других земаља Аустрије и Угарске само они који болују од које заразне болести и на којима је неопходно потребно да се изврши операција. (Народни посланик др Сарић: Морају се примати сви болесници). Ја мислим да би се требало бринути о сваком болеснику, али у првом реду треба да водимо рачуна о себи и о нашим болесницима. Имаде и таквих болесника који из монархије долазе овамо и овдје се лијече, премда су они могли отићи натраг у монархију и тамо се лијечити, да ми можемо већу пажњу посветити нашим болесницима.

У погледу живинарства имао бих ово да примијетим. Овамо је уврштена свота за вођење катастра о стоци у оним котарима који су на граници Србије и Турске. Ова је ставка стрпана овамо у овај дио буџета. По мом мишљењу, спадала би у финанцијско одјељење, јер се овај катастар води у интересу заједничке царине Аустрије и Угарске. Ми смо овдје оштећени за 42.000 круна, а не добијамо за то никаква еквивалента.

У погледу војништва ја, као посланик треће курије, морам споменути да је према нашој привредној снази врло много и готово нечовјечно узимати 10 посто од читавог буџета за војску. Нас не би требало мјерити са аршином Аустрије и Угарске, јер смо ми врло назадна земља, немамо довољно школа, па према томе никако не би се смјело нама мјерити истом мјером, јер су код нас сасма друге културне прилике.

Даље, у погледу војне службе могу споменути да је довољно за нас Босанце и Херцеговце да служимо по једну годиницу дана (Смијех)... јер ми можемо за три мјесеца научити и дисциплину и муштрање и пуцање, а остале двије године и три четврти године продајемо зјале по касарнама у Бечу, Пешти и Грацу. Дакле, нама је доста једна годиница војне службице.

Осим тога, потребно је да наша војска служи у земљи, тако да би могла за вријеме жетве бити пуштена кући да помогне срадити пољске усјеве. (Посланик Мајкић: И да остави наше паре у земљи).

И овдје би се могло, кад би се војна служба снизила на годину дана, уштедити око два и по милиона. Додуше, наша би војска спала на трећину; али што је стало Аустрији за нас - или војник био код куће или у касарни. Истина, наш је народ храбар, зна страшно пролијевати крв за другог, само на жалост, није никада знао за себе ништа учинити.

Сада да кажем неколико ријечи о жандармерији. Кад се дирне у жандармерију, скочи управа са свих страна и почне хвалити ту установу. Ја је не могу хвалити, јер је наш народ много претрпио од те жандармерије, поготову у почетку аустријске управе, кад су били они жандари, ако се сјећате, који су носили црвене капе. То су били страшни људи, прави варвари. Ја никад у животу нијесам видио таквих лица. - Још од дјетињства остала су ми у памети она гадна варварска лица. Доцније их је нестало, јер нијесу могли вршити насиља као у почетку. Колико год су они чувари мира и реда, толико, с друге стране, ја тврдим да су ширитељи неморала у нашем народу. Господин Бенко може их узети у заштиту колико год хоће, али ја сам тврдо увјерен и ја сам видио и навешћу вам примјера да су ти чувари реда и мира уједно и ширитељи неморала у нашој земљи. Исто тако тврдим да они врше шпијунску дужност. Ја ћу навести само један примјер кога сам доживио. Кад сам се вратио из Србије, дошао сам у манастир Гомјеницу, гдје ми је отац живио, и једне вечери примијетих како бајунета бљесну кроз ноћ. Ма шта је ово, запитам се, приђем тамо и нађем жандаре. Познати су ми људи, и они су ми искрено казали да имају дужност да пазе на мене - једног обичног ђака, да немам случајно какво велико подузеће да срушим Аустрију, само зато што сам био у Србији.

Осим тога, има у овом буџету једна ставка које нијесам нашао ни у једном буџету ниједне државе. То је, високи Саборе, некаквих 11 харамбаша. (Смијех). Ја просто не могу бити доста паметан да схватим како једна законита влада храни на својим јаслима 11 харамбаша. (Смијех). Ту има четири буљукбаше, пет сердара, три сердарска замјеника, четири пандура и једанаест, господо моја, горских харамбаша.

Све, како видите, неки опасни људи! (Смијех). Ако их хоће влада, нека их задржи, али ја бих предложио да се бришу.

Говорити о политичким властима у Босни и Херцеговини не може човјек хладно, не може а да се не узрујава. Политичке су власти у Босни и Херцеговини биле туђинске кад су овамо дошле и за ових 30 година остале су туђинске и грдно нерасположене према нашем народу. Ово терорисање и ове зулуме политичких власти највише је осјетио наш тежак.

Ја сам добио једно писмо, које најбоље карактерише положај нашег народа према новој управи. Разочарање нашег народа, а нарочито тежака, над новом управом велико је и њему се човјек не би надао од једне управе која је, баш због тога тежака, добила двије најбоље балканске позиције. И тога тежака она не само да није никада помогла, него га је морално и материјално притискивала и убијала.

Ја ћу бити слободан високом Сабору прочитати ово писмо, па се надам да ће по прочитању овога писма и они који нису имали љубави за сељака стећи више љубави и предусретљивости према њему.

Писмо гласи (чита): "Болујем и копним у горком чемеру и немаштини љутој откада знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само осјећам да је бољка моја велика и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покојник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, штоно веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилом богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили - процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на 'ну своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само уздахнем, проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину гријешну...

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, таква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље даво. Берићета је било у свачем... свачег је било у изобиљу. Свијет је асли био пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку бреспослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо тежаке, и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршинлији на селу и планини, гдје косовица суди, па се то некако испорављало и везало једно с другим.

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се ко мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот. Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук. Царевина удари тешке намете, а владике накривише наеро камилавке и ударише у страну од народа. И вјера нам посрну. Замрзну свијет сам на се. Све ти је ту оштро, набусито ; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби, ко да га никад није ни било. Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, полагано венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина нас сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметних људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити.

Људи који су некад с пашама и везирима на дивану водили мудре и дубоке еглене, данас тијем људима застаје ријеч у грлу кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског увијања. (смијех). Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. - Не суди се, вели, у наше царевине по правди, већ по палиграпу. Кад би она судила по правди, не би толике стотине година владали над деветнаест милета и седам осам вјера и закона! - На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим истину говори, и онако је, друкчије не мере бити".

(Упозорен од предсједника Сабора да даље не чита, Кочић је наставио): Само још редак. (смијех - чита): "Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију и блентави код памети, а оковани без синџира. Шта да ти, брате си мој слатки" и господине предсједниче - (смијех) - "и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем, да је наше тежачко живљење само једна, штоно веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте".

То је једна кратка стварчица, писмо једно.

Измећу осталих важних ствари којима наша политичка власт располаже, дотаћи ћу се једне која је врло важна, могу рећи најважнија, одношаја између кметова и ага. Досадашњи одношаји између кметова и ага су постали несносни, нарочито по кмете. Законских одредаба нема никаквих, а оно нешто наредаба у том погледу што је издано, све је сакато, нејасно, непотпуно и слабо, да је уопће страхота и помислити како се могло до данас издржати. Није потребно, јер је већини познато, нема ни практичне вриједности, хисторијски проматрати развој овога питања... (Опоменут од предсједника да то нема везе са овом специјалном дебатом, Кочић је наставио): Ја не знам, господине предсједниче, нећу се противити, али ово спада пред политичке власти. (Глас: То спада у политику). Ја ћу само, ако ми не дате говорити, ја ћу наћи излаза да проговорим и у овој ствари, а то ће бити кад буде пољопривреда на дневном реду. Али ћу сада још ово казати што се тиче ага и кметова и замјерити и влади у Сабору. Чуо сам и знам да влада има својих кметова. Молим вас, господо, да (закључите) да барем влада нема кметова, него да се ти кметови отпишу, да се ти људи ослободе. Толико сам имао примијетити што се тиче владиних кметова, кад ми не дозвољавате говорити о другим кметовима. Тиме завршујем свој говор. (У дворани пљесак и гласови: Живио!).

Рјешавање молби за земљу

I засједање, XXVI сједница (9. новембра 1910) и XXVII сједница (10. новембра 1910)

I

Мени пада у очи што петициони одбор препоручује влади молбе и мало не увијек додаје, ако није пријепорно. Земљиште се може увијек учинити пријепорно, ако се хоће и тиме сељацима отети... Стога бих ја молио нека се напросто препоручи влади, без обзира на то је ли пријепорно или није.

II

Ја сам такођер хтио да подупрем приједлог госп. Ђурића, јер је заиста велико зло са тим мерама. Иако сам ја противник да се влади све препусти, ја сам овај пут највећи заговарач да се власти препусти да она узме дијељење мера у своје руке, јер се често пута даје оному земљиште који га сувише има, па га ни сам не обрађује, него га продаје или даје под кирију, а сиротиња која ништа нема не може да добије.

Зато апелујем на ову кућу, да ове молбе које су предане што прије у претрес узме, јер сељани тешко чекају, да, не могу да чекају. Велико је узбуђење у земљи што немају земље они који стотину година вапију за земљом, а странци је добивају. Молим да се ова ствар брзо ријеши. Зато се ми, народни посланици, морамо заложити сви да наш тежак добије комадић земље, ако већ не можемо рјешавати питања велике политике!

Језик у законским текстовима

I засједање, XXIX сједница (14. новембра 1910) и XXXIII сједница (19. новембра 1910)

Високи Саборе!

Поводом претресања ове законске основе учинићу неколико напомена о званичном језику и о језику уопће и његову развитку од окупације, па овамо. Као што је окупација донијела много зла и учинила нам много неправди у свима правцима народног живота, исто је тако утицала штетно и на развитак нашег богодавног звучног и љупког језика.

Тај је утицај тако штетан и тако очевидан да ми морамо страховати да нам се наш красни језик, најљепши међу словенским језицима, сасвим не исквари, не изблиједи, не изгуби сву ону своју кристалну јасноћу и љупку звучност којој готово нема равне.

То нас, као старе и добре Бошњане, мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се је развијао под утицајем византијске културе и грчке синтаксе. То тврде стари споменици, то тврди, између осталог, и овај стари надгробни натпис: "А сије биљег почтена и гласита војводе Радивоја Опрашића. Докле бих, поштено и гласито пребих и легох у туђој земљи, а биљег ми стоји на баштини".

Та се његова љепота сачувала кроз дуге вијекове, и у новије вријеме, кад се стварала наша нова књижевност, српска и хрватска, кад се стварао наш књижевни језик, наш је дијалекат босанско-херцеговачки узет за заједнички књижевни језик два братска народа, за књижевни језик српског и хрватског племена. Оснивач наше нове књижевности заслужни Вук Стефановић Караџић написао је ово: "Српски се говори најчистије и најправилније у Херцеговини и Босни", а данас, послије 32 године аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, са болом и огорчењем ја парафразујем ову прецизну Вукову реченицу: "Српски се пише најнечистије и најнеправилније у Босни и Херцеговини". Па ко је томе крив? Ко би други могао бити крив него наша влада, него њезини чиновници, мали и велики, виши и нижи, њене званичне новине, закони и наредбе, њене школе и њене школске књиге, њени разнолики уреди и судови. (У дворани одобравање). Све је то криво и све се то завјерило против чистоће и љепоте нашег језика, и у томе се могло оспоравати аустроугарској управи у Босни и Херцеговини, у овој ствари, у кварењу и накаживању народног језика, доиста јој се не би могло приговорити, већ ако би човјек хтио душу гријешити.

Она је у томе посве успјела, и надам се, високи Саборе, да ће то и европско јавно мишљење и без сјајних банкета безувјетно признати. Ми смо добили у новинама, законима и наредбама и по судовима некакав језик који стоји у врло лабавој, често пута никаквој вези са живим народним говором.

То је једна одурна наказа, тешка и усиљена, често пута потпуно неразумљива, без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег дивног језика. То је језик као наш, а није наш, наше су ријечи, али језик није наш. Из тога језика не провијава дух нашега језика, то није језик који смо слушали и научили са мајчиних усана, који је краснији од пјесме, језик Вуков и Даничићев и наших нових писаца. Ову одурну наказу народног језика створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из Хрватске. Први су га, странци, научили само лексикално, а други, Срби и Хрвати, дошли су са прилично накарадним језиком, који се опет развио у Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика или граничарске команде. Једни и други братски и заједнички почели су кварити наш језик, како вели наш млађи писац др Ћоровић, ишли су из уреда у уред, увађали новотарије, а сарајевски званични лист ширио их је и популарисао. Странци често пута нијесу разумјели ни правог значења појединих ријечи, као на примјер суци, којима би као чуварима јавног добра и морала до у најситније појединости морао бити познат живи народни говор. Због тога непознавања, високи Саборе, дошло је на судовима често до комичних и трагичних сцена. Да вам само једну испричам. У неком окружном суду пита предсједник оптуженика, који је убио човјека, зашто је убио. Оптуженик слијеже раменима и ћути. Предсједник га поново пита зашто је убио, а оптуженик одговара: "Сам ме је шејтан на то нагнао". На то скочи државни тужилац, и вели: "У смислу, рецимо, § 301 протежем оптужницу и на шејтана и предлажем да се казнено прогони". (смијех). Присједници погледаше се, а један стари Муслиман рече: "Царевина вам је наредна и управна, али да и за шејтана имате параграфа, то ми не може ићи у главу".

И ја сам такође имао да одговарам за једну ријеч, и то за ријеч "суданија". Могу, ако хоћете, своју осуду донијети, па да видите. Државни одвјетник тужио ме је да сам другим падежом те ријечи, који гласи "суданије", мислио да исмијем суд и да кажем, да "суда није". (Смијех). Нашем се језику не може приговорити да није развијен, да се њиме не може изразити све што је потребно, да се не могу логички и прецизно закони и наредбе или правни стручни списи изразити. Ово мишљење није на мјесту! То најбоље показује ново законодавство краљевине Србије и многи стручни списи и правне публикације појединих стручних писаца. Треба само погледати дјела Слободана Јовановића, професора биоградског универзитета, па ћете видјети какве се тешке ствари могу казати нашим српским или хрватским језиком, и то посве јасно и логички. Само једно треба на уму имати, и то је да је битна особина нашег језика да није именички језик, као њемачки, него да је језик глаголски.

Високи Саборе, сви народи цијене љепоту и чистоћу језика. И ми треба да цијенимо и чувамо ово драгоцјено народно благо у свој његовој љепоти и чистоћи. Против нашег језика већ се 32 године стално и непрекидно војује с једне стране, и сада је дошао час да тој страни одлучно подвикнемо: Узето нам је све, на свима линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика! То је наша нада и утјеха, јер велики руски писац Тургењев вели: "У данима када ме сумња, када ме црне и немиле мисли море о судбини отаџбине моје, ти си једини који ми не даш да клонем, о велики, силни, сјајни и слободни руски језиче! Кад тебе још не би било, морао бих очајавати гледајући шта се све дешава у отаџбини мојој".

Зато, високи Саборе, предлажем са својим друговима да се изабере један одбор од три лица, који ће у свакој владиној законској основке поправити језик па тек онда да је расправљамо.

II

Предлог народног посланика Петра Кочића и другова о језику у законским основама

Пошто смо се увјерили да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан, предлажемо да се изабере одбор од тројице посланика који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправити.

Петар Кочић и другови.

III

Високи Саборе!

Као члан одбора за стил и језик у законским основама, прегледао сам законску основу у одабирању атова. Иако је и у привредному одбору и у пленуму саборскоме посвећено довољно пажње стилу и језику у овој законској основи, ипак се у њој налази нешто што није исправљено и што се није дало исправити, а то је онај основни тон и стилизација језика која је потпуно страна нашем језику. По свему се чини да је закон или превођен или су га према разноликим оригиналима саставили људи који не познају довољно дух нашега језика. Тесали смо и глачали сви, али је ипак језик у основи остао такав да га не подноси дух нашега говора. Времена смо имали мало за овај посао а да бисмо се могли упустити у радикално чишћење. Па да смо га и имали довољно, не бисмо то смјели чинити, јер је та основа стигла у треће читање, па мислим да није опортуно упуштати се у опширније рашчлањивање и стилизацију појединих реченица. На тај начин могло би се десити да једна реченица добије други смисао него ли је хтио законодавац.

У стилу и језику мало се исправило; на примјер, у свима основама, па и у овој о атовима, долази често и редовно глагол "треба", "ваља", "мора" и "смије" са неодређеним начином. То није у духу језика. Ми бисмо просто употребили или презент или футур. На примјер: мјесто "треба одредити" ми кажемо "одређује се" или "одредиће се". То је и са законске стране много боље и прецизније речено. Ово "треба", "мора", "не смије" није наше, оно немило звучи у једном закону. У данашњој држави и друштву ионако је тешко живјети, па ако и у свакоме закону налазимо "мора", "смије", "не смије", то се некако неугодно осјећа, јер на сваком кораку, и поред тих пријетња, сретамо жандаре, видимо отворену тамницу итд., па сад уносити ту тврдоћу и опорост у законе не ваља, особито кад то не одговара духу нашега језика.

И у језику се је могло много ријечи замијенити другим, подеснијим народним ријечима, као на примјер: ријеч "подручје" могла се замијенити ријечју "област", али смо ми оставили ту ријеч. Иако је то "подручје" неспретна кованица, оставили смо је, јер је ушла и укоријенила се у језику и често долази у самом тексту. Према свему реченом, ми смо у овом поправљању били врло скромни; § 1. нисмо ниуколико измијенили.

IV

Ја нијесам противан ковању појединих израза за науку, нијесам тјесногруд пуриста, али сам увијек за то да се што ближе духу народа кују ријечи, да њих може народ разумјети. Рецимо, ријеч се је "призив" у нас, како се вели, одомаћила, те врло много употребљава, али такођер и ријеч "жалба", која исто значи што и призив.

У српским законима како знам нема ријеч "призив" него "жалба".

