Kočić u filmskoj viziji Petra Zeca

Baveći se na teorijsko-analitički, a pogotovu na rediteljsko-interpretativni način delima Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, Petar Zec je dosegao jedno retko a izuzetno bitno umeće koje je valjano demonstrirao i u svom najnovijem pothvatu - stvaralačkom filmskom pristupu delu Petra Kočića. Pouzdano ovladavši, naime, prostorima piščevog duha, njegovim tananostima i osobenostima, Petar Zec u svojim scenarijima i njihovim realizacijama po pravilu nudi sintezu motiva, skladan kombinatorički mozaik i preplet "ključnih mesta", likova, sudbina i iskaza.

To je, zapravo, "ključ" kojim on odbravljuje naše klasike i njihove velike književne tvorevine. Stoga, s mirnim pouzdanjem, pristupajući pisanju scenarija Mejdan Simeuna Đaka, u ciklus priča o krajiškoj i gomioničkoj legendi "udeva" druge pripovetke, druga dela, odnosno njihove motive i likove (Mrguda, Jablan, a tuje i Tuba).

Zbog onih kojima će se ovakav pristup i postupak učiniti preslobodnim valja odmah istaći da je upravo u njemu sadržana tajna rediteljske uspešnosti i kreativnosti Petra Zeca. On je, uostalom, navikao da ne ide utrtim i lagodnim putem. O tome, opet, najbolje svedoče Petrovi lucidni i duhoviti dnevnici, brzi tekstualni "krokiji" s lica mesta, iz srži zbivanja (najpre Kako sam režirao pakao, dnevnik nastanka pozorišne predstave, a sada i dnevnik nastajanja filma o Simeunu Đaku naslovljen kao Televizijski mejdan Simeuna Đaka).

Predstavljajući vrstu dokumentarne proze, ovi dnevnici, a pogotovu potonji, mestimice se razlistavaju u kompleksnu, punokrvnu prozu. Potom se iznova preobraćaju u skiciranje i brzo beleženje trenutka, okolnosti, problema, zbivanja. Tako nastaje jedna neobična literatura koja se može primati na više načina. Početnici u "fahu" iz nje mogu da nauče mnogo; usuđujem se da kažem - više nego na oficijelnim predavanjima na kojima im niko neće docirati Da temu kako iznaći producenta, kako se snalaziti na terenu, s ljudima - to znači i posebnim glumačkim sojem - a pogotovu s istinski nepredvidljivim velikim i malim problemima, nedostacima opreme, vremenskim prilikama i neprilikama...

Dnevnik nastajanja filma o Simeunu Đaku unekoliko se doživljava i kao svojevrsni (nehotični) priručnik o toj vrsti rada. "Priručnik", povrh svega, nastao kao freska "upisana" u svež malter, naprečac, brzim potezima, dok se još ništa nije "osušilo" - dakle, bez famozne distance, premišljanja i oklevanja. Istinito, ispovedno, neposredno. To je način rada u tekstu ove vrste karakterističan za Petra Zeca.

A opet, u ovom našem podneblju zarobljenom "večnim vraćanjem istog", neposredni, urbani pandan je zbivanje zabeleženo 7. marta 1999. u Brčkom, prilikom autorovog putovanja iz Beograda u Banju Luku. Reč je o nesporazumu između vozača autobusa i "norveškog soldata" (jezička barijera), pri kojem vojnik, "ubica dečijeg lika", spremno skida pušku, a vozač, dobro razumevajući tu "semiotiku", naglo ide u rikverc, nasedajući na kola što su mu se našla za leđima.

Poslednju epizodu nalazimo na samom početku dnevnika, pribeleženu u času kada se ideja o ekranizaciji Kočićevih dela tek nazirala. Usledilo je, potom, ono što je usledilo: američko bombardovanje Srbije. Baveći se intenzivno Kočićem i radeći na svom scenariju, Petar Zec tek uzgred beleži prelete aviona i projektila koje, s porodicom, posmatra kroz "nebeski", krovni prozor svoje mansarde.

