Протосинђел
Хаџи Никодим Ђураков

Манастир Савина

ПРОШЛОСТ И САДАШЊОСТ

Херцег-Нови
1997.

Садржај

• УВОДНА РЕЧ / Архимандрит Јустин (Тасић)/
• I ПАНОРАМА МАНАСТИРА
• II ЦРКВЕ
• III КОНАК
• IV ГРОБЉЕ
• V РИЗНИЦА
• VI БИБЛИОТЕКА
• VII БРАТСТВО
• VIII БОГОСЛУЖЕЊА
• IX ЕКОНОМИЈА
• X САВИНСКИ СПОМЕНИК /Прото САВО РАЂЕНОВИЋ/
• ДОДАТАК:
  • Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије: ЗАВЈЕТ ПРЕЧИСТОЈ ДЈЕВИ САВИНСКОЈ
  • Никола Д. Велимировић (Владика Николај): ОПИС МАНАСТИРСКЕ СЛАВЕ У САВИНИ С ПОЧЕТКА XX ВЕКА
• БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

УВОДНА РЕЧ
/Архимандрит Јустин (Тасић)/

О манастиру Савини у прошлости је много писано. Већ сама та чињеница сведочи од колико је великог значаја овај наш средњевековни манастир. Он је, пре свега, дика и понос свакога Бокеља, па и шире. Међутим, о њему треба да знају и многи други из нашег православног национа, као и припадници других вера и народа који током целе године долазе на благотворно Херцегновско приморје, ради одмора, лечења или неким другим послом. Многи од њих дођу и до нашег манастира да га упознају и накратко уживају у његовим лепотама. Међутим, они су у минулим годинама за то своје задовољство били ускраћени – нису имали подесан приручник који би их на прави начин обавестио о свему ономе што у Савини могу да виде и сазнају.

Добротом оца Никодима Ђуракова, писца ове монографије, Савина је коначно добила оно што годинама није имала: кратку и популарну своју историју, савремено обрађену и илустровану, која ће, надамо се, попунити празнину прошлога времена. Ова мала монографија није научно дело; она је намењена широкој читалачкој публици, па је у том смислу и написана.

Хвала о. Никодиму, нашем уваженом дугогодишњем учитељу и пријатељу, што је нашу Савину обогатио за још једну добру и корисну књигу, коју свесрдно препоручујемо свим њеним и нашим пријатељима и посетиоцима.

I
ПАНОРАМА МАНАСТИРА

Савина је један од најстаријих средњевековних српских манастира. Налази се на Црногорском приморју, на улазу у Бококоторски залив («Лепотицу Јадрана»). У својој непосредној близини и окружењу има више атрактивних суседа – места: насеља, манастира, плажа, излетишта... Овде ћемо, пре свих, поменути Херцег Нови, Топлу, Игало, Њивице, Мељине и Зеленику, са свим њиховим природним и урбаним понудама и лепотама. Али нису далеко ни остала бококоторска насеља и излетишта, међу којима су: Рисан, Котор, Тиват, Луштица, Мамула, Жањиц... Савина је, дакле, највреднији драгуљ у прелепом медитеранском окружењу.

Савина није владарска задужбина, као што су: Жича, Студеница, Грачаница, Дечани..., па стога није подигнута одједном, по унапред утврђеном плану и редоследу. Напротив, она је грађена поступно, у току неколико стотина година, а великим залагањем српских калуђера и благочестивог народа овога краја. Истини за вољу, ваља рећи да је било помоћи и из братске Русије, куда су савински калуђери одлазили у више наврата.

Данас, при самом крају XX века, она је јединствена хармонична целина која се састоји од три цркве, конака, гробља и неопходних економских зграда и потрепштина.

II
ЦРКВЕ

Од три поменуте цркве, две се налазе у централном делу манастирског дворишта. Оне су веома упадљиве, јер су подигнуте једна поред друге, а у заједници са конаком и гробљем чине једну живописну и незаборавну целину. Обе ове цркве – мала и велика – посвећене су Пресветој Богородици и истоветно празнују своју крсну-храмовну Славу – УСПЕНИЈЕ Пресвете Богородице (тј. Велику Госпојину, 28. августа) сваке године. На тај велики црквено-народни празник сабор Савину походи велико мноштво благочестивог народа; у њој се тада сабере на стотине и хиљаде верника, поклоника, обичних посетилаца и страних туриста.

Мала црква је најстарија грађевина у манастирском дворишту и вероватно најстарија богомоља у херцегновском крају. Од своје најближе сусетке, тзв. велике цркве је старија више од седам и по векова, али је много мања од ње, због чега је названа мала црква. Већ на први поглед види се да је то врло једноставна правоугаона грађевина, скромних размера, која изнад улазних врата има звоник «на преслицу», са једним окном и једним звоном. Према запису који се налази у цркви, на западном зиду, подигнута је далеке 1030. године! Године 1648. за њу је у Пожаревцу направљена сребрна петохлебница, што се види из угравираног натписа на њеном постољу. Има и других сведочанстава о њеном вишевековном постојању. У другој половини XVII века неко време је била запустела, да би на крају тог истог века пропојала. Међутим, њена коначна обнова завршена је тек 1831. године, а томе су претходили следећи догађаји:

У току XVII века у залеђу овога манастира, према Херцеговини, било је више ратова између Млечана и Турака. У једном таквом сукобу, у којем су учествовали тамошњи Срби, Млечани су у први мах били надмоћнији и Турке су протерали из Требиња. Али за кратко време. Јер, чим су се Турци опоравили од пораза, они се поврате на раније своје положаје, па су се сад Млечићи морали повући. На свом повратном путу, пролазећи поред манастира Тврдоша, они су «дигли у ваздух» овај средњевековни српски манастир, само зато да га не би Турци претворили у своје станиште и утврђење.

Овај рат се догодио при крају XVII века и у нашој историографији је познат као Морејски рат. Међутим, овога пута Срби нису били срећне руке јер ништа нису добили, а много су изгубили. Опет су, само свезнајући Бог зна по који пут, морали да напусте своје домове и своја вековна огњишта, своје цркве и манастире, своје врлети и долове... И опет су пошли на свој изгнанички пут, у сеобе и збегове, где суверено владају сваковрсна немаштина и болештина, и где смрт вреба на сваком кораку.

У тој општој народној несрећи и пометњи и тврдошки калуђери су морали да напусте своје огњиште и пребивалиште, тј. свој матични манастир. Они су под вођством свога епископа Саватија Љубибратића избегли у Херцегновско приморје, где су Млечани били господари. Сместили су се на разним местима, а њих 10-орица са својим владиком запоседоше опустелу Савину. Манастир су затекли у јадном стању, па су га они на брзу руку обновили и у њему се трајно настанили. У своје ново пребивалиште они су са собом донели, поред осталог, и црквене ствари и књиге, затим разне повеље и другу важну документацију, као и «многе друге црквене предмете». Тако се «унеколико Савина може сматрати као наставак историје манастира Тврдоша, а у који су опет били пренесени многи историјски споменици из манастира Милешеве».

