Сјећање на др Душана Петковића

Др Душан Л. Петковић (Ђеновићи, 29. 01. 1918 - Котор, 12. 07. 1986)

У Градској библиотеци и читаоници Херцег-Нови 19. 10. 2002. године приређено је Сјећање на др Душана Петковића, добротвора Библиотеке.

Поштовани пријатељи добре књиге, заиста се са радошћу одазивам позиву Библиотеке Херцег-Новога, да не заборавимо значајног донатора ваше установе др Душана Петковића, који је са хиљадама бираних књига на разним језицима, обогатио ваше фондова. Стварање своје личне добре библиотеке по властитом кључу, била му је велика и трајна животна преокупација и радост, у чему је улагао огромно вријеме и новац. Пред смрт је желио да то његово силно поштовање према знању и мудрости, прикупљеном у библиотеци око које се толико трудио, пренесе у свој родни крај, а да његово име остане трајно везано за библиотеку Херцег-Новога. Веома се радујем да је, послије толико труда, дошло до остварења свега тога и да му Херцег-Нови неће заборавити име.

Мени лично је ово сјећање на Душана истовремено и болно, јер се радило о веома даровитој и амбициозној личности која је много обећавала, али је истовремено била изразито трагична, јер је, на жалост, стално пратила немилосрдна сјенка болести, која је кочила и разарала, и није дозвољавала да се споменуте способности ваљано и до краја остваре. А мене су позвали да вам вечерас нешто кажем о свему томе, зато што сам био његов пријатељ и као такав се, пред његову рану смрт, стицајем околности, нашао не само, из хуманих разлога уз његову болесничку постељу, него стицајем прилика, и у улози сталног старатеља, па према томе и једног од фактора у реализацији споменутог Душановог легата књига.

За посмртне говоре обично важи начело да треба говорити само о добрим стварима и врлинама ("De mortuis nihil nisi bene"), али зато су ти говори обично испрани и анемични, јер им недостаје печат животности. Овде то не треба да буде случај и ја ћу се постарати да вам, макар и најсумарније скицирам неке реалистичке дијелове Душановог портрета, јер бих, иначе, овај наш вечерашњи разговор сматрао изгубљеним временом. А сви знамо да се у свакој зрелој личности, неизбјежно, налази много добрих и лоших особина, са којима се мора водити ваљана борба да се на крају изгради духовна физиономија и чврст позитиван карактер. Али посебан и тежак случај се среће када човјек носи неке урођене склоности, за које, у ствари, није лично крив, али којима не може да се отме. Рано сам то осјетио код Душана и зато му приступио са посебном бригом и пажњом. При том сам знао за велики број истакнутих имена у науци, књижевности или филозофији, који су били оптерећени чак и тешким обољењима и недостацима, али су ипак оставили немјерљив допринос.

Нашли смо се и упознали у Падови, на страном факултету, не познавајући још ваљано страни језик, на ком смо требали да наставимо студије отпочете у домовини, а, поготово, не познавајући ужу стручну терминологију. Према томе, ми смо двојица, он са историјом, а ја са правом, имали, заиста, пуне руке посла да довршимо те студије које смо, он у Београду а ја у Суботици, били отпочели и, отприлике, довели их до половине. Зато се нисмо ни могли превише често виђати, али смо код сусрета имали заиста велики круг отворених тема и проблема, па смо не ријетко, и поред различитих материја, један другоме могли и помоћи. Ипак би, понекад, дошао и да учи код мене у соби, јер су друге колеге из Боке биле склоне да га привуку на неку забавну или љубавну студентску авантуру, наравно са огромним утрошком времена и снага. А он је био сигуран да тако нешто са мном неће бити случај. Увече смо, понекад, ишли заједно и на концерте озбиљне музике. Неке ствари, као на примјер бављење поезијом још од средњошколских клупа, Душан ми није повјеравао и о томе сам сазнао из збирке пјесама коју ми је пред смрт поклонио. Наши разговори су, природно, понекад додиривали и опште филозофске, религиозне, историјске и сличне теме, и ту смо откривали да смо у много чему различити, али, истовремено, да припадамо оној истој старој аутентичној и веома значајној бокељској реторти, у којој животне, вјерске или националне разлике у схватањима, нису морале значити сукоб и разлаз, него веома често и пуно узајамно поштовање и даље одржавање и јачање пријатељства. Њега, на примјер, није сметало да ја често похађам базилику Св. Антуна Падованског, тим прије што ми је причао да је његова мајка, коју је много поштовао, и ван своје конфесије, осјећала посебни пијетет према овом католичком свецу. Све ово посебно спомињем, јер се приликом таквих спорадичних сусрета, и поред свега тога, код Душана, који је без сумње већ тада патио од одређених првих и блажих форми параноичног зазирања од људи, из само њему познатих разлога, није формирало осјећање одбојности, него, напротив, веома чврсто повјерење према мени. У Падови смо, уз одређене прекиде, провели, мање од двије године, с тим што сам се ја, нешто пред крај 1943. год. са дипломом одмах вратио у Боку, а он је нешто касније дипломирао и одлучио да пође, мислим код свога оца, или рођака, у Буенос Аирес.