Мјесто призива има тамо жалба, али ако госп. секциони шеф баш хоће да остане ова ријеч призив, ја нијесам противан, нијесам тјесногруди пуриста, само ми је криво кад се у 'дух језика уноси, као што у свим наредбама, некакав дух који нашему језику потпуно не одговара. Вјерујте, има владиних наредби које показују да ови људи нијесу разумјели нашега језика. Ми морамо бранити свој језик, али пустити да се наука и језик развија, јер језик је жив организам. То сам имао да кажем поради ове ријечи.

Чиновничко питање

I засједање, ХLII сједница (7. децембра 1910)

Господо посланици!

Нека ми буде допуштено десетак бесједа проговорити о овој предложеној владиној основи, којом се хоће да регулишу пензије босанско-херцеговачких чиновника и да се уреди њихово "биједно стање!" (Смијех). У свему се чини, високи Саборе, да ће овај скуп постати као неки форум за регулисање "биједнога стања" чиновничке класе!

Предали су учитељи петицију, и моле да се уреди њихово биједно стање. То су исто учинили дневничари, шумари, финанци, само још, високи Саборе, нема петиције послане Сабору од царских оружника! (смијех). Не знам, гдје су они закаснили.

Ја, као посланик народни, морам најенергичније протестовати против ових чиновничких насртаја и најезда, и изјавити да се ми нијесмо овдје састали да побољшамо ионако добро стање босанско-херцеговачких чиновника, него да, у првом реду, подигнемо економски дубоко палога нашега тежака. Тек кад се њему помогне, и он економски ојача, онда тек треба прећи на регулисање разних плата и пензија. (одобравање).

Што се тиче специјално босанско-херцеговачког чиновништва, то оно, по досадашњем своме раду, не може тражити ни пажње, а некмоли помоћи од народног представништва. То је, високи Саборе, једно колонијско чиновништво, чисто колонијско чиновништво, које је са презиром 32 године гледало и још данас гледа на наш народ. То је чиновништво пуне 32 године нечовјечно поступало са нашим народом. Крупна су имена: Беркс, Лазарини, Херман, Врга и Љубачевски, који наређује чак да се и против мртвога Бошњака води истрага! (смијех). То су живи свједоци моје тврдње. То чиновништво не мисли љепше ни о високој кући. То нам доказује ова неисправљена биљешка у 162. броју "Српске ријечи" од 1910. "Андреас Зоненвенд, мјерник духанске режије, кад је његов кер залајао на Муслимана Касановића, рекао је: Требало би га послати у босански Сабор, јер добро лаје".

Рећи ће ми се, високи Саборе, да ова законска основа неће тангирати наш буџет. То може бити истина, а у Босни смо, па може бити и неистина! На вјештачко мишљење друштва "Осигурациони ђенерали" не полажем много. Али, претпоставимо да се овом основом неће дирати у буџет, па ако је то истина, онда влада не би то питање смјела уредити приједлогом, него, како је то већ доста пута учинила, наредбеним путем. Зато јој се неће приговорити, ако уопће влада држи до приговора ове високе куће, а ја мислим да не држи. Још ће ми се ово рећи: кад се уреде пензије, многи ће странци оставити своју службу и на њихова ће мјеста доћи домаћи синови! Јадни домаћи синови! Други је разлог да се ова основа прими да ће странци оставити службу и доћи на њихово мјесто домаћи синови, било би нешто, али кад би тај разлог постајао. Ја се добро сјећам, у претпрошлим делегацијама, кад је министар-реформатор Буријан изјавио да у државној служби има 27% домаћих синова, урачунавши и подворнике. На то је један делегат упитао министра-реформатора: "Што значе те разне мјере његове? Хоћемо ли још доживјети једнога дана да из босанске службе Швабе, Аустријанци и Мађари буду изагнати?", нашто га је министар-реформатор умирио и рекао: "Не бојте се ништа, ми чувамо то наше стечено право!" Добићемо она мјеста која су за љепше Бошњаке, али виших мјеста не.

О преносним таксама при откупу кметова

I засједање, LII сједница (6. фебруара 1911)

Господо посланици!

Познато ми је да је још крајем првог засједања поднио др Јанкијевић овај приједлог. Мене је тај приједлог спрва обрадовао, али касније, што сам више мислио о њему и што сам га боље проучавао, излазили су ми пред очи гријеси које је наша управа до данас учинила у овом народном питању. Ја те гријехе нећу данас набрајати, него ћу само навести онај који се налази у овој законској основи господина др. Јанкијевића и другова. Из овога приједлога стрши један гријех. Да је босанска влада водила бригу о постепеном економском ослобађању босанских кметова, увјерен сам да не бисмо морали данас дебатирати о овом приједлогу др. Јанкијевића. Јер је влада ријешила да се кметовима уз државну гаранцију даде прилика да дигну зајам за искупљење своје економске слободе, одмах их је требало и ослободити ових такса. То је тако разумљиво да не може бити разумљивије! Приједлог госп. др. Јанкијевића није сам по себи рђав, али долази доцкан. Да бисмо колико-толико оправдали ово задоцњење, ја предлажем једну малу допуну. А та гласи овако (чита): "Сав новац за пријеносне таксе и биљеге који су платили бивши кмети вратиће им се из државне благајнице".

Господо посланици! Тежња наших тежака за комадићем слободне земље велика је и силна. Многи су у тој тежњи сатрли сав свој иметак да намире другу половицу за откуп. Они су упропастили своје благо, остали су без блага, па имаду сада слободну земљу а немају чиме да је обрађују, а имаду да плаћају камате и амортизацију Земаљској банци. Они се налазе данас у великој економској кризи, па им треба на сваки начин помоћи. Унеколико би им се помогло кад би се примио мој приједлог. Ово враћање већ уплаћеног новца не би било тешко провести, па ако би то Земаљска влада хтјела, могла би то и учинити. Она би се могла ставити у споразум са Земаљском банком, па нека Земаљска банка одбије од зајма сваком кмету онолико колико је дао за таксе и биљеге код пријеноса. Ја мислим да се овим људима мора помоћи, а ми који хоћемо да сву земљу обухватимо, не смијемо оставити ове биједнике без помоћи, над којима виси Дамаклов мач Земаљске банке. Ако се прими овај мој приједлог, ја ћу гласати за ову законску основу. (пљесак).

Обавезна основна настава

I засједање, LVII сједница (16. фебруара 1911)

Господо посланици!

Господин извјестилац просвјетног одбора, чији сам и ја члан, дао нам је у свом говору опширан историјат о обавезној настави готово у свима културним земљама и на основу сабраног статистичког материјала нагласио је све користи које народ добива од обавезног похађања школе. Говор му је био потпуно у реду, потпуно на свом мјесту, јер се искључиво бавио предметом о ком је поведена дебата. За осталу господу предговорнике, нарочито за г. г. Мехмедбашића и др. Карамехмедовића, то се не би могло казати. Озлојеђени због непросвијећености и заосталости елемента који заступају, заборавили су се и застранили далеко од предмета. Чак један од говорника ишао је тако далеко да је у свом родољубивом огорчењу правио поређење између § 162. Вакуфско-меарифске уредбе и познатог индијског обичаја да се жена мора, кад јој муж умре, заједно спалити с њиме! Како видите, врло драстична и нимало сретна компарација! Такође нам је и г. Џамоња, као бивши учитељ, овдје излагао све оно што се тиче учитељског стања, те је и он унеколико застранио од предмета који је на дневном реду. Што се тиче мене и мог говора, ја ћу се строго држати предмета, оставићу све патриотске ламентације на страну. Ја сам устао да говорим о једној принципијелној ствари, коју је требало да изнесе г. извјестилац просвјетног одбора. Он то није учинио, па ћу ја, као члан тог одбора, то учинити, јер мислим да ми је дужност да попуним ту празнину у иначе врло опширном и красном говору поштованог г. Калуђерчића.

Земаљска је влада предложила Сабору законску основу о обавезној настави. Та је основа у првобитном владином облику носила сва обиљежја једног реакционарно-полицајног дјела. Узевши у претресање ову законску основу, чланови просвјетног одбора одмах су опазили да су творци овога закона, како би браћа Хрвати казали, "загрижени реакционарци", који се не знају ни воде напити без котарског предстојника и без помоћи жандарске бајонете. Према владину нацрту, сви послови око обавезне наставе били би подвргнути надзору полицијских органа, а народ, за кога се ствара ова установа, био би искључен од школских послова. Одбор је одмах увидио од каквих би штетних посљедица била ова основа кад би се прихватио владин принцип о непосредном полицијском надзору; кад би се народ искључио од школских послова, онда би овај закон, који је у самој ствари само релативно облигатан, постао готово илузоран. Убијање и ограничавање интересовања широких маса народних према оваквој једној par exsellence народној установи било би врло штетно.

Напротив, за овакову једну установу потребно је најактивније и најшире учествовање самога народа.

Полазећи с овога јединог исправног становишта, просвјетни је одбор одбацио владин принцип о непосредној власти полицајских органа и створио једну посебну школску власт, школски одбор, и томе је одбору остављено да се о свему стара и брине што се непосредно односи на послове обавезне наставе.

Овом основном измјеном одборовом, владина законска основа добила је много љупкије, народскије и демократскије лице, и тим смо колико-толико помогли да ова законска основа постигне извјестан успјех у народу.

Констатовано је, господо, у свима културним земљама од колике је штете мијешање политичких власти у чисто школске послове, а тако исто констатовано је од колике је користи кад се за једну народну, националну ствар заталасају и загрију широке масе народне. Знајући цијенити у првом случају штету, а у другом корист, ми смо истргли обавезну наставу из руку полицајских и предали смо је ономе ради кога се она и уводи, предали смо је народу. Тежећи да колико је могућно сачувамо основну школу народу, ми смо, као што сам споменуо, створили школски одбор, једну, дакле, посебну школску власт, и идући од параграфа до параграфа владине основе, сужавали смо, сасвим или дјелимично, дјелокруг политичке власти у школским пословима.

Све оне послове које би по овом закону вршиле политичке власти, а штетно би утицали на саму школу, ми смо пренијели на ту новостворену школску власт, школски одбор. Тако смо свели на минимум све оне школске послове у којима би имала учествовати политичка власт, а школски смо одбор снабдјели са приличном влашћу и раширили смо дјелокруг његова рада.

У владиној основи има параграфа, господо, који звоне врло нескладно за једно културно ухо, да се тако изразим. На прилику § 24: "Управитељ школе може дијете опростити од школског поласка (§ 23-е) за вријеме од осам дана, а на дуже времена може га опростити на приједлог управитеља школе поглавар управне власти".

Који је то поглавар управне власти, и ко све то не може бити?! То може бити, по потреби, и какав жандарски вахтмајстор, јер и он долази као једна јака чивија у организацији управних власти. Просвјетни је одбор тај параграф овако измијенио: "Разредник може дијете ослободити од похађања школе за вријеме од два дана, старјешина од осам дана, - а за вријеме од 14 дана може га ослободити, на приједлог старјешине, предсједник школског одбора" (§ 23. тачка д).

Као што видите, наша стилизација је и прецизнија и народскија. У владином параграфу стоји да поглавар управне власти може ослободити дијете на колико хоће времена, јер се не каже одређено, а у нас се каже да предсједник може ослободити дијете само на 14 дана од похађања школе. Употребом власти, која се оним владиним параграфом даје поглавару управне власти, могао би се овај закон потпуно изиграти и начинити илузорним.

Мислим да сам овим једним параграфом владине основе доказао сву реакционарност владине основе, па сматрам да ми није потребно упуштати се у детаљније разлагање овог и њему сличних параграфа. Како из наведеног параграфа, тако и из осталих параграфа просвјетног одбора, кад се буду читали, опазиће господа посланици одборско становиште које иде за тим да се основна настава демократизује, да се за школу и писменост заинтересују широки слојеви народни; да у школским пословима учествују самостално, без вјечитог полицијског туторства, и мали, ситни људи из народа, дакле сам народ.

Дубоко сам увјерен да је ово становиште просвјетног одбора потпуно исправно и да ће бити само од користи основној настави.

Са не малим чуђењем констатујем, на крају, да су изасланици Земаљске владе пристали на ову битну, принципијелну измјену, као и на остале допуне просвјетног одбора, осим једне. Та се једна састоји у овоме. У тежњи да овом школском одбору раширимо што више дјелокруг његова рада, ми смо унијели били једну одредбу да се против пресуде предсједника школског одбора у школским стварима могу родитељи или њихови замјеници жалити предсједнику тог истог одбора који је изрекао ту пресуду. То је, господо моја, свакако једна административно-правна немогућност, јер се не може са успјехом жалити против предсједника једног одбора који је главно лице у том одбору, који тамо води главну ријеч. Зато смо и пристали на владин предлог да се засада, док се не оснују окружни школски одбори, могу родитељи или њихови замјеници обраћати окружној области, и што она ријеши, да ту нема апелата.

Кад се дакле буду основали окружни школски одбори, отпашће и овај посљедњи остатак реакционарно-бирократског схватања школских ствари, и ми ћемо имати један потпуно демократски закон.

Као што видите, просвјетни је одбор израдио овај закон на потпуно демократској основи, размакао је шире границе народног самосталног учествовања у школским стварима, и то је једна од најљепших особина овога закона. Зато ћу гласати за њ, што мислим да ће учинити и сви други прави пријатељи народне просвјете. (одобравање и пљесак.)

О таксама на молбе из народа упућене сабору

I засједање, LXX сједница (8. марта 1911); II засједање, XVI сједница (25. јануара 1912)

I

Баш кад је ријеч о оним невољницима који немају ни најмање земљишта, ја ћу да покренем једну ствар.

Сви су народни посланици предавали молбе из народа слободне од биљеговине, сматрајући да те молбе не подлежу плаћању биљега. То њихово схватање није ни од једне стране порицано. Зато су они примали молбе од својих бирача без биљега. Сад долази државна власт и тражи од тежака, нарочито од оних који моле за меру и крчевину, да накнадно биљегују све молбе. Ја мислим да би требало да Сабор овдје закључи да су све молбе наших тежака слободне од биљега и да власт не тражи накнадно од њих да их биљегују, јер то су заиста веома сиромашни људи, који би се сматрали срећнима кад би имали круну; а Сабор, као највиша народна институција, требало би да допусти свима људима и широким народним слојевима да се могу Сабору жалити и да могу Сабор за нешто молити без биљега.

Стога молим да Сабор донесе нарочити закључак да су све молбе упућене на Сабор слободне од свију биљега.

Мој приједлог гласи овако (чита): "Приједлог Петра Кочића и другова. Слободни смо предложити да Сабор закључи:

Позива се Земаљска влада да све молбе и жалбе упућене на Сабор Босне и Херцеговине ослободи од биљега, као и оне које су већ досад на Сабор стигле".

Петар Кочић и другови.

II

Поштовано предсједништво!

Сабор Босне и Херцеговине у својој LХХ сједници од 23. фебруара 1911. (по ст. к.) донио је једногласно овај закључак: "Позива се Земаљска влада да све молбе и жалбе које су упућене Сабору Босне и Херцеговине ослободи биљега, као и оне које су већ на Сабор стигле". Овај је закључак једногласно примљен у Сабору. У једном овдашњем листу стоји да је влада то питање овако ријешила: да молбе које су стигле на Сабор морају бити убудуће биљеговане. Влада је ово питање, не водећи ни најмање рачуна о закључку овога Сабора, ријешила на своју руку, иако ми знамо да су готово у свима парламентима петиције које стигну на Сабор ослобођене биљега. На примјер петиције које стижу бечком Рајхсрату ослобођене су биљега. О томе се можете увјерити у саборској канцеларији. То је тако и у другим земљама. Има земаља, додуше, гдје није тако, али за нашу земљу пријеко је потребно да се допусти да се може на Сабор, као највишу инстанцију, без марака бесплатно молити и жалити.

Стога сам слободан ставити питање на господина предсједника је ли му познато да је влада багателисала закључке овога Сабора, и ако му је то познато, шта мисли предузети да се закључци Сабора убудуће респектују од егзекутивне власти.

Радничко питање

Расправа о буџету за 1911. годину

I засједање, LХХIV сједница (16. марта 1911.)

Господо посланици!

Ја мислим да није потребно да се нарочито изјављујем како ћу гласати, то се само по себи разумије. Ја гласам против буџета, како у цјелини тако и у појединостима, и тиме изјављујем своје пуно и неограничено "повјерење" земаљској управи.

У лањској буџетској дебати о административном одјељењу земаљске управе ја сам отворено, без увијања, нагласио све оно што би требало учинити па да управна организација буде и јевтина и добра и корисна по земљу и народ. Говорио сам против вали-паше и његовог доглавника. И тражио сам да се та скупо плаћена мјеста, као потпуно непотребна, касирају. Даље сам споменуо да су окружне области, овакве какве су данас, сасвим излишне, па да би их требало укинути. Поред осталог, тражио сам да се оно министарско одјељење за Босну и Херцеговину у Бечу укине као потпуно непотребно, штавише као штетно за земаљске финансије. У том надлештву има велик број чиновника и подворника који ништа не раде, него главињају као метиљаве овце по бечким улицама и разним кафешантанима. (Прекинут од предсједника и опоменут да се мало парламентарније изражава, Кочић је затим наставио): Ви сте, господине предсједниче, веома издашни у опоменама, а ово је упоређење врло добро. Лањске године ја сам у свом говору, онако у шали, рекао да би бечко надлештво требало да узме још два подворника, па да тако на свака три чиновника беспослењака дође по један подворник. Овдје се је, господо моја, обистинила она народна изрека да се с лудим не треба шалити, јер из овогодишњег буџета видим да су заиста ове године у министарству намјештена два нова подворника. Не само да су намјештена ова два нова подворника, него су узета и два концептуална чиновника. Поред свега тога огромног чиновничког апарата, који постоји да министра информише о управи и овдашњим приликама, ипак он није тачно информиран о свима овдашњим питањима и приликама.

То се види из његова говора који је држао у одбору аустријске делегације 29. октобра 1910. Говорећи о љетошњим кметским немирима, између осталог, рекао је и ово (чита): "Ова узрујаност заправо није поникла баш у самим кметовским круговима. Прије двије године није се у тим слојевима становништва никакав покрет опажао. Тај је покрет настао доцније под утиском говора или у сличном смислу написаних новинарских чланака и брошира - напомињем овдје, на примјер, веома интересантну броширу професора Гринберга, која је у пријеводу веома распрострањена по Босни".

