Predrag Lazarević

Kočićev hrišćanski ekspresionizam

"Svetigora", Cetinje, broj 54-55, 1997.

Isidora Sekulić u svom mestimično nadahnutom eseju o Petru Kočiću piše da je "on bio ogorčen više s bolom nego s gnevom", "čovek sa kultom bola i etikom i estetikom bola, nije zapravo satiričar". To joj, međutim, nije smetalo da negodujući što nije "David priča postao", ustvrdi da je "priču kao takvu razbila zajedljivost i potreba osvete i udarac Kočića političara". Nameće se pitanje u kojoj se meri Kočićev politički angažman uplitao u njegovo stvaralaštvo, jer je on bio svestan pogubnih posledica toga čina, pa je u prikazu drugog toma Milakovićeve antologije "hrvatskog i srpskog pjesništva" Naša pjesma, nezadovoljan autorovim nacionalno-političkim mešetarenjem, eksplicitno napisao: " Kad se god u kakvo čisto literarno preduzeće uveče odvratna spekulacija i gadna politika, književna strana preduzeća uvijek strada". Čini mi se da su obožavaoci Kočića-književnika u tolikoj meri bili opsednuti Kočićem-tribunom da su politiku videli i tamo gde je nema. Kritika je, na primer, već ukazala na ekspresionističke elemente u njegovom delu, ali je previdela da se radi o specifičnom obliku ekspresionizma, kome bi, čini mi se, najbolje odgovarala odrednica hrišćanski.

U proznoj pesmi Molitva Kočić se obraća Bogu: "O, Bože, moj veliki i silni i nedostižni", kaže on. "Daj mi jezik, daj adi krupne i goleme riječi, koje dušmani ne razumiju a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i Zemlje svoje". Ali on se ne zadovoljava samo rečima, već dodaje: "Daj mi te riječi i obdari me, Gospode moj, tijem darom svojijem velikijem i milošću svojom neizmjernom (...)". O kakvom se daru radi postaće jasno ako se prisetimo kako počinje "Sveto jevanđelje po Jovanu": "U početku bješe Riječ, i Riječ bješe u Boga, i Bog bješe Riječ (...) Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo".^[1] Kočić se, dakle, moli Bogu da mu dadne dar da rečju stvori delo i po duhu saglasno njegovom. Da bi to delo ispunilo svoju misiju, on moli Gospoda da ga obdari rečima krupnim i golemim, koje njegov narod razume a dušmani ne razumeju rečima koje pored ekspresivnosti obezbeđuju i alegoričnost kazivanja da neprijatelj ne bi video suze i zbog toga likovao.

Iako se Kočićevo shvatanje umetnosti, izraženo u Molitvi, može podvesti pod formulu Vasilija Kandinskog, po kojoj "stvaranje dela jeste stvaranje sveta", između Kočića i evropskih ekspresionista postoje bitne razlike. Naime, pošto je Ničeov mahniti čovek već bio objavio smrt hrišćanskog Boga, zapadni ekspresionisti želeli su da na upražnjeni tron posade umetnika, dok je Kočić sebi i svojim istomišljenicima namenio ulogu sledbenika Tvorčevog u realizaciji njegove vizije idealnog života. Zato u predavanju "O lirici Đure Jakšića" kaže: "Da je ljepota u umjetnosti besmrtna, poznato je. Ali ima još nešto u umjetnosti što je smrtnije: život". Kočićevo delo, u stvari, je plod hrišćanske etike i estetike, koju Isidora Sekulić, ne bez osnova, naziva etikom i estetikom bola, jer se radi o etici i estetici svesne žrtve. Samo, ona nije primetila da se iza Davidovih krupnih i nakostrešenih reči ne krije "udarac Kočića političara", već hrišćanski mesijanizam, koji se zasniva na ljubavi prema Istini, Pravdi i Slobodi, a kako se Kočić oslanja na svetosavlje, pored navedenih vrednosti vidno mesto zauzima i Otadžbina. On nije slučajno u motu "Jazavcu pred sudom" zatočnike Istine, Slobode i Otadžbine uporedio s Bogom^[2]. Kao sin sveštenika, koji je izrastao iz naroda i s njim delio dobro i zlo, Kočić je bio svestan uloge Crkve u očuvanju narodnog identiteta, pa je i svoj patriotizam i svoje naglašeno osećanje socijalne pravde izveo iz svetosavlja.

