Никола Ј. Јурић

Прилог расправи о националном карактеру Боке Которске у садашњости и прошлости

1941

• Никола Ј. Јурић: Прилог расправи о националном карактеру Боке Которске у садашњости и прошлости (1941)
• Васко Костић: Никола Ј. Јурић

Никола Ј. Јурић

Прилог расправи о националном карактеру Боке Которске у садашњости и прошлости(1941)

Предговор

Под насловом "Национални карактер Боке у садашњости и прошлости", три прва од ових седам чланака били су отштампани у бројевима 396-398 "Гласа Боке". Објављивање осталих је овај лист потом наједном одбио.

Разлог томе није нам тачно познат, али га наслућујемо. Он је, по нашем мишљењу, у притиску који је, у вези с тим, на редакцију листа био извршен са оне исте стране која је својим ранијим шовинистичко-сепаратистичким публикацијама изазвала ове наше чланке.

Кругови, од којих је дошао тај притисак, прибјегли су, дакле, старој методи – загушивању истине.

То им, разумије се, неће помоћи. Јер сунце се не да дланом покрити, а земља се је окретала и кад је Галилеј био затворен!

Верзија, да би даље објављивање наших чланака било обустављено због супротности између њихове тенденције и југословенске идеологије "Гласа Боке", очевидно је неоснована. Јер ми у њима заступамо баш ту идеологију. Дабоме, правилно схваћену!

Не мање од ма кога другог, ми смо свјесни да је у тој идеологији изражена научно утврђена стварност.

Јужни Славени су (мислимо Срби и Хрвати) као и сви остали Славени, за вријеме сеобе народа, у нову постојбину дошли под безбројним племенским именима, без народносног. Током времена, у тој новој постојбини, једно племе је покоравало друго, а са политичком влашћу му је намећало и своје име. Код осталих Славена тај процес је извршен до краја, тако да је само једно, некад племенско име, постало ознаком цијелог народа. (Код Чеха је траг о томе остао у причи о "Чеху, Леху и Меху"). Југославене црквени раскол је затекао у часу кад је код њих тај процес био напредовао толико, да су од многих ранијих племенских имена била преостала још само два: на истоку Србин, а на западу Хрват. А како је први дио народа потпао под утицај источне, а други под утицај западне цркве, баш црквени раскол је био главном препреком да се код Југославена дотични процес оконча нормално, превагом једног или другог од поменутих двају племенских имена, па да једно или друго тако постане народносним. Којим би се од њих двају, да није тога било, наш народ данас називао, тешко је казати. Али није ни важно. Главно је да и једно и друго име означује стварно један народ. Један, по свима истинским националним ознакама.

С обзиром на то, правом и искреном Југославену мора и треба да је свеједно којим се од тих двају имена зове. Само, то не значи да му мора и треба бити свеједно што му неко намеће оно на које није навикнуо. Па још, тобоже, на историско-научној основи, а којој нема ни трага!

Такви покушаји су, баш због своје ексклузивности, више него због своје необјективности, дијаметрално опречни југославенској идеологији! "Тенденција" наших чланака је у њиховом сузбијању.

Задржавајућ форму новинских чланака, ми их овдје објављујемо са нешто измијењеним насловом, према оном кога им је дао "Глас Боке". Јер не претендујемо да о националном карактеру Боке пишемо свестрано, а још мање исцрпно. Они могу да послуже само као прилог расправи о тој теми.

БОКА КОТОРСКА, почетком јануара 1941 године,

НИКОЛА Ј. ЈУРИЋ

I

О националном карактеру Боке Которске у садашњости, са уобичајеног гледишта, уколико оно, наиме, долази до изражаја у народном језику и другим особинама које сачињавају национални карактер уопште, није потребно говорити. Њезин славенски, односно, тачније, југославенски, што значи српско хрватски карактер је изван дискусије. Јер, ваљда, на цијелом славенском југу нема краја који је у толикој мјери, а у томе смислу, сачувао све расне и народне вриједности, колико Бока.

Побуда за нашу расправу потиче из питања: да ли је Бока српска или хрватска. Питање које је донедавно сматрано племенским, а које је, нажалост, са извјесних страна сада названо народносним.

У том погледу значајно је двоје: да је то питање, нарочито изразито, постављено прије, приближно, годину дана, некако одмах послије "народног споразума" и, мање-више, баш у вези с њим; затим да је оно (апстрахујућ од "фуртим" изведених петиција и депутација) у много већој мјери покретано изван граница Боке, него ли из њезине средине.

За онога који познаје националне осјећаје Боке, ово друго је разумљиво. Толерантност у гледању на српство и хрватство у Боки је традиционална и пословична. А и природна, с обзиром на развој ових двију племенских ознака у овом крају. Овдје, наиме, за одвајање тих ознака, не може да послужи чак ни онај једини критериј, који се у ту сврху примјењује у неким другим крајевима нашег народа, т. ј. вјера, односно православље и католицизам. Јер су претци (неких и не баш давно) многих овдашњих католика, као православци, у Боку доселили из сусједне, еминентно православне Црне Горе. Осим што је траг о томе, поред осталог, одржан и у још сачуваним њиховим старим породичним именима, истовјетним са оним у ранијој постојбини, свијест о томе је нарочито изражена у чињеници да овдашњи католички старосједиоци, сви од реда и данас држе типично српски обичај, крсну славу.

Да је питање, да ли је Бока српска или хрватска, било постављено са чисто академског становишта, не би, с обзиром на стварне прилике, уопште било вриједно труда да се нањ реагира. Али то питање је са извјесних страна покренуто и подржавано са врло практичним циљем, да би се оправдало тражење да се Бока припоји Бановини Хрватској.

Заправо, свјесним Бокељима, којима је, изнад свега, на срцу југославенска државна заједница, не би ни то изгледало трагично, кад би такво припојење захтјевао интерес те заједнице и кад то не би крњило интересе оног дијела те заједнице коме Бока и по својој прошлости и по својој садашњости са националног гледишта стварно припада. Али, имајућ у виду упорност и жустрост којом је то тражење постављено и подржавано, а посебице с обзиром на наводе и тврђења којима је оно попраћено, Бокељи на такво тражење гледају с највећим неповјерењем и одлучно га одбијају. И то у цијелости!

Јер, и ово тражење је, у току године дана, знатно еволуирало. У почетку је, прије по прилици годину дана, био постављен захтјев да се Бановини Хрватској припоји "осам хрватских опћина" Боке. Вјероватно јер овај захтјев није наишао на јачу реакцију, он се је брзо исчаурио у захтјев да се поменутој Бановини припоји цијела Бока! – По оној "crescit eundo" или "l'appetito viene mangiando"!

Шта је све до данас са извјесних страна, у вези са тим захтјевом, казано, тешко би било сабрати. А не би било ни вриједно, јер је ту највећим дијелом казано којешта.

Потсјећамо само на лист "Хрватска Груда" од 15 октобра 1940. Наводи и тврђења која је ту изнио неки тобожњи Бокељ, код свјесног и правог Бокеља могу, више него револт или стид, да изазову потсмјех. Тако, напримјер, његово тврђење да су "највећи и најзначајнији споменици Боке, цркве" (мисли, свакако, католичке, које би имале да свједоче о њезином хрватству). Као да те цркве, друкчије него гђе друго, постоје у мјестима у којима нема католика и које не служе католичким потребама! – Или његово тврђење да "многи споменици Боке, који су данас у прилог Срба, нису њихови (српски), већ наши – хрватски". Без да за ово наведе бар један примјер; као што ћемо их ми навести у даљим чланцима, али у обратном смислу! – Или његов софистички навод, да Боку од Србије дијели Црна Гора, па да Срби стога уопште немају мора. Као да Црногорци, поред "хрватске" и "српске", сачињавају трећу "народност"! – Или, напокон, његово претстављање да је чак и Стјепан Љубиша био, ваљда, Хрват, зато што је, за устук ондашњем аутономашком покрету, пледирао за уједињење Далмације са Хрватском. Јер он (писац дотичног чланка) није у стању да разумије величину славенске душе некадашњих "народњака", пошто је огрезао у ускогрудности неких њихових данашњих епигона!

Један од првих, који су још прије годину дана поставили за припојење Боке Бановини Хрватској (онда, заправо, само дијела Боке – "осам хрватских опћина"), био је сушачки лист "Приморје", под насловом "Шта све још није у Бановини Хрватској". Пошто је он, мотивишућ ово своје тражење, био врло опширан, а пошто су његова гледања и тврђења од стране других, углавном, била понављана, ми ћемо његове наводе узети за основ наших расматрања. Разумије се, одвајајућ голе фразе од конкретних тврђења, а овим дајућ право значење и постављајућ их на право мјесто.

Међутим уводно у то; већ сада чинимо неколико констатација:

Кад би разграничење између Срба и Хрвата имало да се изведе коначно и стварно (мислимо, са практичним посљедицама), требало би имати на уму да Бока претставља једину вриједну луку на Јадрану, према којој гравитира српски дио наше државе. Стога би, приликом таквог разграничења, требало повести рачуна о природној потреби изласка на море за тај дио државе. Све кад Бока, иначе, по свом националном карактеру, не би припадала томе дијелу; што, срећом, није случај.

У Боки, неоспорно, има знатан број становништва које је католичко и које се осјећа хрватским. Оно се, готово искључиво налази, у оним мјестима Боке која су некада била под млетачком влашћу. Појава значајна, којој ћемо касније дати објашњење. Али међу бокељским католицима има и оних који се сматрају Србима (раније их је било још више), док мислимо да ту нема ниједног православца који би се сматрао Хрватом.

