Кочић у филмској визији Петра Зеца

Бавећи се на теоријско-аналитички, а поготову на редитељско-интерпретативни начин делима Иве Андрића и Милоша Црњанског, Петар Зец је досегао једно ретко а изузетно битно умеће које је ваљано демонстрирао и у свом најновијем потхвату - стваралачком филмском приступу делу Петра Кочића. Поуздано овладавши, наиме, просторима пишчевог духа, његовим тананостима и особеностима, Петар Зец у својим сценаријима и њиховим реализацијама по правилу нуди синтезу мотива, складан комбинаторички мозаик и преплет "кључних места", ликова, судбина и исказа.

То је, заправо, "кључ" којим он одбрављује наше класике и њихове велике књижевне творевине. Стога, с мирним поуздањем, приступајући писању сценарија Мејдан Симеуна Ђака, у циклус прича о крајишкој и гомионичкој легенди "удева" друге приповетке, друга дела, односно њихове мотиве и ликове (Мргуда, Јаблан, а тује и Туба).

Због оних којима ће се овакав приступ и поступак учинити преслободним ваља одмах истаћи да је управо у њему садржана тајна редитељске успешности и креативности Петра Зеца. Он је, уосталом, навикао да не иде утртим и лагодним путем. О томе, опет, најбоље сведоче Петрови луцидни и духовити дневници, брзи текстуални "крокији" с лица места, из сржи збивања (најпре Како сам режирао пакао, дневник настанка позоришне представе, а сада и дневник настајања филма о Симеуну Ђаку насловљен као Телевизијски мејдан Симеуна Ђака).

Представљајући врсту документарне прозе, ови дневници, а поготову потоњи, местимице се разлиставају у комплексну, пунокрвну прозу. Потом се изнова преобраћају у скицирање и брзо бележење тренутка, околности, проблема, збивања. Тако настаје једна необична литература која се може примати на више начина. Почетници у "фаху" из ње могу да науче много; усуђујем се да кажем - више него на официјелним предавањима на којима им нико неће доцирати Да тему како изнаћи продуцента, како се сналазити на терену, с људима - то значи и посебним глумачким сојем - а поготову с истински непредвидљивим великим и малим проблемима, недостацима опреме, временским приликама и неприликама...

Дневник настајања филма о Симеуну Ђаку унеколико се доживљава и као својеврсни (нехотични) приручник о тој врсти рада. "Приручник", поврх свега, настао као фреска "уписана" у свеж малтер, напречац, брзим потезима, док се још ништа није "осушило" - дакле, без фамозне дистанце, премишљања и оклевања. Истинито, исповедно, непосредно. То је начин рада у тексту ове врсте карактеристичан за Петра Зеца.

А опет, у овом нашем поднебљу заробљеном "вечним враћањем истог", непосредни, урбани пандан је збивање забележено 7. марта 1999. у Брчком, приликом ауторовог путовања из Београда у Бању Луку. Реч је о неспоразуму између возача аутобуса и "норвешког солдата" (језичка баријера), при којем војник, "убица дечијег лика", спремно скида пушку, а возач, добро разумевајући ту "семиотику", нагло иде у рикверц, наседајући на кола што су му се нашла за леђима.

Последњу епизоду налазимо на самом почетку дневника, прибележену у часу када се идеја о екранизацији Кочићевих дела тек назирала. Уследило је, потом, оно што је уследило: америчко бомбардовање Србије. Бавећи се интензивно Кочићем и радећи на свом сценарију, Петар Зец тек узгред бележи прелете авиона и пројектила које, с породицом, посматра кроз "небески", кровни прозор своје мансарде.

Волео бих да видим било којег европског или светског редитеља у идентичној ситуацији! Али тих дана у Београду и диљем Србије заиста су настајале разнородне књиге, дневници, песме, сценарија...

Тај антитетични спрег језгро је смисаоне драматике код Кочића баш као и код Петра Зеца, а у Зечевом сценарију једнако присутан и битан као и у његовом дневнику. То, наравно, још није све, јер није довољно за причу и комплексну филмску "сторију". Потребна су и друга језгра, друге жиже значења. Због тога су неопходни отац Партенија и Мрачајски прото, Мргуда и Мика, Благоје и Туба, односно још читав низ ликова...

Плод креативног редитељског читања Кочића поготову је још једна Зечева синтеза; наиме, обједињавање карактеристика лика Давида Штрпца с ванредним Кочићевим наративним изумом, гласом оног иза каце. Комбинација уистину "атомска", таква да њу може да "изнесе" тек глумац класе Александра Берчека.

