Игњатије Злоковић

Которски бискуп Франо Ућелини–Тице

(Поводом 50-годишњице смрти 1937-1987)

Извор: “Бока – зборник радова из науке, културе и умјетности”, бр. 20., Херцег-Нови 1988., стр. 273-275.

Седмични лист “Глас Боке”, који је излазио у Котору, у броју 228. од 5. јуна 1937. године, пет дана након бискупове смрти, почиње његов некролог овим ријечима: “Јека жалобних звона са которске катедрале болно је парала тишину сунчаног јутра који се 1. јуна смијешио Боки. Али Котор и Бока не бијаху расположени за његов љетни сунчани осмијех. Туга, дубока и истинска, пала је на залив, на град, на његове питоме обале. Умро је бискуп. Нестало је великог човјека.”

Тадањи предсједник Општине града Котора, у свом комеморативном говору, између осталог је рекао: “Угасио се живот узорног пастира, милосрдног оца биједних и невољних, честитог националисте и великог Југословена, великог свештеника који је читав свој живот посветио срећи, добру и напретку свог народа. Његов дугогодишњи плодоносан рад оставиће неизбрисиве трагове; његовим дјелима посветиће историја нашега доба свој најљепши дио; његову величину знаће достојно оцијенити будућа покољења”.

Франо Ућелини-Тице родио се на Лопуду, дубровачком острву, у поморској породици. Гимназију је завршио у Дубровнику, у којој је наставни језик био италијански (као и у осталим средњим школама тадање аустријске покрајине Далмације), а богословију у Задру.

Своју свештеничку службу почиње као парох брдског села Ошље, које се тада налазило на далматинско-херцеговачкој граници; наставља као професор, затим и ректор Богословије у Задру. Године 1895. именован је за которског бискупа. А то је било у оној судбоносној деценији када је Аустрија спроводила своје познато начело “Divide et impera”, када је убацивала мржњу међу Србе и Хрвате у Далмацији, која се била изродила у немилу борбу.

Савременик и судионик значајних збивања у деценијама борбе за Народни препород у Далмацији, и њеног успјешног завршетка, Ућелини је дошао у Боку са јасним и израђеним концепцијама – које никада није изневјерио – а то је јединство Срба и Хрвата, и потреба њихове даље борбе за слободу и бољи живот. Аустријска влада је настојала да буде именован за которског бискупа, да га уклони из Задра и учини мање опасним, а са надом да ће у антиаустријски расположеној и устаничкој Боки измијенити свој став. У томе су се преварили. Ућелини је добро познавао и заволио и Боку и њен подловћенски град, своју резиденцију. Пришао је одмах народу и посветио му преко четири деценије свог трудољубивог и плодног живота, држећи се оне Његошеве: “Не пита се ко се како крсти...”.

Поред црквеног, доспијева и сналази се на свим пољима рада: просвјети, култури, градитељству и разним гранама привреде. Боки нијесу никада били потребнији овакви трудбеници, јер је пропашћу својих једрењака, и устанцима против Аустрије 1869. и 1882. године била потпуно исцрпљена и запуштена.

“Добар пастир и све што каже ином, и сам својим потврђује чином”. На острву код Кртола, поред манастира (бискупове љетне резиденције) подиже узорни виноград и воћњак, позива околне сељаке и учи их како се подрезује и калеми. При оправљању цркава и црквених зграда – које је нашао у запуштеном стању – лично је управљао пословима, а понекад као обичан радник додавао мајсторима камен и креч. У једној широко заснованој акцији тадањих народних првака за општу привредну обнову Боке, која је почела 1907. године, Ућелини узима активно учешће. Ова обнова родила је прве сеоске задруге, народне штедионице, и прве зачетке индустрије и туризма.

У свим јавним наступима говорио је о потреби народне слоге и вјерске толеранције. То је потврдио и на свом животном дјелу, преводу Дантеовог дјела “Divina commedia” коју је посветио слози и љубави једнокрвне и истојезичне браће Хрвата и Срба. Књига је штампана у Котору, у 10.000 примјерака. Аустријске власти су спречавале њено растурање, али су водећи кругови тадање краљевине Србије нашли начина да откупе већи дио поменутог издања.

