Милан Вуксановић-Пуовић

Истина о Србима-католицима из Боке

Фељтон, «Глас Црногорца», Подгорица, 4 – 11. октобар 2001.*

«Једна је народна њива», говорили су и писали
Срби православни и католици из Боке,
Дубровника и земаља под туђинском влашћу

Напомена
* У «Гласу Црногорца» су неки дјелови текста скраћени. Наслов и поднаслови су редакцијски. Овдје дајемо интегралну верзију. (прим. управе Пројекта «Растко-Бока»).

1. Каменаровићи

Племићки грб породице Красојевић-Каменаровић

Паво, Божа Видова Каменаровић-Красојевић (1821-1908) је потомак фојничких Красојевића, српских племића династије Котроманића, о чему свједочи и племићки грб Красојевић-Каменаровић

Одлучити се данас, те објавити дио историјских истина о Србима католицима из Боке, или којег другог поширег штокавског простора: Дубровника, Далмације, Босне, Крајине или Славоније, значи прихватити опасност да вам те историјске артефакте искомадају фашистоидни националисти и фалсификатори, потирачи историје и трајања. Због увријеженог и већ «озакоњеног» стрмоглава историје двадесетог вијека, говорићемо изворним документима, полемикама, пером и ријечју признатих и познатих глава, истинољубаца, патриота и бораца за српска национална права, били они православни или католици.

Тај стамени свијет није била захватила лихварска интернационала, групација «билдербергер», католичка свјетска завјера, нити је био «изникао» Збигњев Бжежински.

Па пустимо тај наш сој нека нам говори!

Паво Божа Видова Каменаровић–Красојевић (1821-1908) је потомак фојничких Красојевића, српских племића династије Котроманића, о чему свједочи и племићки грб Красојевић-Каменаровић, који се чува у породичној архиви Павовог праунука, архитекте Владимира Каменаровића из Београда.

Паво Каменаровић је по струци поморски капетан дуге пловидбе. Ишчитавајући породичне списе дознајемо како је Каменаровић рано баталио поморство, те се латио запуштене националне њиве гдје је открио себе, при чему се у многоме угледао на своје врле претходнике Стефана Митрова Љубишу, Сима Матавуља и многе друге, колико му је друштвени положај једног Србина-католика дозвољавао, а јесте, јер су његов ентузијазам и прегалаштво из Боке сјактили попут звијезде Св. Серафима Саровског што је хришћане приводио Духу Светоме. Зрачио је из Боке тај угледник на сво Српство, оно под туђином и оно у матици.

Али, пустимо историју да искаже своје судове.

Приликом Павовог избора у бечко «Царевинско вијеће», многи га поздрављају, а најупечатљивији је телеграм са 134 потписа познатих Дубровчана:

«Дубровник 1895 12/9

Заступник Паво Каменаровић

КОТОР

Твојијем избором, Бока својијема непријатељима и клеветницима каже: Бока је Српска, а тај глас радосно одјекује у цијелој Србадији. Живио дични старино до којега не допире луда предрасуда, да је вјера и народност једно те исто, већ католик си и дични Србин.

Честитамо теби, Боки и Србадији. Живио!

Матија Сарић, Др. Матијовић, Бошковић, Др. Антун Пуглиеси, Др. Јеро Пуглиеси, Докторанд Банац, Перо Банац, Мато граф Поза, Харловић, Андрија Свилокос, Вук Бојанић, Слава Марић, Марко Марић, Ристо Иванчевић, Лујо Грамовић, Гркевац, Трипо Перуцина, Јосеф Мичић, Лука Цилић, Лујо Бизаро, Натали, Ђуро Ковачевић, Божо Грачић, Младушић, Путица, Стјепан Јелачић, Цуковић, Нико Девчић, Ковељ, Лазар Лучић, Вицко Свилокос, Калођера, Мароси Петар, Капица, Крсто Лучић, Јозо Дилео, Иван Драгутиновић, Влахо Калафатић, Белоти, Лесе Влахо, Докторанд Кнежевић, Мусладин Балдо, Драгичевић Франо, Томо Бранђолија Бучин, С. Берберовић, Ђорђо Алексић, Јарак Мато, Стјепо Томашевић, Поп Фицовић, Михо Медар, Петар Кнежевић, Баришић Нико, Марић Милош, Матеј Јуришин, Франо Бибица, Ђурашић, Мишковић Балдо, Петар Опујић, Тошовић, Кнежевић Милан, Ђуро Савиновић, Јокановић, Паско Цаско, Иван Суберт, Паво Катичић, Трива, Никола Марић, Иво Сарака, Спиро Герум, Томашевић Рико, Нико Цеско, Антун Цеско, Буранић Иво, Арсете Франо, Никола Дилео, Луптало, Талаја Лујо, Сукор, Ђорђо Бабић, Јозо Ксић, Лука Перавић, Матија Грачић, Др. Гради, Врчевић, Паскоје Јоб, Вукасовић, Мијатовић Перо, Ј. Кнежевић, Миће Милишић, Крекић Антун, Перо Матијевић, Пилато, Цвјетко Перовић, Радулић, Бердовић, Јефтановић, Целовић, Цантони Ангјел, Јосип Скрато, Лука Милишић, Балзани, Радославић Урош, Марић, Драшковић, Ђорђо, Богдан Беберовић, Меко Томашевић, Глиго Берберовић, Марић Јово, Цулић, Пасарић Антун, Мјерко Нгуини, Зипфел Антун, Гаљуф Антоније, Јоб Бенвенуто, Безо Марати, Влахо Лонза, Андро Цар, Нино Савић.»