Ово, господо моја, није истина! Професор Гринберг није написао никакве брошире, он је написао само један чланак о аграрном питању у Босни и Херцеговини и штампао га је у једном научном њемачком листу. Тај чланак није ни преведен на српски, па према томе није могао ни распрострањен бити. Из овога се види како је госп. министар тачно и исправно информисан о нашим приликама.

Даље сам се у лањском говору жалио на разноврсне шиканације које врше политичке власти над народом. Од тих шиканирања и сувих зулума, поред тежачког свијета, највише трпе радници и њихове организације. И наши се радници, слично радницима свију културних земаља, самостално удружују у своје социјалистичке организације. Познато нам је да су радници водили дуге и мучне борбе док им је признато право организовања. Познат нам је и крвави генерални штрајк од 1906. г., када су радници и раднички пријатељи, силом елементарног покрета, три дана и три ноћи диктовали Сарајевом. Али и данас, кад је радницима признато право удруживања, врше политичке власти над њима и њиховим организацијама различне шиканације, које се противе сваком правном схватању о слободи састајања, удруживања и штампе. Велик број социјалистичких скупштина безразложно је забрањен. Приликом жељезничарске пасивне ресистенције, распуштен је Савез жељезничарских радника, иако није имао никакве везе са пасивном ресистенцијом. Социјалистички орган "Глас слободе" већ је толико пута заплијењиван и осуђиван, те се тако стално врше суви зулуми над овим сиротињским органом, који свакако нема новаца на пријетек да пуни незаситљиве државне касе.

Још ћу навести два-три случаја по којима ће се видјети како политичке власти тиранишу чланове радничких организација. 30. октобра прошле године приредили су радници скупштину и манифестацију против скупоће животних намјерница, која тишти нарочито сарајевско грађанство. Приликом пријаве манифестације код политичке власти тражио је владин повјереник госп. Бродник од пет радничких вођа да му загарантују да се у поворци неће викати никакви повици, осим на пет одређених мјеста: Доље са скупоћом! Догоди ли се случајно што друго, рекао им је да ће они носити сву одговорност. Како се види, господо, овај захтјев господина владина повјереника је без икаквог смисла. Не само да је без смисла, него је потпуно и свестрано апсурдан, јер је неизведљив. То се је показало у самој манифестацији, јер пет људи није могло забранити да 4-5000 људи ништа друго не викну него на пет одређених мјеста: Доље са скупоћом! Пошто је било и других узвика - што је сасвим природно, како рекох, у једној маси од 5000 људи, - г. владин повјереник казнио је петорицу радничких вођа са 200 круна глобе или 40 дана затвора. Ову незакониту и немилосрдну осуду потврдила је и Земаљска влада, и поред тога што је министар Буријан у босанском одбору аустријске делегације рекао да ће она бити ублажена.

То је један случај. Други је случај ово: политичка власт у Прњавору осудила је два радника, једног на 14 дана, а другог на 21 дан затвора и на прогонство, и то само ради тога што су дијелили прилоге "Гласа слободе", који су прошли кроз цензуру овдашњег државног тужиоца.

Још ћу вам навести једно безакоње полицијско новијег датума (чита): "Један радник допутовао у Тузлу преко Србије без путних исправа, па га је ради тога осудио комесар Андрија Пацовски, како ли се зове, на два дана затвора. Кад је овај радник одлежао два дана, рекне у затвору да није имао бити ради чега ни затворен и да ће о овом писати у "Гласу слободе". Ово је чуо кључар Јово Опачић и одмах јави комесару, који дотичног радника позове и онда га назове безобразним и осуди га на још четири дана затвора. У затвору је јео сам хљеб, а није му дозвољено да сам штогод купи. Дакле, господин комесар из труца осуђује на четири дана затвора више". То стоји у "Гласу слободе" од 2. марта 1911.

Господо моја, ово су страшне ствари које се не би смјеле догађати у једној модерној и културној држави.

У споровима који често настају између радника и послодаваца, управне се власти редовно стављају на страну послодаваца, иако би оне морале да буду у таквим случајевима правичне и непристране. Најбољи нам је за то примјер љетошњи грађевинарски штрајк. Сарајевска полиција употријебила је све силе да помогне послодавцима. Нас неколико посланика били смо очевици шкандалозних призора, гдје један велики број полицајаца чува четири штрајколомца. И само што је неко из свијета викнуо: "Доље с њима!" -, полиција је као дивља насрнула и ударала на све стране. Тројицу је радника ухапсила, и у затвору су сарајевске полиције намртво име испребијани, иако нијесу били ништа криви. Поред тога су још осуђени. "Глас слободе", који је на уводном мјесту описао ове дивљачке призоре, конфисковао је државни дужилац. Испребијани радници поднијели су суду тужбу против полиције, а против полицијске осуде дали су жалбу. И шта мислите! Од свих тих тужби нема ништа, и канда се расправа неће ни одржати. Веома је занимљиво овдје утврдити да је и господин државни тужилац одустао од тужбе против "Глас слободе". Дакле, хоће да се забашуре ова полицијска насиља. Осим тога, народни посланик г. др Милан Сршкић управио је ради ове ствари интерпелацију на владу, али она до дана данашњег није нашла за потребно да одговори на ту интерпелацију.

Имао бих сву силу случајева да наведем гдје се органи власти стављају против сиротних радника, узимајући у пуну заштиту послодавце. Нарочито се од стране власти иде на руку страним капиталистима. По вољи њиховој власти ће све учинити против радника. Као типичан примјер нека нам послуже Завидовићи. Тамо пашују двије фирме, и чини се да је тамошња котарска испостава саставни дио фирминих канцеларија. Ако је један радник непоћудан којој фирми, она га отпусти, а испостава га одмах шупира. Особито се то чини са радницима који су свјесни и организовани.

Што се тиче шиканирања и прогоњења тежачког свијета, нећу вам наводити примјере. Примјер вам је, господо моја, читава земља. Наше домаће новине, без разлике нације и партије, пуне су сваки дан биљежака и дописа у којима се народ жали на неуљудно и непријатељско поступање од чиновништва.

Чиновништво, а нарочито политичко чиновништво, требало би већ једном да дође до свијести да народ није ту ради њега, него оно ради народа. У томе би духу требало да се наше чиновништво васпита, али то није могуће и остаће сваки покушај без успјеха све дотле док на врховима државне управе сједе стари и непоправљиви реакционарци, који отворено изјављују да ће и поједина економска и социјална питања чак и с помоћу жандарских и солдачких бајонета рјешавати. Један господин с владе, приликом љетошњих аграрних немира, рекао је једној депутацији: "Ми нијесмо у неприлици. Аустрија имаде доста војника". Ове ријечи можда некоме веома пријатно звоне, али се у њима не види никаква државничка мудрост.

Између осталог, ја сам, господо моја, узео ријеч да говорим још и о званичним новинама и штампаним дјелима, а осим тога и о једном уреду кога нема у буџету, а ми га свакако плаћамо. Ми имадемо један званични орган, "Сарајевски лист", а имамо и "Вечерњи сарајевски лист", који је такођер званичан или, ако хоћете, полузваничан.

Против првога, као званичног листа, не може се у принципу ништа имати. Он је потребан и земаљској управи и народу и појединцима. То је јасно. Једино би му се могло приговорити што је кроз дуги низ година стално кварио наш језик, и искварена га по народу ширио. Подлисци му нијесу никакви, иако се веома скупо плаћају, што се види из наслова 3. страна 61, гдје "награде и потпоре, те награде одједном сарадницима" износе 7800 круна. Као фељтонисти у овоме листу стално се јављају: прво, неминовни и неизбјеживи Вид Вулетић-Вукасовић, човјек који ни са озбиљном науком ни са правом литературом нема никакве везе. То је један обичан причало и благоглагољиви медекало далматински. Иза њега долази некакав Кларић, некакав Вејсил, некакав Милаковић, Миладиновић итд., све имена која немају ништа заједничко ни са науком ни са књижевношћу. Погледајте подлистак загребачких "Народних новина", па ћете видјети како биједан изгледа подлистак нашег званичног листа.

Ниједан домаћи књижевник, који има колико-толико талента и књижевног реномеа, није никад сурађивао на "Сарајевском листу". Уопће, могу рећи да сва наша домаћа књижевност, наука и публицистика, ако што вриједи, развила се је не уз помоћ босанско-херцеговачке управе него, напротив, све оно што нешто вриједи и што у књижевном свијету има гласа, развило се је против воље земаљске владе.

Што се тиче "Вечерњег сарајевског листа", ја сам му одлучно противан. Овај нас лист скупо стоји, а по народ и земљу нема апсолутно никакве вриједности. Он стаје нашу земљу 33.940 круна. И овај лист утиче неповољно на наш језик, као уопће сва владина издања. У њему махом излазе чланци који перу и бране владу. Осим тога, у њему излазе и некакви збуњени, тобоже научни чланци, као онај дуги низ чланака о аграрном питању, у којима се упоређује наше аграрно питање са таквим питањима у другим земљама. У њему често пута излазе чак и таки чланци који безобзирно вријеђају читав један народ.

Сјећам се једног чланка, у коме је вођена полемика са "Српском ријечи". У томе се чланку налази једна безобзирна тврдња, да српски народ зна само или ропски пузити или као хајдук палити и рушити. Ако је ово и од полузваничног владиног листа, доста је.

Осим тих чланака, ређа се у овом листу маса безначајних, често пута баналних биљежака, без икакве занимљивости и поуке за народ, као, на прилику, ова нотица у броју од 28. фебруара 1911: "Женске гаће у Бечу". Сам је наслов ове биљешке врло сумњив и неприкладан за један званични лист, а ова почетна реченица: "Ово дана су се у Бечу опет поновиле демонстрације против женских гаћа" - још је сумњивија и готово сасвим неприлична за један орган земаљске владе. Какве демонстрације, какве женске гаће! Ко може имати што против женских гаћа, против тако једне невине и доброћудне ствари. (веселост). Допустите ми да вам у неколико ријечи разријешим ову загонетку! На западу се покушава да се уведе једна реформа женског одијела, тј. да се мјесто сукње уведу наше димије. Сарадник "Вечерњег сарајевског листа" овдје је криво превео њемачку ријеч "Hisenrock" са женске гаће, а требало је да преведе са нашом ријечи димије, па би нам ствар била потпуно разумљива.

Ето, оваквом духовном храном храни нас "Вечерњи сарајевски лист". Ни подлисци у овом листу немају никакве вриједности, иако награде "пригодним сарадницима" износе огромну суму од 6800 круна.

Овај "Вечерњи сарајевски лист" и са чисто финансијске стране ставља нас пред један куриозитет. Главни уредник и подуредник у цијелом културном свијету старији су од сарадника. Као видљив спољашњи знак тог старијешинства свакако је плата. То се, дакле, највише суди по плати, а овдје опет некакав босански специјалитет: главни уредник и подуредник имају "личног берива" по 1200 круна годишње, а два сарадника по 36.000 круна годишње. Ово је једна аномалија. Интересовало ме је да сазнам откуда је настала ова аномалија, па сам ово дознао: једну плату од 1200 круна прима господин владин савјетник Иван В. Поповић, а другу прима, како сам извијештен, управитељ новога уреда за штампу господин Јосип Кнафлич, члан ц. и кр. кореспонденц-бироа у Бечу. Овај уред за штампу за мене је један потпуно нов уред. Мени није познато да је о њему писано у јавности, нити ми је познато да је расписиван натјечај за чиновнике овога уреда. Случајно сам опазио да овај уред постоји у овогодишњем календару "Бошњаку".

Тај би уред за штампу требало да буде као неки пресбиро. И у другим земљама постоје пресбирои. Њихов је задатак да снабдијевају домаће, а неки пут и стране новине различним вијестима, депешама, информацијама итд., и то бесплатно, по могућности. Таке уреде покрећу или држава или приватна лица. Често су така предузећа само потпомогнута од државе. Ја од наших домаћих новинара нијесам могао дознати ништа за овај уред, јер они ништа од њега не примају.

Управитељ овога новог уреда за штампу, како рекох, зове се г. Јосип Кнафлич. Овога је господина прије три године довео у Босну госп. Коста Херман. Позитивно сам сазнао да госп. Кнафлич има 5.420 круна плате и оно 1200 круна као уредник "Вечерњег сарајевског листа". Да се боље разумијемо, констатујем да је госп. Кнафлич чиновник ц. и кр. кореспонденц-бироа, и као таком даје му босанска влада ову велику плату. Поред тога, у влади му је дата раскошна канцеларија. Осим тога, г. Кнафлич тражио је прошле године да му влада за народни новац набави сјајан намјештај за једну посебну собу у његовом стану, пошто је он, тобоже, представник овдашње штампе. Наши новинари с тешком муком добивају карту на жељезници, а влада је овоме господину дала перманентну карту да шеће када и куда хоће.

Ја сам напријед говорио о званичном и полузваничном листу, а заборавио сам споменути други један најзваничнији, тј. "Bosnische Post". Имао сам прилику лањске године да разговарам са бившим уредником "Bosnische Post" који ми је између редака дао разумјети да сва званична саопштења у јавности врши г. Кнафлич преко "Bosnische Post", да г. Кнафлич пише и чланке, званичне у полузваничне, у "Bosnische Post", и да му за то даје Шмарда неку цркавицу од 100-150 круна. Како видите, овај уред за штампу и владине званичне новине бацају на управу врло рђаву свјетлост. У свему томе има нешто тајанствено.

Даље би, господо, требало из овога прорачуна брисати ставку за штампање извјештаја о управи Босне и Херцеговине, која износи 21.000 круна. Тај извјештај није ништа друго него један панегирик земаљске владе самој себи. Он је тако мајсторски састављен да се из њега не може видјети истинско и право стање ствари, а толико нас стаје. Исто тако, требало би одузети припомоћ календару "Bosnische Bote", јер нам је непотребан. (Глас: и буџетни је одбор брисао ту ставку!). То ми је драго што знам, и тим свршавам свој говор.

Аграрна политика босанске владе

I засједање LХХХ сједница (27. марта 1911)

Господо посланици!

О народној привреди, економском стању и приликама нашег тежака говорено је много и првог и овог засједања. Оштро су критикована сва неуспјела владина предузећа у области пољопривреде, нарочито пољопривредне станице. Говори народних посланика били су прожети дубоким увјерењем да је наш тежак клонуо под теретом несређених економских одношаја и силних пореза. И са српске и са хрватске стране, са хрватске на жалост само првог засједања, наглашавано је да је овај Сабор у првом реду позван да се побрине о законским мјерама којима би се колико-толико побољшало економско стање нашега тежака. Само су се гг. Муслимани клонили тог наглашавања из некакве бојазни да случајно у својим излагањима не спомену ријеч кмет. Сами пак тежаци схватили су институцију Сабора као неку чисто своју установу, која ће вијећати о њиховим невољама и тражити лијека да им се помогне. Само се тако може протумачити оно силно одушевљење и многобројно учествовање широких тежачких маса у првим саборским изборима.

Једна од најглавнијих запрека економског напредовања нашег тежака јест, без сумње, неријешено аграрно питање, затим нерегулисано шумско питање и тешки застарјели и неправедни порески систем. Господо моја, то су три голема зла, која у нашем тежаку убијају сваку вољу за што интензивнијим радом, која немилосрдно циједе и исисавају његову продуктивну снагу.

Што се тиче аграрног питања, аустријска се управа, ушавши у Босну, испрва носила мишљу, као што нам је познато, да ријеши кметско-агинске одношаје онако како ми то данас тражимо. Доцније је, прогласивши Саферску наредбу основним аграрним законом, оставила да све иде по старом. Оно наредаба што је у том питању издано, то махом није праведно, јер није у духу нашег народа и није прављено према приликама на пољу, већ за прашним зеленим столом. Несташица добрих законских установа за спорове у кметско-агинском одношају један је гријех босанске владе, али то није једини ни највећи гријех њезин.

Већи је гријех босанско-херцеговачке управе у том што није одмах иза окупације - као што је и намјеравала - на неки начин уредила то питање, што није кметима дала довољно земље за обрађивање, а агама одмјерила примјерне посједе, комасиране у једну или двије цјелине. Или што није по правди, по цијени или по приходу исплатила у готову давање хака. Тај гријех пропуштања босанско-херцеговачке управе морамо ми крвавим знојем плаћати, јер што се прије могло учинити за двадесет, данас треба двије стотине милиона!

Још је већи гријех босанске управе што се држала принципа да из неких економских разлога један те исти тежак не треба да има и своје и агинске земље. Држећи се тога принципа, издала је влада наредбу да се ерарно земљиште не даје кметима у неограничено власништво, него агама уз оптерећење с кметовским правом. По тој разрокој национално-економској политици сиромашни су тежаци о свом круху и руху крчили и култивирали пусту земљу за богаташе и велике посједнике. На тај је начин много кметовско селиште постало пет пута веће, многи ага, без икаквог труда и без своје кривице, пет пута богатији, а наше аграрно питање пет пута теже и замршеније. Највећи гријех босанско-херцеговачке управе јесте тај што је упустила да се процесуалним путем може изгубити кметовско право без икакове накнаде. На тај је начин створено од стотину породица хиљаду, и хиљаду просјака и бескућника, којих је већина, мало по мало, изумрла од глади и голотиње. То је, господо посланици, гријех који вапије на небо, и који се не може никаквом покором на овом свијету окајати.