Напокон, Бока, као ријетко који други крај, претставља једну и недијељиву географску цјелину. А католици, опет готово искључиво, живе у центру те цјелине, са свију страна окружени српским елементом. Околност, разумљиво, врло важна, кад је ријеч о њиховом евентуалном припојењу Бановини Хрватској. Јер је то припојење, већ из тога разлога, технички неизводљиво.

Овога је, очевидно, био свјестан и сушачки лист. Он је стога истакнуо да бокељски Хрвати са Бановином Хрватском имају додир "уз море" (хтио је, свакако, казати морем). Такав додир имају они и са Америком...!

II

Поред свега што смо казали у горњем чланку, Бокељи свој крај сматрају и српским и хрватским, јер је он југославенски. Овакво схватање националног карактера Боке код њих датира још из времена кад је стварање Југославије било сан далеке будућности. Томе схватању Бокељи су и данас вјерни.

Такво широкогрудно појимање национализма од стране Бокеља готово је јединствена појава. Има их, истина, међу њима који то не би знали изразити ријечима; али и такви осјећају да национализам није нека крута догма, већ животни појам, који је стога динамичан. Они у национализму не виде само израз заједничког поријекла и заједничке крви, већ, чак још више, заједништво интереса, на коме се има засновати и изградити заједничка будућност.

Код Бокеља је, међутим, нарочито значајно, да они, за разлику од неких других дјелова нашег народа, од вајкада правилно схватају да вјера нема везе са национализмом. Јер национализам је ствар свијести, а вјера ствар савјести. За Бокеље је стога нелогично свако идентификовање вјере са национализмом. А поготово кад је у питању католицизам. Јер он је и по етимолошком значењу (католички значи универсални) интернационалан, или, боље, анационалан, и он се нигдје у свијету, осим у неким нашим крајевима, не узимље као критериј народности. Противна појава у неким нашим крајевима потиче из чисто пропагандистичких побуда. Та пропаганда се по неки пут врши у оба правца, иако супротна. Било да се католицизам камуфлира национализмом, било да је обрнут случај.

Али, како рекосмо, Бокељи прелазе и преко парадокса, да један језик не означује један народ и да двије вјере означују два различита народа, па примају ситуацију онаквом каква је уствари. Њима стога никад није падало на ум да оспоре постојање Хрвата у овом крају. Ниједан од оних који се таквим осећа или називље. Јер Бокељи, без резерве, поштују њихову свијест, исто онако као што траже да се поштује свијест оних који се сматрају Србима. Тај национални либерализам Бокељи су стекли као чувени свјетски поморци. Путовања по далеким морима и додир са далеким и страним народима пробудио је код њих свијест о личној и националној индивидуалности, а и поштовање према туђој.

Оно, међутим, што Бокељи не трпе, то је – лаж. Нарочито лаж која се очитује у злонамјерном извртању чињеница, кому је циљ да разједини оно што је једно. Такве покушаје они, преко нас, ударају по прстима штапићем истине!

Kaо што смо већ казали, за основ наших расматрања у том погледу узимљемо наводе сушачког листа "Приморје".

Прва и главна фикција тих навода, кад је ријеч о тобожњем хрватству Боке, је његово истицање да у Боки има "осам хрватских опћина". Јер се тим наводом жели изазвати сугестија да приближно половину бокељског становништва сачињавају Хрвати. А има их, стварно, тек нека четвртина!

Бокељске опћине, прије свега, претстављају вјештачку творевину, каквој нема примјера. Толико да је, заиста, јавни шкандал што је та творевина у нашој народној држави преживјела пуних 20 година. У том погледу, довољно је, напримјер, казати да Стрпљанин-Хрват мора прећи преко Рисна, да би дошао у своју опћину у Перасту, а да Морињанин-Србин мора превалити Стрп, да би стигао у своју у Рисну. Или, да Лепетанац мора да прође преко трију опћина, Столива, Прчања и Мула, да би се нашао у сједишту своје опћине, у Котору!

Главно је међутим, да су те "хрватске" опћине махом минијатурне. Једна од њих, Столив, броји свега 312 душа! – Напротив, херцегновска – српска опћина има скоро више становника но што је католика (рецимо, Хрвата) у цијелој Боки!

Него, о томе дајемо ријеч неумитној статистици:

Хрватске опћине, према чланкописцу сушачког листа, биле би: Котор, Доброта, Муо, Прчањ, Столив, Ластва, Тиват и Пераст. – По попису становништва из 1931 године, релација између православних – Срба и католика – Хрвата била је ова: Котор 3006 католика – 2090 православних, Доброта 675 католика – 575 православних, Муо 483 католика – 97 православних, Прчањ 584 католика – 169 православних, Тиват 2726 католика – 482 православних и Пераст 1103 католика – са 322 православних.

Дакле, из стања какво је у том погледу било прије 10 година, види се да су Срби и у овим опћинама претстављали знатну мањину, која је у неким, и то оним најјачим, ишла близу до половине. На сваки начин, кад се дотичних 8 опћина узме заједно и као једна цјелина, излази да је у њима, поред 9701 католика-Хрвата, било и 3880 православних-Срба. Ових посљедњих, дакле, цирка 40%!

Нема сумње да је та релација у току задњих 10 година битно помјерена у корист Срба.

Али, за наш циљ, уколико је ријеч о националном карактеру Боке у садашњости, и оно прво је довољно. Јер и оним се утврђује да су и такозване хрватске опћине Боке далеко од тога да буду чисто хрватске. А то, поред већ истакнутих двију чињеница – да Срби сачињавају ѕ народа боко-которског среза и да хрватске опћине претстављају оток у море српства – одузимље сваки повод, а поготову сваки основ за тражење да се макар и један дио Боке издвоји и припоји некој другој политичкој или административној јединици, која не би била изразито српска.

Ово, уосталом, упркос нелогичности коју смо сами, ради једноставности, у горњој статистици починили. Јер смо у њој све бокељске католике стрпали у Хрвате.

Браћу Хрвате-Бокеље молимо за извињење, колико због те нелогичности, толико и због самог овог пребрајања, које је и нама и њима антипатично, али које је било потребно ради отстрањења упљувка, кога неки Небокељи међу нас годинама убацују.

Браћу Хрвате-Бокеље молимо унапријед и за извињење, што ћемо, можда, у нашим даљим расматрањима исправити и понеко гледање самих Бокеља, не само Хрвата, већ, вјероватно, и Срба, на национални карактер Боке у прошлости. Ми ћемо томе куражно приступити, јер смо увјерени да ће се бокељски Србин и бокељски Хрват и послије тога сретати са старом љубављу, без осјећаја да их што раздваја.

III

Прошлост народа релативне је вриједности. – Ако је неки народ своје националне позиције изгубио у толикој мјери, да је искључена свака могућност да их поново заузме, онда његова прошлост претставља само успомену. Можда болно сентименталну, али без практичне вриједности. – Кад би, напримјер, један швајцарски кантон (Graubьnpen), који је настањен остатком старих Келта, или кад би Арбанаси, који су, претпостављамо, потомци Илира, поставили захтјев да им се врате земље које су биле под овим некад великим и моћним народима, такав њихов захтјев би био напросто смјешан. – Али народ који се осјећа способним да евентуално изгубљене положаје освоји, а поготову онај који положаје из прошлости још увијек држи, у тој прошлости налази подстрека за борбу, било да је она потребна за освајање било за одбрану.

Бокељски Срби су у овом другом положају.

Мислећ, очевидно, да ће тиме умањити њихов значај у овом крају, један од наших партнера је недавно казао да су Срби у Боки дошли "као голаћи" из Црне Горе и Кривошија. Међутим ништа природније од таквог народног кретања из унутрашњости према мору. Таквим правцем су се кретали сви народи, па и Јужни Славени. Ови последњи су у Боку, у прво вријеме, дошли под богзна којим племенским именима, јер народносног онда, како смо истакли у предговору, још нису ни имали. Али касније су у њу придолазили свакако под српским именом, из његовог неисцрпног резервоара у залеђу Боке. Главно је, пак, да Срби из ње нису истиснули хрватски елеменат. Прије би се могло казати да је било обратно. Бар уколико се католизам истовјетује са хрватством.

Јер, стварно, обрнутих покрета, изазваних или диригованих са неславенске стране, било је на цијелој источној обали Јадрана. У њезином хрватском дијелу, такви покрети су дошли до изражаја у борби између народне (хрватске) и клерикалне (латинске) странке, од њих је прва превагу однијела под Томиславом, а друга под Звонимиром. У самој Боки сличан покрет се је размахао много касније, под млетачком владавином. Али тај покрет није успио да Боки одузме основно народно обилежје.

У жељи да исконструише теорију о хрватству Боке у прошлости, лист "Приморје" се, поред осталог, позивље на неколико опскурних писаца, чије мишљење, уколико није било плод чистог шовинизма, претставља субјективно гледање на постојање католика у Боки, или на сличност ношње и једнакост језика између Бокеља и Хрвата у Далмацији, а можда је било формирано и под утицајем књига писаних и штампаних у хрватским крајевима. Све ово је, бесумње, било пресудно и за фратра Андрију Качића, кад је пјевао "Боко од Котора, дико од Хрвата". Зањ је, уосталом, у његовом "Разговору угодном народа словинскога", у јеку борбе са Турцима, све што је било славенско, па чак и само хришћанско, било истовјетно са хрватским. Рус, пак, Толстој, на кога се тадјер позивље наш чланкописац, може да послужи као примјер тоталне неупућености у бокељске прилике. Јер његово тврђење у путопису из 1690 године, да би у Боки "од Херцегновог даље" становали Хрвати, најбоље побија чињеница да су становници херцегновске опћине, онда као и данас, у огромној већини били и остали православни Срби. Напокон, за народну пјесму, у којој би стојало "Дубровниче, јабуко од злата, ој ти Боко, хрватска одоро", сумњамо да у Боки ико зна, а сигурни смо да ју нико у Боки није никад запјевао!

