Последња воља Мирка Комненовића

Не знајући за час смрти изјављујем данас пред потписаним сведоцима, које сам замолио да ми буду опоручни сведоци, при потпуној свести, промишљено и озбиљно а без икаквог насиља или наговора, овако своју ПОСЛЕДЊУ ВОЉУ:

I

Опћим насљедником постављам своју жену Олгу рођ. Мариновић, а у случају да не би надживила, своје сестричне Ђурђину, Смиљку и Јелену Ломбардић пок. Уроша дотично оне од ових које ме надживе и то на једнаке делове.

II

Своју кућу на «КРШУ» у Топлој заједно с околним чест. зем. 616 и 617/1 те од чест. зем. 615/2 један комад овако омеђен:

фото: Драган Пјешивац

«Од запада пут означен са чест. зем. 1316 у дуљини од 35.30 м. почам од југозападног угла камено-гвоздене ограде у правцу севера. Од севера од ове тачке т.ј. гдје завршава дуљина од 35.30 м. у правцу према истоку за 25.80 м. Од истока од ове тачке т.ј. гдје завршава ширина од 25.80 м. у правцу према југу, уз постојећу међу од сухозида, све до дуљине за 50.20 м., код ове тачке закреће према истоку, уз сада постојећу жичану и ловоричну ограду, у дуљини од 15 м. и усправ све до границе суседне честице, својине Државног Ерара. Од југ. куће и чест. зем. 617/1 остављам, као испоруку, за установљење задужбине под мојим и жениним ми именом и презименом. Управа ове задужбине ће бити образована од претсједника градског поглаварства или како се ово иначе буде звало у Херцегновоме, претсједника српско-православне опћине у Херцегновоме и старешине «С о к о л а» у Херцегновоме, те док их буде у животу, од по једног било мушког било женског члана породице КОМНЕНОВИЋ и МАРИНОВИЋ т.ј. од моје и женине породице и редовито најстаријег. Прва овако образована управа нека одреди циљ задужбине и састави закладно писмо. Моја би пак жеља била да та задужбина буде, по могућности, ГРАДСКИ МУЗЕЈ, у коме би се чувале све ствари од старинске вредности остављене било од мојих наследника било од кога трећег. Од прихода од тога музеја нека управа даје припомоћи херцегновској сирочади без разлике вјере.

Врху ове испоруке т.ј. моје стојне куће заједно с реченим околним земљиштем на «КРШУ» нека имају доживотно плодоуживање моја речена жена Олга за пола, а поменуте ми пре сестричне за пола дотично оне од њих које ме надживе. По смрти моје жене нека плодоуживање врху све те испоруке припадне тим мојим сестричнама дотично оним које буду живе тада.

За случај да би те плодоуживатељице пале у беду моћи ће, разуме се, уз приволу задужбинске управе, оптеретити читаву испоруку или отуђити један део околног земљишта око куће али само за толико колико буде потребно за ублажење беде.

Ако би задужбинска управа закратила без темељитог разлога да даде уопће приволу или за читав тражени део, плодоуживатељице ће се моћи да за исту обрате херцегновском среском суду који ће по том у првом и последњем степену донети коначну одлуку.

По смрти последње од именованих пре плодоуживатељица закладна ће управа преузети коначно речену кућу и земљиште на управљање а по том и на искоришћавање у закладне цељи. Управа пак неће ни у ком случају моћи да отуђи, прегради или догради испоручену кућу са земљиштем, већ ће једино највећом мером настојати да је одржава у добром стању овакову какова је сада а да не изгуби свој старински облик и изглед те данашњу архитектонску вредност.

На згодном месту те куће нека управа постави мермерну плочу с натписом ћирилским словима:

«МИРКО И ОЛГА КОМНЕНОВИЋ – НАРОДУ»

У колико се моја жена и речене моје сестричне, за време њихова плодоуживања, не би саме удесиле, која ће страна т.ј. моја жена дотично моје сестричне, у којем делу куће да станује, тада нека моје сестричне нађу стан себи изван куће а моја жена нека им плаћа станарину.

