|
        |
Кад је 1687. год. Херцег-Нови био ослобођен од Турака, становници топаљске (затим херцегновске) опћине почели су да се интензивније баве поморством. У томе су их слиједили и нови досељеници из Херцеговине и Црне Горе који су се од краја XVIII вијека, све више склањали на херцегновски териториј, штитећи се тако од турског терора. Они се од старосједилаца брзо научише поморском занату и привикоше поморском животу. Првих година XVIII вијека налазимо велики број помораца – овог дијела Бококоторског залива – који су на мањим и већим бродовима пловили дуж Далмације и Истре до Трста, а на југу до албанских пристаништа. Комненовиће као поморце налазимо од 1779. године, када Михаило Комненовић својим бродом типа Кеч плови за Анкону. – Године 1797. кап. Александар Комненовић је заповједник бригантина Beata Vergine di Savina, чији је власник кап. Васо Ђурасовић из Кумбора. Нешто касније као сувласник (1/3) овог брода је кап. Марко Комненовић. Године 1806. капетани Митар и Марко Комненовић купују неке земље у околини Херцег-Новога. У списку "патентираних" капетана Лучке капетаније Росе, од октобра 1807. год. налази се Петар конте Комненовић. Исти се 1807. год. помиње као власник брика. Кап. Марко Комненовић је 1810. год. власник једрењака Мали Марко. По једном каснијем податку кап. Јован је заповиједао бриком Карлето,[5] који је пловио под руском заставом. Кад подсјетимо да се 1879. год. помиње Љубо Комненовић[6] као "утицајни херцегновски трговац и предсједник Управе закладне школе", а да је Мирко био на народним пословима до своје смрти (1941) може се утврдити да су – почев од Мијата – Комненовићи били борци и предводници народа два и по стољећа.[7] *** Мирко Комненовић је рођен у Херцег-Новоме 21. септембра 1870. год. од оца Марка и мајке Љубице, рођ. Иванковић. Основну школу завршио је у Котору. Отац му је рано умро (1843-1880), па га је узео к себи у Трсту ујак кап. Ђорђе Иванковић и бринуо се о његовом школовању. Поред учења у Трсту (првенствено италијанског језика) завршио је трговачку академију у Марибору, гдје је имао могућности да добро научи и њемачки језик. Затим је дипломирао школу страних језика у Chateau de Luceus у Швајцарској.[8] Познавао је: руски, француски, италијански и њемачки језик. Као и многи други, који су потицали из поморских породица, и Мирково школовање није било усмјерено према поморским, већ према високим стручним или опћеобразовним школама. Јер, "златна епоха" обнове бокељског бродарства (толико настрадалог у наполеонским ратовима 1797 – 1814) била је краткотрајна, од 1850. до 1870. године. Као што је познато, главни носилац ове епохе био је Спиридон Гопчевић из Пода, с њим су пословно били повезани Квекићи, као и повелик број помораца из херцегновске опћине. Криза је почела Гопчевићевим пословним крахом 1856. године, који је био проузрокован Кримским ратом. Наравно, све се ово тешко осјетило у читавој Боки и ослабило све гране њеног развоја, који је и онако био у зачетку, јер је аустријска управа – за 103 године њеног владања – са Далмацијом и Боком маћехински поступала.[9] Поменуто раздобље поморског просперитета (1850-1870) осјетило се и у Херцег-Новоме у развоју привредног и просвјетно-културног живота. Постаје трговачки центар на који гравитирају сва насеља предњег дијела Бококоторског залива, до Верига, к томе Конавли и сусједни дијелови Херцеговине. По свом положају је прва лука у Заливу, па и свратиште паробродарских линија: обалне и локалне пловидбе. Године 1850. отвара се Српска читаоница око које се окупљају трговци и поморски капетани, које Матавуљ помиње, а касније и шири народни слојеви. Велика народна тековина била је и Српска фондационална поморска школа која је била отворена 1858. год. (прва поморска школа на нашем Приморју у којој су се предавања одржавала на српскохрватском језику, кроз коју су – до њеног постојања 1914. год. – прошле многе херцегновске генерације).[10] Мирко Комненовић је наслиједио од својих предака одважност и борбеност, а на школовању у Швајцарској – тада матици политичких избјеглица и родољуба из разних европских земаља – пригрлио је слободољубивост и демократске идеје којима је остао вјеран и досљедан кроз читав живот. Своје бављење у иностранству, поред осталога, користио је да много тога види и научи, и да корисно примјењује у свом родном крају. Није тешко помислити колику је заосталост и недостатке осјетио у свом родном граду, када је почео правити планове о његовој обнови. Мислим да му је то био најмилији и најугоднији посао. А радио га је постепено и систематски у пуном увјерењу да ће успјети, јер је знао да његов рад посједује све услове да постане оно што је данас. Када се коначно ријешио да остане у Херцег-Новоме – мислим да су то биле посљедње године прошлог вијека – прилике у Боки нијесу биле ружичасте. Неуспјех другог бокељског устанка из 1882. оставио је у народу дубоке трагове. Већи број устаника морао се са породицама склонити у Црну Гору. Исељавање у Америку постало је све чешће и бројније. Аустријска управа појачавала је своје гарнизоне, нарочито у Котору и Херцег-Новоме. Поправљала је старе тврђаве и градила нове. Појачала је број жандарма и полицајаца, видљивих и тајних. Давала им је пословне концесије, па су као пензионери овдје и остајали. То је важило и за чиновнике. Привилегисала је трговце и занатлије странце. Сељацима градови постају одвратни. У њима су сретали војнике који су говорили њима туђим, непознатим језицима. Код "Претуре" (суд) и "Комесара" (среска испостава) морало се долазити по позиву. Народу су била одвратна мрка и надмена лица ових царевих људи. Једино је своје људе налазио у опћини (или – како су је називали – комуни). Неугодно се осјећао кад је на пазар доносио своје производе, јер су арогантне "госпође" ових туђинаца обезвређивале његову робу и хтјеле да купују у бесцијење. Најсретнији је био кад се налазио у свом селу, међу својима, гдје је могао слободно говорити о својим тегобама, недаћама и надама. А представници аустријске власти посјећивали су га само једанпут годишње у лицу "Децимадура" (сакупљача пореза) који би се из далека видио јер му је била на глави висока царска капа. Мирко је најприје планирао да постепено сељака привуче граду, и да га увјери да је он и ту свој на своме. Да би их на то подстакао, откупио је од једног странца радионицу сода-воде, и неко вријеме је он лично водио, па је уступио Тодору Перчиновићу. Исти је случај био и са посластичарницом. Настојао је да родитељи своје синове шаљу "Привреднику" – у Загреб, који их је упућивао на изучавање разних заната, а довео је у Херцег-Нови занатлије из Мостара: Риста Рунда, лимара, Тома Јањића и Луку Обрадовића, дрводјелце, који су отворили радионице, успјешно пословали и спремали занатлијски подмладак.