Због упорног националног дјеловања доживљавао је честе увреде и понижења из кругова блиских туђину и «Конгрегацији за пропаганду вјере», о чему ће се опширније говорити у наставку овог малог историјског штива.

2. Стефан Митров Љубиша

Журио је да уреди и поспреми српске ствари у Боки као да је наслућивао да неће бити довољно времена, те утиче да се страдалницима у Бокешкој побуни обезбиједи помоћ за срушене и попаљене домове и отвори прва српска поморска школа у Србини новској

Стефан Митров Љубиша

Сматрали смо да би савремени читалац био у много чему ускраћен или половично информисан ако би га лишили кратког исказа о једном другом народном трибуну, о православном Србину-Бокељу, Стефану Митрову Љубиши, коме су већ давно мимо његове воље придодали и нову нацију. Е, тај угледник и позната историјска личност о свему је другачије говорио и писао од онога што му се данас лажно умеће и атрибуише. Јер он је борац, био и остао, за народна, посебно српска национална права, која су била укидана од туђина и Хрвата, таман као данас што чине монтањари доклеански. А неће то моћи тако, ако смо Љубишиног соја и памети.

Он је у много тежим условима дјеловао смјело, отресито и увијек часно, почевши од 1861. године, када је изабран у Задарски сабор и нешто касније у Царевинско вијеће. Разумијевајући се у суптилне политичке игре Загреба, успоравао је или оспоравао присаједињење Далмације Хрватској, јер му је била позната хрватска политика да из јавног живота истисне Италијане и Србе, као што је у ранијим раздобљима истиснула Грке и Романе, па и Мађаре. И ето, коначно се геноцидном политиком (у два наврата) отарасила и Срба.

Љубиша је отворени противник дуалистичке угарско-хрватске краљевине и њених претензија на Јадрану, па каже:

«Уважив да у поменутим краљевинским одборима није ни било заступника Краљевине далматинске, о судбини којом се располагало, и да дотична нагодба није била никад предложена на одобрење Сабора далматинскога, ни Царевинског вијећа, као заинтересованих страна.

Уважив да и кад би се могле краљевина Хрвацка и Славонија, опозвати на сторична права, неколико вијека страга, свеђе та права не би се могла протезати никако на земљишта дубровачко и которско, која нијесу никад припадала такозваној Троједној краљевини (Хрватска – Славонија – Далмација), но су дошла у властитост Аустрији у смислу чл. 93 и 94 европског уговора год. 1815. као особине повијесно неодвисне од Краљевине Далмације, као што су укључиво и признали горепоменути краљевски одборници кад уговорише утјеловљење данашње, а не Старе Далмације.»

Епископ Герасим Петрановић

Неоспорним ауторитетом утицао је на одлуке Сабора и Царевинског вијећа, спашавајући провинцију Далмацију, посебно Боку и Дубровник од погибељног дјеловања банске Хрватске. Налазио је да ће се народни интереси успјешније штитити под бечком влашћу и далекосежно процјењивао какви би се процеси јавили кад би се којим случајем Бока придружила Далмацији, а што је недвосмислено истицао на Прчањској скупштини 1848. г. Журио је да уреди и поспреми српске ствари у Боки као да је наслућивао да неће бити довољно времена, те утиче да се страдалницима у Бокешкој побуни обезбиједи помоћ за срушене и попаљене домове и отвори прва српска поморска школа у Србини новској. Лично је упливисао код аустријског цара да се што прије именује бококоторски епископ.

У истој историјској идеји и контексту ваља разумјети и горе поменуту Прчањску скупштину Бокеља, кад су ти наши преци «отпоздравили» бану Јелачићу оним познатим «НЕ», иако је тај имао подршку и са мјеста ван Боке, да се човјеку дигне коса на глави. Тако ће и данашњи Бокељи рећи свакоме ко их жели одвојити од матице. Поновиће се Прчањска скупштина!

Љубиша је имао у Сабору плебисцитарну подршку Хрвата за неке акције које је водио, посебно код афирмације српско-хрватског (народног) језика и истискивања италијанског из школа и администрације. Но, кад се и то постигло, хрватски представници се ангажују да га што прије елиминишу из јавног живота. Прорачунато и темељито подривају његов јавни углед у Сабору и матичној Боки, ослањајући се на сој невољника, однарођене ругобе, који су увијек мотали туђе бандијере – наследнике оних који су са ратног брода Бокешке морнарице, топовским салвама докусуривали темеље Зетске епископије на Кртољској превлаци.

Бискуп Франо Ућелини

И коначно, 1876. г. оствари се душманска намјера: Љубиша је од својих Бокеља по трећи пут изабран у задарски сабор, а кривошијски главари поручише: «Слиједи пут којим слиједиш, на злотворе твоје и наше немој главу обраћати.» Али у саборници, код овјере мандата, бива срамотно уклоњен. Тада Стефан одржа ватрени патриотски говор, поздрављен бурним овацијама. И настави: «Ја знам што ви мене не трпите, јер сам Срб народношћу и православном вјером...»

И да није прегалаца попут Љубише, Петра Ћеловића, Пава, Рада Бајковића, Саве Накићеновића, Лаза Костића, Марка Цара, Мирка Комненовића, Љубибратића, Ућелинија, грбаљских кнежева, братства тршћанских Срба, паштровског племства – српском народу ових крајева затро би се сваки траг.

3. Неугасива српска искра

Манастир Михољска Превлака код Тивта

Иако је доказано да прелазом у латински обред није се потпуно, у свакоме и свуда, угасила српска искра, опет је она само у појединим тињала, као неко нејасно осјећање; али до «Српског Гласа», то осјећање није се никад до јасне свијести развило, ни до културног начела оличеног у читавој једној странци

Каменаровић се не осврће на пријетње, већ се у «Српском гласнику» бр. 9 из 1890. године јавља подужом расправом «О Србима католицима».

