Др. Горан З. Комар: Планинска села Драчевице под влашћу Венеције

Катастар из 1704. године (Badoer-ov)^[134]

Објављивање овога за прошлост Новога необично важног изворника, од стране др Глигора Станојевића, представља најкрупнији корак, начињен до данас, за формирање чврсте подлоге за демографска изучавања Драчевице по влашћу Венеције. Ова земљишна књига свакако надилази богатством података које пружа о становништву Новога и околине, и територијалне оквире сјеверозападне Боке и хронолошке оквире управе Републике Светог Марка овим дијелом бокешког залива, пружајући могућност за компарирање података у домену истраживања популације овога простора са другим изворницима у оквиру региона, а можда, у будућности, и околних региона.

У уводним ријечима своме великом дјелу, др Г. Станојевић каже како су Млечани одмах по заузећу Новога приступили подјели турских земаља:"већ почетком октобра 1687. године израда катастра новског краја повјерена је Vicencu Scuri који је међу првима добио земљу. Тај катастар по свој прилици није никада ни започет или му се загубио сваки траг".^[135] Како ће се касније видјети, генерални провидур Далмације и Албаније и побједник под Новим, Gerolamo Corner, неколико дана по заузећу Новога издаје декрет о оснивању земљишног катастра који је израдио Giovani Francesco Barbiera. Сам Цорнер још 9. октобра поставља мјерача Calegri-a а за управитеља катастарских послова Vicencu Scurlu.^[136] Немамо разлога да не вјерујемо да је управо земљишна књига из 1690. године која се чува у новском архиву, онај први катастар чију је израду наредио генерални провидур. Да ли је др Г. Станојевић одбацио ову књигу као непотпуну у смислу да не посједује све елементе комплетне земљишне књиге, или напросто за њу није знао, то не можемо са сигурношћу утврдити, но овај истраживач и земљишнукњигу из 1702. године оцјењује као непотпуну јер не прелази карактер прикупљања и сређивања података. Извјесно је да је катастар из 1704. године пуно комплетнији и важнији за изучавање становништва региона, али ваља скренути пажњу на недовољност проматрања и оцјењивања вриједности земљишне књиге из 1690. године као појединачног изворника и опасност од пренебрегавања факта да је ова књига закључена у 1690. години, а то је доба у којему ће, према традицији, извјесни миграторни замах ка Драчевици тек услиједити. Зато је њена важност, као компаративног извора, готово неоцјењива.

Бадоеров катастар радила су двојица мјерника: Agostini и Rossi. До средине децембра 1704, довршено је премјеравање земљишта, попис млинова, ваљавица и процјена плаћања пореза на њих. Последња формалност на катастру је довршена 2 2. јануара 1705. године^[137] Катастар се назива Бадоеров по которском провидуру Фериго Бадоер-у, за чије је управе Боком и довршен.

Међу најзначајнијим питањима за наше занимање овдје, биће једна необичност која се уочава у земљишној књизи из 1704. године, а тиче се оцртавања привилегованог слоја становништва Драчевице. Наиме, захваљујући једној важној новини коју уноси Бадоеров катастар, а то јe ознака "n. h" (= nuovo habitante) види се да највећи број земљопосједника који посједује најзначајније површине земље бива укључен уз ознаку "n. h", дакле као нови становници. Г. Станојевић је, посве хипотетички, вјеровао да се ова ознака односи на досељене послије Карловачког мира (1699), но земљишна књига из 1690. годинепружа нам могућност да установимо како велики број ових земљопосједника стоји у Драчевици четрнаест година прије довршавања Бадоеровог катастра, и наравно, прије часа који породична традиција највећег броја драчевичких родова маркира као час досељења: 1692/93. годину! И ова чињеница говори у прилог тези о поступности одилажења херцеговачких породица које одлучују прећи у Боку Которску и озбиљности отпора прелажењу на територију Венеције - херцеговачки Срби своје ће крајеве у Требињу и Попову напуштати колебљиво, никако сви из куће, и могуће, само ће успостављати континуитет живљења у доброј традицији својега херцеговачког завичаја којему Драчевица бијаше највише исходиште. Ова је земља живјела од трговачког транзита више него ма који динарски крај, а сретнаоколност могућности задобијања посједа у Драчевици биће искоришћена пуном одлучношћу за проширење обрта на морску обалу млетачке Албаније.

Разматрањем свих аспеката привилегијалног питања у Драчевици на измаку 17. вијека доћи ће се до увјерења о времену најкрупнијег прилива српског становништва у новски крај, које ће се помјерати од прве године по заузећу Новога, како обавјештава традиција, ка години Карловачког мира. У том смислу Бадоеров катастар пружа најширу подлогу за расвјетљавање привилегијалног питања у Топаљском заливу у раздобљу између два велика рата. Крај имена бројних главара стоји ознака "nuovo habitante". Крупнији покрети херцеговачког становништва нису се могли извести без судјеловања главарског слоја. У првим годинама по заузећу Новога у Драчевицу стижу у Боку поједини чланови породица и родова, а потом, остаци који ће послије у Боки формирати класичне родовске агрегате везане уз сеоске одломке и засеоке, наравно, уз затечено старинарско становништво.

На крају, да начинимо преглед искључиво нових становника које маркира земљишна књига из 1704. године ("н. х") како би их, презименом, потражили у старој књизи из 1690. Резултат је неочекиван. Као нови становници укључени су:

Cameno:

Дакле, 35, 7% власника земље у селу Камено уз чије име у земљишној књизи из 1704. године стоји ознака "nuovo habitante", као родови или породице стоје и у књизи из 1690. године.

Mocrine:

У селу Мокрине, 40% власника земље из 1704. године стоји као породица или род и у земљишној књизи из 1690. године.

Sliebi:

У Жлијебима 30% власника земље из 1704. године, препознајемо у презименима власника из 1690. године.

Тврдње неких наших истраживача да се ова ознака у катастру 1704. године односи на новодосељене, дакле послије Карловачког мира, мора се одбацити као хипотетичка. Ово је веома значајно учешће власника земље у катастру из 1690. године, Може се претпоставити да је њихово учешће и веће, јер се у земљишне књиге уписивало, умногоме, именом оца, па је тачна идентификација немогућа. Не постоји ни један разлог да се сумња да је земља у ових четрнаест година чврсто у посједу породичном и родовском, сходно темељима организовања и градње српскога друштва у селу, нарочито планинском селу. Још нешто је важно уочити. Оваква ситуација говори за сукцесивност напуштања херцеговачких домова.

Надаље, необично је важно питање које се мора поставити: када су и да ли су у Драчевицу уопште досељени остали родови који у земљишној књизи из 1704. године, не носе ознаку "ново досељени"? Ми напросто морамо водити рачуна о нередовности прилика у поратно вријеме и извјесној неправичности у додјељивању и расподјели земље која односи дио драчевићког становништва натраг у Херцеговину, на самом почетку 18. вијека. Титулисање "нових становника" пружа могућност оцртавањапривилегованог слоја који ужива реалне заслуге за Венецију и чије титуле одражавају пуну одмјереност у изражавању захвалности Републике Светог Марка. Херцеговци су колебљиво напуштали своје крајеве.

Веома озбиљно питање је и питање кметског односа. Који се родови крију у броју кметова које земљишна књига из 1690. године биљежи уз рубрику "Anime"? Биће занимљиво видјети из антропонимије старог херцеговачког становништва, широких области бокешке и дубровачке континенталне полеђине, из којих се регрутује покренуто становништво на концу 17. вијека, стоји ли у каквој корелацији са антропонимијом Драчевице тога времена. Изнова, морамо се вратити првом млетачком катастру Херцег-Новога и погледати фондове које пружа овај изворник, тим прије што се међу овим именимамора налазити имена оног аутохтоног бокешког становништва које Морејски рат затиче у његовом крају. У томе циљу погледаћемо најприје рад др А. Пеца у којему се расправља о односу говора Дубровника са сусједним говорима, према њиховој антропонимији.^[138] Најприје се пружа херцеговачких имена из предтурског периода. Затим, из дјела др Десанке Ковачевић Којић и Марка Веге даје имена Дубровника до 15. вијека^[139] Коначно, аутор даје антропонима из Боке у назначеном периоду,^[140] и закључује да стоји добра корелација између антропонимије Дубровника и Боке на једној страни и херцеговачке антропонимије из предтурског периода.

Посве је сигурно, како ће се видјети, да је антропонимија простора сјверозападног басена Боке на измаку 17. вијека, претрпјела одређене измјене у односу на антропонимију Херцеговине предтурског периода, како то установљава др А. Пецо за град Дубровник. Сасвим је могуће да измјене антропонима доживљава становништво које мигрира и настањује се у заливу, но ваља водити рачуна и о могућности измјене имена аутохтоног становништва залива под утицајем мигрантског слоја који је у Боки 18. вијека морао бити доминантан. Ако се у Боки 18. вијека може говорити о утицају и односу новопридошлог становништва и онога аутохтоног, тада је извјесно тај утицај доминантно једносмјеран од популационо и економски снажнијег елемента ка слабијем. Врло је вјероватно да овај слој старинарског живља на простору Драчевице на измаку 17. вијека доста нагло слаби и чак кроз 18. вијек нестаје из катастара и пописа становништва.Овај процес нестајања српских старинарских презимена у планинском и брдском предјелу сјеверозападне Боке необично је интересантан и тешко објашњив, нарочито на овоме предјелу на којем дефинитивно долази до сусретања етнички истовјетних групација.

Дужни само такође, размотрити све могуће оптерећујуће посебне околности које су могле произвести повратак миграната у матичне крајеве јужне Херцеговине као и удаљавање старинарског живља Драчевице у ужурбаним догађајима Морејског рата и непосредно по његовом завршетку.

Међу документима у фонду Политичко управни млетачки архив у Херцег-Новом, ваља издвојити као необично важне за разумјевање догађаја у Боки и њеном континенталном залеђу Херцеговине током 18. вијека, те посебно за оцртавање двосмјерности миграторних токова тога простора, одређен број одлука генералних и ванредних провидура којима се досељеничким фамилијама додјељује земља и привилегије. Каткада, земља се уступа новодосељеним на посједима поданика који су иселили у Турску. Интересантно је да ово исељавање са територије Венеције на територију Турске, редовито без ближег одређења краја у који се исељава, траје кроз читав 18. вијек. Не можемо данас докучити у каквом обиму. Запажа се, међутим, да ово исељавање, у првој половини вијека, добија на замаху на завршетку последњег млетачко турског рата 1714-18. године. Насупрот томе, у години 1715. биљежи се и крупних прелазака под крило принципово и то са простора јужне Херцеговине, из зубачког краја. Зубачки прваци Даниловићи доводе у овој години са собом из својега краја веома висок број нових поданика Републике.

Тешко да је у то вријеме било каквог озбиљног разлога да се број миграната увећава. У овој исправи помињу се Васиљ и Кузман Даниловић који доводе хиљаду и осам стотина душа (!) Ови зубачки прваци могли су собом довести велики број Херцеговаца у Драчевицу, и могуће је да јеовај покрет зубачког становништва на измаку млетачко-турског рата опустошио овај крај, но на његовом завршетку, уочава се помјерање појединих породица натраг ка турској Херцеговини.

Капетан Комнен Симовић и његов брат Станоје из Херцег-Новога моле да им се додјели нешто земаља. Молба је уважена одлуком генералног провидура А-Моценига од 8. јануара 1719. и истима је додјељено четири комада земље у Ластви повише Кута које је посједовао покојни Саво Васиљевић који није оставио насљедника, те четири комада земље у Каменоме које је обрађивао Симо Васиљевић који је преселио у Турску, с тим да плаћају држави годишњу даћу и да земљу не смију отуђивати и да у случају смрти без насљедника земљу враћају у државну својину^[141]

Такође, генерални провидур F. Badoer додјелиће земље капетану Јовану Даниловићу из Топле одлуком из 1720. године^[142] а у Мокринама ће бити извршен премјер некретнина Даниловића који је држао Петар Абовић који је иселио у Турску.^[143]

У то вријеме, још увијек, тече процес исељавања на територију Венеције. Лука Шундрак, нови поданик, који је у држави Турској оставио све своје имање и доселио у Жлијебе, моли да му се додјели неколико комада земље у Жлијебима које је он о своме трошку раскрчио. Удовољено одлуком ванредног провидура Фланђини од 8. јула 1721. године^[144]

Види се, такође, како и у другој половици вијека тече овај занимљиви процес исељавања на турску територију који погађа становништво српских насеља уз границу. Ова исељавања изазивају ванредног провидура Котора да интервенише. У писму од 30. марта 1775. Вицко Дона, ванредни провидур, тражи од новскога провидура да саопшти разлоге због којих се многи људи и жене из Мокрина, Мојдежа и Ратишевине селе у крајеве под управом турске владавине.^[145] Није нам намјера упуштати се у разјашњавања оваквих поступака Срба Драчевице, но желимо скренути пажњу на чињеницу да ова исељења на турску територију добијају на замаху након великих млетачко-турских ратова.

За питање економско-социјалног положаја миграната од важности је и сагледавање односа села и града. Ш. Перичић је начинио ваљану анализу односа село-град у млетачкој Далмацији друге половице 18. вијека.^[146] Овај рад има значај пиоnирског рада, удубљујући се у проблематику најосјетљивијег и фундаменталног за изучавање економско-социјалних прилика тога времена питања, а то је питање аграрних односа. Не видимо разлога да су у овоме питању прилике и односи у Драчевици 18. вијека суштински другачији.

Аутор установљава да директни закупљивачи обрађују и користе земљу према условима писменог колонатског уговора.^[147] Ш. Перичић истиче, идентично ситуацији у Драчевици, слој заслужних, повлашћених грађана републике који живе у градовима.^[148] У селима Драчевице живи главарски слој, особе изложене у саобраћању са властима, и ангажоване у пословима одржавања реда, безбједности границе, пописивању становништва, санитарно-хигијенским пословима. Нема, међутим, индиција да овај главарски слој у Драчевици стоји према осталом становништву у привилегованом положају у ма ком питању, а сасвим сигурно, између главара и њихових породица, те осталих житеља села, нема знакова дубље поларизације. Септембра 1720. Перо Лучић, главар села Сушћепан и Требесин, затражиће, обзиром на своје сиромашно стање, комад земље у Сушћепану.

Нешто грубље и оквирно Ш. Перичић говори о трговачким односима у млетачкој Далмацији, гдје истиче потпуну овисност града од села, од његовог широког континенталног залеђа, помињући акцију тадашњих аграрних писаца који се залажу за поправљање животних услова сеоског становништва.

Поред овога пожељног тренда јавља се оштар антагонизам између становника села и црквених и свјетовних феудалаца који настоје на узурпацији општих добара, што компромитује витални интерес села и његовог становништва.^[149]

Др Г. Станојевић дао је у своме раду о Далмацији у доба Морејског рата^[150] дјелу у којем је Бока дотакнута само узгредно, једну генералну оцјену положаја сељаштва на територији Далмације која врло добро корелира са нашим утисцима које стекосмо ишчитавајући архивску документацију млетачке провинијенције у Херцег-Новом, а која дотичу ово питање. Г. Станојевић пише:"Недостатак обрадиве површине и пашњака проузрокован малим простором и доласком нових поданика Морлака^[151] у вријеме Кандијског рата приморао је народ да узима земљу у закуп код турских пограничних бегова који су држали најбоље комаде земље на копну у Далмацији. Цијели крајеви под млетачком влашћу били су економски у потпуној зависности од Турака..."^[152]

Заиста се из низа докумената из прве половице 18. вијека може видјети како села на пограничном предјелу Драчевице пате од недостатка обрадиве земље, те да узимају под закуп земљу у прекограничним селима или одломцима сеоским. Види се, такође, како изгреди који се јављају изазивају интервенције високих представника млетачке власти.

"Узимање земаља и пашњака турских ага под закуп сматрао се као приватно-правни однос између закупаца и власника земље. Међутим, тај правни положај излазио је из оквира приватних односа и постајао међудржавни однос између Турске и Венеције"^[153]

Коначно, мора се код оваквог опредјељења српског сељаштва у Боки под влашћу Венеције узимати у обзир оптерећујућа висока рента под Венецијом, већа него феудална рента под Турском.^[154]

Документбр. 5

Не може бити ни мало сумње да је, када је ријеч о планинским селима Драчевице привилеговани слој становништва, у питању власништва обрадивом земљом, заступљен у заслужном за Републику кнежевском слоју досељеном у Топлу након закључења Карловачког мира.

Погледајмо сада обавјештења које пружа један архивски документ из новскога архива који говори о начину напуштања старог краја који се заправо и не напушта.

О једном колективном преласку у Драчевицу из Јужне Херцеговине

Сада, да погледамо, говором документа, како се одвијао прелазак Херцеговаца под крило принципово. Међу најстаријим ћирилским исправама у новском архиву чува се скроман број из последњих година седамнаестог вијека. Неке од њих, освјетљавају један важан сегмент прошлости Драчевице пред наступ великог вијека Срба. То су, сигурно, миграторна помјерања херцеговачког становништва настала као директна посљедица млетачког заузећа најизложеније тачке херцеговачке земље: Херцег-Новога, тоје, сигурно, доба значајне међуобласне размјене становништва старе Херцеговине. За изучавање ових миграција, важно је, дакако, обратити пуну пажњу на збивања у свим сусједним областима. Једна од тих области, од давнина настањених Србима, а која се прислања на простор сјеверозападне Боке су Конавли. За овај древни српски крај ми располажемо једним пописом његова становништва из 1673/74. године, дакле у вријеме послије великог земљотреса и вријеме блиско миграторним токовима Морејског рата.

Документ који ћемо овдје пружити настао је највјероватније у 1691. години. Написао га је извјесни Кузман Поповић, сигурном, исписаном ћирилицом. Ова исправа садржи молбу херцеговачког главара Кузмана провидуру за заштиту неког јужнохерцеговачког села од Конављана, након преласка његовог, за одбрану способног становништва, на територију Венеције.

Више је него јасно из писма Кузмана Поповића да се у случају овога јужнохерцеговачког села, свакако негдје на предјелу уз границу дубровачку, прелазак под крило принципово, одвија у потпуној сукцесији. Херцеговци настоје задржати своје куће и баштине. Стари остају дома, и може бити да ће свака кућа дати понекога за Драчевицу.

Јединствени културни круг

Када биљежимо каквих фамилијарних прелазака на територију Драчевице из Дубровачке републике, нарочито Конавала, или из јужне и источне Херцеговине, тада се овакви покрети морају гледати као чисто унутрашња ствар, у оквиру једног истог етничког и културног круга Старе Херцеговине.

Дубровачки историчар из 16. вијека Мауро Орбини, пише у својој историји Словена о историји средњовјековних српских династија као јединој и средишњој народној историји утемељеној у фактима. Дјело његово говори за слабу упућеност образованог дубровачког свештеника у историју Хрвата. Он пише о понуди њиховој Републици Светог Влаха против херцеговачких кнежева Војновића и одговору Дубровника "Voi siete dal paese molto lontani" - али ви сте из земље веома далеке.^[160]

Јорјо Тадић обавјештава о језику града Дубровника:"Од половине XIII вијека словенским језиком је говорила већина становника града Дубровника, а још много раније, и сви они који су живјели на селу".^[161]

У Републици је у 14. вијеку било мноштво попова источног обреда "У Дубровнику и по свој држави било мноштво попова словенскога богослужија.^[162] Ови попови су у народу били познати као ћирилице "chiurliza", и "pesbyter chiriliza."

Представа лава-вука на надгробном споменику у Требесину (Св. Тома)

У години 1472. забрањен је у Дубровнику, од владе, народни говор. Ова се забрана успјела одржати непуне двије деценије. У службеним списима овај је језик зван "наш језик".

И. К. Сакцински у предговору свога дјела "Acta croatica - листине хрватске" (1863): "Из ових листинах хрватских што досижу по избору до конца 16. вијека, којем су додани и неки написи, учимо се такођер, да је од Хрватах, много прије римскога или латинског писма у обичају било старословинско или глагољско и грчкословинско или ћирилско писмо... "

"Мени барем није пошло за руком наћи и једне хрватске листине писане латиницом прије друге половице 16. стољетја, дочим је ћирилица покрај глагољице, у пораби била не само у Дубровнику, него код истих најстаријих и најчистијих племенах, као што бијаху Шубићи, Корињани и Кукари..." Загребачки професор Натко Нодило записа: " У Дубровнику ако не од почетка, а оно од памтивјека говорило се српски, говорило како од пучана, тако од властеле, како код куће, тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође, да под кнезовима млетачким, њих ради, на вјећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од Млетака ослобођеној, српски је расправни језик".^[163]

Дубровник је српским сматрао и Калај, гувернер Босне и Херцеговине.^[164]

У хрватској пропагандној акцији у Конавлима чији је најистакнутији протагоноста поп Ј. Црница, на почетку нашега вијека, у њеном најоштријем замаху, употребљено је дјело чини наслов открива дилему:"Дубровчани, јесу ли Хрвати?"(М. Кушар). Лист "Дубровник" водио је с њим оштру полемику.

На почетку вијека када папа Лео Тринаести булом "Sclavorum gentem" назове Завод Светога Јеронима у Риму хрватским, дубровачки Срби протествују и назив хрватски се уклања. Папа је повриједио дубровачко католичко Српство, а Рим у својему обазривом поступању удовољава захтјеву. Иначе, "sclavonia" означава српску државу у најстаријим дубровачким архивским књигама.

Чак и у пространом босанско-херцеговачком залеђу Дубровачке Републике, када на измаку 19. вијека А. Радић екскурзира у овој области, освједочиће се да је, "име Хрвата по Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато.^[165] Фратар И. Јукић написа:"Крајишници од Хрватах не знају нит имена".^[166]

Епископ Г. Зелић пише у својој аутобиографији о средњевјековном Српству Дубровника и механизмима његовог покатоличавања: "... почем су млоги Дубровчани путујући и пловећи по свијету често слушали проповједи и црковну науку западне цркве, и вративши се дома у Дубровник, својој фамилији и сосједима преповедали о првенству и чистоћи римске цркве, почем су свештеници западне цркве путником разрјешавали постове, што је Дубровчанима то све мило било, особито онима који су путовали по мору..."

Најзначајнију аргументацију за народносно одређење становништва Републике пружа лингвиста М. Решетар, рођени Груђанин. Он пише да"Дубровчани нијесу никад били чакавци, јер је српски језик дошао у негда романски Дубровник из старога Захумља и старе Травуније, гдје се увијек само штокавски говорило"^[167] Ове тврдње М. Решетара задобиле су коначну верификацију презентацијом ћирилских исправа које је начинио српски канцелар Дубровника Паскоје Примојевић. М. Решетар је писао и о књигама на народном језику с краја 16. вијека. "Начин како се има говорити миса" која је штампана у Риму ћирилицом (1592) и у Млецима штампана "Наук керстиански" (1583). На овим књигама стоји забиљешка да су преведене на "дубровачки језик".^[168]

Дубровник је 1419. купио од Сандаља Хранића источни дио Конавала са Витаљином, а 1426. остатак од Радослава Павловића. Становништво Конавала одупире се покушају Републике да у селу Светога Ђорђа подигне фрањевачки самостан. Ово је село представљало снажно упориште дубровачког Српства^[169]

Самостан је послије подигнут у Придворју.^[170]

У Конавлима предање помиње барем четири православна манастира. Такође у разговору са Конављанима може се чути како су " последњи богумили у Конавлима покатоличени прије двјеста година"!

Археолог Ђ. Ћапин прикупио је кључне доказе о односу према српским споменицима у Конавлима у новије доба. Ђ. Ћапин каже: "Више цркава које су биле оријентисане ка истоку и имале православне олтаре, порушено је у другој половини XIX вијека, за вријеме аустроугарске окупације, да би на њиховим темељима или у непосредној близини биле подигнуте нове, са другачијом оријентацијом и без апсиде (1885. год. је срушена црква Рождества Пресвете Богородице из XV вијека испод Соко-града, срединомXIX вијека црква Св. Јована у Љутој, у новије вријеме црква са "грчким гробљем" у Бачевом пољу и подигнута данашња Св. Рок). Ако се рушење старих цркава и њихово "обнављање"може некако и правдати незнањем у XIX вијеку, наставак такве праксе у шездесетим иседамдесетим годинама овог вијека (када постоје развијене службе заштите и евиденције споменика културе) упућује на намјерно криминално уништавање споменика да би се прикриле њихове православне карактеристике.

Двије цркве св. Великомученика Димитрија у Пичетама и Св. Великомученице Варваре у Мрцинама, у стручној литератури су забиљежене као једнобродни храмови са полукружним апсидама, православним посветама и већим некрополама стећака. цркве које су постојале до средине шездесетих година, у таквом облику више не постоје.

Црква Св. Димитрија у Пичетама (Митрова црква) је данас грађевина правоугаоне основе, димензија 5, 80 џ 3, 70, без апсиде... "... У близини цркве нема ни једног стећка. Иза ње су све до првог свјетског рата сахрањивани православни. Сви надгробни споменици су данас уништени.

Црква Свете Варваре (Варина црква) у Мрцинама данас такође нема апсиду. На надвратнику је у квадратном пољу накнадно уклесан крст и година 1889. Иако је површина квадратног поља потпуно бијела, а свјежим урезима и траговима длијета за разлику од околних површина које су временом добиле патину, фалсификат не може бити старији од седамдесетих година овог вијека. Сачувана је некропола стећака које мјештани зову "гробље Кулина бана"... " "Споља је президана и црква Св. Ђорђа уЦавтату, али се изнутра још види православни олтар".

"Црква Св. Димитрија у Габрилима из доба српске државе у Дукљи (XI вијек) најстарија је сачувана црква у Конавлима. Оријентисана је према истоку, апсида је споља четвртаста, а спољни зидови украшени лезенама. У изворном облику су сачуване цркве Св. Ане у Ловорну (XIII-XIV в. ) и старија (од двије постојеће) црква Св. Спаса у Витаљини (XIV-XV в. ) обје са православним олтарима, оријентисане ка истоку".

Надаље, Ђ. Ћапин говори о локалитетима са средњовјековним надгробним споменицима - стећцима, који представљају изразито хришћанске споменике везане за српски етнички круг.^[171]

Карактеристична представаса надгробних споменика Драчевице и јужне Херцеговине

Оне партије Драчевице, најприје уз дубровачку границу, од села Пријевор, одликују крупне српске старине, које овдје, гдјекад, задобијају очигледне и фине изразе. Подно села Пријевор лежи баштина Добрашиновица, која је име добила по Добрашину чији је споменик лежао у Коњском. Попут Конавала, од Пријевора, па у дубину територије Драчевице, крај цркава или на осами, виђају се најсигурнији трагови и обиљежја српског етничког простора. На Бутковом брду, подно Пријевора, уз саму конавоску границу, лежи један стећак украшен розетом и стилизованим мачем. Други стећак који је послије другога свијетскога рата лежао на истом мјесту, уништен је одмјештана уграђивањем у пут. Ваља се начас осврнути на топоним Бутково брдо. У Ускопљу требињском живио је 1433. великаш Радивој Бутковић (Radiuoi Butchcouich de Vsquopie) властелинског рода.^[172] Тестамент госта Радина презименом Бутковић, из 1466, говори такође о некој српској властелинској породици која је раширена у Шуми али и у Драчевици.^[173]

Ово старо насеље одликује се солидном градњом својих најстаријих одломака и оно ни у ком случају не смијемо посматрати како окрајни дио територије жупе Драчевице, већ као њен средишњи дио. У одломку Рустово леже остаци једног необично солидног ансамбла средњовјековних грађевина које могу чинити остатке двора. У сеоском одломку Малта подигнута је црква Св. Николе која репрезентује романичке грађевине на овоме простору. С. Накићеновић помиње цркву Пренос моштију Св. Николе (!) те да се мјесто на којему је лежала звало Никољ до.^[174]

Војислав С. Јовановић обавјештава о цркви Св. Николе:"Ранији назив овог села Никољ до вјероватно је у вези са поменутим храмом. Грађевина је зидана тесаним и притесаним каменом. Оквири портала и прозора изведени су од већих камених блокова. Споља су зидна платна једноставна, док је унутрашњост расчлањена на нише и пиластре... "^[175] Проф. В. Јовановић смјешта ову грађевину у касни средњи вијек. Важно је такође утврдити да је црква Св. Николе била гробаљска. Около, у порти, леже стећци, али и груби надгробни каменови окомито пободени у земљу.

Оваква надгробна обиљежја одликују све старије партије гробаља по бокешким и конавоским селима.

Надаље, у Пријевору, лежало је старо гробље на Јаковини, у близини Рустова, које, како је уобичајено у Драчевици, мјештани зову грчким или само гробљем. У овоме гробљу, није се укопавало становништво Пријевора, посигурно од Морејског рата, као, уосталом и у другим оваквим затеченим гробљима у концу 17. вијека у Суторини.

У близини одломка Коњевићи лежи још једно старо гробље које мјештани зову Ђурђев камен начињено од киљана.

Мало дубље у Суторини, уз границу с Мојдежом, стоји црква Св. Јована са средњовјековним гробљем од стећака уграђиваних и у црквену грађевину. Ова је црква која је лежала укопана у земљу, изнова подигнута послије Морејског рата када је овдашње становништво дефинисањем Гримани линије, остало без завјетне цркве Св. Јована у Каменом.

Блискост окрајних дјелова Драчевице, као уосталом и читаве територије Боке, са блиским им конавоским предјелом, потврђује њихова топономастика. На Варином брду у Бутковини (Мрцине), Ј. Вукмановић биљежи "огромно гробље" затим дубље у Конавлима, у Поповићима у селусв. Ђорђа, лежи старо српско гробље са ћирилским натписима, као и у Комајима и у Пољицу конавоском, пред црквом Св. Илије гдје такође леже стари гробови са ћирилским натписима^[176]

Ових споменика на овим локалитетима данас нема. О стећцима у Конавлима ваља погледати радове В. Вулетић Вукасовић, Стећци у Конавлима и Далмацији, Старохрватска просвјета II, Книн, 1896, као и Л. Зоре, Босански гробови, Програм ц. к. Великог државног гимназија у Дубровнику за школску годину 1880 1881, Дубровник, 1881, те Ш, Бешлагић, Стећци у Бротницама, Анали хисторијског института ЈАЗУ у Дубровнику, VIII-IX, Дубровник, 1962.

К. Порфирогенит у своме дјелу - упутству за управљање државом, каже да се Конавли простиру од Котора до Рагузе. Занимљиво је да је у томе погледу сагласан и аутор Барског родослова.

Сигурно знамо да су Конавли са Драчевицом чинили јединствен административни простор у средњему вијеку. У документу из 1163. или 1178. јавља се као "dominus canali Devesije" особа која себе сматра господарем Конавала и Жрновице.^[177] Српски суверен Стефан Немања је Зету и Требиње дао на управу своме сину Вукану. Када је Урош Први 1243. дошао на престо у Србији, његов старији брат Владислав, будући удаљен са трона, задржавајући титулу краља, добија управо Зету и Требиње. Он Дубровнику укида данак који је град плаћао за винограде у Жупи кнезовима Требиња и Захумља.^[178]

Када се краљ Драгутин одриче престола у корист Милутина у 1282. години, он задржава управу над дјеловима српске државе од Рудника до Требиња и Конавала.^[179] Он својој мајци Јелени даје управу над Зетом и Требињем, да би, послије ње, Зетом и Требињем управљао Константин, млађи син Милутинов.