Него, за питање о којем је овђе ријеч, много је интересантније оно што сушачки лист износи у вези са појединим "хрватским" опћинама, односно са појединим мјестима Боке. Он у свом чланку врши формалну смотру тих мјеста, а ми ћемо га слиједити на том путу, а не држећ се строго његовог реда.

Не желимо да нашим читаоцима досађујемо са дословним репродуцирањем његових навода. Али ћемо и то учинити са оним који се односи на сам град Котор, као главно мјесто. А то да бисмо показали са колико неозбиљности неки људи третирају питања која, наводно, сматрају озбиљним.

За Котор он каже: "Опћина Котор, град св. Трипуна, католичка стародревна бискупија, старохрватска орнаментика, спомен плоча Томислава, хрватска културна друштва. Ту је гласовито предграђе Шкаљари. – Прије преврата 1918 Хрвати су вазда имали опћину которску, те су непрестано захтјевали сједињење с Хрватском".

Одговарамо:

Како су и уколико су Бокељи, рачунајућ ту и Которане, тражили сједињење са Хрватском, на то ћемо се посебно осврнути.

Иначе, тачно је да је Котор "град св. Трипуна", као и да је он сједиште "стародревне бискупије", али је тачно и то, да ни једно ни друго нема никакве везе са хрватством уопште, а са бокељским најмање. Јер св. Трипун је светац који се штује и у православној и у католичкој цркви. Посебице у Котору, њему, ма да у католичкој цркви, и данас као и од најдавнијих времена, поштовање исказује, заједно са браћом католицима, и православци. Тако да он овдје стварно симболише стару љубав и слогу између бокељских Срба и Хрвата. Уосталом, у вези са овим свецем, вриједно је напоменути да крст на копљу, који носи свечеву заставу, изгледа да је факсимил онога кога је Которанима дао српски краљ Стефан Дечански, а кога су однијели Французи, када су почетком прошлог стољећа владали Боком. – Которска бискупија, пак, потиче из времена кад још није било подјеле између источне и западне цркве.

Сва друштва у Котору, која носе српско име, далеко су старија од оних са хрватским именом. Ту, у првом реду, долази у обзир "Српско пјевачко друштво Јединство", друго по старини у српству, које је прошле 1939 године прославило стогодишњицу свог постојања. И "Српска читаоница" је у Котору основана још 1880 године. Међутим прво друштво са хрватским именом у Котору, "Хрватски дом", појавило се тек 1893 године.

Опћина которска је понекад била и у српским рукама, било да су јој начелници били Срби (Нетовић-Липовац), било да су њезино вијеће сачињавали сложна браћа Срби и Хрвати.

Без намјере да потцијенимо которско предграђе Шкаљаре, морамо казати да не видимо по чему би оно било гласовитије од којег другог мјеста у Боки.

"Старохрватска орнаментика", каква се налази у Котору, срета се на цијелом јадранском приморју, па и у сусједној Италији, одакле и потиче. Далеко од тога да би она била или хрватска или српска, њу најкомпетентнији научници називљу "умјетношћу сеобе народа".

"Споменплоча Томислава" губи сваку вриједност за тезу сушачког листа, кад се зна да је она на цркву св. Трипуна постављена 1928. године. Дакле тачно хиљаду година послије овог хрватског краља, који је тек тада, и то само путем ове плоче, дошао у везу са Котором...!

Али Котор зато има и плоча стварне историјске вриједности!

Једна од њих је она на цркви св. Луке из 1195 године, на којој пише да је ова црква грађена у доба српског великог жупана Немање и његовог сина краља Вукана ("sub tempore domini Nemane magni jupani et filii sui Velcani, regis Diokle, Dalmatie, Tripunie, Toplize et Cosne").

Друга се налази у зиду негдашње цркве св. Павла из 1266, а која свједочи да је црква саграђена за владања српског краља Уроша и Немањића ("Orosio – dante domino – regnum moderante").

Него, и мимо ових плоча, ми имамо безброј доказа политичке и националне припадности Котора у она давна времена.

Чим је српски велики жупан Немања почео своју власт ширити над српским приморским крајевима, Котором, увиђајућ да се не могу надати помоћи од Византије, добровољно му се покорише, а он даде град јаче утврдити и у њему подиже свој двор. Већ у јануару 1186 један закључак которске опћине је датиран као издат под владом великог жупана Немање. А од тада па све до 1370 године, дакле до мало пред смрт последњег Немањића, цара Уроша, Котор је остао непрекидно под српском влашћу.

Не само да је Котор кроз то доба задржао своју стару аутономију под управом домаће властеле, већ је од Немањића добио многе нове повластице. – Законодавну власт је, испочетка, као и у другим приморским мјестима, и у Котору, вршила народна скупштина док та власт није касније прешла у руке "Великог вијећа", које је било састављено од чланова племићких породица. У Котору је, међутим, поред овога, постојало и "Мало вијеће", те "Вијеће умољених". Извршујућа власт је био кнез ("prior", и "comes"), који је у томе својству имао карактер намјесника српског краља. Он је на главном градском тргу пред народом полагао заклетву да ће градом управљати по градским статутима и да ће чувати градске привилегије.

Као аутономна опћина, Котор је ковао и свој властити сребрени и бакрени новац, на чијем лицу је био лик српског краља или цара, а на наличју слика которског патрона св. Трипуна.

Захваљујућ моћној заштити српских владара, Котор се је у оно доба био развио до врло високог ступња благостања, а оно се је очитовало нарочито у свим врстама умјетности, посебице у златарској и грађевинској.

Многи Которани су на српском двору уживали велики углед и заузимали важне положаје, понајвише као "протовестиарији", што би одговарало положају данашњих министара финансија. Мимо свију је остао чувен протовестиариј цара Стефана Душана, Никола Бућа (Bucchia), и његов синовац Трифун Михаилов Бућа, властелин царске ризнице за цара Уроша. О њиховој огромној власти је у народу остала неизбрисива успомена у изреци "цар даје, ал' Бућа не даје".

Ми, који немамо намјеру да овдје пишемо историју Боке или Котора, држимо да је ово за сами Котор довољно.

IV

У својој смотри "осам хрватских опћина" Боке, чланкописац сушачког листа журним кораком пролази поред оних Муо, Прчањ, Столив, Ластва и Тиват, ограничавајућ се, углавном, на истицање да су оне чувене по гласовитим капетанима и поморцима, те на тврђење да у њима живе "сами Хрвати" – Са првим се слажемо, а друго смо већ побили статистиком.

Међутим се морамо осврнути на Богдашић, село које чланкописац помиње у вези са Тивтом, називљућ га његовим предграђем и "задњом жупом у територијалном везу осам хрватских опћина".

У Богдашићу и његовој околици данас живе претежно католици. Али тако није било некада!

Над цијелом Боком, па и даље према сјеверозападу, и послије коначног раскида између источне и западне цркве, 1054, политичку власт су имали Бизантинци. Извјесну протутежу овој чинио је религиозни утицај бенедиктинског реда. Његов оснивач св. Бенедикт (480 – 543) је светац који се штује у објема црквама, иако се је његов ред углавном раширио у западној, као онај св. Василија у источној. Али ни бенедиктинци нису могли спријечити да народ овог краја, кад је дошло до подјеле цркава, претежно прионе уз источну. Том приликом је било извршено и преузимање многих бенедиктинских манастира и цркава у Боки, па и оних св. Михаила на Тумби – Превлаци, св. Петра на Градцу – Богдашићу и св. Марка на Пину – Тивту. Вјероватно без јачег отпора самих Бенедиктинаца, пошто су ови у оно доба били уопште у опадању. На сваки начин, овдје је, такорећи, вјера повукла са собом материјална добра, супротно правилу које је важило на западу, да господар земље има да одређује која ће се вјера у њој вјеровати ("cuius regio, illius religio").

Кад су Немањићи завладали овим крајем, св. Сава је у њему основао катедру за епископију зетску. Да ли је сједиште ове епископије било у Златици код Подгорице или на самој Превлаци, за нас, овдје, није нарочито важно. За нашу тезу је главно, да су зетски епископи, стварно, "макар и нередовито", боравили и на Превлаци, како то низом података доказује еминентни историчар, живући которски каноник, пречасни дон Иво Стјепчевић у својој књизи "Превлака" (стр. 9 – 17).

У самом Богдашићу, на цркви св. Петра, која је сада католичка, и данас се налази плоча са ћириличним натписом, која гласи: "В име оца и сина и светаго духа и свете богородице и светих врховних апостола ја милостију божијом јепископ зетски Неофит саздах храм сиј в област светаго Михаила в дни благочестиваго и богом државнаго господина краља Стјефана Уроша сина правовјенчанаго краља Стјефана вунука свјетаго Симеона Немање в лието 6757-6777" (1269).