У тим годинама дошао је у Херцег-Нови, и радио као адвокат, др Руди Сарделић који је – поред одличне правне спреме – важио као добар економиста и врстан организатор. Одмах је почео помагати Миркова настојања и заједнички су израђивали план о привредном препороду Боке Которске, који је требало да дође одоздо, из народа, јер се била потпуно изгубила вјера да може доћи одозго, наиме од аустријских владајућих кругова. Ови послови били су усредсређени у Котору. Израђен је опсежан привредни план, у којему је стајала на челу индустрија и туризам – о којима се сада први пут говори – слиједи поморство, рибарство и задругарство, првенствено земљорадничко. Носиоци овог покрета били су: др Руди Сарделић, Мирко Комненовић, др Филип Лазаревић, Ђуро и Блажо – браћа – Вукотић, др Јово Стефановић и др Ардоје Јововић. Око њих је био окупљен већи број учитеља и свештеника, као и виђенијих људи из разних мјеста Боке. Најприје је у Котору основана Српска бокешка штедионица 1901. г. Затим 1904. Српска кредитна задруга у Херцег-Новоме, чији је М. Комненовић био више година управник. Овакве задруге основане су у Рисну 1908. и Будви 1911. године. Српске земљорадничке задруге основане су у слиједећим селима: Бијела, Брајићи, Ђеновић-Кумбор, Главати, Градиште, Кавач, Каменари, Кути, Камено, Маине, Мокрине, Мојдеж, Морињ, Новосеље, Подострог, Пријеради, Радованићи, Спич и Сутвара. По оснивању најстарија је била у Каменарима, основана 1902. године, затим 1904. у Главатима, Главатичићима, Кумбор-Ђеновићу и Мокринама. Посљедња је основана у Маинама 1914. године. Уљарске задруге су биле основане у Режевићима и манастиру Прасквици. Све су оне издржале у успјешном пословању до почетка рата 1914. године, осим оне у Каменарима која је била раније распуштена. Поред настојања око оснивања, Мирко Комненовић је надзирао рад ових задруга, присуствовао њиховим скупштинама и давао упуте за рад. Најуспјешније је пословала задруга у Мокринама која је у мају 1914. свечано прославила десетогодишњицу рада. Послије задруге у Мокринама са успјешним радом се истицала задруга у Каменом које је бројила 44 члана. Послије дужих припрема основана је 1906. Рибарска задруга са сједиштем у Баошићу, чији терен су још били Јошица, Бијела и Кумбор. Оснивање ове задруге представљало је већи привредни захват, јер је уговором са предузећем "Браћа Мардешић" из Комиже, саграђена у Бијелој, и оспособљена за рад, Творница за прераду рибе. Започела је са радом 1907. године под фирмом "Браћа Мардешић". Запошљавала је око 60 радника највише женских, и много допринијела да рибари не дају рибу у бесцијење. На овом послу били су ангажовани Мирко Комненовић, тадашњи лучки капетан у Мељинама Вл. Шврљуга, и учитељ у Ђеновићу Никола Злоковић, који је све до почетка рата (1914) био агилни задружни пословођа. Све ове задруге биле су учлањене у "Савез српских привредних задруга на Приморју" чије је сједиште било у Дубровнику. Савез је имао одвојену установу, тзв. "Централну касу" која је финансирала и помагала оснивање и пословање задруга. У поменути Савез биле су учлањене и задруге осталих мјеста тадашње Далмације, и то: Плавно, Полача, Бискупија, Славица (код Имотског), Смилчић, Биљишани, Косово, Отишић и др. Као гласило овог покрета, почетком 1908. год. почео је излазити седмични лист "Бока" (гласило за опће интересе Бокеља). Штампао се ћирилицом и латиницом. Издавач је др Филип Лазаревић, а уредник др Руди Сарделић. Годину дана прије била је набављена, и започела са радом "Бокешка штампарија" у Котору. Покрет за удружење опћина није успио; мјесто тога је била основана "Господарска задруга" за цијелу Боку, од Херцег-Новога до Спича, са сједиштем у Котору. Предсједник је био др Руди Сарделић. У августу 1908. год. одржан је у Дубровнику "Први збор српских привредних задруга на Приморју" гдје су све задруге послале своје представнике. Задружни савез тадашње Краљевине Србије представљао је Михаило Аврамовић, предсједник Савеза. На овој запаженој манифестацији задружне свијести узео је активног учешћа Мирко Комненовић који је био изабран за подпредсједника савеза. Прво "Бокешко трговачко друштво" основано је у Рисну у марту 1914. године. Упоредо са пословима на развоју задругарства, у Дубровнику је постојало просветно и привредно друштво "Српска зора" које је помагало оснивање задружних библиотека, ширило народну просвјету и стипендирало вриједне ученике учитељских и стручних школа.