Записи, писма и тамничке забелешке
Петра Кочића у рукописној заоставштини
Владимира Ћоровића

У рукописној оставштини гласовитог историчара Владимира Ћоровића налази се и неколико текстова писаних руком Петра Кочића. Реч је о два непозната фолклорна записа која је писац начинио за време двомесечног боравка у селу Раткову и на Змијању (од почетка јула до почетка септембра 1909. године), о неколикa писма (три) упућена супрузи Милки, о једном писму упућеном, највероватније Јовану Скерлићу, као и о делу оштећене бележнице (формата 14,7 x 9 cm) која је Кочићу служила да за време једногодишњег тамновања (6. 12. 1907. – 6. 12 1908) у злогласној бањалучкој Црној кући и у још злогласнијем затвору у Доњој Тузли – запише по неки утисак, неко лично размишљање, или, пак, да начини кратку скицу писма намењеног вољеној супрузи. Може се претпоставити са знатном извесношћу да је ове пишчеве хартије предала Ћоровићу Кочићева удовица, Милка, у време када је Ћоровић обављао припремне радове око Споменице Петру Кочићу (1928) и када је здушно сарађивао на прикупљању грађе за Кочићева Целокупна дела I, II (наштампана 1930. у оквиру Библиотеке српских писаца. Приређивач је била Зора В. Вуловић).

 

I.

Осуђен као политички противник Аустро-угарске прво на осам, потом на петнаест месеци, Кочић је утамничен 6. децембра 1907, године, Прве месеце тамновања провео је у злогласној Црној кући. Почетком априла 1908. пребачен је у затвор у Доњу Тузлу. Тамо је након пуне године тамновања помилован општом царском амнестијом 6. децембра 1908. године. Након изласка из затвора Петар Кочић испољава велико интересовање за антропогеографски и етнографски рад, па и за сакупљање народних умотворина. Настојао је да успостави и нужну колегијалну сарадњу и да од искуснијих теренских истраживача (Петар С. Иванчевић), односно од светски признатих научних ауторитета (Јован Цвијић) потражи помоћ и савет. Почетком 1909. године обратио се писмом Петру С. Иванчевићу, који је у том тренутку био игуман манастира Моштанице, са молбом да му стави на располагање све податке које је поседовао о селу Раткову. Кочићево писмо није сачувано, али о битном делу његовог садржаја сведочи Иванчевићев одговор. Написан је 7. фебруара 1909. године и крајње је предусретљив.

"На ваше мило писмо,“ вели Иванчевић, "шаљем вам из мојијех биљежака препис о Раткову. Колико се сјећам штампао сам, тј. било је дјеломично уз наслов ‘Кула’ 1891. штампано у "Гласнику земаљ. музеја …“^[[1]]

Иванчевић мисли на текст Кула код села Обровца близу Бањалуке, штампан у трећој књизи "Glasnika zemaljskog muzeja“ (стр. 43). Иванчевић је сарађивао у "Glasniku“ од самог покретања часописа и у њему је стекао леп углед. У првој књизи "Glasnika“ штампао је текст Мали велики град (у селу Кијеву, срез Сански-Мост). У другој књизи наштампао је предање Како је постало село Копривна. У трећој књизи, поред поменутог текста о Кули код села Обровца, штампао је и текстове: Гркина градина (у селу Обровцу код Бањалуке) и "Рјечица Бојана" и њезино име. Поред написа етнографског карактера, упуштао се и у некоја историјска, односно историјско-археолошка разматрања. Године 1890, у другој свесци Glasnika објавио је белешку Развалине у бањалучком котару, а у трећој књизи Дервиш-кулу. Сарадњу у часопису завршио је рано, у четвртој књизи, прилогом етнографског карактера – Село Зеленци и његове старине.

Петар Кочић се дуго и озбиљно припремао за антропогеографска и етнографска проучавања села Раткова и области Змијања. У том смислу консултовао је, очигледно, и Јована Цвијића. Три месеца након писма Петра С. Иванчевића огласио се и Јован Цвијић. У писму послатом из Београда 4. маја 1909. године, Цвијић похваљује Кочићеву намеру да "антропогеографски и етнографски проучи" родни крај и напомиње како му у посебном пакету шаље литературу, односно упутства за теренски рад, детаљне напомене шта све треба добро проучити пре него што се прионе на посао. Подвлачи како ће посебно обележити најважнија упозорења. Цвијић је одлично проценио Кочићеву личност, начин приступања тзв. теренском испитивању, као и особеност пишчевих интересовања за фолклорну грађу. Један савет је дао као зналац и професор, други као врстан психолог и свестрани научник. Писао је: "држим да Ви треба највећу пажњу да обратите на специфичне народне особине свога краја, а оне ће вредети и за сву северозападну Босну. Треба да неко у једном крају ухвати све особине народне душе. Дубоко до корена.

Разуме се да се то може учинити детаљном студијом свих антропогеографских и етнографских момената, али се може и пуно којечега да осети што се у фактима често не види, и ту се ја у вас највише уздам“.^[2]

У којој мери је Цвијић озбиљно схватио Кочићеву намеру, а и колико је због свега био искрено презадовољан, најбоље илуструје чињеница што му је готово оставио одрешене руке у погледу новца потребног за истраживање. Овластио је Кочића да, на основу његовог, Цвијићевог писма, узајми новац од тамошњих Срба, а Српска академија и сам Цвијић јамче да ће новац бити надокнађен. Дакако, после Кочићевог тамновања 1908. године, аустроугарским властима би само потребовао писмени доказ како Србија финансира противнике режима у Босни.