Његов, свакако нимало лак успон у новој средини, током преко три децениј (од марта 1948. до новембра 1981) нисам могао пратити, јер се писмено јављао ријетко, јер је доспио и до универзитетске каријере, уз интензивно бављење енциклопедистиком у Енциклопедијском заводу и уз стално присутан грозничави напор страсног библиофила око набавке ријетких и скупих књига. Предавао је, као редовни професор, на Интернационалном универзитету у Буенос Аиресу и нека од својих предавања, као и разне популарне чланке објављене по новинама од 1953. до 1960. године, сабрао у прилогу своје збирке пјесама "Из туђине", издате 1961. године. На основу тога видимо да је са тематиком Боке писао о Херцег-Новом, Ђеновићима, манастиру Савини и уопште о српским манастирима, као и о "Прослави српског Божића на бокељским једрењачама". А тематски шире, налазимо написе о св. Симеону и Сави, значају Српске православне цркве, краљу Петру I и краљу Николи, Његошу, теократији у Црној Гори и паду Скадра. Од пјесника, изнио је сажето своја гледања на Шантића, Ракића и Матавуља. У тим својим радовима није имао већих амбиција, нити је у туђини имао могућности да нешто ново и дубље истражује. Желио је само, како сам пише да са неким основним питањима, на популаран начин, помогне српској дијаспори, која није имала својих публикација, ни мјеста за окупљање и молитву. Међутим, имао је и крупне, али неостварене пројекте, да изда "Историју Руса, Срба и Бугара" и мању антологију српске лирике, старије и нове. У вези са Енциклопедијским заводом издавача Плаза и Јанеса, Петковић је у једнотомном издању из 1971. и другом издању из 1974. год. обрадио неке историјске теме, а посебно предсједнике Аргентине. Тај тематски блок објављен је и у луксузном издању под насловом "Галерија предсједника Аргентине од Ривадовие до Лануса (1826-1972)", што у страној земљи, од једног странца, није био нимало лак посао. Од историјских есеја, писаних у часопису "Гран Алдеа" 1971. год. видан је његов интерес о спектакуларним љубавима познатих историјских личности, где је уврштена и Драга Машин, затим о крупним женским историјским фигурама, као и о атентатима на шефове држава током XX вијека.

Наравно, ти озбиљни интелектуални напори коштали су га великог труда, а поред свега он се психички није осјећао добро, док је црв болести и даље разарао. Ако то не бих могао доказивати на основу преписке, која је била замрла, то је веома видно из фрагмената објављене поезије, коју је успјешно глачао по брушеним узорима Диса, Ракића и Шантића. Ето неколико примјера који код Душана нису неки поетски стереотипи, него искрена стања духа. У пјесми "Поноћ у пампи" читамо о патњи пред налетима успомена:

Напољу све црно, ко дубина гроба
Само мрачним небом сјевне каткад која
Муња, па нестане, као радост моја,
Ко далеко оно, а недавно доба.