[11] Орган овог Друштва је истоимени лист. Дон Нико Луковић (1887 – 1970), један од најбољих познавалаца Боке нашег времена, почиње свој напис о Херцег-Новом овим ријечима:[12] "Према улазу у Бококоторски залив на обронку високог бријега, између шума и перивоја, палма, наранача и маслина, уздиже се над обалом Херцег-Нови у највеличанственијем амфитеатру природе, на мјесту гдје је јужна флора нашла најповољније услове на нашој обали". Даље наводи што су поједини путописци и пјесници написали о Херцег-Новоме, почев од Евлије Челебије па на овамо. Свјестан овога, М. Комноновић је скоро свој читав радни вијек посветио развоју свог родног града, сигуран у његову блиставу будућност. О зачецима овог рада, отварамо календар "Бока" за 1913. годину који пише: "Слика на стр. 49. показује нам овај дивни хотел у Херцег-Новоме који има централни огрев, вруће купељи у хотелу итд. Ограђен је на најљепшем мјесту у Херцег-Новоме одакле се ужива величанствени поглед на море и чаробна околна мјеста бокешка. Ко је и једном помњиво прегледао хотел Боку, тај са потпуним правом може да честита друштвеном предсједнику г. Мирку Комненовићу и његовом замјенику др Рудолфу Сарделићу, који су знали, хтјели, смјели и могли, а што је најглавније и успјели да савладају све оне тешкоће које ометаху градњу овог хотела. Данас је његова егзистенција и рад осигуран."[13] Кад писац помиње "све оне тешкоће које сметаху градњу овог хотела", мисли на бирократске закучице које је практицирала аустријска управа свим корисним иницијативама које су потицале из народа. Пошто су монополисали бродарство са привилегисаним предузећем "Аустријски Лојд", сличне планове су кројили и за туристичку привреду. Њемачки и мађарски капиталисти куповали су, за јефтине паре, погодне туристичке терене дуж читаве наше јадранске обале и градили хотеле. Кад се помиње хотел "Бока", не може се мимоићи парк који представља његов драгоцјени дио, од стручњака назван "Ботанички врт на Јадрану". Постављање овог парка почело је 1910. године. О овоме парку много се писало и говорило. Многи наши и страни ботаничари су се о њему најпохвалније изражавали. "Човјек, који је највише допринио да овај парк заузме мјесто најљепшег парка на нашем Јадрану, односно у цијелој земљи, то је г. Мирко Комненовић. Он није жалио ни труда ни свог сопственог новца да овај парк што љепше уреди. И дан данас он је најактивнији у раду око одржавања парка, као и доношења нових и скупоцјених биљака."[14] Упоредо са туризмом, поменута радна група изграђује прво индустријско предузеће у Боки: "Творницу глинених производа" у Кртолима код Тивта. Налазећи да тадашњи дотрајали бродови не задовољавају, оснивају "Паробродарско предузеће за локалну пловидбу", са првим паробродом "Драва" који, 1910. год. предузима свакодневну пругу Тиват – Котор. Овим би завршили са сарадњом Мирка Комненовића на привредној обнови Боке. Користим и ову прилику да изразим своју жељу, да ово кратко али значајно раздобље бокељске прошлости – које је зауставио I свјетски рат – нађе свога истраживача и обрађивача. То је данас могуће боље него до сада, јер имамо богате и сређене архиве у Котору и Херцег-Новоме. Увјерени смо да би марљивим истраживањем овај покрет добио мериторну историјску оцјену, као и људи који су у њему сарађивали. Ово и стога, што је овај покрет привредне обнове Боке био опћебокељски јер су у њему сарађивали бокељски Срби и Хрвати. О томе свједочи и писање "Боке" (Гласника за опће интересе Бокеља) од његовог првог до посљедњег броја. У јуну 1909. измијењено је уредништво "Боке" које приликом преузимања уредништва, између осталог, објављује: "Нећемо се бавити политиком вишег стила јер је у великим питањима наш глас одвећ слаб. Давати ћемо само мишљења и одушка нашим осјећањима у националним питањима, према потреби устајати на одбрану народних интереса и заговарати начело јединства Срба и Хрвата."[15] Према овоме, у овом раздобљу – које је трајало до почетка рата (1914) – Мирко Комненовић је привредна питања држао изнад политичких. У гледању на национално питање спадао је у ред оног мањег броја наших народних првака који су били дошли до потпуног увјерења да са Аустријом не може бити компромиса. Према томе, треба у народу подгријавати ослободилачки рат, гледати преко границе на наше слободне државе Србију и Црну Гору и подржавати везе са њиховим водећим људима. Балкански ратови, и догађаји иза њих, дали су им за право. Са анексијом Босне и Херцеговине 1908. године аустро-угарска влада – нарочито њени војни кругови – окуражени јефтино добијеном битком постају силнији и насртљивији. То изазива револт свих словенских народа Монархије и подстиче их на солидарност и заједничку борбу. Оснивају се легалне и илегалне организације борбеног и револуционарног карактера. Доста раније почело се развијати соколство. Матица му је била Чешка, из ње је прешло и у остале аустријске словенске покрајине. Под фирмом физичког васпитања, крила се свесловенска солидарност. Почетком овог вијека соколство је допрло и до наших јадранских обала. Од 1908. године, препуне пркоса и незадовољства, соколство се шири бржим темпом. Иза Дубровника соколска друштва се оснивају у Херцег-Новоме (1910), у Котору (1911), у Рисну, Ђеновићу и Бијелој (1912). У Котору и Херцег-Новоме српски и хрватски; у осталим поменутим мјестима српски. У организацији и овог покрета Мирко Комненовић је био најзаслужнији активиста. Српско соколско друштво у Херцег-Новоме бира га за старјешину, а иза тога постаје и старјешина Српске соколске жупе на Приморју. Честе соколске приредбе изазивају све већа гибања у народу, што појачава будност аустријске полиције. У септембру 1912. године одржан је у Котору заједнички слет свих соколских друштава Боке и Дубровника. То је била, до тада невиђена, манифестација братства и јединства, као и посљедња већа свечаност у предвечерје ратних збивања.