|
        |
Милена Бубало, по оцу Дубровчанка-Херцеговка, по мајци из Херцег-Новог, унука градоначелника Херцег-Новог Јефта Гојковића стекла је средње образовање у Дјевојачком институту на Цетињу и у Српском интернату и гимназији у Загребу, где је и матурирала. Као љекар (касније специјалиста офталмолог) била је од велике користи свом супругу који је у практичном раду као љекар, често био ограничен својим инвалидитетом. Као дипломирани љекар послије обавезног љекарског стажа у Новом Саду, др Светозар Живојновић као љекар опште праксе ради у селима близу Панчева, прво у Јабуци, а затим у Банатском Новом Селу. У прољеће 1934. године преузима мјесто љекара Државног диспанзера за туберкулозу у Херцег-Новом, где истовремено ради и као љекар опште праксе. Супруга, др Милена Бубало-Живојновић пак добија мјесто љекара специјалисте офталмолога у Војној болни-ци у Мељинама код Херцег-Новог. У то вријеме, средином тридесетих година, на иницијативу др Душана Мариновића, тада конзула Краљевине Југославије у Милану, у Игалу су се окупили београдски индустријалац Владо Савчић, банкар Драгомир Леко и професори Бео-градског универзитета др Луковић, др Игњатовић, др Чебраков и др Драгољуб Јовановић који су са власником хотела "Игало" Милошем Јанковићем вршили анализе љековитог игалског блата посредством лабораториума у Вишцу и у Београду, са идејом да у Игалу изграде један здравствени центар.[1,2] У ове активности био је укључен и др Светозар Живојновић као градски физикус (љекар опште праксе задужен за здравствену службу града), који је по својој жени др Милени Бубало, био у родбинском односу са Милошем Јанковићем.
У међувремену др Светозар Живојновић са тадашњим народним послаником Боке Которске и министром народног здравља, Новљанином Мирком Комненовићем, организује у Херцег-Новом 21-27. маја 1938. године IV Југославенски конгрес против туберкулозе. На конгресу је учествовало 75 љекара из цијеле Краљевине Југославије који су са пратиоцима, члановима породица, били смјештени у девет херцегновских хотела и пансиона. Учесницима конгреса били су организовани и излети и други забавни програми. На тај начин др Живојновић је као организациони секретар конгреса, постао зачетник тзв. конгресног туризма у Херцег-Новом![3] Избијањем Другог свјетског рата 1941. године све ове активности престају, а др Живојновић, политички одувијек лијево оријентисан, из окупираног Херцег-Новог помаже љековима и медицинским инструментима Орјенски партизански батаљон. Послије капитулације Италије септембра 1943. године и доласком њемачке окупације, предосјећа опасност од нових окупатора и заједно са породицом прелази у Цетиње, да би се септембра 1944. године опет са цијелом породицом из Цетиња прикључио Народно ослободилачком покрету. Међутим, ускоро, посљедицом крварења чира на желуцу, бива оперисан и зато није био професионално активан више од годину дана. Од 1946. до 1949. године проводи врло интензиван љекарски рад као љекар опште праксе у Груди код Дубровника. На предлог Владимира Мариновића (брата Душана Мариновића), који је био на служби у Протоколу Министарства вањских послова нове Југославије, министар здравља Црне Горе Мато Петровић позива др Светозара Живојновића да обнови рад на оснивању раније замишљеног здравственог центра у Игалу. Др Живојновић је тада у Игалу затекао др Стевана Алексића, младог интернисту, који је неколико мјесеци раније био цивилно мобилисан и распоређен на рад у Игалу. Др Алексић је остао неко вријеме у Игалу као сарадник др Живојновића. Одлуком Народне скупштине Црне Горе, бр. 25/49 од 30. августа 1949. године, основано