Проф. др Јелисавета Суботић

Правилник друштва
«Српске читаонице»
у Херцег-Новом из 1894. године

Извор: «Бока – зборник радова из науке, културе и умјетности», бр. 13-14, Херцег-Нови 1982., стр. 421-430.

Градска интелигенција Новске крајине, настала сеобом владике Саватија Љубибратића из манастира Тврдоша посљедње деценије XVII вијека, већ половином XVIII вијека, истиче свој захтјев за отварање школа. Она се путем својих црквено-општинских организација – установа у којима се стицало све најбогатије, најродољубивије и најученије – борила за своја права и остварење својих економско-политичких и просвјетно-културних захтјева. (1) Бројна братства Комунитади топаљске (2) давала су угледне поморце и Млецима и Аустрији. Пловили су они и под руским, француским и грчким заставама. Своја материјална добра и новац изван завичаја имали су у Трсту, Цариграду, Италији, Русији и Румунији. Симо Матавуљ пише да је у његово вријеме у Херцегновској крајини било шездесет и пет братстава «у којима од вајкада бјеше по један капетан поморски» (Бока и Бокељи, Нови Сад, Матица српска, 1893).

Због оскудице школа за вријеме млетачке управе «морали су старјешине православне вјере слати синове у аустријску државу да се уче читању, писању, српскоме језику, наукама humaniora, реторици и складноме понашању у друштву...» (3)

Шест главара Комунитади топаљске, које је народ бирао између себе, сваке године «све своје службене послове писаху српски.» (4)

I

Градска интелигенција Херцег-Новог настављала је и у XIX вијеку школовање утрвеним путевима свог народног поријекла: у богословијама тада аустријске Далмације и Угарске или у својој поморској школи у Херцег-Новом. Симо Матавуљ пише у својим мемоарским записима између осталог: «... Влада се дуго противила жељи Новљана, па најпослије, чини ми се око 1862. г. највише по настојању Стјепана Љубише, учини им по вољи. Први управник нове, једине српске средње школе на приморју био је Мато Мрша, дотле професор наутике у Задру... Крстише је свечано и израдише да јој и влада призна сва крштена имена: Завод Србина, поморска школа, задужбина Бошковића-Ђуровића-Лакетића...» (5) Када се, дакле, послије шездесетих година у Монархији јавио слободнији уставни живот, Новљани су основали и прву средњу школу на приморју са наставним матерњим језиком. У својим мемоарским биљешкама Матавуљ ће даље забиљежити о српском језику: «...У Новом почех читати Свето писмо у пријеводу Даничићеву и Вукову, и тек тада разумјех да се прави књижевни наш језик, као такав нигдје не говори, него да је састављен од онога што је најбоље у свијема крајевима, од ријечи које су опћенитије и које су ближе староме језику. Тада набавих граматичке списе Даничићеве, Новаковићеве и Бошковићеве, те с великом помњом почех испочетка, као што је требало, да је среће било, да су ме други у дјетињству упутили! Много ми је ваљало што сам познавао црквени језик и што сам запамтио силесију црквених пјесама...» (6) Поред италијанске језичке и опште културе као и стручне поморске терминологије, Матавуљ је примјењивао и вуковско-даничићевски језички израз у новској поморској школи већ осамдесетих година прошлога вијека (боравио је као учитељ италијанског језика у школи од 1874-1881). То је вријеме када су ђачке подружнице Уједињене омладине српске (1866-1872) дјеловале и у приморју и имали своје повјеренике и на подручју јужне Далмације: у Дубровнику проф. Луко Зоре и конте Јозо Бона, у Херцег-Новом Јефто Гојковић, у Рисну Митар Бјеладиновић, у Котору Шпиро Огњеновић и Нико Стефановић, у Будви Илија Рачета, градоначелник. (7) Послије распада Уједињене омладине српске као национално-политичке странке, и даље су остали национални и просвјетно-културни задаци на пољу његовања и изграђивања књижевности и језика. Читаонице, као институције најширег друштвеног карактера, и даље имају у своме програму културно-националне циљеве.