Према зидном запису који се налази изнад улазних врата Мале цркве (са њене унутрашње стране), ова црква је коначно обновљена тек 1831. године. Тада је обновљен и њен стари запис и њен постојећи стари фреско-живопис. Сликарски део тог сложеног посла урадио је «пресликавањем» зограф Алексије Лазовић, који се овом занату научио у Венецији. Међутим, од његовог пресликавања данас се могу видети само три боље очуване фреске: св. Андреја Критског, св. Арханг. Михаила и св. Јосифа Химнописца. Остатак његовог живописа је због великог оштећења у новије време уклоњен (скинут са зидова), «како би се откриле старе фреске из XVI века».

Током XVIII века братство Савине се умножило и животне прилике се колико-толико нормализовале, па су потребе за већим животним простором на овом освештаном месту порасле. Нарочито се осећала потреба за једном већом црквом која би потпуније задовољавала наталожене духовне потребе како манастирског братства тако и благочестивог бокељског народа. Тако је, сасвим спонтано, дошло до подизања тзв. Велике манастирске цркве. То се догодило у другој половини XVIII века и о њеном настанку постоје сигурни историјски подаци: прво, дозволе венецијанске Владе (од 25. јула 1776.) и надлежног владике – црногорског митрополита Саве Петровића-Његоша; друго, разни записи и натписи; и треће, још увек живо народно предање. Према сачуваним писаним документима, градња Велике цркве трајала је 20-ак година. Градња је отпочела копањем темеља 16. јануара 1777. (по старом календару), а црква је сасвим завршена и освећена 1799. године, за време старешинства архимандрита Макарија Дабовића.

Са градњом ове велике и лепе цркве, овог репрезентативног св. храма, није било једноставно ни лако. Неколико пута радови су прекидани, на дуже и краће време, због недостатка новца и грађевинског материјала. Тако је остало забележено да је звоник ове цркве зидан 1780-81. године, а већ наредне године (1782.) радови на њему морали су бити прекинути, да би поново били настављени тек после две године, када су пристигла нова средства неопходна за наставак градње. Из тог времена забележено је и ово: «У првих 8 година ову цркву је градило 8.454 радника, којима је било исплаћено 372 цекина и 35.184 либре».

Када је овај импозантни звоник сасвим довршен, на њему су испод колосалне розете уграђене три камене плоче, на три стране света: западну, северну и јужну. Све три плоче су исте величине (дугачке 1,50 м, а широке 83 см), а само плоча са северне стране је празна и на њој нема никаквог записа. Остале две плоче имају своје записе. На западној плочи, која је означена као прва, уклесан је овај запис:

+ ВО СЛАВУ СВЈАТИЈА ЈЕДИНОСУШЧНИЈА ЖИВОТВОРЈАШЧИЈА И НЕРАЗДЈЕЛИМИЈА ТРОЈИЦИ ОТЦА И СИНА И СВЈАТАГО ДУХА НАЧАТСЈА СОЗИДОВАТИ ЦЕРКОВ СИЈА ВО ИМЈА УСПЕНИЈА ПРЕСВЈАТИЈА СЛАВНИЈА БОГОРОДИЦИ ИЖДИВЕНИЈЕМ МОНАСТИРЈА СВЈАТОУСПЕНСКАГО САВИНСКАГО И С ПОМОЖЕНИЈЕМ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИСТИЈАН В ЉЕТО ОТ СОТВОРЕНИЈА МИРА ЗСПЕ. (Ова плоча има 7 редова, а година је 7285, - од постања света; или 1777. од Рођења Христовог).

Плоча са јужне стране је означена као друга и на њој је у 10 редова уклесан овај запис:

+ НАСТОЈАНИЈЕМ И ТРУДОМ ГОСПОДИНА ДАНИЛА ЈОАННОРАЈОВИЧА АРХИМАНДРИТА САВИНСКАГО И БРАТИЈЕ ЈЕГО ЈЕРОМОНАХОВ ИСАИЈА. ВИСАРИОНА. ИНОКЕНТИЈА. ДИОНИСИЈА. НИКАНОРА ГЕРАСИМА. СИМЕОНА. ЂАКОНА СТЕФАНА – ВИ Е ИМЕНОВАНИ ГОСПОДИН АРХИМАНДРИТ СА СВОЈИМ ВО ХРИСТЈЕ БРАТИЈАМИ ЗДЈЕ НАПИСАНИМИ ПОДВИГОСЈА К ВОЗДВИЖЕНИЈУ СВЈАТАГО ХРАМА СЕГО В ЉЕТО ОТ РОЖДЕСТВА ЖЕ ПО ПЛОТИ БОГА СЛОВА – 1777+ ИНДИКТА Ї, месеца јануарија.+

Велика савинска црква је дело далматинских неимара, Корчуланина Николе Форетића и његовог земљака – протомајстора Ђурђа. Њима су помагали још тројица Корчулана: Мића, Илија и Андрија, «за радње ниже вредности». Подразумева се да су у подизању ове велелепне цркве учествовали и многи други радници, али њихова имена нису забележили у манастирској документацији, па их се зато сећамо на овај начин. У сваком случају, Савина је са великом својом црквом добила сасвим нов изглед, по мери свог медитеранског окружења, по чему је препознатљива међу свим српским манастирима. Ова црква има два звона која се још увек на старински начин (ручно) користе за сва богослужења: дневна, недељна и празнична, која се редовно у њој врше.

Трећа манастирска црква је најмања, али не и најмлађа. Она није у манастирском дворишту. Подигнута је изнад манастира (око 300 м) у шуми, на једном заравњеном брежуљку. Посвећена је св. Сави Немањићу – првом српском архиепископу. Код Бокеља постоји црквенонародно предање по којем је ову црквицу подигао св. Сава, па је по њој и Светитељу Сави цео манастир добио своје име: С А В И Н А, које часно и поносно носи већ неколико стотина година. И ова црква има звоник «на преслицу», са једним окном и једним звоном, како је у традицији овог поднебља. Иначе, то је парохијска црква у којој се служи сваке суботе за вернике који имају неког свог у Светосавинскоме гробљу. У новије време ова црквица је продужена са западне стране; уз њу је приљубљен отворени трем, «озидан у нашем веку, који почива на сводовима које подржава осам четвртастих стубова». Приступ Светосавском храму је подесан само за пешаке, а поглед са овог светог места на манастир и Боку је величанствен и незабораван.

III
КОНАК

Стари манастирски конак одавно не постоји. Међутим, његов изглед је сачуван на једној слици која се чува у манастиру. Тај стари конак имао је облик ћириличног слова Г, са два своја крила: северним и западним. Северно крило имало је «четири монашке келије са пристојнијим намештајем». У западном крилу били су «Епископска дворана и библиотека». Овај део конака је подигнут за време владиковања епископа Стефана Љубибратића, око 1725. године. Стотинак година касније надграђен је и на њему су тада отворена «велика врата и повећани прозори, а првобитне степенице споља беху уклоњене». И северни део је имао своју надградњу. Она је коначно довршена 1876. године, настојањем епископа Герасима Петрановића, а у време игумана Јоанићија Аврамовића.