Из чињенице што је ова плоча преломљена, пречасни г. Стјепчевић погрешно изводи закључак да је она на цркву св. Петра у Богдашићу пренесена са неке друге. Јер, као што свједоче подвучене ријечи у натпису, плоча се је првобитно налазила на цркви посвећеној "светим врховним апостолима", дакле св. Петру (у православној цркви он се никад не одваја од св. Павла), и то у превлачкој "области св. Михаила". Пошто у овој области није било друге цркве посвећене св. Петру, осим оне у Богдашићу, јасно је да је плоча била првобитно постављена баш на ову. Што је, пак, она преломљена, објашњава се једноставно околношћу да је предњи дио ове цркве из темеља касније био рестауриран, дакле порушен, којом приликом је плоча била преломљена, па таква накнадно и поново узидана.

Центар православља овога краја био је, према томе, у "Збору св. Михаила" – манастиру на Превлаци, који је обухватио Богдашић, Кавач и један дио данашњег Тивта. Он је од стране млетачке власти био уништен половином 15 вијека.

О његовом уништењу постоји и прича. – По њој, которски рибар Друшко имао је са превлачким калуђерима спор, јер није био извршио материно завјештање, да манастиру св. Аранђела Михаила преда два звона. Послије судске пресуде у корист манастира, Друшко, договорно са которским Провидуром, донесе у манастир звона уочи самог Аранђеловдана. Али собом понесе и кутије отрова, које му је дао Провидур. Сутрадан, за вријеме литије, Друшко се ушуња у манастирску кухињу, у којој онога часа није било никога, и садржину кутија изручи у котао у коме се је кухала риба. Сви калуђери, који су окусили ово јело, њих 70, заглавише. Али и Друшко, који из манастира побјеже на коњу, сконча у Одољену. Истодобно, на дати знак, топовима са млетачког брода би порушен и сами превлачки манастир са црквом.

Знамо и признајемо да ова прича, у оваквој форми, не може да издржи историјску критику. Али знамо и то, да народне приче (не изузимајућ чак ни митолошке) увијек имају неки стварни основ. Суштина горње је у томе, да је приликом уништења ондашњег центра православља на Превлаци било употребљавано и насиље. Ако баш то потврђују два документа која, у српском преводу, налазимо на страни 169-172 "Српско-далматинског магазина" из 1849 године, а који су узети из Фарлати-а и Голети-а. Један од њих је налог млетачког дужда на которског кнеза Ивана из 1455, а други је декрет которског управника од 30-IV-1672 године.

У првом, млетачки дужд (позивљућ се на раније наређење од 1451 године) наређује которском кнезу да которском бискупу Бернарду помаже у његовом раду на "враћању на стотине невјерну и шизматичку чељад у вјеру католичанску", чинећ "пријеки суд и правину. "натјеравајућ их (шизматике) да поврате и одрекну се оних земаља, винограда и баштина, што су цркви припадали, и што су они притисли били". У наређењу се подвлачи да у обзир долазе све "цркве и црквице", које је "митрополит шизматички или славенски под собом држао", а међу њима се изреком помињу св. Михаил на Превлаци и св. Петар у Богдашићу.

У вези са овим, напомињемо да католичка црква, која се сматра једино правом, све хришћане-некатолике сматра одметницима, па да стога и њихов евентуални прелаз у католизам називље "враћањем" – обраћањем уњ. – Ово да се из горње ријечи "враћање" не би створио погрешан закључак, као да су дотични "шизматици" раније били католици.

Горњи израз "пријеки суд" нема се схватити у смислу који му се данас даје. Али је несумњиво да је смисао и горњег израза, да которски кнез има да према "невјерним" поступи са нарочитом строгошћу и без много формализма...!

Упркос тога, акција которског кнеза и његових наследника није за дуго времена имала пуног успјеха. Стога которски управник у оном декрету из 1672 године, "с прегорким душе чуствовањем и тугом", наводи, да се "мало по мало српски свештеници, и то шизматички, међу Богдашићане и Кавачане (Кавчане) усељавају, и слободно без сваког зазора са сељацима се састају, друже и пријатељство хватају, из чега велика опасност и грдна штета закону католичанском грози". – Свјестан тога, которски управник, претходно и као ради растерећења своје и својих претшасника савјести, у истом декрету истиче: да је наређење Сената (млетачког) од године 1451 (то је, очевидно, оно које се у горњем дуждевом наређењу од 1455 помиње као "раније"), т.ј. "да се сви шизматици из ова два села (Богдашића и Кавча) протјерају, до данас најтачније опслуживано било"!

Мимо оног што смо већ казали, овим двама документима је сувишан сваки коментар. Примјећујемо само да се самим њима објашњава већ констатована појава, да католике у Боки налазимо претежно у мјестима која су некад била под Млечићима; и појава да је православље најјаче страдало у свом негдашњем центру, око Превлаке.

Нити нам је намјера нити би имало смисла да због овога католичкој цркви нешто изнимно предбацимо. Све вјере су од вајкада, кад су то само могле, своју пропаганду вршиле и драстичним средствима. – Овим поводом, желимо само да потсјетимо на познату чињеницу, да је за људско друштво, од свију осталих, најопаснији вјерски фанатизам. Све "у име Бога", он је извршио злочине, којима ни по броју ни по свирепости нема равних. И то по строгој логици! Јер, кад човјек уобрази да је у посједу праве и пуне истине, а да је све друго лаж, па кад к томе још уобрази и да он замјењује Бога на земљи, онда, разумје се, тиме Бога деградира на свој ниво и наноси му најтежу увреду, али и својим страстима одузимље сваку узду.

Него, нама се овим поводом намеће и паралела између оних давних времена и најновијих догађаја.

Кад су, однедавно, биле онемогућене методе которског бискупа Бернарда, и у старом превлачком рејону, а нарочито у његовом садашњем центру, у Тивту, почели су се појављивати православци. У толиком броју да се је осјетила потреба да се у овом мјесту подигне православна црква. Њезини темељи су прије кратког времена били освећени од стране Његове Светости српског патријарха Гаврила лично. Тим поводом је претсједник црквене опћине г. Симо Секуловић, у свом поздравном говору, истакао значај овог догађаја, напомињућ да он претставља продужење превлачких традиција. Сасвим природно, јер је свакому пријатно да може казати да се налази на старини. Али је то на извјесној страни изазвало револт. Са те стране је, у вези с тим, било казано да су католици у овој земљи грађани другог реда!

Одговарајућ, потсјећамо да је некад у Рисну због саме једне католичке фамилије била подигнута католичка црква. Ришњанима, међутим, ни данас не би било зазорно да се ту подигне још једна, ако кому треба. Али, шта све то вриједи, кад су неки толико навикли на привилегије, да им, чим нису привилегисани, изгледа да су прогоњени...!

Нас тјеши да тако не мисле бокељски католици. Бар они који су старосједиоци. О томе смо се увјерили баш приликом освећења православне цркве у Тивту, јер су на тој свечаности учествовали у огромном броју и тиватски католици, предвођени од њиховог дичног начелника г. Шима Шканате. Његов братски пољубац са српским патријархом, том приликом, овјековјечен је у фотографском снимку, који је био репродуциран и у неким новинама.

V

Слиједећ сушачког чланкописца, прелазимо на Пераст.

Сунчани градић, од унутрашњости, која је била под турском влашћу, заштићен високим брдом, а постављен према Веригама, као стража над улазом у унутрашњи базен Боке, ово мјесто је за Венецију имало нарочиту важност, па није чудо да је она од њега створила други центар (Котор је, дабоме, био први, своје власти у Боки Которској). Разумје се, дијелећ, по обичају, издашно посједе и племићке титуле.

Међутим, ради успомене на његову ранију националну прошлост, потсјећамо да Пераштанин Francesco conte Viscovicx, у својој "Storia di Perasto", наводи, да је српски краљ Стефан Немања Пераштанима био подијелио повластицу да бирају 12 лица, по једно из сваке "casade" (у Перасту их је било 12, колико је у њему било и племићких домова), којима је била повјерена почасна стража над његовим краљевским стјегом. Ово, бесумње, због нарочитих заслуга. А оне су се, према рукопису Пераштанина Јулија Баловића, а по подацима перашког архива (dalle carte del nostro archivio), састојале у учествовању Пераштана у војнама које је поменути српски владар водио по Македонији, Албанији и Епиру.

Кад су се Пераштани, послије, "добровољно подвргли млетачкој републици" (наводи даље Баловић, а по њему Висковић), ова им је потврдила дотичну повластицу, са малом измјеном: одобравајућ им да бирају 12 "гонфалониера", који су у вријеме рата на мору имали да чувају дуждев барјак – "il golfalone" и да га развијају у свечаним приликама, кад би им то наредио "il capitano generale del mare" коме су Пераштани били непосредно подређени.

Нас, природно, овђе првенствено интересује онај однос Пераштана са славном српском династијом. – Али није безначајно ни оно што смо казали о њиховом каснијем односу са Млечићима. Ово друго утолико, што се је и ту, као и у крсним славама бокељских католика, очитовао њихов необични консерватизам. Да, наиме, обичаје из прошлости чувају љубоморно и онда кад је основ тих обичаја сасвим измењен. Као ради концесије својој савјести и ради компромиса између њихове прошлости и садашњости...!

За чланкописца сушачког листа, двије чињенице би имале да свједоче о хрватству Пераста у прошлости: што је он родно мјесто чувених Змајевића, двају барских надбискупа, Андрије и Винка, те славног руског адмирала Мата; а затим што се ту чува мач "Вука Огњеног", кога да је Пераштанима поклонио хрватски бан Петар Зрински.