Половицом 14. вијека у Требињу и Конавлима сједи захумска властела Друговић или Чиховић, као и жупан Драживојевић родоначелник Санковића повјереника Душанових.

Такође, половицом 14. вијека, Конавли са Требињем чине једну жупу и помиње се њихов господар Страхиња и син жупан Ненад. У 1347. се помиње Страхиња као "domino Trebigne et Canalis"^[180]

Свугдје је у документима Драчевица у склопу поменуте области. Када 1373. Никола Алтомановић уступа своје земље Ђ. Балшићу, он у пакету уступа Драчевицу, Конавле и Требиње.^[181]

Твртко Први је 1377. заузео Требиње, Конавле и Драчевицу "као земље бивше српске круне. "^[182] Власт босанских владара задржана је у Драчевици и након продаје Конавала Дубровнику.^[183]

Задуго, након потпадања под јурисдикцију католичке Републике, уз постојан отпор, задржаће Конавли свој српски карактер и када буде извршена конверзија. Драчевица и њена богата насеља на високом земљишту, задржаће под влашћу српских владара своју српску линију кретања.

На дугачкој културној вертикали, може се, по слојевима испратити и установити идентични цивилизацијски развитак постављањем прецизних аналогија у материјалним остацима и укупном квантуму елементарних симбола које ови сусједни крајеви пружаху један другом.

Послије овог кратког историјског подсјећања, да размотримо културни оквир у којему су могле стајати у своме средњовјековном раздобљу предјели сјеверозападне Боке са јужном Херцеговином и Конавлима. ово се разматрање не може започети прије него се осврнемо на средишњи проблем босанске историје: проблем богумилства. Биће необично занимљиво видјети како су стари српски писци гледали на средњовјековну цркву у Босни. Тек када то сагледамо, видјеће се дубина застрањења српских историчара из друге половице 20. вијека који прихватише неутемељене концепције хрватских ауторитета типа Фрање Рачког.

Ко ће боље и непосредније свједочити о карактеру цркве у Босни у њеном средњевјековном раздобљу од Дубровчана? У овај се град сливаше сва караванска трговина и сви херцеговачки путеви вођаху старој словенској Републици. У овај град стизаху све вијести из немирног босанског континента. Овај град све одавна записиваше. У његовим архивским књигама лежи сав историјски, биљежени живот мале и богате земље Херцегове. Има ли у дубровачким листинама помена о великом проблему обају цркава: јеретичкој цркви босанској која живјеше у културном изолату средњовјековне Босне, ван свих европских цивилизацијскихтокова и преплитања? Одговор је посигурно негативан. Нема, или се до данашњег дана није презентала ни једна исправа у којој клерикални Дубровник свједочи о тешком проблему његовог непосредног залеђа. Како је могуће да дубровачки и други католички клерици нису уочили знатну опасност нарастајуће јереси у, како то наша историографија оцртава, крупним помјерањима босанскохерцеговачких Срба ка приморским мјестима пред турском експанзијом половицом 15. вијека?

Но најприје, да логички просудимо о културном оквиру у којему је могла нарастати и организовати се средњовјековна црква у Босни. Најприје да установимо да није све цивилизацијски домет што доноси и налаже хришћанска култура. У географским и културним изолатима каква је Босна заиста могла бити, а са њом и друге области дуж крупног динарског била, па и дјелови Боке Которске, нарочито планинске Боке, могла је живјети и преживљавати једна особена култура динарских Срба изњедрена у срастајућем хришћанству другога миленијума а дефинитивно утемељена у корпусу старе вјере. У томе реалном оквиру ваља тражити одговора на питања о несумњивој необичности темељне симболичке сигнализације босанско-херцеговачких споменика. Њихови симболи су синтетички и древни и нижу се дуж веома дугачке вертикале којој почетак можемо самослутити. У нарочитим рефугијалним оквирима може се елемената овог богатог симболичког наслијеђа протећи и до нашега вијека.

Српско искуство је особено међу свим словенским народима јер је старовјерско, пријехришћанско памћење, свјежије него код других народа. Зато се српска прошлост мора изучавати увијек посматрајући двије паралелне црте. Једну, на којој се ређају главни догађаји српске профане историје и једну која би сликала историју његове православне цркве у њеном настојању да својем народу, са његовомприрођеном склоношћу за партикуларизмом, те конзервативизмом који одбија све институционалне оквире, наметне нови ред хришћанске цркве. Писац ових редова потпуно је увјерен да сви удеси српскога рода долазе од дубоке унутрашње колизије, једнога задуго нерјешивога унутрашњег сукоба нашег народа са самим собом који се већ вјековима учи да само потискујући своју народну традицију може стати у ред европских народа, само суспрежући своје историјско памћење о својој ранијој пријехришћанској величини може да се, погнут и скрушен, састави са Новом Европом. Српска је црква на том тегобном путу учинила, и данас чини, велики и немјерљиви напор, напор цркве помиратељице, градећи реални простор за изражавање народног и културног идентитета својега расутог народа не би ли га у његовим унутрашњим сукобима довела познању реда и лику саображеном са Ликом Спаситељевим.

Све оне тешке експедиције које је Рим кретао против Босне жељеле су само једно: потпуно уништење српске народне цркве у Босни. Оне су се догодиле мало послије таквих сличних акција против албигенеза у јужној Француској, у којој, гле необичности, највиши савремени црквени ауторитети говоре о јеретицима као најчистијим хришћанима. Све је ове земље које су више него друге баштиниле своје партикуларне традиције ваљало уништити не би ли се наметнуо један универзалистички принцип на темељима савременог мондијализма.

Управо утолико је српска православна црква и црква бранитељица свога народа.

Управо у мјери у којој се може оцртати дубина толеранције српске националне цркве према српској народној традицији из пријехришћанских времена. А та је толеранција свакако веома висока.

Ништа се друго није догодило у Босни прије турске експанзије. Наравно, нити у њеним окрајним дјеловима којима се овдје занимамо. У њеном дубоком културном изолату живјела је једна синтетичка и древна традиција у миру Божјем. У то доба ова је српска земља била јака и баш у то доба она ће чинити врло крупне вањске искораке на Балкану сабирајући своје окрајне парте у давнашњој жељи да се узвиси до својега старога предњачећег мјеста међу народима Европе.

Сада ћемо се вратити на погледе дубровачких писаца на цркву босанску у њеном средњовјековном трајању, а који се износе као обичне констатације сваком знане.

Лист "Дубровник" објавио је расправе о култури јужнијех Словена, особито Србаља. Овдје је посебно интересантна расправа означена редним бројем 25, а која стиже пуно прије него ће Ф. Рачки изнијети своје погледе на цркву босанску. У овоме прилогу било је говора о Конавлима те сузбијању српске народне цркве у овоме домену Републике Светог Влаха, али и диљем босанског континента: "Свети Сава ту је (Стон, прим. аутор) утемељио епископију за хумску земљу, па је сваки српски споменик у Стону древан, јербо је године 1333. српски цар Стефан отпустио дубровачкој републици Стон и Рат а република је тамо слала Малобраћане, те су настојали из петнијех жила, да искоријене народну цркву (прозвану богумилску) па дакако, и источни обред. Тому су се опирали јеромонаси ал им је био узалудан посао, те им се ваљало крити по шпиљама ради службе божје... "Даље аутор прецизно каже:"У Конавлима је старосрпскијех споменика (стећака), а особито у Поповићима, на Ђурђевом брду", везујући исправно стећке уз српску народност и српску стару вјеру, а баш у издашном захватању у корпус старе вјере леже одговори на питања о необичности овијех споменика, која никако не говори за њихову јеретичност, но за њену утемељеност у постулатима заборављене старе вјере коју карактерише монотеизам, прожимане тековинама нарастајућег високо-средњовјековногхришћанства у мјери у којој оно допире међу босанске планине. То је веома очигледно и лако се чита са великих притесаних каменова. Наши ће народни писци добро знати истину о томе, а посебно они из Дубровника, те ако су још познавали дубровачке архивске књиге тада су они налазили потпору против теза римске цркве увиђајући да нема у њима доказа о јеретичности цркве босанске. Ваља се присјетити да није Стон постао српски са Светим Савом и епископијом коју је утемељио, него је вазда био српски. Само је у доба делања овако крупних народних сабиратеља засијао пуним сјајем.

Хрватска историографија је временом довела у питање и српски народносни круг којему је припадала средњовјековна црква у Босни и Херцеговини, па је, помогнута аустроугарском политичком пропагандом изњедрила и нових погледа на предоминирајућу народност у овоме културном изолату, створивши бошњачку нацију.

Наш аутор из Дубровника даље каже:"Босански споменици не спомињу јерезије у Босни, а само два србијанска податка осврћу се на јеретике у Усори у Сребреници (позивајући се на:Петрановић, 1. ц. стр. 172), те је по тому јасно да богомилство није било распрострањено нити је имало моћи у Босни и Херцеговини."

"Овдје ми је навести да, кад је Босна била јака или би Угарској пријетила каква погибељ (Босанска вила, 1892, 465) онда би обично нестало и погибељи са стране јеретика у Босни, те би престало и свакога прогањања проти споменутијем Богомилима" Прве историје богумила написане су заиста доста давно, на почетку 18. вијека.^[184]

Полет у истраживању овога покрета долази тек средином 19. вијека. Наш уважени познавалац ове проблематике Д. Драгојловић пружа једну генералну оцјену укупних, до данас доступних извора о богумилима, као изразито хетерогене, према садржини, и уједначености фактографске вриједности грађе. Д. Драгојловић истиче: "Настала у различитим срединама, из разних побуда, и са дивергентним циљевима, сачувана изворна грађа је неуједначене историографске и фактографске вриједности. Док је један њен дио садржајан и поуздан, други представља збрку свакојаких, често несложивих вести, лишених стварних и конкретних чињеница, које и логички и садржајно једне другима противурече"^[185] Надаље, може се утврдити да је највећи дио извора о богумилима легендарног и хагиографског карактера. Ова јерес извргнута је у званичним актима цркве, редовито, осуди путем инструментализовања нарочитог, стереотипног језика црквеног формализма уз употребу терминологије која представља дубоки анахронизам. Једно је сигурно: прве згуснуте вијести о новојављеној јереси стижу у доба снажног замаха институционализованог хришћанства на Балканском полуострву и Малој Азији.

И тада, у грчкој изворног грађи, не може се докучити да се обавјештава о Босни и некој јереси раширеној у овој српској средњовјековној аутономији. Први званични документ грчке цркве, за који се вјерује да је настао у 10. вијеку, написан је највјероватније у вријеме владавине патријарха Николе Мистика (901-907). Тако исто, ни у словенској грађи, када се изузму житија Немањина, нема вијести о јереси у Босни или другдје у српским земљама.

Један од кључних извора који је постао темељом за изрицање стручног историјског суда о карактеру средњовјековне вјере Балкана и Мале Азије, у далеко ширем територијалном опсегу но што се из његова текста може докучити и оцртати, јест Бесједа Козме Презвитера. И тако, овај средишњи текст, који је и средишње важности за наша домишљања о карактеру цркве босанске у средњем вијеку, послужио је као темељ за друге изворе - полемичке расправе словенске провинијенције. "Козмина беседа је потпуно усамљена у својој књижевној врсти.

Све касније антибогомилске расправе на словенском језику представљају краће или дуже, целовите или парцијалне, мање или више успеле компилације у којима се текстуални садржај Беседе другачије компонује, скраћује и у нове мисаоне и садржајне целине компонује"^[186]

Ако би се у Рашкој Свети Симеон Немања сусретао са отпорном старом вјером у вријеме када он настоји на хришћанизовању свога народа, који је одавна формално хришћанизован, не би ли и он прокламовао опасност по државу и вјеру од новојављене јереси из сусједних балканских земаља? И у томе контексту важно је ћутање Светога Саве, Доментијана и Теодосија, о Немањином прогону јеретика. Данас, када гледамо на ове вијести о јеретицима у Рашкој, у вријеме Немањино, изгледају нам ови редци као дубоки анахронизам. Одакле везивање јеретика уз Арија? И заиста, један путописац, доминиканац из Француске, који је обишао велике дјелове Балкана у 1308. години, писао је да су Срби "шизматици и најгори јеретици, заражени од јеретика који бјеже у ове области од лица инквизитора". Он говори, дакле, о примарном импорту јереси међу шизматике, значи православне.^[187]

Ако В. Чајкановић изналази онолико мноштво доказа о особитом српском духовном синтетичком искуству у читавом словенском кругу, које израста из старовјерске баштине, а лако је уочити њених реминисценција данас и јуче, ту до краја 19. вијека, како ли је могао српски народ у културном изолату Босне средњега вијека изгледати неком страном путописцу? Или, коначно, страним латинским црквеним установама за распростирање вјере? То је управо њен примарни ток и исходиште.^[188] Још је занимљивије видјети непосредних свједочења о карактеру српске вјере у времену у којем она више не стоји у изворном облику, на концу 19. вијека. Археолог А. Еванс је начинио један путопис из Босне и Херцеговине у 1875. и уградио у њега извјесне опсервације које немају карактер научних испитивања, и оптерећене ограниченошћу погледа на средњовјековну цркву у Босни и Херцеговини, захватањем искључиво у латинске изворе. Али, он посве децидирано говори о етничкој припадности Цркве Србима! Оскудност и једностраност погле да овога путника на један нарочити проблем, чини занимљивијим и употребљивим запажања његових савременика о вјери херцеговачких Срба, посебно када долазе као непосредна свједочења. Таквих опажања уградио је А. Еванс у своје дјело. Погледајмо како он цитира једног дописника "The Timesa" у поводу склањања Срба из Попова на територију Дубровачке републике.^[189]

Коначно, став православне цркве нешто је што је у овоме питању подлијегало колебању. Када се исихасти у Светој Гори Атоској проглашавају јеретицима и чак протјерују са Атоса а Григорије Палама се проглашава јеретиком, црква ће заузети чврст став све до измјене политичких прилика са Кантакузеновим освојењем Цариграда 1347. године. Г. Палама ће однијети побједу и биће канонизован.

Надаље, сви јеретици богомили у Малој Азији и балканским земљама о којима говоре извори, у једноме су сложни: сви говоре о једном исконском божанству, добром, небеском оцу, вјечном, бестјелесном. Разлике се јављају у погледу схватања божанске природе Свете Тројице, како код оних који припадају умјереним дуалистима, тако и онима екстремне дуалистичке оријентације. Но, не видимо да ове разлике, или оспоравање божанске природе Светих Лица негира њихов суштински стари монотеизам који је још један елеменат за тврдњу о филијацији старог вјерског наслијеђа које није коначно и искључиво јеретичко, него старовјерско. То се може, ако игдје, очекивати у културном изолату Босне у њеноме високом средњем вијеку. И. Ф. Рачки је дошао до увјерења да је у питању покрет независтан од историјског хришћанства.

Такође, важно је запажање о социјалном карактеру покрета који тежи повратку на стару српску сеоску општину и родовско уређење које је и те како угрожавала византизација ових крајева. Из свих слојева друштва мобилисао се богумилски покрет у земљама о којима говоре извори. Овакав отпор је могао бити необично снажан, и сасвим артикулисан, у планинским предјелима сјеверозападне Боке и Херцеговине. Готово да нема истраживача који се удубљивао у историјске и етнолошке проблеме овога краја који није уочио једну опасну и за укупни народни живот Боке и Бокеља погубну појаву: бокешки партикуларизам који и данас у заливу представља актуелност. Бока је, као регија, досегла највиши замах културног конзервативизма током вијека аустроугарске окупације. Има у Боки и данас примјера да Срби римокатолици у свим тренуцима неприлика или кризним тренуцима, у својем најширем окружењу, траже савјета у српским православним кућама које су традиционално могле управљати народним пословима и одлукама. У Боки се и данас изнимно поштују старе фамилије од интегритета.

Послије ових ријечи о широј цивилизацијској подлози на којој се уздизаше и уочаваше црквена грађевина средњовјековне Босне и Херцеговине, која је у својем вјерско-социјалном реалитету била синтетичког карактера обједињавајући старо и ново, можемо докучити да није у нашој историографији било штетније научничке пројекције запретених раздобља српске древности, изкојих смо, правилном валоризацијом, могли постићи великих народних користи.

Сада се можемо вратити историјском и културном простору старе Херцеговине и њеним приморским крајевима. Ако се у нечему може тражити отпорног живљења симбола те синтетичке вјере, то ће бити у декоративним симболичким пројекцијама дубоког вјерског и умјетничког наслијеђа надгробних споменика на простору старе Херцеговине. Ликовне представе на надгробним споменицима у сјеверозападној Боки, а нарочити њеном планинском предјелу, носе обиљежја дубоког архаизма. Ми смо у нашем истраживању обилазили и фотографисали карактеристичних детаља на гробљима у јужној Херцеговини. Уочена је висока униформност.

Највећи број надгробних споменика са изразито хришћанском симболиком у богатој декоративној пластици која их готово изреда краси, припадају времену послије девете деценије прошлога вијека. На споменицима се на читавом овом простору уочава више сасвим типизираних ликовних представа. Одраније је било мишљења да се богумилска иконографија ослањала на прастару соларну симболику.^[190]

И поред озбиљне временске дистанце, ми не налазимо разлога за избјегавање могућности везивања и наслањања карактеристичних ликовних представа на надгробним споменицима 19. вијека на средњовјековну традицију старе Херцеговине.

Шта се у Херцеговини заправо промјенило током десетак вјекова њене хришћанске историје? Да ли се примјенио начин сахрањивања? Има у нашему вијеку крајева у јужној Херцеговини у којима се продужава укопавање у тумулусе, а у Боки Которској до прије двадесетак година под стећке. Богати надгробни споменици српског Поморја 19. вијека, само су огледало на којему је исписивана прастара соларна симболика Медитерана, која ће у овим споменицима задобити и повратити сјаја њених високих умјетничких прегнућа која су десетак вјекова раније на стајала у овим приморским земљама.

Може се као сасвим карактеристичан лик на угловима постамената квадратне основе великих надгробних споменика на херцегновском планинском предјелу, на предјелу јужне Херцеговине и Конавала, издвојити представа антропоморфизираног соларног божанства које се увијек представља до у детаље једнако (фотографије бр. 1, 2, 3). Представљена је увијек само глава која обично носи црте изразито издужене физиономије, а ријетко и сасвим округле. Не може се сумњати да овај лику доба потпуне хришћанизације становништва ових области представља одјек дубоке српске старине задобијајући антропоморфне карактеристике, али задржавајући неке одлике прастарих и грубих соларних симбола у нарочитој круни која представља зраке свијетлог небеског тијела.

Посве је невјероватно да одређени симболи у декоративној пластици надгробних споменика у Конавлима и Боки пружа и продужава континуитет до нашега вијека. Ј. Вукмановић у своме обимном раду о Конавлима говори о гробљу крај цркве Свете Ане у Пољицама конавоским гдје лежи један гроб са урезаним лавом. Аутор овако описује представу лава:"са кратким ногама, заврнутим репом и необичном гривом"^[191] Гроб је са ћирилским натписом. Трансфер одређене идеје може се из средњега вијека узнијети до наших дана. У Требесину у Драчевици, крај цркве Светога Томе која раније бијаше катедрална за ово село и сусједно планинско село Камено, на једноме богатом споменику уклесана је представа лава (фотографија бр. 4). Идентичне оној средњевјековној из Конавала, на територији Новога виђају се овакви ликови на гробљу цркве Светога Ђорђа у Доњим Мокринама и на гробљу цркве Свети Крст у мокрињском одломку Црљено брдо. Ову представу лава одликује глава са изразитим цртама вучје или псеће главе.

На овоме мјесту се морамо задржати на овом необичном мотиву у склопу иначе веома богате декоративне камене пластике надгробних споменика нашег планинског предјела. Могуће је да овај мотив у себи сажима традиције и морална начела која стоје веома удаљена од хришћанске традиције и хришћанског морала.

У трансмисији темељних сигнала-образаца које може пружити она захвата у дубоку паганску српску древност Драчевице и Боке. У српском паганству поштовано је вучје хтонично божанство чије су улоге касније пренијете на Светога Саву. О хтоничном карактеру овога божанства може се наћи доказа у многим медитеранским религијама.^[192]

Такође, Свети Ђорђе се одликује једном старом и аутентичном улогом заштитника вукова и у легендама и у култу. Попут Светога Саве, и он је протектор ситне стоке.

В. Чајкановић истиче да је веза са вуковима управо главна карактеристика некадашњег српског хтоничног божанства.^[193]

Још један светац који прима на себе дио старинског наслијеђа хтоничног вучјег божанства српског, чије су темељне улоге пренешене на зимске свеце, је св. Архангел Михаило, још једна хипостаза старинског српског божанства доњега свијета. Ово велико божанство које је стајало на челу нашег пантеона, носило је у старини изглед вука, и као родоначелник читавог народа, у средњовјековним споменицима, установљено је да је Србин вук.^[194]

Вратимо се коначно представи лава-вука. У досадашњем нивоу сазнања о овоме мотиву на каменој декоративној пластици, у погледу њене старине, не може се сумњати да најстаријим фрагментима припадају они са бококоторске Превлаке који обиљежавају почетак словенске пластике на Балканском полуострву.^[195]

Парапетна плоча са Превлаке која је случајно остала скривена и није однешена у Котор гдје је одношено и одлагано у тамошњу столну цркву Светог Трипуна,^[196] а то је посвједочио и которски бискуп Марин Драго код канонске визитације столне цркве у 1688. години, краси у средишњем дијелу представа лава-вука који је заправо, истих типских црта као малочас помињане.

Управо је вук неразлучиви пратилац Светога Саве али и других светаца који су несумњиви наслиједници старог националног божанства српског народа. Вук је, коначно, атрибут и познатих хтоничних божанстава Водана и Дис патера, који су, према В. Чајкановићу, сродни нашему врховном божанству. Вук је важан симбол у многим националним религијама медитеранског круга. Етрурски бог доњег свијета има изглед вука, а он се јавља и код Келта и Грка. В. Чајкановић је вјеровао да су поворке вучара код Срба поворке предака. Божанство на чије је мјесто дошао Свети Сава је посигурно хтоничног карактера и оно носи исте улоге као словенски Волос, грчки Хермес, галски Дис патер. Ипак, откуд оваква представа на надгробним споменицима Боке, нарочито онима израђиваним у нашему вијеку? У старој српској религији се снажно настојало дасе покојник изједначи са подземним божанством. Да се постигне и успостави пуно јединство са њим, а то у циљу палингенесије, и поновног рађања. То је управо крупни ослонац у програмима многих медитеранских мистерија. На гробним представама код Словена покојник је представљан и као Световид. Двије су ствари сигурне: а. представа лава-вука јест изразити медитерански симбол б. ова представа носи обиљежја дубоког архаизма и ни у ком случају не може, суштински, бити производ времена у којему су споменици израђени, већ само производ дубоке старине која може бити пројектована у наше вријеме, сасвим је могуће, кроз механичко понављање традиције чији је смисао давно изгубљен.

Ова представа јест печат снажне жеље за обезбјеђивањем јединства покојника са подземним свијетом и за његовим безбједним обитавањем у божанској тами подземља, прије отпочињања новога циклуса у јединству са божанским свјетлом неба. Све ликовне представе на гробним споменицима Боке јесу симболи два свијета, горњег и доњег.

Овдје се желимо задржати на једној необичној представи лава на надгробном крсту на гробљу цркве Св. Ђорђа у Доњим Мокринама, и то на гробници свештеничког мокрињског рода Лазаревић. На сјеверном краку надгробног крста стоји представа лава који сједи на своме репу лицем окренут ан фаце. Глава је уоквирена светачким ореолом. На десном рамену лава стоји крило, док у лијевој руци држи отворену књигу. Овдје се сигурно сусрећемо са истинском и јасном представом лава, и то у контексту приказања четворојеванђеља.

Но, малочас описане представе лава-вука, стоје несумњиво ван овога контекста, и коначно, као појединачне представе, у оба случаја на јужној страни постамента квадратне основе гробних споменика.

Овај мотив који се у својим стилизацијама среће у Боки и Конавлима, представља аутентично насљеђе бококоторске сакралне умјетности и води нас преко високог немањићког светосавског средишта у Зетској епископији, своме скривеном исходишту.

Извјештај которског провидура Н. Ерика^[197]

Др Јован Томић пронашао је у Државном архиву у Венецији један попис становништва који је уграђен у извјештај которског провидура Н. Ерица. Ово је, колико је познато, прва млетачка статистика о овоме простору. Израђена је 1692. године и захвата простор освојеног дијела млетачке Албаније, ЦрнеГоре, дијела Брда и Херцеговине. Према овоме извјештају, село Мокрине имало је 555 житеља од чега 87 способно за оружје. Камено броји 295 и 57 способних за оружје, и коначно, Жлијеби 127 житеља са 26 способних за оружје.

Топаљска комунитад

Као израз највиших политичких и народних тежњи српског народа Боке формирана је аутономна Топаљска комунитад која је тако названа према своме средишту у цркви Светога Вознесења Христова (Св. Спас) у Топлој, највећем насељу на простору сјеверозападне Боке. Посве је сигурно да Срби у Драчевици живе и организују се у формама традиционално-патријархалног уређења друштвеног живота о којему данас мало знамо а које су у великој мјери ослоњене на начела словенског демократизма. Врло је тешко разлучити у којој мјери представници Цркве одлучују у важним питањима. На темељу обимне документације ми смо сигурни да народни главари врло озбиљно партиципирају у одлучивању, а они, важно је рећи, никада не долазе у сукоб са представницима Цркве. Једном ријечју, наступају јединствено, све одлуке су одлуке народних представника, свјетовних и црквених. На тај начин одлучиваће се и у Топлој од оснивања комунитади.

Српска народна аутономија се из оквира традиционалистичке народни - црквене аутономије спрам свога непосредног окружења, утемељена на регионалном принципу у свим српским областима под окупацијом, претвара у регионалну аутономију уклопљену у државно правни поредак Републике Светога Марка коју ће, ова топаљска аутономија, и надживјети.

Године 1718. одобрено је од Сената оснивање комунитади. Делегацију су чинили кнезови Илија Цвијетовић из Топле, Никола Злоковић из Бијеле, Драгутин Магазиновић из Топле и Михајло Комненовић-Маглајевић из Топле. Врло је интересантно да овим дукалом није одобрена градња нових цркава на територији аутономије нити бирање својега владике.^[198]

Управа комунитади се састојала од капетана, четири суђе и канцелара са мандатом од једне године. Територија комунитади бијаше подјељена на пет парти окупљених око насеља:Топла, Мојдеж, Камено, Кути и Бијела. Општинска администрација користила је печат саборне цркве на Топлој.

У Драчевици 18. вијека, у снажном српском средишту чији значај у читавом корпусу Српске православне цркве није коначно оцјењен у нашој историјској науци, тече занимљиви процес аутономизовања народне српске управе која ће свој највиши израз достићи 1718. формирањем топаљске аутономије.^[199]

Ова ће српска општина живјети својим аутономним политичким животом до пада Венеције 1797. године. Њеним оснивањем оснажено је језгро отпора Римокатоличкој институцији која се кроз читав 18. вијек, а нарочити одлучно концем 17. вијека упиње да спроведе конверзију највиших представника српског клера у сјеверозападној Боки и с њим његовог народа који ће кроз скромни управни апарат комунитади подносити и водити одбрамбену политику Срба на територији Драчевице. Администрација се води на српском језику и поред скупоће! Данас сигурно знамо да је преводилац са српског (илирског) на талијански језик врло скупо наплаћивао своје услуге.

Топла је средиште општине и у једно црквено средиште. Епископи Љубибратићи Саватије и Стефан, обједињују црквену и свјетовну власт. Када погледамо, по партама, и насељима топаљским, традиција обједињавања свјетовне, главарске и црквене власти у појединим фамилијама пружа седо двадесетог вијека.

Изразићемо овдје, прије него кажемо више појединости о животу ове приморске српске општине, увјерење да топаљска самоуправа представља словенско-српску тековину утемељену у раносредњовјековном српском демократизму и она у грађанској средини Млетачке Републике задобија ноту фине артикулације путем образованог клера и главарског трговачко-поморског главарског слоја. Она овдје задобија реалистичан израз, она постаје дјелотворна.

Граница

Када је Котор потпао под власт Венеције 1420, сјеверозападном Боком је владао Сандаљ Хранић, полажући право и на град Котор, но тамо није уживао и фактичку власт него само новчану надокнаду. Послије његова упокојења, каштелан новски је сам нудио град Венецији. Но, Прејасна Република овладаће овим крајем тек након Морејског рата. Османлијска држава уграбиће Нови 1482. у зиму. Граница према унутрашњем заливу који држаше Венеција била је необичног изгледа. Горски оквир држали су Турци, али Венецији су остала обалска мјеста: Стрп, Липци, Ђурићи (крај Јошице која је у рукама Османлијске државе), Костањица (крај турског Мориња).^[200]

Но, најважнији догађај бијаше успостављање границе познате под именом млетачког комесара за разграничење, Гримани линије, када Венеција одустаје од начела "uti possidetis" и губи могућност пространог залеђа Херцеговине које фактички држаше. И Пожаревачким миром Турцима је припало осам бокешких села, са осамдесет кућа кметова и пет млинова од којих један стајаше порушен. Венеција задоби само Кривошије.

Сав значајни трговачки транзит који је био кадар подизати Нови садржан је у амбициозном караванском и обавезном прекограничном широком опкорачивању бокешког горског оквира топаљских грађана у њиховим трговачким предузећима која непрекидно пуњаху Нови и његове брзе лађе. Ако нешто може бити пуна извјесност у историјској утемељеној пројекцији развоја овога града, а то нас учи велики 18. вијек, ако нешто може бити драгоцјено искуство једног успјешног периода његове историје, тада је то неопходност перманентног живог трговинског и културног саобраћања са полеђинском земљом Херцеговом, дакле одлучног посезања у крупна богатства новске континенталне матице, и широко поморско опкорачивање Јадрана. У окружењу не сасвим благонаклоних сусједа, Нови је морао успостављати и чувати самосталност и градити способност за широко опкорачивање својих стјешњених физичких међа и готово неподношљивих политичких територијалних граница. Као што каже француски историчар, узано, давно уређено земљиште уз обалу, тражило је простора за добро промишљени замах.

Свакако је необично како је мали број радова посвећен проблематици копнене трговине становништва новског краја у 18. вијеку. Сви радови, баве се, иако у наслову садрже, одређено, намјеру бављења питањем копнене трговине, заправо питањима поморства. Становници планинских села Драчевице, као и остали, путују ван територије топаљске аутономије, обично у Херцеговину. Каравански транзит одвија великом живошћу преко падина Орјена и свакако добрим дијелом кроз планинска села. При томе се морала користити Али-бегова цеста и пут кроз Камено, који су овдје стајали у то вријеме. Радови који у своме наслову најављују бављење питањем копнене трговине у новском крају за млетачке управе, нису водили рачуна о читавом замашном корпусу докумената који су у вези са овим питањем, па је извјесно да би му се морала посветити већа пажња^[201]

Видљиво је да се житељи пограничних села уз турску Херцеговину, својим трговачким прегнућима оријентишу према Херцеговини, а они из Жлијеба, ка Црној Гори.