[16] Октроисано уставно стање у Далмацији, које је Аустрија увела 1861. године, дало је опћинама овлашћења ширег самоуправљања, и установило покрајинску скупштину, названу "Далматински сабор" са доста ограниченим правима. Бока је за Сабор бирала пет посланика, од којих је један припадао херцегновској опћини. Избори за опћинску управу били су прва политичка школа и за старе и новопридошле становнике Боке, нарочито градова. Као што видимо код Матавуља,[17] и у Херцег-Новоме су те новотарије донијеле више друштвене живости и интереса за јавне послове, али и јалове борбе, подметања, свађе и оговарања. О овоме требало би посебно писати. Толико знамо да су, углавном, постојале двије струје: конзервативна, око које су се окупљали старији, и напредна, у којој су били млађи. Изгледа да је у овој другој Мирко био периферан, а ускакао у борбу када су била на дневном реду нека важна питања. Прелиставајући седмичник "Бока" који је помњиво пратио и регистрирао сва збивања у Боки Которској, преносимо двије вијести у изводу. У броју од 3. IX 1908. године говори се о пропутовању за Цетиње, и повратак натраг – преко Херцег-Новог и Котора, познатог "крунског свједока" у познатом велеиздајничком процесу оптужених српских првака у Загребу. Приликом искрцавања из брода у Котору на обали био је дочекан погрдним узвицима и пљувањем. У Цетињу је био непожељан и под пратњом је ноћу кочијом пошао за Котор. Стигао је око пет сати изјутра, гдје га је чекала муљанска барка која га је повела у Зеленику. Дан и ноћ је провео у тамошњем хотелу, с тим да слиједећег дана незапажен отпутује возом. Ипак је био откривен и Новљани су имали времена да му планирају заслужени испраћај. Кад је воз стао у Херцег-Новом, "настаде ужасна вика и дерњава: доље, лупежу, клеветниче... Кад је воз имао да крене, око 40 омладинаца укрцаше се у воз до Игала. Цијелим путем до Игала било је звиждање са разним узвицима на адресу Настића. На станици Игало у друштву са Игаљанима, приредише опроштајне демонстрације, прије него ли Настић напусти нашу границу. Само за спомен омазаше га јајима, гњилим лимунима и помидорама. Овако испратисмо злогласног Настића". Организатори овог испраћаја морали су тада остати безимени. Касније се дознало да је редитељ овог испраћаја био Мирко Комненовић. У бр. 118. из 1909. године, под рубриком "Домаће вијести" стоји: "Др Т. (Томаш) Г. Масарик проф. прашке Универзе, чешки посланик на Царевинском вијећу и чувени научењак, боравио је ових дана у Боки. У прошлу суботу 28. августа стигао је у наш убави Херцег-Нови гдје је имао присуствовати на Савини." Поменутог дана била је уобичајена слава манастира Савине (Госпођиндан), па на другом мјесту наводи: "Међу многим одличним и виђеним Бокељима, који дођоше на Савину, мило нам је било видјети и знаменитог чешког научењака и заступника на Цар. вијећу, заслужног проф. Масарика." Из слиједећег броја "Боке" видимо да је Масарик посјетио Котор. Овај цијењени гост желио је да се упозна са свим нашим приликама, па вјерујемо да му је Мирко Комненовић био пратилац и један од главних саговорника. Ово потврђује и један каснији податак. Када је након хапшења 1914. године Мирко био саслушаван, питали су га, између осталог, зашто је у бечком парламенту, 1910. године, посјетио народног посланика Т. Масарика. *** Побједе Србије и Црне Горе подигле су духове и изазвале таласе народног одушевљења које није било могуће зауставити. Из Боке је прешао границу велики број добровољаца и ступио у редове црногорске војске. У борби је погинуо Саво Радовић из Рисна, а црногорску заставу на Тарабош први уздигао Леонтије Митровић – тада калуђер – из Паштровића. Када је српска војска стигла на албанску обалу, Мирко Комненовић је успио да дође с њом у везу. Дошао је до Медове и команданту посаде мајору Селимиру Остојићу поднио драгоцјен извјештај војне природе. По другом његовом извјештају, српска војна полиција успјела је да заустави аустријски пароброд предузећа "Козулић" накрцан пушкама за Албанију. Овај кријумчарски терет био је маскиран џаковима брашна. Оружје им је било заплијењено. Комненовић је затим, навече, паробродом из Љеша кренуо и стигао изјутра у Котор. Полиција га је претресла и дуго испитивала. Сумњиво јој је било: зашто је донио "девет комада српског тајина". Кад је то донио у Херцег-Нови, искидао је на ситне комадиће и дијелио народу. Од овог момента може се рећи да је за њега рат почео, јер је досадашња будност аустријске полиције према њему била удвостручена. Послије погибије Фрања Фердинанда, у Боки су на дневном реду: сумњичења, преметачине и прогонства. По ријечима Комненовића: "Наш срез је стварно био један концентрациони логор, заокружен и начичкан на границама и унутра форовима и касарнама."