А када смо већ код глумаца - који су по дефиницији на филму живо, физички "материјализовано" оваплоћење литерарних ликова - ваља посебно скренути пажњу на практичарску страну редитељског рада: процену и осећање с којим Петар Зец расподељује улоге, у овом случају Ћустићу, Лазовићу, Сокићки, Бекјареву, Станићу, Зубовићу и, наравно, свима из бројне глумачке екипе... Од те тачке па надаље зачиње се она врста специфично филмске (драмске) реализације спрам које су сви папири, записи и замисли само подлога (без које се, додуше, не може, али и која нема моћи да оживи сама од себе).

На почетку свог дневника Петар Зец бележи: "Када сам у ноћима НАТО-бомбардовања Београда читао Симеунове мегдане млађој ћерки Јелени, она ме је стално прекидала:

'Преведи ми шта значе те речи?' Ово је књига о томе како је настао тв-филм Мејдан Симеуна Ђака, или како сам речи превео у филмске слике у великој нади да ће овакав Симеунов српски говор цео свет разумети."

Поводом овог вишеструког "превођења" архаичног на савремено занимљиво је позвати се на још једног, и то врло ауторитативног сведока: "Такав какав је, Петар Кочић је као писац несумњиво изражавао више Крајину него Босну, много више Босну него, рецимо, Херцеговину или поготову друге наше земље, али тим својим у основи уским и специфично крајишничким начином он је, с друге стране, добрим делом изражавао револтирани и на револт склони део свачије душе свога времена, не само у Босни и Херцеговини него у целом српском народу, па и преко тих граница" (Иво Андрић: Земља, људи и језик код Петра Кочића).

Ништа мање није занимљиво ни давнашње уочавање Бранка Лазаревића да је Петар Кочић, напоредо с Борисавом Станковићем, у српску приповетку унео значајне елементе лиризма. Лиризам је, у ствари, друго упориште Кочићеве шире читљивости, универзалности. То је добро осетио и Петар Зец; отуда у његовом сценарију / виђењу Кочићеве прозе стално преплитање казанско-ракијашких и наглашено лирских призора.

Академску акрибичност и студиозност здружену, и у томе домену, с наклоњеношћу иновативним приступима Петар Зец је пре свега демонстрирао у својој дисертацији и књизи Андрићев театар сенки. Његов нови ауторски дневник и сценарио за тв-филм, опет, на линији су књиге Како сам режирао пакао (о режији Молијеровог Дон Жуана у београдском Народном позоришту). Другим речима, пред нама је књига која се не може читати без саживљавања и особеног узбуђења.

Постајући, у свом дневнику, и сам нека врста драматске персоне и откривајући без околишења елементе властитог приступа и тајне "радионице" Петар Зец нам посведочује колико је сваки филм (представа, инсценација) у суштини ћудљиво дело (налик немирним липицанерима о којима се у дневнику на једном месту приповеда). А да би се између фикције и реалности успоставио флуидни уметнички мост, опет нам показује овај дневник, потребно је да се сложи низ "коцкица".

Колико год редитељ био битан, битни су и сви остали актери те комплексне продукције. Филм је, као и драмска игра, у суштини колективно дело.

Начинивши својеврсни омаж Кочићу и Крајишницима, Петар Зец је, у исти мах, тај омаж посветио свим актерима, сарадницима и својим духовним инспираторима. Тако ће се сви они - или барем највећи део - пронаћи на страницама Телевизијског мејдана Симеуна Ђака, тог дневника филма о Симеуну Ђаку.

Београд, 17. 9. 1999.

Играју:

Александар Берчек • Данило Лазовић • Тихомир Станић • Жељко Стјепановић • Небојша Зубовић • Ђорђе Марковић • Николина Јелисавац • Сагор Мешковић • Иван Бекјарев • Жељка Раковић • Александар Бланић

По приповијеткама Петра Кочића
сценарио написао Петар Зец.

Одјавна шпица

У осталим улогама:

Зоран Станишић • Бошко Ђурђевић • Добрица Агатоновић • Горан Јокић • Драгослав Медојевић • Љиљана Чекић • Томо Јовић • Данило Попржен • Слађана Зрнић • Борис Шавија • Даниел Ковачевић • Драган Бањац • Даница Тодоровић • Божана Ђајић • Душко Мазалица • Слободан Перишић • Љубиша Савановић • Јелена Зец • Жељка Трошељ • Вања Бањац • Ирена Буквић • Ана Ђокић

Екипа

Производња
НРТВ Бања Лука
јули-октобар 1999.

Игране структуре представљају значајну ставку свих националних телевизија у Европи; поуздано упориште редакцијама које се старају о драмском и серијском програм пружају приповетке и романи националних писаца. Сталне програмске потребе иницирају континуирани рад драматизатора који претачу прозно у драмско (сценаристичко) штиво и на тај начин стварају могућност за његову екранизацију.

На пример, један угледни европски фестивал - Златни ковчег у Пловдиву - преферира литерарни повод као претекст за телевизијску драму.