Мокрињанима Тодору Гојковићу и Вуку Косићу^[202] издати су маја 1706. године пасоши за Гацко, а Николи Косићу за Турску^[203]

И прекогранични Срби из Бајкових Крушевица траже могућности трговине у млетачком домену. Гаврило Радовић, Јово Петијевић и Драшко Дабовић из Крушевица државе Турске, траже дозволу да могу слободно набавити кукуруза са улцињских бродова у Росама у 1724. години.^[204] Каткад се издају пасоши за "оближња мјеста" при чему се сигурно ради о сусједним српским пограничним селима. У 1725. издат је пасош Марку Лазаревићу из Мокрина са једним другом за оближња мјеста,^[205] те Николи Косићу из Мокрина за Турску.^[206] С друге стране, 1717. допуштено је Вицку и његовом брату Вукашину из Жлијеба да отпутују копном у Рудине.^[207]

Границе је немирна у живом саобраћању вриједних драчевићких трговаца али и муком српских брђана Републике Светог Марка који су приморани држати баштине турских феудалаца с ону страну границе, практично преко плота. Врло крупан сегмент свакодневног живота и рада сељана у пограничним насељима Топаљске комунитади чине сукобљавања са прекограничним становништвом српских села под управом Турске. Наиме, разграничењем из 1721, након Пожаревачког мира, повучена је граница између Венеције и Отоманске империје. Према нашим сазна њима, ова гранична линија није коригована у односу на Гримани линију.^[208]

Она је раздјелила цјеловити српски етнички простор у заливу и залив од своје континенталне матице старе Херцеговине. Ово је разграничење носило крупне посљедице по српски народ у Боки у његовом даљем историјском току у заливу.

Мировни уговор из Пожаревца Султан је ратификовао концем јула 1718. године, у вријеме када се у Топлој формира српска топаљска општина са свим важним прерогативима аутономије. Концем октобра у Боки је планирано са започињањем послова разграничења, но почетак је одлаган кашњењем турског комесара за разграничење Хаџи-Мехмеда који је у Травник стигао средином октобра гдје се задржао неколико седмица. На страни Венеције у овоме осјетљивом послу учествовао је генерални провидур за Далмацију и Албанију Алвизе Моцениго III. Комисија започиње са радим тек 15. децембра 1718. а завршава га октобра 1721. године! Током боравка комисије у Суторини, млетачка страна је настојала заокружити територију у природним границама залива, но то је одбијено тумачењем одредаба Карловачког мира из 1699. године.

У дијелу у којем се односи на планинска села Драчевице, акт протокола о разграничењу гласи:

''N°13 Di la in alto nella cima del monte grande detto Orlova soprala casa del Cossich, decima terca masiera.

N°14 Di la sopra grebbani nominati Charstala decima quarta masiera essendo restata alla parte dell'eccelso Imperio l'aqua detta Tuhurach che e incontro detta massiera.

N°15 Di la sopra grebbani e monte a canto le terre arative nominate Raduivia nelle pertinenze della villa Milovich, decima quinta masiera.

N°16 Di la soppra colle sossoso in faccia al monte Spilli in fondi la piccola compagna detta Boinique decima sesta masiera, restando alla sinistra la villa Sfarughe Gradaz la quale rimane all'eccelso Impero.

N°17 Di la per costiera passando la ville o torrente in fondi di un colle grebbanoso che e delle pertinenze di Sfarughe, decima settima masiera.

N°18 Di la pure proseguendo per costiera nella pertinenze di Bilich nell sito detto Budanova Glavizza, decima ottava masiera.

N°19 Di la pure proseguendo per costiera alla banda di sopra detta villa Preradina nel sitto detto Plozza sopra la casa del Voicovich, decima nona masiera.

N°20 Di la verso la dritta dei grebbani detti Debela Grada nella banda del colle aguzzo sotto di gran monte detto Rubersizza sopra saso vivo ventesima masiera.

N°21 Di la in su ascendendo il monte Dobarsizza...''

Према разграничењу из 1721. године (Гримани линија), читаве Бајкове Крушевице, остају под влашћу Турске, такође и дјелови села Мојдеж, са готово читавом Суторином. Оваква ситуација изазива велике свакодневене тешкоће тим прије што гранична линија не слиједи изразита орографска размеђа. Издвајамо овдје један докуменат из 1725. године, проглас провидура херцегновског сељанима пограничних новских села:

Овај је докуменат типски за сликање пограничних сукобљавања око пашњака и штета на "посијаној земљи". Управо у двадесетим годинама, након дефинисања тзв. Мочениго линије, услиједиће жива активност на утврђивању-пописивању свих њивних површина под житом. На тај начин настаће "Ноте од кућа и лазина" начињене од српског становништва, као и пописивању земаља на које се не плаћа десетина. Овакви пописи имају велику важност за изучавање и упознавање становништва ових села и као документ о економском стању њихових житеља.

Почнимо са селом Камено:

У сљедећој ноти помињу се земље у Мокринама и то одломку сеоском уз каменску границу:

Из наредне ноте ће се видјети још власника земље у планинским селима, најприје мокрињском одломку Црљено брдо:

Једна колективна нота из Мокрина даје низ података о житељима овога села и својинским односима гдје учествују и Камењани, но врло је занимљиво да ова нота, сасвим одређено, помиње "старинике" - старинарски живаљ планинских села Драчевице којему данас знамо само гробља:

Повремено се јављала потреба за израђивањем исписа из земљишних књига, обично или искључиво у споровима:

Из овога исписа из Бадоеровог катастра за Камено, може се уочити, када се погледају топоними, да сви одреда припадају живом топономастичком фонду, што је, иначе, случај са укупним фондом који нуде земљишне књиге из почетка 18. вијека.

Наредна нота "од десетковина" за село Камено нуди низ ваљаних обавјештења о власницима земље међу којима се јављају махом рецентна презимена и презимена из пописа друге половине 18. вијека:

На крају ваља истаћи да преко границе тече редовита коресподенција високих регионалних представника обају држава, а обично у поводу приватних спорова

Један од најкрупнијих сегмената бококоторске историје у вријеме млетачке власти у спољашњем заливу, који до дана данашњега није освјетљен доста обимном документацијом која се чува у нашим архива, је живот кривошијских Срба на немирној млетачко-турској и млетачко-црногорској граници у Кривошијама.

С једне стране стоје требињски Турци који се с Кривошијанима прегањају око кривошијске планине Бијеле горе, а с друге стране један, можда и опаснији сусјед - катуњански Црногорци. Како се види из савремене документације, током друге половице 18. вијека, тече између требињских Турака и Кривошија сукоб којитраје непрекидно око четрдесет година, а који је завршен умиром у Рисну 2. фебруара 1792. За примирје се има захвалити сарадњи протопопа Јова Ивелића из Рисна и Муле Мехмеда Шеховића и Сади Мехмед паше Ресулбеговића.

Миром у Пожаревцу Кривошије и Леденице су припале Венецији. Овај крај је укључен у Рисанску комунитад. (На овоме мјесту морамо напоменути да је архива ове српске комунитади изгубљена). У свим сукобима на овоме, несумњиво најнемирнијем дијелу млетачко-турске границе, од Суторине до границе црногорске, кореспондираће управа Рисанске аутономије. Сачувана архивска документација дозвољава да се, врло грубо, оцрта слика живота на бокешкој граници у 18. вијеку: спољашњи бокешки залив са својим насељима окупљеним у Топаљску комунитад, трпи од повремених катуњанско-кривошијских пустошења која никада не прерастају у континуиране сукобе, но топаљска насеља трпе и од транзита украдене стоке што је вид посредног угрожавања. На овом дијелу границе нисмо успјели забиљежити, на темељу докумената новског архива,каквих озбиљних угрожавања од стране Турака.

На кривошијском дијелу границе, према Требињској капетанији, али и према црногорском, катунском кршу, сукоби прерастају у континуирана међусобна уништавања која могу трајати и до пола вијека. У ускакањима се са обје стране, и Кривошијске и Турске, повремено ангажују чете од више стотина људи. Такође, јавља ју се особе које се посвећују четовању као дјелатном занимању.

Катуњанска пустошења Драчевице

Никада није учињен труд да се прикупе документа која говоре о једном великом проблему који непрекидно оптерећује живот становништва Драчевице, непрекидно, значи и ван ратних сукобљавања са Османском државом, може бити и пуно озбиљније у мирнодопско вријеме. Црногорска (катуњанска) ускакања у Драчевицу доводе њено сеоско становништво у стање непрекидне напрегнутости, и нисмо успјели уочити већу тешкоћу за свакодневни живот овога краја током периода млетачке доминације. Било је у многим публикацијама жеље да се ова пустошења објасне као нужно дјелатно занимање утемељено најдубљом традицијом и крајњом оскудицом географског простора Старе Црне Горе. Како год објашњавали ову појаву, остаје њен главни карактер и резултат. Ускакања се дешавају непрекидно, у рату и миру, њима су погођена сва насеља Драчевице која трпе велику штету. Из сачуваних архивских докумената може се видјети да села Драчевице у 18. вијеку нису располагала бројем грла стоке који би одговарао условима природног окружења. Житељи Драчевице кроз 18. вијек одустају од бављења традиционалним занимањима херцеговачког становништва међу којима сточарство заузима највише мјесто и важност.Овај вијек, када је у питању Драчевица под влашћу Венеције, свакако обиљежава значајнији излазак на море херцеговачких Срба.

Но, бокешки поморац 18. вијека, у било којој улози на своме једрењаку, напуштајући залив страхује од улцињског гусара који га може чекати на вратима Боке, а у исто вријеме, од катуњанског Црногорца који се спрема опустошити му баштину и украсти стоку. Не зна се што је горе.

У овоме питању учињен је један озбиљни напор који улаже угледни бокешки историчар др Милош Милошевић. М. Милошевић ради у регионалним архивима преводећи са талијанског архивска документа која дотичу ово питање. Настаје један велики зборник који пружа пуни увид у један аспект проблема. Дају се документа која говоре о допуштеним, контролисаним и од млетачких власти потицаним ускакањима у пограничне предјеле турске Херцеговине. Такође, провидурова канцеларија настоји да суспрегне, гони, казни због недозвољених акција.^[230]

Др М. Милошевић усредсређује се својим истраживањем на вријеме два велика рата која се воде и захватају ове просторе. Такође, он ће приредити и докумената која говоре о недопуштеним акцијама ван територије Боке.

Један аспект овог проблема неће се, међутим, дотаћи. То су мирнодопска пустошења у спољашњем заливу Боке, у његовим насељима, веома изразито, у брдским и планинским предјелима Драчевице. Ова дјелатност није могла бити допуштена од било које и било какве власти и не може се посматрати у оквиру било које дозвољене активности или као аномално понашање или скретање унутар модела понашања, који је иначе, допуштен и потицан од власти која у вријеме ратова за Херцеговину настоји тиме задобити ванредних користи. У исто вријеме, снага и виталност традиције о овоме питању у сјеверозападној Боки обавезује на једно темељније испитивање у бокешким архивима.

У документима која је презентирао М. Милошевић, Венеција углавном употребљава стране, турске држављане за упаде и узнемиравање турских пограничних херцеговачких и дубровачких предјела, и то у вријеме великих турско-млетачких сукоба. Тиме је пружен драгоцјени допринос изучавању једног комплексног проблема.

Његов важан сегмент јест и искључиво мирнодобско пустошење мјеста у заливу и то пустошење упадима извана. Бокешка традиција обавјештава о озбиљној масовности којом се омета развој краја. Због тога, биће вриједно погледати неколика типска документа која освјетљавају овај проблем који је повремено ангажовао веома високе инстанце млетачке далматинске политичке власти, у жељи да се пружи илустрација обавјештењима која тако издашно и дан данас извиру из колективног памћења житеља Драчевице.

Из читавог корпуса савремених докумената назире се да Драчевица под влашћу Венеције пати због непосредних упада и, подједнако тешко, због транзита украдене стоке који се одвија преко њене територије.

Како ће се видјети, по горским селима су држане страже које су непрекидно смјењиване, а власти су давале оружје за одбрану.^[231]

Несумњиво, најтежи догађај који ће извести најоштрији протест млетачког Сената на Порти је катуњанско пустошење планинског села Убли. У ноћи 29. новембра 1740. ово планинско село је потпуно уништено. Млетачки амбасадори на Порти тражили су од Турске да казни Црногорце.^[233] Претпоставља се да је овај катуњански упад извршен као одговор на млетачку забрану Црногорцима да излазе на приморске пазаре. Ништа боље неће проћи остала села на простору сјеверозападне Боке. У тренутку када на половини 18. вијека топаљска поморска привреда достиже највиши успон и када превазиђе све чиме су располагала стара поморска средишта унутрашњег залива, њена полеђинска насеља која обезбјеђују непрекидни интензивни каравански транзит и која јој омогућују снажни развој, трпе од пустошења из црногорског предјела.

Највиши представници регионалне млетачке власти у Боки потврдиће у својим извјештајима слику односа Боке и њенога староцрногорског залеђа.

Govani F. Dona, которски провидур, пише 1736, да Бока Которска граничи са Црногорцима те како су ови"кивни нашим поданицима и још више Турцима"^[234]

У то доба, заиста, послије владике Данила Петровића, од 1735. године, започеће интензивна пустошења и крађе у дубровачкој и топаљској регији. Которски провидур Giovani Albrici писаће слично 13. септембра 1743, како Црногорци "окружени брдима у којима због неплодности земље убирају оскудно плодова принуђени су да прибјегавају насиљу којим надокнађују своје животне потребе"^[235]

Посредством которског провидура биће у јануару и фебруару 1744. склопљено више од осамдесет арбитрарија - умира. У пустошењу бокешких села предњаче Његуши, Цуце, Бјелице и Озринићи.

Дубровачка република ће, као и Бока, затражити заштиту од пограничних Турака а обраћаће се и султану. У 1733. години одузето је у Конавлима много стоке. Овом приликом Дубровчани су тврдили како посједују ферман султана Ахмета: "да ако би икад Црногорци учинили какове штете у нашем вилајету да се има наплатит од Зубаца и Крушевичана, јербо без њихова пропуштања они не могу никако доћи у наш вилајет".^[236]

Попут Драчевице, дубровачка села приређују страже. Од 1736, страже се постављају непрекидно. Дубровчани пишу заповједнику Требиња готово исто што и Топљани у писму које ћу касније дати у цјелости, како становници Мрцина сваки дан "иду на све стране и ходећи од Црногораца за чување и ваше и наше границе"^[237]

У топаљским селима, живот у то вријеме тече у непрекидној бојазни од катуњанских група. Ванредни провидур наредиће крајем октобра 1739. арамбаши села Кута да пошаље четири човјека на које је ред, на стражарско мјесто.^[238]

У 1742. пушу Дубровчани о припремама Катуњана:"купе се за изит под оружјем да оштете како је њихов обичај од свађер"^[239]

За очекивати је да се најоштрије и најобухватније угрожавање мирнога живота Драчевићана управља ка њеним планинским селима. Сердар Никола Кецојевић из Мојдежа, писао је 7. августа 1739. да је наоружао људе у Мокринама (Mocrine) и послао неке да се обавјесте о Црногорцима. Ови су сазнали да су јуче или данас Црногорци хтјели напасти али су одустали због празника, зато ће можда сутра.^[240]

Насељима Топаљске комунитади пријетила је и опасност, не мање неугодна, од транзита украдене стоке, која је гоњена преко територије Драчевице за Црну Гору. Новембра 1739, Симо Радмиловић из Жлијеба (Sliebi) каже да је из своје појате чуо лавеж и изашавши видио седам људи како тјерају двоје говеда и шест брава. Један од њих, Pietro Parapanovich који живи у Кривошијама (Krivosie) рече да су животиње одвели из државе Рагуси и да су два брава оставили Зотовићу (Zotovich) у Љутом потоку (Luti potoch), а затим се упутише према Морињу (Morigno). Још четири лопова је препознао, од њих су тројица из Кривошија, а један са Убала.^[241] Јован Зотовић (Zuanne Zottovich) из Топле саслушан је истога дана, тврдећи да нема везе са овим људима. Утврђено је да је стока одведена из Витаљине.^[242] У истоме дану, угледни Топљани Сава Симо и Јово Ломбардић гарантовали су за Зотовића и изјавили да ће платити све што суд нађе код њега^[243]

Попут Јована Зотовића из Топле, прошао је годину дана касније Симо Сендис из планинског села Жлијеби, а поводом крађе звона са цркве Светога Јована у Љутој (Конавли). Наиме, јануара 1740, Иван Анђелинић (Ivan Angelinich) из Каналија (Canalia), прокуратор цркве Св. Јована (S. Zuanne) у Љутој (Lutta), каже да су сазнали да је звоно са њихове цркве украо Сендис син Savizza-е из Жлијеба (Sliebbi) и да га је послије продао Вукасу Маркову (Vucaz Marcov) из Кривошија, а овај Дабовићу из Костајнице. Сад су чули да је Сендис ухапшен.^[244]

Заиста, Симо Сендис је ухапшен и задржан у затвору. Предат је на чување с. м. Ђорђу Каићу (Zorzi Caich), а 26. фебруара 1740. ванредни провидур је наредио саслушање.^[245]

Врло брзо ће се успоставити да је Симо Сендис ухапшен невин. Жљебљанин Симе Радмиловић је свједочио у његову корист. Он је ишао у Пријевор^[246] да купи жито гдје је срео Петра Вукова и Петка Вујова који су му дали дванаест лира да доведе Вукаса Маркова из Кривошија. Послије је видио да су ови продали једно звоно другима, а њему су дали још четири лире да ћути. Свједочење Радмиловића је дошло у априлу исте године.^[247] У исто вријеме услиједиће гаранција топаљских судија. Судије у писму које је потписао Драгутин Магазиновић, веома угледни Топљанин, судија и црквени тутор, упутивши га на адресу ванредног провидура, тврде да је Симо Сендис већ био невин оптужен што се доказало на процесу, а сада га Дубровчани набјеђују за дјело који није починио.

Симо је поштен младић који својим радом издржава себе и родитеље чији ће живот бити угрожен уколико он не буде пуштен из затвора.^[248] Несумњиво је у овоме случају намјерно пласирана лаж од стране крадљиваца ради сопствене заштите, а могуће, и неке размирице са Сендисом. Овакви детаљи нису занимљиви за наш рад, но ваља истаћи како је транзит стоке и сами упади у Конавле свакако извођени преко територије Драчевице, као и преко Зубаца, која и када није била циљем непосредног угрожавања, трпи. Драчевица и Зупци вјековима стоје у истоме положају.

Посве је очигледно да се нека крупна помјерања крадљиваца дешавају у тридесетим и почетком четрдесетих година 18. вијека. Сачуван је превод писма Ибрахима паше требињскога провидуру Албарћи у Херцег-Новоме, којим јавља да се Драчевићани жале на нападе од стране Црногораца удружених са Кривошијанима Ником Лакићевићем и Јованом Марковићем и траже интервенцију власти.^[249] Ово је писмо написано у 1744. години, свакако корак изнуђен угрожавањем турског територијалног домена уз границу са Старом Црном Гором.

И у другој половини 18. вијека, сусрећемо се са свједочанствима о ускакањима ради крађе живог. У љекарском увјерењу једног хирурга датираном 9. септембра 1781, стоји да је лијечио рањене Сава Јованова Стијепчића и Луку покојног Андрије Кобилице^[250], оба из Каменога, који су били рањени у једном окршају са Црногорцима који су сишли у Камено ради крађе живог.^[251]

Нарочито је угрожено мало планинско село Жлијеби. Сопраинтендант Etore Burovich јавља из Новога ванредном провидуру Котора да би се удаљеним сељанима Жлијеба који су изложени непрестаним нападима од стране Црногораца и Ришњана осигурао миран живот, предлаже да се оснују двије постаје са четрнаест домаћих стражара, јер сами сељани којих има свега десет до дванаест способних за оружје, нису у стању да се сами одбране.^[252]

Сва озбиљност ситуације наводи и личност генералног провидура да се заузме у питању пустошења по територији Републике. Више пута, међутим, све су интервенције закашњеле. Генерални провидур Алвизе Марин пише из Задра провидуру Ерцег-Новога да упућује у Ерцег-Нови свога канцелијера да заврши ислеђење против Кривошијана и Убљана због убиства Јоване кћери Митра Обрадовића из Каменога и Симане кћери Василија Радановића из Мокрина, те рањавања Марије удове Риста Косића, Стане кћери Ника Зеленовића и кнеза Јова Прлаин(а), сви из Мокрина, и моли да му пружи сву потребиту помоћ.^[253]

Ово је писмо написано 16. децембра 1793, мало прије пада Венеције.

Како се могло видјети, ова се ускакања догађају невезано за годишње доба. У њима су многи житељи Драчевице изгубили животе. Вјероватно је то разлог што се становништво пограничних села кроз другу половицу 18. вијека осипа и одлази на територију османске државе. Ова је појава навела Вуцка Дону, ванредног провидура у Котору, да затражи објашњење од новског провидура.^[254]

Може се са великом сигурношћу претпоставити да је извјестан број амбициозних турских експедиција према простору Старе Црне Горе, кретан због кажњавања катуњана за изазивање немира и штета у пограничним предјелима Херцеговине.

У 1746. години, пуковник Стефан Баули из Будве јавиће провидуру Новога да све више постаје сумњиво масовно гомилање Турака на граници и да њихово приближавање пријети сваког часа нападом на Црну Гору и зато тражи оружја и муниције како би народ у случају напада могао да се одбрани.^[255] Августа 1746. издата је заповјест за извршавање припрема за одбрану града Котора.^[256]

Коначно, склони смо вјеровању да се односи Драчевице и њене топаљске аутономије са староцрногорским залеђем преламају кроз став цетињских митрополита према овог узаној херцеговачкој земљи. У томе осјетљивом питању млетачки сенат показаће велику колебљивост, најприје у питању оцртавања територије под јурисдикцијом Цетиња. У години 1764. владика Василије Петровић посјетиће Боку, и из Рисна, стигавши на пола корака од Топле, упутити молбу за обављање канонске визитације Топаљске комунитади и - биће одбијен. Владичино писмо враћено је путем личности ванредног провидура са негативним одговором.

Нешто раније, новембра 1751, Драчевићани ће писати властима у Котар са захтјевом за ангажовање виших инстанци, жалећи се на владике Саву и Василија. Такође, истичу да већ тридесет година траже свог епископа за Далмацију и дио Херцеговине и да буде закона грчаскога васточнеје цркве а од рода и језика илирико славено српскога. У истоме писму жале се Топљани јер су се надали да ће имати "владику свеђер судита роднога", јер су имали великих трошкова и незгода са владикама из других крајева.^[258] Овај необични документ тражи најозбиљније тумачење. Ми данас не можемо заобићи сазнања о бококоторском епископу Исаији Лакетићу и његовим предшаственицима.^[259]

Став Топаљске комунитади према Старој Црној Гори у његовој афективној компоненти, генерише своју снагу и смјелу рјешеност у познатим збивањима и сукобљавањима у којима Драчевица трпи велику штету, али, интелектуално, он је грађен на некој дубокој традицији избора домицилних епископа (попут И. Лакетића) а у чијем тражењу, у будућности, треба поћи у запретена раздобља средњовјековне бококоторске древности и њеног хипотетичког епископског сједишта у Драчевици у освит Новога вијека.

Ноте од соли државе Новске

Шта су "Ноте од соли"?

У Архиву Херцег-Новог чувају се пописи становништва Државе Новске, српске општине основане у Топлој 1718/19. године.^[260]

Ови пописи, састављани од Топљана, обично из Пода, или самих пописиваних насеља, овјеравани су од пароха или/и главара - кнезова, насловљени "Ноте од соли", то с разлога њихова настанка: требовања соли пред сезону прољеће-љето. У Архиву Херцег-Новог, чувају се пописи од године 1750. (међу обрађиваним насељима 1750. године датиран је попис глава фамилија Жлијеба, док Камено и Мокрине започињу годином 1758. ) Сачувани су, такође, необично важни пописи из 1808. године за села Мокрине и Камено. Ноте од соли укључују само главе фамилија, али оне из 1808. године пружају информација о мушкој дјеци и њиховим занимањима.

Домаћини су пописани индивидуалним именом и именом оца или, ријеђе, презименом. Увијек је дат број чланова домаћинства, а каткад и, сасвим одређено број кућа у насељу. На жалост, из Нота се не може докучити старосна и полна структура становништва, што ни у ком случају не умањује њихов значај као извора за историју топаљског краја у 18. вијеку. Оне су, заправо, једини поуздани и валидни пописи житеља Топаљске комунитади којима располажемо у новскоме архиву у периоду млетачке управе Драчевицом. Коначно, њиховој вјеродостојности придоноси и чињеница о наглашавању обавезаности за тачност пописа под заклетвом драчевићких пописивача.

Пописивана су насеља на територијалном опсегу Топаљске комунитади, именом по средишту општине у цркви Светога Спаса у Топлој која се распростирала у оквирима негдашње српске жупе Драчевице. На почетку 18. вијека, међутим, усљедиће млетачко-турско разграничење које ће под турску јурисдикцију довести становништво дијела Мојдежа и друга насеља која изразито гравитирају Суторинскојудолини, те дио Мокрина и читаве Бајкове Крушевице, па у нотама не можемо наћи ових насеља.

Највећи дио презимена која се јављају у Нотама могу се рецентно везати уз одговарајућа насеља, али и уз друга насеља топаљска насеља. Може се тако, једним детаљним увидом у распоред пописаних родова и фамилија у насељима топаљске комунитади, хипотетички сагледати правце кретања њиховог у оквиру регије, што је увијек интересантно. Надаље, биће занимљиво видјети да ли се ова презимена јављају у ранијим пописима и млетачким земљишним књигама.

Ноте не пружају могућност валидног оцртавања територијалног размјештаја појединих родова и фамилија у оквирима насеља уз која се везују, али дају реалну прилику за посматрање територијалне дисперзије њихове на нивоу региона. У напоменама због тога пружано информацију о смјештају (мјесту пребивања) појединих родова који се везују уз друга насеља. У томе се могао запазити, посматрањем података које пружају млетачке земљишне књиге с почетка 18. вијека, извјесни тренд приближавања миграната насељима на обалском рубу залива, али то није јако убједљиво. Ипак, доминантан модел кретања у укупном броју фамилија које су се помјерале из села на монатној и планинској субрегији ка обали, јест помјерање дуж трансверзалних праваца, а не коришћењем лонгитудиналних привилегованих праваца, мада се и овакви правци кретања могу наслутити.

Како ће се видјети, најкомплетнију, мада и даље оскудну информацију о популацији ових планинских насеља пружају ноте из 1808. године. У њима се уочава необично високо учешће старих или веома старих родитеља. Напросто, у овим нотама, избрисана је (када је ријеч о планинским селима) читава једна средња генерација мушкараца. Такође, веома је висок број мале дјеце (испод шеснаест година) која се ангажују "на двору", дакле напословима ван куће, нарочито поморским занимањима. Овај податак заиста говори о великом ангажовању дјеце у овоме дјелатном занимању, чак и у планинским селима, али говори и то веома убједљиво и чиме се сељани драчевићких села нису бавили, или од чега су бјежали. Ове ћемо необичности коментарисати касније, на одговарајућем мјесту. Највећи број"нота" начињен је првога марта. Ноте су начињене од Топљана и исписиване старим народним ћирилским писмом. У "нотама" се за Топаљску комунитад употребљава синоним "Држава Новска".

Поуздано знамо о дјељењу соли у насељима Топаљске комунитади од 1739. године. У овој години млетачки Дужд Писани писао је генералном провидуру Далмације и Албаније да Сенат одобрава одлуку Магистрата за со којом се додјељује извјесна количина соли општини Топла са дванаест села с напоменом да се искључи из привилегије оно мјесто у којему се буде открило кријумчарење со ли.^[261]

Приликом додјељивања соли Топаљској комунитади није се водило рачуна о становништву најужег градског језгра Херцег-Новог, које је остало прикраћено за одговарајућу количину соли. Магистрат за со је једноставно Нови прикључио пуно већем и важнијем насељу Топла. Становници Новога су протествовали посредством личности ванредног провидура истичући своје заслуге за Републику, те да су они, иако заслужни, искључени из привилегије. Овај протест усљедио је првога дана марта 1740, дакле на датум у којему су настајали готово сви пописи на територији комунитади.^[262] Опажа се, наиме, тежња власти за израду пописа на читавој територију комунитади у једноме дану. Није то увијек било могуће постићи.

Одговор Магистрата стигао је у мају 1740. Објашњено је да је грешка настала јер је Магистрат сматрао да су у списку житеља Топле и они становници који живе у граду.^[263] Одлучено је да се од 5220 стара соли, колико је додјељено Топлој, одвоји 60 стара за становнике Новога, њих двјеста и осам на броју.^[264] Списак породица у граду предао је дон Виценцо Валери који је заступао Херцег-Нови у спору са Магистратом за со.

Одраније је кријумчарење соли окупирало највишу пажњу регионалних млетачких власти. Докуменат који ћемо овдје цитирати говори о озбиљности намјере поступања према лицима која шверцују со из Дубровника:

Ноте од Жлијеба државе Новске

На први марча 1750 по грчански

Нота од Жлијеба кнеза Вукашина Вукасовића(1) како је ... (тр) имати дигнути со за ову годину како ниже куће и душе.

Кнез Вукашин Вукасовић (душа 14), Станоје Во(ј)инов (15), Петар Сикимић (8), Томо Сикимић (5), Јован Огурлић (3), Лука Шундрак (4), Видак Бековић (6), Мијат Бековић (3), Јован Вуксанов (6), Сава Радмиловић (8), Станоје Ђуровић (11), Сава Ђуровић (15), Илија Деспинић (14), Марко Јованов (9), Лазар Вукадинов (7), Саво Шћепанов (3).

Сума душа сто и двадесетосам

На 18 = марча 1750 = по грчански

Ја Вукашин Вукасовић главар од Жлијеба афермавам ову ноту како је душа сто и тридесет и један по мојој души и прима за исте душе соли стара тридесет и два и кварте три. Панто Ђуровић потписа за истога Вукашина бивши мољен од њега не умијући он писати

С(лава). Г(осподу). Б(огу): на 16. јуна 1750 т(екуће) г(одине) дана на Топлој презента ову ноту о(д) душа сто и тридесет и једну, дато у офици(ј)у нашу цивил од комунитади, Вукашин Вукасовић кнез од Жлијеба и проча

Мато Јовов канзалијер од комунитади

С(лава) Г(осподу) Б(огу); на 1 марча на 1758 по грчански

Нота кнеза Вукашина Вукасовића од Жлијеба од душа на које има дигнути со у граци(ј)у от ове године кано и пре и проча

Г(осподи)н кнез Вукашин Вукасовић (душа 12), Станиша Во(ј)инов (13), Сава Среданов (6), Трипо Сикимић (8), Томо Јованов (2), Ђуро Видаков (11), Стана Митрова (2), Гаврило Вуксанов (6), Јово Павлов (4), Алекса Лучин (5), Симо Савин (12), Јован Ђуров (11), Сава Петров (18), Петар Деспинић (12), Марко Јованов (8), Лазар Вукадинов (10).

Сума душа 140

Ја кнез Вукашин Вукасовић главар од Жлијеба авермавам ову ноту по мојој души да имам на исте душе сто и четрдесет за које имам дићи соли од грације за ову годину стара тридесет и пет 35 Н° ја Симо Вукадинов учинит ову ноту по ордену кнеза Вукашин(а) не уми(ј)ући он писати

На 1 марча по грчански презента ову ноту о(д) душа сто и четрдесет у офици(ј)у нашу цивил од комунитади о(д) Топле државе новске кнез Вукашин Вукасовић главар од Жлијеба

Симо Вукадинов канзалијер од комунитади

(на полеђини:)

Кнез Вукашин Вукасовић 1758 Нота од Жлијеба 1763: мјесеца марча на 1 1763.