Поменутог дана Комненовић је први ухапшен са осталим херцегновским првацима. Одмах су спроведени на злогласно острво Мамула и предани њеном команданту.[18] На једном комадићу папира који је Мирко успио да пошаље са Мамуле – преко Лазара Доклестића у Херцег-Нови својој супрузи Олги, између осталих порука, стоји: "Ја и по свој прилици и други притвореници смо као залог ради јавног поретка и мира у граду." Као што је познато, Мамула је била најважнији стратешки објекат на овом дијелу Јадрана и изазовна мета савезничке флоте (француске и енглеске), која је према аустријској била у великој премоћи. У најтежој успомени затвореника остао је дан 16. VIII када је у водама насупрот Будве и Паштровића дошло до сукоба аустријске и савезничке флоте: "Наређено нам је – каже Мирко – да легнемо потрбушке. У том положају везаше нам ноге и руке са пријетњом да ће нам уста зачепити са већ справљеним материјалом ако пустимо од себе глас. У таквом ставу су оружани војници стали поврх нас упереним пушкама. Лежали смо у очекивању наше судбине." Осјетили су по повицима "Ура" да је битка свршена. Аустријске јединице су пуном брзином бјежале у Залив, остављајући на попришту ратни брод "Зенту" потопљену испред Петровца. Затвореници су били одријешени и пуштени у двориште. Олакнуло им је кад су дознали за ово аустријско "јунаштво". Команда Мамуле је, иза овога, одлучила да се ослободи бриге о затвореницима, па је почело постепено расељавање; један од узрока је био и болест затвореника. Комненовић са Јефтом Гојковићем упућени су у болницу у Дубровник. Остали су били преведени на трговачки пароброд "Buon padre" који је био усидрен у Тивту. Комненовић и Гојковић су и у болници третирани као затвореници: у посебним собама са стражаром пред вратима. К њима је могло приступити само болничко особље. "У болници нам је било релативно добро, благодарећи брату Хрвату, управнику болнице, др Смолчићу, који нам је био и отац и мајка", наводи Комненовић. Имали су и неугодних посјета од неких дубровачких грађана – који су вјеровали у непобједивост Аустрије – и по жељи аустријских главара, настојали да их "преваспитају". Тако је један од њих једнога дана ушао у собу Јефта Гојковића, који је поред болести био и у поодмаклим годинама, и с њим зачео разговор: "Ви се послије рата не смијете више звати Србима." "А да како?", пита га Гојковић. "Хрватима", одговорио му је посјетилац. "Зашто не ако је то на срећу Словена", смирено је одговорио Гојковић, честити старина, тада око 80 година, који се никад у животу није понизио ни поклекнуо.[19] Са поразима на ратиштима терор у Аустрији је нешто попустио, таоци су дјеломично пуштени кући, док су народни прваци били конфинирани у појединим мјестима Аустрије; то нијесу могле бити Босна, Херцеговина и Далмација. Гојковић и Комненовић су изабрали Трст. На путу паробродом за Трст, у Задру су их сачекали жандарми и одвели у "Намјесништво". Ту их је чекао вице-гувернер др Бандл и водио с њима разговор о разним предратним "преступима". Између осталог, Комненовићу је пребацивао: зашто је као старјешина Соколске жупе стајао у вези са Београдом и Прагом. Напоменуо му је и посјету Масарика у Бечу, коју смо већ навели. Препоручио им је да унапред буду "добри Аустријанци". На броду, којим су путовали из Задра за Трст, путовао је италијански конзул (у Трсту). Мирко је нашао начина да се с њим упозна и обави повјерљив разговор, молећи га да италијанску јавност упозна са грозотама које су Аустријанци починили у нашим крајевима. Кад су стигли у Трст, морали су се пријавити шефу полиције др-у Маховцу, старом знанцу, који је раније био на раду у Котору. "У средини својих Словенаца био је много бољи Славен него код нас." Иако их је учтиво дочекао, одмах им је изјавио да у Трсту дуже не могу остати и да ће он предложити да се врате натраг, или да буду конфинирани у неки град уже Аустрије. Ипак је испунио жељу Гојковићу, да буде конфиниран у Задру. На заузимање Миркова пријатеља дон Франа Ортолани, Маховац је дозволио да Мирко за неко вријеме остане у Трсту ради лијечења. Истина, његово здравље било се много погоршало. Маховац и дон Ортолани сложили су се у томе: да му "живот неће бити дуг". Чим се мало опоравио, почео је смишљати план – како би могао прећи границу. Наишао је на Дубровчанина др Густи Мишетића, чиновника Намјесништва у Трсту, чији је отац био више година дворски љекар на Цетињу, а брат Роко до 1914. год. професор енглеског језика у Наутичкој школи у Котору. Преко повјерљивих Мишетићевих људи Комненовић је, са својом супругом, сретно прешао аустријско-италијанску границу и 3. новембра (1914) стигао у Болоњу. Овај пут није био лак ни једноставан. Био је дуже припреман, од групе смионих и спретних наших тадашњих тршћанских родољуба, који су се били специјализирали за овакве послове. Затвори, мрцварење и узбуђења учинили су своје. Изнурен и оболио, морао је помишљати на дужи боравак и лијечење у Италији. Прво вријеме је боравио у Фиренци, а послије у Риму, гдје је нашао неке пријатеље и познанике из Боке, као и познате политичаре Франа Супила и др-а Анта Трумбића. Пошто се прилично опоравио, планирао је пут за Србију. Са пријатељима др Љубом Милином из Прчања и Светозаром Видаковићем из Херцег-Новога кренуо је за Месину, баш у данима када је Италија објавила рат Аустрији. Ту се укрцао на италијански пароброд на којему је нашао Јоцу Јовановића и Велизара Јанковића, политичаре из Србије, и народног првака из Босне др Милана Сршкића. Путовање по грчким водама је било доста опасно. Извјестан дио пута пратио их је један француски крсташ. Сретно су стигли у Пиреј, а затим у Солун. Из Солуна жељезницом у Ниш. О доласку у Ниш преносимо дословце Комненовићеве ријечи: "Стигли смо. Очима испитивамо срце и душу свакојега који нам се приближује. Расположење је озбиљно, али ведро, без имало разметања. Били смо раздрагани посматрајући колоне аустријских заробљеника: официра и војника. Одмах сам посјетио пок. Пашића и пок. Љубу Јовановића. Пријавио сам се као добровољац, без резерве да послужим Србији".