Чврсто везујући свој телевизијски ангажман за литературу, Петар Зец је овога пута посегао за приповеткама Петра Кочића и од њих исплео занимљив и вишеслојан сценаристички пледоаје.

Драматуршко искуство стечено приликом сценаристичке обраде приповедака Иве Андрића (Злостављање, Знакови) и Милоша Црњанског (Рај), навело је Петра Зеца да, у сценаристичкој обради Кочићевих приповедака, успостави чврсте просторне оквире збивања. Они су омеђени природном локацијом око манастира Гомионица, околином и сеоским домаћинствима. У том макрокосмосу у коме се одвија живот по традицији и обичајима, извесни микрокосмос представља казан за печење ракије, место разговора и дружења, филозофирања и испољавања емоција.

Диспаратне и тематски разноврсне Кочићеве приповетке Петар Зец је повезао у нит, творећи основу за драмску причу за збивања везаних за Симеуна Ђака. У првоме плану, дакле, налази се збир Симеунових подвига, колико патриотских (обрачуни с Асан-бегом и аустроугарским Капетаном) толико и оних бахатих (с Брадаром); у овим Симеуновим акцијама испољава се сложеност његове природе, где и писац и драматизатор остављају читаоцу/гледаоцу да сам просуди да ли је Симеун зулумћар и митоман или родољуб који зарад слободе свог народа чини храбра дела.

У другоме плану налазе се паралелне повести о две несрећне љубави (Туба и Благоје, Мргуда и Мика). Обе повести прожете су непатвореним лиризмом ситуација, док се реализација љубавних осећања исказује као неизрециви и неоствариви сан.

Споменута три плана истовремено представљају три нивоа на којима се може градити филмска/телевизијска прича. Локација око манастира Гомионица обезбеђује стварање просторне, односно, географске целине у којој се одвија живот Кочићевих јунака.

А Кочићеви јунаци задржали су све своје карактеристике, начин мишљења и понашања, начин тумачења света и његове рецепције као и у изворним причама. Стичући одређену активност у сценарију, личности су добиле пластичност и заокруженост коју у прози, дакако, нису могле да поседују.

Петар Зец је задржао Кочићев језик, специфичност говора Крајине. Због тога је дијалог сочан, живописан и погодан за глумачко надигравање.

Где се налазе могуће опасности у реализацији?

Чини се да би у глумачком и редитељском тумачењу требало тежити ка подвлачењу универзалнијих домета Кочићеве прозе. То значи да би требало избећи замку локалног и етнографског до чега би могло доћи ако се инсистира на поштовању неких ритуалних радњи, дијалекта или локализама. Другим речима, значај Кочићевих прича није у препознавању месних збивања и пуком подражавању локалних критеријума, већ у афирмацији патриотизма, хуманости и слободарства.

Укупно узев, сценарио Петра Зеца представља драмским потенцијалом богато полазиште. Задржане су врлине Кочићеве прозе, а представљене су модерним сценаристичким поступком, у коме се посебно истиче осећај за ритам секвенце.

Петар Зец је искусан редитељ који као сценариста увек узима у обзир могућности које ће му донети глумци. Зец добро зна да се у сценарију, по природи ствари, не могу наћи сви детаљи од којих се састоји редитељско/глумачко тумачење задатака, али Зец управо рачуна на свеколико богатство глумачког разигравања, на микродетаље и оне непредвидиве глумачке реакције које се рађају у тренутку и доносе право богатство спремном редитељу. Зец, такође, као двоструки аутор, сценариста и редитељ, рачуна на пуни удео директора фотографије, али о томе у сценарију, једноставно, не може бити речи; онај ко прати рад Петра Зеца зна, међутим, да ће тек у књизи снимања доћи до пуног развоја потенцијала које садржи сценарио.

Закључак: Мејдан Симеуна Ђака, сценарио Петра Зеца ослоњен на прозно дело Петра Кочића, поседује латентну снагу потребну за реализацију телевизијског филма.

Петар Зец:
белешка о аутору

Основну школу и гимназију похађао је у Бањој Луци и Сремској Митровици. Позоришну, радио и тв-режију дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, где је такође дипломирао на Филолошком факултету.

Одбранио је докторску дисертацију Драмско у делу Иве Андрића - Андрић скривени драматичар - на Филолошком факултету у Београду.

Оснивач је и редитељ Позоришта двориште у Београду.

Аутор је више објављених стручних и научних радова, публикација и књига Андрићев театар сенки, Рад, Београд и Како сам режирао Пакао, Просвета, Београд.

Режирао близу стотину позоришних и телевизијских пројеката за које је добио највише југословенске и светске награде.

Предаје као професор на Академији лепих уметности у Београду, Факултету уметности у Приштини и Академија умјетности Бања Лука.

Члан је Савеза драмских уметника Србије и Удружења књижевника Србије.

Живи и ради у Београду у статусу истакнутог драмског уметника.