У овом засједању избило је на површину неколико законских основа о тобожњој побољшици кметских одношаја. Један је чак и уставно претресан. То је тзв. лекс Јанкијевић, да се кметима при откупу њихове економске слободе опросте преносне таксе и биљези. Судбина овог закона, иако га је саборска већина изгласала, запечаћена је тиме што га је један католички посланик својим приједлогом раширио и на све сиромашне тежаке који купују земљу. Влада се је категорички изјавила против тог проширења, и тај закон неће бити санкционисан. Друга два закона, и то: лекс - Стојановић и лекс - Халилбашић иду, и један и други, за одржањем кметско-агинског одношаја, само се у једном наглашују побољшице за кмете, а у другом за аге. Ми који чврсто и непопустљиво стојимо на становишту облигатног ријешења аграрног питања не можемо примити ни једног ни другог лекса. Чак бисмо се могли прије одлучити за лекс - Халилбашић, јер би он, кад би се усвојио, својим интрансигентним становиштем изазвао снажан и можда крвав отпор у земљи. Тај би отпор ваљда побудио владу да што прије донесе основу о облигатном откупу кметова. У том се састоји првенство и извјесна негативна корист коју би добили од лекс Халилбашић. Напосљетку, морам снажно нагласити да сви ови законски приједлози долазе доцкан, веома доцкан. Да су донешени и узакоњени прије педесет, шездесет година, они би имали свој raison d'кtre. Данас га немају. Једини облигатни откуп из државних средстава, а не којекакове заврнуте дјеломичне побољшице, може помоћи да наша пољопривреда и уопће наш културни, економски и социјални живот крене својим правим путем.

Како ствари данас стоје, економски положај тежака, а нарочито тежака кмета, веома је рђав и мизеран. Покушаћу да на основу података статистичког одјељења и публикација Земаљске владе изнесем пред господу посланике макар и блиједу слику материјалног питања нашег тежака у бањолучком котару.

Бањолучки котар има под ораницама, округло узевши, 70.000 хектара, и на томе се земљишту сије већа половица кукуруза, а на другу мању половицу долазе друга жита.

Као што се види, ова сразмјера, која је у Посавини још неповољнија, не служи никако у корист привредној продукцији и њеном рентабилитету. Остали приходи од земљорадње у овом котару нијесу вриједни ни спомена. То су мали башкалуци и воћњаци, који у овом крају дају мало користи. А како је са пашњацима и ливадама, види се најбоље по оној мршавој и изнуреној стоци. Какав је, према томе, економски положај кметова, којих има у овом котару 2.800 породица, дакле 70% од свега земљорадничког становништва, показаћу овдје у цифрама. На једну кметовску породицу у бањолучком котару долази 98 дунума оранице, 2 и по дунума ливаде и 2 дунума и 700 квм пашњака. Рачунао сам према владиној статистици колико би у најбољем случају једна кметовска породица могла имати прихода са свога селишта, па сам дошао до овога резултат. Кад кмет у бањолучком сеоском котару од своје жетве одбије сјеме, трећину, паушал и различне прирезе, онда једној породици остају на дан три киле кукуруза у зрну и двије киле бијелог жита. Да, господо, али треба и то знати, какво је то жито?! Ко је био од нас у Бањој Луци на чаршији, могао се освједочити како је то жито пуно кукоља, земље и прашине. Како га је јадни тежак дигао са гувна, онако га је одмах донио на чаршију, да што прије дође до готова новца. Да објасним господи како сам дошао до поменутог резултата, навешћу један примјер. Узмимо бољега кмета! Он је, рецимо, добио са свога селишта 100 товара жита. Он мора продати 10 товара да плати паушал, један товар да плати цестарину, један товар да плати црквено-школски прирез, 30 ока да плати прирез у име града, 50 ока за камате ако не плати на вријеме паушал, и 30 товара мора у натури дати хака. Од ово 100 товара треба још одбити житно сјеме, а то је обично "четврто", дакле, 25 товара. Кад се ово све обрачуна, кметовској породици остају 32 товара и 20 ока, еле, само 7 товара и 20 ока више него што је посијано. А гдје су сада још друга давања, као кнезу, пољару, шумске глобе и остало, нарочито шумске глобе, које су страховите у овом котару!?

Да би ова слика унеколико била потпунија, морам нагласити да су кметовско-агински одношаји у овом котару необично неповољни. У цијелом котару има 671 ага. Од ово 670 ага има их 430 који немају више од 500 дунума земље, дакле 64% од цјелокупног броја ага. Они су махом сиромашни и искључиво живе од хака. Да би се одржали у животу, они у својој невољи циједе кмета да горе не може бити. Аге, ненаучене ни на какав рад, не траже никаквих других извора за приход, него једино гледају у хаку срећу и једино врело за приход, а кмет се угиба под овим силним теретом.

Навешћу једну причицу, да вам илустрирам те кметско-агинске одношаје какви су. Кад су били они немири, дошао ми је један муслиман: "Петре, и моји се кмети побунили!" Ја њему на то кажем: "Колико имаш кмета?" - А он ми одговори:

"Ја имам једнога, а мој брат два кмета!" Ја му одговорим: "Ко ће толике кмете умирити?!"

Ти су односи, дакле, веома тешки и за кмета и за агу. Да би ова моја слика још потпунија била, утврђујем још и ово да ових 670 ага има 1,300.000 круна дуга на кметовском земљишту, које укупно износи око 600.000 дунума, дакле 2 круне и 16 хелера на сваки дунум, а на сваког агу долази око 2.000 круна дуга. (Коста Мајкић: И они су своје врсте кмети!). Разумије се, за ове ситне и мале аге ово је питање њихове егзистенције.

Господо посланици! Ми праве привредне статистике заправо и немамо. А ако је и имамо, она је врло непотпуна и удешена како је влади драго. Ми не знамо како стојимо у којој грани земљорадње, ми не познајемо снагу наше земље. Ја, на примјер, нијесам нигдје нашао у владиној статистици колико у бањолучком котару просјечно даје хектар кукурузног или пшеничног рода итд. Горе истакнуте цифре узео сам према паушалној процјени, бившој десетини, те су оне сумарне.

Уопће, у пољопривреди влада није постигла никаквих повољних резултата. Ако хоћемо да говоримо о квалитету наших жита, тај је исти као и прије окупације. Ни милиони потрошени досада у владине неуспјеле .експерименте, пољопривредне станице, ни пољодјелски одсјек Земаљске владе нијесу у том погледу ништа утицали, не само на квантитативни, него још мање на квалитативни напредак наших жита. А земаљска управа, кад о овом рачун даје и говори, држи се оног свог виспреног принципа: Ако је добра година па прилично роди, онда она то искоришћава па каже да је привредни напредак настао поради настојања владе, а ако не роди, онда су криве, каже она, елементарне непогоде и друге околности.

Успјех ових пољопривредних станица, које је влада још прије 25 година подигла и у које је утрошено милиона и милиона народног блага, знадемо какав је, и ако га је игдје и било, он не одговара оном новцу који је утрошен у њ. Ту се радило без икаква плана. Најбољи нам је доказ за то што и влада сама жели да укине ове Потемкинијаде и да их из историје своје пољопривредне политике сасвим избрише. У нас у Крајини нема ниједне пољопривредне станице. Она воћарска станица у Дервенти већ је развргнута. Јест, додуше, био у Приједору подигнут државни кокошињак, који је онако лијепо у лањском засједању оцртао мој врло поштовани колега Омер еф. Чиркинагић. Иако ме је г. Чиркинагић са овога мјеста учинио резил, назвавши ме српским арсузом, ја ипак нећу бити тјесногруд да његово мишљење о овоме кокошињаку не признам и не потврдим као сасвим тачно и исправно.

Ми Крајишници знамо врло добро да се у нас ништа, апсолутно ништа, није радило на практичном поучавању тежака. Он и данас дрвеним плугом оре, исто сјеме сије и исто му онолико роди као и прије окупације, ако не и мање! Знам поуздано да још никада ни у једно село у бањолучком котару није долазио од владе стручан човјек да народ поучи у рационалном обрађивању земље и у рационалној економији.

Иако нијесам стручњак економ, али сам економске ствари проучавао и читао, па знам и то да није могуће иза зеленог стола на мусали прописивати шта ће се и како ће се у којем котару или округу радити, па преко власти народу одређивати да то и то ради. Тако се радило у нас, па и данас се тако ради, те отуда и долазе стални неуспјеси у пољопривреди.

Ми који долазимо у додир са народом знамо врло много погрешака у земљорадњи и сточарству. Има сва сила, дакле, погрешака, особито што се тиче употребе земље, распореда култура, избора сјемена, прераде производа, гајења стоке итд. За све би се ове ствари могле саставити неке опће напомене за цијелу земљу и онда би био задатак стручњака, који су досад били само на папиру, у шематизму и буџету, да виде гдје се може шта радити, па да народ у томе поуче. Није ни то доста! У нас се мора са бескорисним експериментима какви су досад вођени већ једном тргати. Ако је управи уопће стало до напретка овог народа, она треба да нађе пута и начина да ову нашу занемарену и врло једнострану привреду усаврши, како би се добило што више земаљских и сточарских производа, да би се наш гладни и огољели народ што боље нахранио и заодио и да би у реду могао подмиривати и остале своје потребе. Не треба, господо, заборавити да од тежачког грубог физичког рада зависи и наука и култура и све. Све владе скоро свију народа водиле су највећу бригу о тежаку и сматрале су и сматрају - како један писац каже - тежака и земљорадњу за најглавнију основу, за камен темељац у згради што се зове држава. Министарство народне привреде у Сјеверној Америци има на своме печату изрезане ријечи: "Пољска је привреда темељ индустрији и трговини".

Поред неријешеног аграрног питања, поред ове неупутне владине пољопривредне политике, долази замршено и нерегулисано шумско питање као један снажан фактор који пријечи напредовање и развијање народне привреде. Два момента у овом питању играју веома важну улогу: сервитутно право и крчевине. То су двије најпопуларније ствари у нашем народу, јер је ради њих много дана хапса одлежано и много крваво стеченог новца за глобу и шумску одштету плаћено. Прописано је да се сервитутно дрво мора у шуми булетати, и то најприје живо стабло, па пошто се изради, онда сваки комад за се. Рецимо да једну од ових формалности тежак пропусти - што је сасвим лако поред малог броја лугара и великог простора шума - лугар га тужи, шумски референт прорачуна шумску штету која се мора платити, и поред тога што је то дрво усјечено за властиту потребу. Овдје је изједначен онај који има сервитутно право и који узима дрво за себе без горњих формалности са оним који на исти начин дрво узме и прода, а можда и нема сервитутног права. Овај нам примјер, јасно илуструје то вајно сервитутно право, и из њега се види колико се плати глоба и одлежи затвора ради просте немарности управних органа! На подјели шума на опћинске и државне ради се, како чујем, у влади. Ту би ствар требало свестрано и исцрпно обрадити, да се не деси као са паушалацијом, па да се онако преко кољена ријеши ово веома важно и крупно привредно питање.

Друга је врста шумских глоба ради крчевина.

Ово вам је мора народна! У ово се троши много енергије, много крви и новца већ неких 15 година. Половица тежака, који званичним даном уреду дођу, припитаће код геометра или шумара: "Господине, стиже ли она моја молба за оно мало крчевине? Дај, молим те, да се то што прије ријеши, јер живјети не могу!"

Уколико је ово крчење и узурпирање ерарног земљишта оправдано или неоправдано, пада одговорност на земаљску управу, јер је она дужна и позвана да привредну политику удеси у интересу народа, да то питање ријеши у корист народа. Ово питање, и поред најбољег рјешења помоћу закона и наредаба, углавном зависи од локалних прилика, јер се не може једнако осудити за крчевину онај у Херцеговини као онај у средњој Босни и Посавини; нити се може једнако поступати са оним који живи и ради у брдима као с оним у равницама и питомим долинама. Даље се не може једнако казнити онај који нема земље, или је има врло мало, као онај који има доста, или је чак велики посједник. Па баш ради ових локалних прилика и разноликих узрока крчењу и узурпирању треба да се с овом ствари опрезно поступа, јер погрешке учињене сада у овом питању могу се у будћности врло јако осветити.

Узроци овом силном крчењу леже свакако у несређености наших аграрних и уопће економских одношаја. Жеља сиромаха да има бар што било своје, и богаташа да има још више, створила је анархију у овом питању, јер не узурпира и не крчи само онај сиромах бескућник, који је стјеран с читлука, или онај који нема довољно земље, већ и ага и бег. Свакако, у овој љутој кампањи за земљом слабије пролази сиромах, јер он нема ни средства ни друштвеног угледа, па да што добије или бар да му се молба брзо ријеши. Богатији, аге и бези, боље пролазе и прије су са својом ствари начисто. Они могу лакше доћи и до протекције, а сиромаси и по десетак година чекају на рјешење, и за то вријеме по неколико пута одлеже хапс и плате глобу.

Сви богатији већином моле за земљу или шуму да заведу тзв. Musterwirtschaft као, бајаги, да ће то бити од користи дотичном крају. Они редовно и добијају земљу или шуму у ту сврху, али до данас ни један не подиже тај Musterwirtschaft.

Има људи који су с читлука стјерани, па је и сама влада наредила да им се нађе комад земље али они и по неколико година чекају, и за то вријеме ради покушаја крчења одлеже много пута хапс и плате глобу.

Влада је згодним начином, углавном, отурила са себе одговорност ради давања ерарног земљишта. Кано да је наглавнија инстанција за ове ствари вијеће сеоских старјешина, па онда шумар и геометар. Али, поред свега тога што молба за, крчевину прође кроз толико шака, ипак се овдје ради без икаквог готовог економског програма. Почнимо са свијешћу сеоског вијећа! То су вам институције без властите главе, па тога ради нити знају нити могу заступати интересе својих опћина. Њихов одношај према политичким властима исти је као и старих кнезова, а ми ове врло добро познајемо. Свака молба, како рекох, дође на претресање сеоском вијећу, па шумару и онда референту, који на владу предлаже и ставља свој приједлог. Ко ће ова три фактора - који без икаква програма раде - сложити да молбу како треба израде. Сваки вуче на своју страну, један је против, други за. Сеоско вијеће се већином у овој ствари руководи бакшишем или каквим личним, родбинским симпатијама или пријатељством итд. Стога сам ја у једној сједници и устао овдје и тражио да влада ове ствари некако одузме од сеоских вијећа, јер она заиста не раде онако како би требало, и по њихову раду никад сиромах човјек не би могао доћи до земље, јер нема да плати свима члановима сеоског вијећа.

Ја ћу навести овдје један примјер. Један сиромах, ваљан човјек, купио један комад земље од 15 дунума и направио кућу. То је од села око пет километара далеко. У околици те његове земље све је ерарно земљиште, већим дијелом шикара. Ово 15 дунума сувише је мало и за најсиромашнијег тежака, те он предаде молбу за ерарно земљиште. Кад је геометар пролазио овим крајем, обиђе онај комад земље и унесе га у карту. То је био један изолован комад између потока и његовог зирата и износио је 22 дунума. Опћинско вијеће није ни чекало док му се стави ова молба на претресање, него је корпоративно дошло са кнезом шумском референту и тужило оног сиромаха, молећи да му се тај комад не даје, јер сељаци не могу живјети без тога комада, пошто им, тобоже, служи за испашу. То није била истина, јер ова опћина има огромне просторе испаше.

Оваквих случајева има сила једна!

Има и оваквих случајева: Један је добио ерарно земљиште, продао га, па моли за друго и опет га добије, а има и своје земље. Свакако, и овдје иде на руку опћинско сеоско вијеће. Велики посједници добијају ерарно земљиште ради арондирања, па га дају под кметоправу или задржавају за се, па и за ове молбе дају пристанак сеоска вијећа. Сеоско опћинско вијеће пристаје да се једном великом посједнику у њиховој опћини даје ерарно земљиште, поред толике сиротиње опћинске која је жељна комадић земље! Зар ово не издаје рђаву свједоџбу овим институцијама без властите главе!?

Досад је на горе изложени начин рјешавано годишње по која стотина молби, док је лањске године, како се чује, влада наредила да се све молбе морају израдити и предложити влади на рјешење, а тих молби има хиљаде и хиљаде, осим оних које су дошле на Сабор.

Што се хоће са оваким површним рјешавањем овако једне врло важне ствари? То нам открива стари метод наше управе, а тај је да се нешто сврши, а како - то је споредна ствар. Питање крчевина за нас је веома крупно питање. За рјешење овог питања требало би створити нарочити програм и установити посебне комисије, које би, према овом програму, умјеле да објективно проуче локалне прилике и да према њима раде. Ово садање летимично рјешавање молби за крчевине не уноси ништа рационално у нашу привреду, нити какав ред у овом питању. Ми остајемо у хаосу овога питања као и досада. То је свакако од големе штете за нашу ионако мизерну пољопривреду.

Треће зло које таре и убија нашу народну привреду јесте, како сам напријед споменуо, застарјели и неправедни порески систем. Нећу да се упуштам у детаљно разлагање нашег пореског система, јер, строго узевши, ова тема и не спада у данашњу дебату. Само ћу нагласити да су порези које плаћају земљорадници врло тешки и потпуно неправедни према порезима које плаћају неземљорадници-варошани.

Тако је лањске године у свом одличном говору у буџетској генералној дебати констатовао мој пријатељ Симо Ераковић да наши тежаци плаћају 10% државног буџета као принос од плодова са земље. У Аустрији тај принос износи 3,6% буџета, а у агрикултурној Угарској 6%, гдје је земља и много плоднија и гдје се много рационалније обрађује, гдје су комуникације много живље и развијеније него у нас. Наши су варошани много слабије опорезовани од тежака. Сваки је тежачки приход опорезован, док у варошана, на примјер, није опорезована рента и неки други приходи од капитала. И агински хак, који је у самој ствари један сигуран, фундиран приход, није опорезован. То је једна велика неправда, која се може само историјом објаснити. Историјом се такође могу објаснити и ови велики порези које плаћа сеоско, земљорадничко становништво. Прије окупације доминантан је положај имало варошко становништво, које се поглавито састојало из повлашћеног муслиманског елемента. То се је становништво бранило од пореског терета, бацајући све порезе и намете на бесправно сеоско становништво, које је у већини својој било немуслиманско, дакле православно и католичко. Сличних случајева било је у историји. Једна друштвена група, осјећајући се довољно јаком у свом повлаштеном положају, извлачила се у прошлости често пута испод пореске дужности.