Док кроз пампу црну, муња ватром пали,
А вјетар завија ко глани шакали;
Осјећам све јаче, свугђе око мене,
Ко кроз маглу тешку, из прошлости сјене.

Дошле су по мене, са далеког пута,
Шапатом ме стално, неуморно зову;
Све су дошле к мени, н’једна не залута,
Нашле су ме самог у ноћ страшну ову.

У пјесми "Завичају" је забиљежена патња због даљине завичаја:
Мисли своје од тебе одгањам
Кад сам будан, - а да не полудим,
Али кроз сан када тебе сањам,
Молим Бога да се не пробудим.

У пјесми "Ноћи" исто су забиљежене патње живота у туђини:

Кроз зимске сам ноћи, дивећи се валу,
Како бурно шуми своју љубав жалу,
И за јетњих ноћи сред Јадранског чара
Упознао свемоћ вјечнога Владара.

А сада ми ноћи прикривају ране,
Сву горчину мрачну битисања мога;
Кад бескрајне, пусте, избјегличке дане,
Покрије копрена ноћног, глухог доба.

У пјесми "Грижа савести", опет се враћа болној унутрашњој сјенци која га мучи:

Побегао сам једне бурне зимске ноћи
Бог ми је тад био једино у свести,
Бежо само од смрти, од Божије моћи;
Ал највише бежо од своје савести.
Залуду се надам, лутајућ по свету,
Да ћу се смирити, избећи ту клету
Сенку што ме прати ко шпијунско око,
Авети што живи у мени дубоко.

У пјесми "Мора" Душан позајмљује мотив и стих од Диса, али код њега он звучи веома конкретно, рекао бих психијатријски конкретно:

О несретна моја бољко из тајинства
Ко се икад надо да ћеш стварност бити,
Кад си реметила снове мог детињства
Ко злослутна мора кроз душе ми нити.

Ипак, да је успио наћи жену, која би схватила његова душевна стања, и из љубави пожртвовано успијевала да га спашава из крајности безнађа, Душан је могао да мирније живи и ствара. Али на такву жену није наишао. Зато се и у љубави, која је Душану заиста животно, егзистенцијално требала, на жалост он дубоко разочарава, па је, најзад, назива "Обмана"

Вјеровао сам виђећи те бијелу,
Ко љиљан, ко прољетни цвијет,
Да сам попут рањаване птице
Завршио луталачки лет,
Да си живот, смисао његов, бајка,
Коју чојек само једном среће,
Живот цијели живи за тај трен.
А ти бјеше илузија, варка,
Сања моје недостижне среће,
Њезин отсјев, њена блиједа сјен.

По неким писмима из 80-тих година, видио сам да се припрема за повратак. У томе га у одговору никако нисам подржавао, јер ми се, истовремено повјеравао да је у сукобу са сестром, па су се постављала основна питања смјештаја и издржавања, а болест је била све виднија. Мислио је и на помоћ моје породице, али ја сам имао бројну децу, супруга је радила и имали смо море службених и друштвених обавеза. Међутим, имепративна унутрашња потреба да се врати одбацивала је све рационалне рачунице и драма се није могла избјећи. Када ме посјетио у Доброти почетком 1983. год., већ се био обновио тежак сукоб са сестром и својтом који су га у почетку били примили. Послије неког агресивног инцидента, смјештен је у Психијатријску болницу у Доброти са дијагнозом "реактивног параноидног психичког статуса и артериосклеротичног паркинсоновог синдрома". Из болнице ме телефоном хитно позвао и послије дужих разговора с њим и судским властима, прихватио сам да будем постављен за судског старатеља. У почетку сам инсистирао да то буде, природно, неко од својте, из родног Ђеновића и слично. Али Душан је био неумољив, тражио је само мене.