је Здравствено климатско љечилиште у Игалу, именом "Јадранско природно љечилиште". Др Живојновић, сјећајући се оснивања Здравственог центра у Игалу 1949. године, написао је сљедеће: "Стварно, у Игалу није било ничега, што би могло примити овако значајан и озбиљан наслов. Постојало је само дивно јужно приморско поднебље, са својом бујном суптропском вегетацијом и мирисавим и кристално чистим ваздухом, плаво и слано море, са равним пјешчаним обалама, кроз чију се прозирну воду, на његовом дну, видео црни талог, народу већ раније познати љековити морски муљ. Изнад ушћа ријеке Суторине, у густом шипражју бодљикаве жукве, чуо се дубоки клокот хладних извора Суторинске слатине, чије су се воде губиле у кориту оближње ријеке, а становници околних села знали су да су ове воде љековите."[4] Да би се стекао утисак са каквим се тешкоћама носио др Живојновић у даљњем раду на оспособљавању љечилишта у Игалу, у условима послијератних тешкоћа обнове, треба навести још и слиједеће из сјећања др Живојновића: "У моменту оснивања љечилишта стање је било овакво: Љечилиште располаже малом зградом од слабог материјала, у свему око 40 м2 и једном сасвим оронулом шупом за дрва. У зграду се смјешта прва амбуланта и канцеларија Љечилишта, а у три преостале просторије импровизује се мушко и женско "одјељење" и "одмаралиште", свака са по четири лежаја, на којима се врше процедуре са љековитим морским муљем. Котловницу овог љечилишта представљала је једна велика канта за бензин, постављена на гвозденом троношцу, под ведрим небом, у којој се загријавао "црни лијек", тј. игалски муљ. Чекаоницу за болеснике замјенила је једна оближња мурва-дуд, у чијем хладу су, умјесто клупа, постављене голе даске на гомилама камења. Ту су болесници стрпљиво чекали на ред за своје лијечење, а у међувремену, они који су били физички још толико способни, из приобалног плићака лопатама су скупљали и вадили љековити материјал, потребан за њихово лијeчење, као и за лијечење других болесника. На том терену, у то доба, постојао је само један плитки бунар, који је у врућим мјесецима пресушивао, те је било потребно довозити воду из даљњих предјела, како би се омогућило прање болесника послије блатних процедура. Радни колектив је бројао тада, осим управника и једног младог љекара, који је остао на раду само четири мјесеца, још два неквалификована радника и двије раднице. Лијечење је било бесплатно."5 Заиста, требало је много храбрости, способности, људске врлине, систематичности, самопријегора и одрицања, да се од "ничега" започне, а касније и реализују пројекти који су Игало преобразили од заосталог мјеста на завидан ниво друштвено економског развоја и капиталног значаја за привреду херцегновске општине и Црне Горе. Као што се види, било је то у том моменту веома смио потез, али су потенцијалне снаге и стварна витална способност ове преране и у првом издању, на изглед слабо уређене установе, биле добро наслућене и правилно оцијењене. Ово је доказао даљњи развој и брзи успон новог љечилишта, постигнути повољним терапијским успјесима. Временом се стање у организацији Љечилишта почело побољшавати. Послије знатних напора и интервенција, Љечилишту је додијељена зграда тада већ национализованог хотела "Игало", ранијих власника породице Јанковић. У згради бившег хотела, уређен је стационар са 50 лежаја и тиме побољшана укупна унутрашња организација нове установе. Истовремено на локацији, данас познатој као "стара бања", где се отпочело са терапијама блатом и минералном водом, изграђене су провизорне терапијске просторије у стабилније грађеним објектима.