Јула месеца 1909. године Петар Кочић је са супругом Милком стигао у родни крај. Његово приспеће је намах уочено и службеник "окружне области Бањалуке“ упутио је 26. јула Земаљској влади у Сарајеву одговарајући допис. Ревносни припадник жандарске станице обавештавао је Земаљску владу како Петар Кочић са супругом станује у кући Томе Корацка у Раткову и "како је потписани могао дознати, хода по селима гор. и дол. Раткову, Соколову, Мачкићи котара Кључа, онда Дујаковићима, Стричићима, Локварима, Павићима, кот. Бањалука под тим изговором, да се бави књижевношћу, те да у ту сврху пописује све хисторичке успомене, стара гробља, онда босанске млинове и живот србских житеља",…."собом води једног у наведеним селима добро познатог сељака под именом да је то његов брат а само гдје када некога упита, како се поједине стијене, или брда зову, онда како живи а он се сељанима представља као књижевник а у ту сврху да он све то пописује, а више досада нијесам могао дознати". Подвлачећи чињеницу да на Кочића и његову супругу будно мотре, напоменуо је и како је уочено да је од неких непознатих пошиљалаца Кочић добио 600 круна, а из Београда му је наиме неког хонорара приспело још 200 круна^[3].

Кочић је на терену провео, како је то најавио и доушник Земаљске владе из Бањалучког котара, Јакубовски, два месеца – јули (вероватно је приспео око половине месеца), август и, можда, прве дане септембра. О пишчевом боравку и његовом истраживачком раду у Раткову сведоче и два писма упућена уреднику "Босанске виле“ Николи Кашиковићу. Прво је недатирано и у њему Кочић обавештава Кашиковића како му у прилогу шаље народну песму Рајко од Змијања и Краљевић Марко. Одушевљено хвали лепоту песме, исказујући једновремено и основна начела властитих естетских критеријума. "Она (народна песма коју шаље, прим. Н. Љ) је занимљива и достојна да се штампа, колико због своје љепоте, толико и због тога што се у њој опијева један босански властелин"^[4]. Другог септембра исте, 1909. године, Кочић је Кашиковићу послао још једну народну песму о босанском властелину Рајку – Од Змијања Рајко и Ђулић Барјактар. Обе песме су наштампане намах у "Босанској вили“, а потом су прештампане у Кашиковићевом Народном благу. Штампане су са напоменом да су записане од Мила Попадића Кочића, тежака из села Раткова у котару кључком^[5] (Миле Кочић, кога је писац представљао као "тежака из села Раткова“, а сељанима у Раткову и околини као свога брата, вероватно је био син књижевниковог стрица Мила, односно био му је брат од стрица, а Попадић му је био препознатљив надимак). Народне песме о Рајку од Змијања Кочић је сматрао изузетно значајним, јер су оне, по његовом дубоком уверењу, оповргавале једну уврежену заблуду:

"Испитивачи наших народних јуначких пјесама једногласно су констатовали да нема народних пјесама о босанским владарима и босанској властели, као ни пјесама из жупанског доба. Изгледа да ће то њихово мишљење пасти, јер сам ја, бавећи се љетос антропогеографским проучавањем области Змијање, наишао у народу тога краја на пјесме, које пјевају о босанском властелину Рајку или, боље, Ратку, по коме је и прозвано село Ратково, највеће српско село у Босни и Херцеговини"^[6]. Свакако је за жаљење што Кочић није остварио намеру коју је наговештавао Кашиковићу у писму од 2. септембра. Верујући да ће на терену пронаћи још народних песама о Рајку од Змијања, Кочић је желео да у скорој будућности за "Босанску вилу“ напише "једну расправицу, која ће бити врло занимљива, јер ће се донијети нешто ново у проучавању наших народних пјесама“^[7].

Петар Кочић је наштампао још једну песму записану у Раткову, односно у области Змијање – Иво и Јелика. Песма је наштампана 1909. године у календару "Вардар“.

Загонетно је шта се догодило са свим оним другим песмама (или, можда, и прозним умотворима), које је Кочић начинио у Раткову и околним селима током друге половине јула, током августа и можда за време првих дана септембра. Кочић, на жалост, није стигао да напише расправу о Рајку од Змијања, а остаје непознато да ли је успео да прибележи још неку песму о змијањском јунаку.^[8] Међутим, овећа приповетка Змијање која је у одломцима објављивана у Српском књижевном гласнику“, "Српској ријечи“, "Босанској вили“ "Развитку“ током 1909. и 1910. заснована је управо на резултатима Кочићевих антропогеографских и етнографских истраживања области Змијања. То је и Јован Цвијић својевремено предвидео.

Два фолклорна Кочићева записа, у рукописној оставштини Владимира Ћоровића садрже фрагменте грађе коју је Кочић прикупио у поменутом раздобљу. Могуће је да оваквих записа у Ћоровићевој оставштини било и више. Ћоровићева богата рукописна архива која је садржала обимну личну кореспонденцију, али и друге врсте архивске грађе, знатним делом је уништена за време Другог светског рата и непосредно по његовом завршетку. Два Кочићева фолклорна записа намећу и друга питања. Пре свега, шта је узроковало да их Кочић није наштампао у "Босанској вили“, нити где другде? Одговор је, чини се, бар делимично јасан. Песма Брат и сестра о инцестоидној жељи брата, није била погодна за објављивање у временима у којима се штитио национални идентитет, неговао народни понос и када је, примерице, "Босанска вила“ настојала свим силама да покаже и докаже етичку и сваку другу вредност и изузетност српског народа у Босни и Херцеговини. "Васлава“ тежака Мила Попадића Кочића занимљива је сама по себи. Међутим, ипак би је читалац радије прочитао уз неки комплетан опис слављења крсног имена у Босни, односно у селу Раткову, у кући Мила Попадића Кочића^[9]

Кочићево интересовање за народни живот, обичаје, стваралаштво, као и очигледно коришћење фолклорне грађе и фолклорних чињеница у приповедачким збиркама Са планине и испод планине, I–III, Јауци са Змијања – указују на неопходност проучавања Кочићеве оригиналне прозе и са гледишта транспозиције фолклора и фолклорног усменог стваралачког исказа у уметничку прозу.

