Петар Кочић

Језик у законским текстовима

Беседа у Сабору БиХ у Аустро-угарском царству

Петар Кочић: Високи Саборе (посланичке беседе у Сабору БиХ у Аустро-угарском царству), издавач: Задужбина Петар Кочић, Београд - Бања Лука, 1994. Приредили: Мр. Рајко Касагић и Боривоје Вулин

Високи Саборе!

Поводом претресања ове законске основе учинићу неколико напомена о званичном језику и језику уопште и његову развитку од окупације, па овамо. Као што је окупација донијела много зла и учинила нам много неправди у свим правцима народног живота, исто је тако утицала штетно и на развитак нашег богодавног звучног и љупког језика.

Тај је утицај тако штетан и тако очевидан да ми морамо страховати да нам се наш красни језик, најљепши међу словенским језицима, сасвим не исквари, не изблиједи, не изгуби сву ону своју кристалну јасноћу и љупку звучност којој готово нема равне.

То нас, као старе и добре Бошњане, мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан, много љепши и народнији од језика у источним српским земљама, који се је развијао под утицајем византијске културе и грчке синтаксе. То говоре стари споменици, то говори, између осталог, и овај полетни надгробни натпис:

"А сије биљег почтена и гласита војводе Радивоја Опрашића. Докле бих, почтено и гласито пребих и легох у туђој земљи, а биљег ми стоји на баштини".

Та се његова љепота сачувала кроз дуге и дуге вијекове, а у новије вријеме, кад се стварала наша нова књижевност, хрватска и српска, кад се стварао наш књижевни језик, наш је дијалекат босанско-херцеговачки узет за заједнички књижевни језик двају братских племена једнога нам народа, за књижевни језик хрватског и српског племена. Оснивач наше новије књижевности генијални Вук Стефановић Караџић написао је ово:

"Српски се говори најчистије и најправилније у Херцеговини и Босни", а данас, послије 32 године аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, са болом и огорчењем ја парафразујем ову прецизну Вукову реченицу: "Српски се пише најнечистије и најнеправилније у Босни и Херцеговини". Па ко је томе крив? Ко би други могао бити крив него наша влада, него њезини чиновници, мали и велики, виши и нижи, њене званичне новине, закони и наредбе, њене школе и њезине школске књиге, њени разнолики уреди и судови. (У дворани одобравање). Све је то криво и све се то завјерило против чистоће и љепоте нашег језика, и у томе се много успјело! Ако би се све друго и могло оспоравати аустроугарској управи у Босни и Херцеговини, у овој ствари, у кварењу и накаживању нашег народног говора, доиста јој се не би могло приговорити, већ ако би човјек хтио душу гријешити.

Она је у томе посве успјела, и надам се, високи Саборе, да ће то и европско јавно мишљење и без сјајних банкета безувјетно признати. Ми смо добили у новинама, законима и наредбама и по судовима некакав језик који стоји у врло лабавој, често пута никаквој вези са живим народним говором. То је једна одурна наказа, тешка и усиљена, често пута потпуно неразумљива, без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег дивног језика. То је језик као наш, а није наш, наше су ријечи, али језик није наш. Из тог језика не провејава дух нашег језика, то није језик који смо слушали и научили са мајчиних усана, који је краснији од пјесме, језик Вуков и Даничићев и наших нових писаца. Ову одурну наказу народног језика створили су странци и наши људи, Срби и Хрвати из Хрватске. Први су га, странци, научили само лексикално, а други, Срби и Хрвати, дошли су са једним прилично накарадним језиком, који се опет развио у Хрватској под утицајем њемачког канцеларијског језика или граничарске команде. Једни и други братски и заједнички почели су кварити наш језик, како вели наш млађи писац др Ћоровић, ишли су из уреда у уред, увађали новотарије, а сарајевски званични лист ширио их је и популарисао. Странци често пута нису разумјели ни правог значења појединих ријечи, као на примјер суци, којима би као чуварима јавног добра и морала до у најситније појединости морао бити познат живи народни говор. Због тог непознавања, високи Саборе, дошло је на судовима често до комичних и трагичних сцена. Да вам само једну испричам. У неком окружном суду пита предсједник оптуженика, који је убио човјека, зашто је убио. Оптуженик слијеже раменима и ћути. Предсједник га поново пита зашто је убио, а оптуженик одговара: "Сам ме је шејтан на то нагнао". На то скочи државни тужилац и вели: "У смислу, рецимо, параграфа 301 протежем оптужницу и на шејтана и предлажем казнени прогон". (Смијех). Присједници погледаше се, а један стари муслиман рече: "Царевина вам је наредна и управна, али да и за шејтана имате параграфа, то ми не може ићи у главу".