Упорним и енергичним залагањем др Светозара Живојновића, постепено се приступило рјешавању и других многобројних и сложенијих задатака. У 1955. години дограђен је стационар бившег хотела Јанковића, тако да се сада већ располагало са 105 болесничких постеља. Каптиран је извор минералне воде "Игалка" и вода доведена до љечилишта. Љечилиште је добило на коришћење и бивши објекат некадашње "француске кабловске телефонске централе", где је оспособљен смјештај за још 50 пацијената. Овај објекат је 1964. године преуређен за дечије одјељење са 200 дечијих постеља. Поред наведених главних објеката, управа љечилишта изградила је у међувремену и већи број мањих комуналних објеката у циљу уређења самог мјеста, као што је асфалтирање приобалног колског пута и уређење обале-плаже и парка. Љечилиште је било иницијатор и сарадник на рјешавању водоснабдевања општине из извора "Ловац" из села Мојдеж и на изградњи прве метеоролошке станице првог реда у Игалу. Од самог почетка рада Љечилишта, велики проблем је био обезбјеђење стручног медицинског и техничког кадра, којега у овом крају, који се у то вријеме сматрао неразвијеним, није било довољно. Др Живојновић је одмах у почетку обезбиједио стручну сарадњу са др Јозом Будаком са Медицинског факултета из Загреба. Др Будак је у то вријеме био једини специјалиста за физикалну медицину у Југославији. Дугогодишња сарадња др Живојновића са др Будаком временом се претворила и у велико лично пријатељство. Затим, за неко вријеме сарадник Љечилишта био је и интерниста др Ђорђе Ђоновић из Београда, а касније и физијатар др Драгица Поповић, као и млађи љекари: интерниста др Милутин Живковић са супругом др Миленом Живковић, педијатром и Новљани др Јован Шабовић и др Ђуро Мусић.
Слично је било и са техничким кадром. Техничке послове од самог почетка обављао је Александар-Лесо Стојковић уз стручни надзор дипл. инг. Јована Раичевића и грађевинског техничара Чабе Мађара (Csaba Magyar). Пројекат каптаже извора "Игалка" и водовод из Мојдежа, на препоруку Техничког факултета из Загреба, урадио је инг. Данило Мајић из Сплита. Термо-техничке радове пројектовао је и извео инг. Марио Марић, такође из Сплита. За др Живојновића највећи проблем је био у томе што за овако динамичне инвестиционе захвате није било могуће обезбиједити стални високо стручни кадар, већ се морао ослањати и координирати послове са спољним сарадницима. Ради обезбјеђења сталног кадра, приступило се изградњи станова у близини Љечилишта, како би се стручњаци задржали у Игалу на стални боравак. Љечилиште је у протеклом времену прешло пут од конвенционалне бање, која је ограничена на искључиву употребу локалних природних средстава за лијечење (љековити морски муљ) минералну муријатичну воду, море и сунце и остале климато и таласотерапијске факторе), до Завода за физикалну медицину и рехабилитацију која ова љековита природна средства ставља под строгу медицинску и научну контролу, користећи их у утврђеним индикационим подручјима, у одређеном интензитету и одговарајућим методама њихове примјене. Извршеном набавком потребне одговарајуће медицинске опреме и појачањем стручног кадра, уведене су у терапију и остале важне и корисне физиотерапијске методе. Уважавајући ове чињенице, Савјет за народно здравље Народне Републике Црне Горе, 15. априла 1957. године, прихватио је предлог управе Љечилишта и извршио измјену статуса и назива, и од тада је Љечилиште добило статус стационара болничке установе и поводом десетогодишњег рада установе, 1959. године, Љечилиште је добило назив Завод за физикалну медицину и рехабилитацију "Др Симо Милошевић". Након десетогодишњег рада на развоју Завода, др Светозар Живојновић се посветио и програмима даљње изградње и организације, како Завода, тако и самог насеља Игала, са медицинског и урбанистичко-архитектонског становишта, предвиђајући већ тада да ће се Игало развити у здравствени центар међународног карактера. Овако интензиван и нагли развој Љечилишта условио је и израду регулационог урбанистичког плана за ужи и шири рејон Љечилишта, односно за