Неспорно, било би интересантно проучити плејаду српских књижевника-прозаиста чије је дело више или мање надахнуто фолклором, чији је књижевни исказ резултат напора да се синтакса и семантика реченица усмене народне приче, предања или легенди, преточи и утка у особени уметнички култивисан литерарни израз. Фолклорна струја у новој српској књижевности препознатљиво започиње у доба Вука Стеф. Караџића, а са природним, стваралачким променама, доградњама, језичким и структурним трагањима траје до данас. Започиње прозом, односно историјском прозом Вука Караџића, Симе Милутиновића, Проте Матеје Ненадовића. Наставља се преко Милана Ђ. Милићевића, Милована Глишића, Јанка Веселиновића, Стјепана Митрова Љубише, Петра Кочића, Светозара Ћоровића, Зарије Поповића, Григорија Божовића до Ива Андрића, до наших дана, до Новака Килибарде, Радослава Братића, Милисава Савића.

I – 1 Фолклорни записи

Ва слава иже ва Тројицу Богородицу да славимо Бога војединога Иса Риста и часнога крста – ва славу и чест, пиши дјеву и Марију и Великог Василија, и Глигорију Богослова, и Јована Златоуста крстом часнијем са небеснијем – ва славу и чест, синоспретнијем Рувајила и Гаврила, древније пророк Мусаија и Арама; Самовида и Давида, и Данила Светог, и Еремију Светог – ва слава и чест; Аранију, Азарију, Алакума и Илију, Илисију, Ђурђа, Димитрију, Теодора Тирота, Теодора Тотирота, Прокопију и викира Вицендију – ва славу и чест; и ви цара Стевана, почињ кнеза Лазара на Косову, на Раваници на својије светије воинштије во силаштије – ва славу и чест; вас тебе валим, пријестоле прави, пријестол апостол, дванест апостол, четрнест пророк, триста и осамнест правомученика ва славу и чест; голи боси прођоше кроз огањ и ватру, кроз сребрну божју, Кузму и Дамјана, Тиру и Јована, Панту и Ливена – ва славу и чест; преподобног оца Аврама, Симеуна Ступног, Алексија Ступног, Господишке Анђелије Рушку Гору утврдише са нејаким ва царом Стеваном и Урошен – ва славу и чест!

Бог славу прослави и нама је остави да је ми прочитамо за Риста и за крста и за Бога живога. Чин дому домаћину, својој браћи о опћину, Богу слава и држава, нами здравља и весеља. Поклонимо се Богу и слави Божијој!

/Забиљежио Петар Кочић од Миле Попадића
Кочића, тежака из села Раткова у котару
кључком. У Бањој Луци 2. септ. 1909 по ст./.

 

I – 2 Брат и сестра

Здравица "Ва славу“ свакако је интересантнија^[10]. Показује и исказује много елемената народног поимања, односно прихватања хришћанског учења. Миле Попадић Кочић раздваја Богородицу на две личности: на Дјеву и Марију. Многим светитељима мења име до граница препознатљивости. Иза два Теодора, које тежак назива Тиротом и Тотиротом, крију се свети ратници – Теодор Тирон и Теодор Стратилат. Симеон и Алексије Ступни јесу Симеон и Алексије Столпник, светитељи испосници, који су значајни део живота провели живећи на стубу. Рушка Гора је чест назив за Фрушку Гору у народним песмама итд.

Песма Брат и сестра не одликује се вреднијим поетским решењем. Занимљива је по недвосмисленом изражавању схватања одређене средине – намеравани грех јесте такве природе да мајка не помишља, ни за тренутак, да жали синовљеву трагичну смрт.

II

Сачувана су и три Кочићева писма упућена супрузи. Прво, датовано "17. V 1908 по н. к.“ писано је из затвора, из Доње Тузле; друго је датовано "8/21 XI 1910“, а треће није датирано. Два последња писма писана су у Сарајеву на меморандуму "Саборске канцеларије“. Маја месеца 1910. године Кочић је изабран за посланика у првом босанском Сабору. У Сарајево је отишао почетком новембра 1910, а 1911, са почетком рада Сабора добио је место у Великом управном просветном савету. Недатирано писмо, по свему судећи писано је крајем новембра или у децембру 1910. године.

(Прво писмо)

Доња Тузла, 17. V 1908 по н. к.

Драга моја Милко,

Примио сам данас твоју карту, али је нисам могао потпуно разумјети. Шта хоће то газда Митар^[11] и онај алчак што има добру главу? Пиши ми о томе мало јасније и отвореније, јер ти пишеш нејасно о нечем што би мени могло нашкодити. Дакле јави ми о том одмах јасно и опширно, јер су они обојица лукави људи, па их се треба чувати.

Јуче је био код мене Симо^[12] и рекао ми је, да ти ја јавим на твоје писмо, да на његово име у име мог овдашњег трошка пошаљеш 100 круна. Толико ће, држи Симо, бити до 1. јуна доста, а сигурно ће нешто и остати. Све што је потрошено до 1. маја, плаћено је.

Ти си некако незгодно тражила од Симе рачун, као да је он бирташ, па га је то, ако хоћеш, мало и увриједило. Из његовог се јучерашњег говора види да је он то схватио као неко неповјерење према њему од стране твоје. За то ти њему пиши, да си ти само тражила да ти он назначи од прилике суму новаца, која је потребна за покриће овдашњих мојих трошкова^[13].

Колико сам осуђен на 14. маја, још никако не знам, јер ми госп. Димовић^[14] ништа не јавља. Сјутра ћу га телеграфично питати.

Што се тиче здравља, ја сам потпуно тјелесно здрав, јер ми здравље није да државни тужилац госп. Франо Лубачевски, који наређује да се и против мртвих људи истрага води, него неко више Провиђење. Поред свега тога осјећам неку болну душевну утученост, која је пошљедица, ваљда, самотног затвора.