[20] Послије 20 дана, проведених у Нишкој бањи, позвао га је предсједник владе Н. Пашић и повјерио му дужност прикупљања и организовања добровољаца у Русији: Срба, Хрвата, Словенаца и Чеха. Из Ниша, преко Књажевца, дошао је у Прахово, одатле бродом до руске луке Рени и даље у Одесу, одакле је прослиједио за Петроград. Ту се пријавио тадашњем посланику Србије Спалајковићу и чекао да му руски Генералштаб изда исправе за пут и рад. Иако је влада Србије сматрала ову мисију важном и хитном, поменута документа је чекао мјесец дана. Кад их је добио, пошао је за Кијев, гдје је у својству делегата Краљевске српске владе на повјереном раду остао двије и по године. Главни град и сабиралиште добровољаца био је Кијев, а велики логор заробљеника у селу Дарница, код Кијева. Понекад је ту било окупљено до 30.000 заробљеника. Главни Мирков помоћник у сакупљању добровољаца био је проф. Блаж Рукавина, касније и други официри-добровољци који су били оспособљени за ове послове. "Наш рад је" – наводи Комненовић – "био тежак и напоран. Радило се од јутра до мркле ноћи. Одржавао нас је морал и света идеја за коју смо радили. Узвишено је и пријатно било радити за народно ослобођење и уједињење. Аустријанци су држали рекорд по броју заробљеника. Само за вријеме Брусиловљеве офанзиве дотјерало је њих преко 400.000." Све трошкове око сакупљања и допремања југословенских добровољаца сносила је руска влада. До доласка у Русију проф. Масарика, који је у иностранству стајао на челу чехословачког покрета за ослобођење, Чехословаци су се прикључивали нашим добровољачким јединицама. По договору Масарика и руских мјеродавних кругова, била је легализована и чехословачка мисија за сакупљање добровољаца. Иста је показала велике успјехе. По одобрењу руске војне команде, Комненовић је окупљао и Французе из Елзаса и Лорене, заробљене као њемачке војнике. Било их је упућено на француско бојиште 7500 војника. Слично је поступљено и са румуњским заробљеницима. Завршавамо ово поглавље са Мирковим редовима: "Логор "Дарница" представљао је праву слику и прилику Аустро-Угарске монархије. Сви њезини народи, осим Њемаца и Мађара, ступају на очиглед аустријских генерала у редове савезничке војске. У овом логору се најбоље испољавала пропаст Аустрије и апсурд њезиног постојања."[21] ***
Године 1923. као и 1925. био је биран за посланика Боке Которске у Народну скупштину у Београд на листи Љубе Јовановића. Године 1930. постављен је за предсједника херцегновске опћине. То је било у добар час, јер је Херцег-Нови све више привлачио пажњу домаћих и страних туриста. Зато је требало стално и солидно ријешити нека витална комунална питања која су тражила смишљене и смјеле захвате и јача финансијска средства. Са овим се могао ухватити у коштац Мирко Комненовић и успјети да Херцег-Нови за вријеме његовог предсједниковања измијени своју физиономију и сврста се у атрактивне приморске градове. Предсједници опћине нијесу примали плату, већ су им додјељиване тзв. паушалне накнаде. Комненовић је читаву своју награду за 1930. годину, у износу од 12.000 динара, дао за електрификацију града.[22] У мају 1935. године Комненовић је по трећи пут изабран за посланика Боке у Народну скупштину. Као "замјеник" на листи, био је његов пријатељ и сарадник др Милош Дробњаковић. Иза ових избора нову владу је формирао Милан Стојадиновић. Он је створио нову политичку партију "Југословенску радикалну заједницу" у коју су ушли политичари из раније опозиције, Корошец и Спахо. На другој страни збијала је своје редове Удружена опозиција са вођама ранијих политичких странака: Мачеком, А. Прибићевићем, Ацом Станојевићем, Љубом Давидовићем и Јоцом Јовановићем.[23] Кад је Стојадиновић састављао своју владу, у јулу 1935. године, настојао је да придобије за своју политику Аца Станојевића, предсједника Главног одбора Радикалне странке, јер је знао колико је у Србији популаран овај стари народни трибун. Послије међусобних преговора, поменути "Главни одбор" одређује два своја члана да уђу у Стојадиновићеву владу. Избор је пао на Мирка Комненовића и Милоша Бобића. Али, ова комбинација није била дуга вијека, јер су, крајем децембра исте године обојица напустили Стојадиновићеву владу; наравно у споразуму са Главним одбором своје странке, дали су оставке на министарске положаје, јер се нијесу слагали ни са спољном, ни унутрашњом политиком којом је био кренуо овај фатални човјек.[24] Мирко Комненовић, као активни министар за социјалну политику и народно здравље, упућује свом предсједнику владе "огорчено и протестно писмо којим устаје против полицијског терора сопствене Владе, против прогона напредних елемената, против стварања злогласног логора код Вишеграда гдје је Стојадиновић потрпао и тешко злостављао низ еминентних носилаца комунистичког покрета у Југославији".