У кнеза Вукашина (душа 14), у Станоја Војинова (13), у Саве Среданова (8), у Тома Јованова (2), у Маре Петрове (6), у Ивана Павлова (5), у Валексе Лучина (7), у Ђура Видакова (10), у Милоша Пецирепа (3), у Комленије Иванове (6), у Васиља Савина (13), у Ивана Ђурова (10), у Петра Илина (10), у Марка Чончевића (6), у Мира Вукадинова (10), у Саве Петрова (16)

Сума 137

Ја поп Ђеорђије Чуквас - руком

На 1. марча 1763 по грчански

Презента ову ноту од душа сто и тридесет и седам у офици(ј)у цивил од комунитади од Топле државе новске душа - Н: 137.

Вукашин Вукасовић главар од Жлијеба Сава Мирковић канца(лијер) од ком(унитади) Нота од Жлијеба к(не)за: Вукашина Вукасовића - - душа 137 1763

Нота од Жлијеба колико је душа 1771

У кнеза Васиља (душа 14), у Ива Вукашинова (15), у Саве Среданова (5), у Ђура Станојева (13), Мара Петрова (3), Томо Иванова (2), Ивана Павлова (5), Маре Алексине (4), Гаврило Јованова (5), Ђуро Видаков (4), Перо Видакова (6), Која Митрова (2), Ивана Ђурова (12), Аврам Савин (13), Петар Илин (5), Марко Сенић (5), Миро Вукадинов (8). 120

Кнез Васиљ Радмиловић јесам примио све булентине Павле Петровић подписа зат (!) не уми(ј)ући он писати

Учини ову ноту ја поп Ђуро Чуквас по моије заклетви алити по кушенци

(на полеђини:) Нота од Жлијеба 1771

На 1: марча 1772: нота о(д) Жлијеба колико је душа: у кнежини Васиља Радмиловића

У кнеза Васиља (душа 14), у Ива Вукашинова (14), Сава Среданов (5), Мара Петрова (3), Томо Иванов (3), Ђуро Станојев (13), Иван Павлов (5), Лазар Алексин (4), Ђуро Видаков (4), Перо Видаков (6), К(а)ја Милошева (1), Гаврило Иванов (4), Иван Ђуровић (12), Аврам Савин (13), Петар Илин (8), Марко Јончевић (5), Миро Вукадинов (7)

душа Н: 121 =

Поп Ђуро Чуквас учини ову ноту по моије заклетви

На 4 марча 1772 по грчански у Новоме

Презента ову ноту у офици(ј)о цивил од превјерне ком(унитади) од Топле државе новске душа Н: 121 =

Кнез Васиљ Радмиловић од Жлијеба

Јово Милановић канца(лијер) од ком(унитади)

(на полеђини:) Нота од Жлијеба 1772

У кнеза Филипа Петрова са Жлијеба душа 21, у Тома Маркова (3), у Мира Вукадинова (5), у Васиља Савина (11), у Крста Андрина (3), у Абрама Савина (8), у Илије Аћимова (2), у Бошка Тодорина (4), у Сима Станојева (4), у Илије Јованова (5), у Лаза Алексина (4), у Јока Митрова (7), у Ђура Видакова (4), у Симе Перове (4), у Комленије Јованове (2), у Јова Вукашинова (9), у Ђура Вукашинова (6), у Тома Вукашинова (5), у Николе Савина (3), у Ђура Станојева (5), у Тома Јованова (5), Марка Јованова (1)

Ја поп Томо Васиљевић парох жљебски о(д) державе рисанске подписујем се да јест истина данас примио булентине главар Филип Петров оболетине како у овој ноти од канзалијера Митра Мирковића и ови подпис учини ја Нико Радуловић бивши мољен од истога Филипа не умијући он писати

(на полеђини:) Предата на - 2 - априла 1789. сербски

кућа - Н 22 =

душа - Н 126 =

Нота од Жлијеба

Нота кнеза Филипа са Жлијеба душа

Миро Вукадинов (душа 6), Симо Томов (5), Абрам Савин (9), Илија Аћимов (2), Бошко Теодосин (4), Симо Станојев (4), Илија Јованов (6), Ми(х)аило Васиљев (9), Крста Андрин (3), Лазар Алексин (4), Ивка Митрова (7), Ђуро Видаков (4), Сима Перова (3), Анђа Видакова једна (1), Гаврило Станојев (15), Јово Вукашинов (8), Ђуро Вукашинов (6), ТомоВукашинов (5), Никола Савин (3), Томо Јованов (5), Маре Петрова једна (1)

Ја поп Томо Васиљевић парох жлијебски от комунитади рисанске подписујем да јесте истина тако: на 27 марта

(на полеђини:) Нота од соли од Жлијеба 1790

Предата на 29 марча 1790: сербски кућа - Н: 22

душе - Н: 109

соли стара Н: 27: 1/4

Нота кнеза Филипа от Жлијеба от чељади

У кнеза Филипа душа 10, у Мира Вукадинова (6), у Сима Томова (5), у Аврама Савина (8), у Илије Аћимова (2), у Бошка Тодосина (4), у Сима Станојева (4), у Илије Јованова (6), у Николе Симова (9), у Крста Андрина (3), у Лазара Алексина (4), у Јока Митрова (7), у Ђура Видакова (4), у Симе Перова (4), у Гаврила Станојева (15), у Николе Савина (3), у Јова Вукашинова (8), у Тома Вукашинова (6), у Ђура Вукашинова (6), у ТомаЈованова (5), у Маре Петрове (1)

И подписах ја поп Томо Васиљевић парох жлијебски да јест тако

На: 1: марча 1792 нека се зна како примих ове болентине ниже подписана од канцалијара Глига Петровића како у њојзи кнез Филип Деспинић примих све булентине Саво Павковић подписах за истога по његову ордену не умијући он писати

(на полеђини:) Предата иста нота на: 8 марча 1792 =

од села Жлијеба у све кућа - Н 21

у куће душа - Н 120

соли кварата Н 120 чини стара Н 20 =

Нота жлијебска от вамиље

У кнеза Филипа (душа 10), у Мира Вукадинова (6), у Сима Томова (5), у Абрама Савина (8), у Илије Аћимова (2), у Бошка Тодосина (5), у Сима Станојева (4), у Илије Јованова (7), у Николе Симова (9), у Крста Андрина (3), у Лазара Алексина (4), у Јока Митрова (7), у Ђура Видакова (4), у Симе Перове (3), у Гаврила Станојева (15), у Николе Савина (3), у Јова Вукашинова (7), у Тома Вукашинова (6), у Ђура Вукашинова (6), у Тома Јованова (5), у Марије Петрове (1)

(на маргини:) И подписујем ја поп Томо Васиљевић парох жљебски от державе рисанске да јест тако

(на полеђини првог пресавијеног листа:) Слава Господу Богу на 21 априла 1793. данас прими кнез Филип Деспинић од ка(н)цилијера Илије Матишоровића боленшина 21: у којема је соли кварата: 120: ја Симо Ђуришић подписак по његову ордену не умијући он писати

(на полеђини другог пресавијеног листа:)

Нота од Жлијеба кућа: 21: душа 120:

На 2. фебрара 1808 у Жлијебе нота од кућа и фамилије у истоме селу

Кнез Филип Деспинич годишта: 80 има синова пет најстари година 30: а он је на служ(б)у а један му син бутигијер Сава мернар Симо Јунчевић су два сина мала стари године 4 Тодор Јунчевић година 48 су два сина мала стари год(ина): 5.

Ђуро Ђуровић самац има сина малога и синовца оба мала стари год(ина). 6

Илија Ђуровић су три сина мала најстар(ији) година 8:

Бошко Ђуровић годишта 54 - има сина саката.

Лазар Ђуровић има сина малога годишта 8

Никола Шиндиш су два рођана један му је на двору и има три братића мала најстари год(ина): 6 = Лазара у мернаре Крсто Шиндиш самац

Шпасоје Бенович самац

Томо Милишић самац

Лазар Шундрак самац

Јоко Ногуловић з братом брат му је у пандуре.

Илија Шкеро су петоро ђака 2: на двору један у пандуре.

Симо Вукасовић су два брата оба на двору и два сина мала стари од год(ина): 6

Јоко Вукасовић самац

Митар Вукасовић самац

Вуко Сикимић самац

И ова нота би разабрана уштоме (!) селу све фамилије по фамили(ј)а пред г(оспо)д(и)н(о)м кап(етаном) и суђама од ком(унитади) како по истини и биће подписано од пароха и два главара од истога села како по истини под облег свој

Кнез Филип Деспинић од села Жлијеба ја Јоко Квекић подписах за истога на његову ордену не умијући он писати

(на полеђини:) Никола Шиндиш главар по(т)пишује под облег себе ја Јоко Павковић подписах за истога будући мољен од истог не умијући он писат и за вишу вјеру чини керст својеручно

Нота од мирнара (!) сто да се Жљеб(љ)ани: Саво Томов Деспинић Лазар Шиндиш

Ноте од Каменога државе Новске

С(лава): Г(осподу): Б(огу): на: 2: марча 1758 нота од Каменога колико има душа на које диже сол за ову годину од грачија

Кнез Гаврило Мандић (душа 8), Илија Мандић (7), Митар Мандић (12), Вукан Ковачев (2), Тодор Рашовић (4), Станиша Верњак (8), Шћепан А(ј)чевић (3), Сава А(ј)чевић (4), Јован Булут (8), Мијат Савчић (5), Раде Стијепчић (10), Никола Чоланов (2), Станиша Шурбат (7), Шћепан Стојанов (7), Милана Павлова (2), Јово Обрадовић (12), Томо Милосављев (6), Марко Обрадовић (13), Јован Обрадовић (12), Ђуро Вука Малога (8), Митар Мишковић (13), Вујача Реметића ( 2), Мијо Станоичић (13), Матко Радов (8), Томо Радов (4), Никола Петров (3), Танасије Раковић (3), Јово Радовић (6), Јово Петра Радовића (2), Шћепан Пантов (7), Цијетко Ћорлаја (2), Јово Милин (7), Петар Реметић (7), Митар Реметић (9), Јово Реметић (4), Сава Јововић (14), Станиша Анброзовић (7), Тодор Анброзовић (5), Илија Анброзовић (2), Крсто Јованов (1), Шћепан Симов (4), Томо Матов (1), Вукашин Бубетало (3), Игњатије Бакочевић (3), Стојко Вуковић (7), Сава Вуковић (10), Лука Вуков (4), Јово Станојев (8), Аћим Влаисалић (7), Гргур Чиков (4), Маре Милутинова (1), Јован Вујов (10), Андрија Кобилица (9), Гргур Кобилица (9), Никола Радовчић (1), Перо Јованов (1), Јован Петков (4). Сума 345

Гаврило Мандић главар од Каменога афермавам ову ноту од душа триста и четрдесет и пет по мојој души и примам за исте душе соли стара осамдесет и шест и кварат: 86: и ја Нико Радуловић подписа за истога будући мољен од Гаврила не умијући он писати

На 15 марча по грчански

Презента ову ноту од душа триста и четрдесет и пет у овици(ј)у нашу цивил од комунитади од Топле државе новске кнез Гаврило Мандић главар од Каменога Симо Вукадинов канзалијер од комунитади

С(лава): Г(осподу): Б(огу): на: 2: марча: 1763: по гачаски (!) у Каменом државе новске нота од кућа и душа колико се наоди у кнежини кнеза Аћима Мандића с којом има се дићи грацију од соли истога года

Аћим Мандић (душе 6), Илија Мандић (9), Митар Мандић (11), Вукан Ковачев (2), Тодор Рашовић (4), Станиша Верњак (5), Шћепан Ајчевић (3), Сава Ајчевић (3), Станиша Булут (8), Митар Савчић (7), Раде Стијепчић (9), Никола Чолан (4), Станиша Шурбат (10), Шћепан Стојанов (9), Јово Обрадовић (11), Андрија Милосављев (10), Марко Обрадовић (14), Лазар Обрадовић (14), Јаков Вука Малога (6), Митар Мишковић (5), Вујача Реметић (2), Ми(ј)о Станоичић (10), Мато Радов с Николом (6), Томо Радов (6), Никола Петров (6), Танасије Радовчић (3), Јово Радовчић (10), Вишња Пантова (5), Ђуро Вука Малога (6), Томо Милин (6), Петар Реметић (7), Митар Реметић (10), Сава Јововић (10), Станиша Анброзовић (7), Тодор Анброзовић (5), Крсто Анброзовић (1), Шћепан Симов (9), Томо Чучин с рођаком (3), Игњат Бакочевић (3), Лазар Стојков (6), Никола Вуковић (3), Сава Вуковић (11), Лука Вуковић (6), Јово Станојев (10), Аћим Влаисављев (8), Гергур Ников (3), Ђуро Ратковић (12), Андрија Кобилица (11), Гергур Кобилица (10), Илинка Бубекалова(1)

Презента ову ноту од душа триста и четрдесет и шес у официју цивил од комунитади од Топле државе новске душа Н: 346

Кнез Аћим Мандић од Каменога и на исту учиних му булентин да дигне с њим све уједно Сава Миковић канц(алијер): од кому(нитади):

Ја поп Никола Аврамовић парох од Каменога: кувермавам. како. више

С(лава): Г(осподу): Б(огу): 2: марча: 1771: по грчански у Камено

Нота од кућа и душа колико се наоди у кнежини Ђура Ратковића с којом има дићи грацију од соли

Ђуро Ратковић (душе 20), Андрија Кобилица (12), Гергур Кобилица (12), Гергур Чикова (5), Аћим Влаисавић (6), Шћепан Бронзић (9), Тодор Бронзић (4), Крсто Бронзић (1), Станиша Бронзић (8), Јово Шкерелет (10), Сава Вуковић (10), Никола Вуковић (6), Лазар Вуковић (7), Лука Вуковић (5), Игњат Бакочевић (5), Томо Вуков (6), Ђуро Брашнарић (4), Јово Петков (4), Нико Јованов Радовић (4), Атанасије Радовчић (3), Данило Рајовић (4), Никола Петров (3), Томо Радовић (8), Раде Матков (7), Мијо Станоичић (10), Јово Јововић (6), Петар Реметић (6), Митар Реметић (9), Вујача Реметић (10), Митар Мишковић (7), Јаков Брашнарић (6), Анђе Вука Малога (2), Станиша Обрадовић (7), Марко Обрадовић (8), Митар Обрадовић (7), Ђуро Обрадовић (10), Лазар Обрадовић (5), Шћепан Милосављев (8), Никола Чолан (4), Томо Вујачић(12), Јово Стојанов (7), Шћепан Стијепчић (4), Раде Стијепчић (9), Перо Савчић (6), Станиша Булут (9), Саво Ајчевић (3), Јоко Ајчевић (2), Станиша Верњак (5), Тодор Рашовић (4), Крсто Мандић (7), Марко Мандић (6), Петко Мандић (7), Перо Мандић (4), Аћим Мандић (7)

Милутин Андрич парох от села Каменога својеју рукоју подписах по мојој души

Ђуро Ратковић главар од Каменога примио ове булентине све како у ово (!) ноти из душа како у исто ја Мато Мирковић подписаг за истога бивши од њега мољен

Нота от соли; от села Каменога; марча: 1: 1772

Кнез Ђуро Ратковић (душа 19), Лука Кобилица (12), Гргур Кобилица (13), Гргур Ликов (5), Ми(ј)о Влаисавлић (6), кнез Аћим Мандић (7), Перо Мандић (4), Петко Мандић (8), Марко Мандић (6), Крсто Мандић (8), Вукан Ковачевић (1), Станиша Булут (9), Тодор Рашовић (4), Станиша Врњак (4), Шћепан Ајчевић (3), Сава Ајчевић (4), Перо Савчић (7), Раде Стијепчић (9), Шћепан Јанић (4), Јово Јанић (7), Станиша Шурбат (10), Никола Чолан (4), Станиша Обрадовић (7), Шћепан Обрадовић (8), МаркоОбрадовић (8), Митар Обрадовић (8), Лазар Обрадовић (5), Ђуро Обрадовић (11), Митар Мишковић (7), Анђа Брашнаруша (2), Јаков Брашнарић (6), Вујача Реметуша (1), Мијо Станоичић (11), Раде Радовић (7), Томо Радовић (9), Никола Петров (3), Јован Јововић (6),Митар Реметић (9), Петар Реметић (7), Данило Рајовић (4), Танасије Радовчић (4), Јово Радовчић (4), Нико Радовчић (4), Ђуро Брашнарић (4), Томо Крунић (6), Станиша Бронзић (7), Крсто Бронзић (1), Стојан Бронзић (8), Тодор Бронзић (4), Томо Лучић (2), Игњат Бакочевић (5), Јово Шкерелет (8), Лука Вуков (5), Сава Вуковић (10), Никола Вуковић (6), Лазар Вуковић (7).

Сума душа Н: 364

Ја поп Јован Аврамовић парок от Каменога афермавам како више со заклетвом

На 4 марча 1772 по грчански у Новоме презента ову ноту у офици(ј)о цивил од превјерне ком(унитади): од Топле државе новске душа Н = 364 =

Кнез Ђуро Ратковић од Каменог Јово Милановић канц(алије)р: од ком(унита)ди:

-------- На: 1: марча = 1777: нота от Каменога граци(ј)а от соли

Ђуро Ратковић (душа 12), Лука Кобилица (9), Гргур Кобилица (10), Симо Зубац (3), Гргур Витковић (6), Мијо Влаисавлић (5), Јоко Мандић (5), Перо Мандић (4), Петко Мандић (9), Марко Мандић (6), Крсто Мандић (3), Глиго Мандић (6), Тодор Рашовић (4), Станиша Врњак (5), Јоко Ајчевић (2), Саво Ајчевић (4), Перо Савчић (6), Раде Стијевчић (14), Шћепан Јањић (4), Јово Јањић (8), Томо Кујачић (16), Никола Чолан (4), Шћепан Обрадовић (6), Станиша Обрадовић (5), Марко Обрадовић (2), Јоко Обрадовић (7), Митар Обрадовић (8), Лазар Обрадовић (5), ЂуроОбрадовић (11), Јаков Брашнарић (6), Митар Мишковић (5), Јово Станоичић (5), Раде Радовић (8), Шћепан Радовић (8), Васо Обрадовић (2), Данило Ројовић (2), Јово Радовчић (6), Нико Радовчић (2), Анђа Танасина (2), Ђуро Брашнарић (5), Томо Крунић (5), Танасије Реметић (7), Јово Реметић (8), Јован Јововић (6), Игњат Бакочевић (4), Станиша Бронзић (4), Шћепан Бронзић (8), Илија Бронзић (1), Крсто Бронзић (3), Јово Скерелет (7), Јован Вуковић (11), Никола Вуковић (6), Лазар Вуковић (7), Гаврило Вуковић (5), Станиша Булут (10), Лазар Цацовић (1)

Сума душа Н: 364

Ја поп Јефто Аврамовић парок од Каменога афермавам како више со заклетвом

На: 1: марча; 1778: нота от Каменога; граци(ј)а от соли

К(нез): Ђуро Ратковић (душа 12), Лука Кобилица (9), Гргур Кобилица (9), Симо Зубац (3), Гргур Витковић (6), Мијо Влаисавлић (5), Јоко Мандић (6), Перо Мандић (4), Петко Мандић (7), Марко Мандић (6), Крсто Мандић (3), Глиго Мандић (6), Тодор Рашовић (4), Станиша Врњак (5), Јоко Ајчевић (2), Саво Ајчевић (4), Перо Савчић (7), Раде Стјевчић (14), Шћепан Јањић (4), Јово Јањић (8), Томо Кујачић (16), Никола Чолан (4), Шћепан Обрадовић (6), Станиша Обрадовић (5), Марко Обрадовић (2), Јоко Обрадовић (8), Митар Обрадовић (8), Лазар Обрадовић (5), к(апетан): Ђуро Обрадовић (11), Јаков Брашнарић (5), Митар Мишковић (5), Јово Станоичић (5), Раде Радовић (9), Стјепан Радовић (9), Васо Обрадовић (2), Данило Ројовић (3), Јово Радовчић (6), Нико Радовчић (4), Анђе Танасина (2), Ђуро Брашнарић (5), Томо Крунић (5), Танасије Реметић (7), Јово Реметић (9) Јован Јововић (7), Игњат Бакочевић (4), Станиша Бронзић (4), Шћепан Бронзић (9), Илија Бронзић (1), Крсто Бронзић (3), Јово Шкерелет (6), Јован Вуковић (6), Данило Вуковић (3), Никола Вуковић (6), Лазар Вуковић (7), Гаврило Вуковић (5), Станиша Булут (11), Лазар Цацовић (1)

Сума душа Н: 339

Ја поп Јевто Аврамовић парок от Каменога афермавам како више со заклетвом

Марча - 1 - 1789 - нота од села Каменога

Прво Сава Ратковић (душа 7), Нико Ратковић (5), Лука Калаврез (10), Тодор Калаврез (4), Јефто Гергуров (5), Лазар Влаисавић (2), Симо Керчум (3), Јоко Мандић (6), Перо Мандић (4), Петко Мандић (6), Марко Мандић (8), Крсто Мандић (5), Симо Мандић (2), Станиша Булут (9), Тодор Рашовић (5), Станиша Верњак (5), Јоко Ајчевић (4), Сава Ајчевић (2), Перо Савчић (10), Раде Стијепчић (6), Марко Милошев (5), Шћепан Стојанов (6), Јован Стојанов (9), Томо Кујачић (19), Никола Чолан (4), Лазар Мировављевић (4), Лазар Обрадовић (5), Васо Обрадовић (4), Јокан Обрадовић (5), Митар Обрадовић (7), суђа Леко Обрадовић (8), Марко Обрадовић (1?), Станиша Обрадовић (6), Митар Мишковић (9), Јаков Брашнарић (5), Саво Станоичић (8), Раде Матков (13), Шћепан Радовић (4), Васо Томов (2), Ђуро Реметић (6), Јаћим Реметић (6), Атанасије Реметић (4), Јован Јововић (5), Јово Радовчић (10), Лука Брашнарић (4), Данило Ројовић (5), Ђуро Брашнарић (4), Томо Крунић (3), Станиша Игњатов (3), Станиша Бронзић (4), Шћепан Бронзић (6), Марија Бронзића (2), Јово Шкеро (6), Јово Вуковић (7), Данило Вуковић (5), Никола Вуковић (6), Лазар Вуковић (6), Симана Вуковић (2), Петар Попов (3)

Сума душа Н: 340

Поп Петар Јовановић (!) парох от села Каменога учини ову ноту по заклетви како је Лука Кобилић главар от Каменога више

На: 31: марча: 1789 по талиано данас прими Лука Обиловић кнез од Каменога болентине од конзалијера од комунитади Илије Матишоровића како у овој ноти и проче

На: 17: маћа: 1789:

Данас прими болентине главар Лука Обиловић како у овој ноти болентина 27 од канцелијера Митра Мирковића и ови попис учини ја Нико Радуловић бивши мољен од истога главара не умијући он писати

На 1 марча 1790; нота од соли села Каменога

Сава Ратковић (душа 7), Нико Ратковић (6), кнез Лука Калаврез (10), Тодор Калаврез (9), Јевто Ратковић (5), Лазар Влаисалић (3), Симо Керчум (3), Јоко Мандић (7), Перо Мандић (4), Томо Мандић (5), Марко Мандић (9), Крсто Мандић (5), Симо Мандић (2), Станиша Булут (9), Јово Верњак (5), Јоко Ајчевић (4), Марија Ајчевића (2), Перо Савчић (10), кап(ета)н. Раде Стијечић (7), Марко Милошев (6), Шћепан Стојанов (7), Јован Стојанов (9), Томо Кујачић (6), Симо Кујачић (7), Илија Кујачић (6), Никола Чолан (4), Лазар Миловављевић (5), Лазар Обрадовић (5), Васо Обрадовић (5), Јокан Обрадовић (4), Митар Обрадовић (7), Јоко Обрадовић (8), Анђе Обрадовић (2), Станиша Обрадовић (6), Митар Мишковић (9), Јаков Брашнарић (5), Сава Станоичић (8), Раде Матков (13), Шћепан Радовић (4), Васо Томов (2), Ђуро Реметић (5), Јово Реметић (6), Јаћим Реметић (6), Атанасије Реметић (3), Томо Јововић (5), Јово Радовчић (9), Лука Брашнарић (4), Данило Рајовић (5), ЂуроБрашнарић (4), Томо Крунић (3), Станиша Игњатов (3), Станиша Бронзић (3), Шћепан Бронзић (6), Илија Бронзић (2), Јово Шкеро (7), Томо Вуковић (7), Данило Вуковић (7), Никола Вуковић (6), Лазо Вуковић (5), Симана Вуковић (2), Перо Попов (3), Никола Радовчић(3)

Ја поп Пет(а)р Јо(в)анович парох села више речена авермавам како више

Ја Лука Обилић главар каменски афермавам како више

Кнез Лука Обилић прими от канзалијера Глига Петровића све булентине како у истој ноти, парох от села подписах за истога не умијући он писати

Ја Керсто Вуковић за истога афермавам

Нота кеманска 1790

Предата на: 29: марча: 1790: сербски

кућа - Н 62

душа - Н 362

соли стара 90: 3/4

---------------

Нота от соли села Каменога на 1. марча 1792

Сава Радковић (душа 8), Нико Радковић (6), кнез Лука Калаврез (10), Тодор Калаврез (8), Јефто Витковић (6), Лазо Влаисавлић (3), Симо Керчум (2), Јоко Мандић (6), Перо Мандић (4), Томо Мандић (4), Марко Мандић (11), Крсто Мандић (5), Симо Мандић (3), Станиша Булут (7), Јово Верњак (6), Јоко Ајчевић (4), Ма рија Ајчевић (2), Кап(етан) Раде Стијечић (7), Марко Милошев (6), Перо Савчић (11?), Шћепан Стојанов (6), Јован Стојанов (6), Сава Стојанов (4), Томо Кујачић (6), Симо Кујачић (7), Илија Кујачић (7), Никола Чолан (4), Лазар Милосављевић (5), Лазар Обрадовић (5), Васо Обрадовић (6), Јокан Обрадовић (4), Митар Обрадовић (8), Јоко Обрадовић (6), Анђа Обрадовић (1), Станиша Обрадовић (9), Митар Мишковић (9), Јаков Брашнарић (5), Сава Станковић (9), суђа Раде Матков (14), Шћепан Радовић (6), Васо Томов (2), Ђуро Реметић (5), Јово Реметић (6), Јаћим Реметић (6), Атанасије Реметић (4), Томо Јововић (6), Јово Радовчић (8), Никола Радовчић (3), Лука Брашнарић (5), Данило Рашовић (6), Ђуро Брашнарић (3), Томо Крунић (3), Станиша Игњатов (3), Јово Бронзић (4), Шћепан Бронзић (6), Илија Бронзић (2), Јово Шкеро (7), Томо Вуковић (6), Лазо Вуковић (5)

Јереј Пет(а)р Јо(в)ановић парох от више реченога

Кнез Лука Обилић главар данас примих све булентине ја ниже подписани от канцалијера Глига Јовова Петровића како у ноти

Ја Крсто Вуковић по(д)писа за кнеза Луку

Предата иста нота: 2: марча 1792 од села Каменога у све кућа Н 61

у куће све душа - Н 348

соли кварата - Н 348

чини стара - Н 87

---------------

Нота од соли от Каменога учињена 1 марча, на 1793

- Перво - 1 - Сава Ратковић (душа 8), Нико Ратковић (7), кнез Лука и Симо Обиљевић (10), Тодор Гергурев (9), Јефто Витковић (5), Симо Керчум (2), Лазар Влаисавлић (3), Јоко Мандић (6), Перо Мандић (4), Томо Мандић (4), Марко Мандић (12), Крсто Мандић (5), Симо Мандић (4), Јово Верњак (6), Јово Ајчевић (5), Марија Хајчевић (2), Станиша Булут (8), Перо Савчић (11), Станиша Радов (8), Марко Милошев (6), Шћепан Стојановић (6), Сава Стојановић (4), Јоко Стојановић (6), Томо Кујачић (6), Симо Кујачић (6), Илија Кујачић (7), Никола Чолан (4), Станиша Обрадовић (6), жена Марка Обрадовића (1), Јоко Обрадовић (7), Дмитар Обрадовић (8), Јован Андрин (5), Лазар Обрадовић (4), Васо Обрадовић (7), Јокан Обрадовић (4), Лука Митров (8), Јаков Брашнарић (5), Сава Станоичић (9), суђа Раде Матков(16), Шћепан Радовић (6), Васо Томов (3), Ђуро Реметић (6), Јово Реметић (6), Аћим Реметић (6), Атанасије Реметић (4), Томо Јововић (6), Јово Радовчић (8), Никола Радовчић (3), Лука Брашнарић (5), Данило Ројовић (6), Ђуро Брашнарић (3), Томо Крунић (4), Тодор Игњатов (3), Гаврило Шкерелет (7), Томо Вуковић (8), Данило Вуковић (7), Никола Вуковић (6), Лазар Вуковић (5), Јово Бронзовић (4), Шћепан Бронзовић (7), Илија Бронзовић (2)

359

Поп: Александро Аврамович парох каменски афермо

Симо Ку(ј)ачић главар афермо како више

На 26: марча 1793: да(на)с прими кнез Кујачић од г(оспо)д(и)на Илије Матишоровића булентина од соли 61: душа 359 и проча Ја Мићо Радовић подписах бивши мољен од кнеза Сима не умијући он писати

Нота од соли од Каменога

На: 13: марча: предаје кнез Симо Кујачић

кућа 61 душа 359

----------------

Нота од соли од Каменога учињена - 1 - марча - 1799

Сава Ратковић (душа 14), Никола Ратковић, кнез Лука Обилович (12), Тодор Гергурев (9), Станиша Јефтов (6), Лазар Мијов (3), Јоко Мандић (7), Перо Мандић (4), Томо Мандић (7), Марко Мандић (12), Крсто Мандић (5), Симо Мандић (8), Станиша Булут (8), Тодор Рашовић (6), Јово Верњак (6), Јово Ајчевић (6), Марија Ајчевића (2), Перо Савчић (10), Станиша Радов (11), Марко Милошев (7), Васо Шћепанов (6), Сава Јованов (4), Јово Сто(ј)анов (9), Или(ј)а Ку(ј)ачић (7), Симо Кујачић (8), Томо Кујачић (6), Или(ј)а Николин (5), Станиша Обрадовић (7), Анђа Маркова (1), Станиша Јоков (5), Никола Митров (9), Јокан Андрин (6), Нико Филипов (6), Васо Иванов (6), Јован Ђуров (6), Ђуро Митров (10), Јаков Брашнарић (5), Сава Станоичић (11), Раде Матков (11), Лека Матков (5), Стеван Радовић (9), Васо Томов (4), Ђуро Реметић (7), Јо(в)ан Реметић (6), Аћим Реметић (7), Атанаси(ј)а Реметић (5), Томо Јововић (7), Данило Ројовић (5), Лука Јаковов (5), Никола Радовчић (4), Јово Радовчић (7), Или(ј)а Ђуров (5), Томо Вуков (7), Тодор Игњатов (3), Станиша Бронзић (4), Марко Бронзић (7), Илија Бронзић (3), Гаврило Јовов (7), Томо Вуковић (7), Данило Вуковић (8), Станиша Николин (6), Симо Лазарев (6)

Лука Обилович главар душа 421

Поп Александро Аврамович парох афермавам како више по заклетви више речених

Ја Лука Обиловић примих булентине од Глига Петровића На 2 фебруара 1808 у Камено

Нота од кућа и фамилија у истоме селу

1: кнез Јоко Мандић година 50: су четири сина он на службу а један му син на двору + Ђорђије у мернаре

2: Гаврило Мандић су два сина мала стари године: 2.