И ја сам такође имао да одговарам за једну ријеч, и то за ријеч "суданија". Могу, ако хоћете, своју осуду донијети, па да видите. Државни одвјетник тужио ме је да сам другим падежом те ријечи, који гласи "суданије", мислио да исмијем суд и да кажем да нема суда, да "суда није". (Смијех). Нашем се језику не може приговорити да није развијен, да се њим не може изразити све што је потребно, да се не могу логички и прецизно закони и наредбе или правни стручни списи изразити. Ово мишљење није на мјесту! То најбоље показује ново законодавство краљевине Србије и многи стручни списи и правне публикације појединих стручних писаца. Треба само погледати дјела Слободана Јовановића, професора биоградског универзитета, па ћете видјети какве се тешке ствари могу казати нашим српским или хрватским језиком, и то посве јасно и логички. Само једно треба на уму имати, а то је да је битна особина нашег језика да није именички језик, као њемачки, него да је језик глаголски.

Високи Саборе, сви народи цијене љепоту и чистоћу језика. И ми треба да цијенимо и чувамо ово драгоцјено народно благо у свој њеној љепоти и чистоћи. Против нашег језика већ се 32 године стално и непрекидно војује с једне стране, и сада је дошао час да тој страни одлучно подвикнемо: "Узето нам је све, на свим линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам свога језика! То је наша нада и утјеха, јер велики писац руски Тургењев вели: "У данима када ме сумња, када ме црне и немиле мисли море због судбине отаџбине моје, ти си једини који ми не даш да клонем, о велики, силни, сјајни и слободни руски језиче! Кад тебе још не би било, морао бих очајавати гледајући шта се све дешава у отаџбини мојој".

II

Пошто смо се увјерили да је језик и стил у поднесеним законским основама нечист и ненародан, предлажемо да се изабере одбор од тројице посланика, који ће све законске основе прегледати и погрешке у језику и стилу исправити.

Петар Кочић и другови.

III

Високи Саборе!

Као члан одбора за стил и језик у законским основама, прегледао сам законску основу о одабирању атова. Иако је и у привредном одбору и у пленуму саборском посвећено довољно пажње стилу и језику у овој законској основи, ипак се у њој налази нешто што није исправљено и што се није дало исправити, а то је онај основни тон и стилизација језика која је потпуно страна нашем језику. По свему се чини да је тај закон или превођен или су га према разноликим оргиналима саставили људи који не познају довољно дух нашег језика. Тесали смо и глачали сви, али је ипак језик у основи остао такав да га не подноси дух нашег говора. Времена смо имали мало за овај посао, а да бисмо се могли упустити у радикално чишћење. Па да смо га и имали довољно, не бисмо то смјели чинити, јер је та основа стигла у треће читање, па мислим да није опортуно упуштати се у опширније рашчлањивање и стилизацију појединих реченица. На тај начин могло би се десити да једна реченица добије други смисао него ли је хтио законодавац.

У стилу и језику мало се исправило; на примјер, у свим основама, па и у овој о атовима, долази често и редовно глагол "треба", "ваља", "мора" и "смије" са неодређеним начином. То није у духу језика. Ми бисмо просто употребили или презент или футур. На примјер: мјесто "треба одредити" ми кажемо "одређује се" или "одредиће се". То је и са законске стране много боље и прецизније речено. Ово "треба", "мора", "не смије" није наше, оно немило звучи у једном закону. У данашњој држави и друштву ионако је тешко живјети, па ако и у сваком закону налазимо "мора", "смије", "не смије", то се некако неугодно осјећа, јер на сваком кораку, и поред тих пријетња, сретамо жандаре, видимо отворену тамницу итд., па сад уносити и ту тврдоћу и опорост у законе не ваља, особито кад то не одговара духу нашег језика.

И у језику се је могло много ријечи замијенити другим подеснијим народним ријечима, као на примјер; ријеч "подручје" могла се замијенити ријечју "област", али смо ми ту оставили ту ријеч. Иако је то подручје неспретна кованица, оставили смо је, јер је ушла и укоријенила се у језику и често долази у самом тексту. Према свему реченом, ми смо у овом поправљању били врло скромни; § 1. нисмо ниуколико измијенили.

Историја • Људи • Земља • Умјетност • Духовност
Промјена писма • Линкови • Контакт

© 2002 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе;
носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.