[25] За овим је дошло тзв. "конкордатско питање" које је Стојадиновић врло неспретно водио, изазвао револт у народу и још више наоштрио нападаје "Удружене опозиције" против њега и његове владе. По жељи кнеза Павла, Стојадиновић је 21. јула 1937. изнио "конкордат" пред Народну скупштину на одобрење. Један од говорника против изгласавања "конкордата" био је Мирко Комненовић, који је говорио у име Радикалног клуба народних посланика. Преносимо неке редове из тог говора, који је био смишљен, садржајан и убједљив. Доказујући да је "конкордат" изнешен пред Скупштину у незгодно вријеме, рекао је: "зашто да се не сачека док наш народ сунце не обасја, док се не среде наше жалосне прилике и док у овим клупама не видимо слободном вољом народа окупљене народне представнике цјелокупног народа". О вјерској толеранцији: "Можемо се у Боки Которској поносити, да нема краја у држави гдје римокатолички и православни живаљ сложније живи. У Боки су српско-православни манастири уступали бесплатно земљиште за изградњу римокатоличких цркава, у Боки је римокатолички свештеник, по православном обреду, крстио дјецу у одсутности православног свештеника и обратно." Помиње цркве са два олтара "један према истоку, други према западу" као црква св. Текле у Спичу. Говори о "прекјучерашњим јуришима жандара на литију пред Саборном црквом, бацањем евангелија и ломљењима рипида и крстова, хапшењем српско-православних свештеника и премлаћивањем српских православних архијереја... Ово што се данас догодило пред Саборном црквом, то се није догодило никада и нигдје у бившој Аустрији." Најјачи аргумент против изгласавања "конкордата" био је што "га изгласава Скупштина која није изабрана слободном вољом народа и представници римокатоличког дијела нашег народа недостају у овом дому" (мисли на Мачекову Хрватску сељачку странку). Још много родољубивих, демократских и напредних Комненовићевих мисли из овога говора могли бисмо навести. Задржаћемо се на једној: "Ми савременици не смијемо мјерити својим животом, већ животом народа, који је вјечан и којему треба да припремимо услове за опстанак и развитак за велику будућност."[26] Самовољан и неспретан поступак приликом изгласавања конкордата, а још више неријешено "хрватско питање" осјетно су пољуљали позиције Стојадиновићеве владе. Сматрао је да их новим изборима може појачати, јер је рачунао на своју снагу и популарност. Избори за Народну скупштину, одржани у децембру 1938. – и поред тога што му је октроисани изборни закон давао велика преимућства – донијели су му пораз. Стојадиновић је добио 1.643.783 гласа, а Мачек – Удружена опозиција 1.364.500 гласова.[27] Кандидат опозиционе изборне листе за срез Бококоторски био је Мирко Комненовић, а његов замјеник Никола Ђурковић, првоборац и народни херој. И поред јаког терора добили су већину, али обмањивачка изборна рачуница није му додијелила посланички мандат. Као што је познато, изборни неуспјех Стојадиновића убрзо је допринио његовом паду. У ово вријеме Мирко биљежи још један витешки подвиг, посљедњи у животу. Када је у Европи доминирао Хитлеров бијес против Чехословачке, југословенско јавно мњење је било узбуђено, поготово када се знало да то југословенској влади није било поћудно. Рачунало се да ће Чехословаци дати Хитлеру отпор, па је било – код нас – планирано окупљање добровољаца за Чехословачку. Мирко Комненовић и Руди Ђунио[28] упутили су писма предсједнику Чехословачке Едварду Бенешу и ставили се на располагање, његовој влади, као добровољци. Разлози због којих је Комненовић изашао из Стојадиновићеве владе пребрзо су постали стварност. Пад Чехословачке, Пољске, инвазија у Француској и околним земљама, све је то тешко утицало на – и иначе њежно – његово здравље. Постепено се гасио његов живот. Умро је 28. III у предвечерје Хитлеровог и Мусолинијевог напада на Југославију. Његов спровод (29. III) био је посљедња предратна, опћебокељска манифестација, жалосна и достојанствена – свјесна да губи свог заслужног првака, а и најава великих ратних искушења која су се приближавала. У величанственој погребној поворци, поред Бокеља, налазиле су се делегације из Београда и Цетиња, пријатељи и знанци из разних крајева Југославије, одред војске и Сокола. Покопан је у гробницу својих предака код парохијске цркве на Топлој. М. Комненовић је био одликован: Орденом Бијелог орла с мачевима, Светог Саве II и III степена, Југословенском круном IV ст. (југословенски), Орденом св. Владимира IV ст., св. Станислава V ст. и св. Ане II ст. (руски), Легијом части (француски), Официрским револуционарним крстом (Чехословачка).[29] *** Мирко Комненовић је своју кућу, наслијеђену од предака, тестаментом завјештао народу, као задужбину са хуманим и просвјетно-културним циљевима. Као што је познато у њој је – од почетка свог постојања – привремено смјештен Завичајни музеј. Све већим развојем града Херцег-Новога, упоредо је расла и потреба да се за музејске, галеријске, архивске и библиотечке установе створе погодни и стални смјештаји. Обзиром на потрес из 1979. године, то питање дошло је – и нешто раније – на дневни ред. "Одбор за прославу 600-годишњице оснивања Херцег-Новога" преузео је реализовање овог пројекта. Знамо да није лак ни једноставан. Али, може се рећи да је успјешан и сретан почетак обнова "Архива Херцег-Новога". Вјерујемо да ће, у поменутом плану, задужбина Мирка Комненовића коначно наћи жељено и одговарајуће мјесто; настојећи, да својом намјеном овјековјечи успомену свог заслужног завјештача. Било би спојиво и корисно да Спомен-дом Мирка Комненовића буде уједно и репрезентативни дом града Херцег-Новога. За ову намјену говори старински стил ове куће и њен доминантан положај; како Накићеновић написа: "земљиште и чардак на Топлој који се и данас зове "Чардак Комненовића".