«Не може бити залудан посао оцијенити ову појаву, која је заиста најзнаменитија у читавом народном покрету у Далмацији.

Ко не посматра ствар са уског становишта једне политичке странке, већ са високог гледишта културног развитка народа, нема никаква узрока да збрка народна са политичким питањима, ни да сужује културне појмове у границе једног страначког програма. Срби и Хрвати нијесу двије политичке странке: то би они тек онда били, кад би се подијелили на либералце и клерикалце, на радикалце и конзервативце итд., те кад би примили дотични назив, али као Срби и Хрвати, они су двије културне струје у једном народу. Ни Хрвати не одричу природну чињеницу, да су један народ са Србима; само тврде, да имају своју засебну културу, која их дијели од Срба, те да је културни дуализам њихова тежња; док Срби католици, одбијајући културни дуализам, као штетан за народни развитак, истичу културно јединство, које и Хрвати признају, као нужан увјет народном опстанку у вјечитој борби за живот против јачих културних народа који нас опкољавају. И ако је «Српски Глас» («Српски Лист»), својим постањем, пружио прилику католицима либералцима да могу остати Славенима, а да и не жртвују своја либерална начела, опет у томе не стоји значај овога листа и српског покрета у Далмацији, већ чисто у томе, што су овај покрет и овај лист удесили згодне прилике, да се истакне Вукова мисао, да се изједначе католици са православним Србима у народним тежњама, да се оствари народно културно уједињење.

Успјех и плод тога покрета у првом реду јесу Срби католици.

И ако је доказано да прелазом у латински обред није се потпуно, у свакоме и свуда, угасила српска искра, опет је она само у појединим тињала, као неко нејасно осјећање; али до «Српског Листа», то осјећање није се никад до јасне свијести развило, ни до културног начела оличена у читавој једној странци. До «Српског Листа», сви ми католици – изузетак и овдје потврђује правило – мислили смо, да су Срби само православни, а да ми, католици, не можемо бити него Хрвати. Постањем «Српскога Листа» та обмана ишчезава. Смјерно, тихо, без друге потпоре, осим оне коју истина даје, прогоњен од већине «Српски Лист» јавља католицима да у разлици вјере не може бити разлике народносне, те обара најтврђу преграду што је подигао био утицај стране културе између католика и православних. То је било доста. Остало ће оборити сами Срби католици.

Док многи, у намјери да ријеше српско-хрватски спор, расправљају о археологији, о старим политичким границама итд., у Далмацији Срби католици рјешавају то питање, не на папиру, већ практично, и остварују га у животу. Међу католицима Срби се напросто више не броје; има их по читавој Далмацији, и јавних, и тајних: има их по градовима и по селима; има их међу чиновницима и међу поповима и међу фратрима; у Дубровнику, гдје је сједиште народне интелигенције у Далмацији; Срби католици имају читав изборни котар са својим заступником. Људи, који су се прије називали Хрватима, мислећи да је то назив католичког Славена, сад се томе чуде, кад је обзнана отишла, то Хрвати постају Србима.

Да смо ми велик, простран народ, као на примјер, Њемци; да смо развили своју народну културу до високог степена; на коме су народи који нас опкољавају, као Њемци и Италијани; тада, иако би наше цијепање по култури било чудо у данашње доба, опет нас то не би барем излагало опасности, да пропанемо као народ. Али нас је мало, у нас је народна култура тек у заметку. Треба дакле оштро бранити ту клицу. Наравно, ми се нећемо осамити од изображеног свијета. И Срби примају плодове западне културе, као и Хрвати; у томе разлике нема. Али је питање, хоћемо ли допустити да нас живе закопају испод плодова латинске и њемачке културе, или ћемо се постепено развијати на својој народној славенској основи, примајући с двора само онолико душевне хране, колико наш народни организам може да присвоји без повреде своје народне самосталности.

У борби за живот, која једнако влада у читавој природи, и у развитку народа, велике, јаче културе намећу се мањим народима, уништавајући њихове особине. То смо осјетили сви ми Славени католици у Далмацији. Ако мали народи немају добро развијена оружја да очувају своју особност, ако се цијепају, ако у самом народу постоје зјала растворена неограничену продирању страних култура, тад се не могу одржати у борби за опстанак. Истицањем народног дуализма, као што чине Хрвати, народна се обрана слаби; а истицањем западне културе, по којој – како ту скоро рече спљетски «Народ» – Хрвати су ближи Италијанима, него ли Србима, стварају се зјала страним културама, да подаве и Србе и Хрвате. С тога Срби католици сматрају да је народни дуализам погубан опстанку славенског народа у Далмацији, и да нам се намеће заједница у раду на народном пољу, као нужан увјет за спасење свога бића.

Али се овдје намеће питање, која струја треба да нас уједини у обрани своје заједничке народности: српска или хрватска?

Заиста није било, нити данас има лица, који је Србин или Хрват, само за љубав тијем словима сложеним у ријечи. Али свако од тијех имена има свој садржај, свако представља правац, струју народном развитку. – Треба дакле извидити који правац боље обезбјеђује народни опстанак и развитак Срба и Хрвата, јер ће тај правац, или прије или послије, побиједити и у Срба и у Хрвата; а на то нам одговара наука, и читава природа.

Најсталнија појава у природи јесте борба за живот:

«У њ ратује живина с живином,
У њ ратује народ са народом,
У њ ратује човјек са човјеком.»