Аустријска управа, ушавши у Босну, мјесто да као културна држава изглади и поправи у интересу народне привреде ове историјске неправде, задржала је стари турски порески систем, погоршавши га тиме што је увела неке нове порезе и намете којих није било под османлијском управом.

Сви смо начисто да су наши тежаци најјаче опорезовани, то је признала и земаљска управа.

Осим тога, господо моја, треба имати на уму и ону језиву али истиниту тврдњу енглеског економског писца Џона Лока, који вели: Како се год порези прописивали и из којих се год руку примали, на крају крајева они падају на земљораднике. Ова тврдња нарочито вриједи за Босну и Херцеговину, јер су оне чисто агрикултурне земље. Да се једна земља подигне из примитивног економског стања на виши привредни и културни степен, потребно је само добро и праведно уређење правних и имовинских одношаја, затим умјерени порези, а све остало доћи ће само од себе, вели други енглески економски писац.

Ја сам у крупним потезима оцртао три голема зла која тиште нашу отаџбину, наш народ и нашу народну привреду. То су, господо, три питања на чијем санирању треба радити.

Та питања траже и много труда, много разумијевања и много, врло много, специјално босанског патриотизма, којег ова данашња влада нема, па јој због тога не могу ни гласати буџета.

Аграрно питање

I засједање, LXXXVI сједница (4. априла 1911)

Господо посланици!

Рат и мржња рђавим установама, благост и благонаклоност људима!"Почињем свој говор овим широким човјекољубивим ријечима француског писца Кабеа, и молим и једномишљенике и противнике да моје излагање о овом предмету који је данас на дневном реду, приме и схвате у духу ових хуманих ријечи француског социолога.

Ја говорим у име своје и својих неколико другова Срба посланика из треће курије који нијесу чланови Српског клуба.

Прије него што пређем на наше аграрно питање, на његов постанак, развитак и садашње стање, бацићу један кратак поглед на аграрне односе старога и новога времена, а нарочито на аграрни проблем старога Рима, који нам у много чему даје поуке и потиче нас на размишљање.

Кад посматрамо историјски развитак аграрних односа у старом и новом времену, видимо да постоје два начина, два система подјеле земљишта: систем аграрно-демократског и систем аграрно-аристократски.

У најстарија времена земља се уопће обрађивала као заједничка својина и плодови су се дијелили међу породице и задруге. По свему изгледа да је у најстарија времена преовлађивао систем аграрно-демократски. Онај који је сам непосредно обрађивао земљу, имао је и пуно право коришћења и уживања плодова са те земље. Онај који је оживио земљу, била је његова, као што то каже позната арапска изрека.

Стари Рим, који се доцније развио у грандиозну свјетску државу, произишао је из скупа малих сеоских слободних посједа, јер је негдашња заједничка земља, као што се мисли, већ под краљем Ромулом била раздијељена у приватну својину. Дакле, за прве римске монархије цвјетао је у пуном јеку аграрно-демократски систем. Иза пропасти римске монархије и постанком племићке републике, пограбили су римски патрицији сву земљу у своје руке насилу и под разним изговорима, плаћајући само нешто у име закупа држави. Насиља, разне смицалице и обмањивања у отимању земље од и умно и физички слабијих била је веома честа појава у стара времена. Узурпатори и зулумћари позивали су се не само на неке илузорне услуге учињене друштву и држави овдје на земљи, него су се позивали и на божанска наређења и заповиједи. Тако, на примјер, у старом Египту огромни простори земљишта припадали су свећеницима, такозваним жрецима. По древном египатском миту, богиња Изида сишла је на земљу и дала те просторе у својину жрецима. Надам се да је разумљив лоповлук ради којега је овај мит скован и бачен међу сиромашне египатске фелахе.

Како рекох, под разним изговорима приграбише патрицији сву земљу у своје руке, обескућише римске сељаке, плебејце, и створише силне латифундије од отетих и од државе задобијених земаља, које су им махом робови обрађивали.

"Робови и латифундије упропастише римску пољопривреду", тужио се и иза гласа нарицао римски економски писац Колумела. Под републиком, дакле, убијен је мали, ситни, слободни сеоски посјед и завладао је у пуној снази својој аграрно-аристократски систем расподјеле земљишта. На једној страни грдне латифундије, које је уживао размјерно врло мален број римских грађана, а на другој страни свестрана голотиња и многобројно бескућништво народа римскога. Због ове неприродне и неправедне подјеле материјалних добара отворили су плебејци дуготрајне и жучне борбе против патриција. Њихови заступници, народни трибуни Луције Сексто и Гајо Луциније Столо (376-387), послије десет година љуте и жестоке борбе, успјели су да се донесе закон по коме се и плебејцима може дати државна земља и да се грамзиви патрицији ограниче у захватању државних њива. Осим тога, морали су римски латифундисти по овом закону, поред робова, држати на својим имањима и римске земљораднике. Овим је законом унеколико ублажена она силна мора аграрно-аристократског система која је притискивала римске сељаке. Ови закони и реформе народних трибуна Секстија и Столона сличили су у некој мјери укидању средњовјековног феудализма, које је почело француском револуцијом, да се послије рашири по цијелој Европи.

Управо иза ових аграрних закона, који су благотворно утицали на широке слојеве римског народа, издржали су Римљани велике и сјајне битке са својим непријатељима. Окућени и економски оснажени римски тежаци сломили су храбре Самићане, оборили богату Картагу, поразили епирског краља Пира итд. Ови сјајни успјеси римског оружја нису ни најмање користили римском тежаку, као што би се могло помислити. Напротив, због грамзивости римских патриција, због великог зеленаштва и нагомилавања робова у римској држави, економско стање римског земљорадника било је страховито угрожено.

Узалуд су биле све борбе, узалуд сви напори народних трибуна, а нарочито честите браће Гаја и Тиберија Граха, стање римског тежака било је из дана у дан све теже и теже, али се је и република, а доцније и друга римска монархија, све брже и брже клонила своме паду и пропасти, док напосљетку није и пропала. Пропасти је морала јер није било више онога који ју је створио и на својим снажним плећима одржавао - није било економски слободнога и материјално обезбијеђеног римског тежака.

У мрачном средњем вијеку зацарио се био у пуној снази и сјају своме аграрно-аристократски систем расподјеле земљишта.

То је доба цвјетања феудализма, које је трајало све до француске револуције. Године 1789, 4. августа у ноћи, догодило се једно чудо, које је досада остало осамљено у историји свијета. Француско племство одрекло се драговољно свих својих права и привилегија у корист велике француске отаџбине, у корист француских тежака! Декретом од 4. августа 1789. године објављен је рат старом социјалном реду и поретку, ослобођене су велике масе народне од економског и правног туторства и цјелокупан народни живот почео је струјати снажније и силније. Под утицајем идеја велике француске револуције настао је у Европи жив покрет за социјалним, економским и државним преображајем.

У XIX вијеку, који се зове вијек електрицитета и паре, а ја га још зовем и вијеком коректуре средњовјековних заблуда и неправди, дизао се опћи поклик за економским и социјалним ослобођењем широких народних слојева. Настало је рушење феудализма и старог социјалног реда и поретка. У том рушењу учествовале су махом и државне власти, негдје доцније а негдје раније. У Пруској су потпуно ослобођени сељаци 1821. године, у Аустрији 1849. године, у Русији 1861. године, у Румунији 1864. године, итд. Негдје је то ослобођење извршено успјешно и срећно, као на примјер у Француској, Пруској и Аустрији, а негдје несрећно и неповољно по земљораднички сталеж, као на примјер у Русији, Румунији и Угарској, гдје се готово четири десетине земљишта налази у рукама појединих грофова, барона, бискупа и надвојвода.

Ове аграрне реформе, ови социјални потреси у Европи нашли су одјека и у нашој отаџбини. Под њиховим утицајем укинуто је беглучење, издана је Саферска наредба 1859. године, а затим и наредба од 7. мухарема 1293. године, или по нашем рачунању 1876. године.

Али, прије него што пријеђем на садашње наше стање, вратићу се за часак у оно далеко доба кад нашу отаџбину освојише ратоборне Османлије.

Свуда гдје се Турци јавише као освајачи, разораваше они старе институције и одузимаше сваку вриједност старим правима. Сва освојена земља постајала је неограничена својина султанова, и он је с њом могао располагати како је хтио и желио. (Народни посланик Рифат-бег Сулејманпашић: Није тако! Сасвим је друкчије!) То је основно начело муслиманског права. Изволите чути даља разлагања, па ћете видјети да је тако.

У каквом је односу у то вријеме стајао босански тежак с једне стране према држави, а с друге стране према властели, не може се тачно одредити. Оно мало вијести што имамо није довољно да расвијетли ово питање, али се може са пуно вјероватноће тврдити да су ти односи били веома слични односима који су владали у Немањића Србији. У Немањића Србији, као и у свима осталим земљама Балканског полуострва тога времена регулисано је било право господарства над земљом по византијско-римском правном схватању. У старој српској држави својина непокретности припадала је држави, тј. цару (краљу) или баштинику. Такво правно схватање насљеђено је од Византинаца, а ови су опет то примили од Римљана, па се то тако продужило до османлијског завојевања. Према римско-византијским правним појмовима, владалац и држава били су једно исто. По таквом поимању, једини је владалац имао права давати баштину, то јест вјечно насљедствено право непокретне својине и појединим личностима и црквама и манастирима. Владалац, властела и манастири држали су земљу у баштини.

Осим тога, владалац је могао дати извјестан дио државног земљишта појединим службеницима или војницима на уживање. То су биле такозване земље пронијарске. Оне су махом даване на уживање војницима и државним службеницима онако како се данас даје плата или награда у новцу. Укратко речено, сва је земља припадала као својина владаоцу, и он ју је могао дати у насљедну својину, тј. у баштину на свагда, или ју је могао дати само на уживање.

Када су балканске хришћанске земље изгубиле своју државну самосталност и када је наступила турска, муслиманска власт, основни се је принцип о својини земље промијенио. По своме правном схватању муслиманска власт је одмах објавила да у завојеваној и покореној хришћанској земљи нема нико баштине и непокретне својине осим султана или турске државе. Према основном праву муслиманском, сва зиратна освојена земља уступа се муслиманским ратницима који су је освојили, али не у својину него на издржавање њихово, и нико је од њих не може у насљедство коме своме оставити, ни поклонити, ни за душу дати.

Једини султан има право да располаже са свима земљама, освојеним оружјем у руци, и са свима користима које би се задобиле од непријатеља државних. Султан може покорену земљу раздати ратницима у зијамете и тимаре или је дати муслиманима под десетину.

Ово су посљедње такозване земље десетинске (ушрије).

У области које би се драговољно покориле, а често и у крајевима који су оружјем освојени, могао је султан земљу оставити њеним старим власницима под условом или да плаћају данак одсјеком или данак према њиховим годишњим приходима. То су такозване земље даначне или харачке, на примјер Влашка и Молдавска.

Када се сасвим угасила независност српских држава у XIV и XV вијеку, велике је властеле са баштинским правом, нарочито по југоисточним земљама, било мало. Те је властеле нестало са пропашћу старе државе, или се је доцније склонила у стране земље испод турске власти.

У Босни и Херцеговини приличан се је број властеле одмах послије освојења истурчио, и земље су им по поменутим турским правилима остале у рукама као земље десетинске у рукама муслимана. Те истурчене властеле, по свему изгледа, да није било много, јер путници с почетка XIX вијека спомињу у Босни само 48 насљедника бегова. Констатујући ово, хоћу одмах да утврдим још двије ствари: прво, да међу данашњим муслиманским посједницима има врло велики број узурпатора, тј. бивших зијаметлија и тимарлија, који су државну земљу, дату им на уживање, претворили у баштину, и друго, да то нијесу потомци истурчене босанске властеле, иако се они у посљедње вријеме, откада је почео нешто живљи разговор о аграрном питању у јавности, на то стално позивају. Да је спахија много било у Босни, види се већ по томе што је султан Сулејман, назван Ел-кануни - тј. законодавац, морао донијети и закон којим је уређено давање спахијама и гарантован под извјесним условима сталан опстанак тежака на земљи коју су обрађивали.

Тај се његов закон зове: "Канун-намеи-ливаи-Босна", састављен је 973. године од Хеџре (1565. по нашем рачунању.)

Овај закон, који је Фрацуз Белен са турскога на француски превео, има неколико одредаба које су, без сумње, утицале и на доцније аграрно "законодавство". Тако, на примјер, има један параграф који вели:

1. "3емље на које урођеници имају насљедство означавају се именом баштине" (у турском: "баштене").

2. "3а зими или рају очевинска је баштина 25 аспри, тј. 3 аспре више него за муслимане и зове се испинџ (ропски данак)".

3. Свака земља коју раја има на тесаруф (у државу или на уживање) не може се без пристанка спахије ни продати ни другом коме дати.

4. Земља свакога мутесарифа (држаоца, уживаоца) који би умро или би га нестало, остаје дјеци његовој.

Не остане ли дјеце, већ се нађе стриц, земља ће прећи на њ пошто плати спахији што припада за тапију и што ће одредити добри људи муслимани. Не пристане ли на то стриц, спахија ће предати земљу коме хоће, јер се сви остали рођаци сматрају као и туђини.

5. "Син малољетан насљедиће добро оца свога и неће му требати понављати тапије, пошто му је добро очевина (мулки-меврус). Земљу ће спахија дати неком трећем да је ради док онај малољетник не дорасте, а тада ће му се предати очевина. Малољетник може потражити своја права кроз 10 година пошто постане пунољетан".

6. "Никакво земљиште, уступљено раји по тапији, неће се узимати из руку држаоца, осим ако га тај исти не би обрађивао кроз 3 године".

Ово су неколике одредбе из султан-Сулејманова закона за Босну, из којих се јасно види јака тенденција турског законодавца да зајамчи законским путем сталан насљедан опстанак рајин на земљи коју раја зирати и обрађује. Да се раја насљедно утврди на земљишту, диктовали су фискални разлози, а не љубав према раји од стране турског законодавца. Раја је морала стално работати и снабдијевати животним намирницама и другим потребама спахије и њихове војнике, који су непрекидно, често пута годинама, ратовали. На спахијама и њиховој војсци почивала је снага турског царства, па зато је требало њихове издржаваоце, рају, утврдити на земљу, како би материјално издржавање спахије и спахијске војске било што боље, сталније и поузданије.

Законом "Канун-намеи-ливаи-Босна", који је углавном кодификовање дотадањих аграрних обичаја, ударен је први пут законски темељ насљедном кметовском праву, и према томе једна је груба неистина, коју воли и господин министар Буријан да понавља, да је кметовски одношај прост закупнички одношај. Респектовање дотадањих аграрних обичаја, фискални и државни разлози принудили су турскога законодавца да зајамчи тежаку насљедно право на земљу коју обрађује. У овоме закону треба тражити извор кметовском праву, а не у доцнијим којекаквим законима и "међусобним погодбама", које је диктовала необуздана сила и насиље јачега.

Овај је закон вриједио и за оно неколико истурчених босанских племића, јер су они промијенили само вјеру и мјесто хришћанског краља почели су да служе турског султана и да ратују за њ као год и спахије, тимарлије и зијаметлије.

У Босни је било у најстарије вријеме турске управе доста спахилука, тимара и зијамета. Поред осталог, то нам казује и номенклатура појединих мјеста и крајева. Тако имамо код Сарајева један крај који се зове Зијамет-Црна Ријека. Назива тимар имамо много више, колико је мени познато. Споменућу само један: Тимар, комплекс српских села, који припада већим дијелом приједорском а мањим бањолучком котару. Његова се граница и данас тачно зна, и у њ долазе ова села: Сратинска, Јелићи, Славићи, Радосавска, Нишевићи, Градина, Криваја, Марићи, Буснови и Томашица.

О овоме ће тимару бити доцније још говора, јер је занимљива и поучна историја и његова постанка и његова нестанка.

Осим номенклатуре појединих мјеста и крајева, имамо ми и писмених доказа: берата на зијамете и тимаре. Навешћу само два. Један је издан Дауд-бегу, дједу познатог турског историчара Печевије (сигурно пунокрвног босанског племића!) са датумом од 27. шабана 902. године од Хеџре, или 1. маја 1497, дакле на 34 године послије освојења Босне. Други је берат дат сину му, Џафер-бегу, без датума. Дауд-бегов берат гласи: "Царски берат на зијамет, дат Даут-бегу. Ова сјајна и царска тугра, којој нека притече у помоћ блага милост свевишњег, издата је ево зашто. Дауд, дика њему равнијех, нека би му слава била за навијек, који носи ову царску и превисоку заповијест, добио је овај срећни и неодољиви дио. Теби се предаје, почињући од 27. шабана ове године (1. маја 1497) тимар за који ће његови досадашњи држаоци бити накнађени другдје, а који се налази у санџаку Босни и који је образован промјеном земаља Балије, сина свијетлог Јаја-паше и земаља Ахмета и Јусуфа. Из свијех тих дијелова, који су већ у твојим рукама, начињен је зијамет који ће носити 5000 акчи (аспри).

И пошто си, по тескери племенитог емира Јакуб-паше, румелијског беглербега, ти најдостојнији, најспособнији и најзаслужнији, повјеравам ти и дајем ове земље овако како је овдје обиљежено".

Сад се набрајају поименце села која сачињавају Дауд-бегов тимар. Номенклатура села, на жалост, искварена је, па се не може никако разабрати која су то села, а та села, без сумње, и данас постоје. Тако имамо у берату село Решк, село Барлат-Какна, село Гурна Јеланича и село Гхолокча.

Берат се завршује: "Пошто је овај тимар образован промјеном са Јусуфом и Ахмедом осим њиховијех личних комада, предат је Дауд-бегу горе означеном. А села која је Дауд-бег по својој потпуно драгој вољи оставио, задржаће и дање Ахмед и Јусуф и саставиће са својим тимарима".