У погледу првог, за питање о коме је овђе ријеч, довољно је казати, да се ниједан од поменутих Змајевића није нигђе и никада признао Хрватом. Напротив, оба надбискупа Змајевића су са поносом истицала своју титулу "primas Serbiae" и писала су српским писмом, ћирилицом. А то је разумљиво, кад се има на уму да им је ђед Милутин у Пераст дошао из Црне Горе, са Његуша, и да се тек његови потомци превјерили.

Потврду својих навода о Петру Зринском и оном мачу, сушачки новинар налази у спомен – плочи, коју је град Пераст поставио хрватском бану, са наводним његовим ријечима, да честита "Славном, Сретном и Племенитом Перасту" (честита му побједу од 15-V-1654, у којој су Пераштани потукли преко 7000 турске војске), "даровавши им јуначку сабљу".

Али, неистина остаје неистином, и кад је у камен уклесана! – Ова плоча је, наиме, на зграду перашке опћине постављена 1928 године, и претставља фалсификат историјских чињеница, једнако као и она Томиславова у Котору и више других, које су, као из неке маније, оне фаталне године биле постављене по разним мјестима у Боки.

Овај перашки фалсификат је утолико мање опростив, што је почињен четири године послије чланка г. Петра Д. Шеровића у ревији "Народна старина" од 15-XII-1924, у коме је непобитно било доказано обоје: и да дотични мач није припадао српском деспоту Вуку Бранковићу – "Змају Огњеном", и да овај мач није Пераштанима поклонио Петар Зрински.

Да је Петар Зрински 23 и 24 маја 1654 боравио у Перасту, јер је, крстарећ по јужном Јадрану, ради сузбијања турских гусара, чуо за сјајну побједу Пераштана над Турцима, па дојурио у Пераст да им честита ову побједу, први је, у свом већ поменутом рукопису, забиљежио Јулије Баловић. Он ту, к томе, прича да су Пераштани том приликом Зринском даровали "главарски пехар", кога је Пераштанин Милутин Трипов Марковић био откупио од неког Турчина из Херцегновог, а који је раније био својина сигетског јунака Николе Зринског.

Ма да су ови наводи новијег датума (Баловић је писао крајем 18 или почетком 19 вијека), ми их узимљемо за тачне. Али, уколико су они заиста тачни, примећујемо да би прича, да је поменути мач припадао деспоту Вуку Бранковићу и да га је Пераштанима поклонио Петар Зрински, бокељским Србима могла само конвенирати. Јер би се та прича могла протумачити тако, као да је овђе била извршена размјена националних симбола: Петру Зринском – Хрвату враћен је пехар, који је био хрватски, а Пераштанима – Србима мач, који је био српски. – Али, бокељским Србима није потребно да историјске чињенице удешавају према политичким циљевима.

Да је дотични мач припадао Вуку Огњеном, устврдио је још надбискуп Андрија Змајевић, у свом љетопису из 1675 године. Зачудо, јер се је о противном могао увјерити из натписа на самом мачу, кога је, свакако, имао пред собом, пошто сам каже да је овај натпис израђен "српским великим словима". (Његов колега у бискупском достојанству, садашњи которски бискуп, преузвишени г. Павао Буторац, ово писмено радије називље "босанчицом"). А тај натпис јасно показује да је то био мач неког угледног Пераштанина Вукше Стјепановића. Змајевић је, бесумње, име Вукша читао "Вук", а ово, вјероватно је из одушевљења за "овога међу осталием нашега словинског народа храбрена јунака", довео у вези са деспотом Бранковићем.

Мишљење Змајевићево у том погледу заступао је са великом одлучношћу и са много техничке ерудиције преузвишени г. Павао Буторац у горе цитираној ревији "Народна старина", и то баш у броју од 15-XII-1924 и непосредно иза чланка г. Шеровића. Углавном, доказујућ да се је Вук Бранковић могао називати и "Степановик", како се онај Вукша Стјепановић стварно означује на мачу.

Мишљење г. Буторчево је, било мјеродавно за чланкописца сушачког листа. Само што је овај случајно, изгубио из вида да је г. Буторац у међувремену то мишљење промијенио! – Ради извињења нашег колеге новинара, напомињемо да је г. Буторац то учинио (у својој књизи "Госпа од Шкрпјела", на стр. 121) врло неупадљиво, у једној биљешци, ситним словима, са свега пет ријечи, наводом да се дотични мач "без подлоге приписује деспоту Бранковићу".

Али, главно је да је он то признао и да се питање поријекла овог мача сада може сматрати коначно ликвидираним. Јер сада и г. Буторац овај мач приписује оном Вукши Стјепановићу, члану бројне истоимене перашке породице, чији су припадници (ако је то за некога утјешљиво?) били кметови опатије св. Јурја, "далеко католици".

Други дио приче о овом мачу, да би га Пераштанима био даровао Петар Зрински, несравњиво је мање основан од оне, сада напуштене тезе, о његовом поријеклу. Јер се неоснованост тог другог њезиног дијела утврђује и самим негативним разлогом – што она није нигђе забиљежена, ни код надбискупа Змајевића, који је био савременик Зринског, ни код ма којег другог каснијег писца, све до Смичикласа, који не каже одакле је ту причу узео.

Али то исто и из позитивног разлога, јер баш надбискуп Змајевић, у свом поменутом љетопису, за овај мач каже, да се он у перашкој опћини чува као велика драгоцјеност и да га перашки капетани (опћински начелници) припасују приликом њиховог избора, као знак њихове војничке части. Дакле, постојање овог мача у Перасту и његова симболична употреба, још у доба Змајевића (који је, понављамо, био савременик Зринског), били су тако давног датума, да им ни сам Змајевић не зна почетак.

Па ипак, поред свега тога, преузвишени г. Буторац још увијек тврди да је овај мач Пераштанима даровао Петар Зрински. А то, пошто га је, наводно, он сам, прије тога, добио на поклон од Которана.

По теорији г. Буторца, "лако је протумачити" да се је, најприје, овај мач преселио из Пераста у Котор, "или даром или купњом или опоруком". Затим – мада Баловић изреком наглашава да је Зрински одустао од намјере да посети и Котор, и да је из Пераста изравно отпутовао низ Вериге – по мишљењу г. Буторца, "Которани су лако могли наћи начина да Петра поздраве и обдаре". Што, пак перашки извори (и не само перашки!) о томе шуте, то би, по г. Буторцу, било "ради заједљивијих међусобних односа" Пераштана и Которана. А кад се је све, по замисли г. Буторца, тако лијепо случило, "Петар је добио прилику да Пераштанима достојно одврати: они њему сребрен пехар, који је некад припадао његовој породици, а он њима драгоцјену сабљу перашког поријекла". Јер, опет по г. Буторцу, "немогуће је замислити да Петар није ништа за уздарје поклонио Пераштанима".

Као што видимо, све саме голе претпоставке! – Оне, признајемо, чине част пишчевој машти. Али историјска критика машти одређује помоћну, а нипошто водећу улогу. К томе, по нашем мишљењу, г. Буторчевим претпоставкама недостаје услов ни за ону прву, јер су оне неприродне и нелогичне.

Нама, напримјер, није никако "лако протумачити" како је уопште дотични мач могао доћи у посјед Которана. Ово не само због анимозности двају мјеста, већ, још више, због оне симболичне функције овог мача у самом Перасту. Исто тако, не видимо како би Которанима пошло за руком, и то лако, да Петра поздраве и обдаре, колико баш због те анимозности, толико и због краткоће његовог боравка у Боки. Напротив, ми сасвим лако можемо замислити да је Зрински, који је у Пераст дошао ненадно, из њега отишао, без да је Пераштанима нешто поклонио, ма да је сам од њих поклон примио. Јер (нарочито под таквим околностима) налазимо да је домаћин могао обдарити госта, а да то овај ипак не учини према домаћину. Нама би чак изгледало помало и неукусно од стране Зринског, кад би он истог часа и, такорећи, из руке у руку Пераштанима уступио исти онај дар, кога је примио од њихових ривала Которана. Ми, због свега овога, радије вјерујемо да је, баш из поменуте суревњивости двају мјеста, много касније од самих Которана формирана верзија да би они Зринском били поклонили "јуначку сабљу", као дар који је њему боље приличио од пехара, којим су га обдарили Пераштани.

Свјесни смо да смо се овим питањем позабавили дуже но што оно заслужује. Ми смо то учинили намјерно, у нади да ћемо се ускоро, бар у питању овог мача, са преузвишеним г. Буторцом наћи на истој линији. Послије тога, рачунамо, биће са перашке плоче избрисане оне ријечи "даровавши им јуначку сабљу", па ће се та плоча моћи без замјерке предати потомству "на вјечну успомену".

VI

У доказивању хрватства Доброте (овим мјестом ћемо исцрпсти листу "хрватских" опћина Боке) наш чланкописац је врло штур. Наводи само да је Доброта "гњездо гласовитих хрватских капетана и бродовласника", додајућ да је ту одржана скупштина Бокеља 1849, на којој да је бан Јелачић био умољен да Боку припоји Хрватској.

Ова штурост нашег партнера је разумљива. Јер Доброта, више него које друго мјесто у Боки, у коме налазимо претежно католике, пружа доказе своје српске националне свијести, не само у прошлости већ и у садашњости. А и природно, пошто је ту, због непосредне некадашње политичке границе, увијек била најтјешња веза између Боке и њезиног црногорско-српског залеђа, па је кроз ово мјесто нарочито јако избијао национални вал из унутаршњости на море.