У тој борби за живот може да одржи свој опстанак само онај организам, који најбоље осјећа нужду обране и који је најбоље снабдјевен згодним оружјем да очува своју особност. Тај закон влада у читавој природи. Још прије Дарвина то нам је јавио српски пјесник Петар Петровић Његуш:

«Иште свијет неко дјеиствије,
Дужност рађа неко попечење,
Обрана је с животом скопчана.
Све природа снабдјева оружјем,
Против неке необуздне силе,
Против нужде, против недовољства:
Оштро осје одбрањује класје,
Трње ружу брани очупати.»

У језику, у словима, у обичајима, у цркви, православни су Срби најбоље обранили и сачували непомућену народну особност. Наука данас и не зна за други назив нашег језика, осим српског назива. У Миклошићеву «Словару Шести Славјанских Јазиков», који је као круна његовому раду, није ни споменут хрватски, или словенски језик, већ само српски.»

4. Застава српске боје

Мирко Комненовић

У Доброти се је од прије држало, да су Срби и Хрвати један те исти славјански народ, па под овим посљедњим именом заговарала се је народна слога, у име које вијале су се слободно и без ичијег приговора пред црквом Св. Ивана, заједно српска и хрватска застава, докле су се и раздрле, а од кад је постануло питање, да ли су Бокељи Срби, да ли Хрвати, од тада се је и породио ружни раздор међу браћом

Задарски «Српски глас» бр. 6/1893. у рубрици «Пабирци» извјештава о посјети Боки Которској ц. к. поглавара Маројчића те, између осталог, наводи:

«...Паво Каменаровић, који, по овом признању, има заслуга у борби за народна права. Сад је дужност хрватске штампе, да тај догађај бистри и да се брани, дужност «Н. Листа», «Народа» и т. д., а не једнога дописника, који се крије. Ако не одговори, и ако се не обрани, остаје доказано, да је наш заступник истину говорио, да смо ми истину писали и да се жиг не може збрисати, који смо овој штампи ударили на чело, позивљући се на једнога свједока, до данас непобијенога.

Пошто се пак дописник «Н. Листа» позивље на пучко учитељство, ми се надамо, да ће му школска власт учинити по вољи, те да ће школска власт овај догађај испитати, и да ће, ради угледа нашег заиста родољубног пучког учитељства и ради задаће пучкијех школа, истријебити из њих оне несретне учитеље, који се баве политичкијем петљанијама и кују лажне денунције.

Примили смо допис из Херцег Новога о познатом проласку барона Маројчића. Из истога вадимо неколико момената, пошто смо већ довољно писали о ствари.

Пароброд, који је возио барона Маројчића, вијугао је по залијеву бокешком и облазио све мале опћине Срба католичке вјере, па је чак ишао под село Крашиће, опћине Луштичке, у коме има нешто 14 кућа католичкијех.

У Херцег-Новоме изашли су пред слављеника и његове пратиоце апотекар Ђоновић и тестар Шпалатин. Послије, пристао је у друштво поштар Балдани. Од опћине и од народа није нико госте дочекао, или с њима пристао. И ако је из Котора опћини јављен долазак барона Маројчића, начелник Гојковић, који зна дочекивати госте као и сав народ оне дичне опћине, није им изашао на сусрет, јер је видио, да је та пратња и слава само једна политичка демонстрација против Срба и против језгровитог и истинског говора Дра Квеквића.

Што се тиче хвале «великога Хрвата» Ђунија, да је Маројчић дијелио помоћ православнијем сиромасима, дописник опажа, да је ц. к. поглаварство Которско, за Маројчића, дало опћини Луштичкој неку помоћ од ф. 250, и ако је у њој највећа невоља била. По томе је у јунију 1892 град обио винограде и маслине у Луштици и однио половицу плода. Луштица нема друге љетине до маслине и винограда, па кад се опћина обратила на Владу за помоћ, преко Земаљскога Одбора, Влада је одговорила, пошто је примила извјештај ц. к. поглавара Маројчића, да стање у Луштици није најгоре.

Свакако по овом допису испада, да барон Маројчић није сиромашном народу ништа дијелио из своје кесе – док «Нар. Лист» то не докаже!»

Из Доброте шаље полемичне текстове хрватском «Народном Листу», те у «Српском Гласу» бр. 10 из 1893. год. истиче:

«Допис из Боке Которске дне 13 текућега, уврштен у броју 14 цијењеног «Народног Листа», није ме, не, ни мало изненадио, зашто већ познајем «la mia gente», те морам баш да жалим на што смо спали. И доиста не заслужује, да се на њ осврнем, а још мање што моји мјештани о самој ствари већ су данас истинито обавијештени, а моји остали познаници, па и да нијесу читали мој исправак у броју 11 «Н. Л.», не би могли вјеровати да мој нападник истину говори. Него би му можда вјеровали и криво о мени помислили, часни читатељи «Народнога Листа», који скромну моју особу не познају, пак ћу му се зато, за овај пут одазвати.

Ја бих се био изневјерио начелима грађанске слободе, почитању особних увјерења и љубави према братској слози, овим лијепим својствима старих наших Доброћана, кад бих се био противио Божу Каменаровићу да, извјешењем једне просте тробојнице српске боје, јавно истакне своја особита освједочења о својој народности.

И тим мање могах то учинити, кад таква тробојница нипошто није знамен политичке странке, већ само јест обиљежје српске народности, коју у Доброти припознаје добар дио мојих земљака, који нијесу вољни да се куну «in verba magistri».

У Доброти се је од прије држало, да су Срби и Хрвати један те исти славјански народ, па под овим посљедњим именом заговарала се је народна слога, у име које вијале су се слободно и без ичијег приговора пред црквом Св. Ивана, заједно српска и хрватска застава, докле су се и раздрле, а од кад је постануло питање, да ли су Бокељи Срби, да ли Хрвати, од тада се је и породио ружни раздор међу браћом.