Док добијем дописних карата, учинићу ти љубав и захвалити се даиници.

Јави ми да ли је било суђење онима у граду и колико су осуђени. Мене нису преслушавали, а ти си ми писала, да ће ме као свједока преслушати.

Поздрави све, а нарочито мог драгог Стеву и Јеку, Љепу, Вукицу и остале. Шта ради Светозар и да ли ће он овамо или неће? Поздрави га. (Од мене није тражио никакве препоруке.)

Још ми остаје овдје само 5 недјеља или 35 дана, па сам слободан, макар за кратко вријеме! Како је драга слобода, и не проливала се крв људска за њу!

Све вас топло поздравља, грли и љуби Ваш

Петар Кочић,

пол. кажњеник

(Друго писмо)

м. г. Сарајево, дне 8/21 XI 1910

САБОРСКА КАНЦЕЛАРИЈА.

Драга моја Милка,

Примих твоје писмо, а и карту од Кунића^[15], у којој ми јавља да ће те ми као данас послати ново одијело. Ово ми се одијело већ подерало на лактовима, па ме је срамота и сједити у Сабору. Молим те, ако Кунић не буде послао одијела, опомени га да одмах пошаље.

Све се скањујем да купим зимски капут. Жао ми је дати 30-40 форинти, али ћу га и најпослије морати купити.

Сјутра ћемо дићи дневнице, јер истиче петнест дана. Пола теби и Слободану мом, а пола мени.

Презебао сам јако. Жига ме по цијелу ноћ има два три дана. Слабо и спавам. Али ће проћи надам се.

Поздрав Лепој, Јеки, и Вуки. Тебе грли и свог Слободана љуби твој

П. Кочић

 

 

 

(Треће писмо)

м. г. Сарајево, дне

САБОРСКА КАНЦЕЛАРИЈА

Драга Милка,

Примио сам твоје рекомандовано писмо са молбом и писмима.

Овамо је пао снијег и врло је хладно, а мени Кунић не шаље одијела. Молим те, нека ми што прије пошаље хаљине. Не знам, бих ли купио зимски капут или не. Шта ти мислиш?

Још нисмо примили дневница. Кад примим послаћу ти. Ти се немој патити. Пази ми добро мог драгог Слободана, кога сам се много, премного зажелио.

Не знамо још кад ће доћи аграрно питање на дневни ред. То се крије од нас, па морамо сви на окупу бити. Данас су на позив наш дошли и Божић^[16] и Мајкић^[17].

Топло вас љуби и грли Ваш

Петар.

Нарочито свог Слободана.

У Ћоровићевој оставштини налази се и једно писмо које је Петар Кочић упутио из Беча 25. јануара 1903, по свему судећи, Јовану Скерлићу, уреднику "Српског књижевног гласника“^[18].

Беч. 25/I 1903.

Поштовани Господине,

Прије неколико дана послао уредништву Вашег цијењеног листа свој радић "С планине и исспод планине“: Јелике и оморике. Павлу Лагарићу.“ Ако сте га добили, држим, да ће те га штампати, нарочито, послије оне симпатичне нотице о мојим причама у 2. свесци "Срп. Књ. Гласника“.

Сигурно сте читали оцјену на моје приче у "Колу“ од некаквог глупог, историјски глупог Elie-a. Што се тиче естетичког укуса и спреме тог глупог, историјски глупог Elie-a, нећу да говорим, јер нисам позван. Али у оцјени његовој има погрјешака. Тако он вели. Да је на путу у Беч завијала мећава чича Мију, ау књизи стоји кад се враћао из чаршије. Друго, "Симеун прича својим другарима, посађеним (јадни српски језиче!) око пристављених Котлова за печење ракије. У књизи је само један котао. Више их не може бити.

Цијела оцјена врло је језуитски написана. Тако се бар мени чини. Нарочито, што се тиче "Мргуде“. Ја сам "Мргуду“ био послао уредништву "Кола“. Оно ми је одбило, без икакве мотивације. Онда сам ја написао ово уредништву: "Мргуда“ је здрава планинска цура, то мора свако признати, ко поштено мисли, а да је "Мргуда“ – hoffдhig, то не могу рећи“. За то се ђумрукџија баш на "Мргуду" највише окомио свом својом критичарском несавјесношћу и "спремом“. Потеже Лотија, кога ја, вјерујте ми, нисам никад читао. Од страних писаца најдражи ми је неумрли, недостижни, величанствени, слатки и мили мој Алфонз Доде. Даље, вели да се у дијалозима осјећа Матавуљ. Кад би поштовани Матавуљ прочитао моје приче, онда би се, увјерен сам, само осмјехнуо на бенетање глупог, историјски глупог Elie-a.

"Мргуда“ је преведена на немачки и изаћи ће, како ми Г. преводилац каже, у књиж. листу Die Zeit. Да ли ће се поштованим Швабама допасти "бестијално изражавање љубави“, како је у "Мргуди“ оцртано, видјећемо. Напомињем само, да сам ја покушао у "Мргуди“ изнијети праву сељачку љубав. По мом скромном схватању, љубав је у причама наших сељачких приповедача durch und durch falsch! Ја сам покушао да јој дам што је могуће непосреднији израз и облик. Да ли сам бар у неколико успио, на Вама је, господине, да кажете, а не на којекаквим ђумругџијама, па макар им била заштитница Света Параскева или Чајничка Богомати! "С планине и испод планине“ је мој крај, гдје сам рођен и дјетињство своје провео. Гладан, го, бос, с пропалим прстима кроз ципеле, ходам ја по Бечу и сјећам се свог дјетињства, својих планина, својих драгих брђана, па ако гдје гођ сретнем ког доброг друга, заиштем од њег који крајцар, свратим се у какву кавану, гдје је јевтино, па пишем "С планине и испод планине“. Тако су постале и моје "Јелике и Оморике“! Земљана ми влада није дала стипендије, јер сам свршио гимназију у Србији, а послије ове књижице тешко да и видим своје планине, које су прирасле за срце. Министарство Иностраних Дела обећало ми је још лани помоћ, али је обећање остало обећање! По три дана буде, да се ништа вруће не окуси. Али ја сам задовољан, јер сам самосталан, не бендам никог, осим оног ко поштено мисли и ради. Мени је дика бити сарадник тако дивно уређиваног и самосталног листа, као што је Ваш "Срп. Књ. Гласник“. Зато Вас молим, да ме уврстите у листу Ваших сарадника.