[30] НапоменеТо су: Годишњак Поморског музеја, Котор од 1952; Бока, Херцег-Нови од 1969; Зборник Секције Друштва историчара, Котор, од 1970; Зборник Више поморске школе, Котор, од 1974. 2 Поп Сава Накићеновић, Бока, антропогеографска студија, издање Српске краљевске академије, Београд 1913. Фототипско издање, Херцег-Нови 1982., стр. 444. 3 Томо К. Поповић, Херцег-Нови (1382-1797) изд. 1924., стр. 141. У овој депутацији поред Комненовића били су: Илија Цвијетовић, Никола Злоковић и Драгутин Магазиновић. 4 Поповић, исто, стр. 151-153. 5 Јованов син је Марко, а Марков син је Мирко. 6 Петар Шеровић, Подаци о поморству Херцегновске општине, Годишњаци Поморског музеја у Котору, бр. II, 1953., стр.49. и бр. III, 1955., стр. 109. 7 Максим Злоковић, Херцегновски дани Сима Матавуља, Бока 10/1978., стр. 24. 8 "Бокељска зора", политичко-привредни седмични лист, Херцег-Нови, бр. 1. – 30. априла 1935. 9 И. Зл., "Кап. Марко Ђурковић", Годишњак Поморског музеја, Котор, XXVII-XXVIII/1979-80, стр. 119-120. 10 Максим Злоковић, Томо Крстов Поповић – књижевник и историчар, Бока, Х.-Нови, 8/1976., стр. 273-74. 11 Податке за странице о задругарству црпили смо из полумјесечника "Српска Зора", листа за просвјету и привреду. 12 Бока Которска – културно-историјски вођ, Цетиње 1951, стр. 52. 13 Календар "Бока" излазио је у Котору од 1909. до 1914. год. под уредништвом Дионисија Миковића. 14 М. Вукелић-Десански "Ботанички врт на Јадрану" – "Бокељска зора", Херцег-Нови, 26. IV 1935, стр. 2-3. 15 Бока – Котор, 26. VI 1909. 16 Српска и хрватска соколска друштва развијала су се по јединственим програмима и њихов рад је био узајаман. 17 Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, СКЗ Београд, 1939, стр. 54-83. 18 За ово што се односи на Први свјетски рат користимо углавном "Биљешке Мирка Комненовића" откуцане на писаћој машини. Ставио ми их је на расположење Мирков шурак Владимир Мариновић, који ми је помагао и неким осталим подацима. 19 Посјетилац, иако је носио звање доктора правних наука, постидио се и замукао – Комненовић, Биљешке, стр. 5. 20 Комненовић: Биљешке, стр. 10. 21 Уз Комненовићеве "Биљешке" користили смо дјело: Др Никола Поповић, "Југословенски добровољци у Русији 1914 – 1918", Београд, 1977. Ово дјело садржи 423 стране и велики број фотографија. Издање "Удружења добровољаца 1912 – 1918". Поднаслов је "Зборник докумената" са тумачењима. Писац је користио документа из: Војноисторијског института, Дипломатског архива Секретаријата иностраних послова – Београд, Југославенске академије знаности и умјетности – Загреб и Централног војноисторијског архива – Москва. 22 Марија Црнић-Пејовић, Организација и рад Општинске управе Херцег-Новога (1870 – 1940), Бока, Херцег-Нови 12/1980, стр. 44, 68, 69; Бокељска зора, стр. 3. 23 И. Божић, С. Ћирковић, М. Екмечић и В. Дедијер, Историја Југославије, Београд, стр. 440. 24 Све теже прилике, које су се послије овога низале, биле су узрок да се није сазнало: што је Стојадиновић био обећао А. Станојевићу. Али, једно би могло бити сигурно да га је Стојадиновић хтио изиграти. Јер то су била времена кад неким политичарима није било тешко одрећи се својих начела за министарски положај. Но, овдје се грдно преварио. Комненовићу и Бобићу пљескало је све што је било родољубиво и напредно у Југославији. То је био његов први неуспјех, убрзо су наступили и тежи. 25 Из говора М. Бакочевића, одржаног на спроводу пок. Олге Комненовић – супруге пок. Мирка – која је умрла у Херцег-Новоме 1971. године. Из поменутог говора преносимо: "Читав тај Мирков пут, пут је истовремено и Олгин. И она је била малтретирана од аустријских власти, и она је заједно са Мирком у свим његовим покретима судјеловала, дијелила судбину, а када су били раздвојени – њега је упорно и вјерно чекала. И она је заједно с њим из Трста побјегла у Италију, па у Русију, из које се такођер враћа заједно са својим мужем." 26 Говор Мирка М. Комненовића, народног посланика, бив. министра, предсједника Југословенског радикалног клуба народних посланика, члана Главног одбора б. Народне радикалне странке – одржан у Пленуму Народне скупштине дана 21. јула 1937. приликом дебате о конкордату закљученом између Св. Столице и Краљевине Југославије. Изд. Сремски Карловци, 1937, стр. 8 до 30. 27 Историја Југославије, стр. 441. 28 Р. Ђ. Прчањ (1884-1959). Студирао у Прагу. Један од вођа револуционарне студентске омладине. Касније члан чешке "Мафије", затим публициста и друштвено-политички радник. Заслужан за развитак поморства и туризма. 29 Бокељска зора, стр. 3. 30 Поред већ поменутих Вл. Мариновића и Ст. Иванчевића помогли су ми при овом раду: Централна библиотека "Ђ. Црнојевић" – преко Библиотеке Пом. музеја-Котор – позајмљеним књигама; др Љубомир Дурковић, Марија-Црнић-Пејовић, Брана Доклестић, прото Данило Марић и Јоко Паландачић, подацима и напоменама. Нека овим приме моју захвалност – И. Зл. //
Пројекат Растко - Бока / Историја // © 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје. |
Игњатије
Злоковић
Пошто
је био изузетна личност, чији је плодни радни вијек трајао преко
пет деценија, повезан судбоносним историјским збивањима, налазимо
за корисно да овај рад, поред увода – Комненовићеву дјелатност подијелимо
на раздобља: Од завршетка студија до I свјетског рата; Први свјетски
рат; Од завршетка I свјетског рата до смрти.
У
јануару 1919. године Комненовић се повратио у домовину. Био је примљен
у Београду од тадашњег регента Александра, којом приликом је био
одликован "Орденом Белог орла IV ст. са мачевима". Концем јануара
повратио се у свој родни крај. Народ из цијеле Боке приредио му
је у Херцег-Новоме величанствен дочек.