Боловао је нешто преко 3 године и умро средином јула 1986. У том времену су се догађале многе ствари. Прије свега на личном плану. Послије великог свијета, страсног библиофилског рада, лексикографског бављења и краће универзитетске каријере, наћи се затворен у Психијатријској болници, непокретан и у друштву душевних болесника сваке врсте, заиста је ријетка и потресна људска драма. Мој пријатељ интелектуалац, надпросјечне интелигенције и меморије, страсан читач, али веома немирног и болесног духа, имао је бројне људске, научне и духовне потребе. Тражио је, ипак, у првом реду, људску и топлу комуникацију и утјеху, а то је значило да га је требало посјећивати, често и дуго разговарати са њим, повремено му носити храну коју је желио, или неке предмете, новине, књиге и слично. А изнад свега, разонодити га, освјежити и утјешити. Посјећивао сам га 1-2 пута седмично, сједећи на његовом кревету, са још седам болесника у соби. I у таквом амбијенту неповјерљив и опрезан, он је инсистирао да говоримо на страном језику. Често сам се трудио да се шалим и играм парадоксима, да га тако насмијем, па да се начас промијени онај грозничави и оштар поглед сталног грча и напетост. Посебно да се ослободи страха да бих могао да га напустим, када би ми понављао "Само, молим те, немој ме оставити. Убићу се ако ме оставиш".

Нећу се задржавати на доста интензивну пословну страну, која је ишла преко мене и суда. Требало је контактирати са адвокатима и пријатељима у Буенос-Аиресу, спашавати личну имовину и стан, који је тамо имао, спровести купопродајни уговор око земље у Ђеновићима, а посебно организовати акције амбасада и паробродарских предузећа да се са разних дестинација, пренесу све књиге које је Душан имао распоређене на разним мјестима. Морам признати да у почетку интимно нисам вјеровао када ми је Душан причао о свим тим његовим драгоцјеним стварима и књигама. Вјеровао сам да се ради о његовим илузијама и претјеривањима, а да су његова средства никаква, или веома оскудна, па сам му правио и материјалне услуге. Али када се показало супротно и када је пристизао новац и банковне књижице, требало је водити дневник издатака, који се предавао суду. А издаци и нису били безазлени, јер Душан је као непокретан давао болесницима за бољи третман. Осим тога зажелио би и неку посебну или појачану храну. Најзад, водила се и доста учестала кореспонденција са адвокатима и пријатељима у Аргентини. У вези са издацима, морам испричати један карактеристичан детаљ када ме замолио да му, за рођендан његове докторке, наручим толико каранфила колико је она имала година. Ја сам то прихватио без предомишљања. Докторка ме, међутим, у четири ока, на благи начин укорила како сам то могао урадити. Био сам запањени одговорио јој да просто не могу да вјерујем да тако размишља један психијатар. Тај гест сам сматрао дивном потврдом да је наш пацијент још људски жив и да је, поред ужасне стварности, још способан да осјећа и изражава симпатију према лијепој жени. Ја разумијем смисао онога што начелно пише у њиховом љекарском кодексу о избјегавању сентименталних контаката са болесницима, али у овом случају његов гест сам схватио као најљепши успјех њеног, али и мојег бављења са Душаном.

Умро је, у мом присуству, доста неочекивано, али смирено, 12. јула 1986. године. Како је био искрени вјерник, био сам веома задовољан што је, прије смрти, прихватио мој предлог да се, са свештеником растерети неких унутрашњих конфликата и осјећања гријеха и обави одређене обреде. Написао је тестамент, који мени није био непознат јер смо о томе безброј пута говорили. Желио је да ми се одужи за пријатељску помоћ и све да ми остави, али ја сам му говорио да то не могу прихватити јер сам му пришао у име људских и етичких мотива, а не из очекивања било какве могуће награде. Па када је он, ипак, написао тестамент мени у корист, ја то у посљедњој изјави нисам могао прихватити, него сам и та средства опредијелио донацији књига и тиме још нешто допринио да се што боље оствари највећа животна жеља Душана Петковића. И то ме искрено радује као највећа награда.

// Земља / Повијест / Људи / Духовност / Умјетност //
[ Промјена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001-2003. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан дио овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.