U nekim mojim ranim razmišljanjima o Kočiću, on mi se ukazivao kao Janus, čije je jedno lice David, a drugo Mijo - Slatka Duša. Prvo, nakostrešeno, okrenuto je tuđinu, a drugo, blago, zemljacima. Trebalo je vremena d se oslobodim shematizovanog pristupa Kočiću, koji je inaugurisala starija kritika, i shvatim da su Mijo i David u suštini, identični. Ni jedan ni drugi nisu žrtve pojedinaca, već otuđenog zakona, čiji su izvršioci šupljoglavi alazoni.^[3] Na primer "đandari" u pripoveci Grob slatke duše eksplicite kaže: "Mi stari, ne možemo ništa. Zakon te goni, mi te ne gonimo", dok Sudac u Jazavcu pred sudom, zbog svoje alazonske .uobraženosti, biva ismejan na osnovu odredaba apsurdnog zakona na kome, kao delilac pravde, zasniva svoje dostojanstvo. Prema tome, Isidora Sekulić neopravdano zamera Kočiću što "nije doneo na pozornicu dušmana Švabu", jer se David ne bori protiv nekritičkih izvršilaca, otuđenog austrougarskog zakonodavstva, već nastoji da raskrinka, njegovu sebičnu apsurdnost.

Kočićeva dela nisu prožeta "borbeno-revolucionalnim zanosom kao ostvarenja evropskih ekspresionista. Kod njega čak i u "Vukovom gaju", pripoveci koja je u minulom periodu uzimana za primer revolucionarnosti, Zmijanjci nepravednom austrougarskom zakonu suprotstavljaju pravdu Božju:

"U ime zakona, razilaz'te se!" - Kažu žandari.

"U ime Boga i Božje pravde nek odstupe radnici, da se krv ne prolijeva" Odgovaraju Zmijanjci.

Istina, moglo bi se reći da je nagoveštaj nesreće u pripoveci Vukov gaj dat u maniru ekspresionizma. "Crljen iznad Visoke Grede" - a crvena boja bila je za ekspresioniste "simbol krvi, revolucije ali i maka kao sredstva za poetske halucinantne vizije (istakao P. L.)" - videli su mnogi seljani, međutim, samo se Čočoriki učinilo da su se nebesa otvorila i da se "nad Visokom Gredom ukaza kršna i naočita ženska prilika sa crljenim Barjakom u ruci.

Kočićev humanizam, hrišćanske provenijencije, eksplicitan je i u tekstu "Tavnovanje". Na poruku svojih Planinaca: "Samo reci, pa će se Banja Luka za tili čas zacrljeneti od našije šalova i zabijeljeti od našije gunjeva. Neka ne misli vrntavi Švabo - šta misli!". - utamničeni Kočić je '"otporučio da ništa ne čine jer" mu "je bilo žao da planinčad ostaju bez otaca svojih".

Treba li reći da se tako ne ponašaju revolucionari?! A u zulumima Simeuna Đaka - gde su najdoslednije primenjene zagonetne reči "krupne i goleme (...) koje dušmani ne razumiju a narod razumije" - zulumi se svode na dovijanje i pretvaranje "od nevolje ljute", kako reče David Štrbac u jednom od pripovedaka tog ciklusa.^[4] Radi se, zapravo, o. zulumima gde se proleva mašta a ne krv.

U Kočićevom književnom opusu osnovne vrednosti: Istina, Sloboda i Pravda, pa čak i Otadžbina (odnosno patriotizam) imaju izrazito subjektivan, ponekad čak i intimistički karakter. Na primer, Sloboda - bez koje sve je ništa, a s kojom ništa je sve - ima subjektivan karakter i kada se radi o Miji .("Grob Slatke Duše"), koga s ognjišta tera austrougarski zakon, i kada se radi o Maruški. ("Kroz maglu"), koju tiraniše patrijarhalni poredak srpskog sela. Pa čak i David, u kome "ima milijun srca i milijun jezika", nudi svoju subjektivnu istinu. To što je ovo po mnogo čemu i opštenarodna, nije plod tribunske retorike već univerzalnosti umetničkog postupka. Kada bude napravljena naučno fundirana paralela između Kočića- tribuna i Kočića-književnika, postaće jasno da je njegovo stvaralaštvo, i kada deluje angažovano, pošteđeno "gadnog politike", a utemeljeno na hrišćanskim i svetosavskim Vrednostima.

Napomene:

1. Citirano prema Novom Zavjetu Gospoda našeg Isusa Hrista u prevodu Vuka Stefanovića Karadžića.

2. Moto glasi: "Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas".

3) Alazon je, uz Ejrona, stalni lik rane grčke komedije. To je šupljoglavi, društveno zaštićeni, naduvenko, koga u verbalnom natjecanju pobjeđuje (demaskira) Ejron - žrtva društvene nepravde ("pastorče sreće"), malen i slab, ali lukav i snalažljiv.

4) Ciklus o Simeunu Đaku ima ukupno pet tekstova, od toga četiri pripovetke; "Zulum Simeuna Đaka, Istiniti zulum Simeuna Đaka", "Mejdan Simeuna Đaka" (iz nje potiče citirano mesto) i "Rakijo majko", te alegorično refleksivna slika: "Iz starostavne knjige Simeuna Đaka".

Istorija • Ljudi • Zemlja • Umjetnost • Duhovnost
Promjena pisma • Linkovi • Kontakt

© 2002 - Projekat Rastko; Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus; Naučno društvo za slovenske umetnosti i kulture;
nosioci autorskih prava. Nijedan deo ovog sajta ne sme se umnožavati ili prenositi bez prethodne saglasnosti.