3: Томо Мандић су два сина мала стари година. 8

4: Илија Мандић су два сина стари година. 15 и три синовца један на двору а два дома једна година 25: а један мали + Томо у мернаре

5: Керсто Мандић година 90: су два сина један на двору а други дома Станко у мернаре +

6: Симо Мандић с братом су два сина мала и два синовца мала најстарији година 7

7: Илија Булут з братом брат му је на двор

8: Сава Булут су четири сина најстарији година 8

9. Тодор Рашовић сакат од годишта 62: има два сина стари го(дина): 12

10: Јоко Верњак од го(дина): 70. су три сина један у пандуре а други годи:20

11: Јоко Ајчевић година 56: су два сина стари го(дина): 20: а други мали Станко у мернаре

12: Митар Ајчевић самац

13. Јоко Сипчић година 62: са синовцем

14: Станиша Стијепчић су три сина најстари го(дина): 10.

15: Сава Стијепчић з братом оба мала стари година: 10.

16: Марко Шаровић 70:80 има сина једнога на двору

17: Васо Стојановић годишћа 52: има два сина стари го(дина) 21. а други мали Станко у мернаре +

18: Сава Стојановић су три сина мала најстари годишћа 10.

19: Јован Стојановић годи(на): 96: има једнога сина

20: Анто Стојановић има једнога сина малога годишћа 6.

21: Томо Кујачић годи(на): 72: су два сина један у пандуре

22: Ђуро Кујачић с једнијем сином малијем годишћа 6:

23: Симо Кујачић су два сина мала стара годишћа 8:

24: Илија Кујачић годишћа 65: су два сина један бутигијер а други Станиша у мернаре

25: Илија Чолан сина једнога малога годишта 10 =

26: Лазар Милосаевић са сином Анто у мернаре +

27: Петар Обрадович самац

28: Богдан Обрадович с рођаком малијем годишта 8:

30: Јоко Обрадович су два брата мала стари година 12 31. Јокан Обрадовић з братом и два сина мала а брат му је у пандуре а сину старијему год(ина): 6

32: Ђуро Мишковић з братом и сином малијем брат му је у пандуре а син од годишта 7

33: Сава Мишковић без руке з братом здравијем

34: Лука Брашнарић су два брата оба на двору а он у пандуре

35: Сава Становчић су четири сина најстари на двору а они три мали најстаријему год(ина). 8

36: Раде Радовић годишта 84 су три сина два бутигијери а један мали дома годиште 16: Глигор у мернаре

37: Лука Радовић од год(ина): 70 има једнога сина малога године 3.

38: Јокан Радовић са сином малијем од година 3.

39: Васо Милосаевић с малијем сином од годишта 3.

40: Танасије Реметић са сином малијем од година 3.

41: Аћим Реметић годишћа: 60 су два сина оба на двору

42: Јован Реметић годи(на): 90 има сина једнога

43: Станко Реметић з братом малијем од година 8

44: Томо Јововић годи(на) 62 су два сина стари годишћа 24 ковач а други мали годишћа 12 =

45: Данило Ројовић су три сина један на двору у кулуку трећи дома Јоко у мернаре

46: Никола Радовчић з братом и з братучем брат му је у мернаре а брат мали

47: Јово Радовчић су четири сина најстари година 30 један у пандуре Митар у мернаре +

48: Илија Милић има једнога сина малога од година 8

49: У Јока Крунића три сина мала најстари година 6.

50: Тодор Бакоч самац

51: Керсто Вуковић самац

52: Станиша Вуковић су два сина мала стари год(ина): 6

53: Јоко Вуковић има брата на двору

54: Илија Бронзић има сина малашна од год(ина). 3

55: Марко Бронзић з братом и сином малијем има год(ина). 6 Шпиро у мернаре

56: Гаврило Шкеро са сином малијем има год(ина). 12

57: Лазар Влаисавић самац

58: Симо Вуковић година 45 има два сина стари на двору а мали дома од годишћа. 6

59. Керсто Ратковић има брата малога од година 8

60: Петар Ратковић има сина малога и братића малога најстари год(ина). 8 И ова иста би разабрана у истоме селу све фамилија по фамилија пред господином капетаном и суђама од комунитади

Како по истини и биће подписано од парока и два главара од истога села како по истини под облег своју

Кнез Јоко Мандић под облег своил (!) добара и живота ја Јоко Павковић подписах за истога не умијући он писат бивши мољен од истога и за вишу вјеру чини керст својом руком +

Шпиро Павковић подпишујем за Станишу Стијепчића по ордену истога бивши мољен не умијући он писати

Ја Петар Квекић подписах са суђу Рада Матковића будући мољен од истога

Нота од мернара од Каменога вјеру дадоше главари перво Ђорђије Јовов Мандић, Томо Мандић, Станко Керстов Мандић, Петар Јовов Верњак, Станко Јоков Ајчевић, Станко Васов Стојановић, Анто Лазарев Милославић, Јоко Данилов Ројовић, Митар Јовов Радовчић, Шпиро Бронзић, Глигор Радов Радовић

Поп Алесандро Аврамовић афермо^[266]

Ноте од Мокрина државе Новске

С(лава) Г(осподу): Б(огу): нашему на први марча на 1758 на Мокринама село од комунитади од Топле државе новске нота од соли о(д) душа с коијема имамо дизати со од грације за ову годину куренту од 1758 како је у овици нашој цивил из које дижемо со Прва г(оспо)д(ин) кнез Аћим Косић душа Н° 10, Ђурђевић (9), Перо Косић (3), Трипко Бијелић (9), Лазар Вучићев (12), Јово Прлаиновић (4), Јарчеглав (5), Томо Лепетић (4), Никола Јарчеглав (3), Никола Илин (10), Тодор Пештић (7), Раде Жисић (6), Јован Геров (7), Јован Миаилов (9), Митар Миаилов (8), Ђуро Лепетић (8), Васо Марков (5), Сава Ђуратов (9), Ми(ј)о Николин (9), Ми(ј)о Савин (8), Периша Терзић (7), Лазар Радановић (6), Дамјан Јањетковић (3), Поп Лазаревић (12), Марко Лазаревић (9), Ђуро Косић (5), Данило Терзић (5), Мато Гојковић (11), Митар Радановић (4), Перо Ћурић (4), Сава Во(ј)инов (6), Митар Петков (8) Јован Петков (1), Лука Јанков (9), Никола Вуичин (5), Продан Кукавица (5), Тодор Перишин (4), преносим суму оздол горје Јово Николин (5), Илија Николин (3), Јован Бјелановић (4), Сава Милутинов (6), Никола Вукашинов (3), Сава Радановић (5), Јован Радановић (6), Јован Шутов (5), Јован Краљ (8), Никола Вучковић (10), Гаврило Прлаиновић (6), Илија Вуичин (7), Никола Ми(ј)ов (5), Јово Митров (10), Ђурица Косић (11), Никола Ми(ј)аилов (5), Ми(ј)аило Петијевић (5), Стјепан Мрчић (7), Јово Симов (6), Васиљ Гојковић (10), Сава Гојковић (8), Тодор Ђуров (8), Перо Лепетић (7), Стоја Рајковић (2), Глиго Томанов (16), Панто Петков (7), Драшко Лепетић (8), Тривко Милинко (6), Јово Добретин (10), Сава Ђурђевић (5), Марко Савин (9), Перо Јарчеглав (4), Никола Мишевић (4), Симо Николин (8), Томо Бијелић (5), Јово Перов (8), Марко Манојловић (6) 495

Ови исти пријеђе Марко из Сврчуга у Мокрине принципове има година на 1755 и да моремо му дати со слободно на 1758 овога года трећега најприје сума душа 495 Аћим Косић гла(вар) од Мокрина авермава ову ноту о(д) душа четири стотине и деведесет и пет по души својој коју презентавам у офици(ј)у цивил од комунитади од Топле државе новске на 1 марча по грчански на 1758. а ову остављам копи(ј)у од нота при себи.

На: 4: марча 1758 по грчански презента ову ноту о(д) душа четири стотине деведесет и пет у овици(ј)у нашу цивил од комунитади од Топле државе новске Аћим Косић главар.

Симо Вукадинов конзалијер од комунитади Аћим Косић главар од села Мокрина Нота од кућа и душа на колико и прима со за годину на 1758.

На 1 марча 1763 Мокрине нота кнежине Аћима Косића кнеза

Поп Георгије (12), Марко брат му (12), Марко Николин (8), Томо Тодоров (5), Вилип Николин (5), Митар Михајлов (6), Лазар Михајлов (4), Ђуро Јованов (9), Мато Јованов (4), Михајло Вучетин (7), Тодор Радов (7), Перо Николин (6), Перо Јованов (5), Јован Михајлов (8), Тодор Ђуров (8), Перо Михајлов (5), Томо Јовов (11), Ђуро Вукадинов (9), Јела Сирота (1), Перо Миланов (7), Томо Вукашинов (6), Марко Савин (5), Раде Јованов (8), Ми(ј)о Ђурђевић (10), Јово Митров (9), Глиго Томанов (8), Суђа Мато (7), Никола Петков (5), Шћепан Ђуров (3), Васиљ Ђуров (6), Сава Ђуров (8), Ми(ј)о Савин (8), Гаврило Иванов (6), Сава Јовов (4), Сава Вучићев (1), Лазар Вучићев (4), Јово Лучин (3), Јован Петров (6), Митар Петков (8), Душко Вукадинов (7), Симо Во(ј)инов (6), Јован Перов (7), Никола Вукашинов (3 /7?/), Лазар Петров (6), Никола Милинков (5), Ћако Драгићев (7), Јово Добре тин (13), Јово Мијов (6 /5?/), Никола Вуков (5), Никола Мијов (5), Сава Милутинов (6), Тодор Перишин (5), кнез Аћим (8), Јово Николин (6), Ристо Симов (5), Јован Петров (6), Крсто Томов (3), Перо Митров (3), Јово Савин (4), Трипко Милинков (8), Васо Марков (6), Илија Вуичин (8), Никола Вуичин (7), Никола Петков (12), Трипко Ђуров (7), Панто Петков (6), Ђурат Вуков (10), Продан Кукавица (5), Шћепан Ђуров (8), Ђуро Перишев (6), Јово Симов (6), Симо Данилов (4), Јово Перов (8), Илија Николин (8), Мијо Николин (9)

493

Ја поп Јефтимије Лазаревић учиних ову ноту по ријечи кнеза Аћима и све браће по души његовој и њих будући мољен од истије више реченије

Слава. Г(оспо)ду: Б(о)гу на 2. марча 1763 по грчански

Презента исту ноту о(д) душа четири стотине и деведесет и три у офици(ј)у цивил од комунитади од Топле државе новске

душа - Н 493

На 1 мађа: 1771: нота од села Мокрина од грације од соли кнежине Јока Лазаревића кнеза - - Поп Јефто (душе 12), суђа Мато (9), кнез Аћим (8), Шћепан Косић (14), Марко Манојловић (6), Перо Дабовић (7), Вилип Косић (5), Мара Митрова (5), Јоко Лазарев (5), Томо Косић (6), Тодор Косић (3), Мато Бјелановић (6), Марко Лазаревић (7), Глиго Лазаревић (5), Михајло Петијевић (7), Тодор Пештић (8), Перо Ћурић (7), Перо Јарчеглав (5), Нико Јованов Косић (6), Тодор Косић (9), Ђуро Лепетић (12), Томо Лепетић (6), Ђуро Лепетић (3), Јела Сирота (1), Мијо Ђурђевић (10), Раде Раћић (8), Марко Дретовић (5), Ђуро Терзовић (5), Лука Терзовић (8), Глиго Гојковић (9), Никола Гојковић (2), Шћепан Гојковић (4), Васиљ Гојковић (6), Сава Гојковић (9), Томо Бијелић (8), Гаврило Прлаин (8), Сава Ђурђевић (4), Сава Гачанин (7), Лазар Гачанин (5), Јово Прлаин (8), Мијо Лепетић (4), Митар Лепетић (9), Драшко Лепетић (8), Симо Воиновић (7), Шћепан Воиновић (3), Лука Вукичевић (6), Васо Радановић (5), Никола Миш (6), Андрија Малешевић (4), Мијо Добретин (6), Јово Гојковић брат му (8), Никола Јарчеглав (2), Јово Јарчеглав (9), Никола Делић (2), Никола Јарчеглав (7), Сава Ћер(а)нић (8), Тодор Косић (5), Јово Косић (6), Ристо Косић (2), Јован Радановић (6), Крсто Радановић (3), Јово Радановић (4), Перо Радановић (5), Трипко Радановић (6), Васо Радановић (7), Васо Радановић (9), Никола Радановић (7), Никола Вучковић (7), Ми(ј)о Вучковић (7), Трипко Бијелић (7), Васо Лепетић (4), Сава Ђуратовић (13), Продан Кукавица (4), Сава Мрчић (6), Илија Терзић (4), Ђуро Терзић (4), Томо Терзић (3), Симо Терзић (5) кућа 78

душа Н: 476

Ја поп Јефто Лазаревић парох од Мокрина по мојој заклетви како више што знам

Ја кнез ја Лазаревић прими булентине од ове ноте сваколике

На 1 мађа - 1772: - нота од села Мокрина кнежине Јока Лазаревића кнеза државе новске од грације Поп Јевто (душе 12), кнез Аћим стари (8), суђа Мато (9), Шћепан Косић (13), Марко Манојловић (6), Перо Дабовић (8), Вилип Косић (5), Мара Митрова (5), Томо Косић (6), Тодор Косић (9), Мато Бјелановић (7), Марко Лазаревић (6), Глиго Лазаревић (5), Михаило Петијевић (7), Тодор Пештић (8), Перо Ћурић (7), Перо Јарчеглав (5), Нико Јованов (5), Тодор Косић (9), Ђуро Лепетић (13), Јела Сирота (1), Ђуро Лепетић (3), Томо Лепетић (6), Ми(ј)о Ђурђевић (10), Мато Раћић (7), Марко Дретовић (5), Ђуро Терзовић (5), Лука Терзовић (8), Глиго Гојковић (10), Никола Гојковић (3), Васиљ Гојковић (2), Сава Гојковић (9), Томо Бијелић (8), Гаврило Прлаин (8), Сава Ђурђевић (4), Сава Гачанин (7), Лазар Гачанин (5), Јово Прлаин (8), Ми(ј)о Лепетић (4), Митар Лепетић (9), Драшко Лепетић (8), Симо Воиновић (7), Шћепан Воиновић (3), Лука Вукићевић (6), Васо Радановић (5), Никола Миш (6), Никола Делић (2), Андрија Малешевић (4), Ми(ј)о Гојковић (6), Јово Гојковић (8), Никола Јарчеглав (2), Јово Јарчеглав (8), Никола Јарчеглав (7), Сава Ћеранић (8), Тодор Косић (5), Ристо Косић (2), Јово Косић (6), Јован Бура (6), Крсто Радановић (3), Јово Радановић (4), Перо Радановић ( ), Трипко Радановић (6), Васо Радановић (7), Никола Радановић (7?), Никола Вучковић (7), Ми(ј)о Вучковић (7), Трипко Бијелић (7), Васо Лепетић (4), Сава Ђуратовић (12), Продан Кукавица (4), Саво Мрчић (6), Илија Терзић (4), Ђуро Терзић (4), Томо Терзић (3)

Н°: 77 куће = у све

душе = Н 475

Ја поп Јефтимије Лазаревић парок од Мокрина по заклетви мојој

На 4 марча 1772 - по грчански у Новоме

Презента ову ноту у официо цивил од превјерне ком(унита)ди од Топле државе новске душе како у двије суме отрагу душа Н 475

Кнез Јово Лазаревић од Мокрина

Јово Милановић канз(алије)р = од ком(унита)ди:

1 мађа 1789 нота од грације од села Мокрина кнежине Јова Прлаиновића кнеза

Поп Јефтимије (душе 13), кнез Јово (14), суђа Шћепан (9), суђа Митар (10), Марко Николин (9), Перо Тодоров (7), Перо Николин (4), Саво Николин (2), Нико Крстов (4), Мато Јованов (4), Митар Марков (5), Глиго Шћепанов (2), Перо Миаилов (4), Јово Тодоров (4), Перо Ћурић (4), Вилип Ћурић (4), Перо Јованов (3), Нико Јованов (7), Ђуро Томов (5), Гаврило Тодоров (5), Митар Тодоров (4), Алекса Лепетић (8), Симо Лепетић (10), Ђуро Перов (7), Томо Вукашинов (9), Ми(ј)о Ђурђевић (7), Ђуро Матов (6), Марко Савин (7), Ђуро Јовов (7), Марко Јовов (2), Лука Томов (7), Глиго Томанов (8), Лука Томанов (6), Васиљ Ђуров (8), Гаврило Иванов (6), Нико Гаврилов (7), Симо Марков (6), Илија Савин (4), Андрија Лазарев (6), Ми(ј)о Јованов (8), Марко Драшков (11), Симо Воинов (8), Шћепан Савин (9), Лука Јованов (9), Васо Лазарев (5), Никола Миш (5), Никола Делић (3), Андрија Лучин (4), Ми(ј)о Добретин (7), Јово Добретин (7), Никола Вуков (4), Васо Ми(ј)ов (7), Никола Ми(ј)ов (12), Сава Милутинов (7), Тодор Перишин (8), Шћепан Аћимов (5), Јоко Трипков (3), Анђа Симова (2), Јово Николин (5), Ђуро Бура (6), Јово Савин (3), Ми(ј)о Томанов (2), Шћепан Трипков (5), Перо Митров (2), Драго Васов (7), Никола Вуичин (6), Андрија Илин (7), Перо Мијатов (4), Ми(ј)о Вучковић (4), Јово Вучковић (8), Никола Трипков (7), Васо Пантов (4), Јово Савин (7), Никола Ђуратов (7), Јово Кукавица (5), Симо Кукавица (4), Саво Мрчић (5), Или(ј)а Терзић (8), Симо Терзић (8), Анђа Ђурова Терзић (2), Видо Гојковић (5), Васо Пантовић (4), Деспа Митрова (2), Ана Сирота (4)

По заклетви попа Јефта

Ја поп Јефтимије Лазаревић парок од Мокрина учиних ову ноту по мојој заклетви како више ово што знам

На: 17: мађа: 1789

Данас прими булентине свеколике како у овој ноти главар Јово Прлаиновић и ови подпис учини ја Нико Радуловић бивши мољен од истога не умијући он писати од канцелијера Митра Мирковића болентина: 80

На 1 марча: 1790: нота од села Мокрина од крације (!) кнежине Јова Прлаиновића кнеза

Кнез Јово (душе 14), суђа Шћепан (9), поп Јефто (14), суђа Митар (10), Марко Николин (10), Перо Тодоров (7), Перо Николин (5), Саво Николин (3), Деспина Сирота (3), Нико Крстов (3), Тодор Ђуров (8), Мато Јованов (4), Митар Марков (5), Глиго Шћепанов (22), Перо Михаилов (4), Јово Тодоров (4), Перо Николин (4), Вилип Николин (4), Перо Јованов (3), Нико Јованов (8), Митар Тодоров (3), Ђуро Тодоров (5), Гаврило Тодоров (5), Алекса Вукадинов (9), Симо Вукадинов (7), Ђуро Перов (5), Марко Перов (2), Јово Томов (9), Ми(ј)о Николин (7), Марко Савин (7), Ђуро Матов (6), Ђуро Јовов (5), Марко Јовов (2), Лука Томов (2), кнез Глиго (8), Лука Томанов (6), Васиљ Ђуров (8), Гаврило Иванов (7), Нико Гаврилов (8), Симо Марков (6), Илија Савин (4), Андри(ј)а Лазарев (6), Ми(ј)о Иванов (8), Ана Сирота (4), Нико Марков (8), Марко Драшков (11), Симо Воинов (8), Шћепан Савин (9), Лука Јованов (9), Васо Лазаров (5), Никола Миликов (5), Никола Вукашинов (3), Андри(ј)а Лучин (4), Ми(ј)о Добретин (7), Јово Добретин (7), Никола Вуков (4), Васо Мијов (8), Никола Мијов (12), Сава Милутинов (8), Тодор Перишин (9), Јоко Трипков (3 /7?/), Шћепан Аћимов (5), Јово Николин (5), Анђа Симова (2), Ђуро Бура (6), Ми(ј)о Томанов (2), Јово Савин (3), Перо Митров (2), Шћепан Трипков (2), Драго Васов (7), Никола Вуичин (6), Андрија Илин (7), Перо Мијатов (4), Ми(ј)о Николин (4), Јово Николин (8), Никола Трипков (7), Васо Пантов (4), Јово Савин (7), Никола Ђуратов (7), Јово Кукавица (5), Симо Кукавица (4), Сава Шћепанов (5), Или(ј)а Јовов (8), Симо Данилов (8), Анђа Ђурова (2), Видо Савин (5)

Ја поп Јефтимије Лазаревић парох од Мокрина по мојој заклетви како више ово што знам

Ја кнез Јово Перлаин примик све булентине од конзалијера Глигорија Петровића како у ноти и постављам мојом руком за увјерење часни керст - +

На 3: априла: 1790 сербски

кућа 85

душа 507

стара 126 =

На 1 марча: 1792: нота от грације от соли Мокрина кнежине Јова Прлаиновића кнеза -

Кнез Јово (душе 12), суђа Шћепан (3), поп Јефтимије (15), суђа Митар (10), Никола Марков (10), Перо Тодоров (6), Перо Николин (6), Саво Николин (3), Деспина Сирота (2), Нико Крстов (3), Мато Јованов (4), Митар Марков (5), Глиго Шћепанов (4), Перо Ми(ј)атов (5), Јово Тодоров (5), Перо Николин (5), Вилип Николин (4), Перо Јованов (3), Нико Јованов (3), Митар Тодоров (3), Ђуро Тодоров (5), Гаврило Тодоров (6), Алекса Вукадинов (3), Симо Вукадинов (7), Ђуро Перов (5), Марко Перов (2), Јово Томов (3), Ми(ј)о Ђурђевић (8), Ђуро Матов (6), Марко Савин (6), Митар Јовов (3), Ђуро Јовов (5), Марко Јовов (2), ЛукаТомов (8), кнез Глиго (8), Лука Томанов (8), Васиљ Ђуров (8), Ђуро Видов (4), Нико Гаврилов (8), Гаврило Иванов (6), Симо Марков (5), Илија Савин (3), Андри(ј)а Лазаров (7), Ми(ј)о Јованов (3), Ана Сирота (2), Марко Драшков (11), Симо Во(ј)инов (8), Шћепан Савин (11), Лука Јованов (10), Васо Лазарев (6), Нико Мишевић (7), Никола Вукашинов (4), Андрија Лучин (7), Ми(ј)о Добретин (7), Јово Добретин (8), Никола Вуков (5), Васо Ми(ј)ов (8), Никола Ми(ј)ов (12), Сава Милутинов (8), Тодор Перишин (3), Шћепан Аћимов (6), Јоко Трипков (3), Анђа Сирота (2), Јово Николин (5), Ђуро Јованов (6), Нико Марков (8), Јово Савин (3), Ми(ј)о Томанов (3), Перо Митров (2), Шћепан Трипков (5), Драго Васов (7), Никола Вуичин (7), Андри(ј)а Илин (8), Перо Ми(ј)атов (4), Ми(ј)о Николин (4), Јово Николин (7), Никола Трипков (4), Тодор Ђуров (8), Васо Пантов (5), Јово Савин (7), Никола Ђуратов (7), Јово Кукавица (6), Симо Кукавица (5), Сава Шћепанов (6), Или(ј)а Јовов (7), Симо Данилов (9), Анђа Сирота (2)

Ја поп Јефто Лазаревић парок од Мокрина по мојој заклетви ово што знам

Предата на: 25: марча года: 1792 у истоме селу кућа - Н: 87:

у кућама душа Н: 505

соли кварата - 505

чини стара 126

На 3: фебрара 1808. у Мокрине кућа и фамилија нота перво

Никола Манојловић од год(ина): 60 има три сина најстарији година 30 Перо Манојловић од год(ина): 55: има сина два стари год(ина). 13 - Ми(ј)о у мернаре +

Перо Дабовић од год(ишта)а: 62. има сина три најстари год(ина). 30 један у пандуре најмлађи Саво у мернаре +

Перо Косић год(ина). 64 има сина од го(дина): 10

Томо Косић самац

Никола Косић самац

Јосиф Лазаревић од год(ина). 54: су три сина најстари година 13 и ови је у манастир.

Лесо Лазаревић једноглавац има сина од година 4

кнез Јоко Лазаревић год(ина). 63: има сина четири. најстарији година 17 на двору: другом год(ина). 15 најстаријему што је дома није добио авис на службу

10: Митар Лазаревић год(ина). 72 има сина једнога болесна

11: Шћепан Лазаревић самац год(ина). 10

12: Ђуро Петијевић су два сина стари год(ина). 9

13: Јово Пештић од год(ина). 75: има синовца од година 8

14: Марко Ћурић з братом од годишча: 12

15: Јоко Ћурић има брата на двору

16: Перо Тушуп старац сам

17: Нико Косић год(ина). 60: има 4 сина најстари год(ина). 35: један је у мернаре а други на двору а два мала дома од година 9: стари

18: Митар Косић од год(ина). 60 (?) има два сина старији у мернаре Шпиро

19: Ђуро Косић год(ина). 65: има сина 4 два на двору а два дома старијем који је дома година - 18. + Лесо у мернаре

20: Гаврило Косић година 45: су три сина старији год(ина): 15 Тодор у мернаре

21: Шћепан Косић год(ина). 75 самац

22: Марко Косић су двоје ђеце мало стари год(ина). 6 а он није на двор

23: Нико Лепетић з братом брат му је у мернаре

24. Тодор Лепетић самац

25. Андри(ј)а Лепетић з братом брат му је у пандуре

26: Ђуро Лепетић од год(ина). 62 су два сина један је на двору а други је у мернаре Митар +

27: Нико Лепетић самац

28: Томо Лепетић самац

29: Никола Ђурђевић од год(ина). 45: има сина два старији сакат а други мали од година 6

30: Сава Ђурђевић самац има сина малашна

31: Никола Бијелић су двоје ђеце мало стари година - 3

32: Ђуро Гачић су два сина стари година 10

33: Ђуро Терзовић год(ина). 38: има сина једнога у мернаре Сава син му

34: Јефто Терзовић има сина малашна од мјесеца

35: Марко Гојковић год(ина). 85: има синовца од год(ина). 30: и двоје ђеце мало стари год(ина): 6

36: Јоко Гојковић су два брата један је у кулуку а други мајстор од кућа

37: Митар Гојковић су два брата један болестан а други держи кућу и имају ђеце мушке 5: најстарији на двору а дома најстаријему година: 13 Митар је на службу

38: Тодор Гојковић год(ина). 50: има три сина најстарији (?) а други стари година 9:

39: Ђуро Гојковић има сина од год(ина). - 3

40: Никола Перлаин су три сина мала стари година 8:

41: Ђуро Перлаин су три сина један на двору а један у пандуре а мали дома од год(ина). 2

42: Сава Перлаин ма(ј)стор од камена су два сина стари од год(ина): 4

43: Јоко Чучковић самац

44: Перо Гачанин мајстор од камена самац

45: Илија Гачанин самац год(ина). 75 има сина малашна од год(ина). 4

46: Андрија Гачанин ма(ј)стор од камена има сина једнога од година: 6

47: Јоко Перлаин год(ина): 20 - има брата малешна годишча: 8

48: Јоко Перлаиновић год(ина). 65. има два сина старијему год(ина): 30 млађему: 7

49: Ми(ј)о Лепетић год(ина). 60 није абио има сина једнога није ни он абио

50: Марко Лепетић год(ина). 70 има једнога сина од година 13 =

51: Јоко Лепетић самац

52: Глиго Лепетић су три брата један на двору а други у мернаре

53: Јоко Томов Лепетић с братом оба малашна стари година 10

54: Лазо Лепетић од год(ина). 60: ма(ј)стор од камена има сина малашна год(ина). 6 =

55: Лука Лепетић самац

56: Јоко Лепетић Тодоров с братом оба мали ста(рији) година 8

57: Перо Радановић има брата саката и сина од год(ина): 5 и Перо је ма(ј)стор од камена.

58: Глиго Мишевић с братом оба мали стари год(ина). 9

59: Никола Лепетић год(ина): 80 има два сина стари год(ина). 10

60: Андрија Милошевић год(ина). 60. има сина два стари у мернаре а млађи мали год(ина). 4

61: Ми(ј)о Гојковић год(ина). 80: има сина од год(ина). 32 и унука три стари годи(на) 6

62: Станиша Гојковић су пет синова најстарији у мернаре а четири мала стари 9

63: У Трипка Савин Ћеранић год(ина). 58: има сина једнога година 18

64: Никола Јарчеглав од год(ина). 73 има сина два један на двору а други болестан

65. Томо Јарчеглав има сина малешна

66: Перо Јарчеглав самац

67: Никола Јарчеглав су два брата најмлађи год(ина). 60

68: Нико Косић су два брата један на двору + Марко у мернаре +

69: Шћепан Косић год(ина). 60 има два сина један уписан у мернаре

70: Томо Косић једноглавац калаичи(ј)а

71: Јоко Косић самац сакат

72: Ми(ј)о Косић самац има сина малашнога од година. 3.

73: Шћепан Радановић има го(дина): 50: има 3: сина малашна најстарији год(ина). 9

74: Јоко Радановић самац

75: Драго Радановић самац

76: Јово Радановић има сина од година 4

77: Андри(ј)а Радановић има 3 сина најстари(ј)и на двору а дома 2 мала старијему го(дина): 8

78: Јефто Радановић самац на двору

79: Или(ј)а Вујанић самац

80: Крсто Радановић су два сина стари година четири

81: Јоко Вучковић год(ина). 59 има брата од год(ина). 45 - имају троје ђеце најстари год(ина). 8 + Марко Вучковић +

82: Ми(ј)о Вучковић има година - 70 - има сина једнога није абио

83: Марко Бијелић од год(ина). 40 - има сина од година: 10.

84: Васо Лепетић год(ина). 60 има сина једнога није абио

85: Јово Ђуратовић од го(дина): 58 има два сина један на двору а други мали дома

86: Никола Ђурат има два сина један на двору а други дома

87: Илија Кукавица има два сина стари год(ина). 5.

88: Сава Кукавица има сина од год(ина): 1.