Године 1862. у тадашњој Општини Доброта, крај данашњег Котора, основана је Славјанска читаоница чији је први предсједник био капетан Видо Каменаровић. За почасне предсједнике предложио је младог сусједног суверена књаза Николу Првога и бискупа Штросмајера. У поздравном говору између осталог је казао: «... Оснивамо ову читаоницу прије свега ради нашега језика, овај вез братске љубави правог напретка, овај стуб будућности, јер без темеља кућа се не гради, а темељ народности је наш језик и темељ науке материнско васпитање. Састајмо се у овој читаоници, нека се умови изоштравају и разна мишљења изађу на једно хладнокрвно бојиште тада ће се наша отаџбина подићи међу својим сестрама и испољити врлине синова својих...» А кад је пукла невесињска пушка, шаље Читаоница књазу Николи депешу: «Доброћани сусједи, заслуженој Црној Гори, усхићеним срцем вапе у добар час Кнеже засјао мач у твојој витешкој десници. Нека се већ скрше ланци сужне наше браће и понови силна српска слава.» (8)

Године 1869. Читаоница у Иригу, једна од најстаријих српских читаоница у Војводини, изабрала је за своје почасне чланове Стефана Митрова Љубишу и Божидара Петрановића, као народне борце са приморја, Боке Которске и Далмације. (9) У Књажевини Црној Гори, крајем XIX вијека, оснивају се на Цетињу књижевно-научна друштва као установе национално-просвјетитељског карактера: Друштво «Горски вијенац» (1894) и Читаоница цетињска. Издавали су књижевни лист «Лучу» (1895-1900) и «Књижевни лист» (1901-1902). (10)

II

Правилник Друштва «Српске читаонице» у Херцег-Новоме представља докуменат о образованости оних снага херцегновског приморја које су на основу трговачког капитала и поморства биле утемељивачи Друштва «Српска читаоница». Те снаге су генерацијама уназад предано стицале и чувале подједнако материјална и завичајно-духовна добра, посебно свој матерњи језик и своје писмо. Чврсто организоване у развијеној градској комуни, својим сопственим опредјељењима и иницијативама, водиле су и економску, и просвјетну, и језичку политику. Правилник Друштва «Српске читаонице» несумњив је доказ урбане развијености и образовних усмјерења потхрањиваних народним изворима. У оквиру својих јавних овлашћења, са статусом правног лица, херцегновска Српска читаоница служила се савременом књижевнојезичком нормом, већ посљедњих деценија XIX вијека. Поменути докуменат допринос је општој српскохрватској језичкокњижевној и културној историји.

Доносимо у потпуности и ад литерам све одредбе Правилника Друштва «Српске читаонице», као и на крају његову, латиницом одштампану, законску регистрацију.

ПРАВИЛНИК
СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ
у Херцег-Новоме.

§ 1.

Друштву је име: «Српска Читаоница», сједиште му је у Херцег-Новоме.

§ 2.

Знакови друштва јесу:

а) Аустријски трговачки барјак и црвено-плаво бијела српска народна застава;

б) Натпис на табли: «Српска Читаоница», која мора висити на стану друштва с двора.

§ 3.

Поглавита је цијељ овоме друштву, да се читањем књига и новина, и пријатељским састанцима поучава и обавјештава о књижевном и знанственом напретку, и дневним догађајима политичким.

§ 4.

Срества, којима друштво ту цијељ постизава, састоје се из добровољнијех прилога, из прилога чланова утемељача, које чланови друштва намјењују, и из чланарине.

§ 5.

Званични језик «Српске Читаонице» у Херцег-Новоме је српски са ћирилским словима.

§ 6.