Скерлићево писмо Кочићу од 9. фебруара 1903. потврђује да је понуђена прича прихваћена и да се Кочић на даље сматра сарадником часописа ("лист ће вам се, као сараднику, убудуће редовно слати“… "Молим вас да изволите послати још штогод за "С. К. Гласник“, нарочито повећу причу, у роду оних које су изишле у вашој књизи“)^[19]. Кочићева прича Јелике и оморике штампана је исте 1903. године у трећој, мартовској свесци.

III

Затворске забелешке Петра Кочића и концепти некојих писама намерених супрузи Милки садржане су у једном неугледном, оштећеном нотесу формата 14,7 x 9 сантиметара. Нотес сада садржи тридесет листова. Кочић га је, приликом коришћења, окретао са обе стране, Пагинација листова извршена је накнадно, мастилом, и не Кочићевом руком. Притом није вођено рачуна како је из средине нотеса откинуто више листова. Недостају предње (према условној пагинацији) корице. Забелешке су претежно писане оловком, неквалитетном, која је временом избледела, постала тешко читљива (кадкад и сасвим нечитка). Читање додатно отежава пожутела хартија. Ретки су записи учињени мастилом (по правилу љубичастим, осим једног изузетка када је употребљено црно мастило). Записи су уношени без реда. Кочић је нотес отварао насумце. Многи листови су празни, а преостали су испуњавани на прескок. Неколико листова је од почетка до краја испуњено искључиво Кочићевим потписом, као да се у часовима тамничке самоће почињао плашити да ће заборавити и властито име. Кадкад је писац у низове властитог потписа убацивао и име вољене супруге – Милка Кочићева.

Листови су накнадно пагинирани (укупно тридесет) и то није учинио сам писац. Кочић је приликом коришћења нотеса – исти окретао како му је било згодно, па тако постоје два, у хронолошком погледу, различита почетка. Старији записи начињени су на листовима од тридесетог до осамнаестог, а млађи су они који носе пагинацију од 1 до 17.

Нотес је у дужем периоду био изложен влази што додатно отежава ишчитавање записа. Први лист, као и последњи, на пример, практично су нечитљиви. На појединим листовима често су нечитке поједине речи, па и неколико редова у следу.

Будући да сматрам да је пагинација листова у супротности са хронолошким следом записа – текстове наводим почевши од 29. листа, односно, према пагинацији, од 29. тзв. verso странице. На њој започиње дужи текст насловљен са "Доња Тузла 1908“:

"28/3 довели су ме жандарми у апсану и предали керкермајстору, који ме је одмах увео у једну собу, која је више личила каквој јазбини него ли соби, и која је на мене учинила гадан и одвратан утисак, тако да га никад нећу заборавити. С лијеве стране врата, кад се уђе стајала је стара, изанђала Lehnstul-a која је заударала на тамнички трулеж. Затим је био у соби један стар, прост, полупан орман, и иза њега стар болнички кревет од гвожђа, црн и зарђао, да га је страхота било погледати. Једна тврда сламњача и два јастука, напуњена са сламом, то је све. Крај прозора је стајао стар, искрзан и искрхан сто прекривен дебелим папиром. Крај стола двије просте столице, једна стара, а друга половна. Био је и један клајдершток. Све старо, изанђало, скршено и скупљено – то је custodia honesta министра Буријана и његове владе.^[20]

Истог дана у 7. сати увече, кад сам лежао у кревету, дошао је председник суда с керкермајстором. Нешто су разговарали, док се не јави председник:

Како ћу рећи, сте вители (ово "како ћу рећи“ изгледа му је узречица).

Нешто ме још запиткивао, али сам био дремован, те сам му нерадо одговарао на питања. Само сам му рекао: да ово није "custodia honesta.“

Утисак председников, који је учинио на ме нејасан је и неодређен . Чинио ми се као добричина, плашљив у званичном послу, док се керкермајстор према њему врло слободно понашао. Тог истог дана у 3 сата послије подне походио ме мој пријатељ Симо Ераковић. С њим сам разговарао о јелу и др. стварима и изјадао му се на ову мизерну custodia-у honest-у.

Сјутра дан 29.3. по н к. у 4 сата поподне походио ме и доктор тавнице, који је на мене учинио доста рђав утисак, али све ми се чини да је и он добричина и човјек несамосталан.

Наредбе о издржавању казне не зна ни он ни президент. Лијепа парада, (три речи нечитке, прим. Н. Љ.).

Тог истог дана у 2 сата походио ме је и богослов Петровић и питао за јело и друге ствари и т д.

Даље тог истог дана у 7" сати приређене су у близини тавнице овације, које нису дуго трајале. Отпевана је једна строфа из пјесме "Орао кликће“ и неколико пута се чуло Живио, али ко живио, нисам могао разумјети! По танким гласовима могло се распознати да су у овацијама учествовали младићи и т д.

Ја сам у први мах мислио да Стево Стефановић из Сарајева долази, па му омладина приређује овације^[21].

____________

Цијела је кућа као мртва. Само једна осуђеница, Ивана, вјечито нешто мрмља, пјева, узвикује и т д. 16 година.

Дуга дана у зла господара.

Жене су много брбљиве. Увијек да им је о мушкима разговарат. Необично су безобразне.