цијело насеље Игало, како би се проучила цјелокупна проблематика насеља и његова будућа намјена као здравственог центра. Рад на овим пројектима повјерен је професору Архитектонског факултета из Београда, академику Николи Добровићу (1897-1967), који је пристао да се ангажује на овим пословима захваљујући томе што је био у родбинском односу са др Живојновићем и што су били пријатељи још од детинства. Проф. Никола Добровић је 1951. године урадио Директивни урбанистички план за уређење и изградњу Игала као здравственог центра и туристичког мјеста. Пројектом је извршена најцјелисходнија урбанистичка обрада игалских терена, чиме су дати потребни услови за реализацију постављеног програма изградње и организације специјалне здравствене установе. Овај урбанистички пројекат је касније разрађен и усклађен према стеченим искуствима и указаним новим потребама и коначно је утврђен 1961. године као секција Главног пројекта урбанистичког уређења херцегновске општине. Овим планом предложена рјешења у највећој мјери су задовољавала све потребе правилног и перспективног развитка, како Завода за физикалну медицину и рехабилитацију, тако и цијелог игалског насеља.[6]) Урбанистичким планом проф. Добровића, поред објеката из програма развоја Игала, била је предвиђена изградња нове централне зграде Завода на теренима између Ђурђевог и Ћурића брда (локација данашњег Медитеранског здравственог центра Института за физикалну медицину, рехабилитацију и реуматологију "Др Симо Милошевић"), која је требало у свему да задовољи потребе установе, а истовремено не ремети основну урбанистичку концепцију и композицију. Такође, овим урбанистичким планом било је предвиђено да се старо здање Завода напусти и поруши, као дотрајали и амортизовани објекат. На том терену је била предвиђена изградња нове, мање зграде, за потребе научно-истраживачког института, чиме би се избјегло гомилање великог броја пацијената и особља на самој обали мора. Овакву урбанистичку концепцију перспективне изградње Завода разматрала је и усвојила стручна комисија Секретаријата за народно здравље Савезног извршног вијећа у Београду 3-5. септембра 1959. године.
Урбанистички пројекти проф. Добровића били су више пута, кроз дужи временски период, изложени у Херцег-Новом, и о њима је вођена опширна јавна дискусија и прилагођавања, али органи Општине из неразумљивих разлога избјегавали су да их и формално усвоје и озаконе. Ради тога проф. Добровић престаје са сарадњом на урбанизацији Игала. Умјесто да се озакони урађени пројекат проф. Добровића, Скупштина општине Херцег-Нови приступила је 1966. године изради новог пројектног програма за урбанистички план који је обухватио територију Игала, до Мељина, подијељеног у три посебне секције и разраду плана повјерила тројици архитеката, умјесто јединственог (цјеловитог) урбанистичког рјешења. На овај начин била је омогућена стихијска навала разних ситних посједника, који ни у ком случају нијесу били способни и квалификовани да буду инвеститори на драгоцјеним теренима Игала и Херцег-Новог. На овако распарчаним теренима изграђене су, већином мале, неугледне, неукусне, веома лоше лоциране и збијене зграде, које више није било могуће укључити у било какав будући урбани поредак. И др Живојновић, незадовољан неуважавањем урбанистичког плана проф. Добровића, као и своје концепције развоја Игала као здравственог центра, 1962. године даје оставку и одлази у пријевремену пензију. За своје изванредне заслуге за оснивање и развој Завода, др Живојновић је одликован Орденом Републике са сребрним вијенцем и Орденом рада другог реда. Одлуком о установљењу Октобарске награде, коју додељује Општина Херцег-Нови за изузетне резултате у раду и стваралаштву и највиша достигнућа у области привреде, друштвених и других резултата, установљене 1964. године, др Светозару Живојновићу додељено је и ово највише признање које Општина Херцег-Нови уручује на свечаној сједници Скупштине, 28. октобра, на дан ослобођења Херцег-Новог. Др Светозар Живојновић је први добитник овог високог признања у Херцег-Новом.