Чланови «Српске Читаонице» у Херцег-Новоме дијеле се на:

а) Почасне, који су стекли особите заслуге за Читаоницу, што су је морално или материјално помагали, или се иначе одликовали у правцима, које ова Читаоница према својој задаћи жели унаприједити. Почасне чланове бира скупштина на приједлог Управитељства тајнијем гласањем без дебате;

б) Утемељаче, који у корист друштвеног иметка уплате на један пут форината 10, а осим тога плаћају обичну мјесечну чланарину од форинта 1 у граду, а 50 новчића из ван града. Ови се обвезују, да ће бити чланови Читаонице двије године;

в) Уживатеље, који плаћају мјесечну чланарину од форинта 1 односно 50 новчића. Ови се обвезују, да ће бити чланови Читаонице једну годину.

§ 7.

Сваки члан има право: долазити у Читаоницу, читати у њој новине и књиге, и учествовати код свијех забава и предавања. Сви чланови имају право предложити које новине да се држе и уживају право притужбе.

Почасни чланови имају у скупштини само савјетујући глас. Изабрани у Управитељство морају бити 3 члана од утемељача и 2 од уживатеља; а предсједник мора да буде утемељач.

Утемељачи, као и уживатељи, имају право, да бирају Управитељство, и имају право интерпелације.

§ 8.

Сви, без разлике, чланови обвезују се: држати се тачно правила и покоравати се свим закључцима скупштине и Управитељства. Најпаче се обвезују плаћати чланарину онако, како то Управитељство одреди, и држати се кућног реда.

§ 9.

Чланство се губи:

а) Смрћу;

б) Иступом;

в) Искључењем.

Смрћу престаје чланство и све недоспјеле обвезе према друштву. Ко послије изминућа рока, за који се обвезао бити чланом, из Читаонице иступити жели, ваља да ту своју намјеру пријави Управитељству барем 4 неђеље прије него му истиче рок, јер ће се иначе послије тога сматрати, да се је обвезао бити чланом још за једну годину.

§ 10.

Чланове чиновнике, који буду из Херцег-Новог премјештени, мора Управитељство одмах разријешити, ако свој иступ пријаве барем 3 дана прије свог одласка, и све своје н е д о с п ј е л е обвезе друштву намире.

§ 11.

Члан Читаонице може бити искључен због почињена каква год злочина, а и због преступака и прекршаја из користољубља, затим због таквог чина, којим му се руши чист карактер. Онда, ако против Читаонице или њезинијех циљева ради с намјером, да Читаоницу сруши, или јој постизање задаће осујети; даље због грубе непристојности у просторијама Читаонице, или ако на супрот трократној опомени не плати свој дуг, који је дотле д о с п и о. Приједлог за искључење неког члана узеће Управитељство у претрес, ако га је поднио један од Управитељства или 6 друштвених чланова; о њему ваља да се тужени изрази у року од 8 дана, а ријешава га Управитељство у сједници од најмање 3 члана и предсједника.

Закључак биће ваљан, ако је створен са половину гласова. Против тог закључка може се тужени у року од 14 дана призвати на главну скупштину. Од часа, када је неко сазнао да је предложен на искључење, па до коначног ријешења, не смије похађати Читаоницу. С часом правомоћности искључења д о с п ј е в а сва чланарина до конца рока, докле се је дотични обвезао остати чланом, а моћи ће се одмах тужити суду без опомене.

§ 12.

Спорна питања и размирице, потичуће из друштвених одношаја, рјешава у првој инстанцији Управитељство, а коначно главна скупштина.

§ 13.

Дугови се ућерују судским путем, ако се послије трократне опомене не плате.

§ 14.

Друштвено управитељство састоји се: из предсједника и 4 одборника, које је главна скупштина тајним гласањем изабрала за једну (1) годину дана. Управитељство држи своје сједнице свако 3 мјесеца дана, а ако 2 (два) одборника желе, мора предсједник и мимо тога сазвати сједницу. Закључак Управитељства биће ваљан, ако је створен у сједници од најмање 3 ч л а н а У п р а в и т е љ с т в а; а кад се ради о примању или искључењу чланова, најмање од три члана Управитељства и предсједника.

§ 15.