Берат Џафер-бега, алај-бега босанског, гласи: "Ово писмо издаје се по овом што иде. Пошто су ниже именована села остала празна, јер су замијењена другима Вејсал-оглук Али-бегу, и пошто је Висока Порта наредила да се даду у државину Дауд-бег-оглу Џафер-Челебији држаоцу, који нема до 4986 акчи, његово величанство, кнез над витезима вјере, којему царство нека је за навијек, одобрило је да му се исти тимар преда. По сили царске заповијести, а рачунајући од данас овај ће тимар припадати Џафер-бегу под погодбом да он са своје стране уредно по тефтеру испуњава свете дужности и терет побједних војника. Тога ради, да му нико не прави сметње и да га нико не узнемирује у његовој државини".

Сад се опет набрајају имена села: Село Ираник под Бергхоста, село Дибус у истој кази, искварена, дакле, и нејасна као и у првопоменутом берату.

Ови су берати важни и занимљиви документи. Из њих се види шта су била спахијска добра, тимари и зијамети, даље се Јасно види како су се њихови држаоци мијењали и како ти држаоци нису били домаћи синови, како би се то данас казало, него странци, Азијати.

Као што је познато, први је султан Мурат увео спахијски систем, а укинуо га је 1839. год. султан Абдул-Меџид, и уједно је наредио да од тад сва права која су спахије имале на државним земљама припадну држави. Спахијски систем није ништа друго него ленски систем, али се он ипак доста разликује од западног лена. На западу се давало лено без обзира на његов приход, а на истоку се је водило рачуна колико који тимар или зијамет тачно годишње даје прихода. Тимари су били мања спахијска добра и давали су годишње од 3.000 до 20.000 (управо 19.999), а зијамети од 20.000 до 100.000 акчи. Ових тимара и зијамета, образованих од државне земље дате само на уживање, било је много у Босни. Турци се свакако, као практичан ратнички народ, нијесу могли ослонити на оно нешто истурченог босанског племства и повјерити му управу новоосвојене земље, него су, као што се види из споменутих берата, постављали своје људе за војсковође и службенике, дајући им у Босни за њихово издржавање тимаре и зијамете.

Тек су се доцније, кад је попустила и ослабила централна власт и снага турскога царства, осилили домаћи синови и приграбили сву власт у своје руке. До султана и његова везира апсолутно није нико ништа држао. Према таком стању ствари спахије су листом прелазиле на страну моћног беговата, и угледајући се у њ, претварали су султанове земље у насљедна добра, асимилујући се сасвим са домаћим елементом. У то вријеме опће анархије мало је спахија остало вјерно султану и његовим наређењима. То је сјајно доба босанског беговата, и оно је најснажније изражено у народној пјесми:

Бојичићу, бојиш ли се кога?
Бога мало, а цара нимало,
За везира ни абера немам,
А за пашу к'о за дору мога.

Босански беговат са баштинским правом био је заражљив примјер не само за спахије босанске него и за читаве чопоре муслиманских одметника, који су се кретали из Босне, да у Биоградском пашалуку и другим балканским земљама стварају себи читлуке. Ову је појаву утврдио г. Стојан Новаковић у свом дјелу "Турско царство пред српски устанак".

Осим земаља које су сачињавале поједине тимаре и зијамете, била је још једна врста земљишта: то су имања појединих џамија, вакуфска имања. Често су Турци претворивши цркву у џамију, давали тој џамији земље које су прије припадале цркви. Најбољи нам је доказ за ово Скопљанска Црна Гора у Старој Србији, комплекс српских села, чије земље припадају неким џамијама у Скопљу. Те су џамије прије биле цркве. Њих су дигли српски владари: краљ Милутин, цар Душан и други, и обдарили су их многим земљама, што се види из даровних повеља.

У Босни је даље било земаља које су биле праве баштине (турски баштене), неограничена власништва самих оних који су их непосредно зиратили. Према антропогеографским и етнографским испитивањима, која сам вршио по методи одличног нашег научењака дра Ј. Цвијића, констатовао сам да је сав крај између Врбаса и Сане, на југ до планине Црне Горе, на сјевер до планине Козаре, био једно вријеме слободан, аутономан.

Тај се крај звао Змијање, Кол-Змијање. Кол турски значи стража, одјељење војске. Змијање спомиње као област турски географ из XVII вијека Хаџи Калфа или Ћатиб-Челебија. Исти писац спомиње и данашњу Подрашницу, на којој се обично скупљала турска војска и одатле полазила у бој. Хаџи Калфа изрично наводи да у овом крају станују Срби.

Змијање је у свом јужном крају кршевито и непроходно, и изгледа да је при најезди турској дало живог отпора.

Да је ово истина, казује нам, поред осталог, и извјештај путника с почетка XVI вијека (1530. године), Словенца Бенедикта Курипешића, који спомиње да је у Босни било доста крајева који су се љуто борили против освајача, и нијесу им се хтјели предати док им Турци нису признали нека права, између којих Курипешић навађа право да могу остати у својој старој вјери. У Курипешића има једна драгоцјена напомена, која се односи на ову област: "И дођоше другој води, која се зове Саница, гдје су на маленом брежуљку два пуста разорена градића: Кланенац и Лисинац, а на лијевој страни дуж ријеке Сане диже се врло високо, дуго и каменито брдо, коме је име Клеменац (данашњи Кременац), а под брдом је место. Према истоку су опет два градића Szekollour (Соколово Гнијездо, данашњи Перића Град у селу Соколову, котар кључки) и Гурсен, и ту станују многи мартолози и овчари." ("Рад Југословенске академије", 56, стр. 153).

Ријеч мартолози, или право арматоли, много нам казује. Шта су то мартолози? Мартолози су били хришћани војници у турској војсци, и то поглавито погранични или планински војници. Њихов је задатак био или да бране границу или да чувају друмове на планинама куда пролазе путници и царска војска. Као што сам унапријед споменуо, Подрашница је била зборно мјесто турске војске. Поред осталог, то се види и из пјесме покојног бега Капетановића Љубушака "Бој под Бањомлуком 1737. године", коју је написао црпући податке из турске историје.

Ту се пјева:

Ко год може пушку подигнути,
Нек све иђе на цареву војску,
На зелено поље Подрашницу,
Онђе ћемо тертиб учинити
Како ћемо на влахе удрити.

Змијањски мартолози вршили су војне дужности, и зато су им Турци потврдили њихове баштине и дали им као неку аутономију. Госп. Ст. Новаковић у својој књизи "Турско царство пред српски устанак", стр. 171. вели:

"Од старине је био обичај, да је баштина дужна војевати. Кад су Турци у почетку, изузетно од свог општег поступања, хтјели на извјесним мјестима и из нарочитих разлога да потврде баштину, они су то чинили у намјери да за своју употребу задрже за баштину везане раније услуге гдје им се то свидјело".

Дакле, змијањски мартолози, које освајачи нијесу могли лако покорити, погодили су се с новим господарима да чувају друмове куд пролази војска и да помало војују кад их позову. Традиција каже да су Змијањци с Турцима ударили на Бихаћ и отели га од Каура, њих 70 са кнезом Обрадом. На основу погодбе, први змијањски кнез Ратко, или према народној пјесми Рајко од Змијања, добио је од султана ферман са златном туром колик мутаф на Змијање и златну сабљу. Судио је он. Турци се у прво вријеме нијесу ни у шта мијешали. Змијањци нијесу ништа плаћали, штоно се вели: Ни цару харача, ни попу колача! Били су задрти и врлетни људи, прави горштаци. Кнез Ратко сједио је у селу Раткову, у данашњем кључком котару, које је по њему тако и прозвано. Доцније, како се чини иза пада Бихаћа (1592), њихова је аутономија пропала и сва је земља поизотимана осим села Раткова. Над Змијањем преузели су суданију Турци и на данашњу касабицу Ситницу пао је ага Ситница, чије је право презиме Чолаковић, како га зове један аустријски војни шпијун, који је године 1718. пропутовао кроз ове крајеве. Ратковчани су се дуго и очајно борили за своје баштине, за своју земљу са појединим беговима и агама.

Њихова је борба једна крвава епопеја и један снажан доказ колико је силна љубав и приврженост нашега народа према родној груди. Нарочито се је на Ратково навалило послије 1839. године, када су укинути спахилуци. Главе су падале, сургун за сургуном отпреман је у Анадол и Видин. Али су они јуначки издржали све навале и стари Осман Шериф Топал-паша, уз посредовање српског књаза Михаила и Гавре Вучковића Крајишника, потврдио им је баштине на основу царског фермана, који су они брижљиво и јуначки одржали у својим рукама поред свег изнуђивања од појединих ага и бегова.

Тимар, онај напријед споменути комплекс села, није се могао одржати. Овај комплекс села чинио је у прво доба једну цјелину са Змијањем. Доцније, кад је пропала змијањска аутономија, од њега је образован један тимар. Поменути аустријски војни шпијун из 1718. године спомиње у свом извјештају овај тимар и вели: "Die Gegend von Timar gehцret dem Ferral-Pascha jedoch dem District von Banjaluka." Овај Ферал-паша, или можда Ферхад-паша, био је тада над овим тимаром спахија.

Кад су укинуте спахије, 1839. године, тежаци су добили обавјештење из Цариграда да даду нешто у царску касу па ће земља постати њихова својина. Многобројне аге скочише и укметише сав Тимар, изговарајући се да су они платили цару за њихову земљу и да су они њихови кметови. Само се је неколико кућа очувало, и то су данашњи слободни тежаци.

Овдје ћу учинити једну малу дигресију.

Према своме двомјесечном савјесном и детаљном испитивању и на основу биљежака страних писаца, утврдио сам да је становништво области Змијања несумњиво старосједилачко, да су данашње кмете и слободне тежаке затекли Турци, а не да су се они доселили однекуд послије освојења Босне, као што је то изволио тврдити господин Мустај-бег Мутевелић у "Мусавету" и господин министар Буријан у свом говору који је држао 10. октобра 1910. у одбору аустријске делегације. Из ове области насељена је Крајина с оне стране Сане и сва сјеверна Босна између Врбаса и Сане. Исто ово важи и за средњу Босну, као и за крајеве с десне стране Врбаса. И у тим крајевима у великој маси живе старосједиоци, као, на примјер, у Милан-Кнежини под планином Чемерницом код Скендер-Вакуфа. И ова област Милан-Кнежина имала је, као и Змијање, своју аутономију, али ју је много раније изгубила. Стари су ми људи из тог краја казивали да су били некад своји и да је њихов кнез Милан ходио султану у Цариград у пословима своје кнежине.

Дакле, то нијесу досељеници са каравлашких брда, као што тврде господа Мутевелић и Буријан, него прави старосједиоци. Господину се Мутевелићу ни најмање не чудим, али је жалосно свакако што један министар мисли да му се је довољно попети на оно високо мјесто па да може говорити којешта, без икаквог смисла и стварне подлогс. У рјешењу аграрног питања не смије и не може у паметних људи да игра икакву улогу овај досељенички или старосједилачки моменат. Али, ако и ово узмемо у обзир, свакако има више онај права који се доселио из околине Призрена, Скопља, Новог Пазара, Херцеговине или Старе Србије, него онај који је дошао из Багдада, Дијарбекира, Анадола или Шама.

Из напријед споменутих различитих правних одношаја у земљишту развило се на различите начине данашње аграрно стање. Баштине појединих истурчених бегова остале су и даље насљедне; спахијске земље, тимаре и зијамете, узурпирале су спахије за своје насљеднике и прогласиле се за читлук-сахибије. Слободни тежаци су већином силом укмећени и порабоћени.

На једним мјестима је силан спахија чибуком забиљежио докле је његово, на другим је мјестима муртат-паша, јали какав кајмакам, издавао сам себи тапије на туђу земљу, а у неким случајевима су слободни тежаци сами замолили каквог зенђила и угледна бега да их призна кметима, да их брани од зулумћара, да вежу коње у његовој авлији пазарним даном, а они ће њему давати маленкост једну у маслу и јајима итд. И на тај начин све што је било хришћанског уха морало је постати кмет.

Сви кмети били су обвезани давати цару десетину, аги, спахији, деветину и радити у беглук три дана у седмици. Као све, можда и добре социјалне установе у турској држави, тако су и ову установу рада на беглуку изопачиле обијесне и непослушне спахије и њихове субаше. Кмет и кметица морали су шта било радити она три дана, па макар и вратима шкрипати или преносити, рецимо, пијесак с једног мјеста на друго. Осим тога, на беглучиштима дешавале су се и такве ствари које су веома осјетно вријеђале најинтимније осјећаје.

Мало помало додијале су притужбе због беглучења, па су турске власти, нешто из свога мерхамета, а још више под притиском Европе, ријешиле да се беглучење укине. Онда је везир Тахир-паша сазвао 1848. године у Травник скупштину кметских и агинских заступника, и изнио им приједлог Блистателне Порте да се беглучење одмах оне године укине, а као еквивалент агама да се даде нека одштета. Та одштета да буде давање трећине мјесто деветине за седам година. Послије седам година да је беглучење исплаћено трећином и да се више никако увести не може, а давање деветине ступа опет на снагу.

Кметски заступници, а нарочито из Посавине и из оних крајева гдје је православни и католички елеменат био јаче заступљен од муслиманског, нису пристали на предлог Високе Порте. Али сви ренитентни заступници били су по Тахир-пашиној заповиједи ишибани, па су сјутрадан и они под утиском шиба пристали на пашин приједлог. Паша им је сладио ту нову установу да ће тако брзо проћи колико је потребно човјеку да попуши седам лула лијепа дувана.

Али, прије него што је прошло седам година, умро је Тахир-паша напрасно, на тајанствен начин, као што обично умиру турске паше, и аге су окренуле вјечито купити трећину, као да су то право стекле такозваном досјелошћу (Ersitzungsrecht-om), чега не познаје турско право. Због тога је настала буна по свима крајевима Босне, и од онда се није утишала до окупације. Кмети су слали депутације у Беч и Цариград, аге су тужакале кмете и њихове заступнике и објеђивале их великом издајом. Тако је многи депутирац мјесто правде у Цариграду нашао сургун у Анадолу или су га појеле рибе у Босфору.

Као једно палијативно средство издала је Висока Порта 14. сафера 1276. (12. септембра 1859) Саферску наредбу, на коју су, тобоже, пристале обје заинтересоване странке.

Међутим, та наредба, коју је могао написати и издати само незналица босанских одношаја, била је еклатантан доказ да Турска није кадра управљати земљом коју не познаје и да ће ускоро настати друга судија.

И ова друга судија дошла је с пуно непознавања земље и народа. Послала је људе неспособне и невјеште да рјешавају тешке социјалне проблеме, а што је најгоре, сви су ти људи показивали и доказивали своју привременост у овој земљи и нијесу се трудили да створе нешто од трајне вриједности што је корисно за земљу и народ.

Мјесто великих државничких рефорама они су увели крпеж у ову јадну земљу, мјесто рушења и зидања, они су старе пукотине као дјеца замазивали блатом и пљувачком, како у свему тако и у овом кардиналном питању о посједу земље. Грунтовни закон пронашао је, не знам по каквом лудом узору, да су власници земље (ерази-мирија) они који имају само неку тражбину или какав незнатни дио прихода са те земље. У сваком уљуђеном друштву прави власник има потпуно и неограничено право располагања са својом земљом. Он смије узорати кад хоће, посијати шта хоће, он може и оградити и разградити, и уопће водити економију по својој милој вољи. Грунтовни закон начинио је само онога власником који има само право припитати шта си посијао и колико ти је родило, а то ће човјек добричина казати и комшији, и путнику, и намјернику, и сваком ко припита.

У турским законима има добрих социјалних установа. Добра је социјална установа рамазанског закона, која је, по свој прилици, преузета из шеријата индиректно из Мојсијевих књига, да је власник све земље бог или његов намјесник, цар или држава, и да је предана на уживање ономе који је обрађује и зирати. Параграф 36. рамазанског закона изрично прописује да се земљиште које се три године узасеб не обради има одузети од посједника (тапусахибије) и продати на лицитацији ономе који хоће и зна да га зирати. И дан данас не може ниједан такозвани власник у Босни продати своје земље другом док на то не пристане земаљска влада по свом пуномоћнику.

Али све ове добре установе рђавим и аљкавим провођењем и тумачењем остале су просте формалности. Је ли земаљска влада у ово тридесет и неколико година игдје иком одузела комад земље што је не обрађује, и предала другом који је жељан земље?! Због аљкавог провођења добрих и због неукидања рђавих установа у овом питаљу наступила је опасност и економска невоља и за кмете и за аге, нарочито за мале, ситне аге, које искључиво живе од хака.

Овдје ћу дати у сухим цифрама слику кметскоагинских одношаја у свом изборном котару бањолучком, коју сам израдио по званичним подацима што их је аграрни одбор добио од земаљске владе. У бањолучком котару има 95 катастралних опћина. Само у једној - селу Локварима - нема кмета. Ово се је село прије 15 година откупило. У остале 94 опћине има 4.367 кмета, тј. кметских породица, и то 3.494 православна кмета, 826 католичких и 47 муслиманских, или у процентима: 80% православних, 18,92% католичких и 1,08% муслиманских кмета. Спахија има 671, и то: муслимана 545, православних 85, католика 35 и Јевреја 6, или у процентима: муслимана 81,22%, православних 12,67%, католика 5,21% и Јевреја 0,90%. Од 671 аге има их 430 или 64% од цјелокупног броја ага који немају више од 500 дунума земље. Од 500 до 1000 дунума има их 108; од 1000 до 1500 има их 44; од 1500 до 2000 има их 30; од 2000 до 2500 има их 10; од 2500 до 3000 'има их 12; од 3000 до 3500 има их 6; од 3500 до 4000 има их 5; од 4000 до 4500 има их 3; од 4500 до 5000 има 4; од 5000 до 5500 има их 3; од 5500 до 6000 нема ниједног; од 6000 до 6500 има 2; од 7000 до 8000 има 2; од 8000 до 9000 има 1; од 9000 до 10.000 има 1; од 10.000 до 15.000 има 4; од 16.000 има 1; од 24.000 има 1, и од 40.000 има 1 (Ферхад-пашин вакуф).

