Др Горан Комар

Излагање на промоцији књиге "Светоуспенски манастир Савина у Мељинама код Херцег Новог"

Издање манастира Савина, у Херцег – Новоме, 8. јула 2001. љета господњег

Дворана «Парк» Херцег-Нови

Овом књигом и пројектом истраживања у савинској архиви који траје и овога часа, довршавам један истраживачки круг започет приказивањем главних обиљежја читког историјског хода и старога живота новских планинских села. Дакле, узучавања простора културних изолата српског народа и једне велике и свијетле тачке за показивање Свијету, једног снажног инструмента одржања и коресподенције са Свијетом који, ипак, није у већој мјери репрезентативан зато што је раскошан, него је репрезентативан зато што је древан и у своме историјском ходу сасвим паралелан небројеној множини старих упоришних тачака његовога исходишног динарског древног свијета херцеговачких поља и бокешких горских културних прстенова. Овдје, на српском поморју, дуж трасе Петропавловског и Светогоспођинског крсног пута, средоземне и јадранске архилитије кроза стару Илирију, први је праг од свег словенског и источног свијета и праг од куће васколиког Српства. А у цјеломе Српству нема светионика вишег од овога јер се њиме увијек пројављује право примогенитуре славеносербског рода на морем осољеној граници Српства на којој се овај стари народ сусретао са својим медитеранским састваницама са којима је у последњим вјековима градио добру сарадњу.

Најдревнији биљег институционалног хришћанства Срба јесте жртвена и завјетна црква на гори.Она је грађена и од дрвета. На планинским косама и гребенима првог јутарњег свјетла по приморском билу динарских планина старе Илирије – старе Илиније у најстаријем културном изолату медитеранске културе најстаријих историјски дохватљивих Словена балканске земље. Ова завјетна црква грађена и у камену, подизана је на гробним гомилама које су у нашем приморју градили подједнако и козари и поморци. У свијету првога домашаја Христове истине, а то је у нас Срба, наш приморски јадрански свијет, у свијету који је први пронио Петропавлову и Светогоспођинску архилитију, у свијету првога покајања и свијету првог широког додира прастаре религије о којој ја не прихватам да је била многобожачка и идолопоклоничка, јер многобоштво није примјењиво Истоку, наши ће стари увести Христову установу у своје горе и њен први знак биће завјетна црква на гори. И данас стоје у Боки и васцјелом приморју. Оне су посвећене Пророку. У првом проношењу крсног знака кроз јадранска српска села, у часу у којем се ова мала завјетна црква спустила у село, зачеће се прве сеоске цркве старе Илирије. Па и оне су каткад грађене од дрвета. Дрво је материјал културне надградње и најпропадљивији материјал у сложеној стратиграфији гробних и црквених мјеста српског народа. Дрво је пропадало а цркве су дограђиване, подизане изнова, увећаване, из гомила ископаване, у коло јаких руку обухваћане па снагом цијелога села рушене, или чак остављане читаве а око њих нове велике деветнаестовјековне подизане. Једна велика обнова изведена је у вијековима млетачке и аустријске управе старим српским државотворним земљама и та је обнова затрпала стару српску цркву која је у себи носила јасније знакове велике духовне хришћанске синтезе коју је остварио наш народ и његовоме средњем вијеку. Српска дрвена култура у својој главној надограђивалачкој функцији древних гробних гомила, одавна је нестала из нашег реалног хоризонта. Легенда о прелијетању завјетне цркве са брда на брдо, јасни је знак реалног расипања најдревнијег обиљежја хришћанске синтезе једног народа која се касније, у одмаклом средњем вијеку тако оригинално и необично пројавила у камену српских динарских гробница. На цијеломе свијету не постоји разговјетније гробно обиљежје које у читавом сачуваном материјалном корпусу читљивије саопштава своје хришћанске поруке од наших динарских гробница које означавају мргине српске земље. Српско писмо, српско коло, и српска православна вјера исцртале су своје знакове у камену. Дрвена култура Срба је древна и паралелна култури камена средњевјековне динарске културне и популационе језгре српскога народа. Наш ћутљиви динарски свијет у своме невјероватном прекиду историјског памћења показује трагични оквир расејања, мјена и неразумјевања сопствене баштине и њени главни и карактеристични фрагменти су раздвојени од земаљског супстрата. Они представљају одраз супраразине оригиналне културне и духовне надградње српског народа остварене кроз средњи вијек у којем је нашем народу донешен институционални оквир хришћанског свијета који је тај народ уградио у своје наслијеђе.

Саваински манастир – тоје чиста тачка православља која је кроз Нови вијек бокешке земље преузела функцију превлачког Светоархангелског манастира установљеног Светим Савом Српским. Он припада непрегледној мрежи српских Светогоспођинских светиња којих има и малих и неугледних али најдревнијих и по бокешким горама. Ова древна мрежа гради и данас једну сублимирајућу и окупљачку помиритељну раван у земаљском оквиру динарског свијета и она је најсветија српска светиња чији су темељи дубљи од њених најдубљих физичких темеља. Погледајте: Жањице: Ваведење Пресвете Богородице, Бијела, Terra Sancti Petri: Полагање Ризе Пресвете Богородице, Требесин: манастир Пресвете Богородице, Ратишевина: Рождество Пресвете Богородице, Савина Савина: Успење Пресвете Богородице. Погледајте уз Херцеговину и низ Боку.

Велика савинска црква је биљег чисте жртве и завјетног спомена свег приморја у којој се на једној бори саставници бокешке горе и бокешке обале подигла красна зграда од свих јутарњих зрака српских мученика и ктитора који су у динарским херцеговачким пољима и оскудним вртачама у својој муци нашли снаге да препознају љепоту. Они су се мучили у љепоти па је зато њихов живот подупиран мишљу на Творца. Градитељи малих завјетних Илиница у бокешкој и херцеговачкој Илинији сакупили су у Великој цркви манастира Савине сву енергију жртвене муке обичног правилног живота српског динарског човјека и она бијаше та непропадљива твар уграђена у најдубље темеље нове цркве и када су њене мале куће на гори одавна иструлиле. Зато је савинска мисија за нас лежала у тешко дохватљивом оквиру бездна пропадљиве круте твари која исчезава за један дан или једну ноћ кад вјера заслаби па се учини да је нестала и да је негдје прелетјела. Савина лежи у средишту једног од два бокешка црквено – културна жртвена православна прстена који нарастају и обличјем и важношћу од својега руба ка средини. Њу је први подигао жички старац са штапом у руци проходећи ка Светој земљи и зато овдје избија извор, и њу су први довршили пивски и поповски волујачки и сливнички Љубибратићи и Магазиновићи у освајању истог средишњег свијета и зато је она тако стабилна. Лишена гордости у несумњивој љепоти свога обличја и лишена декларативности у несумњивој снази њеног наученог и големог искуственог сазнања. Она се креће и поучава стабилно и непоколебљиво јер је она жртвена зграда свих отворених и нераспечаћених вјекова приморских Срба.

Даће Бог да ће је и наша дјеца уздржати и да никада више неће заборавити имена Саватија и Стефана, и Јована Стеванова Делина и Сима Милутинова Томашевића Магазиновића и Николаја Мусића. Молим Вас, примите наш скромни дар из преосталих српских архива приморја.

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.