89: Лука Кукавица самац

90: Симо Кукавица од год(ина): 57 има сина од год(ина). 6

91: Јово Мерчић год(ина). 50 су два брата један на двору а други у кулуку

92: Или(ј)а Терзић од год(ина). 55. има два сина на двору један у кулуку а други дома од год(ина): 8

93: Симо Терзовић од год(ина). 88 - има сина два стари болестан а млађи Перо у мернаре +

И ова нота би разглашена све фамили(ј)а по фамили(ј)а у истом селу пред госп(одином) капетаном и суђама и биће подписано од парока од истога села како је све по истини

Под облег своије добара и сам себе и сувише два главара на исти начин

Кнез Јоко Лазаревић афермава ја Јоко Павковић подписах за истога не умијући он писат будући мољен од истога и за вишу вјеру чини керст својеручно + ја Ђуро Мисинез за кнеза Јова Перлаина будући од њега мољен учини керст сво(јо)м руком + јер(о)мона(х) Никодим Лазаревић афермавам како више

Нота што дадоше морнара главари од села Мокрина, перво, Ми(ј)о Перов Манојловић, Лесо Ђуров Косић, Саво Перов Дабовић, Шпиро Митров Косић, Митар Ђуров Лепетић, Сава Ђуров Терзовић, Ђуро Николин Јарчеглав, Марко Тодоров Косић, Марко Јовов Вучковић, Или(ј)а Јовов Ђуратовић, Перо Симов Терзић

Попис становништва из 1780. године^[267]

У овој години Мокрине имају највише житеља. Врло је занимљиво да у овоме селу спретних градитеља, од 1772. године мало градило. У 1780. избројано је у овоме пограничном селу свега 78 кућа, са једним свештеником, који је, свакако, из села, из свештеничког рода Лазаревића. Способних за оружје било јестотину, стараца тридесетпет, занатлија, помораца и мушке дјеце (радно способних мушкараца) стодвадесет и дјевојака стотридесет.

У селу камено избројано је 56 кућа са једним свештеником. Способних за оружје било је стотину, стараца двадесет, занатлија и помораца петнаест, мушке дјеце стотину, жена стодвадесет и дјевојака четрдесет.

У малом подорјенском селу Жлијеби, било је само 19 кућа. Жлијеби нису имали свештеника из свога села. Са двадесетпет способних за оружје Жлијеби нису били способни да се одбране од четовања. У Жлијебима су у овој пописној години живјела три старца, један поморац, тридесетпет мушке дјеце, тридесет жена и двадесеттри дјевојке.

У свим планинским селима попис је начињен 20. децембра 1780. године. Веома је упадљив недостатак крупне стоке и скроман фонд ситне стоке у крају који пружа веома солидне услове за његовање сточарства, занимања које ће се послије, под управом Аустроугарске нагло развијати. И овдје се, као и из других неких извора могло доћи до утиска о слабој развијености сточарства. Може бити, заиста, да се становништво подорјенских планинских села Драчевице, кроз вијек млетачке управе, заиста, примарно бави неким другим занимањима. У вијеку аустроугарске управе Боком, становништво планинских села враћа се традиционалним занимањима планинаца о чему најбоље свједоче крупна сезонска помјерања са стоком на прекограничне пашњаке Херцеговине и Црне Горе.

Имена из нота

Жлијеби

Аврам

Алекса

Андрија

Анђа

Аћим

Бошко

Васиљ

Видак

Војин

Вуко

Вукадин

Вукашин

Вуксан

Гаврило

Ђуро

Иван

Иво

Ивка

Илија

Јован

Јово

Јока

Јоко

Која

Комленија

Крсто

Лазар

Лука

Марко

Мара

Марија

Мијаило

Мијат

Митар

Милош

Миро

Никола

Павле

Петар

Петко

Саво

Сава

Станоје

Станиша

Стана

Симо

Спасоје

Среда

Тодор

Томо

Трипо

Камено

Андрија

Анђе

Атанасије

Аћим

Богдан

Васо

Вукан

Вујача

Вуко

Вукашин

Вујо

Вишња

Гаврило

Глиго

Гргур

Данило

Ђуро

Игњатије

Игњат

Илија

Илинка

Јаков

Јефто

Јован

Јово

Јокан

Јоко

Крсто

Лазар

Лазо

Леко

Лука

Марко

Марија

Маре

Матко

Мато

Мијат

Мијо

Милан

Милош

Митар

Никола

Нико

Павле

Панто

Петар

Перо

Петко

Сава

Симо

Станиша

Станко

Станоје

Стојан

Стојко

Симана

Томо

Тодор

Ћетко

Шћепан

Мокрине

Ана

Андрија

Анђа

Аћим

Васиљ

Васо

Видо

Вилип

Војин

Вујин

Вујица

Вукадин

Вукашин

Вуко

Вучета

Вучић

Гаврило

Георгије

Глиго

Дамјан

Данило

Деспа

Добрета

Драго

Драшко

Душко

Ђурат

Ђурица

Ђуро

Илија

Јанко

Јела

Јефто

Јован

Јово

Јоко

Јосиф

Крсто

Лазар

Лазо

Лесо

Лука

Марко

Мара

Мато

Милан

Милинко

Мијаило

Мијо

Митар

Никола

Нико

Панто

Периша

Перо

Петко

Продан

Раде

Ристо

Сава

Станиша

Симо

Стјепан

Стоја

Тодор

Томан

Томо

Трипко

Тривко

Ћако

Шуто

Шћепан

Презимена у нотама

Жлијеби

Вукасовић

Од старина главарска кућа у Жлијебима. Ванредни провидур А. Емо додјелио је Војину Јанковићу и сердару Вукасовићу неколико ораница у Жлијебима у 1714.^[268] Према Саву Накићеновићу, Вукасовићи су у Жлијеби стигли из Попова поља 1693. године, а славе Јован-дан. С. Накићеновић помиње народно предање о поријеклу Вукасовића из Ораховца (Оравца), и као првог који је у Жлијебе доселио Вукашина Вукасовића којега проналази у Катастру кућа дућана и млинова из 1726. у новскоме архиву - "Бока", СКА, Насеља српских земаља, књ. IX, Београд, 1913, с. 565, 466, фототипско издање. Овосе братство везује и уз простор Старе Црне Горе, гдје је према Ј. Ердељановићу, у Бати, у Вељим Цуцама стајала једна кућа Вукасовића: "Вукасовић (1 кућа) на Бати дошао 1882 године као усташ из Боке (из Ораховца)" - "Стара Црна Гора", Београд, 1978, с. 698, фототипско издање.

У Жлијебима Вукасовићи фигурирају као главарска кућа особито кроз 19. вијек.

/може се погледати документација у Архиву Херцег-Новог: "Као резултат извјештаја који сам телеграфски лично послао вишој инстанци, у вези догађаја на Жлијебима, када су разбојници напали 28. јануара, пружен је оружани отпор који је срећно и успјешно завршио захваљујући пандурима којим је командовао харамбаша Крсто Вукасовић из Жлијеба. Његова преузвишеност господин мјесни командант барон Јовановић је телеграмомод 30. јануара број 476 нашао за сходно да нареди да се реченим пандурима искаже његово задовољство за њихово такво држање, изразивши да је његова преузвишеност убјеђена да ће они и убудуће показати се таквима. Истом приликом његова преузвишеност сматрао је потребним да поклони реченим пандурима 100 фјорина, суму коју сам ја данас предао харамбаши Крсту Вукасовићу да их подјели по заслузи, о чему ми је харамбаша лично оставио признаницу са данашњим датумом коју прилажем капетану которске области. Учинивши све ово за поштовану општинску администрацију имам част да ... и да желим ... што прије да саопштим ... пандурима и харамбаши Крсту Вукасовићу. Херцег-Нови, 8. фебруар 1882. Поштованој општинској управи Херцег-Нови.^[269]

Сикимић

Сикимићи су према С. Накићеновићу из Опутне Рудине од братства Пилатоваца а досељени 1693. године са Јовом Војновићем. - С. Накићеновић, н. д, 465. Исти аутор обавјештава да ова жлијебска фамилија слави Јован-дан. Др Ј. Дедијер у студији "Херцеговина" помиње Сикимиће у вези са Гаћинама на Мекој Груди у билећком који су дошли прије стопедесет до двјеста година из Херцег-Новога те да су се прије звали Батрићевићи. Ове породице, било је према Ј. Дедјеру у билећком котару у вријеме његових истраживања. По истом аутору, ови су Сикимићи славили Ђуђев -дан. - Ј. Дедјер, Херцеговина, антропогеографска студија, Сарајево, 1991, с. 193, фототипско издање. За наше истраживање важно је истаћи да се Сикимићи помињу у Перасту 1664. године (Јован).^[270] Нема сумње да су се чланови овог херцеговачког рода истакли и у вријеме Морејског рата.

Огурлић

С. Накићеновић не помиње Огурлиће јер их у вријеме његових истраживања нема у Жлијебима. Овај се род везује уз Куте и кућански одломак Пресјеку. Овдје је важно уочити да Огурлићи током 18. вијека живе и у Жлијебима и у Пресјеци.

С. Накићеновић говори о поријеклу Огурлића из Чепелице у Херцеговини, те да је први доселио Ђуро Огурлија који је 1720. и 1721. на дужности начелника Топаљске комунитади (начелник је биран на мандат од једне године). С. Накићеновић обавјештава да Огурлићи славе Никољ-дан. - С. Накићеновић, н. д, с. 471. Помиње их, такође у Србини гдје досељени из Кута (Пресјеке) концем 19. вијека. - исти, с. 448.

Према подацима из млетачког архива новске општине, Огурлићи су веома рано, уколико прихватимо да су у Драчевицу досељени у часу који маркира породично предање, на почетку млетачке управе у Драчевици, и звањем и имањем врло знатна фамилија. Са пуном сигурношћу могу се оцртати мјеста становања Огурлића у топаљским селима.

Капетану Ђуру Огурлићу додјељена је у 1704. земља у Сушћепану и Дреновику декретом ванредног провидура Бадоера.^[271] /Овдје се, као и у низу случајева забиљеженим у млетачким терминацијама, уочава настојање житеља Драчевице за зонирањем посједа у вертикалном смислу. Уочава се, такође, да такву привилегију уживају становници Драчевице који су стекли заслуге за Прејасну републику у вријеме ужурбаних догађаја у Боки и јужној Херцеговини у Морејском рату, и готово редовито, особе које се у катастру провидура Бадоер-а (1704) означавајукао "нуово хабитанте". Када се погледа замашни корпус млетачких исправа канцеларије ванредног провидура Новога, обухваћен именом "терминације" (Libro terminatione), стиче се утисак о значајнијем и јаснијем учешћу херцеговачких Срба у окршајима око Новога и другим регуларним млетачким акцијама прошириваним на предјеле источне Херцеговине, него што у својим извјештајима Дужду поручује Gerolamo Corner, генерални провидур Далмације и Албаније (Albania Veneta - Бока Которска у традиционалним границама).

Бадоеров катастар укључује Ђура Огурлића - капетана (Giuro Ugurlich, capetan) који посједује баштине у Казимиру и Пресјеци. - Г. Станојевић, Катастри Херцег Новог и Рисна из 1704. године, Споменик САН CXXV, Одељење историјских наука 4, Београд, 1983, с. 40, 41.

На измаку 1706, Илија Драшков Огурлић примио је у зајам од Ђура Огурлића 1020 комада турског новца.^[272] Данас располажемо значајним доказима о живој трговачкој активности топаљских Срба путем караванског транзита. Увјерени смо да ће копнена караванска трговина кроз читаву млетачку управу Драчевицом бити темељем и извором благостања овога краја који само захваљујући развијеној трговини са својим матичним херцеговачким залеђем излази и започиње свој живот на мору, да се на мору, у другој половици великог вијека Срба, као и у 19. вијеку, у своме пуном историјском, медитеранском току узвиси до нивоа економски фундираног и оштро оцртаног грађанског сталежа у граду и селу.

У 1708. години помиње се капетан Симо Огурлић у Херцег-Новоме, али поводом дуговања Константина Перова Ковачевића и другова из Рисна.^[273] Барем двојица Огурлића на почетку 18. вијека носе чин капетана.

Капетан Ђуро Огурлић имао је сина Аћима. У мају 1716. начињена је стима земље у Кутима својине Аћима Огурлића.^[274] Жлијебски род Огурлића, који у овоме планинском селу стоји у другој половици 18. вијека, припадао је истоме кућанском братству настањеном у старом одломку Пресјека. Може се претпоставити да је насељавање Огурлића у Драчевици текло готово једновремено у Жлијебима и Кутима, а поријекло њихово треба свакако тражити у земљи Херцеговој.

Шундрак

С. Накићеновић заиста помиње ово презиме: "Овдје су 1692. из Херцеговине била дошла братства: Шундрак који су славили св. Арх. Михаила а први који је дошао звао се Лука Шундрак" - С. Накићеновић, н. д, с. 466, позивајући се на катастар Жлијеба из 1726. Заиста, Лука се помиње у млетачким архивским књигама као нови поданик који је у држави Турској оставио своје имање и доселио у Жлијебе. Лука је молио да му се додјели неколико комада земље које је он о своме трошку раскрчио. Удовољено одлуком провидура од 8. јуна 1721.^[275]

Беновић

С. Накићеновић не помиње Беновиће јер их у вријеме његових истраживања нема у Жлијебима.

Радмиловић

С. Накићеновић помиње Радмиловиће у Жлијебима и тврди да су стигли из Баљака (Билећки крај), 1693. године са Јовом Војновићем, а да су у Баљке стигли из Пријевира код Билеће. Заиста, ова се фамилија може са сигурношћу везати уз билећки крај. Др Ј. Дедјер помиње Радмиловиће у Бијелој Рудини у општини Граница код Билеће. - н. д, с.177. Нема их у Старој Црној Гори. Ово је била главарска фамилија у Жлијебима. У 1729. помиње се Саво као главар у своме селу,^[276] а још 1705. Саво носи чин "алфиер".

Ђуровић

Стари Ђуровићи су обавјестили С. Накићеновића о своме поријеклу из Стубице 1687. године. С. Накићеновић пише како Ђуровићи славе Јован-дан. - н. д, с. 465. Ово је братство веома раширено у Црној Гори и Боки. Ђуровиће помиње др Јо ван Ердељановић у Дупилу у Црмничкој нахији гдје стоји велик број кућа. - н. д, с. 191, затим у Ћеклићима, Бајицама, Вељем Залазу, Заљути, Пјешивцима, Загорку, Мустеровићима, Љуботињу, Сотонићима, Лимљанима, а у Боки у селу Главатима. н. д, с. 255, 340, и Доброти. - н. д, с. 297. Такође Ђуровиће укључује попис конавоског становништва послије великог земљотреса 1673/74, у насељима Груда и Мочићи. С. М. Кочан, Конавли, Дубровник, 1984, с. 17-19.

Кућански Ђуровићи обавјештавају о своме досељењу из Жлијеба у 1890. години, те да славе исту славу. - С. Накићеновић, н. д, с. 474.

Ваља водити рачуна о пођанским Ђуровићима који су, према породичном предању досељени 1692, а славили Ђурђев-дан. - исти, н. д, с. 495. Интересантно је да Ђуровићи у бокешком селу Главати славе Ђурђев-дан. Они обавјештавају о своме поријеклу из Бајица и 18. вијеку. - исти, н. д, с. 548.

У Градиштима у Паштровићима се сматрају старим становништвом гдје су стигли у 15. вијеку из Црне Горе. Славе, према С. Накићеновићу, Ђурђев-дан. - н. д, с. 619.

Могуће је да Корнеров катастар Новога из 1690. укључује Ђуровиће у планинском селу Мокрине (Michael Gurovich).^[277]

Деспинић

С. Накићеновић биљежи Деспиниће како су од братства Чукваса-Зотовића а стигли са владиком Саватијом Љубибратићем. Овај је жлијебски род доселио из Љубомира. Слави Ђурђев-дан. - С. Накићеновић, н. д, с. 465.

Пециреп

У "нотама" се помиње Пециреп. У народу је чувен ускок Лазар Пециреп из Херцеговине. У Љесковом долу је наводно кућиштина овога ускока. - Ј. Ердељановић, н. д, с. 672.

Чончевић

У "нотама". Вјероватно се истражили на прелому вјекова.

Сенић

С. Накићеновић не помиње Сениће јер их у вријеме његових истраживања нема у овоме селу. Међутим, др Ј. Дедјер помиње Сениће у Автовцу у Гатачком срезу, те да су старином из Трешњева у Црној Гори одакле бјежали у Корјениће и Рудине. - н. д, с. 198, као и у Желудима у Бијелој Рудини. - с. 175. О Сенићима др Ј. Ердељановић каже да су некад живјели у Трешњеву, те да их сада има по Херцеговини и Боки. Ово ће, свакако, говорити у прилог истинитости предања, тј. окоснице предања о старини Сенића у Трешњеву одакле селили у Херцеговину. С. Накићеновић помиње Сениће само у бокешком селу Игалу. - С. Накићеновић, н. д, с. 643. Како се види из наших пописа, Сенићи кроз другу половицу 18. вијека стоје у планинском селу Жлијеби. Занимљиво је да се таква обавјештења не могу добити данас код игалских-топаљских Сенића. У документацији млетачког архива у Новоме помиње се ђакон Сенић у суторинском одломку Жвиње.

Јунчевић

С. Накићеновић помиње Јунчевиће и обавјештава да су доселили 1693. из Љубомира са Јовом Војновићем, те да славе Аранђелов-дан. И овдје се аутор позива на катастар из 1726-године. - н. д, с. 465

Шиндиш

С. Накићеновић не помиње Шиндише. Интересантно је да др Ј. Дедјер помиње Шиндише као досељенике у Херцеговини и то из Херцег-Новог. Наиме, аутор пише о Ковачима у Парагићима у Невесињу који су старином Шиндиши из Херцег-Новог, досељени, према предању, кад се потурчио син Херцега Шћепана. - н.

д, с. 217. Такође, Ј. Дедјер помиње презиме Шиндик из Попова и то у Гнојници у Подвележју. - н. д, с. 239. Не може бити сумње да су Шиндиши заправо Синдиси у документацији регионалних архива.

Милишић

С. Накићеновић није поменуо Милишиће јер их у вријеме његових истраживања нема у овоме селу. Но, Милишићи стоје у Жлијебима кроз другу половицу 18. вијека. Кућански Милишићи стигли су, према предању, из Невесиња 1693, а славили Ђурђев-дан. - С. Накићеновић, н. д, с. 472. Још један род који кроз другу половицу 18. вијека стоји истовремено у Жлијебима и Кутима.

Ногуловић

С. Накићеновић није поменуо Ногуловиће у Жлијебима, но обавјештава о кућанским Ногуловићима који се везују уз стари одломак Пресјека: "Ногуловићи из села Нонгулића (Херцеговина) 1692, а неки из Кривошија од Илића. Славе Илин дан. - н. д, с. 473. Др Ј. Дедјер помиње Ногуловиће у Горњој Херцеговини у Дубрави, гдје славили Ђурђев-дан. - н. д, с. 257. Вриједно је поменути да се на гробљу манастира Тврдош рецентно укопавају родови Ногулић и Нонгулић! И Ногуловићи се придружују драчевићким родовима који се кроз другу половицу 18. вијека везују уз Жлијебе али и кућанске одломке.

Шкеро

Шкеро или Скерелет у "нотама". С. Накићеновић је забиљежио да су Шкери поријеклом са Клобука (Херцеговина) и то 1693. са Јовом Војновићем, те да славе Аранђелов-дан. - н. д, с. 465. На простору Старе Црне Горе прусутно је презиме Шкеровић. Др. Јован Ердељановић пише о Јововићима и Стијеповићима у Дугом долу у Његушима: "Ове две породице имају заједнички надимак "Шкеровићи" те се и по томе и по предању зна, да су пореклом од братства Шкеровића у Бјелопавлићима. Заиста се у раду П. Шобајића помињу Шкеровићи као братство у бјелопавлићком насељу Петрушиновићима. Доселили су овамо пре 78 пуних пасова, дакле у другој половини 17. века... " - н. д, с. 457. Ови Шкеровићи славе зимског Св. Николу. Шкере помиње Обрен Ђурић Козић у Десин селу у Требињском срезу да су старином из Запланика, те да славе Ђурђев-дан. - О. Ђ. Козић, Шума.

Површ и Зупци у Херцеговини, Етнографски зборник, књ. В, с. 1178.

Распоред породица у Драчевици које се све везују уз планинска села Камено и Мокрине, говори у прилог хипотетичком трасирању правца кретања из јужне Херцеговине ка Боки. Каменски Шкери, гдје је ово презиме рецентно, славе као и Жлијебски Св. Архангела Михаила.

Камено

Мандић

Братственичко предање обавјештава о доласку Мандића из Горње Мораче у 1687. години. Мандићи славе Миољице. Др Ј. Ердељановић помиње Мандиће у Бати у Цуцама као старо братство дајући мноштво детаља из традиције. Ј. Ердељановић везује Мандиће уз братство Пиштигњат и обавјештава о Мандићима у расељењу у Никшићима и Ораховцу у Боки, гдје их у вријеме истраживања С. Накићеновића нема. За нас је интересантно предање које биљежи исти аутор о бјекству једнога Пиштигњата из Бате у село Граб под Орјеном у 18. вијеку, те везивање "повеликог братства Пиштигњата" у Зупцима са овом особом из предања. Ово братство, према Ј. Ердељановићу слави Јован-дан (7 јануара). - Ј. Ердељановић, Стара Црна гора, Београд, 1978, с. 628, 629. Исти истраживач помиње Мандиће у Марковини под планином Лаством, у селу Крушковац, као и у Доњој Марковини.

У источној Херцеговини, Мандићи се помињу у Дулићима у Гацку и Пољицама гдје славе Јован-дан. - О. Ђ. Козић, н. д, с. 1230.

У Каменом се Мандићи везују за доста збијени засеок под крупним гребеном Доброштице. Овај живописни засеок показује изглед типичне Дедјерове вароши у карсту, са узаним, кратким улицама између густо распоређених кућа окупљених у родовске агрегате.

Кнез Гаврило Мандић помиње се 1753. Његов се отац звао Јован, а стриц Илија.^[278]

Рашовић, Рашо

С. Накићеновић у своме дјелу "Бока" изоставља Рашовиће иако у вријеме његових истраживања они стоје у овоме селу. - н. д, с. 457, 458, 459. Рашовићи и данас живе у Каменом. По старини презивали се Рашо.

Рашовића куће леже у одломку Мандићи.

Поред Каменога, Рашовићи се везују уз Сасовиће, гдје су укључени у пописе друге половице 18. вијека. С. Накићеновић обавјештава о њихову надимку "Бурлице", те поријеклу из Корјенића, из Нудола, 1692. године. Родовско предње говори о деветорици браће Бурлица који се расељавали. Према С. Накићеновићу, сасовићки Рашовићи славе Св. Архангела Михаила. - н. д, с. 477.

У Цуцини у Шуми требињској ово је најстарији род гдје славе Шћепан-дан. О. Ђ. Козић, н. д, с. 1186.

Ноте од Ратишевине за 1763. укључују Дамјана Рашовића,^[279] док 1772, у попису стоји Јово.^[280] У пописној години 1790. јављају се Јово и Митар.^[281]

Верњак

Код Ј. Ердељановића не налазимо обавјештења о овоме презимену, али овај истраживач помиње, у расправи о негдашњим Власима, неколико топонима које би, по његову мишљењу, требало везати уз ове номаде, и међу овим, у Бјелицама (Томићи) топоним "Верна". У вријеме истраживања С. Накићеновића нема их у Каменом.

Ајчевић

Родовско предње говори о поријеклу Ајчевића из Попова 1692. године. Славе, као и Мандићи, Миољице. - С. Накићеновић, н. д, с. 458. Куће Ајчевића леже у одломку Мандићи.

Булут

С. Накићеновић обавјештава о поријеклу Булута из Корјенића 1692, те да славе Никољ-дан. - н. д, с. 458. И овај се каменски род везује уз одломак Мандићи.

Савчић

У вријеме истраживања С. Накићеновића, нема Савчића у Каменом.

Стијепчић

Према традиционалним обавјештењима Стијепчићи досељени из Зубаца 1692. године, а славе Св. Архангела Михаила. - н. д, с. 458. У 1717. се помиње Марко Стијепчић који тргује са Малтежанином Giovani Batista Sarti.^[282] Ово презиме аутохтони Камењани изговарају "Стијочић" (за множину), а каткад, "Стијечић", (за једнину). Куће Стијепчића леже на осами, близу гробаљске цркве Св. Николе.

Стијепчићи се, поред Каменога, традиционално везују уз насеље Сушћепан, гдје се називају и Бигани. Стари Стијепчићи обавјестили су С. Накићеновића о преласку из Мојдежа у Сушћепан концем 19. вијека. И Бигани славе Св. Архангела Михаила. - С. Накићеновић, н. д, с. 490.

У ноти од Требесина (са Сушћепаном) из 1758. пописан је Ђуро Стијечић;^[283] у пописној години 1763.: Ђуро Стијепчић;^[284] у 1772.: такође Ђуро;^[285] у 1777, 1778, 1789, 1790. и 1793, Стијепчићи нису укључени презименом да би тек у ноти од Сушћепана из 1793. био пописан Ђуро Стијевчић.^[286]

Сушћепљански Стијепчићи се укопавају код цркве Св. Стефана која у својем најранијем археолошки доказаном опусу припада 10. вијеку. Ова је предроманичка грађевина тако међу значајним старинама на ширем простору Суторине на којему се нарочито истакнуто поштовао култ Св. Архиђакона Стефана.

Шурбат

У вријеме С. Накићеновића нема их у Каменом. У расправи "Успомене о негдашњим Власима на бјелошком земљишту", др Ј. Ердељановић наводи топониме које везује уз влашко становништво и међу њима, топоним "Шура" о којем поближе каже: "Шура је име за стране испод виса Жељидруга. Оваквог топографског имена нисам нашао више нигде код Јужних Словена а ни код њихових романских и арбанашких суседа. Има нпр. назив Шурањ за земље и сеоце у Миловићима у Боки и Шурањ за земље у Шкаљарима у Боки". - н. д, с. 274.

Обрадовић

За Обрадовиће С. Накићеновић вели да су из Црне Горе 1687, те како славе Ми тров-дан. - н. д, с. 458. Др Ј. Ердељановић, међу старим ћеклићким братствима помиње Обрадовиће и то на темељу топономастичких података. Пуно више информација о овоме презимену може се наћи у дјелу др Ј. Дедјера "Херцеговина", гдје се помињу у Доњем Храсном у Црноглаву (20 кућа) и то да су старином из Црне Горе давно досељени у Дубраве, одакле још у 17. вијеку у Храсно, - н. д, с. 278, као и у Бјелојевићима у Херцеговини гдје стигли из Храсног. - н. д, с. 292.

Коначно, исти истраживач их помиње у Ходбини код Мостара. - с. 245. Попис становништва конавоских села из 1673/74, укључује Обрадовиће у Стравчи, Дунавама и Чилипима. - С. М. Кочан, н. д, с. 17-19. Обрадовића куће леже у источном дијелу каменске застрте увале, уз пристранке брда, у оквиру крупне групе кућа образованих од неколика родовска и породична агрегата. Куће су у овоме засеоку разастрте у изразити низ.

Мишковић

С. Накићеновић је обавјештен о поријеклу Мишковића из Корјенића 1692, те како славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 459. Др Ј. Ердељановић помиње Мишковиће у Љешанској нахији у Крусама, селу под Бусовником, гдје биљежи три куће Мишковића. н. д, с. 173. Међутим, О. Ђ. Козић, обавјештава о Мишковићима у Дражин долу, да су старином из Дабарског поља у Херцеговини, те да славе Св. Климентија, а раније Св. Николу. - н. д, с.1170, као и у Десин-селу гдје се зову и Укропине, а овдје поријеклом из Љекове у Површи. Заиста, ови Мишковићи славе Никољ-дан. с. 1178.

Реметић

С. Накићеновић не помиње Реметиће у Каменом. У овоме селу, у то вријеме живи једна старица презименом Реметић. Ипак, овај истраживач, на темељу података из катастра Каменог из 1726, помиње Дамјана Реметића чије је потомство иселило у Америку. - н. д, с. 459.

Становчић

С. Накићеновић помиње Становчиће да су из Зубаца 1693, те да славе Св. Георгија.

Могуће је да је и ово презиме изведено из неког личног имена. Куће Становчића у Каменом леже и данас и по старини на два мјеста, у близини одломка Кујачић Радовић-Обрадовић, гдје по старини стајала једна кућа, и у близини одломка Бронзићи-Вуковићи, гдје такође стајала једна кућа. Петар Становчић из Каменога посједовао је 1825. брод типа бригантин. - П. Шеровић, Неколико података о поморству херцегновске општине XVIII и XIX в, Поморски музеј Котор, Годишњак II - 1953, Котор, 1953.

Раковић

Нема их почетком вијека у Каменоме. Ово презиме не памте ни најстарији Камењани.

Радовић

С. Накићеновић је обавјештен о поријеклу Радовића из Бјелопавлића 1687, али даје и погрешни податак о слави Радовића како славе Ђурђев-дан. -н. д, с. 458. Овај податак није тачан, јер каменски Радовићи славе Јован-дан. Необичност грешке је у чињеници да је ово братство веома угледно а то је једина почињена грешка у питању слава каменских родова и породица. Склони смо вјеровању да је неко погрешно обавјестио С. Накићеновића о слави Радовића у Каменом којеније спадало у парохију овога истраживача.

Ово велико братство раширено је и у Херцеговини и Црној Гори. Како обавјештава др Ј. Дедјер, Радовићи живе у Братачу у невесињском срезу, а старином из Куча одакле бјежали у Риђане. Ови Радовићи славе Никољ-дан. - н. д, с. 213. Занимљиво је да их помиње у Жељуши под Вележом и то да су од братства Аврамовића из Бјелица у Црној Гори. - с. 249.

О раширености овога братства у Старој Црној Гори обавјештава др Ј. Ердељановић у своме крупноме дјелу "Стара Црна Гора". Аутор Радовиће помиње у Љешанској нахији у Грацу, - н. д, с. 170, у Глухом долу, - с. 196, у Ријечкој нахији у Косијерима, - с. 178, у Бајицама, - с. 121, у Његушима, - с. 124, у Стубици у Горњим Пјешивцима гдје их везује уз братство Никчевића, - с. 152, у Сотонићима на јужним падинама Бјеласице, - с. 198, у Лимљанима у Црмници у њеном Доњем крају као старинарски елеменат који се истражио. - с. 292. Исти аутор помиње Радовиће у Херцеговини као и предање херцеговачких Радовића према којему су они исељеници из Куча, поријеклом од кучких Дрекаловића н. д, с. 687.