Ја сам се ево већ преко тридесет година вазда борио против аутономашима и против свакоме, који није заговарао сједињење са Хрватском и то под барјаком народне странке, те и данас, и ако богме већ војник у причуви, не устручавам се од боја, али нијесам нигда чуо од најстаријих Доброћана, што сам их од мога дјетињства познавао, да су наши стари из Хрватске, а напротив чуо сам више пута да су дошли из Србије, из Босне, из Црне Горе итд., пак у смислу наше народности, да право речем, ни ја се не могу ријешити за хрватство.

Ето зашто сам био сугласан, да се у Доброти слободно извјеси застава српске боје.

А ма што безимени дописник пише, да сам тобож био сугласан «нападају факина итд.», то је само проста лаж и гадно опаданје, које он не би имао образа да мени рече очи у очи, као што подло под кринком безименика мисли да смије чинити. О таквим факинима нити је Др Квеквић што говорио, нити је слова о томе било у допису уврштеном у првом броју «Н. Л.», нити досљедно, ја сам имао шта у тој работи да исправим, већ је то нови један дар безочног клеветника, бачен на мене и на Божа Каменаровића, дочим свак у Доброти и у Котору данас већ чисто знаде, да изгред которских факина преко Доброте јест изазвало урликање, звиждање и букање, које се збило неколико пута пред Ивањдан од стране зло напућене мале и веље, на жалост добротске дјечурлије прама особам, које возећи се лађом преко чаробнога Которског залива, пјевале су, између осталога, неке српске пјесме.

Што пак мој дописник каже, да сам ја једну лажну денунцију потврдио, ни то истина није. Ја сам само у моме исправку рекао истинску истину, то јест потврдио сам, да је ону лажну денунцију против мени један учитељ у перо казивао перовођи, пак је најпрви потписао, а о нашем «родољубном пучком учитељству као таковом» говора било није.

Колико је пак истинита ова тврдња, да сам ја искривио «обавјест братства политичкој власти», доста је да се зна да све што сам ја у мом исправку казао о тој обавијести, све сам од слова до слова преписао из записника, који се налази у опћини под бројем 419 године 1892. о чем се може ласно освједочити когод хоће.

А сада нека разборити, непристрани штиоц просуди, ко лаже, ко искривљује; ја који моја писма потписујем или онај безимени дописник, који онако на мене из бусије напада.

Него је управ смијешан овај чово, кад се истиче великодушним те вели да «потоње не одговара обзиром на прошасте заслуге старине Пава» и то пошто је на тога старину све оне подле клевете свалио. Ох, да је он иоле обзира имао, не велим «на старина Пава», него на свој образ, на своје рођено мјесто, на своју народност и на своју политичку странку, ако ју има, те коју мисли да се таким оружјем бранити смије, не би био своје писмо гадним потворам накитио нити би се срамио своје писмо потписати.»

5. Српска крв Боке

Православна црква Св. Луке, Котор

На Цетињу поводом ободске свечаности у име Срба из Далмације, Дубровника и Боке, Каменаровић држи познату здравицу, објављену у «Српском Гласу» бр. 32. из 1893. г.

«Не пита се ко се како крсти,
Но чија му крвца грије прси,
Чије л' га је задојило млијеко.»
(«Горски Вијенац»)

«Ми смо синци једне мајке миле,
Крв нам једна мили кроза жиле,
Славске су нас задојиле груди.
Ка' што птица своме јату лети,
Дух нас креће, рек би, да полети
Гдје највеће сродни су нам људи.
Тајним гласом кличе нам природа,
Да крв није, да крв није вода.
Те брат брату са заносом хрли.
Па ево нам прекрасна призора,
У свом крилу данас Црна Гора
Брата гледа гдје се с братом грли.
С братом грли да прослави сјајни
Тај просвјете зачетак значајни,
Ком четврти ево в'јек се пуни.
Да, Обода врху развалине
Чим просвјете новим сјајем сине,
Вјенцем славе српска чела круни.
Здраво, браћо, здраво и весело,
Нек с' овјенча јуначко ви чело
Од ловора вјенцем и маслине
Да завлада сасвим братска слога
Међу браћом рода словинскога
Бољег дана да нам зора сине.
Црној Гори у братинској слози
Тим напијам; ах, Боже помози,
Узајамни свети плам љубави
Братинска нам прса нек разгори,
Дочим слава по свој Црној Гори
Ободске се штампарије слави.
Црна Горо, која хљебом, сољу
Братски си нас сусрела,
Свеђе свуди срела срећу бољу
Куд год ступај повела.
У прегнућу да би сваком твому
Берићетно успјела,
Свеђ на дику српском роду свому
Црна Горо, живјела!»

Приликом крштења сина књаза Николе пише пригодну пјесму:

«...Хвала Богу, хвала великоме
а честитост књазу свијетломе
који влада сред Цетиња равна
кога слуша кршна гора славна,
гђе се давно сачува слобода
јуначкога српскога народа...»

Своје славјанство испољава у многим својим пјесмама. Тако приликом откривања споменика Андрији Качићу Миошићу 1890. год. пише:

«...Глас низ равне ори се Котаре
И приморјем одасваке стране.
Бери новац, старче Миловане,
Који наше пјевао си старе.
Бери новац харности дубоке
Глас из кршне још ори се Боке...
..............................
..............................
...Ој народни пјесниче најпрви,
Док славинству игђе буде трага
И светиње домаћега прага
А у жилам' кап јуначке крви
Теби ће се, старче Миловане,
Орит слава на све славске стране...
..............................
..............................
Груди спремне смрти на поприште
У заштити светих аманета
Од свакога душманина клета
Да обране вјеру, дом, огњиште,
Мајчин језик, језик тај народни
Који слави разговор угодни...»