У Балканском рату слави побједе српске и црногорске војске. У I Свјетском рату јавно протествује против хапшења и мучења бокељских родољуба. Огорчен на поступке аустријске солдатеске, напушта Котор и прелази у своје љетовалиште у Кртолима и ту остаје до конца рата.

Када је 1918. год. предсједник мађарске владе гроф Стјепан Тиса обилазио југословенске крајеве, тражећи контакт с народним првацима, а у намјери да спашава пропалу Монархију, Ућелинија није посјетио, јер су му рекли да на добар пријем неће наићи.

У овим временима, приликом побуне морнара у Боки, у фебруару 1918. год. и стријељање четворице вођа ове побуне, Бискуп је рекао једном свом повјерљивом сараднику: “Ова побуна значи заслужену пропаст Аустрије, коју сам ја предвидио, када је наредила скидање звона са цркава – вјесника мира – да их користи у ратне сврхе”.

Савременицима је остао у незаборавној успомени долазак у Херцег-Нови претходнице српске ослободилачке војске (првих дана новембра 1918. год.) са потпуковником Светиславом Симовићем на челу, којом приликом је Бискуп одржао ганутљив поздравни говор који је до суза дирнуо одушевљени народ.

Када је послије ослобођења и уједињења посјетио Београд, причајући пријатељима о својим утисцима са овог пута, рекао је: “Хвала Богу што сам доживио, био сам у нашој престоници Београду. Од Сушака до Котора возио сам се нашим слободним морем под лијепом југословенском заставом. О, да данас устану из гроба Штросмајер, Рачки, Клаић и Милиновић! Да само могу да проживе један дан у својој слободној отаџбини! Сретни би поново у гроб легли.”

Послије ослобођења и уједињења, иако у поодмаклим годинама, са још већим заносом наставља започето дјело. Политички раздор који је све више растао, у тим годинама, болно дирају његово родољубиво срце, али стари идеалиста не губи наду већ прориче боље и сретније дане.

Године 1932. одваја се од цјелокупног југословенског епископата по питању антисоколске посланице са ријечима: “Вјера није била у питању, зато нијесам посланицу потписао и она није оглашена у мојој бискупији. Члан сам Југословенског сокола. Био сам и остајем. Ако ме позову да благословим њихов рад, благословићу га ради Бога”. Мало послије тога на которском вјежбалишту свечано благосиља соколске заставе, уз огромно учешће народа.

О животу и раду бискупа Франа Ућелини-Тице могло би се много написати. Његови савременици га понекад нијесу разумјели. Завршит ћемо ријечима његовог биографа, др Виктора Новака: “Кад сам имао среће да први пут у животу видим човјека и владику, кога сам познавао, студирајући документа дуги низ година, спремајући дјело о борби Хрвата за Словенско богослужје у католичкој цркви, осјетио сам да је преда мном стајао жив свједок и споменик мучне али сјајне борбе, идеал свештеника и родољуба, који је својим дјелима задужио Хрватство али и Српство, цио Југословенски народ. Бискуп Ућелини у својој скромности одбијао је све јубилеје. Али неће и не може један, да га воли и са дивљењем поштује цио један народ; да ће га таквим за вјечност сачувати и историја која по заслузи суди.”

Његов ученик и сљедбеник – сада покојни – дон Нико Луковић поставио је брончану бисту свог великог учитеља (рад Тома Росандића) пред прочељем Жупског храма на Прчњу, уз остале југословенске великане.

Очекујемо да ће се именом бискупа Франа Ућелини назвати и једна улица града Котора.

• Календар “Бока” за 1909. годину.
• Бискуп Франо Ућелини-Тице “Народна одбрана”, Београд, 15. VII 1927. год.
• “Глас Боке” – Котор, 5. VI бр. 228; 12. VI бр. 229 и 19. VI бр. 230, 1937.
• Антон Милошевић “Соколска просвјета” – Београд, јуни 1937, стр. 220 и 227.
• И. Злоковић “Политика” Београд, 17. XII 1967, стр. 20.

// Пројекат Растко - Бока / Духовност //
[ Промјена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.