Др Горан Комар

Фалсификати у историографији о Херцег – Новом у Морејском рату

Извор: Видослов – Саборник Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске, бр. 20, Требиње 2000., стр. 129-132.

Ево, ја сам се одлучио, када је епархија ЗХиП упутила свој позив за учешће на овом симпозијуму, да говорим о једној теми која носи овако робустан наслов, о теми која се тиче Херцег – Новог и тзв. Горње Боке, али ја сам посве увјерен да се тиче и многих других, или свих других окрајних области у српскоме народу.

Одлучио сам се за ову тему из простог разлога што никада није дотакнута, а и због тога што продужавање тренда кривог тумачења домета ефеката на Боку великога Морејског рата који је на концу 17. вијека узбуркао Медитеран, наставља чак и у последњој деценији 20. вијека. Дакле, чак се и сада јављају аутори који у своја дјела уграђују кривотворине, бранећи ове кривотворине у високим научним установама нашег престоног Београда.

Може се доста грубо учинити једна подјела ове историографске продукције о Херцег – Новоме у Морејском рату и у великом вијеку Срба, како га Скерлић називао, на дјела настала прије другог свијетског рата и она настала послије њега. Није, одмах да кажем, могуће начинити подјелу према методологији истраживања. И код прве групе истраживача веома је уочљив напор да се захвати у архивску грађу Боке Которске, али увијек уз императив ограничења која су диктирале тадашње аустроугарске власти, док друга група већ дјелује у пуној истраживачкој слободи, али у оквиру самонаметнуте идејно – политичке орјентације умањивања и нивелисања популацијске, политичке и културне снаге и домашаја српскога народа Боке Которске. Може се казати да су наши завичајни аутори у послијератно вријеме улагали знатне напоре у том смјеру. Није било лако брисати и умањивати значај и утицај предоминантне народности у Горњој Боки у свијетлу пуне очигледности њене популацијске и политичке снаге, која је нашла израза у високим аутономијама 18. вијека. Није било једноставно заобићи значајне фондове регионалних архива и писати историјска дјела и прилоге у најоскуднијем и фрагментарном захватању у архивску документацију. Посве сам сигуран да се велики број наших историчара суочио са дубоким професионално – етичким расцјепом у прикривању истине о српском народносном карактеру Боке и посебно, Горње Боке. Насилно уграђивање српског народа у неизвјесне јужнословенске интеграције биће довршено резултатима другог свијетског рата и комунистичке партије која је из тога рата изашла као побједничка политичка снага. Наравно, помогнута од крупних међународних политичких асоцијација из англо – саксонске утицајне сфере.

Тај 20. вијек донијеће српскоме народу велико физичко слабљење, културно растакање и парцелисање његовог живог тијела. Донијеће један посве неочекиван резултат: свлачење српског народа са крајњих сјеверозападних, па и централних дијелова крупног динарског планинског била, на којем је прије равно 300 година успостављена и учвршћена ведна велика, готово непрегледна, територијално – политичка аутономија. Истина, без атрибута државности, али у својим територијалним јединицама, са свим прерогативима високе самосталности и респективне економске и политичке снаге. Због тога кажем да се ова тема не тиче само Херцег – Новога. Та је аутономија настала као резултат прегнућа српских предводника који су остварили велику акцију сабирања и окупљања свога народа под окриљем великих медитеранских држава тога доба. Овај низ обласних аутономија, у својем је културном подвизивању досегао своје највише домете, који нису могли бити поновљени. Ове аутономије показале су гдје су мргини српске земље. Била је то велика акција повратка Срба на њихове старевине, а не ток преливања и емигрирања у туђе етничке домене.

Туђе државно – политичке домене свакако да, али то су различите ствари које се не смију поистовјећивати.. Управо се то догодило у оквирима наше завичајне историографије о Херцег – Новоме у Морејском рату.

Једна ограничена емиграција је оцртана као догађај од пресудне важности за формирање етничке слике залива. Та се емиграција, осим тога, никада није ни именовала. Не знамо ко је досељавао. Ако пишемо Херцеговци, Црногорци и слично, то могу бити и Херцеговци римске вјероисповјести или Црногорци римске вјероисповјести. Један догађај који је носио крупан значај за српску народну историју, млетачко – савезничко заузеће Херцег – Новога, у 1687. години, иначе снажно подупрто од околних Срба, попримиће у нашој историографији карактер и важност генераторног и иницијалног догађаја, који ће омогућити и потаћи насељавање Срба у Горњој Боки. Једно је сасвим сигурно: уколико би неки странац, Енглез или Француз на примјер, па чак и стручњак високих компетенција из каквог другог народа погледао нашу завичајну историографску литературу о Херцег – Новоме у Морејском рату и 18. вијеку, у њеним елементарним порукама, стекао би несумњиво сазнање о доласку Срба на простор Горње Боке, по први пут, послије 1687., и омогућено 1687.!