Садашњи манастирски конак је једна правоугаона грађевина, са једним спратом. Озидан је од тврдог материјала, од камена и цигле, и примерен је потребама монашке обитељи. Настао је од северног крила старог конака, којем је у другој половини XX века придодат нови део са великом и отвореном терасом на спрату, испод које се налази приземни отворени аркадни ходник. Садашњи манастирски конак је врло добра спрега старог и новог медитеранског градитељства.

IV
ГРОБЉЕ

Сем поменутих цркава и конака, у ограђеној и лепо уређеној манастирској порти налази се још и гробље. Оно се простире чело олтара обе цркве, затим између њих, потом заобилази Малу цркву са њене јужне стране, па се наставља према западу све до улаза у манастир. Ово није ништа ново, ни изузетно, јер у овом поднебљу свака црква, па и она најмања, има своје гробље у непосредној близини. Ово је Савинско гробље. Оно је опште и заједничко, јер су у њему сахрањени монаси, свештеници, епископи и световњаци разних звања и занимања. Гробнице су покривене каменим плочама, а изнад њих су подигнути надгробни споменици разних облика, са занимљивим украсним додацима и предметима, ликовима и стиховима. Укратко, ово је једна стална и необична изложба под отвореним небом коју сваки посетилац манастира Савине треба да погледа.

За илустрацију овде ћемо поменути и приказати само неколико гробница са њиховим споменицима и епитафима. Тако изнад гроба епископа Герасима Петрановића, коме је Савина била летња резиденција, пише: «ЕПИСКОП ГЕРАСИМ ПЕТРАНОВИЋ НАЛАЗЕЋИ У ОВОЈ СВЕТОЈ ОБИТЕЉИ ПОД КРОВОМ ПРЕЧИСТЕ БОГОМАТЕРЕ ДУШЕВНУ РАДОСТ И УТЕХУ У ЖИВОТУ ПРИПРАВИ ОВДЈЕ ПОЧИВАЛИШТЕ СВОЈИМ КОСТИМА – 1878».

Позади Мале цркве налази се гробница највећега добротвора овога манастира, која има овај запис: « + ГРОБ ДОБРОДЈЕТЕЉА М. САВИНЕ НИКОЛЕ МУСИЋА ИЗ ПОДА». Недалеко од овог гроба почива и «калуђер ЈОСИФ ТРОПОВИЋ, учитељ бесмртног пјесника ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА, Владике Рада – Петра II Петровића Његоша.

За олтаром Велике цркве, изнад једне гробнице, «на све четири стране пирамиде», исписан је овај епитаф: «ПРИСТУПАЈУЋИ ОВОМ ГРОБУ ЗАЖЕЛИ ЛАКУ ЗЕМЉИЦУ МРТВИМА КОЈИ У ЊЕМУ ПОЧИВАЈУ».

И тако редом, од гроба до гроба, све саме поруке и поуке за нас «земнородне», који смо још увек међу живима. Оне треба да се памте и предају у наслеђе своме потомству!

V
РИЗНИЦА

Према академику Дејану Медаковићу: «Ризница манастира Савине састоји се из три веће целине које су се формирале вековима. Најпре, ту је сачуван низ предмета из некадашње ризнице манастира Милешеве. Други слој ризнице потиче из старог Тврдоша. Спојени један и други, пренесени су 1695. године у Савину и на њих се наставља онај трећи – савински. Посматрано културолошки, сви уметнички предмети који су током XVIII века сабрани у Савини тачно одражавају све оне везе које је братство манастира успоставило на разним странама света. Ови троструко извршени културни утицаји, домаћи, левантински и руски, посведочени су у манастиру Савини...» (О манастиру Савини, Сплит – 1980.).

У литератури с краја XIX и почетком XX века «манастир Савина заузима одлично мјесто међу српским манастирима са великог и знатног броја старина, које могу да послуже историку и археологу. Амо спадају: св. мошти, крстови, петохљебнице, ћивоти, дискоси, рипиде, кутије, чаше (путири), жезла, тасови, печати, панађије, кандила, свијетњаци, полијелеји, антиминси, плаштанице, омофори, појаси епитрахиљи...» Све је то мање-више побројано и објављено у нашим црквеним и световним, посебно стручним часописима и листовима. Поред тога, у њима су дати и описи појединих старина, што је свакако добро и корисно за радозналце и истраживаче. Међутим, примећено је да неки од описа нису поуздани, јер су се накнадним поређењем са оригиналима откриле бројне погрешке. Реч је о разним нетачностима и сасвим произвољним умецима! Ово запажање се, пре свега односи на старе записе и натписе, али и на описе појединих предмета из старине.

Садашња Савинска ризница-музеј је наставак и легални наследник старе ризнице. Смештена је у доњем десном крилу конака, у просторији која је за ту сврху преуређена на савремени начин. У својим орманима и витринама, и на својим полицама, у њој се чувају старине и драгоцености овог средњевековног манастира, стари и по неколико стотина година. Међу најстаријим ризничким предметима свакако је Крст св. Саве «који је израђен од кристалног стакла, опточен позлаћеним сребром и украшен са четири рубина». На његовом стопалу стоји запис: си кр/с/т стого Саве. Поменућемо и веома значајну петохљебницу, коју је према њеном запису, израдио мајстор Нешко Пролимлијековић, у Пожаревцу 1648. године, за потребе манастира Савине. У ризници се чува и велика икона св. оца Николаја из XVIII века итд.

Многи предмети првобитне Савинске ризнице заувек су нестали у великом пожару који се у манастиру догодио 21. октобра 1807. године.

Протосинђел Кирил Цвјетковић, великан православне Боке и Далмације, у својој аутобиографији описује поменути пожар овако:

«У недељу 21. октобра 1807., обноћ појави се ватра, и то озгор с крова; а ово запаленије сумњало се, да је учињено или от житеља дубровачког предјела, или от самијех Француза – тада је владао у Боци Француз – будући су била три официра у манастиру, и ту вечер нијесу дошли спавати; а кад је огањ узео мах, њихови слуге пред црквом су били и у град отишли без да што помогну или у помоћ из града кога доведу. Она част манастира, гдје су разне ствари стајале, - све то изгорје и у пепео претвори се: многа златоткана одјејанија црковна, крсти оковани, књиге от велике важности, такође много сребрних кандила, међу којима било је једно које је барило уља –аков- млетачко држало, а два от по барила... А какав је страшни вјетар ону ноћ од сјевера дувао, да околни народ није прискочио, сав би манастир изгорио». (Аутобиографија..... Биоград 1898. године).