Voleo bih da vidim bilo kojeg evropskog ili svetskog reditelja u identičnoj situaciji! Ali tih dana u Beogradu i diljem Srbije zaista su nastajale raznorodne knjige, dnevnici, pesme, scenarija...

Taj antitetični spreg jezgro je smisaone dramatike kod Kočića baš kao i kod Petra Zeca, a u Zečevom scenariju jednako prisutan i bitan kao i u njegovom dnevniku. To, naravno, još nije sve, jer nije dovoljno za priču i kompleksnu filmsku "storiju". Potrebna su i druga jezgra, druge žiže značenja. Zbog toga su neophodni otac Partenija i Mračajski proto, Mrguda i Mika, Blagoje i Tuba, odnosno još čitav niz likova...

Plod kreativnog rediteljskog čitanja Kočića pogotovu je još jedna Zečeva sinteza; naime, objedinjavanje karakteristika lika Davida Štrpca s vanrednim Kočićevim narativnim izumom, glasom onog iza kace. Kombinacija uistinu "atomska", takva da nju može da "iznese" tek glumac klase Aleksandra Berčeka.

A kada smo već kod glumaca - koji su po definiciji na filmu živo, fizički "materijalizovano" ovaploćenje literarnih likova - valja posebno skrenuti pažnju na praktičarsku stranu rediteljskog rada: procenu i osećanje s kojim Petar Zec raspodeljuje uloge, u ovom slučaju Ćustiću, Lazoviću, Sokićki, Bekjarevu, Staniću, Zuboviću i, naravno, svima iz brojne glumačke ekipe... Od te tačke pa nadalje začinje se ona vrsta specifično filmske (dramske) realizacije spram koje su svi papiri, zapisi i zamisli samo podloga (bez koje se, doduše, ne može, ali i koja nema moći da oživi sama od sebe).

Na početku svog dnevnika Petar Zec beleži: "Kada sam u noćima NATO-bombardovanja Beograda čitao Simeunove megdane mlađoj ćerki Jeleni, ona me je stalno prekidala:

'Prevedi mi šta znače te reči?' Ovo je knjiga o tome kako je nastao tv-film Mejdan Simeuna Đaka, ili kako sam reči preveo u filmske slike u velikoj nadi da će ovakav Simeunov srpski govor ceo svet razumeti."

Povodom ovog višestrukog "prevođenja" arhaičnog na savremeno zanimljivo je pozvati se na još jednog, i to vrlo autoritativnog svedoka: "Takav kakav je, Petar Kočić je kao pisac nesumnjivo izražavao više Krajinu nego Bosnu, mnogo više Bosnu nego, recimo, Hercegovinu ili pogotovu druge naše zemlje, ali tim svojim u osnovi uskim i specifično krajišničkim načinom on je, s druge strane, dobrim delom izražavao revoltirani i na revolt skloni deo svačije duše svoga vremena, ne samo u Bosni i Hercegovini nego u celom srpskom narodu, pa i preko tih granica" (Ivo Andrić: Zemlja, ljudi i jezik kod Petra Kočića).

Ništa manje nije zanimljivo ni davnašnje uočavanje Branka Lazarevića da je Petar Kočić, naporedo s Borisavom Stankovićem, u srpsku pripovetku uneo značajne elemente lirizma. Lirizam je, u stvari, drugo uporište Kočićeve šire čitljivosti, univerzalnosti. To je dobro osetio i Petar Zec; otuda u njegovom scenariju / viđenju Kočićeve proze stalno preplitanje kazansko-rakijaških i naglašeno lirskih prizora.

Akademsku akribičnost i studioznost združenu, i u tome domenu, s naklonjenošću inovativnim pristupima Petar Zec je pre svega demonstrirao u svojoj disertaciji i knjizi Andrićev teatar senki. Njegov novi autorski dnevnik i scenario za tv-film, opet, na liniji su knjige Kako sam režirao pakao (o režiji Molijerovog Don Žuana u beogradskom Narodnom pozorištu). Drugim rečima, pred nama je knjiga koja se ne može čitati bez saživljavanja i osobenog uzbuđenja.