1) Управитељство бира из своје средине: подпредсједника, тајника, благајника и књижничара;

2) Рјешава текуће послове, пази на тачно плаћање чланарине, приноса и дугова, опомиње дужнике, одлучује о издацима и о томе, како ће се друштвени иметак корисно употријебити;

3) Рјешава приједлоге и жеље појединих чланова о набављању новина и намјештаја;

4) Рјешава о примању, искључењу и иступу чланова и рјешава спорна питања и размирице потичуће из друштвених одношаја;

5) Приправља друштвени прорачун за дојдућу годину; прегледа и све приједлоге предсједникове за скупштину;

6) Бира, мјесто иступивших чланова Управитељства, замјенике до скупштине.

§ 16.

Управитељство сазива главне скупштине и њима пресједава друштвени пресједник.

Записник потписује пресједник и тајник, а овјерава га један присутни члан у дојдућој сједници.

§ 17.

Друштвеног пресједника бира главна скупштина тајним гласањем. Он је за своје чине само њој одговоран, а у погледу вршења закључака Управитељства – Управитељству. Он сазива сједнице Управитељства.

§ 18.

Ако је пресједник спријечен, заступа га у свим правима и дужностима подпресједник.

§ 19.

Друштво јавно преставља пресједник, а кад је овај спријечен, – подпресједник с тајником.

§ 20.

Благајник води друштвене рачуне и потребите књиге, из којих се може виђети стање иметка. Он држи касу и уложне књижице. Дужан је исплатити све своте, које дозволи пресједник и 2 члана Управитељства.

§ 21.

Главна скупштина држи се у мјесецу Јануару сваке године, а иначе, ако је затражи барем 15 чланова, те пресједнику писмено пријаве сврху састанка. Главна скупштина моћи ће рјешавати послове, ако је присутно барем 15 чланова осим Управитељства; ако их пак на први позив не дође толико, сазваће се друга скупштина, која ће моћи рјешавати, и ако је само 10 чланова дошло осим Управитељства. Дневни ред не смије се мијењати.

§ 22.

Право гласа на главној скупштини имају сви они, који и на обичној скупштини (§ 7.) – Закључке ствара главна скупштина обично усмено и јавним гласањем, а за ваљаност закључака довољна је већина гласова (осим § 23. тачка 4. и § 24.). Ако су гласови једнаци, одлучује пресједник. Тајно се гласа само при избору Управитељства, почасних чланова, и о призиву на искључење.

§ 23.

Дјелокруг главне скупштине:

1) Бира друштвеног пресједника и друштвено Управитељство за годину дана;

2) Расправља о дневном реду и свим приједлозима чланова и Управитељства;

3) Одобрава прорачун за дојдућу годину и потврђује закључне рачуне;

4) Мијења правила, ако је то предложено од којег члана и ако је такав приједлог подупрт од најмање још 5 чланова. Закључак у том погледу вриједи, ако пристане на промјену барем двије трећине присутних чланова;

5) Рјешава призиве о искључењу; а Управитељство бира почасне чланове тајним гласањем без пријетходне дебате.

§ 24.

«Српска Читаоница» у Херцег-Новоме може се распустити, ако то закључи главна скупштина. На таковој скупштини морају да буду присутне двије трећине чланова а да девет десетина (9/10) од тијех гласова буду за распуштање. Приједлог за распуштање мора се у дневном реду дотичне главне скупштине нарочито навести, а не смије се ставити под натписом «евентуалија».

§ 25.

Ако се «Српска Читаоница» у Херцег-Новоме распусти својевољно или по наредби Власти, Управитељство предаће њен иметак члановима Утемељачима на сахрану, па ако се у року од једне (1) године, послије распуста, не би основала по ново «Српска Читаоница» у Херцег-Новоме, припашће њен иметак поменутим утемељачима, изузевши библиотеку, којом ће располагати главна скупштина.

Broj 33.428/5V.

Da društvo »Srpska čitaonica« u Herceg-Novome postoji po ovim pravilima svjedoči se u smislu § 9. zakona 15. studenoga 1867. D.Z.L. broj 134.