Оно што је преостало после пожара и других недаћа изложено је у данашњој Савинској ризници и вредно је пажње сваког добронамерног посетиоца ове св. обитељи. У ствари, оно је наше «духовно благо којим се небо купује», само материјализовано стваралачким генијем свеукупног Српског народа. То савинско благо на најбољи начин репрезентује нашу свету православну веру, нашу светосавску цркву, наш црквенонародни живот и нашу хришћанску културу. Укратко, оно је путоказ, поука и порука нашој и будућим генерацијама, да би Немањини, Савини и Лазареви потомци вазда остали на њиховом крстоносном путу, на путу јеванђелском, на путу Богочовека Исуса Христа. Јер једино на томе Путу Србин (човек) може сачувати своје небоземно достојанство: спасти душу своју и задобити вечни живот у Царству Небеском!

Поред музејских драгоцености, које су изложене у ризници, има Савина и једну свету и чудотворну икону Мајке Божије, звану Савинска Богородица. Некада је та икона пребивала у Малој цркви, а у наше време она се налази у Великој савинској цркви, у близини леве певнице. Ту вредну икону, «на којој је прилозима велика цијена, побожан народ, без разлике вјере, сматра чудотворном, као и ону на острву близу Пераста.» Навешћу само један примјер, који је још већма утврдио народ у том вјеровању:

«Влада млетачка нигдје у својој области није допуштала, да православни по градовима или приморју подижу себи цркве; стога рука се Божја хтјела, док се је, на све дуге јаде дозволило, да се сазида и велика црква на Савини. Али, пошто је иста готова била, Млечићи одиста поуцкани а уз то вазда и несношљиви према православнијема, науме да је сруше до темеља. Када то зачу архимандрит савински Дабовић, одмах разасла по свој Боци позиве, да што прије људи притекну у помоћ манастиру. И збиља се од свукуда одмах ту слеже, да одбрани ову народну светињу. И жена и нејачи бијаше се ту сабрало, који сву ноћ уз калуђере у цркви молебан држаху. Около поноћа стигну двије млетачке галије, под заповједништвом капетана Ђермана, и једна смјести се таман на поглед манастиру, како ће га боље из топова сравнити до земље. Када, шта ћеш да видиш! У што би се чељаде прекрстило, наоблачи се, стаде да сијева и грми, те гром удари по сред барутане на галији млетачкој тако да се на њој не спаси ни пилићњака, који би причао Дужду у Млецима, како им би, када их посла, да руше цркве Божје. Ово чудо народ приписује поменутој икони Мајке Божје.»

(Томо К. Поповић: Манастир Савина; Котор, 1909).

VI
БИБЛИОТЕКА

Поред ризнице-музеја, манастир Савина поседује и библиотеку, у којој се чувају (и користе) многе старе и нове књиге. Библиотека је смештена у једној повећој просторији у западном крилу конака. Није отворена за ширу читалачку публику, али је зато на располагању свим истраживачима и научним радницима, као и другим љубитељима истинског образовања и знања. У њеним витринама и на полицама ускладиштено је вишевековно знање и умеће из многих области људске делатности. Све одреда то су вредне књиге и веома корисне човеку за његово знање и васпитање за његову свакодневну надградњу и, што је важније, за његово целосно усавршавање до «личне пунине», док не постане «нова твар» и док се не обуче «у новога човека сазданога по Богу у праведности и светости истине» (св. ап. Павле). То би требало да је садржина, вредност и циљ сваке књиге!

Библиотека има преко 5.000 књига: рукописаних и штампаних, старих и нових. Старих рукописаних књига има 50-так, а најстарије су из 14. века (на пример, Јеванђеље из 1375.). Затим, Октоих-петогласник из 1509. године, којега је писао Марко Требињац у Тврдошу. Тамо је и чувена Савинска крмчија, по некима «најдрагоценија књига у манастирској библиотеци». И она је највероватније из 16. века. Писана је на дебелој хартији великог формата и броји 396 листова, али се не зна ко је преписао ову књигу, ни када. Можда је и она поникла у Херцеговини, јер неко време је била својина манастира Тврдоша, а у Савину су је донели калуђери приликом поменутог пребега. Врхунски руски канониста Алексије Павлов рече да нема тог новца којим би се могла купити-платити ова ретка, стара и значајна књига.

Међу старим штампаним књигама најзначајније место заузима Буквар Његошев, писан у Русији 1692. године. Из ове књиге велики Његош се учио писмености код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, док је боравио на Топлој. И тако редом – црквене и световне књиге – али све вредне, значајне, поучне и спасоносне. У њима је све оно што је човеку «на потребу»; како да преброди ово «житејско море» и да се домогне вечног пристаништа Божјег, где је вечни мир и радост, где је вечни живот!

Савинска библиотека је први пут уређена 1893. године. Тада су ове књиге регистроване, «побиљежене у нарочити списак». После тога, још неколико пута је преуређивана. Данас је она уређена на савремен начин; урађена је и картотека по азбучнику и сродним целинама, па се потребна књига зачас пронађе.

VII
БРАТСТВО

У својој вишевековној прошлости манастир Савина је увек био мушка монашка обитељ. Такав је и данас. Високопреосвећени митрополит АМФИЛОХИЈЕ повукао је добар и мудар (далекосежан) потез у својој Црногорско-приморској митрополији када је 1993. године упражњену Савину поверио зрелом, мудром и искусном свештеномонаху – архимандриту оцу ЈУСТИНУ Тасићу, који се пре тога 30-ак година калио и учио калуђерском животу на вазда немирном тлу косовско-метохијском. Тамо га је «открио» наш уважени и познати психијатар проф. Владета Јеротић и о њему у «похвалну слову» написао и ово: «Рођен 1936. године у Добруну (код Вишеграда), од малих ногу калуђер... Израстао попут грмља, хармоничног телесног састава, можда лако прегојен, дочекујући и испраћајући госте на столетним вратима Дечана и Савине, отац Јустин ми је увек деловао као непоколебив чувар свега у српском православљу и светосављу што га краси, све од времена Ћирила и Методија до данас. Благо осмехнут, без трунке позе, срдачан и гостољубив према свакоме...» («Разговори са православним духовницима», друго допуњено издање; «Борислав Станковић», Врање 1995.).

Јеротићевој похвали придружујемо и наше добре жеље: да нам отац Јустин поживи на многаја љета, заједно са својом младом и орном братијом, монасима Епифанијем и Савом, и искушеницима Миланом, Зораном, Жељком, Небојшом... Уз добре жеље иде и наша разложна нада: да ће садашње Савинско братство остати верни и доследни чувар светог Православља и свеколике друге српске светосавске духовности и традиције, до свог последњег издисаја, како су то чинили Савински калуђери у прошлим временима. Дај Боже, да тако и буде!