Најозбиљнији допринос предању каменских Радовића, те уопште херцеговачких Радовића о поријеклу са арбанашких страна, лежи у помињаној реконструкцији старе рукописне књиге Радовића у Каменоме, коју је начинио Раде М. Радовић, а која говори управо о старини Радовића, прије 1389. Ево што стоји у овој реконструкцији Рада Радовића: "До последњег свјетског рата који је почео код нас у прољеће 1941. г. посједовао сам једну велику (од 4-5 килог. ) књигу, коју је био исписао мој пок. ђед Јокан (који је умро 1867 г. )... У њој је била исписана историја нашег племена (Радовића у Камено) као и других неких племена одакле су дошли и друго, у неколико његова биографија и доживљаји. Поменута књига је изгорјела са доста других старинских књига и историјских докумената још из времена млетачке владавине Боком... "; "Сада настављам о нашем племену Радовића у Камено: два брата Петар и Милија дошли с из Бјелопавлића (Црна Гора) и потомци су чувеног Бијелог Павла који је родом изДукађина (Албанија). Негдје мало послије историчке битке и пораза Срба у боју са Турцима на Косову пољу год. 1389, он се био завадио ради нечега, као младић, са неким Арнаутом и убио га, и ради тога је морао бјежати да спаси живот и дошао је у данашње Бјелопавлиће (које се тада нијесу тако звале). Срби старосједиоци су га добро примили, пошто је био добро развијен, поштен и паметан, ту се убрзо оженио па су га изабрали за главара и арамбашу јер су често имали окршаје са Арнаутима и Турцима који су послије побједе на Косову пољу постали силнији. Павле је носио одјело као остали Срби у мјесту, али капу је задржао и носио цијелог живота малу бијелу као и данас што носе Арнаути, те су га његови мјештани у новој постојбини звали Бијели Павле (по бијелој капици).По томе су послије његове смрти и прозвани данашњи Бјелопавлићи, који су данас насељени већином његовим потомцима. Павле је имао шест синова, били су сви написани (исписана имена у оригиналном рукопису Јокана Радовића, прим. аутора) али се сјећам само дванајстарија Рада и Ђура, од Рада су потомци Радовићи, а од Ђура Ђуровићи, тако су и остали сви прозвани по имену свога оца.

Године 1687 - када је Млетачка република освајала Херцегнови од Турака који су били страх и трепет за млетачко бродовље на Јадрану од њиховог гусарства и пљачке, затражили су помоћ свих хришћанских народа из Црне Горе, Херцеговине и Далмације. Тако су поменута два брата Радовића дошли из Бјелопавлића са 200 - бораца (којим су они заповједали као војводе) у помоћ Млечићима као хришћанима против вјечног хришћанског непријатеља и зулу(м)ћара Турчина. У исто вријеме дошли су из Херцеговине неколико стотина бораца са војводама Савом Кујачићем и Савом Анђелићем и(з) Корјенића (Анђелић је погинуо, гроб му је код Мрачеве цркве у Ратишевину). Црногорци и Херцеговци су се сакрили (потајили) у Тајно брдо у Јалову градину дно Кошарица, пошто су добили преко курира обавјест да из Требиња долази преко Зубаца и Бјелотине Топал-паша са 4000 - војника у помоћ везиру од Херцегновога, преко Каменог, Котобиља, и Пода, да спријечи напад на град са сјеверне стране. Када су наљегли испод Тајнога брда и Јалове градине, не надајући се никаквој војсци, ни засједи, ишли су као крда оваца без икаквог реда, пјевајући и урлајући (ноћ је била). Срби из Тајног брда и Јалове градине запуцали су из пушака и доста их прориједили, у исто вријеме дигли и са исуканим ножевима полећели међу њих, и онако збуњене од првих пуцњева из пушака, престрашени окренули су се натраг бјежећи без икаква реда. Срби су их гонили до Мокрина, инешто ножевима (па и камењем), и од првих пуцњева пушчаних потукли 500 -. Остали су утекли са својим заповједником Топал-пашом (подерани) истим путем којим су и дошли у Требиње, оставивши Србима 12 - барјака, преко 500 пушака и остале опреме. По свршетку битке наши су се повратили и поставили у Тајно брдо један мали одред да стражари да се не би повратили Турци. Остали су пошли у правцу Новога да што прије стигну и јаве о побједи њиховој на Камено, и да помогну обсади да присиле везира на предају, што се уствари други дан и догодило. Кад је везир видио да му не долази помоћ којој се надао, него још већи притисак обсаде, послао је парламентарца са бијелом заставом, и најавио предају града млетачком команданту Јеролиму Корнелу..."

"Пошто се млетачка влас утврдила у Херцегнови и околици, која се тада звала прованија Драчевица, одликовала је многе Србе који су се истакли у борби, а особито војводе, са племићком титулом и грбовима као наслиједни племићи који су се у народу звали "благородни", тако су и оба братаРадовића, Петар и Милија, одликовани грбом и племићком титулом. А дали су им по жељи њиховој земљу у Камено гдје нас ето има и данас. Милија је неко вријеме становао у Милин пећини код Јасенове долине док је саградио кућу".

У овој пећини, према свједочењу Данице Рада Бронзић рођене Радовић, као и Душана Рада Радовића, има и вода капавица.

Видјели смо како је о поријеклу каменских Радовића и догађајима у 1687. писао Јокан Радовић из Каменог. Тешко може бити сумње у тачност казивања Јокана Радовића у уништеној рукописној књизи Јокановој, која је могла настати на почетку 19. вијека. Јокан није могао знати о догађајима о којима пише Г. Цорнер у својим писмима Дужду а који говори о сукобу са Турцима под Новим. Но, нипошто не налазимо да извјештаји генералног провидура, само зато што не помињу окршај на Каменом као окршај са наступајућим Топал-пашом, или зато што уопште не помињу окршај на Каменом, противријече свједочењу Јокана Радовића који је могао бити унук некога од протагоноста.

Ова је породица, и то управо породица Петра Радовића, позната по чувеним народним видарима (Раде: 1879-1961, Мило: 1837-1927, Јокан: ?-1867). Јокан Радовић је упамћен као велики добротвор села јер је, као кнез каменски, организовао откуп Каменске планине од насљедника Ивана Буровића.

Како смо видјели, Радовићи у другој половици 18. вијека у својему селу не фигурирају као кнезови, али 1734. се помиње сердар Радовић у Каменоме.^[287] Радовићи се укопавају код цркве Св. Стефана, гдје иза апсиде, леже четири старе гробнице, и на једној плитко урезани грб.

Радовићи се на територији Драчевице везују уз топаљско село Ратишевину. У ноти од соли из 1758, уписани су Никола и Гаврило Радовић;^[288] у пописној години 1763. такође Никола и Гаврило;^[289] док у 1771. Гаврило Радовић фигурира као кнез села, а уз њега се помиње Сава;^[290] у ноти из 1772. такође су пописани Гаврило и Сава;^[291] у 1778. поред Саве и Гаврила јавља се Марко;^[292] у 1789. пописани су Марко, Тодор, Митар и Гаврило;^[293] и 1793. такође Марко, Тодор, Гаврило и Митар.^[294] Није неосновано посматрати ратишевљанске Радовиће као фамилију од високог утицаја у своме селу из једноставног разлога што у 18. вијеку највиши значај за живот села Ратишевина носи род Сабљичића који дају свештенике и главаре, а Радовић ипак неко вријеме обавља дужност кнеза.

Ратишевљански Радовићи се традиционално укопавају код цркве Св. Тројице у Ратишевини-Мојдежу.

Чорлаја

С. Накићеновић их не помиње јер их у вријеме његових истраживања нема у Каменом. Ово презиме не памте ни најстарији Камењани. Др Ј. Дедјер помиње управо ово презиме у своме дјелу "Херцеговина": Гаћине и Чорлије у најстарије породице. Кад су те породице саме живјеле у Качњу на Мекој груди не бијаше никаквих насеља, туда бијаху само јесење и зимске торине Гаћина и Чорлија". - н. д, с. 193.

Исти аутор их помиње у Коритима, -с. 198, као и у Чању у невесињском срезу да су са Меке груде. - с. 231. Чалије су старо братство у Бајицама. Ово је такође херцеговачки род. - Ј. Ердељановић, н. д, с. 255, 256. Склони смо, коначно, вјеровању, да је ово једно одстаринарских презимена у селу Камено, прије Морејског рата.

Јововић

С. Накићеновић је забиљежио предање о поријеклу Јововића из Невесиња 1692. Он тачно пише да Јововићи славе Св. Димитрију. - н. д, с. 458. Др. Ј. Ердељановић помиње Јововиће у Старој Црној Гори и то у Глухом долу међу великим бројем братстава за које тврди да су сва истога поријекла. - н. д, с. 196, затим у Милијевићима у Ћеклићима да потичу од братства Маројевића, - с. 127, као и у Дугом долу у Његушима. - с. 123. За нас је свакако занимљиво потенцирати питање о вези каменских Јововића са Стратимировићима који (петорица браће), половицом 18. вијека, долазе у Драчевицу, задобивши млетачке привилегије. Знаменито херцеговачко братство Стратимировића, са поуздањем можемо истаћи, носи презиме Јововић.

Наиме, половицом септембра 1747, генерални провидур Јаков Балду наредио је да се пет породица Николе, Мата, Марка, Анта и Јова Јововић Стратимировић, које су доселиле из државе Турске, ослободе свих намета и кулука, изузев за случај рата или изванредних догађаја, када су сви вјерни поданици дужни да пруже помоћ.^[295]

Биће овдје значајно истаћи да, према казивању Ј. Ердељановића, Јововићи са Стијеповићима у Дугом долу, носе заједнички надимак Шкеровићи. Према предању и једни и други су од братства Шкеровића из Бјелопавлића, а досељени у другој половици 17. вијека. Слава им је зимњи Св. Никола. - н. д, с. 457. Занимљиво је да се и каменски Шкери у савременој документацији јављају са презименом Шкеровић. Јововићи у Каменом стоје у средини села, на осами.Укопавају се код цркве Св. Стефана.

Бронзић

Стари Бронзићи обавјестили су С. Накићеновића о своме поријеклу из Попова 1692. Славе Св. Евстатију. Веома је занимљиво укључивање Бронзића у "нотама" са презименима: Бронзовић и 'Анброзовић'. Заиста, Бронзићи се помињу у матицама жупе Град у Дубровнику као досељеници из Зажабља, и то управо у другој половици 17. вијека. Бронзићи су се расељавали из Прапратнице и Кишева у парохији градачкој у Старом Зажабљу. - М. Сиврић, О неким уписима херцеговачких презимена у матицама жупе Град у Дубровнику у другој половини 17. стољећа, Херцеговина 1, 1981, с. 152. Вукашин Амброзовић се помиње у својству савјетника код премјеравања баштина гувернатора Ивана Буровића, у 1705, као и Дамјан Бронзић 1725.^[296] Куће Бронзића стоје код цркве Св. Јована, у саставу одломка Бронзићи-Вуковићи-Шкери. По старини овдје су стајале четири куће Бронзића (у 18. вијеку), но касније и пета кућа Бронзића-Грмуша. Укопавају се код цркве Св. Стефана.

Бакочевић, Бакоч

С. Накићеновић их не помиње јер их у вријеме његових истраживања нема у Каменоме. Коректно их укључује у Горњем Морињу и Бакочима, обавјештавајући о поријеклу Бакоча из Корјенића 1689, те да славе Св. Архангела Михаила. - н. д, с. 527.

Вуковић

Стари Камењани су обавјестили С. Накићеновића о поријеклу Вуковића из Подгорице 1687, те како Вуковићи славе Јован-дан. Заиста, овдје традиција добро коре лира са запажањима вриједног Ј. Ердељановића који у своме дјелу "Стара Црна Гора ово презиме помиње баш у Бјелопавлићима. - н. д, с. 552, као и у Дробњацима, - с. 419. Ово је братство раширено у Херцеговини. Др. Ј. Дедјер их помиње у Мекој груди да су доселили из Бањана, - н. д, с. 194, у Вучеву у Гатачкој површи, - с. 203, у Власачама у Попову гдје доселили из Јанча, - с. 274. Исти аутор обавјештава о Вуковићима у Рагачама у Невесињу као и у Жиљеву у истом крају гдје су веома давно доселили из Чева. Интересантно је да ови херцеговачки Вуковићи такође славе Јован-дан. - н. д, с. 222.

У попису Конавала из 1673/74, помињу се Радовчићима и Ђуринићима. - С. М. Кочан, н. д, с. 17-19. Концем 17. вијека познат је Груица Вуковић из Зубаца.

У 18. вијеку Вуковићи живе у Бијелој, гдје према породичном предању које је забиљежио С. Накићеновић досељени из Корјенића 1693, а славе Св. Јоакима и Ану, - С. Накићеновић, н. д, с. 505; У Мауковим Крушевицама гдје досељени из Гацка 1693, а славе Св. Ђорђа, - исти, н. д, с. 503; у Требесину, из Гацка 1693, али према С.

Накићеновићу славе Св. Лазара, - н. д, с. 488; у Ублима из Невесиња 1692, а према С. Накићеновићу славе Ђурђев-дан. - 511.

У селу Требесин катастар из 1690. укључује Тома и Милију (Thomas Vucovich, Milia Vucovich)^[297] ; као и у Мокринама гдје се јављају Ђуро и Перо Вуковић (Giure Vucovich, Перо Vucovich)^[298] ; и коначно, у Каменоме, Сава Вуковић (Sava Vucovich).^[299] Ноте од соли државе Новске за село Требесин укључују: за 1758, Лазара;^[300] за 1763. Ђура;^[301] за 1772. Томана, Петра, Сава, Филипа, Сава, Јовића, Марка и Луку;^[302] те у истом пописном годишту 1772, одвојено Ђура.^[303] Куће Вуковића у Каменоме леже код цркве Св. Јована, у оквиру одломка Бронзићи-Вуковићи-Шкери. Вуковићи се укопавају код цркве Св. Стефана.

Влаисавић

У вријеме истраживања С. Накићеновића, нема их у Каменоме. Ми смо склони вјеровању да је овдје у питању погрешно писање презимена Владиславић - херцеговачке властелинске породице са постојбином у јасенику крај Гацка, а чији су чланови бјежали у Драчевицу послије 1711, пред њиховим сусједима Ченгићима.

Но, у Корнеровој земљишној књизи из 1690, стоји Михо Владиславић.^[304]

Обилић, Обиловић, Кобилица, Калаврез

С. Накићеновић пише да су из Херцеговине 1692, те да славе Јован-дан. - н. д, с. 459. Обиловићи су се у другој половици 18. вијека одликовали као поморци. Концем вијека Петар Обилић наступа као капетан кеча Св. Петар - П. Шеровић, Неколико података, с. 54; а у 1814. Ђорђе Обиловић је капетан бригантина "Неустрашиви" наоружаног са четири топа, шест тромбона, десет пушака, четири сабље и десет друга посаде. Ђорђе је сувласник брода уз Петра Петровића. - П. Шеровић, н. д, с. 57.

Поморац је био и Марко Кобилица који је живио у Топлој и посједовао бригантин у 1825.

Обилићи по старини стоје у одломку Ратковићи у крајњем западном дијелу застрте каменске увале. Обилићи се укопавају код цркве Св. Стефана.

Радовчић

С. Накићеновић у своме дјелу "Бока" изоставља Радовчиће иако они у вријеме његових истраживања, као и данас стоје у Каменоме. Кућа Радовчића су подигнуте у једном кршевитом одсјеку, на осами, припадајући одломку Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи. Славе Митров-дан.

Чолан

На почетку 20. вијека нема Чолана у Каменоме. С. Накићеновић их не помиње у студији "Бока". Но, др Ј. Ердељановић обавјештава о Чолановићима у бокешком селу Кавачу и предању по којем су дошли из Трешњева у Црној Гори има 380 година, а славе Св. Николу. - н. д, с. 642.

Ратковић

С. Накићеновић је обавјештен о досељењу Ратковића из Зубаца 1692, те да славе Ђурђев-дан. Др Ј. Дедјер помиње Ратковиће у Херцеговини гдје је ово братство веома раширено: у Љубињу гдје доселили из Невесиња, а славе Ђурђев-дан, н. д, с. 287; у Братачу, гдје досељени из Гацка, - с. 213; у Љубушком, Драчеву, Невесињу и Зупцима, те да славе Петковицу, - с. 263, и коначно, у Старој Габели, старином из Бјелица.

Др Ј. Ердељановић закључује да су зубачки Ратковићи и Милојевићи поријеклом од старих цуцких Ратковића са Раткових кућишта. - н. д, с. 658. Он детаљно обавјештава о Ратковим кућиштима у Трњинама гдје стоји стара црквина са гробиштем од великих простих камених плоча. - н. д, с. 266, 267

О поријеклу Ратковића у Зупцима говори О. Ђ. Козић у дјелу "Шума, Површи и Зупци у Херцеговини", гдје преноси предање о поријеклу Ратковића и Милојевића у Зупцима од браће Рака и Милоја који су из Озринића побјегли у Прокос између Ограда и Куње Главице. Рако је преселио у Коњско и од њега су сви Ратко вићи, а Милоје је остао на Прокосу и од њега су Милојевићи. - н. д, с. 1239, 1253; а ваља погледати Ј. Ердељановић, н. д, с. 657.

Милојевићи у вријеме истраживања О. Ђ. Козића, стоје у Оградама, Дренову долу и раселици Прчању.

Ратковића куће у Каменом, груписане у крајњем западном дијелу увале у посебном одломку. Укопавају се код цркве Св. Стефана.

Брашнарић

С. Накићеновић не помиње Брешнариће у Каменоме, али помиње Радојевиће (у питању је исти род), да су доселили из Корјенића 1692, те да славе Ђурђев-дан.

Ово се презиме помиње у повељама Црнојевића. Радојевиће помиње Ј. Ердељановић у Ћеклићима доводећи их у везу са Маројевићима. Аутор тврди да се Маројевићи у Војковићима дијеле од старине на Андројевиће и Радојевиће, а ови други у родове Вуксановиће са Јоветићима, Ивановиће и Мијушковиће, те Митровиће.

Село Војковићи лежи у Старој Црној Гори у Ћеклићима. - н. д, с. 516.

У нотама од соли државе Новске, Радојевићи се јављају у селу Требесин 1758.

(Јово).^[305] Нота од Ратишевине за 1771. укључује Милутина.^[306] Лазар Брашнарић посједовао је са Крстом Цвјетковићем бригантин од 260 тона носивости у 1814. Овај је брод заплијењен од Енглеза. - П. Шеровић, н. д, с. 57.

Брешнарића кућа лежи у одломку Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи, између куће Становчића и Милосовића. Укопавају се код цркве Св. Стефана.

Вујачић

У вријеме истраживања С. Накићеновића, нема Вујачића у Каменом. О присуству и раширености овога братства у Црној Гори обавјештава детаљно др Јован Ердељановић, гдје помиње граховско братство Вујачиће. - н. д, с. 687, 695; као и Вујачиће у Црмничкој нахији у селу Овточићу, - с. 187. Према истоме аутору ови црмнички Вујачићи од старина славе зимског Св. Николу. - с. 319. У Драчевици, Вујачићи станују у старом кућанском одломку Пресјека.

Према обавјештењима која је пружио Саво Накићеновић, Вујачићи су у Куте стигли из Грахова 1687, а звали се Суботићи. Вујачићи славе Св. Архангела Михаила. С. Накићеновић као првога Вујачића у Кутима помиње Јова. - н. д, с. 473. Исти аутор помиње Вујачиће у унутрашњем заливу, у Главатима, гдје доселили у 17. вијеку, такође из Грахова. Према С. Накићеновићу, славе Никољ-дан. - с. 547.

Ј. Ердељановић помиње Вујачиће као граховско братство. Ј. Ф. Иванишевић је пи сао о Лаку Медуњанину из Куча који је утекао из својега краја са четири сина Један је син отишао у Грахово и од њега су Вујачићи. - Ј. Ердељановић, н. д, с. 686, 687.

Веома је интересантно да су пресјечки Вујачићи женили од каменских Ратковића.

Ковачевић

Ковачевића нема у Каменом на почетку 20. вијека. Др. Ј. Ердељановић их помиње у Глухом долу, - н. д, с. 196; затим у Зовинама у Цуцама и то према предању, да су на томе мјесту раније живјели и иселили, - с. 630; као и у Кривошијама, - с.

630. У сјеверозападној Боки, у насељима њене монтане регије, Ковачевићи се везују уз село Буновиће (у документима 18. вијека: Бунојевић), које лежи на размеђу спољашњег и унутрашњег залива. С. Накићеновић их у Буновићима не помиње.

Ковачевићи су живјели у Завали у другој половици 17. вијека, а 1673/74, стајали су у конавоском селу Мрцине.

Кућански Ковачевићи носе презиме Пиклијеровићи или Пиклијери, како то сугеришу ноте од Кута државе Новске. Према предању кућански Ковачевићи су досељени из Грахова на почетку 19. вијека. Славе Св. Василију. - С. Накићеновић, н. д, с. 474. Како се види у нотама од Кута државе Новске, Пиклиеровићи су укључени у пописе друге половице 18. вијека. - Г. Комар, Становништво Кута под влашћу Венеције - оглед о бокешком селу, Херцег-Нови, 1996, с. 97 - 116.

С. Накићеновић коректно биљежи Ковачевиће у Подима, гдје стигли испод Голије 1692, а славе Св. Георгија. - н. д, с. 493. Интересантно је да у нотама од Пода државе Новске нема уписаног ни једног Ковачевића!^[307]

У Грбљу, у селу Пријевор, гдје стигли из Грахова и то, према обавјештењима С. Накићеновића, најприје у Поборе. Стара свештеничка кућа која слави Св. Јована Крститеља. - С. Накићеновић, н. д, с. 568.

Занимљиво је да су и игалски Ковачевићи тврдили да су досељени почетком 19. вијека. Према С. Накићеновићу, они славе Јован-дан. - н. д, с. 446.

Биће важно поменути рисанске Ковачевиће који су доселили са Грахова 1750, а славе Ђурђев-дан, - С. Накићеновић, н. д, с. 523; те Ковачевиће у Сутвари, такође из Грахова, који према С. Накићеновићу славе Јован дан. - н. д, с. 580.

Како смо раније истакли, Ј. Ердељановић помиње у Глухом долу осам кућа Ковачевића. А. Лубурић наводи да су у Селиштима у Зовинама живјели Ковачевићи којих тамо у његово вријеме нема. Ови Ковачевићи славе, према Ј. Ердељановићу, Св. Јована, а прислужују Малу Госпођу. Говори се да су одавна иселили у Херцеговину. - н. д, с. 630.

О. Ђ. Козић помиње Ковачевиће у Бобовиштима гдје доселили из Грахова, а славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 1223.

Ово је братство широко раширено у Херцеговини. У Добрељима Ковачевићи славе Игњат-дан. - Ј. Дедјер, н. д, с. 199; у Вођенима у Попову, Јован-дан - н. д, с. 277; у Срђевићима у Гатачком срезу Ковачевићи потичу од братства Малешевског (Малешевићи у Мокринама кроз 18. вијек), из Кнеж-дола и славе Игњат-дан, - н. д, с. 201; у Жиљеву у Невесињу, славе Васиљев-дан, а прислужују Св. Архангела Михаила, - н. д, с.231; у Билећком срезу у Засади, досељени из Грахова, славе Ђурђев-дан, - н. д, с. 187; а у Колешку у Невесињу се сматрају старијим породицама. Славе, према Ј. Дедјеру, Св. Архангела Михаила. - с. 327. У Кључанима у Невесињу Ковачевићи најдубљом старином потичу из Јајца, а говоре да су потомци Вука Бранковића одакле отишли у Грахово гдје деветорица браће саградила цркву Св. Ђурђа и Св. Архангела Михаила. Славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 219.

За наше истраживање биће необично важан податак Петру Пакларевићу у Орашју у Попову, концем 17. вијека. - Б. Храбак, н. д, с. 41.

У Корнеровом катастру Новога (1690), уписан је Бошко Ковачевић (Bosco Covacevich).^[308]

Нема разлога да, на темељу пописа "ноте од соли" те доступних традиционалних обавјештења о стаништима и кретању Ковачевића, не докучимо као су Пиклиеровићи пописивани у нотама од Кута државе Новске, у Драчевици, у 18. вијеку, присутни Ковачевићи, нити да сумњамо да граховски Ковачевићи стижу почетком 19. вијека.

Овдје је могуће дошло до одређеног фузионисања и фрагментарног преношења предаје у једну окосницу која искључује Пиклиеровиће-Ковачевиће у другој половици 18. вијека.

Јанић

С. Накићеновић је обавјештен да су Јанићи из Бјелица у Црној Гори 1687, и да славе Св. Архангела Михаила. - н. д, с. 458. Презиме и братство Јанић је широко раширено у Херцеговини.

Куће Јанића леже у одломку Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи. Јанићи се укопавају код парохијалне цркве Св. Стефана.

Рајовић

Нема их у Каменом на почетку 20. вијека

Крунић

С. Накићеновић у своме раду изоставља Круниће у Каменом. Крунићи су присутни у Херцеговини у Билећким Рудинама у општини Анђелићи (Будоши), гдје су доселили из Врпоља. Ови Крунићи славе Аћимов-дан. - Ј. Дедјер, н. д, с. 128. ; затим у општини Зарјечје на Скробутну гдје их у вријеме Дедјерових претраживања нема јер су у расељењу, - н. д, с. 131; као и у Крајпољу у Љубињу одакле доселили из Мухареве Љути у Попову. - н. д, с. 290. Но, О. Ђ. Козић из помиње у Површи да су старином из Будоша код Билеће, те да славе Јован-дан. - н. д, с. 1211.

У вријеме истраживања С. Накићеновића, у Каменоме је живјела Соке Миланова Крунић. Кућа Крунића је лежала у оквиру одломка Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи. На почетку вијека у Каменоме је живјела и Милица Крунић удата за Шпира Бронзића.

Крунићи су се по старини укопавали код цркве Св. Стефана.

Лучић

У вријеме истраживања С. Накићеновића нема Лучића у Каменоме. У 18. вијеку ово се презиме везује уз Сушћепан, Куте и Суторину.

Ј. Дедјер их помиње у Попову у Крушевицама одакле одселили. - н. д, с. 281. Исти аутор каже да су Пичете у Диклићима од Лучића и да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 271. На овоме се податку морамо задржати јер један дио Лучића у Суторини носи надимак веома сличан поменутом презимену "Пичета" у Диклићима.

У Старој Црној Гори Ј. Ердељановић их помиње у Врби у Његушима, гдје славе Петков-дан. - н. д, с. 124.

С. Накићеновић помиње Лучиће у Суторини тврдећи да су доселили из Црне Горе из Дробњака у 17. вијеку, те да славе Никољ-дан. - н. д, с. 631. Исти аутор тврди да су пераштански Лучићи из Херцеговине, - н. д, с. 290. ; као и херцегновски. н. д, с. 289.

Суторинско братство Лучића је изразито главарско и свештеничко братство. На надгробном споменику крај цркве Св. Николе у Суторини стоји натпис:
ОВЂЕ ВЈЕЧНИ САН
БОРАВЕ СВЕШТЕНИЦИ
ИЗ ПОРОДИЦЕ
ЛУЧИЋА ОД 1717 ДО
ЛУКА 1692 + 1765
ЈОВАН 1732 + 1806
САВО 1752 + 1830
ШПИРО 1774 + 1855
МИЋО 1842 + 1883
ОВАЈ СПОМЕН
ПОДИЖЕ ИМ ИЗ
ЉУБАВИ ЊИХОВ
ПРАУНУК ПОП
ШПИРО ЛУЧИЋ 1929 Г.
ШПИРО ЛУЧИЋ
ПРОТО
РОЂЕ(Н) 1854 Г
УМРО 1952 Г

Занимљиво је да се у Жлијебима, у 1747, помиње Максим Лучић речени Дрепут.^[309]

Први свештеник са натписа, Лука, био је сабрат манастира Савина, гдје се и упокојио и начинио опоруку.

Лучићи се традиционално везују уз Куте. С. Накићеновић је обавјештен о њихову поријеклу из Конавала 1870, те да славе Тројичин-дан. - н. д, с. 474.

Ово је братство присутно и у Грбљу. С. Накићеновић је забиљежио предање о поријеклу Лучића од Раута од којих су многа грбаљска братства. Наиме, говори се да су у Кртоле дошла четири брата Дапчића: Раде, Нико и Мило, те четврти брат од којега су Раути у Гошићима. Они су сви од некога Дапка. Од Раута су многа братства, међу којима и Лучићи. - н. д, с. 276.

У Богишићу, код цркве Св. Јована у Ђурашевићима се у вријеме С. Накићеновића још виђаху њихови станови. - н. д, с. 379. Исти аутор тврди за Бубиће у Будви да су Лучићи. Бубићи су уживали високе повластице још од Ђурђа Бранковића, а С. Накићеновић се позива на његову повељу издату у Будви у Св. Госпођи 1412. У доба Венеције у Будви припадали властелинском слоју а истакли се у Кандијском рату. - н. д, с. 586.

Морињски Лучићи су из Требињског кадилука 1660, а славе, према С. Накићеновићу Илин-дан. - с. 527.

Помињу се и у Перасту да су у 15. вијеку доселили из Бањана, те да славе Ђурђевдан. - исти, н. д, с. 534.

За покушај трасирања смјера кретања припадника овога братства биће од крупне важности прва млетачка земљишна књига из 1690, гдје се Лучићи везују уз насеља Мојдеж (Lucich Bose, Lucich Tomo), као и насеље Сушћепан (Lucich Vuco).^[310] У истој земљишној књизи у Бајковим Крушевицама се јавља Дамјан Лучић (Lucich Damian);^[311] као и у Топлој Томо Лучић (Lucich Tomo) који се највјероватније становањем везује уз Топлу. Корнеров катастар Новога из 1690. укључује у Мокринама Митра Лучића (Lucich Mittar).^[312]

У Бадоеровом катастру Новога (1704) јављају се у насељу Сушћепан Перо и Томо Лучић. - Г. Станојевић, н. д, с. 23, 24, 25.

Управо Перо Лучић одиграће у Сушћепану видну улогу као кнез и главар села.

Занимљиво је да су у нотама од Требесина и Сушћепана, пописима друге половице 18. вијека пописани Лучићи (Јово, 1763),^[313] но они се јављају и у нотама од Ратишевине. У 1771, 1772, 1778, 1789. и 1793, јавља се у Ратишевини Јово Лучић.^[314] Овдје је несумњиво у питању иста особа које је неко вријеме боравила у Требеси - или Сушћепану, а потом, између 1763. и 1771. године одселила у Ратишевину.

На овом мјесту ваља поменути и калуђера Мојсија Лучића који је стајао и Мојдежу.

Зубац

Нема их Каменом у почетку 20. вијека.

Др. Ј. Дедјер их везује уз братство Ратковића у Зупцима и наводи како живе у Љубомиру, те да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 141. Како се из млетачких земљишних књига може видјети, Зупци посједују земљу у неколика топаљска насеља.

О. Ђ. Козић помиње Зупце да су живјели у Рупном долу гдје стигли из Куње Главице, те да им је стара слава била Ђурђев-дан, а сада Шћепан - дан. -н. д, с. 1218.

Зубци су у 18. вијеку стајали у Мауковим Крушевицама. У попису из 1772. јављају се Марко Јовов и Перо Митров Зубац.^[315] Такође, у нотама од Требесина за 1772. јавља се Марко Зубац.^[316]

Витковић

Нема их у Каменоме на почетку 20. вијека. Ово је херцеговачко братство. Ј. Дедјер обавјештава о Витковићима: "Још од старина живјели у Требињу... ", те да "прије сто и двадесет година неки млади Витковић имабуде дијете с неком Муслиманком. Ради тога он побјеже у Црну Гору, а његова породица пресели се у Дубочане. Из Дубочана их пресели неки ага у Мируше". - н. д, с. 156.

Овдје су пуно значајнији подаци које је пружио Н. Драшковић о селу Витковићи у Пјешивцима, а на темељу дефтера 16. вијека. Из времена пуне турске доминације у Старој Црној Гори, из 16. вијека сачувано је и презентирано пописа становништва, укључујући село Витковиће у правим Пјешивцима, почевши од 1521. Ово се село звало и Бритвићи. Име су, према традицији коју наводи Н. Драшковић, добили по Богдану Потолићу који се ту населио концем 15. вијека. У овоме је братству у то доба било свештеника. За нашу радњу од важности је обавјештење о уништењу села управо почетком 18. вијека. Иначе, ови црногорски Витковићи се традиционално везују уз Албанију (Груде). ^[317]

Витковићи се помињу у попису Конавала 1673/74, у Дуби и Водовађи. - С. М. Кочан, н. д, с. 17-19.