Уколико ствари поставите тако, дана то млетачко – савезничко предузеће гледате као на маркантну тачку лома, у којој се наједном мијења етнички састав становништва региона у корист православне вјероисповјести, како су писали наши стручњаци, дакако увијек избјегавајући императив именовања етничког супстрата, носиоца те вјероисповјести, тада сте потекли низ брзоток великохрватске пропаганде о Србима пребјезима и Србима граничарима и крајишницима, које велике хришћанске државе Медитерана насељавају у својим рубним подручјима, да их они бране од увијек непоузданих сусједа Турака. На концепцијском нивоу, такав став представља основ за креирање пропагандно – политичких порука према древним српским земљама, а посебице окрајним и пограничним каква је Бока Которска. Због чега употребљавам термин ‘’пропаганда’’ и ‘’пропагандни’’?

Због тога што до нас још није стигла ни једна студија, или озбиљнији историографски рад који би научно, на темељу архивских извора, показао хрватски народносни карактер Боке, а посебице Горње Боке. У томе смјеру се није ишло из разлога потпуне немогућности,а нарочито из бојазни да би се такав покушај завршио не само неуспјехом, већ сасвим контрапродуктивно. У својем наступу великохрватска историографија и пропаганда, изњедриле су један метод који је коришћен непрестано, и који није трпио нити значајне модификације. Увијек је истицан пребјегалачки карактер српских миграција и прелазака на територијално – политичке домене великих и највећих медитеранских и балканских државних творевина, напр. венеције. Тако смо ‘’сазнали’’ да је српство Далмације заправо пребјегалачко српство, тако исто и Боке и свих осталих окрајних дјелова нашег етничког простора. Великохрватска пропаганда је упорно понављала да се Срби склањају пред отоманском експанзијом у окриље и сигурност аустријског или млетачког протектората, а заправо на матичне земље Хрвата. На тим земљама, они ће Хрвате, као примитивни извањци, угрожавати до несношљивости, па ће, ослоњени на право посједовања и вјековног историјског трајања, Хрвати у пуној легитимности, затражити њихово одстрањивање.

Број стручних радова који су фаворизовали концепт пребјегалачког српства Боке и који су поцртали тезе и Србима крајишницима, који ће нагло и масовно ‘’провалити’’ у Боку послије 1687. године, је огроман, убједљиво предоминирајући. Веома значајан број је објављен у иначе доста хваљеном зборнику на науку, културу и умјетност ‘’Бока’’, који је као стручно – научно гласило херцегновских установа културе излазио у 20 бројева (1968 – 1988).

Ја ћу, кратко, завршавајући ово излагање, настојати да илуструјем, са неколико карактеристичних фрагмената из те историографске продукције, ово што сам говорио.

Ево, на примјер, један магистарски рад брањен у Задру, пред проф. Антољаком и проф. Лучићем, који се бавио миграцијама. Овако каже аутор, завичајни Бокељ: ‘’Доносе мигранти свој, вјековима формирани менталитет, ратнички, антитурски, племенско – братственички, анархичан за иоле модерније државне управе, заостао, скоро без икаквих цивилизацијских елемената, епски и снажно индоктриниран православљем и, преко њега, немањићко – косовском традицијом.’’ Даље: ‘’Ово је ипак нека брана туђинском утицају’’ (Српска Православна Црква) и ‘’фактор одржања етничког словенског интегритета, и поред тога што у свему овом има и негативних наноса, који ометају едан бржи прелаз у цивилизираније и културније стање миграната’’.

Дакле, кроз ову историографску продукцију, и бројним прилозима штампаним у периодици Боке, у бројним монографским дјелима, на жалост, и током деведесетих година брањеним на београдском универзитету, се поцртава тај ‘’пребјегалачки, мигранатски’’ карактер српке миграције, заправо, једног сасвим ограниченог помјерања становништва Старе Херцеговине ка млетачкој Боки, у то вријеме под млетачком управом, једном заокруженом млетачком домену изузев малих партија Суторине и Крушевица.

На крају, у мало ширем комплексу питања која захватају проблематику генезе, карактера и обима регионалних помјерања становништва Старе Херцеговине, и уопште, токова на српском етничком простору, изречено је тако много неистина. Архивска грађа, архивска грађа Боке, чак архивска грађа у нивоу регионалних архива, наша сазнања о древнијем ,средњевјековном утемељењу претежног дијела српско – православних цркава у Горњој Боки, објављене збирке докумената из архива Ватикана и Италије код Марка Јачова и Јована Радоњића, као и документа Државног архива у Дубровнику – сигурно говре: под 1.: о ограничености физичког обима миграторних токова у вријеме Морејског рата на оном теириторијалном кругу Старе Херцеговине, са изразитим сједелечким елементом (изучавањем млетачких земљишних књига и привилегијалног питања), под 2.: сукцесивности мигранатског тока, под 3.: двосмјерности миграције (прелазили су стари домицилни Бокељи у Херцеговину послије 1687., али и три године раније, као што су Херцеговци прелазили у Горњу Боку.

Ја сам увјерен да је наша дужност данас да непрестано упозоравамо на овакве кривотворине, како се више никада не би десило да се на нашим високим установама науке и културе промовишу овакве опасне и веома штетне тезе за српски народ у цјелини.

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.