VIII
БОГОСЛУЖЕЊА

Спаситељеве речи: «Не може се град сакрити кад на гори стоји» (Мт. 5,14), могу се применити и на манастир Савину. Иако у њеном окружењу има много цркава, па и манастира, само је Савина једна, без премца. Зато је за свакога Бокеља и путника-намерника незаобилазна; у њу навраћају сви: верници и неверници, и иноверци, и пословни људи, и странци, и туристи... Стога је њена улазна капија отворена од раног јутра до касно у ноћ! У њеном дворишту, цркви, конаку и на гробљу у свако доба дана можете срести посетиоце разних занимања и потреба. У овим смутним временима многи у Савину долазе ради духовних разговора и поуке, као и ради разних црквених обреда: крштења, венчања, и нарочито ради св. Тајне исповести, по чему је овај манастир на најбољем гласу!

Све ове и многе друге духовне услуге за сада спретно и стручно обавља старешина манастира – отац Јустин, јер је само он у свештеномонашком чину (архимандрит). Он све своје дужности обавља савесно, са пуно стрпљења и искуства. Али савремени свет живи по својим сатницама, па сходно томе, од својих свештеника захтева да своје обреде врше тачно и у заказано време, што није увек изводљиво и поред најбоље воље свештенослужитеља. Баш из тих разлога добро би било да Савина има барем још једног свештеномонаха. Ова потреба посебно долази до свог изражаја у летњим месецима, у јеку туристичке сезоне и време годишњих одмора, када су посете овом нашем манастиру тако рећи непрекидне. Са још једним јеромонахом Светосавинска братија би била потпунија, и још би боље извршавала своје, посебно богослужбене дужности и обавезе.

Иначе, у Савини се редовна богослужења обављају као и у другим нашим манастирима; то су свакодневна, недељна и празнична богослужења. Свако од тих богослужења има своју сатницу.

Јутарња служба сваког радног дана почиње у 06 часова, а вечерње богослужење у 18 часова.

Уочи недеље и празника – бденије је у 18 часова, а Света Литургија увек у 09 часова.

То је сатница за редовна богослужења, која има и неколико својих изузетака: Божић, Васкрс, Прва седмица ускршњега поста..., али и за та богослужења постоји утврђено време, сагласно са традицијом и потребама благочестивог народа бокељског.

А што се тиче ванредних богослужења, разних обреда и духовних разговора, ако је икако могуће, пожељно је да се верник најпре најави (лично или телефоном), ради договора.

IX
ЕКОНОМИЈА

Садашња Савинска економија није велика, као што је била у прошлим временима све до свршетка Другог светског рата. Тада су се догодиле велике промене у свету, па и у нашој отаџбини. У том постратном времену, по добро познатом комунистичком еко-сценарију, нова држава је и овом српском манастиру (као и другим) одузела (бесправно узела) многа његова непокретна добра: шуму, ливаде, зграде... Оставила му је тек толико да не падне другоме на терет; да се може сам одржати у новој животној стварности, али без могућности да поврати своје историјско значење на пређашњи углед у српском народу и међу својим Бокељима. Тако је Савина таворила (као и други наши манастири) свих протеклих 50-ак година у социјалистичкој Југославији. Међутим, ни данас пред крај XX века, када су се друштвено-политичке прилике у много чему промениле, материјално стање Савине није ни веће ни боље. Али и ово мало, што овај древни манастир сада поседује, у добрим је рукама, па се намернику чини да у манастиру има свега довољно; свега што је од насушне потребе да скромно братство људски и богоугодно проживи свој калуђерски век.

Светосавинци су вредно и сложно братство. Уз то, они су и скромни, па је сасвим видљив помак у њиховом материјалном пословању у поређењу са претходним временом. Од једне године до друге, овде се стално понешто обнавља и побољшава, захваљујући највише мудром и искусном еко-неимару архимандриту Јустину – старешини ове св. Обитељи, али и његовим младим и послушним сажитељима и сатрудницима на овој њиви Господњој и Српској.

Нека Пресвета Богородица и наш Свети Сава, чувари и заштитници Светосавинске обитељи, буду вазда њој на помоћ и шчедри дародавци свих насушних потреба и добара, као што су то и до сада били!

Прото САВО РАЂЕНОВИЋ
X
САВИНСКИ СПОМЕНИК

Бока, као и сви крајеви наше отаџбине, насељени српским живљем, била је у току светског рата позорницом крвавих сцена, које су аустро-мађарске власти над њеним становништвом немилосрдно изводиле. Синови њени, познати из прошлости као ватрени поборници своје завјетне мисли и «заточници мријет навикнути» за све оно што им је свето, достојно су све то издржали и без роптања полазили у смрт, увјерени да се тим путем најсигурније долази до потпуног васкрснућа. Свјесни тога, часно су извршили своју свијетлу историјску улогу, која им је у овом страшном времену људског покоља била намијењена.

Када је пропала Монархија (Аустроугарска) навијестила рат осветницима Косова и Сливнице, сви су се честити Бокељи нашли спремни, да пођу у смрт за праведну ствар... Многи ступише као добровољци у редове јуначке српске војске, а многи допадоше на дому тешких мука, само за то, што су српски мислили и осјећали. На стотине њих било је позатварано, а на стотине, што осуђено на доживотну робију, а што на најсвирепији начин стријељано. За читаво вријеме рата Бока је била војничким логором и поприштем најстрашнијих злочина разјарене аустро-мађарске солдатеске. Тада јуначки падоше под куршумима крвожедног непријатеља као невине жртве и овјенчаше се ореолом вјечне славе сљедећи наши хероји-мученици: Нико Радановић, из Грбља; Филип Хаџија, из Оребића; Милан Срзентић, из Паштровића; Перо Радовић, из Невесиња; Иво Поповић, учитељ из Спича; Васо Милишић, из Дубровника; Јован Лазић, из Книна; Нико Пејовић, из Његуша; Марко Радановић, из Грбља; Иво Поповић, из Грбља; Јово Вукшић, из Грбља; Саво Анђус, из Паштровића; Лазар Срзентић, из Паштровића; Крсто Вуковић, из Паштровића; Ђуро Зеновић, из Паштровића; Марко Калаштро, из Паштровића; Нико Павловић, из Паштровића; Мило Митровић, из Паштровића и Стјепо Зец, из Спича.

Сви они јуначки умријеше, да вјечно живе у успомени будућих нараштаја. Из љубави и захвалности на њиховом мученичком подвигу благодарно потомство сазидало је године 1924. код чувеног манастира Савине заједничку гробницу и у њој на најсвечанији начин положило посмртне остатке њихове, који су дотле лежали разбацани по многим крајевима Боке. Над гробницом подигнут је уједно и камен-споменик, који се у облику пирамиде високо издиже у густој шуми стољетних храстова. На њему су поред споменутих имена исписани и ови значајни стихови ловћенског генија: «Луча ће се вјечно призирати на гробове ваше освештане».

... Савински споменик једна је од највећих драгоцјености јуначке Боке, те невјесте Јадрана, коју је Свемогући украсио највећим љепотама...

(У изводима преузето из: СПОМЕНИЦА манастира Савине – 1030-1930; уредио о. Јеротеј Петковић; 1930.).