Postajući, u svom dnevniku, i sam neka vrsta dramatske persone i otkrivajući bez okolišenja elemente vlastitog pristupa i tajne "radionice" Petar Zec nam posvedočuje koliko je svaki film (predstava, inscenacija) u suštini ćudljivo delo (nalik nemirnim lipicanerima o kojima se u dnevniku na jednom mestu pripoveda). A da bi se između fikcije i realnosti uspostavio fluidni umetnički most, opet nam pokazuje ovaj dnevnik, potrebno je da se složi niz "kockica".

Koliko god reditelj bio bitan, bitni su i svi ostali akteri te kompleksne produkcije. Film je, kao i dramska igra, u suštini kolektivno delo.

Načinivši svojevrsni omaž Kočiću i Krajišnicima, Petar Zec je, u isti mah, taj omaž posvetio svim akterima, saradnicima i svojim duhovnim inspiratorima. Tako će se svi oni - ili barem najveći deo - pronaći na stranicama Televizijskog mejdana Simeuna Đaka, tog dnevnika filma o Simeunu Đaku.

Beograd, 17. 9. 1999.

Igraju:

Aleksandar Berček • Danilo Lazović • Tihomir Stanić • Željko Stjepanović • Nebojša Zubović • Đorđe Marković • Nikolina Jelisavac • Sagor Mešković • Ivan Bekjarev • Željka Raković • Aleksandar Blanić

Po pripovijetkama Petra Kočića
scenario napisao Petar Zec.

Odjavna špica

U ostalim ulogama:

Zoran Stanišić • Boško Đurđević • Dobrica Agatonović • Goran Jokić • Dragoslav Medojević • Ljiljana Čekić • Tomo Jović • Danilo Popržen • Slađana Zrnić • Boris Šavija • Daniel Kovačević • Dragan Banjac • Danica Todorović • Božana Đajić • Duško Mazalica • Slobodan Perišić • Ljubiša Savanović • Jelena Zec • Željka Trošelj • Vanja Banjac • Irena Bukvić • Ana Đokić

Ekipa

Proizvodnja
NRTV Banja Luka
juli-oktobar 1999.

Igrane strukture predstavljaju značajnu stavku svih nacionalnih televizija u Evropi; pouzdano uporište redakcijama koje se staraju o dramskom i serijskom program pružaju pripovetke i romani nacionalnih pisaca. Stalne programske potrebe iniciraju kontinuirani rad dramatizatora koji pretaču prozno u dramsko (scenarističko) štivo i na taj način stvaraju mogućnost za njegovu ekranizaciju.

Na primer, jedan ugledni evropski festival - Zlatni kovčeg u Plovdivu - preferira literarni povod kao pretekst za televizijsku dramu.

Čvrsto vezujući svoj televizijski angažman za literaturu, Petar Zec je ovoga puta posegao za pripovetkama Petra Kočića i od njih ispleo zanimljiv i višeslojan scenaristički pledoaje.

Dramaturško iskustvo stečeno prilikom scenarističke obrade pripovedaka Ive Andrića (Zlostavljanje, Znakovi) i Miloša Crnjanskog (Raj), navelo je Petra Zeca da, u scenarističkoj obradi Kočićevih pripovedaka, uspostavi čvrste prostorne okvire zbivanja. Oni su omeđeni prirodnom lokacijom oko manastira Gomionica, okolinom i seoskim domaćinstvima. U tom makrokosmosu u kome se odvija život po tradiciji i običajima, izvesni mikrokosmos predstavlja kazan za pečenje rakije, mesto razgovora i druženja, filozofiranja i ispoljavanja emocija.

Disparatne i tematski raznovrsne Kočićeve pripovetke Petar Zec je povezao u nit, tvoreći osnovu za dramsku priču za zbivanja vezanih za Simeuna Đaka. U prvome planu, dakle, nalazi se zbir Simeunovih podviga, koliko patriotskih (obračuni s Asan-begom i austrougarskim Kapetanom) toliko i onih bahatih (s Bradarom); u ovim Simeunovim akcijama ispoljava se složenost njegove prirode, gde i pisac i dramatizator ostavljaju čitaocu/gledaocu da sam prosudi da li je Simeun zulumćar i mitoman ili rodoljub koji zarad slobode svog naroda čini hrabra dela.