Не чује она, не чује. Заћерали (?) су много у суду^[22].

Записи по прозорима и дуваровима

Виктор Зафари 6 недјеља тељке тамнице.

Испод тога пјесма:

С Богом остај тужни стане

мени свану сретни дане.

______________________________

Председник доњотузланског Окружног суда

Посио кромпире, па послије три дана долазио да види јесу ли већ никли. О (нечитка реч) да га Кристос сачека и јеретише.

____________________________

Ивана виче: Волиш ли ти мене Василије озбиље или ти онако џабе ландраш. То ја оћу да знам.

______________________

Велика радост. Шест првих дана мога тамновања у Д. Тузли био сам вјечито под кључем, осим сат прије подне, и сат послије подне. За то све вријеме нисам ни с ким осим с једним врло^[23] глупим кључарем – ријеч проговорио. На прљавом столу стајала је само нова оптужница и позив Врх. Суда за усмену расправу и ништа друго. То су биле све моје књиге, које сам их слаб сто пута узимао да читам.

О, какве радости кад под крај шестог дана добих двије књиге Дела. То је био најслађи и најсвечанији дан у мом тешком тавновању и прогањању. Чисто сам гутао не само ријечи и реченице, него читаве стране на једанпут. И с моје душе свалио се њешто тешка очаја и она јадница као да пропјева …^[24]

Ови су ме походили: Симо Ераковић, Богдан Петровић, Шћепан Грђић, Милан Максимовић, Васо Црногорчевић, Мишко Јовановић, Вељко Вујасиновић, Вељко Пантић (?).

………….. чуо сам прво пут ………….

______________

Дана 5. маја у 6 сати увече дошао је доктор заводски и испитивао ме је кад сам рођен, гдје сам свршио школу и т д.

Његова питања су ми дошла врло сумњива. Боже мој, шта ли се то иза брда ваља?^[25]

Или мисли доктор да бих у овој самоћи могао полудити^[26].

______________

Јело ми је почето носити од 28. III (тог дана само вечера), а пиће и то чашица пива за ручак и четврт вина за вечеру, од 3. IV 1908 по н.к.

_______________

Затим ми је донијета једна кутија дама, два паклића по 48 хелера, два "Просвјета“ – папира и једна шибица.

свега 2К 56х.

________________

______________

Дана 15 IV донијета ми је за пут једна кутија даме (?)^[27].

Прво, он је адвокат или ће послати на расправу свог заступника, концвилисту (?), Друго, је пријава непотпуна.

Ствар је за

Драга моја Милка,

Карту сам твоју примио, али ја нисам потпуно разумио. За то ти је враћам да ми је разумљивије објасниш, јер у неколико сам схватио да би то исто газда Митар и онај алчак што има добру главу, предузимају могло мени нашкодити. Молим те одмах ми пиши јасно и отворено у чему је ствар. Ти си хтјела да имитујеш говор газда Митра^[28] али ти није пошло за руком, те је карта зато нејасна испала. Јуче је Симо био код мене и рекао је д ти ја пишем, да пошаљеш 100 круна у име мог трошка. Ти си тражила од њега као неки рачун као да је он бирташ, па га је то ако хоћеш, и увриједило. Дакле ти пошаљи одмах 100 круна. Ако нешто буде мање или више, то ћемо видјети, кад изађем из затвора“^[29].

Празни су листови пагинирани од 18 до, закључно 22. Нотес је потом коришћен изокренут, од почетка, па хронолошки забелешке следе од првог до закључно седамнаестог листа. Предња страница првог листа, писана оловком, је нечитка, а на задњој страници првог листа два пута је писац написао своје име, а једном је написао презиме Петровић (све љубичастим мастилом).

На другом листу налази се подужа белешка посвећена Liebknechtu.

"Немачки правник и политичар Liebknecht осуђен је ради велеиздаје на годину и по Festung-a. Он је члан адвокатске коморе.

Прије извјесног времена (у априлу 1908) поднио је држави надодвјетник тужбу, којом тражи да се искључи као нечастан из адвокатске коморе. Он је хвалио најприје дубоко и свестрано правничко знање Liebknecht-ово, а затим га је напао што је починио један од најодвратнијих злочина – велеиздају, тражећи од часног суда га, како рекосмо, искључи из адвокатске коморе. У одбрани својој вели L. сам тај факат што ме је суд осудио на Festung (custudia honesta) исказује прљавост и нечасност мога чина^[30]. Суд је одбио тужбу надодвјетника и L. ослободио. У разлозима свог ријешења наводи суд да злочин велеиздаје почињен ријечју и писмом, није никакво нечасно.

Нажалост, како чујем, онај је чланак, ради кога су они сметењаци стављени пред војни суд, од непријатељске стране наручен само да се "Отаџбина“ угаси. То се види и из комунике-а наше Народне Организације^[31].

Драга моја Милка,

Питаш ме да ли би се могао гдјегод за неправо потужити? Запамти добро ово: као год што у густој помрчини не можеш наћи свјетлости, исто ћеш тако у земљи без Слободе тражити Правду. Слобода је мајка Правде. Без Слободе, без мајке своје, Правда се претвара у једну курветину-пустару. Која по широким царским друмовима трује и заварава невине одузимајући им подмукло свјежину, младост и здравље^[32].

Варијанта овог Кочићевог премишљања о Слободи и Правди налази се и у једном одломку недатираног писма које је писац упутио супрузи у Бања Луку^[33].

Керкермајстор је тукао Стеву Кајмаковића и није му дао три дана шетње – све то без знања президента суда.

Станко Митровић

Драгаљевац

Б. Котар

Василије Божанић

Из Маглаја

Јока Боројевић

Риста

Симине мајке^[34]

Мајмун осуђен на смрт.

У Бихаћ дође једног љета нека животињска …… и менажерија. Па међу осталих животиња, у менажерији су била и два мајмуна.