ДОДАТАК:

Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије:
ЗАВЈЕТ ПРЕЧИСТОЈ ДЈЕВИ САВИНСКОЈ

Пречиста Дјево Савинска
милолика
чистота Твога ока
и цијеломудрије лика
души ми враћа вид
и обнавља стид
Пред Сином Твојим
Јединородним
предвјечно од Оца
дјевствено рођеним
од Тебе, неневјесне,
изњедреним
у времену
да нам Сунце
вјечног дјевичанства
бљесне
јављањем и зовом
Тајне небесне.
Свезлатне дубине
Твоје
у мени покајну
тугу роје
што се претаче
у сузу и крик:
пред Тобом клечим
покајник
обнављам завјет
да неће више авет
лицемјерја и лажи
одводити ме
у мрак небитија.
Избриши, Непорочна,
у мени
сјећање на трен и прах
и даруј
да дјевичанске Свељубави
дах Христа Спаса
сагори у срцу мом
коров
гњилог привида
да се душа извида
цјеломудријем
и окрилати
попут Гаврила
благовјесника Твога
Огњем Духа Светога
небеском росом
Купине Неопаливе.

Манастир Савина, 1992.

Преузето из књиге: Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије: У ЈАГЊЕТУ ЈЕ СПАС; Требиње 1996. године, стр. 93/94.

Никола Д. Велимировић (Владика Николај)
ОПИС МАНАСТИРСКЕ СЛАВЕ У САВИНИ С ПОЧЕТКА XX ВЕКА

Крсно име у манастиру Савини јесте Успеније св. Богоматере. На недељу дана раније почеле су припреме у манастиру за славу. Једнога дана кад се црква изнутра чистила и уређивала беше из ње изнето у двориште све што се изнети може. Не зна човек чему би приписао већу вредност, не зна шта је драгоценије: златни крстови или сребрна кандила, китњасти и скупоцени полилеји, уметнички оковане књиге, чираци, барјаци, златно посуђе итд. Стајао сам дуго и посматрао ово неоцењено благо, које побожни Приморци драговољно приложише храму Св. Госпође.

(. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .)

Неколико Бокеља успремаху по дворишту манастирском; по целој владичиној дубрави намештаху се фењери са тробојним изгледом. По зиду около манастира беше поређано тма светиљки.

... Из калуђерских ћелија све је изнето, јер се и оне перу и уређују.

... Сам сам себи уображавао дивоту светковине за коју се толике припреме чињаху...

Најзад дође и дан уочи Госпође. Изгледаше, да ће да се промени време. Облаци се небом прогоњаху, а оморина беше страшна. Скоро два месеца беше прошло од кад киша није оросила земљу...

Како овогодишња суша беше створила невесело расположење у приморском свету, иако је све жељно очекивало кишу и вапило за њом, ипак комешање облака уочи Госпође не промени ни мало расположење...

Припреме се на Савини довршаваху. Продавци јестива и пића направили беху у неколико упоредних редова дрвене шатре или шаторе од платна тако, да из далека све то посматрано даваше изглед какве касабе или војног логора...

Најзад забрујаше звона у манастиру. Време беше за вечерњу службу. Као на команду из свих домова поче гомилама излазити свет, који је одавно спреман био, само чекаше знак звона. Ја стајах крај мора и бејах се загледао у једну барку, на којој рибари ловљаху рибу... Но кад чух глас звона, на мах се и сам придружих једној гомили мојих познаника, који се беху упутили к манастиру. Народа беше већ препуно кад ми дођосмо... За певницом је певао настојатељ (старешина манастира, прим. х.-Н.) и богослови из Задра. Преосвећени увек и сам узима учешћа у одговарању у служби; он је сав удубљен у молитву и у свети чин богослужења, које обично цело одстоји...

Око доњих стубова стајаху са погнутим главама и изразом највећег страхопоштовања и побожности људи у богатом херцеговачком руху... Како су дични ови кршни Херцеговци! На лицу им се може прочитати израз тихе среће и блаженства, као на јагњету... Око њих стајаху Бокељи, свечани и поносни како их је већ бог створио... Десну страну од уласка па све до владичина стола заузимаше женски свет. Без кокетности... смерно стајаху оне, са оличеном истинском побожношћу на лицу. Ја мислим, да на земљи ништа не може улити у душу човечју, толико светога решпекта колико побожна женска, кад се Богу моли. Нити има врлине, која женској толико приличи, као побожност. Задубљен у посматрање овога света и размишљање о његовој судбини, нисам ни осетио кад се вечерња служба сврши...

После вечерње, као што обично бива и после свакога свечанијег богослужења у манастиру, многи признатији и виђенији од присутних свратише у манастирску трпезарију. Ту би се увек, као и овог пута, водили на дуго и нашироко дискути о најразноврснијим предметима... Њихови разговори о школи, цркви, о политици, економији, о народностима итд. Разговори који се воде са пуно познавања ствари, без огорчености и пристрашћа, без личног истицања и самохвалисања – карактерише их као људе особите углађености и питомости... Наравно, да је се на поселима у манастиру вазда давно манифествовало гостољубље браће калуђера. На сто би се изнели најлепши приморски деликатеси: поморанџе, лимунови, грожђе, вино, марашино итд...

Полако наступаше ноћ. У дворишту манастира запалише се многи лучеви. Ту беху за вечеру поседали Херцеговци, који су манастиру на конак дошли... Поседали беху сви за сто пред станом калуђерским. Преосвећени Герасим (Петрановић, прим. х.-Н.) пришао је свакоме на по се и по неколико речи проговорио, онда их благословио и – он собом почео им раздавати вечеру, коју је манастирска послуга доносила из кухиње. И то је по неком старом обичају који се не сме кршити...

Преосвећени је и сам учествовао у разговору, поред све своје ужурбаности, да стигне свуда око трпезе и разда јело. Причао је он своје неке интересантне доживљаје. Херцеговци су га слушали са особитом пажњом и поштовањем. Јеловник је сав исцрпљен, који, ако није био раскошан, био је скроман и довољан. Пиринач (ориз), лук (чипула) и риба, а по том воће и вино, цео је његов садржај. Задовољни су били Херцеговци, а задовољни и ми, који смо гледали њихово задовољство.

Утруђени владика поздравио је се са свима и отишао да отпочива... По том се опростим с калуђерима и идем и ја пут моје лепе Мељине...

Освануо је диван дан. Први зраци сунца помаљаху се иза бокељских брда и падаху у море... Сиђем из стана и дођем на обалу, где је стајао мој мали чунић, који сам узео под кирију, како сам дошао на море. Седнем на њега и отиснем се подаље од обале...

Ено Савине! У сред горе кипариса и маслине бели се манастир као лабуд. Но данас је он у празничном руху: сав окићен српским тробојкама. Није то једна, две, пет, десет, колико се обично код нас и ставља у оваквим приликама, него је просто сав одевен у многобројне тробојне заставе, које се не дају пребројати...