Видевши дезоријентисаност нове урбанистичке концепције Игала, др Живојновић, иако је као пензионер одбијао сваку даљњу сарадњу са Заводом, покушао је још један пут дати правилно усмјерење програмског развоја Завода и Игала, написавши 1967. године тада познату, а данас потпуно заборављену, документовану програмску студију под насловом: Физијатарски потенцијал Игала и смјернице за даљњи развитак и изградњу завода за физикалну медицину и рехабилитацију Упркос врло аргументованој анализи др Живојновића у овој програмској студији о неповољности подизања новог љечилишног круга (на локацији данашњег објекта I фазе Института), која је дата на странама 35-45 студије, под насловом, "Упоредна студија локалитета, њихових предности и недостатака за подизање новог љечилишног круга Завода за физиотерапију у Игалу", управа Завода се 1973. године ипак одлучила за градњу објекта (I фазе развоја), на овој локацији која се налази у ужем центру насеља Игала, без могућности органске повезаности ентеријера и екстеријера. Објекат се нашао у тијесном контакту са насељеним дијелом Игала, тиме изложен и непожељним навикама околног становништва, што је неспојиво са појмом једног медицинско-балнеолошког центра за рехабилитацију. Концентрација становништва око објекта I фазе Института се још драстичније повећала каснијом изградњом солитерског насеља са тржним центром уз сами објекат Института. У програмској студији за даљни развитак Завода, др Живојновић је на основу раније стечених искустава предложио и концепцију нове зграде Завода (II фазе развоја Института), за који је проф. Добровић био израдио и идејни пројекат (1:200) са 520 постеља и приказао га управи Завода на експертизи још 12. децембра 1959. године. Међутим, приликом израде програма и пројекта објекта II фазе Института 1982. године, и овај предлог др Живојновића је занемарен и нови објекат Института изграђен је на основу сасвим другчије програмске концепције. Др Светозар Живојновић умро је у Херцег-Новом 4. августа 1981. године. По својој жељи скромно је сахрањен код цркве св. Стјепана у Сушћепану. На вјечни починак из цркве св. Стјепана испратили су га чланови најуже породице и мјештани села Сушћепана, уз опијело које је вршио протојереј Владимир-Владо Лазаревић из манастира Савине. Изван порте цркве, не прилазећи погребној поворци, сахрану је нијемо посматрало неколико званичника општине Херцег-Нови. На покојног др Светозара Живојновића, оснивача и 13-годишњег директора Завода за физикалну медицину и рехабилитацију "Др Симо Милошевић", у Игалу данас подсјећа само једна споредна улица на периферији Игала са нетачно написаним именом "Улица др Светозара Живојиновића".
Литература
Фусноте1 Архив Херцег-Нови, Збирка копија докумената Владимира Мариновића: - Laboratorie de Recherches Hidrologiljue de la Compaguie Fermiиere. Vichy le 21. Septembre 1935. (Прилог I.) - Институт за Физику и Радиологију Београд, бр. 31, 2. IV. 1938.(Прилог II) 2 Јован Накићеновић. Игаљски Јанковићи и њихов допринос развоју овог краја. Зборник радова из науке, културе и умјетности "Бока", Херцег-Нови, број 19/1987. стр. 225. 3 Архив Херцег-Нови. О.Х. 287. IV југославенски конгрес против туберкулозе у Херцег-Новом 21-27. маја 1938. године. 4 Прим. др Светозар Живојновић, Физијатарски потенцијали Игала и смјернице за даљи развитак и изградњу Завода за физикалну медицину и рехабилитацију. Херцег-Нови, 1967. стр. 13. 5 Исто као под 4. стр. 16. 6 Проф. арх. Никола Добровић, Технички извјештај и образложење Идејног пројекта уређења Херцег-Новог, Београд, 1961. Csaba MAGUARIN MEMORIAM: PRIMARIUS DOCTOR SVETOZAR ŽIVOJNOVIĆ
|