У округлој цифри, у бањолучком котару има свега кметовског земљишта: 609.000 дунума, и то: оранице и башче 470.000 дунума или 77,29%, шуме 110.000 дунума или 18,07%, пашњака 13.000 дунума или 2,16%, ливаде 12.000 дунума или 1,97%, од пореза слободног земљишта 3600 дунума или 0,60%.

Ово 609.000 дунума кметовског земљишта притискује тежак и немилосрдан терет од 1,300.000 круна дуга. Тај огромни дуг распоређен је овако према катастралним опћинама и према величини кметовског земљишта:

КМЕТОВСКА СЕЛИШТА

Бања Лука 31 21 10 - 625 110 22 200 Агино село 64 61 - 3 7.788 670 178 895

Алексићи 55 15 - - 1.789 960 - -

Бакинци 50 50 - - 3.743 235 193 500

Бочац 79 79 - - 5.324 861 351 710

Барловци 35 - 35 - 4.278 600 140 310

Бастаси 11 9 - 2 814 320 - -

Бистрица 96 96 - - 17.517 953 - -

Блашко Слатина 37 37 - - 3.747 860 - -

Блашко Велико 42 42 - - 3.854 630 - -

Балте 18 18 - - 1.369 200 81 110

Борковићи 63 63 - - 11.001 130 - -

Бошковићи 17 17 - - 3.817 520 - -

Бронзани Мајдан 54 10 2 42 3.413 460 - -

Буџак 12 4 8 - 638 435 51 020

Буковица 25 - 25 - 3.081 400 109 230

Чардачани 31 34 - - 3.163 645 - -

Челинац српски 8 8 - - 784 296 - -

Челинац турски 3 3 - - 203 940 - 730

Четојевићи 14 14 - - 25 290 - -

Читлук 5 5 - - 286 850 - -

Чокори 18 18 - - 1.735 030 - -

Дебељаци 43 3 40 - 1.817 271 167 610

Дервиши 16 - 16 - 695 830 - -

Добрња 104 104 - - 18.563 670 - -

Довићи 14 14 - - 1.474 445 - -

Драгочај 118 30 88 - 13.416 151 529 980

Дракулић 28 23 5 - 2.433 261 19 120

Дујаковци 19 19 - - 4.212 545 1.880 905

Гламочани 26 26 - - 4.442 850 7 -

Голеши 74 74 - - 10.264 010 - -

Хазић 28 28 - - 4.215 040 709 920

Ивањска 159 65 94 - 20.439 300 - -

Јаблан 34 11 21 - 2.610 690 - -

Јагаре 23 23 - - 1.434 400 - -

Јакуповци 42 42 - - 4.743 - - -

Јаружани 24 28 - - 3.135 395 - -

Јошавка 75 75 - - 19. 356 093 - -

Јунге Хаџи Селим 11 11 - - 3.607 560 - -

Јунге Хаџи Алић 17 1 7 - - 1.134 925 - -

Кадина Мала 23 23 - - 3.606 315 - -

Кмећани 57 51 6 - 4.180 750 269 170

Кобатовци 44 44 - - 3.404 920 - -

Кола 216 216 - - 39.988 84 95 930

Крмине 78 78 - - 8.988 988 378 220

Крнете 19 18 1 - 982 720 12 930

Крупа 108 108 - - 10.516 700 1.174 -

Куљани 35 5 30 - 2.220 460 - -

144 742 - - 11 110 802 162 4.359.35К

629 095 119 465 31 830 8.747 955 -

499 800 - - 25 130 2.314 890 30.000.- K

605 100 7 360 34 270 4.583 465 31.500.- K

611 970 127 430 50 339 6.466 310 31.745.-К

2.295 860 - - 34 860 7.748 630 -

149 690 1 690 5 200 970 900 3.050.- К

5.147 426 144 260 54 995 22.864 634 16.900.- К

1.845 950 - 500 24 520 5.618 830 4.300.- К

1.924 220 - - 21 460 5.800 310 2.509.- К

260 270 3 580 10 790 1.723 950 -

414 320 18 540 69 220 11.503 210 25.820.- К

604 180 17 400 9 100 2.448 200 48.778.76 К

994 470 19 760 17 290 3.444 990 -

19 290 - - 9 320 718 065 900.- К

400 700 14 460 33 360 3.639 150 3.992.75 К

1.132 040 156 090 26 730 4.478 506 800.- К

206 800 9 010 2 930 1.003 036 737.58 К

78 810 - - - 400 283 880 1.218.- К

572 700 160 045"" 7 420 765 455 7.126.66 К

92 870 - - 4 530 394 250 22.360.- К

470 450 32 460 9 590 2.247 530 6.800.- К

507 649 - - 22 - 2.514 530 15.100.- К

91 010 - - 11 290 798 130 9.478.96 К

1.424 980 671 300 70 770 20.730 720 10.800.- К

691 220 18 220 16 815 2.200 750 1.200.- К

3.381 695 12 160 122 969 17.462 955 23.296.60.-К

584 179 - - 33 980 3.070 540 5.000.- К

206 870 194 570 17 250 6.512 140 1.700.- К

525 930 69 450 35 740 5.080 970 -

1.791 520 119 700 78 170 12.253 400 19.090.10 К

145 180 204 420 14 120 5.288 680 9.303.80 К

6.171 454 1 110 114 240 26.726 104 120.502.25 К

476 410 15 690 27 140 3.129 930 52.961.57 К

388 800 85 420 10 930 1.969 550 5.160.- К

60 090 - 430 55 460 5.410 930 7.700.- К

3.066 - 50 860 13 560 6.265 815 33.537.- К

1.025 460 5 630 6 225 2.272 240 2.700.- К

913 280 21 300 17 520 4.558 415 89.631.- К

5.239 348 462 320 42 380 25.000 141 49.881.- К

411 160 34 180 14 730 4.067 630 3.591.82.-К

1.025 460 4 630 6 225 2.272 240 2.700. -К

913 280 21 300 17 520 4.558 415 89.631.-К

761 180 198 580 32 920 5.442 600 8.270.- К

436 850 1 630 44 150 3.887 550 -

4.194 610 3.359 210 213 185 39.851 775 -

1.233 402 409 810 47 - 11.057 420 -

137 530 - - 7 090 1.040 270 22.250.- К

Лакташи 69 68 1 - 4.474 736 - -

Локвари - - - - - - - -

Лубачево 42 42 - - 6.006 740 - -

Лусићи 35 35 - - 4.306 440 2.906 740

Мађир 2 - 2 - 245 660 39 750

Маглајани 100 100 - - 7.134 405 - -

Маховљани 41 37 4 - 2.076 760 - -

Меховци 8 8 - - 641 160 6 550

Мелина 100 100 - - 11.865 310 - -

Мемићи 11 11 - - 438 880 18 200

Милошевци 48 48 - - 4.110 760 - -

Мотике 61 16 45 - 6.287 794 19 410

Новаковићи 12 - 12 - 663 750 - -

Обровац 84 55 29 - 8.805 640 38 085

Обсјечко 24 24 - - 2.648 900 - -

Павићи 66 66 - - 7.569 070 2.410 465

Павловци 26 22 4 - 906 340 - -

Перван 93 93 - - 11.914 050 - -

Петошевци 46 46 - - 3.310 436 - -

Петрићевац 41 - 41 - 2.726 685 62 200

Пискавице 211 211 - - 30.342 160 111 850

Понир 17 17 - - 5.645 128 - -

Пречани 12 - 12 - 1.299 860 - -

Пресијаче 13 6 7 - 337 630 61 590

Пријаковци 29 28 1 - 2.518 990 - -

Прњавор Мали 13 13 - - 1.981 940 - -

Радманићи 60 60 - - 7.522 610 - -

Радосавска 50 50 - - 4.742 460 - -

Рамићи 33 23 10 - 2.872 195 - -

Ребровац 22 21 1 - 581 835 20 364

Рекавице 158 158 - - 17.740 591 - -

Слатина Горња 29 29 - - 4.011 661 - -

Славићи 84 84 - - 7.149 310 - -

Шљивно 54 54 - - 7.995 820 - -

Стратинска 39 18 21 - 2.908 210 89 180

Штрбе 8 8 - - 623 904 - -

Стричићи 41 41 - - 5.656 116 - -

Суботица 28 28 - - 1.665 955 - -

Шарговац 52 13 39 - 3.159 272 6 800

Шимићи 117 - 117 13.977 447 16 900

Шушњари 20 29 - - 3.623 300 - -

Трн 48 4 44 - 2.426 070 - -

Вилуси 106 106 - - 12.084 590 1.191 640

Врбања 2 - 2 76 060 - - -

Вујиновићи 17 1 16 - 1.360 630 - -

Залужани 42 5 37 - 1.836 436 173 -

Зелељци 17 17 - - 3.076 235 - -

2.734 980 413 440 69 470 14.908 590 5.088,16 - К

518 200 - - 19 130 2.757 736 21.400 - К

1.091 386 - - 39 999 5.605 121 27.800 - К

- - - - - - - - -

695 640 459 900 16 780 7.179 060 21.700. - К

163 040 625 140 30 970 8.032 330 -

104 520 2 800 4 100 396 830 -

312 100 - - 128 670 7.575 175 57.600.- К

277 760 9 - 29 460 2.392 920 56.400.- К

92 420 1 940 5 920 747 980 -

2.009 040 264 510 73 480 14.302 370 27.887.28.- К

149 590 - - 2 550 609 220 2.600.- К

941 420 314 710 26 900 5.393 790 32.200.- К 1.274 380 - - 56 070 7.637 654 13.281.62 К

113 730 - - 13 460 790 940 - 1.703 470 198 370 54 965 10.800 530 31.747.86 К

803 480 31 930 5 790 3.490 130 4,999,- К 1.292 320 703 180 38 560 12.013 595 -

450 830 1 600 9 810 1.368 580 4.788.- К 2.725 470 285 120 50 410 14.975 050 39.681.44 К 312 370 - - 38 224 3.661 030

371 210 23 840 12 470 3.196 375 67.000.- К

3.940 620 363 230 127 030 34.884 890 90.540.- К

326 880 203 170 203 170 2.378 348 - 587 595 9 400 9 860 1.906 715 4.000.- К 29 490 - - 2 490 431 200 3.300.- К 971 460 - - 20 240 3.510 690 600.- К 1.683 200 58 650 11 390 3.735 180 - 628 280 317 455 39 580 8.507 925 4.400.- К

1.478 840 - - 43 080 6.264 380 25.800.- К 548 610 1 420 39 505 3.452 730 11.200.- К 80 356 - - 8 665 691 220 1.900.- К

5.201 980 552 930 282 845 23.778 346 10.800.- К 3.136 896 115 551 19 295 7.283 404 19.092.50 К 1.115 489 6 980 49 410 8.321 189 4.550.- К 532 570 256 860 32 705 8.817 955 5.104.80 К 2.525 910 - - 27 840 5.551 140 10.839.52

960 400 - 450 2 970 1.587 724 - 269 870 180 860 36 070 6.142 816 577.26 К 344 665 122 950 17 430 2.151 - 800.- К

459 510 - - 40 180 3.665 762 8.090.90 К

10.066 996 - - 72 010 24.133 347 - 847 780 11 640 39 590 4.533 310 800.- К

314 750 26 812 60 210 2.827 832 3.600.- К

1.261 740 709 550 52 110 15.299 630 8.482.19 К

- - - - - - 76 060 -

220 510 - - 11 720 1.592 860 -

338 080 - - 16 460 2.363 976 - 1.449 480 181 610 14 490 4.721 815 2.000.- К

Господа народни посланици Коста Мајкић и Тодор Срдић израдили су такође статистичке податке о својим котарима и дали су ми те статистичке податке, јер не мисле о овом предмету говорити.

У крупском котару према томе има 1992 кмета, а у цазинском котару 895. Спахија има у крупском котару 946, а у цазинском 344. У крупском котару има дуга око 1,500.000 круна. У крупском котару оптерећен је сваки дунум са дугом од 3,53 круне, а у цазинском са 1,22 круне.

У петровачком котару има свега кмета 3160, и то: Срба православних 3101, католика 57, муслимана 2. Свих ага и бегова у овом котару има 322, и то: Јевреја 1, муслимана 291, Срба православних 26, католика 4. Дуга овај котар има 561.307 круна и 53 хелера.

У бихаћком котару има кметова уопће 1497, и то: Срба православних 1179, католика 318, муслимана ниједан, а ага и бегова 310: муслимана 277, Срба православних 23, католика 5, Јевреја 1, један је кмет Земаљске банке у Сарајеву, а други је кмет Фрањевачког манастира.

Кад узмемо на ум - говор је о бањалучком котару - оно 430 ага који немају више од 500 дунума и који искључиво живе од хака, утврдимо неплодност овог земљишта, и кад се сјетимо оног примитивног и нерационалног обрађивања земље нашег кмета, онда нам она страховита сума од 1,300.000 круна изгледа још страховитија!

Са овим и оваким нездравим одношајима треба кидати, што прије тим боље, и за једну и за другу страну, а и за цјелину - државу, јер за правилан економски и политички развитак једне земље од битне је важности како је расподијељено међу становништвом земљиште и каква права имају они који непосредно обрађују и зирате земљу. Није свеједно да ли земља припада малом броју овлаштених лица, као што је то случај у Енглеској - гдје је уосталом до грандиозности развијена индустрија и трговина - и у многим талијанским провинцијама. У тим земљама, по правилу, не обрађује аграрна аристокрација сама своја добра, него се обично користи њима дајући их у закуп. У Њемачкој, напротив, земљиште је раздијељено у мале, средње и веће посједе, чији су власници земљорадници који их обрађују. Тако је и у Србији, Француској и другим културним земљама.

У првопоменутим земљама, тј. у земљама са аграрно-аристократским системом, гдје преовлађује махом велики посјед, приходи са тих посједа припадају врло малом броју становништва. Велике масе народне искључене су од прихода, и оне не могу да уложе сву своју радну енергију у продукцију земаљских производа. Ради тога се у таквим земљама јављају огромне супротности и противности између богатог и сиромашног; на једној страни огромно нагомилавање богатства, а на другој голема и неизмјерна сиромаштина и голотиња. Велико богатство аграрне аристокрације није ни најмање склоно и одано што интензивнијем обрађивању земље, као што је то случај код младих посједа и малих посједника са скромним иметком.

У земљама са аграрно-демократским системом приходи са земљишта много повољније утичу, јер у њиховом уживању учествује велика множина људи, па се зато и осјећа мања разлика у имовини. Ту се земљиште, по правилу, много брижљивије обрађује и већи приход баца, јер је земљорадник у исто вријеме и земљовласник, а не прост закупник, нити је у каквој правној или економској зависности од неког другог.

Само је слободан земљорадник на слободном земљишту увјерен да ће плодове његова рада, нарочито што се тиче мелиорације на посједу, уживати не само он него и његови потомци, дјеца његова. Гдје су, напротив, везе земљорадника и зиратника према земљи слабе и љигаве, гдје је земљорадник економски и правно од неког зависан, ту се јавља тзв. Raubwirtschaft, ту земљорадници без воље раде и падају често пута у једно немило стање клонулости и малаксалости.

Тако, на прилику, у Италији, која има сразмјерно мало слободних тежака према превеликом броју простих закупника, влада на селу подивљалост, незнање и сиромаштина, као ријетко гдје. То све стоји у великој противности према јакој плодности земљишта и према благој клими којом је природа издашно обдарила ову земљу.

Гдје су везе земљорадничке према земљишту чврсте и сталне, гдје је земљорадник у исто вријеме и земљовласник, ту се стварају и његују врлине: вредноћа, штедљивост и много јаче развијање продуктивне снаге. Ту се такође јавља приврженост, а с тим у вези и осјећај према отаџбини и љубав према већој људској заједници, држави.

Поред национално-економске користи коју у себи носи аграрно-демократска расподјела земљишта, она такође ствара у земљи велику множину људи који су одани држави и прожети жарком љубављу према отаџбини. Та множина људи - слободни и економски обезбијеђени тежаци - чврсти су стубови реда, законитости, мирног напредовања и развијања. То је једна истински конзервативна класа друштва, чија се конзервативност не изводи из историје, из прошлости, па зато је она солидна и стална основа на којој се може држава врло успјешно развијати и напредовати. У том погледу врло је занимљиво и поучно поставити упоређење између слободних њемачких сељака, који су у већини својој конзервативни и вјерни традиционом реду и поретку, и талијанских сељака, који су због економске зависности, због несталности на земљишту које обрађују, и због слабих веза које их везују за то земљиште, политички непоуздани, према друштву у држави стално непријатељски расположени, те листом прелазе у логор револуционарне социјалдемокрације.

Према овим кратким и сувим наговјештајима, јасно је као дан колико је велик и значајан интерес државни да и наш тежак дође већ једном до комада слободне земље.

Али нема људи, нема ниједног човјека са великим државничким даром који би смио потегнути мач и расјећи Гордијев чвор. Наши, у добру остарјели, авгури, и ови овдје и они у Бечу, обилазе око овог Гордијева чвора, завирују, њушкају га, дарну га мало прстом и мисле да су довољно учинили за народ, за државу, за царство.

Ова предложена законска основа вриједи управо онолико колико да је и нема.

Ако се погоде ага и кмет, влада неће сметати. Ако се погоде појевтино, добиће кмет све паре за откуп. Ако се погоде скупо, добиће неки дио.

Једина је одлика ове законске основе пред данашњим стањем, што ће процјењивање, комисионирање итд. затезати пазар, па ће се често пута једна или друга страна попишманити, а у времену ријешиће се наше аграрно питање до 2025. године, како је то израчунао госп. професор Гринберг. Али је госп. професор изгубио из вида стварање нових кметско-агинских одношаја, који се овом законском основом не забрањују. Факултативним рјешавањем долазиће на ред само она земљишта гдје ага под силом прилика мора да прода.

У таквим случајевима он ће добити или не добити десети дио вриједности, а остало ће однијети вјеровници, адвокати и судски трошкови. Кмет ће у сваком случају рђаво проћи и платити више него што је право, јер ће сваки вјеровник гонити до висине своје тражбине. Онда ћемо постепено имати пропале бегове и презадужене тежаке!