У Каменоме је сачувана кућа Витковића код Дражњега брда, као и топоним "Витковића њива". Овај посјед наслиједили су каменски Вуковићи. Уз ову локалност везује се црква и некропола, уништена послије другог свијетског рата.

Кујачић

С. Накићеновић је обавјештен да су Кујачићи доселили из Корјенића 1692, те да славе Св. Архангела Михаила. - н. д, с. 458.

Куће Кујачића леже у одломку Кујачићи-Радовићи-Обрадовићи. По старини је било четири куће. Једна кућа Кујачића носи надимак Вегаре.

Сава Кујачић се истакао у окршају са Топал-пашом 1687, као свједочи Раде М.

Радовић. За разлику од свога садруга Саве Анђелића, он је преживио окршај, па се помиње у Каменоме 1717, поводом молбе Ивана Тројана из Котора да се преко харамбаше Саве Кујачића забрани сељанима да се пачају у његове земље.^[318] Кујачићи се укопавају код цркве Св. Стефана.

Цацовић

Нема их у Каменоме почетком 20. вијека.

Керчум

Нема их у Каменоме почетком 20. вијека. Ово се презиме може чврсто везати уз зубачки крај.

Миросављевић

На почетку 20 вијека, у вријеме истраживања С. Накићеновића, нема их у Каменоме.

Нисмо сигурни може ли ово бити Милосовић, који изостају у нотама од Каменога. Которски провидур Ф. Бадоер додјелио је дукалом из 1701. некретнине каплару Саву Милосавићу који је са породицом прешао на територију Венеције.^[319]

Стојановић

Према Ј. Дедјеру, ово је братство старинарско у Дријењанима у Попову. - н. д, с. 271.

Ово братство је широко раширено у Старој Црној Гори. У Лимљанима, Ј. Ердељановић дознаје о поријеклу Стојановића из Цуца, те да су давно досељени, а славили јесењи Јован-дан. - н. д, с. 612. Помиње их, даље, у Бољевићима, - с. 204; у Сотонићима на Бјеласици, - с. 198; у Орасима у Љешанској нахији, - с. 169, у Загарачу, с. 159; али и у Браићима у Боки гдје су поријеклом из Црне Горе у 16. вијеку. с. 543.

Милић

Нема их у Каменоме почетком 20. вијека.

И ово је братство раширено у Црној Гори, и то у Бјелицама. Ј. Ердељановић доноси предање које је забиљежио А. Јовићевић о поријеклу Милића од браће која су живјела у граду Соколу у Босни, па послије отоманске окупације Босне дођу у Катунску нахију. Један брат дође у Бјелице и од њега су Милићи. - н. д, с. 314, 316.

Исти аутор помиње Милиће у Ржаном долу у мјесту Ублићу у којему их у његово вријеме нема. Интересантно је предање о Милићима у Љешанској нахији којим се ово братство везује уз досељенике из града Љеша на Дриму. - Ј. Ердељановић, н. д, с. 106. Милићи се у истој радњи помињу у Чеву у Оселини,- с. 148; као и у Лимљанима и Сотонићима у Црмници. - с. 198.

Но, Милићи су раширено братство у и Херцеговини. Најприје, поуздано знамо да је ово старинарски род у Зупцима. - Ј. Дедјер, н. д, с. 317. Надаље, помињу се међу најстаријим породицама у Љубомиру, поред Лучића и Сушића, - исти, н. д, с. 139. Ау тор је обавјештен о предању по којем су Милићи од кнеза Мила који је за вријеме кнежева Ждријеловића живио у Љубомирском пољу. Према Ј. Дедјеру, славе Никољ-дан. - н. д, с. 140.

У Драчевици у 18. вијеку у Мојдежу и Ратишевини. У Ратишевини се у нотама од соли, пописима друге половице 18. вијека, помињу Марко и Перо Милић. У 1758. пописан је Марко Милић, као и 1771. и 1772.^[320] У пописним годинама 1778, 1789. и 1793, пописан је Перо.^[321]

Мокрине

Косић

С. Накићеновић је обавјестио о поријеклу Косића из Комана у Црној Гори 1687, те да славе Ђурђев-дан. Интересантно је свједочење др Ј. Дедјера у његовој радњи "Херцеговина" у којој помиње Косиће у Љубомиру: "Косићи су прије двадесет година доселили из Мокрина у Боки кад су купили земљу у Суља Бабовића. Заједно с њима доселили су се из истог села и Дабовићи. Косићи славе Ђурђев дан, а Дабовићи Марков дан". - н. д, с. 141. Према овоме наводу, Косићи и Дабовићи су концем 19. вијека селили ка Херцеговини. Свакако је необичан тренд исељавања из бокешких планинских села ка Херцеговини, који је повремено, током 18. вијека, ангажовао становништво ових насеља и који, каткад, поприма обиљежја масовности узнемиравајући млетачке власти.

На почетку 18. вијека се помиње харамбаша Вуко Косић који продаје земљу Ивану Буровићу.^[322] Такође, Нико и Петар Косић у 1712.^[323]

Ђурђевић

С. Накићеновић помиње овај род у Мокринама, обавјештен о њихову поријеклу из Зубаца 1692, као и, погрешно, да славе Јован-дан. - н. д, с. 462. Мокрињски Ђурђевићи славе, међутим, Никољ-дан. Свакако, ово се презиме везује уз простор Херцеговине. Др Ј. Дедјер помиње Ђурђевиће у Пољицу у Попову, гдје их у вријеме његових теренских претраживања нема, али је сачувана кућиштина Ђурђевића. - н. д, с. 266.

У великом попису Конавала из 1673/74, Ђурђевићи се јављају у Витаљини. - С. М. Кочан, н. д, с. 17 - 19.

У Мокринама се 1710. помиње Марко Ђурђевић.^[324] Знаменит је из времена Морејског рата конте Драгутин Ђурђевић који је од генералног провидура Молина произведен за капетана након погибије Баја Николића Пивљанина на Вртијељци. - Т. К. Поповић, н. д, с. 107.

Куће Ђурђевића припадају Горњем селу, у близини парохијалне цркве Св. Варваре.

Укопавају се код цркве Св. Варваре.

Бијелић

С. Накићеновић не помиње Бијелиће, већ Дупане, што је надимак, тврдећи да су из Зубаца 1692, те, погрешно, да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 462. Мокрињски Бијелићи славе међутим, Св. Вартоломеја.

Др Ј. Дедјер помиње Бијелиће у Липнику у Муљу у Гатачком срезу. - н. д, с. 196; као и у Љубињу да су из Граца код Љубиња, те да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 287.

Др Ј. Ердељановић помиње х у Трњинама у Црној Гори везујући Бијелиће предањем уз ово насеље, те живим топонимом "Бијелића крш". - н. д, с. 658. Исти аутор помиње предање о епидемији куге у тим крајевима на почетку 17. вијека која је раселила становништво.

Попис Конавала 1673/74. укључује Бијелиће у Ускопљу.

Прлаиновић, Прлаин

С. Накићеновић биљежи предање о Прлаинима из Невесиња 1692, те како славе Ђурђев-дан. Везују се искључиво уз Горње Мокрине. Укопавају се код парохијалне цркве Св. Варваре.

Јарчеглав

С. Накићеновић омашком изоставља Јарчеглаве. На темељу података из катастра Мокрина из 1726. помиње само Јована Јарчеглава "од кога су Јарчеглави" - н. д, с. 463.

Лепетић

С. Накићеновић помиње Лепетиће у Мокринама тврдећи да су дошли 1692. из мјеста Лепете између Мостара и Коњица, те грешком, да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 462. Лепетићи, међутим, славе Никољ-дан.

Везују се уз Доње Мокрине, под Лепетића гредом, али и одломак Црљено брдо.

Укопавају се код филијалне Ђурђеве цркве, те код цркве Св. Крст у Црљеном брду.

Пештић

С. Накићеновић омашком изоставља Пештиће у Мокринама, али помиње извјесног Вука Радојева реченог Пештић, опет на темељу катастра Мокрина из 1726. - н. д, с. 463.

Пештића куће леже у Горњим Мокринама. Укопавају се код цркве Св. Варваре.

Жисић

Нема их у вријеме истраживања С. Накићеновића.

Терзић

За Терзиће С. Накићеновић тврди да су из Дабарског поља у Херцеговини доселили у Мокрине 1692, те да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 462.

Др Ј. Дедјер их помиње у Гатачкој површи у Бодежиштима да су старином из Трновице у Рудинама. - н. д, с. 204; као и у Братачу у Херцеговини гдје дошли из Будисавља у Невесињу. Аутор тврди да су ови Терзићи старином из Билећког котара те да славе Св. Архангела Михаила. - н. д, с. 213.

Перо Терзић из Мокрина молио је да му се додјели земља обзиром на бројну породицу. Његова молба је уважена и одлуком генералног провидура Ерица додјељено му је два и по комада земље у Мокринама која је уживала покојна Анђуша Вукадинова (Сплит, 17. јуни 1725)

Терзића куће леже у одломку Црљено брдо, гдје се укопавају код древне Крстове цркве.

Радановић

Овдје се код С. Накићеновића поткрала грешка, вјероватно штампарска, па помиње Радовановиће, да су доселили из Корјенића 1692, и да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 462. Др Ј. Ердељановић помиње их као старо братство у Црмници које се истражило, - н. д, с. 543; као и у Његушима, - с. 435. Радановићи су старинарски елеменат у Паштровићима.

С. Накићеновић их помиње у Суторини као досељенике из Херцеговине. - н. д, с. 302.

У разговорима са старим Суторанима могло се чути тврдњи о утемељености Радановића у Суторини прије Морејског рата: "Они су одувијек ту, не зна се кад су дошли. "^[326]

Јањетковић

У вријеме истраживања С. Накићеновића нема Јањетковића у Мокринама. Поред Мокрина, ово се презиме везује уз Требесин. Бадоеров катастар (1704) укључује Саву Јањетковића (Giagnetcovich Sava). - Г. Станојевић, Катастри Херцег-Новог и Рисна из 1704. године, Споменик CXXV, Одељење истор. наука 4, Београд, 1983, с. 40, 41.

У Мокринама се 1724. помиње Дамјан.^[327]

Лазаревић

О мокрињским Лазаревићима је С. Накићеновић обавјештен да су доселили са владиком Саватијем Љубибратићем из Нецвијећа, те да славе Св. Архангела Михаила. - н. д, с. 462.

У радњи др Ј. Ердељановића помињу се Лазаревићи међу дробњачким братствима која су формирала Дробњаке, старином из Бањана. - н. д, с. 419.

Ово је презиме широко раширено у Боки.

Мокрињски Лазаревићи се везују уз Доње Мокрине. Укопавају се код цркве Св. Ђорђа. Крај цркве, са сјеверне стране, стоји гробница свештеника Лазаревића са богатом и фином декоративном пластиком.

Поред Мокрина, на простору Драчевице, у 18. вијеку укључени у земљишну књигу из 1704. у Требесину (Lazzarovich Jovo, Lazzarovich Simo) - Г. Станојевић, н. д, с. 25, 26, 27; као и у Мојдежу (Lazzarovich Jovo alfier). - исти, с. 16, 17, 18 У селу Требесин, земљишна књига из 1690. укључује Пера (Lazzarovich Pero).^[328] Овај податак из прве млетачке земљишне књиге која је довршена 1690, носи капиталну важност за историју драчевићких Лазаревића, који се према традицији, на томе простору, везују искључиво уз Мокрине. Нема сумње, дакле, да Лазаревићи у Драчевици стоје барем четири године прије часа који породично предање, саопштено С. Накићеновићу, маркира као час досељења.

Гојковић

С. Накићеновић поше о Гојковићима да су у Мокринама прије Морејског рата, досељени са Косова, те да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 461. Гојковићи се традиционално везују и уз насеље Ратишевина, гдје их С. Накићеновић изоставља, као и Србину крај Херцег-Новога, гдје ух у вријеме његових истраживања нема.

Гојковића куће леже у Горњим Мокринама. Укопавају се код цркве Св. Варваре.

Ћурић

С. Накићеновић у својој радњи изоставља Ћуриће. Занимљив је податак Ј. Дедјера у студији "Херцеговина" који помиње Ћуриће у Љубомиру који доселили из Мокрина у Боки а који су старином из Коњског у Зупцима. Исти аутор обавјештава о овим љубомирским Ћурићима да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 141. Овај истраживач помиње Ћуриће и у Хумима у Бијелом пољу под Вележом као старинарски елеменат. н. д, с. 247.

Кукавица

С. Накићеновић је обавјештен о досељењу Кукавица из Требиња 1692, те да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 462. Кукавчевићи су братство у Љешанској нахији. О. Ђ. Козић из помиње у Ораху да су дошли из Волујца у Површи, те да славе Ђурђев-дан, као и у Волујцу да су из Згоњева, гдје такође славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 1198, 1227.

Бјелановић

Нема их у вријеме теренских истраживања С. Накићеновића у Мокринама. Овај је аутор, међутим, у катастру Мокрина из 1726, пронашао извјесног Николу Бјеланова којег везује уз Мокрине. - н. д, с. 463.

Краљ

Нема их у Мокринама почетком 20. вијека. О. Ђ. Козић помиње стари род Краљевиће у Цуцини у Шуми требињској гдје славе Шћепан-дан. - н. д, с. 1186.

Краљи се помињу у Конавлима 1673/74, у селима: Дунаве, Радовчићи, Ускопље, Нартице и Габриле.

Вучковић

Нема их у Мокринама почетком 20. вијека. Др Ј. Дедјер помиње Вучковиће у Богдашићима у Врбици у Херцеговини да су старином из Озринића у Старој Црној Гори - н. д, с. 173.

Др Ј. Ердељановић саопштава о Вучковићима у Наљежићу у Боки како су одавна из Црне Горе и славе Св. Димитрију. - н. д, с. 326. Занимљиво је предање које доноси Ј. Ердељановић у овоме своме дјелу, о претку његушких Вучковића који се звао Вучко а дошао искрај Билеће из Врбице. Према броју пасова, Ј. Ердељановић је докучио да је овај родоначелник његушких Вучковића доселио у другој половици 17. вијека. - н. д, с. 456, 457.

На територији Драчевице, Вучковићи се традиционално везују уз Сасовиће. У ноти од Сасовића за 1763. помиње се: Петар Вучковић;^[329] у пописном годишту 1771. јављају се: Петар и Коста;^[330] у 1772.: Коста;^[331] а у 1790.: Томо, Марко и Нико.^[332]

Петијевић

С. Накићеновић је обавјештен да су Петијевићи из Херцеговине и, грешком, да славе Ђурђев дан. н. д, с. 463. Петијивићи славе Јован-дан.

У 1718. помињу се у Мокринама, у спору око земље, Миленко покојног Вука и Јово Вучете Петијевић.^[333] Куће Петијевића су груписане у једном одломку који је млетачко-турским разграничењем из 1701. (Гримани линија), припао Отоманској империји. Укопавају се код цркве Св. Петка која лежу у одломку Петијевићи.

Мрчић

Нема их у Мокринама почетком 20. вијека.

Рајковић

Нема их у Мокринама почетком 20. вијека

Мишевић

С. Накићеновић је обавјештен да су Мишевићи из Попова, те да славе Ђурђев-дан - н. д, с. 462.

Манојловић

И ово је братство из Херцеговине, како обавјештава С. Накићеновић, из Попова, 1692, а славе Ђурђев-дан. - н. д, с.

Др Ј. Дедјер у својој радњи "Херцеговина" обавјештава о Манојловићима у Гатачкој површи у Објешанику, али и у Шипачну, Дувну, Чарађу, Сарајеву. - н. д, с. 208.

Такође, Манојловићи су братство у Цуцама гдје их помиње Ј. Ердељановић као старинарски елеменат, и то у Башиној продоли на Трешњеву, гдје славе, према овоме аутору "Јован дан зимњи". - н. д, с. 599.

Куће Манојловића леже у Доњим Мокринама (Доњем крају), у близини цркве Св. Ђорђа. Манојловићи се укопавају код цркве Св. Ђорђа.

Дабовић

С. Накићеновић не помиње Дабовиће. Овдје се јавља један проблем. Наиме, куће Петијевића, Дабовића и Косића у Сврчугама, одломку Бајкових Крушевица, који, као и Петијевићи изразито гравитирају селу Мокрине, а својим смјештајем готово да чине органски дио овога насеља,остале су разграничењем између Млетачке републике и Отоманске империје из 1701. под турском јурисдикцијом, у саставу Бајкових Крушевица. Данас се код сељана ових одломака може чути мишљење да ови засеоци представљају посебна села, што има одређено утемељење у савременој документацији и традицији. У Драчевици се за засеок увијек каже "село".

О. Ђ. Козић их помиње у Тулима у Зупцима, гдје су доселили из Бајкових Крушевица те да славе Јован-дан. - н. д, с. 1248.

Мокрињски Дабовићи славе Мратин-дан.

Куће Дабовића леже у одломку Петијевићи. Укопавају се код цркве Св. Петке.

Рачић

У студији "Бока" С. Накићеновић не помиње Рачиће у Мокринама, мада их има у овоме планинском селу на почетку 20. вијека. Овај аутор помиње Рачиће као старинарско становништво, и то Радула Рачића. Такође, С. Накићеновић тврди да су мокрињски Рачићи славили Ђурђев-дан. - н. д, с. 463.

И ово је вјероватно херцеговачко братство. Др. Ј. Дедјер их помиње у Зијемљу у Херцеговини гдје стоје од 18. вијека, у Читлуку да им је ђед из Граба под Орјеном (Зупци), те да су живјели у Невесињу, у Бијелом пољу. Рачића има и у Бјелопавлићима, како обавјештава др Ј. Ердељановић, у селу Гостиљу брајовићском да су поријеклом од Шпадијера. - н. д, с. 309.

Дретовић

Нема их у Мокринама почетком 20. вијека.

Терзовић

С. Накићеновић је обавјештен да су Терзовићи из Зубаца из села Крај и Поткрај, од рода Даниловића, те да славе Ђурђев-дан. Ово је предање сасвим тачно, и у случају мокрињских Терзовића може се потврдити тачност окоснице предања о поријеклу на темељу архивске документације, и антрополошких опажања.

Даниловићи су старо зубачко свештеничко и главарско братство. Кузман Даниловић из Зубаца, учесник је великог збора херцеговачких главара у Дробњацима у љето 1703. (Cusman Danilovich). Овај је збор сазван због пријетњи Реџеп паше Шехића који је годину дана раније добио налог из Цариграда да заведе ред у Херцеговини и уведе отомански државно-правни поредак. Најављене су озбиљне дажбине. Овом приликом, на извору Требишњице, Херцеговина је одлучно одбила турске намете. - В. Ј. Кораћ, Требиње - историјски преглед II, Требиње, 1971, с. 166; А. Лубурић, Поријекло династије Петровића I, с. 22.

Зубачки кнез Кузман Даниловић за читавог свог живота у Зупцима биће изложен тешким искушењима на средокраћи путева и оштроме размеђу два свијета, не би ли одржао свој крај. Дубровник је у жељи да спријечи непрекидна црногорско катуњанска ускакања преговарао са Кузманом који је једнини могао затворити путеве преко Зубаца. У 1706. Кузман је придобијен за измирење са Турцима, и он затвара пут за катуњанске групе. Станко Ковачевић који се истиcао у пустошењу Конавала, тражио је од Кузмана измирење. У писму које му је упутио 1709. жали се због Кузмановог одбијања мирења са Црногорцима те што им затвара путеве. В. Ј. Кораћ, н. д, с. 170.

Дубровчани, осјетљиви на ометање њихове традиционално монополске дјелатности трговине сољу, теретили су Кузмана да помаже извјесном Омер-аги који је вадио со у Суторини и носио је у Херцеговину. Предлагали су чак да се Кузман смакне. - В. Ћоровић, Одношаји Црне Горе са Дубровником, 26.

Кузман се истакао у Херцеговачком устанку 1711. Нашавши се, као и много пута раније, у тешком положају због смјештаја његове кнежине, он је 1712, у вријеме припрема напада на Требиње, прихватио турску понуду за примирје, но, нешто касније, учествоваће скупа са Ивом Лукаревићем у акцијама према Грахову. - В. Ј. Кораћ, н. д, с. 178.

В. Ј. Кораћ пише како се Кузман у 1715. нашао на страни Млетака, и то је сасвим тачно, но будући да није истраживао у новскоме архиву, није могао знати да у тој години, првој години последњег великог млетачко-турског сукоба, Даниловићи прелазе у Драчевицу, водећи собом велики дио зубачког становништва.

Раније смо цитирали докуменат из којега се види да је генерални провидур Далмације и Албаније, додјелио Кузману и његовом брату попу Васиљу из Зубаца земље у Суторини.^[334] У исто вријеме, додјељено је главару Јовану Даниловићу земље у Крушевицама.^[335] Не можемо докучити о којем се насељу ради, јер се Даниловићи и рецентно везују уз Кумбор и Ђеновиће, а Бајкове Крушевице стајале су у томе часу у рукама Венеције. Истим декретом, Томо Даниловић из Зубаца добио је земљу у Жвињама која је раније припадала Турчину Сулиману Расланагићу.^[336] О озбиљности породичног предања Терзовића о поријеклу од Даниловића, говори и молба капетана Јована Даниловића и његовог брата Кузмана, који су дошли са породицама из Зубаца, за додјелу земље. Одлуком од 29. јануара 1718, додјељено им је неколико земаља и кућа на територији Херцег-Новога, у селима Миочевић, и Мокрине, и то као признање за њихове заслуге стечене у рату.^[337] Може се са пуном сигурношћу тврдити да су мокрињски Терзовићи потекли од знамените зубачке свештеничке породице Даниловића и то браће Кузмана, Јована и Гргура. Сасвим је довољно познавати распоред баштина које Терзовићи држе по старини. Надаље, висока физиономијска сличност Даниловића који живе у обалским селима Драчевице, са мокрињским Терзовићима, који су само вишега раста, придоноси увјерењу о истинитости предања.

Терзовића куће су по старини смјештене у Горњим Мокринама. Укопавају се код парохијалне цркве Св. Варвара.

Гачанин

Нема овога презимена у Мокринама у вријеме истраживања С. Накићеновића.

Војновић

Нема их у Мокринама на почетку 20. вијека. Веома знаменити. Ј. Дедјер их везује уз билећки крај, ослањајући се на предање. Каже, такође, да је то веома стара породица поријеклом од легендарног бана Будеча или његове кћери, који посједоваше огромне земље у јужној Херцеговини. - н. д, с. 166. Војновићи славе Никољ-дан.

У 18. вијеку стајаху у Србини и Топлој, а посједовали баштине свуда наоколо. Из архивске документације се стиче слика о великом угледу и богатству топаљских Војновића.

Вукићевић

Вукићевића нема у Мокринама у вријеме објављивања студије С. Накићеновића.

Ово је братство присутно на простору Старе Црне Горе. Како обавјештава Ј. Ердељановић, Вукићевићи су село у Пјешивцима, - н. д, с. 153; дио села Вукићевића у предјелу Церово у Пјешивцима, - исто; као и братство у Љешанској нахији у Шћепетићима. - с. 319.

Вукићевићи се старином везују уз планинско село Убли, гдје је сачувано предање о досељењу из Невесиња 1692. (!), а према С. Накићеновићу, славе Ђурђев-дан. Овај је аутор саопштио предње о тројици браће Иву, Вуку и Вукићу који су 1692. стигли из Невесиња у Убле те да су од њих братства у Ублима: Ивовић, Вуковић и Вукићевић. - н. д, с. 511.

Кућански Вукићевићи досељени су са Убала, према предању, 1740, а славили Ђурђев-дан. - С. Накићеновић, н. д, с. 473.

Исти аутор помиње братства Вукићевића у Перасту гдје били истакнути поморци, а славили Крстов-дан. - н. д, с. 534.

У Подострогу Вукићевићи обавјештавају о своме поријеклу из Црне Горе у 16. вијеку. Према С. Накићеновићу, славе Св. Јована Евенђелиста. - н. д, с. 591.

Вукићевића је на измаку 17. вијека било и у Конавлима, гдје укључени у попис становништва Конавала из 1673/74, у селу Водовађа. - С. М. Кочан, н. д, с. 17-19.

У настојању да се пружи одговор или путоказ за изналажење могућности за трасирање смјера кретања убаљских Вукићевића, морамо скренути пажњу на прву млетачку земљишну књигу из 1690, која у насељу Бајкове Крушевице укључује Петра Вукићевића (Petar Vukicevich).^[338] Надаље, од кључне важности је податак из исте земљишне књиге који изазива сумњу у погледу тачности братственичког предања о часу досељења у Убле. Наиме, ова књига која је довршена двије године прије часа који предање саопштено С. Накићеновићу маркира као час досељења, укључује двојицу Вукића: Петка и Милутина (Petho Vucichiev, Milutin Vucichiev).^[339] У нотама од соли државе Новске у мјесту Сасовићи пописани су у Вучићевићи у пописним годиштима 1771. (Јово);^[340] и 1772. (Јово).^[341]

Малешевић

Малешевића нема у Мокринама на пoчетку 20. вијека, када С. Накићеновић прикупља своје теренске податке. Овај се аутор, међутим позива на "Catastico di Mocrine' из 1726. у којему се помиње Драгутин Малешевић. Како се види из наших "нота" континуитет живљења Малешевића у Мокринама може се испратити кроз читав млетачки период.

Делић

Делића нема у Мокринама на почетку 20. вијека. Др Ј. Дедјер их помиње у Јасеници у Мостарском пољу да су дошли из Криводола. - н. д, с. 244. Даље их помиње у Мостарском блату да су Грбићи из Читлука те да су славили Петров-дан. - н. д, с. 342.

Ћеранић

С. Накићеновић је обавјештен да су Ћеранићи доселили из Попова 1692, те да славе Никољ-дан. - н. д, с. 462. Ћеранићи се у дјелу Ј. Дедјера везују уз Гатачку површ и село Миољаче. - н. д, с. 204. О. Ђ. Козић их помиње у Бобовиштима старином из Дробњака са старом славом Никољ -дан, те да славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 1223

Ђуратовић

Ђуратовићи су, према традицији, доселили из Зубаца 1693. С. Накићеновић је и ов дје погрешно обавјештен о слави Ђуратовића, па пише како мокрињски Ђуратовићи славе Ђурђев-дан. - н. д, с. 463. Но, Ђуратовићи славе Св. Вартоломеја.

Помињу се у попису Конавала из 1673/74. у Ђуринићима.

Пантовић

Нема их у Мокринама на почетку 20. вијека. Ово се презиме традиционално везује уз насеље Сушћепан гдје их С. Накићеновић помиње да су доселили из Корјенића са владиком херцеговачким Саватијем Љубибратићем, те да славе Св. Димитрију. н. д, с. 489.

Бура

Можда је у питању надимак.

Тушуп

Тушупе С. Накићеновић изоставља, иако је то старо мокрињско-пођанско братство.

О. Ђ. Козић биљежи да су Тушупи у Мокринама од Јелића који су најстарије зубачко братство. Исти аутор обавјештава да зубачки Јелићи славе Ђурђев-дан. н. д, с. 1244.

Тушупи се у Мокринама везују уз Доњи крај. Славе Ђурђев-дан. Укопавају се код цркве Св. Ђорђа,

Чучковић

С. Накићеновић изоставља Чучковиће.

Помиње их Ј. Дедјер у дјелу "Херцеговина", у Дубочанима у општини Анђелићи у Билећким рудинама. Интересантна је тврдња аутора да су "Чучци који се зову и Чучковићи старином из Рисна у Боки", те да славе Лучин-дан. - н. д, с. 128.

Чучковићи су стајали у Горњем крају.

Милошевић

Милошевића нема у Мокринама на почетку 20. вијека. Према С. Накићеновићу, Милошевићи у новском крају су херцеговачког поријекла. Ово је презиме раширено у Боки.

Присуство Милошевића у Мокринама током друге половице 18. вијека, свакако може придоносити увјерењу и окосници предња о поријеклу са херцеговачких страна. Кућански Милошевићи обавјестили су С. Накићеновића о своме поријеклу са Грахова 1692. Славе Ђурђев-дан. исти аутор помиње као првога Милошевића у Кутима Вукића Милошева. - н. д, с. 472. Погледајмо најприје, какве податке пружа С. Накићеновић о бокешким Милошевићима.

У Котору, гдје доселили из Доброте, славе Врачев-дан, - н. д, с. 409; у Перасту, из Далмације, славе Ивањ-дан, - н. д, с. 535; у Шишићима из Залаза, прије четири стотине година, славе Мратин-дан, - н. д, с. 577; у Гошићу гдје према предању које је забиљежио С. Накићеновић, досељени из Албаније у 16. вијеку, један слави Ивањ-дан, а други Срђев-дан. С. Накићеновић обавјештава о читуљи из 18. вијека Ђура, Ника и Јова Милошевића у савинском манастиру, у којој се помиње калуђерица Марта. - н. д, с. 373. Исти аутор помиње и Милошевиће у Шпиљарима гдје славе Св. Врачеве. - н. д, с. 411.

Милошевићи се по старини везују уз Попово. У селу Пријевор у близини Доње Трнчине, традиција говори о бројноме братству. - Ђ. Кристе, Усмена традиција о поријеклу, развоју и кретању родова на подручју Трнчине и Веље Међе провјерена подацима "Liber beptisatorum parochie de Trebigna...", Tribunia, Требиње, 1976, с. 80, нап. 12, гдје аутор помиње традицију о Милошевића цркви и њиховоме свештенику који је укопан на гробљу у Пријевору. О Милошевићима се зна да су били међу најбројнијим племенима у Попову. Јављају се, како обавјештава Ђ. Кри сте, у селима дубровачког приморја од 1498. до 1675. - И. Синдик, Дубровник и околина, СЕЗ, књ. 38, СКА с. 112, 116, 118, 124, 127, 128, 130, 136. Надаље, половицом 18. вијека, доноси податак П. Б. Панџића из "De Diocesi Tribuniensi et Marceanensi Studia Antoniana, Cura Pontifici Athenaei Antoniani Edita, 1958, с. 68, " аутор студије о родовима у Попову, Ђ. Кристе, о двама свештеницима Петру Милошевићу и Петру Ђурину Милошевићу. - н. д, с. 80.

Милошевиће се у Старој Херцеговини везују и уз насеља Билећког котара, гдје живе у Плани досељени са Меке груде. - Ј. Дедјер, Херцеговина, с. 181. У Билећком котару има Милошевића, који су, према предању, биљежи Ј. Дедјер, досељени из Грахова, а славе Илин-дан. - н. д, с. 214. У Невесињском срезу Милошевићи су досељени из Гацка и Рудина, сви старином са Кривошија. Славе Петковицу. - н. д, с. 223.

Вујанић

Вујанића нема у Мокринама у вријеме теренских претраживања С. Накићеновића.

Ово се братство везује уз Грахово, као и Црмничку нахију и Овточић где је стајао велики број кућа у вријеме истраживања Ј. Ердељановића. - н. д, с. 187

<< >>

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.