Један други угледник Марко Цар (1859-1953) Србин-католик у књизи «Низ родно Приморје» вели:

«И тако бива те се у бокељског Србина, поред свих племенитих особина које су нашем народу већ у крви, образује и нека друга нарав, неко нарочито физичко и психичко обличје, којим се он од остале своје браће потпуно одваја и које мора да у тој браћи изазива чуђење...

Многи посумњају у српску крв Боке. Али то ишчуђавање не траје дуго, јер се ускоро из сваког од њих ишчаури кичељиви старосједилац који своје поријекло доводи од Косова и у своје пређе убраја Страхињ-бана и Марка Краљевића... и даље, као стари Новљанин, не без поноса истиче:

«Главно место у Боки Которској по старинском определењу и по званичној дезигнацији је град Котор. Али је морална престоница, без поговора Херцег-Нови. Овим не обарам вредности Котору и осталој Боки, али, бадава. Нови је место где се најбоље србује и где је туђинска досад најмање могла да пусти корена.» (Наводи из књиге «Бока и Бокељи» Кртољанина Лаза Костића).

И, нису само српски национални прваци у Боки, Дубровнику и Далмацији, на размеђу вјекова, истицали свој род и родослов, већ се јављају и шири слојеви народа, публицисти, историци, књижевници и Црква. Сви они су на фону српског бића и поријекла, полемишући успјешно са противсловљима времена, кратког памћења и наметнутог заборава, чији је основни циљ уништење српског етноса.

Тако лист «Дубровник» полемишући са анонимним аутором књижице «Дубровчани јесу ли Хрвати?» која се појавила 1892, наводи како се поменути анонимац бави чакавштином као домицилним говором Дубровчана старијих генерација. «Дубровник» оспорава те наводе и све остале који су претендовали да буду њихова истина, па каже да је чакавштина пресађена, а да је изворни говор Дубровника увијек био штокавски. «Јагићев архив» – наводи се даље – «је сасвим обалио тај хрватски на стару дубровачку књижевност, пак сами примјер пучког говора, за чакавског књижевног времена, и остали извори потврђују нас у тој мисли. Први дубровачки умјетници писци, наши диоскури, чакавски пјесници бјеху Џиво Држић и Шишко Менчетић...»

А ко је њих упутио у тај страни начин писања, кад је у Дубровнику био од вајкада пучки говор штокавско-ијекавски.

«Ово коленце из Дубровачког архива» – наводи даље лист – «чакавштина није нигде до Дубровника допрла и овај град од почетка био је штокавски... пошто су Срби, ма гдје били штокавци, ето праве карактеристике српства у Дубровнику, и Дубровчани су Срби. А има ли Хрвата штокаваца? Миклошић каже да нема. Колико је Хрватима био потребан штокавски изговор видјеће се по томе што су икавски, кајкавски и чакавски избацили из свог књижевног језика.

Српски језик у Босни је једини језик, а фратар Јукић – Бањалучанин у свом «Колу» вели да Бошњаци не знаду за име хрватско.»

И «Дубровник», као и Каменаровић, полемише о Србима-католицима па вели:

«Ко то каже да нема Срба изван православља. Нико паметан, остале вјере из српства неће истиснути.

У спомен српству, помињу се старовјерци, те имена брда, долина, мјеста, породица. Затијем обичаји и ношња српска. Истина ову ношњу многи су мушкарци пометли, јер су махом сви поморци, али женскадија је сачувала прилично народну српску ношњу.

Повеље, тестаменти су ћирилицом написани. Осим тога још се спомиње свијећа, бива новац, што су српски калуђери с брда Атоса примали за накнаду од Дубровачке републике. А да је Рат (Стон) у замашају источне Цркве потврђује Стонска епархија, утемељена од Св. Саве.»

И даље –« да један крај хришћански, постане кршћанскијем и обратно за средњи вијек, то је било лакше него би било сад (! sic М. В. – П.) јер те двије исповиједи онда није дијелило друго, него обред, а што је Дубровник на овој обали био стража католичанства, а сви крајеви дубровачки, мало по мало, се полатинише (али не утицајем Каптола и Хрвата, већ Рима и Венеције – прим. М. В. – П.) – зато Конављани зову хришћане да су «старе руке» (старог обреда), а себе цијене да су «нове руке». За тај исти разлог зову наше Водокршће (Богојављење) Стари Божић. Па и тада многи Конављани налажу бадњаке, као и на латински Бадњи дан. Конављани научени у старо доба имају ожењене попове, као ено ти по источном обреду и жену називају попадијом.»

6. Тежина српске судбине

Валтазар Богишић

Запуштене српске земље од Цетине наниже, те Босна и Херцеговина, након пропасти српског царства, нападају и однарођују језуити, фрањевци, Бењамин Калај, кардинал Бауер, издашно помагани папинском државом

«У међувремену избрисани су стари српски натписи на гробовима у Поповићима, Вигњима, Ловорну, Бротницама и другдје. Али оно што је право, живо српско обиљежје, то је крсна слава – крсно име: Никољдан, Михољдан, Лучиндан, Митровдан, Ђурђевдан (не дан Св. Јурја – прим. М. В. – П.), Срђевдан, Бијела неђеља, Лазарица (Лазарева субота), Св. Тројица, Премовдан, Шћепандан. Па ипак и у Конавлима је ишчезло српско име и у народу се жеље спомиње. Ево и тому разлога. Република, кад би стекла који крај, одма би настојала да пук обрати на латинство, но како су Срби не само народност, него и вјеру звали српском, требало је то прекинути, јер је наступило друго вјеровање које није српско.»