И са моралне стране ова је основа рђава, јер ће кмети, у жељи да се ослободе, жељети пропаст агину. Закидаће га у свачем, огорчиће му живот, и он ће се можда, напосљетку, пропити или учинити какву другу несрећу.

На темељу факултативног рјешавања створиће се у пуној мјери несавјесна трговина на штету и кмета и аге, избиће на површину разноврсне спекулације и развиће се онај страховити и штетни посреднички посао између кмета и аге, који ће вршити разни спекуланти и несавјесне шићарџије.

Појавиће се црни врани и гаврани и гулиће кожу и са кмета и са аге.

Не само да ће се појединци ради личних користи упуштати у овај посао него ће сс упуштати и читаве групе. Већ сада имам у рукама писмених доказа да се по овој предложеној основи неће рјешавати кметовски одношаји по драговољном споразуму, по правичности, праведности и једнакости, него из посебних партијских и политичких интереса. То је једна заиста страшна ствар, од које морају страховати истински пријатељи свих кметова, без разлике вјере и нације.

Браћа Хрвати сматрали су досада ово велико и крупно национално-економско питање као ствар просте трговине и погађања. Да ће и убудуће у том смислу радити, могао бих вам сад одмах овдје дати чврст и непобитан доказ. Дошао ми је до руку резерват Хрватске народне заједнице, који је упућен свима жупницима Босне и Херцеговине. Тај резерват гласи:

"Резерват.

П. н. господине!

Слободни смо обратити се на вас, да би по на другој страни налазећем се формулару одговорили нам на стављена питања, и то ако је икако могуће у року од 14 дана.

Ове информације требамо у сврху, да муслиманском саборском клубу дадемо податке, гдје и колико имамо наших кметова католика, јер они мисле провести агитацију, да муслимани посједници продају кметове католике. Због тога требамо, како видите из формулара, тачна имена земљопосједника у вашој жупи, а такођер и број, колико дотични посједник у вашој жупи посједује кметова католика.

Не треба да вам спомињемо, да је нужно, да ово напрама трећима остане у тајности, дочим нашим сељацима можете у згодној форми све дати разумјети.

Сарајево, 9. ожујка 1911.

Предсједник X. Н. 3. БиХ у. з.:

Ђебић Марушић

Тајник X. Н. 3. за БиХ

Стјепко Илијић"

Печат: Предсједништво Хрватске народне заједнице. (Народни посланик Коста Мајкић: Фуј, гадови, пропалице једне!)

Господо, ово је страшна ствар, ово је један неморалан посао! Зашто баш да они који, ради географског положаја и историје, припадају источној цркви да се искључе?! Ви сви, нарочито браћа Хрвати, наглашујете да стојите на јединству српског и хрватског народа! То је онда заиста за сваку осуду, а ми ћемо свакако знати да спријечимо несавјесну трговину. Гледаћемо, ако се усвоји ова законска основа, да се проведе праведно, не само, за једну конфесију, него за читав народ, јер што се тиче католичких, муслиманских и свих других кметова, ја ту апсолутно никакве разлике не правим. (Одобравање.) Само могу разликовати политичке спекуланте, који лебде за којекаквим неостварљивим фантомима. (Пљесак).

Тежаци ће на сваки начин рђаво проћи код факултативног рјешења. Задужиће се, плаћаће десет и петнаест година, а сума ће се дуга незнатно смањити. При првој неродици или каквој другој економској незгоди остаће тежак без куће, без земље, без стоке, без игдје ичега, са просјачким штапом у руци, па ће и тај штап предати високој Земаљској влади за овако једну паметну законску основу.

У интересу цијеле земље треба да се кметовски одношаји укину. Онда ће порасти продуктивност земље, биће једноставнији промет са земљиштем, моћи ће се лако отварати комуникације и стварати мелорационе задруге.

Уопште, укидањем ових одношаја ударен би био темељ за напредовање тежака, а по њима и цијеле земље у свим правцима, што је под данашњим приликама апсолутно немогуће.

У интересу ага и бегова треба одмах ријешити кметовске одношаје, да садашњи грунтовни власници земаља добију чисте, здраве паре у руку или чисто слободно земљиште. На жалост, могу констатовати да безима и агама није толико стало до земље, јер да им је стало до земље, они би се трудили да се образују за један рационални посао, али за ово 30 и неколико година није ми познато да је иједан беговски син покушао да сврши какву агрикултурну школу, да послије може своју земљу рационално обрађивати.

У интересу кмета треба одмах ријешити кметовске одношаје, да тежак добије комад слободне земље, да ради и да му рад буде од користи. Тај комад земље треба да добије без накнаде, без икакве обавезе, државним откупом, а он ће држави у неколико година исплатити земљиште у повећаној потрошњи оних артикала на које се ударају индиректни порези.

У интересу земље и државе треба одмах ријешити аграрно питање, да једанпут ова земља добије мира, да стечемо стотине хиљада слободних грађана који би били од трајне и стварне користи за земљу и отаџбину.

Напосљетку, господо моја, ја као добри Бошњанин апелујем на све оне који искрено љубе ову земљу да пораде на том како би се што прије ријешили кметовско-агински одношаји, јер сам дубоко и предубоко увјерен да су једино стални, окућени и економски слободни тежаци кадри да одбране нашу драгу отаџбину од туђинске навале, од економског и политичког завојевања немилих странаца, који свом силом теже да од наше земље начине једну gemischte Provinz". Једино су стални и окућени тежаци кадри да чувају на Крајини стражу, без промјене доклен је Крајине.

Ја гласам против предложене законске основе о добровољном откупу кметова, јер се њом ништа ново не уноси у ово наше тешко и замршено аграрно питање. Тим сам свршио.

Изјава о раду Сабора

II засједање, III сједница (16. октобра 1911)

Господо посланици!

Јавио сам се за ријеч да у име своје и својих другова дам ову изјаву.

Када нас је народ изабрао за посланике, ми смо се те часне и тешке дужности примили са вољом и надом да ћемо у овом Сабору моћи учинити што би било корисно по земљу и народ. И поред свега уског дјелокруга нашега Сабора, држали смо да ће влада и други фактори респектовати вољу и закључке наше. Али смо се, господо, увјерили да се воља овога Сабора није никада респектовала и да је мишљење и жеља оних фактора који данас имају одлучну и суверену ријеч у пословима наше отаџбине да овај Сабор има само право да покорно гласа влади буџет и да јој одобрава намете и терете на народ. На нашу голему жалост, дошли смо до немилог увјерења да и сви клубови другачије не мисле и не раде, јер изгледа као да су све остале бриге збринули кад немају другог посла него се препиру око тога хоће ли се овом или оном народном посланику дати или не дати ово или оно мјесто у одборима.

Знајући данас врло добро да и ова влада и министар Буријан овај наш Сабор не сматрају другачије него као какав меџлис, којега је једина дужност и право да одобрава буџет и све што влада хоће, ми се не можемо довољно начудити лакомислености и застрањености ових великих саборских клубова, који су се, како изгледа, помирили са тим фактом, те хоће да у овим уским границама раде, иако им је речено да министар Буријан не треба ни већине ни мањине, и да је влади свеједно хоће ли јој се гласати буџет или не.

Кад се још сјетимо оног осорног и суровог одбијања наших праведних захтјева у питању царинског аверзума и оних изјава да наш Сабор и није парламентарно тијело него један обичан Landtag, онда осуђујемо све саборске клубове што се међусобно гложе и не воде одлучну и сложну борбу против владе, а за народна права и слободу.

Ми изјављујемо да се нећемо, ни данас ни убудуће, дати завести оваквим ситним борбама и зађевицама, него ћемо се истрајно борити за велике и истинске идеале и права човјечанска и грађанска.

Пошто увиђамо да ни једна ни друга страна не ради као што треба, и да је сва борба међу њима око тога која ће страна добити неколико гласова већине да их стави на расположење овој неодговорној влади, изјављујемо да такав рад не можемо одобрити и ниједну страну не можемо потпомагати. Међутим, ми остајемо овдје, те изгледа да тим ипак хоћемо да помогнемо господи на лијево. Ми остајемо овдје да манифестујемо вољу за рад, а одбијамо од себе сваку помисао да хоћемо да их помогнемо.

А да не остане овај Сабор и даље играчка у рукама властодржаца, апелујемо на све вас као синове ове порабоћене земље да се оканите којекаквих ситница и да се не дате од ове владе изигравати.

Пошто је сваки успјешан рад у границама овога жалосног устава немогућан и илузоран, ми вас позивамо да сви заједнички ступамо у борбу за опће интересе земље, у борбу за проширење уставних и грађанских слобода, за промјену овог наказног изборног конфесионалног реда. То су задаци на којима морамо неуморно и устрајно радити, јер смо се сви увјерили да се са данашњим уставом не може апсолутно ништа постићи.

За данашњи овакав рад ми одбијамо сваку одговорност од себе, и опомињемо вас да не заборавите да прави непријатељ није у нама него изван нас! (Пљесак).

Поводом једног закона који не важи за муслимане

II засједање, VI сједница (28. октобра 1911)

Молим само једно питање поводом овог закона! (Законска основа о форми посљедње воље код припадника свију вјероисповијести осим муслимана).

Ми имамо данас на дневном реду један закон који се апсолутно не тиче муслимана, и сад настаје интересантно питање, да ли и они могу по уставним начелима учествовати у претресању овога закона. У току расправљања могао би неко, на примјер, предложити да се и муслимани подвргну под овај закон, а то би било противно њихову схватању о праву нашљеђа које се оснива на шеријату. Ако би се тај случај десио, онда би по § 36. устава требало да расправља и у гласању учествују 4/5 свих чланова Сабора.

И овај закон за "немуслимане" показује како нам данашње устав и изборни конфесионални систем не дв да радимо онако како би требало и како парламенти у свима културним и напредним земљама раде.

О бањи у Лакташима

II засједање, VII сједница (31. октобра 1911.)

Господо посланици!

Могу одмах изјавити да се не противим овој законској основи, којом влада тражи одобрење зајма од 119.000 круна за грађење слане бање у Тузли. Заиста, наш народ као ниједан народ треба бања, јер је он и тјелесно и културно и социјално и економски један тешко оболио и клонуо народ.

И у мом изборном срезу бањолучком има врло много и тјелесних и социјалних и економских болесника, али има и илиџа које би, у интересу народног здравља, требало у ред довести. Осим Слатине, која је колико-толико уређена, постоји у селу Лакташима ниже Бање Луке и такозвана Лакташка илиџа. Ова стара илиџа лежи покрај негдашњег римског друма, који је, идући преко римске провинције Далмације, везивао Панонију са Јадранским морем. У близини Лакташа виде се и данас развалине римског кастела Ad Fines, што ће значити: на граници, близу границе, на крају провинције Далмације. Према томе, и према другим знацима, ова је илиџа творевина, без сумње, старих Римљана и њихових војника.

Врело је Лакташке илиџе необично јако и богато водом. То је читава ријека која шиба и салијева се у Врбас. Вода је врло љековита и на гласу је да лијечи костобољу, грозницу, шугу, красте и убоје. Стога се сваког љета слијеже силни сеоски свијет из свију села између Бање Луке и Босанске Градишке, и између Приједора и Прњавора, као и варошки свијет из Бање Луке и Градишке на купање и лијечење у ову Лакташку илиџу.

Али на жалост, у тако љековитој води више свијета може да настрада и оболи него да се излијечи. По свему изгледа да је ова илиџа, каква је данас, више од штете неуком сеоском народу него од користи. А ево зашто! Ту, на тако јаком и богатом врелу, нема него само једна једина бања. То је округла, озидана јама на подобије каце са пречником од 3 метра и дубине од 1 метар. Она тако стоји још од римских времена. У ту се кацу често пута свали по 50-60 лица, што мушких, што женских, и рањавих и краставих и шугавих, па сад нека се помисли како им је таким и толиким на тако малом простору! Даље, код ове илиџе нема ништа што би изгледало на кабину или на какав заклон, гдје би се могао макар болесник од вјетра и од људи заклонити и пресвући. Патња једна!

Ова је илиџа доиста љековита. Њена је љековитост далеко чувена у народу, а и сами љекари многим болесницима препоручују Лакташку ледену илиџу, како је они зову, јер нема више него 22 степена Целзијева. Што која година пролази, љековитост ове илиџе све се више увиђа, и свијет, и сеоски и варошки, хрли са свију страна.

Зато би потребно било да се и за ову, чисто народну бању штогод учини, јер кад би се колико-толико уредила, била би од велике користи за онамошњи народ. Оваква каква је данас, она је стална опасност за онај многобројни неуки сеоски свијет, који ће се заразити и отровати, купајући се заједнички са шугавим и рањавим. У првом реду требало би врело ухватити и удесити бање за мушке и женске, а морале би се и кабине саградити, гдје би се свијет могао заклонити и пресвући, да се не вере као данас преко плотова, скривајући се по житу и тарући љетину. То траже и здравствени обзири и обична људска пристојност. Осим тога, безусловно би се морао и љекарски надзор уредити, да се шугави и крастави болесници не купају у истим кадама, гдје и остали свијет.

Ако се и најмање води рачуна о здрављу широких маса народних, ову би илиџу по сваку цијену требало уредити. На Лакташку илиџу не треба много трошити, не треба је раскошно и модерно уређивати. Највише 40-50.000 круна било би довољно да се она уреди онако по народску, како би се, ако ништа друто, а оно уклонила опасност која потиче отуда што данас шугави и рањави болесници долазе при купању у непосредан додир са незараженим свијетом. Нарочито се тамошњи свијет жали на тежаке из села Ивањске, који су, како се тврди, у великој мјери заражени, јер су ови наши жалосни тежаци били у току дугог историјског времена на веома изложеном положају. Изгледа да су сви могући ратови, почевши од похода Маџара на Јајце па до окупације, прешли преко њих. И због тога би требало ову илиџу уредити.

Не тражи се много за уређење ове илиџе, јер не траже се ни сјајне грађевине, ни господски намјештај, ни какав модерни конфор. Тражи се само оно што је свака земља дужна да учини за здравље оних који сносе највеће државне терете.

Надајући се тврдо да ће се и за ову Лакташку илиџу у најкраћем року нешто учинити у смислу мог разлагања, гласам за предложену основу још и стога што нашем народу, као ниједном народу, треба бања, јер је он, како споменух, и тјелесно и социјално и културно и економски један дубоко оболио и посрнуо народ.

1. Јесу ли влади познати овакви случајеви?

2. Какве је одредбе издала у аграрном поступку за заштиту кмета?

3. Да ли је упутила котарске предстојнике, као и јавне тужиоце и државне правобраниоце да у овим случајевима поступају свом строгошћу казненог закона?

Сарајево, 11. (24) јуна 1910.

Петар Кочић и другови.

Интерпелације

3. О штрајку грађевинских радника*

Већ неколико дана траје у Сарајеву штрајк грађевинских радника због малих надница. У том покрету налази се око 800 изучених радника, и са осталим домаћим надничарима, сељацима, изнаша број штрајкача 1500 радника.

Државни апарат ставио се директно у службу страног капитализма. На захтјев предузимача да им се стави на располагање оружана сила, удовољено је.

Због тога питам Земаљску владу:

1. Је ли познато Земаљској влади да се око 1500 граћевинарских радника налазе у штрајку?

2. Је ли познато Земаљској влади мизерно и биједно стање грађевинарских радника?

3. Је ли познато Земаљској влади да грађевинарски предузимачи неће да радницима исплате њихову зараду ни након наређења владиног повјереника у том смислу, већ стављањем утока одгађају исплату у недоглед?

4. Које кораке мисли влада предузети да се грађевинарским радницима загарантују услови рада?

5. Хоће ли влада допустити да се за вољу неколицине грађевних предузимача вербују штрајколомци споља, и да они одузимају свакдањи хљеб сарајевским грађевинарским радницима?

Сарајево, 19. јула 1910.

Петар Кочић и другови.

 

Нерешавање молби за ерарно земљиште

I засједање, XXII сједница (25. јула 1910)

Године 1904. затражио је Симо Добраш комадић ерарне земље, тзв. "Лазино Гравориште", али до данас није добио никаква одговора. Јово Добраш молио је такође, први пут 1904. а други пут 1908, за земљиште "Трновача", које је земљиште искрчио и на крчење потрошио око 600 круна. Исто су тако дали молбу за ерарно земљшите "Јањишевац" у удуту села Пискавица Јован и Васкрсија Видов Милаковић, али им молба још није никако ријешена.

Слободан сам упитати Земаљску владу зашто те молбе нијесу ријешене и када ће се ријешити.

Сарајево, 19. јула 1910.

Петар Кочић и другови.

Скупоћа животних намирница и станова

I засједање, XLII сједница (7. децембра 1910).

Скупоћа животних намирница и станова стално расте у свима мјестима Босне и Херцеговине, а нарочито у Сарајеву, тако да онемогућава ма и најскромнији живот сиромашном становништву. Прије двије-три недјеље приредила је социјално-демократска странка у Сарајеву, Бањој Луци и Тузли скупштине и манифестације против скупоће. На скупштинама су донесене резолуције у којима су констатовани узроци скупоће и показан начин на који би се тој скупоћи могло стати на пут. Те су резолуције упућене и Земаљској влади, па зато питам:

1. Је ли познато Земаљској влади да је радништво и грађанство под притиском несносне скупоће протествовало и тражило да се сталном поскупљивању животних намирница и станова стане на пут?

2. Је ли што Земаљска влада предузимала да се у смислу поменутих резолуција спријечи поскупљивање, а ако није, намјерава ли шта учинити?

3. Мисли ли Земаљска влада у Сарајеву, у споразуму с градским заступством, зидати већи број кућа радничких, које би се сиротињи издавале под јевтину цијену, јер у Сарајеву, поред велике скупоће влада и велика несташица станова.

Петар Кочић и другови*.

Projekat Rastko / Project Rastko Ars Libri TIA Janus Sadrzaj / Content