Ни мало се не треба чудити, што је манастир тако окићен народним тробојкама. Манастир Савина је центар српског народног живота у Боци, а опет Велика Госпођа само једанпут у години долази. Па баш ако у том кићењу има мало и сујете, па и пркоса, не чини ништа!

Било је већ сунце високо одскочило, а врућина почела одолевати, кад сам моју барку притерао обали и у друштву мојих колега упутио се к манастиру на јутрење... Света је било препуно. Пошто се јутрење сврши изиђемо и, разуме се, упутимо се на позив настојатеља у трпезарију на каву и ракију. Но поред тога, ту смо требали по ранијем договору, да се скупимо и сачекамо, па да заједно идемо на пристаниште у Нови, да дочекамо Србе Дубровчане.

Тачно у 9 часова, кад је брод требао доћи били смо на обали код пристаништа. Мноштво народа беше се упарадило у један дуги шпалир. Све очи беху управљене у пучину морску, на страну, одакле је се требао брод појавити. Чим је се он помолио (појавио) наста дуготрајно махање марама са обадве стране. При уласку у пристаниште српска дубровачка музика интонирала је у свему Приморју омиљену химну кнеза Николе: «Онам' онамо...» Усклици нас на обали: «Живели!» разлегаху се... Пароброд се устави. Мост се стави и Дубровчани почеше излазити. Боже, што цео српски народ где год га има није присутан сада овом величанственом моменту, када се братске груди спојише, братске руке око врата склопише, кад се браћа љубљаху и сузе радости прољеваху?! Што није овде... да му се уреже у памети поука, какву никада из књига научити не може!

Познато је, да су Срби Дубровчани католичке вере, но изгледа да баш та разноликост у вери под притиском једнаке судбине јаче и силније спаја и везује Србе у Приморју. Има Срба католика и у Херцег-Новоме, али њихово је родољубље изврсно и ненадмашно. У свакој хуманој или родољубивој акцији српској они су најбољи помагачи, а често пута вође и покретачи у многим подузећима корисним за свој народ. Они су у непрекидној дружби са православнима, долазе у манастир; разговори су им вазда прожети дубоким патриотизмом; они изражавају бол због недаћа српских и огорчење противу угњетача народа српскога. Гледао сам их у манастиру на служби, кад певају за певницама, и после, кад хитају пред православног владику да од њега свети благослов приме. Ја сам се томе детињски радовао, па баш и као богослов... овакву верску толерантност одобравао...

Журили смо к манастиру... Напред је се лепршао стег негдашње дубровачке републике и упоредо са њим српска тробојница. Музика праћена громогласном песмом народа свирала је српске народне песме. Гора је шуштала, а море се лако таласало... Пред нама је лежао Ловћен, поносити и седи старац, који нас је поносно посматрао. Сви смо га гледали и из свију грла као на команду одјекну песма: «Онам' онамо...!»

После четврт часа били смо пред манастиром. Литургија беше отпочета. Са свију нас кипио је зној... Света је се већ било скупило тако много, да смо ми с тешком муком могли проћи кроз капију у двориште манастирско. Над капијом беше истакнута велика табла, на којој су крупним словима стајале написане речи:

Покушавао сам неколико пута да уђем у храм, но узалуд. Најзад с великим трудом успем, те дођем до леве певнице. Преосвећени Герасим у скупоценом орнату служио је уз припомоћ и садејство многих свештеника оба реда. За певницама су појали српски православни богослови из Задра. Милина их је погледати. Сви униформисани у црне дуге одеће, они су стајали смерно и сложно појали одговарања. Народ је стајао збијен у једну јединствену масу... Мене је задивила примерна тишина пред храмом, која је била иста као и унутра у храму, тако да су и они напољу јасно могли чути возгласе и све друго, и крстити се у један мах са нама који смо били унутра. Пажњу моју од свега тога одврати један ванредни чин црквени. Владика посвећиваше једнога свештеника у чин протојереја. Кад је дошао ред да се пева «причастен» испео је се нови прота на амвон, да проповеда. Природно, неусиљено, јасно и убедљиво говорио је он... Силан утисак оставила је реч његова на душу свих слушалаца. Ја је се још и данас радо сећам...

После службе божје свет се разишао на ручак, неко у Нови, неко својим познаницима и пријатељима у оближња села: Савину, Мељину, Зеленику... у хлад под борове и маслине, а неки најзад, међу којима сам имао част бити и ја, позвати су раније и тада задржати у манастиру на обеду. Нови прота позвао нас је «на пиво». Отац настојатељ ме је упознао са присутним свештеницима и мојим милим колегама, српским богословима из Задра... Није дуго трајало а калуђери нас позваше у трпезарију, где је све било спремљено и уређено. У зачељу је сео преосвећени владика, а по том по реду остали. Близу 30 особа било је на ручку... Ове године Велика Госпођа дошла је по календару у Петак, те су за тај дан и спремана посна јела. Но то није сметало да ручак буде изврстан, пошто је у јеловнику био заступљен велики и одличан избор морских риба. Важнија ствар од јеловника за овим ручком то су разговори и здравице које су се чуле.

Нови прота Марко устао је и у име свештенства захвалио се Преосвећеном Герасиму на очинском и ревносном старању за православну цркву и свештенство њено. Лично за себе захваљује на унапређењу и одликовању. Потом је узео реч владика па је дуго и дуго учио, саветовао... И један од богослова говорио је лепо, заносним поетским тоном. Потом је говорио и настојатељ манастира протођакон владичин, и др. Осећао сам потребу да и сам изразим своје осећање тога момента. Устао сам и рекао (поред осталог): «Рећи ћу мојим земљацима у слободној Шумадији, видео сам једног српског владику, који је прави посленик Христов, српске свештенике, узорите пастире и родољубе, познао један племенити народ праве српске крви, народ који живи тамо где море шуми и лепше сунце греје, народ који нас љуби душом и срцем и који је веома заслужан, да се и ми њега сећамо од сада више него до сад». Изгледало је, да су их моје речи узбудиле, те је више њих прилазило и са мном се руковало. Пречасни прота Марко одговорио ми је врло речито: «Поздрави, вели, нашу браћу у Шумадији и реци им, да ми истрајно и будно стојимо овде на мртвој стражи, да неустрашиво бранимо своју свету веру и име српско од туђинског насртаја! Поздрави их братским поздравом и увери их, да свако добро и срећа ваша чини и нас срећним, као што и свака недаћа ваша налази болни одјек у души свију нас!» Све су ове речи израз праве и суште истине... Пречасни отац Марко није ни за длаку увеличао оно што је исказао. Хвала му!

Наше је друштво наставило пити вино, пошто је се Преосвећени удаљи у своје одаје. Разговори постајаху одрешитији, а песма се је једна за другом хорила... Пред владичиним станом стајали су музиканти Дубровчани и непрестано свирали. Густа гомила народа стајала је збијена около њих и слушала. У овом крају има свега две српске музике у Котору и Дубровнику...