Халил Имширевић из Сједне Грачанице стављен је у дункел 48 сати непрекидно^[35]. (два записа на предњој страници петог листа, на задњој страници петог листа написано је и прецртано: "Петар Кочић срп. Књевник уредник "Отаџбине“ уредник“).

Живет и радити, борити се и страдати, то су идеали живота^[36].

Јагода је била усплахирена као преплашена ждребица, пуна снаге и необуздане страсти, која ју је гонила напријед кроз… Усне су јој подрхтавале а срце снажно куцало. Она је то узнемирено куцање под хаљином коју није могла скопчати груди силно набрекле. По влажном тијелу између раскршљене хаљине шибала је оштра студен^[37].

Неовлашћено држање шкодљивих животиња.

Занемарено чување злоћудних животиња.

– Казна

Без особите дозволе поглаварства није ником допуштено држати дивљу или какву год шкодљиву животињу. Тко против тога поступа, казни се новчаном казном од пет до дваест и пет форинти.

Сваки који држи дивље или шкодљиво живинче дозволом поглаварства као и сваки властник домаћега живинчета које било врсте а коме му је која зла ћуд позната, мора исто живинче како код куће тако и кад га изван куће употребљава тако чувати или настојати да нико оштећен бити не може. За занемарење ових прописа казни се, макар се ништа и не догодило, новчаном казном од пет до двадесет и пет, ако се пак заиста штета догоди, од десет до педесет форинти, а шкодљиво живинче ваља одмах убити^[38].

Стихове прве, а делимично и треће песме послужиле су Кочићу и као инспирација и као илустрација за кратку причу Жалобитна пјесма, која је први пут штампана у "Политици“ 1909. године.

Дана 19. VII по н. у 12 сати дошао је један чиновник с владе са предсједником суда и донио уза се "Народ“ и казнени поступак^[40].

На предњој (recto) страници тринаестог листа љубичастим мастилом написано је четири пута: Петар Кочић, два пута П. Кочић, шет пута: Америка и једном austrophili. Друга страница (verso) садржи концепт писма које је насловљено неком "многопоштованом господину“. Међутим, страница је практично нечитљива. Није реч само о чињеници да је оловка којом је концепт писан била лошег квалитета, па је временом сасвим избледела, већ се има утисак како је неко (можда сам Кочић) гумом брисао написани текст.

Четрнаести лист на предњој страници садржи неке бројке, а друга страница је празна.

На петнаестом листу љубичастим мастилом написано је шест пута: Петар Кочић, једном "VII разред“ и једном "V разр“. Друга страница је празна. На шеснаестом листу љубичастим мастилом писана су и потом прецртавана имена: Петар Кочић (два пута), Петар (једанпут), Милка Кочићева (три пута). Друга страница је празна.

На предњој страници седамнаестог листа налази се недовршени концепт писма који је Кочић начинио за своју супругу, да га она под својим именом проследи одређеној особи. Друга страница је празна. Концепт писма, намењен Милки Кочићевој да га искористи, гласи:

Поштовани господине!

Како Вам је познато Петар је већ преко седам мјесеци у затвору. Ја сам се преселила овамо да бих мало јевтиније прошла, јер је Петру напокон допуштено да се може хранити од куће на свој трошак. Пошто ни од куда нема никакве помоћи, то се обраћам на Вас и најлепше молим да ми пошаљете према Вашем обећању хонорар за ону причицу што је лањске године изашла у божићњем додатку "Политике“^[41].

______________

Може се са знатном извесношћу тврдити да је Владимир Ћоровић поседовао више Кочићевих писама, а вероватно и више Кочићевих фолклорних записа, него што се после окончања Другог светског рата нашло у његовој рукописној оставштини. У прилог тврдње како је фолклорних записа морало бити више сведочи убедљиво, чини се, Кочићева подужа приповетка Змијање. О претпоставкама које су повремено усмено изношене како је Ћоровић добио у једном тренутку од Кочићеве удовице и неке концепте незавршених прича – може се само условно и необавезно говорити. Након уласка немачких окупационих трупа у Београд, Ћоровићева библиотека је била заплењена и пребачена у тада основани Немачки институт. Ћоровићева обимна кореспонденција, множина његових рукописа (спремних за штампу, полуприпремљених, само скицираних) као и сва рукописна грађа која се нашла у Ћоровићевој радној соби – пренета је од стране Гестапоа у Немачку на детаљно ишчитавање. После завршетка Другог светског рата – повраћена је Ћоровићева библиотека из које су непогрешиво извучени највреднији примерци (рукописно јеванђеље из XIV–XVвека које је Ћоровић купио од руских калуђера на Светој Гори, зборник Божидара Вуковића из 1521, Служабник штампан у Горажду 1519, Хрвојев мисал у издању Јагићевом, Енгелова историја Србије и Босне из 1801. године итд.). Није враћен ни знатан део Ћоровићеве кореспонденције, нити других рукописа. У хрпи писама, рукописа и сличне грађе вероватно је загубљен и неко Кочићево писмо, фолклорни запис, или, пак, скица неке незнане, а недовршене приповетке.*

Напомене

1 Петар Кочић: Документарна грађа, Сарајево, Музеј књижевности Босне и Херцеговине, Сарајево, 1967, 277.

2 Исто, 279–280.

3 Исто, 283–284.

4 Исто, 288–289.

5 Прва песма о Рајку од Змијања обелодањена је у Босанској вили бр. 16 и 17–18 за 1909. годину, односно у свескама које су изашле из штампе 30. августа, односно 16–30. септембра 1909. године. Песма је прештампана у Кашиковићевој збирци Народно благо, пета свеска, 129-139. Кочићево писмо Кашиковићу објављено је у корпусу Документациона грађа, 289. Друга песма је наштампана у Босанској вили, у свесци 17–18 (16.–30. септембра 1909. године). Прештампана је у Кашиковићевој збирци Народно благо, књига првца, свеска 3, 65–69. Писмо Кашиковићу штампано је у Документарној грађи, 289.