Не само што је данас близу половина добротског становништва православне вјере, многи, и то најугледнији Доброћани католици и данас се признају Србима. А они који то налазе зазорним, зову се "Славјанима", што значи Југославенима. Тако ту и данас постоји "Славјанска читаоница" која је 1936 прославила своју 60-годишњицу. Њезин национални карактер је изражен и тиме што је за свога почасног члана, поред бискупа Штросмајера, изабрала и црногорског краља Николу I.

Само, пак, поријекло Доброћана (опет јаче него код осталих бокељских католика) очитује се у истовјетности њихових породичних имена са оним из сусједне Црне Горе и у крсним славама добротских католика.

У погледу овог другог, напомињемо да су двије старе добротске цркве биле посвећене св. Ивану и св. Врачима. Оне нас обје (кад Ивана претворимо у Јована) потсјећају на истоимене православне цркве у близим црногорским Залазима. Код оне прве, св. Ивана у Доброти су се вијале српске заставе и у доба најжешћих борби између Срба и Хрвата. Она друга је данас посвећена католичким Свисветим. Али ју народ још увијек зове "св. Врача". – Занимљиво је, к томе, да, док неке добротске католичке фамилије (напр. Каменаровићи) славе св. Ивана, друге (Андрићи, Дапчевићи, Ивановићи и Милошевићи) за крсну славу држе, како сами кажу "Врачевдан". Ову су, истина, помјерили за 13 дана унатраг од православних св. Врача, па би у толико могло изгледати да су ју превели на нови календар. А како им она стога пада тачно на католичке Свисвете, неки и мисле да им је слава сада овај католички празник. Други опет, а вјероватно и сами свечари, рачунају да овим помјерањем датума славе није ништа битно измијењено, јер се међу свима светим, на сваки начин, налазе и свети "бесребреници" Кузма и Дамјан.

Тијесна веза између Боке и Црне Горе толико је упадљива, да су неки са хрватске стране, у сулудом бјежању од српског имена, прибјегли тврђењу да су Црногорци "Црвени Хрвати" ("црвени", можда, али Хрвати нипошто!); или у тврђењу да су само "Црногорци", јер да "ниједан црногорски политичар није казао да би они били Срби" (ово друго читамо у "Хрватској Груди" од 12-X-1940).

Кад би људске глупости могле прекорачити границу нашег умрлог живота, лако је замислити како би се над овом последњом згранули, напримјер, пјесници "Горског вiјенца" и "Балканске царице"!

Али баш ова последња нам дозивље у памет догађај који се је збио прије више од стотину година, јер он нарочито јасно показује како је онај први, неумрли Његош, гледао на национални карактер ондашње Боке, а посебице Доброте.

1833, као 20-годишњи младић, на проласку за Русију, гдје је требао да се завладичи, он се је пар дана задржао у Котору, а том приликом био гост и племићке католичке породице Ивановића у Доброти. Одушевљен њиховим гостопримством, он им је на њему захвалио пјесмом, чији је наслов "Србин Србима на части захваљује", а чији почетак (преписујемо ју из књиге Сима Матавуља "Бока и Бокељи") гласи:

Како одох из слободних горах,
Мишљах у њих Српство оставити,
А међ туђим уљести народом,
Ком обичај ни језика не знам.
Вјера друга, царство, миса’ друга:
Мишљах презрен ка’ и крвник бити,
Ради вјере – свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем!
Бих дочекан у Котору красно
У српскоји кући Лумбардића.
Ту три дана ка’ у тренућ прошли
Правом чашћу и весељем српским.
Док четврти, на уранак сунца,
Конте Јосиф из Доброте дође
Са његова два мила синовца,
Два синовца како двије виле,
Тек се стасмо, брацки с’ изљубисмо,
Питасмо се за живот и здравље,
И у говор дуг, искрено српски
Сташе сва три конта говорити:
"Воља нам је, стари пријатељу,
"Да нам кућу пођеш видијети,
"Са свом браћом која су ти овдје,
"Нашом браћом, храбрим Црногорцима"
. . . . . . . . . . . . . . . . .
па завршава:
О, ви Срби, свуд ли српствујете!
Дужност чојства праву испуњате!
Српствуј дјелом – вјеруј што вјерујеш!
Лактом вјере глупост чојка мјери,
А озбиљност дјелом и врлином.

Заиста, ријечи достојне Његошевог генија! – Велики пјесник је, као што видимо, још у раној младости био уочио да је основ сваке религије вјера у Бога и у неумрлости душе – двије истине до којих долазимо разумом, без проповједања – а да је све остало форма. Сви они код којих форма није загушила суштину, прави су вјерници. Мислећ на форму, Његош каже: "вјеруј што вјерујеш". – Вјеруј оно чему су те научили оно што ти се допада, јер то није важно.

И 15 година касније, у својој мужевној доби, неумрли владика је заступао исто становиште, у пјесми која је почетком јануара 1848 била отштампана у Гајевој "Даници", а у којој каже:

"Не пита се ко како крсти,

Но чија му крвца душу грије,

Чије га је млијеко задојило"...

Како су Бокељи у доба бана Јелачића (кога су они, наводно, "молили" да их припоји Хрватској) гледали на свој однос према Хрватској, о томе у идућем и последњем чланку. Овђе, кад је већ ријеч о бану Јелачићу, потсјећамо само на његов проглас упућен Которанима 1 априла 1848 из Пеште. Баново мишљење о националном карактеру ондашњих Бокеља изражено је у самој чињеници да је дотични проглас био написан ћирилицом. Значајно је такођер да је за бана народно јединство Срба и Хрвата (противно неким данашњим теоријама) било изван дискусије. Јер, по њему, у том прогласу, "Сербљи и Хервати" су "народ једне крви и једне будућности".

VII

Да би се оправдало тражење да се Бока, односно један њезин дио, припоји Бановини Хрватској, у свим публикацијама на које циљамо, и у свим могућим варијантама се стално понавља, да су сами Бокељи, као, тобоже, данас, то припојење тражили или прижељкивали и у прошлости.

Изузимајућ неколико "фуртимашких" акција, на које смо алудирали у првом нашем чланку, такво тражење данас у Боки нико не поставља. Мислимо, на начин који би се могао сматрати озбиљним и од стране која би за то била легитимисана.

Иначе, уколико је ријеч о прошлости, и овдје је, као често пута, трунак истине затрпан гомилом лажи.

У том погледу, треба, наиме, издвојити период, у коме је Бока била у могућности да своје националне осјећаје искаже слободно и без страног притиска, од оног у коме није било те могућности. Под првим разумјемо кратко раздобље између ослобођења од млетачке доминације и подпадања под аустријски јарам. А за то раздобље овдје указујемо само на двије манифестације бокељског националног осјећаја.

Прва је писмо које су 20-VI-1806 Доброћани по поклисару Ђуру Дабиновићу упутили црногорском владици Петру I (светом). У њему га они "као старијега и љубитеља од отаџбине слободе", а у нади да ће, као што је почео, и даље бранити "опћену слободу", преклињу да се заузме код руског цара, да овај спријечи извршење одредбе братиславског (пожунског) уговора, по којој је овај крај имао да подпадне "под ћесаром бечкијем". Јер, кажу Доброћани, "када би се ово догодило, било би истинито наше расуће и ми бисмо изгубили нашу слободу".

Као на другу манифестацију у истом смислу, потсјећамо на чињеницу, да су Бокељи, свакако ради осигурања те своје слободе, касније 1813 и 1814 спровели уједињење Боке са Црном Гором, као двију "провинција", под претсједништвом баш поменутог црногорског владике Петра I. У документу којим је било извршено ово уједињење, те двије области се заклињу Богом да ће увијек једна другој вјерне остати и да ће заједнички дијелити своју судбину. Сједиште њихове заједничке управе – "Централне комисије" било је у Доброти, у палати која, и ако раскривена, и данас ту постоји.

Национални осјећај Боке остао је исти и касније, под аустријском влашћу. Само, што се је он, природно, под овом влашћу испољавао на други начин. – Увијек тежећ за ослобођењем и уједињењем са једнокрвном браћом, каквом су сматрали све Јужне Славене, па, разумје се, и Хрвате, Бокељи су касније ту своју тежњу покривали плаштем "оквира" (граница а. у. монархије), "ћесарскијем штитом", "царском круном" и разним другим фразама. Али, било да су прижељкивали уједињење Југословена који су се већ налазили у аустријском оквиру, било да су чак жељели да у тај оквир уђу и они који су били изван њега (јер било је и таквих), циљ је био увијек исти: да се уједињеним снагама што брже и што сигурније тај оквир р а з б и ј е, па да тако дође до стварног ослобођења и уједињења свих Југословена.

1848 година, у којој је наступило опће национално превирање,била је и за Бокеље у том погледу нарочито значајна. У хрватским крајевима, као што је познато, ова година је била обиљежена "илирским" покретом, који је, међутим, био запажен и цијењен и у слободној краљевини Србији. Иницијативом Илије Гарашанина, те знамените године је у Београду био формиран одбор од пет лица, кому је било стављено у задатак да координира дотичне акције у самој Аустрији. У ту сврху, овај одбор је у марту 1848 из Београда упутио у Сремске Карловце Дубровчанима Матију Бана, да он поради код српског патријарха Јосипа Рајачића, како би се и војвођански српски борци придружили Гају и Јелачићу (Од Јелачића се је у оно доба на цијелом нашем југу очекивало нешто више, него да ће он бити само добар аустријски генерал...!). А резултат свега овога био је, да је патријарх Рајачић инсталирао Јелачића за хрватског бана на тргу св. Катарине у Загребу. У оно доба је и у Загребу важила крилатица, да су браћа католичке и православне вјере "једно срце и једна душа".