Кад изађосмо из манастирског дворишта угледасмо пред капијом два реда убожјака, поређаних с обе стране пута. Неколико њих дивно певаху уз гусле, а око њих се маса света тискаше, да боље чује. Застали смо и ми код једног и слушали. Ја сам уопште љубитељ певања уз гусле, но гусле су ми већма омилеле од онда, од како ми се дала прилика, најпре на Цетињу, а позније и на више места у Приморју, да слушам изврсне вештаке у овом послу. Заиста нико тако лепо не уме гудити ни певати као гуслари Црногорци и Приморци...

Шетали смо горњом терасом, што води поред дубраве, одакле се цела раван испред манастира може прегледати. Непрегледна маса народа која је се одатле видела представљала је најшаренији мозаик... Наши Приморци су најлепши сој људи. Милина их је погледати, како су сви одрасли, развијени, лепа и поносна лика, питома и доброћудна изгледа. Па још у оном старом српском кићеном и богатом руху! На ногама обучени у беле доколенице или чизме, па плаве чохане везене чакшире; на прсима прекрштени џемадан од црвене чохе, златом навезен, а по њему златне или сребрне токе; на плећима зелена долама, такође везена и искићена; па пас (појас) свилени преко силава, за којима је некада блистао ханџар и двије даницкиње, које је влада аустријска ставила у својим оружаним магацинима «у стање покоја»; мала капа бокељска слична је црногорској, само што место писмена Н.I. стоји обично срмом навезен српски грб, звезда или само тробојка.

У сред овог крупног и богато одевеног народа, ја сам себи уображавао, као да сам на неком старом српском властелинском сабору за време наше славе и величине под царевима! И тим слатким уображењем ја бих се волео дуго заносити и успављивати сањајући цара у Призрену, патријарха у Пећи и Марка у Прилепу, да ме аустријски барјак на капији манастира, обријани црни папини и оружани царски војници... не опоменуше на другачију садашњост, на невеселу стварност. Само ме срце заболи кад помислим, да овај дични, овај добри и племенити народ, кога је Бог богато украсио најлепшим особинама, нема једнога највећега блага на овоме свету – нема слободе.

Звона на манастиру зазвонише. Време беше вечерњу и литији, која је заказана за 5 сати по подне... Музика преста и кола се пустише... Опет иста слика смирености и скрушености!

По вечерњу наста литија (свечана поворка верних са свештенством и црквеним барјацима до неког освештаног и значајног места). Владика у орнату, и с крстом у руци, многобројни свештеници, богослови у стихарима иђаху напред певајући тропар Успенију, а за њима једноставна маса света. Пред свима се виђаху неколико поносних Бокеља, носећи китњасте црквене барјаке... Католици беху измешани са православнима. Све је то било прожето једним истим узвишеним усхићењем. Владика је на обе стране благосиљао крстом побожну паству своју, која стајаше погнутих глава. Пошто се три пут обишао храм, онда по обичају литија се упути дубрави ван порте манастирске. И у сред дивне дубраве, у овом дивном природном храму, захорише се похвале Светој Девојци. Звона су непрекидно брујала... Владика с напором стајаше, јер толики ход и стајање беху сувишни за његове 84 године...

После свршеног молебствија у дубрави полако и тихо литија се обрте натраг к манастиру.

У малој цркви манастира, која је од овога много старија (подигнута 1030; прим. х.-Н.), побожни свет цео дан врвео, да целива икону и да се миром помаже. Крај аналоња стајао је непомично ваздуги дан један од браће калуђера и миросао Хришћане, који би потом заређали целивати иконе. Свак би се највише задржао пред ликом Пресвете Богородице. То је икона велика и необично украшена. Под јаким стаклетом виде се многобројне драгоцености, тако, да се само глава Свете Деве и Спаситеља са ореолима могу видети, друго је све претрпано до дна иконе. Ту су безбројни златни крстићи, бројанице, прстење, минђуше, бисерни низови, ђердани, медалиони, бразлетне, дијамантске игле, велики метални новци, ордени, ланци, гривне – све то од најскупљих метала. Људи рачунају да је вредност свега овога накита огромна. Све је то добијено добровољно од побожна света или разним завештањима. Све је то израз превелике благодарности за милости, које је Света Госпођа показала према онима, који су када у каквом искушењу били. Свет је стајао и посматрао. У богатству овога лика Мајке Божје гледао је он богатство милости Њене.

После богослужења народ, утешен и окрепљен молитвом, наставио је весеље, музика је отпочела свирати, а кола се заталасала изнова...

Опет сам шетао кроз густу и шарену масу. Свет беше налегао оним многим продавницама... по нешто да купи као успомену на свечани дан у манастиру, или нешто чиме би своје на дому обрадовао. Зауставио сам се да посматрам игру. Она ме је на свима саборима приморским највише интересовала због своје оригиналности. Мање се игра уз свирку, а махом се пева и игра заједно, или се најпре пева из кола, па тек после песме нагло и брзо игра... Највише се гледалаца беше окупило око неких Херцеговаца, који играху. Њихова је игра најзанимљивија...

Мрак је био покрио земљу. Но не, око манастира није био мрак, него баш као у по дана. Стотине фењера и светиљки, поређаних по бедему око манастира и дубрави обасјаваху целу околину. Поче се бацати ватромет. Све је стајало и немо посматрало чаробну слику разнобојне ватромети... Пред самим манастиром паљаше се бенгалска ватра, чији бојени пламен обасјаваше целу гомилу народа, цело двориште и околне гробне споменике и свему даваше неки свечан мистичан изглед. На другој страни сипаху се млазеви светлости у три српске народне боје. Није мало, него скоро два сата трајао је ватромет и осветљење. За све то време музика је бурно свирала. Око 10 часова кренули су се Дубровчани да иду са музиком... Они су испраћени са: «Збогом! Срећан пут! Живели!» Но игра још дуго није престала... Свет се мало по мало сав разишао... Ја се опростих с калуђерима и пођох својој Мељини. На небу су звезде трепериле, а тишина је се поново зацарила у манастиру...

(Пренето у изводима из књиге: УСПОМЕНЕ ИЗ БОКЕ, Херцег-Нови 1994.)

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Протосинђел Никодим Ђураков рођен је 1933. године у Силбашу, у Бачкој. На крштењу је добио име Никола. Године 1952. завршио је Призренску богословију, а 1957. Православни богословски факултет у Београду. Замонашио се у манастиру Раковици код Београда 1960. године.

Читавих четврт века, од 1960. до 1984. године, борави у Призренској богословији као њен суплент, професор, и последњих 10 година као ректор. Школске 1963/64. похађа постдипломске студије у Енглеској; 1967. године положио је професорски испит из системског богословља.

Од 1984. до пензионисања, 1995. године обитава у бачким манастирима: Бођану, Ковиљу и Сомбору.

Протеклих година сарађивао је у свим нашим црквеним листовима и часописима.

Као поклоник Гроба Господњег добио је назив хаџија.

О Аранђеловдану 1995. повукао се у манастир Св. Романа, код Крушевца.

// Пројекат Растко - Бока / Духовност //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.