«Дубровник» полемишући даље са безименим скрибоманом вели – «Пошто је бјелодано доказано да племенско и политичко хрватство у српскијем земљама од Цетине или Неретве пут југа није него сањарија и измишљотина и пошто по томе нема имену хрватскому у реченијем земљама виднога трага ни у пуку, ни у књизи, а пошто народни назив српски исчезао је из дубровачке области исчезом српске вјере, како се назвао језик и које му је сад име? Сад пук свој језик зове нашки (У Боки се и данас однарођени подрепаши служе тим еуфемизмом – прим. М. В. – П.).

Поменути скрибоман, ипак је као што се види осјетио да није све исто, али је ипак оном књижицом прегао освојит Дубровник и његову околину за хрватство. Није чудо да иза њега о Гундулићевој слави у Дубровнику је стигло политичара из Загреба који су казали да су дошли освојит и отет Дубровник. Отимље се и осваја само оно што се нема, и што је туђе» – закључује лист.

Коначно, Валтазар Богишић, оцјењујући књижицу анонимца, каже: «Ваља му признати да је врло вјешт у извртању истине; та је књига јако погибељна у рукама једног незналице, јер у њој неће наћи него истину умјетнички изврнуту.»

Запуштене српске земље од Цетине наниже, те Босна и Херцеговина, након пропасти српског царства, нападају и однарођују језуити, фрањевци, Бењамин Калај, кардинал Бауер, издашно помагани папинском државом.

Марко Цар

Но, поред опасног језуитизма, српски епископ Стефан Љубибратић, врло образовани и упорни заштитник правовјерних хришћана кроз Далмацију, успијева ишчупати Српску православну цркву испод бискупског ига и тортуре. У томе је имао приличну прећутну подршку Алвизија Моћенига, генералног провидура Далмације, чије је сједиште било у Задру. Но, његову активност прати будно око надбискупа Змајевића, чији су преци поријеклом из Катунске нахије. Тај упорни српски мрзитељ носао је своју бискупску, те затим надбискупску катедру од Котора, Бара до Задра. Упливише код папе и млетачког дужда да се опасни шизматик склони из Далмације. И напокон у томе успијева. Стефан Љубибратић, нећак владике Саватија, бива протјеран из своје епископије.

Српски живаљ кроз Далмацију и Дубровачку републику се постепено тањи без заштите своје државе, али у Боки, тај процес ни издалека није био тако изражен, јер је Бока по броју православних богомоља, увијек била у огромној предности. А и српски живаљ био је у озбиљној преваги, чак и онда када су се стране војске припремале за ратне операције на Херцеговину и Црну Гору. Па и тада, а према аустро-угарским редовним пописима, Срби чине 2/3 до 3/5 укупног становништва Боке.

С друге стране, знатан број Срба католика, устајао је кад им се год пружила прилика, да помене своју славну историју, ако ништа друго, а оно да «пук» не погуби своје коријене.

Народна застава уједињених Хрвата и Срба

На том правцу је и друштво «Хрватски и српски народни дом», основано 1904. године у Цавтату, које је нашло да друштвена застава треба да буде српска па хрватска на једном копљу.

«Сврха Друштва је просвјета народна, а састоји се у буђењу народне свијести племена хрватскога и српскога.»

Друштвена гесла су:

«1) Једини непријатељ – незнање;
Једино средство – љубав;
Једина сврха – слобода.

2) Брат је мио, био Хрват, Србин био.

3) Балкан Балканцима.»

Срби католици, ма гдје се налазили, рано су осјетили сву тежину српске судбине узроковане разуром хеленизма, а затим подјелом великог царства, гдје је папинска држава растакала православље, јер је била и јесте држава у држави. Преко те моћне овоземаљске творевине, римска држава је и даље наставила да постоји. Но, гле апсурда. Док смо били под туђинском заставом, католици су више његовали своја стара, српска исходишта, али кад допадоше каптолског filioque-а бивају притјеривани на изјашњавање као Хрвати. Дакле, католик – Хрват, био он Србин, Роман, Италијан или Грк. Ти људи бивају силом одвајани од апостолских времена поштовања Духа Светога. А за његово задобијање, каже Св. Серафим Саровски нису довољне само пости, молитве и дарови сиромасима, јер ни једно добро дјело не доноси плодове Духа Светога, ако није учињено из љубави према Христу. Господ каже: «Ко са мном не сабира – расипа».

Ти наши Срби католици постепено подлијежу папинској земаљској држави, која предводи западну хедонистичку цивилизацију, што убрзано зида «вавилонску грађевину» и један миленијски језик – енглески, смјештен у титраве екране општег сљепила. Сила их и страх за будућност гони да се све више одричу својих предака.

7. Ноћ отаџбине

Српски манастир Хиландар на Светој Гори Атонској

Српски национални простор се интензивно сужава. Некада је он био далеко од бокешких међа, а видјели смо како је отуђен у Далмацији, Крајинама, Славонији и дубровачком окружењу. И када је то поспремљено, активиран је поп Дукљанин и фарса од Дукљанске академије. А секундира поодавно «Конгрегација за пропаганду вјере», коју води дон Бранко Збутега и његови доглавници из Котора, око бискупије и конзулата, те «Бокешка морнарица»

Велики руски литерата Достојевски, полемишући са својим савремеником, филозофом Градовским, вели да «православни народи од Западне Европе (читај: западног свијета), имају што научити у цивилизацијским достигнућима, али у просвећивању, од њих се нема што научити. Православни народи су просвећени самим тим што су прожети духовном светлошћу, која озарује душу и просвећује срце. Упућује ум куда води прави пут. Наш народ – узвикује Фјодор Михаилович – је просвећен тиме што је примио хришћанство и његово непатворено – апостолско учење. Ту он од западних јеретика нема што учити. На западу нема хришћанства, јер капитализам прелази у идолопоклонство, а протестантизам граби атеизму, колебљивој науци о моралу.