Сувишно је истицати да је ово имало јаког одјека и у Боки и да је и њу тим поводом захватио вал одушевљења. Па ипак, ни то одушевљење није код Бокеља могло да замрачи њихово јасно гледање на национални карактер овога краја. Опипљив доказ за то налазимо у декларацији коју су бокељски претставници, њих око 400, баш те године, 13. јуна, дали у Прчању, у католичком манастиру св. Николе.

Уводно у њу, (потпун текст јој се налази у књизи прчањског жупника, пречасног каноника дон Ника Луковића, "Прчањ", на стр. 93-102, а ми, наводећ ју, завршавамо стилизацију, мијењајућ само правопис), Бокељи истичу да су примили "многа писма од стране хрватског народа", у којима да је изражена жеља да се краљевина Далмација сједини с Хрватима (дотична скупштина није, дакле, била одржана иницијативом самих Бокеља,) па затим дословце кажу:

"Најпрва и најсветија наша дужност та је, јавити пред свијетом да ми Далматинци нисмо но Бокези".

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

"Бесумње, толико краљевина Далматинска колико овој за сад скопчано окружује бококоторско, припада по положају, по историји, по језику и по племену већег броја славенско-српској народности.

Бесумње, кад би настојећи догађаји до тога корачили да се државе славено-српске, то јест југославенске, уједно сједине под штитом ћесарскијем, без уплива никакве туђе народности, као, например талијанске, мађарске, њемачке и тако даље, бесумње, Бококоторска противна бити неће да се жеља Ваша испуни што се сједињења нашега тиче.

"Али данашња опстојатељства, а навластито оно што сте Ви угарској круни подложни, не допуштају да ми за то сједињење жртвујемо независност, која је нама припознана у оном уставу Царства Аустријскога.

"Кад свака југославенска држава правилним путем постане самостална, без туђег уплива, кад се збуде оно што сви желимо, то јест основа славенског царства под царским штитом, кад најпослије једнака права буду слободно међу реченим државама уговорена и постављена, окружје бококоторско од своје стране радосно ће себе у тому савезу приписати.

"Напротив тога, ако државе Хрватска и Славонска желе и могу с нама у задруженство доћи под уставом 25 априла ове године, да с нама уједно у новом конституционалном животу уђу, окружје ово ништа радосније захтјевати не може"

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

И владика Његош је наговарао Бокеље да се уједине са Хрватском. (1) Са исте ове скупштине они су и њему упутили одговор, у коме се каже:

"Ми никаквог противљења немамо сјединити се свим државама славено српскога народа, кад оне постану самосталне а без туђег уплива, под царском круном.

"Уколико нам обећавате руку помоћи против свакога иностраног нападаја, ми Ви за то благодаримо на име свега народа".

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Колико ону декларацију толико овај одговор владици Његошу, потписали су и претставници данашњих "хрватских" опћина Боке, и то: за Котор М. Нетовић, за Пераст Баловић, за Доброту С. Дабиновић, за Прчањ А. Сбутега, за Столив Ив. Мариновић, за Тиват Ђуро Трипов Петковић, дочим је за претставника Ластве на њима стављен крст, јер је био неписмен.

Пречасни дон Нико Луковић, као Прчањанин, с правом се поноси што је она декларација дата у његовом родном мјесту, налазећ да је она била "величанствена народна манифестација, на којој је први пут у Далмацији (требао је казати "у Боки", јер Бокељи у самој декларацији кажу да они нису Далматинци) дошло до изражаја југославенска државна мисао". Заиста, Бокељи су том декларацијом за неких 70 година антиципирали идеју Крфске декларације, па ју чак изразили на много широј и много либералнијој основи.

Ми, наиме, не дијелимо мишљење пречасног дон Луковића, да би у прчањској декларацији била истакнута идеја о конфедеративном уређењу Аустрије, у којој би Југословени имали водити главну ријеч. По нашем мишљењу, у тој декларацији је, напротив, јасно изражена идеја о федеративном уређењу самих југословенских држава, дакле, за онда, Хрватске, Славоније и Далмације, са бококоторским округом. Јер, по схватању ондашњих Бокеља, њихово уједињење би се, с једне стране, имало извести без страног (њемачког, мађарског или талијанског) утицаја, а, с друге, пошто се претходно између тих славенских, "т.ј. југославенских" д р ж а в а утврде, те буду "уговорена и постављена" једнака права у форми с а в е з а. А то све као "основ славенског царства", чиме се очевидно циља на уједињење и са оним Југословенима који су се налазили изван граница а. у. монархије. Овакво схватање југословенског уједињења од стране Бокеља потврђује, уосталом, њихов и иначе познати либерализам.

Узгред, вриједно је подвући и алузију декларације на евентуално припојење Хрватске и Словеније Далмацији и бококоторском округу, дакле одвајање двију првих од Угарске и њихов прелаз у аустријску полу монархију, јер су тиме још онда Бокељи имали пред очима каснија стремљења многих Југословена у томе правцу.

За нас је овдје, разуме се, најважније, да су се ондашњи Бокељи са националног гледишта сматрали српском врстом ("species") славенског рода ("genus"), или, једноставније, српским стаблом на славенском корјену. Јер само то значење може имати њихова изјава да су они "словенско с р п с к е" народности.

Констатујућ ово, а изводећ закључке из свега што смо казали, држимо да наше чланке најзгодније можемо завршити са овим напоменама:

НАПОМЕНЕ:

1) За бана Јелачића је Његош (у прогласу на Бокеље и Дубровчане) у почетку држао да га је «тајна судбина на чело Јужних Славена поставила». Његош ову своју вјеру изражава без трага суревњивости. Ма да је сам био владар мале али слободне српске државе, он је, види се, био готов да водство Јужних Славена препусти Хрвату. (Куд среће да бисмо сличан осећај нашли на другој страни!). Али, нажалост, та Његошева вјера није дуго потрајала. Свом горком разочарању он, већ неколико мјесеци касније, 1. XI 1848, даје израза у писму Вразу. Ту, њега љуто боли што му се није дала прилика да и сам учествује у акцији на ослобођењу Јужних Славена, како је у прво вријеме био схватио Јелачићеву борбу са Мађарима, па каже: «Сто пута је лакше оному ко се бори, но оному који чама код куће. – « «Да сам мога што на муци помоћи, најсветију бих дужност под небом испунио. И да је иоле споразумевања било, могло би бити с нашега краја веће помоћи но се икому чини, па помоћи без муке и пјевајући». Међутим, он, ојађен, види «што је», и «да се од првог циља далеко отступило»...! – И Његош је, дакле, већ крајем 1848, са искреном тугом констатовао да Јелачић има пред очима само Аустрију!

Васко Костић
Никола Ј. Јурић

Рођење и школовање

Последње писмо Н. Јурића

Никола је рођен у Имотском 22. фебруара 1884. као најмлађе дијете Манде и Јакова Јурића. Била је то веома сиромашна породица, без своје земље, па су и отац и мајка надничили на туђим имањима да би подигли петоро дјеце. Основну школу је завршио у родном мјесту, гдје се, упркос сиромаштву, истицао оштроумношћу и марљивошћу па је, уз учитељеве и вјероучитељеве препоруке, примљен у сјемениште.

Због каснијег Николиног животног пута, важно је подсјетити да је Имотски тада (и не само тада) био под јаким утицајем римокатоличког клера и бастион, управо у то доба рађајућег, хрватског национализма. У еуфоричној кампањи превођени су у Хрвате сви католици без обзира на поријекло и дотадашња осјећања. У таквим околностима је било логично да се и Никола у том духу васпитава и образује, па да у том циљу и агитује, јер још није могао знати све што ће касније сазнати. Истицање у учењу и знању донијело му је стипендију Свете Столице, што му је омогућило да заврши теолошке студије у Ватикану. Тамо су му предвиђали блиставу каријеру у црквеној хијерархији, али он је већ тада почео на други начин размишљати. Умјесто божанског стјецишта и безгрешног светачког понашања, како је замишљао Ватикан и његове становнике, он је тамо доживио велика изненађења и видио или сазнао много тога што му се није допадало. По својој жељи вратио се у Далмацију гдје је у већим мјестима, поред свећеничке дужности, предавао латински и грчки језик у класичним гимназијама. Осим класичних, већ тада је изврсно владао италијанским, њемачким и чешким језиком.

Иако је био солидно образован, Никола није био задовољан са оним што је знао, па је и даље проучавао, нарочито историју и руски језик. По природи друштвен, није се, попут својих колега, држао на одстојању ни од православних вјерника. Тада је још више почео увиђати да има и друге историје и друге слике свијета, поред оне црно-латинашке, какву је сагледао кроз своје теолошко образовање.

У политици, није му се допадало тадашње тзв. «буђење националне свијести», што је доводило до поларизације Срба и Хрвата, а затим и до распиривања међусобне мржње без икаквог рационалног разлога. Активно се залагао, не само за развијање братске љубави између Срба и Хрвата, него свих Славена, па је постао заговорник панславенске идеје. У то вријеме је много читао руске класике, често понављао одабране мисли Толстоја и Достојевског и савјетовао да се та дјела читају ради упознавања словенске душе. Због повезивања, упознавања и дружења свих Славена, са одушевљењем је заговарао оснивање соколских организација и одржавање међународних свесоколских слетова. Дописивао се са истомишљеницима из Трста, Цеља. Братиславе, Жилина, Брна, Прага, Загреба, Београда. (То се могло видјети по адресама и ковертама сачуваним код његове кћерке Зоје. Писма нису била у ковертама.)