U drugome planu nalaze se paralelne povesti o dve nesrećne ljubavi (Tuba i Blagoje, Mrguda i Mika). Obe povesti prožete su nepatvorenim lirizmom situacija, dok se realizacija ljubavnih osećanja iskazuje kao neizrecivi i neostvarivi san.

Spomenuta tri plana istovremeno predstavljaju tri nivoa na kojima se može graditi filmska/televizijska priča. Lokacija oko manastira Gomionica obezbeđuje stvaranje prostorne, odnosno, geografske celine u kojoj se odvija život Kočićevih junaka.

A Kočićevi junaci zadržali su sve svoje karakteristike, način mišljenja i ponašanja, način tumačenja sveta i njegove recepcije kao i u izvornim pričama. Stičući određenu aktivnost u scenariju, ličnosti su dobile plastičnost i zaokruženost koju u prozi, dakako, nisu mogle da poseduju.

Petar Zec je zadržao Kočićev jezik, specifičnost govora Krajine. Zbog toga je dijalog sočan, živopisan i pogodan za glumačko nadigravanje.

Gde se nalaze moguće opasnosti u realizaciji?

Čini se da bi u glumačkom i rediteljskom tumačenju trebalo težiti ka podvlačenju univerzalnijih dometa Kočićeve proze. To znači da bi trebalo izbeći zamku lokalnog i etnografskog do čega bi moglo doći ako se insistira na poštovanju nekih ritualnih radnji, dijalekta ili lokalizama. Drugim rečima, značaj Kočićevih priča nije u prepoznavanju mesnih zbivanja i pukom podražavanju lokalnih kriterijuma, već u afirmaciji patriotizma, humanosti i slobodarstva.

Ukupno uzev, scenario Petra Zeca predstavlja dramskim potencijalom bogato polazište. Zadržane su vrline Kočićeve proze, a predstavljene su modernim scenarističkim postupkom, u kome se posebno ističe osećaj za ritam sekvence.

Petar Zec je iskusan reditelj koji kao scenarista uvek uzima u obzir mogućnosti koje će mu doneti glumci. Zec dobro zna da se u scenariju, po prirodi stvari, ne mogu naći svi detalji od kojih se sastoji rediteljsko/glumačko tumačenje zadataka, ali Zec upravo računa na svekoliko bogatstvo glumačkog razigravanja, na mikrodetalje i one nepredvidive glumačke reakcije koje se rađaju u trenutku i donose pravo bogatstvo spremnom reditelju. Zec, takođe, kao dvostruki autor, scenarista i reditelj, računa na puni udeo direktora fotografije, ali o tome u scenariju, jednostavno, ne može biti reči; onaj ko prati rad Petra Zeca zna, međutim, da će tek u knjizi snimanja doći do punog razvoja potencijala koje sadrži scenario.

Zaključak: Mejdan Simeuna Đaka, scenario Petra Zeca oslonjen na prozno delo Petra Kočića, poseduje latentnu snagu potrebnu za realizaciju televizijskog filma.

Petar Zec:
beleška o autoru

Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Banjoj Luci i Sremskoj Mitrovici. Pozorišnu, radio i tv-režiju diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je takođe diplomirao na Filološkom fakultetu.

Odbranio je doktorsku disertaciju Dramsko u delu Ive Andrića - Andrić skriveni dramatičar - na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Osnivač je i reditelj Pozorišta dvorište u Beogradu.

Autor je više objavljenih stručnih i naučnih radova, publikacija i knjiga Andrićev teatar senki, Rad, Beograd i Kako sam režirao Pakao, Prosveta, Beograd.

Režirao blizu stotinu pozorišnih i televizijskih projekata za koje je dobio najviše jugoslovenske i svetske nagrade.

Predaje kao profesor na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, Fakultetu umetnosti u Prištini i Akademija umjetnosti Banja Luka.

Član je Saveza dramskih umetnika Srbije i Udruženja književnika Srbije.

Živi i radi u Beogradu u statusu istaknutog dramskog umetnika.