Што вреди подићи установу и на њој написати: либерте-егалите-фратерните, мораћете довести и четврту» – каже он егзалтирано Градовском – о ла морт, па ће браћа почети сјечу глава, да би преко грађанског друштва, а ми додајемо «људских права» и глобалног друштва, остварили свјетско братство.

Заиста, има ли се што додати овим пророчанским мислима великог пјесника људске душе. Једино што нам преостаје је удаљавање од католичке модерне инквизиције персонификоване у папи нао божјем изасланику на земљи и фамозне «damnatio memoriae» која нам се намеће од хрватства и Каптола. Ако се прихватимо Достојевског и његових истина, открићемо врло брзо сву провалију која нам се стољећима намеће почев од Томаса Торквемаде, злогласног јеврејина-католика у шпанској инквизицији, четвртог крсташког рата под вођством старог слијепца Енрика Дандола – млетачког дужда, који разарајући најљепши град на свијету узвикује «својим» Французима-крсташима: «Не дајте Константинопољцима да са собом понесу ни ноћ отаџбине».

Пропаст Константинопоља, много касније, «видио» је повратник истинском Христу, шпански ратник дон Јорге Руеда ел Сабио, у монаштву Мануил, клањајући се пред иконом Дамаскинове Тројеручице у Хиландару:

«Ниоткуд, из небуха, над главом спуштало се лелујајући бијело десетохиљадито перо из скитског плашта, загубљено код пропасти Ромејског царства. Црноризац зграби реликвију те њом први пут уписа своје монашко име на маргини часловца (бревијара) који је почивао на налоњи пред Тројеручицом. Али то чудотворно перо је и даље, скоро само, писало, настављајући започето казивање непознатог хроничара цара Теодора Ласкариса... Стара слијепа орлушина Енрико Дандоло, викао је крсташима: «Нека вам је једна рука заузета палежи, а друга разуром». Огањ је сажижао најљепши град на свијету – дописивао је повјесницу монах, а рука му је подрхтавала... тамо на хиподрому, попрсја владара мазали су камиљом балегом, а монаси везани пузали су четвороношке...

Љутити слијепац огрнут крвавим хермелином, тражио је изгубљена знамења из чудотворног скитског плашта, којих су се докопале бугарске уходе. Перо је већ попуњавало четврту маргину часловца.

Предајте пера, скотови француски, зар вам није премного палежи.

Плашт није цео. Узмите све, али ми предајте пророчка пера, која имаоца бране од смрти. Војници нису слушали дужда – казивао је Хонијат Непознати, већ су хитали купатилима, не би ли спрали крвави пир са уморних тјелеса. За њима је бауљао познати «витез» од Сен-Омера, одричући се витештва и свих француских веза». (Одломак из романа «Јаред» М. В. – П.).

А што је донијело ново вријеме, предвођено папом Војтилом и западном лихварском интернационалом? Ето, покоравају читав свијет, а Србе изгоне са својих огњишта папински јуришници не дозвољавајући им, не да понесу «ноћ отаџбине», већ преклани «гледају» својим ископаним очима у небо. Српски невољни остаци остатака, у некадашњим својим националним просторима не смију ни дисати, а камо ли да пред свијетом изнесу сва своја страданија кроз вјекове. Да преброје жртве у ратовима и мировима. Да покажу како су њихова «браћа» својим најновијим подухватима почели «мутити пуленту» још тамо 1971. године. Од тада су кренули прогони и паљевине српских имања по Славонији, Далмацији и Косову и Метохији.

Српски национални простор се интензивно сужава. Некада је он био далеко од бокешких међа, а видјели смо како је отуђен у Далмацији, Крајинама, Славонији и дубровачком окружењу. И када је то поспремљено, активиран је поп Дукљанин и фарса од Дукљанске академије. А секундира поодавно «Конгрегација за пропаганду вјере», коју води Дон Бранко Збутега и његови доглавници из Котора, те «Бокешка морнарица». У госте им се одомаћила и Хрватска телевизија, са својим јуришним програмом како је Бока «заљев хрватских светаца», и да «сваки камен бокешки, говори хрватски». O tempora, o mores! О, Срби католици!

Ако је у Боки било католика, то нису били Хрвати, већ Романи, Венецијанци – Италијани. А ријетки бокешки старосједиоци – Срби, шљегли са сусједних брда, примили су католичку вјеру из потребе и запослења, али се за дуго нису одрицали своје матичне нације. Свеци, које господа национални Хрвати називају «хрватским», то нису, почев од Св. Трифона, који је овамо приспио са истока у освит 10. вијека, и по чему би он био латински светац, да није по олтару! (sic.). Остали католички светитељи, Св. Озана Которска и Св. Леополд Мандић, опет су српског поријекла.

Дон Нико Луковић вели: «Блажена Озана Которска рођена је 1493 – село Релези – Љешанска нахија, чобаница, од српских родитеља». А Свети Леополд Мандић потиче из сиромашне каменске породице са много дјеце. Било је и других, врло познатих Срба-католика из Боке, као што су браћа Змајевићи, Мартиновићи и други. И само се надбискуп Вицко Змајевић издваја од осталих по дубокој мржњи према свом народу.

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.