6 Исто, 288–289.

7 Исто, 289.

8 После Другог светског рата наштампана је још једна књига народних песама из свакојако богате збирке Николе Кашиковића (Народне пјесме из збирке Николе Т. Кашиковића, Сарајево, Свјетлост, 1951). У збирци је штампано тридесет песама. Седамнаест песама је свакако обелодањено раније (у „Босанској вили" или Народном благу) : 3, 11, 12, 13, 14, 15, 17, 18, 19, 20, 21, 23, 24, 25, 26, 27, 28. Међу прештампаним песмама јесу и две познате песме о Рајку од Змијања које је Кочић послао Кашиковићу (бр.14 и 15). Других песама о Рајку од Змијања нема ни у овој Кашиковићевој збирци. У критичкој белешци која је објављена 1954. године поводом збирке, поред оцене саме збирке, наводи се како је у њој прештампано шеснаест старих, раније обелодањених песама (в. Радмила Пешић Ненин: Народне пјесме из збирке Николе Т. Кашиковића, Сарајево 1951, „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XX, св.3–4, Београд, 1954, 367). Кашиковићева збирка је добила негативну оцену, а приликом утврђивања чињенице које су песме биле раније наштампане, аутор се користио библиографијом народних умотворина, коју је сачинио Урош Џонић и обелоданио у сарајевском часопису „Живот" за 1954. годину.

9 Босанска вила" је иначе била спремна да штампа славске здравице (1888. године у св.2 и 3, М. Мутић обелодањује славске здравице из Гацког: један запис начинила је и Кашиковићева супруга Стоја и штампан је у св., 11–12 за 1890; у св, 20–21 за 1892. Ђ. Т. Маринковић такође објављује славске здравице). Међу бројним сарадницима „Босанске виле" који су у часопису штампали славске здравице, посебно треба издвојити игумана Петра С. Иванчевића, од кога ће Кочић тражити стручну помоћ пред одлазак у Змијање. Иванчевић је, наиме, у свом манастиру Гомионици, забележио пример славске здравице од Јове Праштала из Лушци-паланке код Санског Моста. Иванчевићев прилог је штампан у св. 6 за 1895. годину. Годину дана касније, у св. 11, прилог народним славским молитвама саопштио је Стева Милијевић. Последњи пут су славске здравице штампане у „Босанској вили" 1901. године у св. 4. Записе је начинио Драго К. Урошевић.

10 Миле Недељковић: Слава у Срба, Београд, Вук Караџић, 1991, 212–216. Паралеле овом типу славске здравице Недељковић наводи из Западне Славоније, из Босанске крајине, из Зеничког краја, из горњег дела Височке нахије. Недељковић је први систематизовао славско усмено беседништво, па је први сажето исказао шта је, заправо „ва слава". „Ва слава је, вели Недељковић, народно славско богослужење, а изговарају је, или „читају", народни паметари, који су, за ову прилику, у правом смислу речи, прирођени жреци и изабрани свештеници из народа, 209–210.

11 Митар Дабовић, трговац у Бања Луки.

12 Симо Ераковић, правник. Кочиће велики пријатељ.

13 У тамничкој бележници Кочићевој постоји нешто другачији концепт овога писма. Види 23. лист verso и recto у Кочићевој тамничкој бележници која се овде објављује као трећи део, након фолклорних записа и писама упућених супрузи.

14 Др Данило Димовић, адвокат у Сарајеву и Кочићев бранилац на суду.

15 Кочићев кројач.

16 Др Ристо Божић.

17 Коста Мајкић

18 У прилог оваквој претпоставци говори и писмо које је Јован Скерлић у име Српског књижевног гласника упутио Кочићу 9. фебруара 1903. Види: Документарна грађа, 71.

19 Исто, 71.

20 Овај запис Кочић је делимично користио уз значајне исправке у познатом тексту Писмо из затвора 2–IV–1908 који је први пут обелодањен у Споменици Петра Кочића 1928, а потом и у другој књизи Кочићевих целокупних дела („Библиотека српских писаца") 1930.

21 Лист 29 verso и recto (ово је због поштовања накнадне пагинације), лист 28 verso и recto (до половине странице).

22 Од половине 28. recto странице до краја странице.

23 23. лист, verso страница.

24 27. лист, recto страница.

25 Белешка записана црним мастилом.

26 26. лист, verso страница.

27 24. лист, verso страница. Дама – врста ткања („Без у четири нита тка се на велике и мале кутије и на даме", пример узет из Грђића), в Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Књига IV. Београд, Српска академија наука и уметности, 1966, под речју дама.

28 23. лист, verso страница.

29 23. лист, recto страница.

30 2. лист, recto страница.

31 2. лист, verso страница.

32 4. лист, recto страница. Verso страница празна.

33 В. Документарна грађа, 263.

34 5. лист, recto страница. Verso страница празна.

35 6. лист, recto страница. На verso страници записана су и прецртана неколика имена.

36 7. лист, recto страница. Verso страница је празна.

37 8. лист, recto страница. Verso страница празна.

38 9. лист, recto и verso страница.

39 11. лист, recto страница. На verso страници само су неки бројеви разбацани. Приликом сабирања Кочић је у једној бројци погрешио.

40 12. лист, recto страница. Verso страница празна.

41 Мислим да је реч о причи Тавновање која је обелодањена у Политици 1907. у броју 1415.

* У овом тексту проф. Љубинковић по први пут у Сабраним дјелима објављује нове Кочићеве текстове, писма и забиљешке, фолклорне записе. Њихова вриједност послије вјековног изгнанства и отуђења од Кочића, нарочито у овим Сабраним дјелима, тек долази до изражаја и добивају свој прави значај и смисао.