Zadar dne 31. prosinca 1894.

Za c. k. Namjestnika

P a v i c h

НАПОМЕНЕ

1) Томо К. Поповић, Херцег-Нови. Историјске биљешке. Књига прва 1382-1797. Херцег-Нови, 1924. Издање «Орјена», Друштва за пољепшавање и унапређивање Херцег-Новога и околине му, 132, 135-138.

2) Посебним дукалом установљена је слободна Топаљска општина (14. јула 1718. до пропасти Млетачке Републике 16. августа 1797). «Комунитад од Топле» су сачињавала села: Топла, Мојдеж, Мокрине и Зелено Брдо, Ратишевина, Требесин и Св. Стефан (Сушћепан), Поди са Долима и Брајковином, Камено, Миочевић и Ђеновић, Кумбор и Подгора, Жлијеби, Сасовић и Казимир, Кути са Пресјеком, Лаством, Рујевом и Богљеновићима, Баошић, Бијела, Крушевице и Јошица. (Др Владимир Ћоровић), Топаљска општина код Херцег-Новог у првој половини XVIII века. Гласник Географског друштва за 1929, св. XV, 1-11.

3) Томо К. Поповић, нав. дјело, 132-133.

4) Томо К. Поповић, нав. дјело 139, в. тамо наведену литературу. Уп. и биљешку о постављању «барјактара од стендарда» (главна војничка застава под којом се скупљала народна војска у ратно доба). Биљешка гласи ад литерам:

Будући пасао (од итал. passare, проћи, Ј. С.) с овога свиета на други Јово Вучинов кои је био бариактар од стендарда од све комунитади од Топле, одлучи ова банкада з договором свие старешина учинити другога бариактара од истога стендарда, кога нарекосмо и учинисмо... Саву Шарабаћу Жеравицу сина Антонова Жеравицу, а небуда (од итал. il nipote, братучед, Ј. С.) покоинога капетана Саве и Ивана Шарабаће Жеравица кои је био најпрви бариактар од ове краине и носио га јуначки... у ратно доба, како сиедоче многи пуплици атестати (итал. pubblici attestati, јавна свједочанства, Ј. С.) а навлаштито атестат покоинога кавалиера конте Ивана Буровића и подписуемо се за утрђене и поставламо печат

Nicolò Goracucchi capitanio della Comta («општински предсједник»)

Јово Милановић канцръ од ком. («општински биљежник»)

(Петар Шеровић, Из архиве старе Топаљске општине код Херцег-Новог. Гласник Етнографског музеја у Београду, Београд 1933, књ. VIII, 30).

5) Симо Матавуљ, Биљешке једног писца. Нови Сад – Београд (Матица српска – Српска књижевна задруга), Српска књижевност у сто књига, књ. 53, 67.

6) Симо Матавуљ, нав. дјело, 88.

7) Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871). Београд, 1906, 123.

8) Уп. Говор Мирка М. Комненовића. Сремски Карловци (Патријаршијска штампарија), 1937, 21.

9) Др Коста Милутиновић, О политичком лику Лазара Томановића. Историјски записи, Титоград, XXIX (XLIX/1976, св. 3-4, 496-497.

10) Д. Д. Вуксан, Преглед штампе у Црној Гори 1834-1934. О стогодишњици свога постанка издала Бановинска штампарија «Обод», Цетиње, 1934, 105-110 и 111-112. Србско читалиште основано је још 1846. г. у Београду «поради читања новина и књига и поради међусобног саобраштенија». Имало је предсједника, благајника и библиотекара. Примало је сву србијанску и војвођанску штампу и главне аустријске, њемачке, француске и енглеске новине и часописе. Године 1847. покренуло је свој орган Новине Читалишта београдског. Његови чланци били су из редова тадашње интелигенције и богатијих трговаца. Сличне установе основане су и у Смедереву, Крагујевцу, Шапцу и другим мјестима Србије (Мала енциклопедије Просвете, књ. II, Београд, 1953, 1009).