Стан пак у том случају не сме да буде такав, да му станарина буде већа него ли би била половица приближног прихода од саме ове куће.

У колико пак једна или друга страна не би хтела уопће да станује у реченој кући а опет се не би могле мирним путем да удесе, колико једна страна да плаћа другој у име вредности плодоуживања, нека се тада обрате или једна или обе заједно херцегновском среском суду за решење у том погледу неспорним путем и то у првом и последњем степену.

Олга Комненовић

За случај да то не би хтела моја жена Олга, не захтевам од ње али је молим, да она за свој део плодоуживања не би ништа затражила од речених мојих сестрична. Ово за то, што оне и онако нијесу најбоље осигуране и обезбеђене, док ће она уживати пристојну пензију по мојој смрти.

Препоручујем мојим сестричнама када оне саме буду плодоуживатељице, да никада не закрате у реченој испорученој кући ми гостопримство мојим зетовима Дру. Душану и Владимиру Мариновићу пок. Сима.

Ово све вреди за случај, да по мојој смрти а на околном земљишту нађе и која нова зграда т.ј. да и ова припадне заклади а и на овој да буду како речено плодоуживатељице моја жена и моје сестричне.

III

Остале делове чест. зем. 615/2 т.ј. осим онога што сам навео и описао под II ове моје опоруке, као чест. зем. 618/З.У. 198 П.П. Топла, остављам у власност мојој жени Олги, за једну трећину (1/3), а остале двије трећине (2/3) мојим сестричнама, Ђорђини, Смиљки и Елени.

IV

Осигуран сам за случај смрти код «Assicurazioni Generali« Дирекција у Загребу.

Од осигуране своте, пошто се мора да одбије већ придигнутих 50000.- динара, нека моја опћа наследница даде мојим реченим сестричнама Динара 20.000.- на једнаке им делове, а сестрићу ми Витомиру Дин. 10.000.- Ако ме овај случајно не надживи, онда нека тај новац буде уложен сигурно на камату у корист његовог сина Уроша. Овоме ће се тај издати, када постане пунољетан. За случај пак да би умро пре пунољетства, онда нека се тај новац изда реченим мојим сестричнама дотично оним од њих које буду живе а на једнаке делове.

V

Своје потраживање, о којем постоје докази код «Херцегновске банке д. д.» у Херцегновоме, према Јоакиму Куњашићу, остављам, као испоруку, за 3/5 својој жени Олги, а за 2/5 реченим својим сестричнама дотично оним које ме надживе и сестрићу Витомиру на једнаке делове. За случај да ме овај не надживи онда његов део нека иде у корист сина му Уроша, али једнако како сам већ одредио под III./ на део осигурнине.

VI

Препоручам својој жени Олги и молим је, да она до своје смрти што јој буде могуће више води надзор и мисли за речене моје сестричне. Тако исто препоручам својим сестричнама да пазе своју тетку т.ј. моју жену Олгу.

VII

Свој златни сат као и евентуално друге своје сатове те писаћи прибор, остављам у име успомене свом сестрићу Витомиру Ломбардићу пок. Уроша. Овога пак овом својом последњом вољом нисам обдарио као и сестре му, колико с тога, што је он иначе обскрбљен и обезбеђен толико и за то, што сам га ја иначе, према својим силама и помагао. У осталом и за то, што сам уверен, да га сестре, када би он био у невољи, не би напустиле.

VIII

Српски барјак који се налази у реченој мојој стојној кући, нека свакако у њој и остане на вечита времена и то као и сада на видном месту.

IX

Читав намештај, ово истичем, у кући ми није моја својина, већ жене ми Олге рођ. Мариновић.

X

Овом мојом последњом вољом, разуме се, поништене су све досадашње а по том и она «У Београду 22. јуна 1937. г.».

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.