Николине активности се нису допале ни политичким ни црквеним круговима, као предавач удаљаван је из школа, а чести премјештаји имали су за циљ да га одвоје од оних са којима се дружио. То није много помогло, па су већ тада започета харангирања против њега, која ће га пратити до краја живота. То га је све више удаљавало од Цркве и уводило у политичке токове.

У I свјетском рату

Иако су и млађи свећеници били војни обвезници, они, за разлику од других обвезника нису сви добили позиве у општој мобилизацији. Николу то није могло заобићи. Нашао се у Херцег-Новом као feldkurat (војни капелан). Није очекивао нехришћанско понашање цивилизованих хришћана, па га је разочарало оно што је видио и чему је присуствовао. Оштро се супротстављао стрељањима и другим погромима аустријске војске над својим држављанима. Залагао се за човјечније услове робијаша на острву Мамули и осуђивао њихово задржавање на тој тврђави као «живи зид» у случају напада ратних бродова на тврђаву. Неке старије и слабијег здравља, успио је и извући из тих казамата. Сматрао је да је то његова првенствена и света професионална дужност, јер је тако васпитаван и кроз вјерска училишта. Очекивао је пуну подршку Свете Столице, али је и у томе доживио велико разочарење. Препоручено му је да се не мијеша у оно што није његов посао и да само моли Бога за душе сужњева и стријељаних, јер је његов посао да спасава душе, а не тијела. Упозорили су га да није надлежан да одређује како ће војне и полицијске власти поступати. Он то није могао схватити, осим као тактизирање Каптола, који у датој ситуацији није могао јавно нешто друго препоручити, па је наставио са хуманим активностима. Народ је то изузетно цијенио, али је он све више у немилост падао. Од очекиване подршке Свете Столице, није било ништа, па је и то утицало на његово касније опредјељење и поступање.

Током војног службовања у Боки дивио се Бокељима, нарочито Србима, на вјерској толерантности, често и једностраној, што није доживљавао у другим крајевима у којима је боравио. Бока му је прирасла срцу, па је све слободно вријеме, а имао га је доста док је био у војној униформи, посветио проучавању њене прошлости. Наравно, из њемачких извора.

Када је и њему запријетила опасност, дезертирао је уз помоћ пријатеља, којима је раније помогао. Уз велики ризик и драматичне обрте, доспио је као добровољац у српску војску, са јаким препорукама херцегновских патриота. Ипак се у почетку нелагодно осјећао, не знајући на какав пријем ће наићи католички свећеник у српској војсци, и како ће они гледати на његову хуману мисију, јер је био одлучан да покуша, колико може, заштитити од одмазде ратне заробљенике које је заробила српска војска. На његово велико изненађење, обзиром на претходну пропаганду под чијим је утицајем ипак био, у намјераваним активностима није имао много посла. Увјерио се како српска војска поступа према заробљеним непријатељима. Чим би пали у заробљеништво, одмах су их склањали у заклоне или у позадину на безбједна одстојања од борбених линија. Тамо су се хранили на истим казанима са српском војском и под истим условима су били смјештени. Била је то велика разлика од оног «живог зида» на аустријским фортицама. Њему су признали официрски ранг, који је имао у аустријској војсци. Не само формално него и по дужности повјереној му у санитету и по редовним савјетовањима у официрском кору. Нарочити утисак на Николу је оставио случај у хитним припремама за покрет, када нису знали што ће са групом заробљеника као баластом који ће им отежавати покретљивост. Никола није знао што да каже, у страху да их не постријељају, а српски официри су се једногласно сложили да их пусте на слободу. Чак су Николу задужили да им то саопшти, па су могли помислити да је он то испословао. Нити један заробљеник се није желио вратити у своју јединицу. Добровољно су прихватали да носе рањенике, разни материјал и да раде све позадинске послове, а било их је и који су одлучили да се са оружјем као добровољци боре на страни српске војске, иако међу њима није било Срба. Иначе, за млађе који то слабије знају, потребно је рећи да је у аустро-угарској војсци било много и Срба, мобилисаних у српским крајевима под аустроугарском управом. Не само обичних војника него и официра од нижих до највиших генералских чинова. По правилу, Срби су одмах по заробљавању ступали у српску војску. Многи су се због тога и предавали или пребјегавали у првој погодној прилици.

(Све то, и још много интересантних детаља који су Николу натјерали да слободно мисли, он је често причао својим пријатељима у Кртолима. Зна се да је о томе и писао, али рукописи нису пронађени.)

Између два свјетска рата

Причљиви Никола вјероватно није причао када и како је рашчињен, јер његови потомци и познаници не могу објаснити да ли је то било још у току или непосредно по завршетку рата. Није јасно ни да ли је сам напустио ту професију, или је одстрањен. Једно је извјесно – да то није много пожалио. Солидно образовање је стекао на вјерским училиштима, учио је и кроз живот, нарочито кроз рат, па је за кратко вријеме завршио Правни факултет у Бечу, и постављен на дужност инспектора Краљевске финансијске дирекције у Новом Саду. Имао је добра примања уз честе дневнице, и све услове да добро живи. Ипак, по карактеру склон истини и правди, није био много одушевљен новим режимом. Као русофилу, није му била одбојна ни Совјетска Русија, у којој је, и таквој каква је, видио наду за остварење панславенских идеја. Осим тога, сјећајући се свог сиромашног дјетињства, подржавао је оне који су се залагали за побољшање положаја и права потлачених. Због тога је приступио опозиционој Социјалистичкој радничкој партији Југославије, иако је био свјестан да му то не може помоћи у службеној каријери.

Високом државном чиновнику било је мјесто уз власт, али се он сврстао међу опозиционаре. То је био разлог за нова харангирања против њега, монтирања подвала о наводно несавјесном раду, што га је коштало честих премјештања на све ниже дужности: у Крагујевцу, Скопљу; увијек тежећи да се докопа Боке, која му је остала у најљепшој успомени. Најзад је успио, али уз прихватање понижавајуће дужности, обзиром на своје квалификације. Постао је секретар мале општине Тиват, што је могао бити и сваки средњошколац. Та општина је и данас најмања у РЦГ, а у оно доба је била много мања, не само због мање кућа и становника, него и зато што су Ластва и Кртоли имали засебне општине, а то је 2/3 подручја садашње општине Тиват.

У тој општини са знатном католичком већином, Никола је радо прихваћен као римокатолик и бивши свећеник, али није оправдао њихова очекивања. Сматрао је потребним да штити мањину. И ту се залагао за слогу и зближавање православних и римокатолика. Више их је волио тако означавати него као Србе и Хрвате, а и даље је био поборник панславенске идеје. Дружио се углавном са интелектуалцима. Били су то православни прваци из читаве Боке: Мирко Комненовић (из Херцег-Новог, са којим се спријатељио још у доба рата), Никола Ђурковић (из Рисна), Петар Шеровић и Игњатије Злоковић (из Бијеле), Драго Миловић (из Кртола), Филип Лазаревић (из Котора), Марко Лазаревић (из Грбља), затим виши официри: Стојан Ивковић, Блажо Ђуровић и Марко Гњидић. Љети се дружио, а током осталог дијела године дописивао са колегом по правничкој струци др Лазом Костићем из Кртола. Највише је био близак са Лазовим братом Мирком, када је овај премјештен са службом у Тиват. Њих је везивао и рад у истој установи, али и слична схватања, исте идеје и заједничке патриотске активности. У библиотеци Лазових и Миркових предака, налазио је грађу за своја историјска истраживања, коју није налазио у њемачким изворима. (Са Мирком ће подијелити и трагични крај живота.)

Сва та дружења не значе да је Никола избјегавао дружење са Тивћанима. Тешкоћа је била што у средини претежно занатлија запослених у Арсеналу, са веома мало интелектуалаца, није налазио погодног саговорника за равноправне расправе. За кафанске сједељке и некорисна ћакулања није имао времена.

Између два свјетска рата градња храма Светога Саве у Тивту наилазила је на непремостиве препреке. (Видјети у књизи «Храм Светог Саве у Тивту», Београд 1997.). Значајна је Николина улога, као и оних са којима се дружио, нарочито поменутих официра, у омогућавању почетка градње цркве. Да Никола није био секретар општине Тиват, питање је да ли би могле бити савладане све препреке и да ли би 1940. г. могла бити започета градња?

Такве Николине активности нису се свакоме једнако свиђале. Из неких кругова готово непрекидно је био изложен оговарању. Називали су га издајником, иако он никада није промијенио своју вјероисповијест у којој је по рођењу крштен. Није чак био ни Србокатолик, као неки превртљиви активни католички свећеници у Краљевини Југославији, него се изјашњавао као Хрват. Није на било који начин радио против Римокатоличке цркве, осим ако неко под тим подразумијева омогућавање градње православног храма или поштено изношење документованих истина о српском карактеру Боке. То не би требало сметати Римокатоличкој цркви и њеним моралним начелима. Оптуживали су га и за злоупотребу дужности, иако у том смислу није било никаквог доказа да би се могла подићи било каква оптужница, поготово ако се мислило на неко стицање материјалне користи. Да је неко други био на дужностима које је он обављао, за 20 година рада би и од редовних принадлежности могао нешто стећи. Међутим, сви су знали да он никада ништа није имао, иако није трошио ни на дуван, ни алкохол, ни на проводе. Сва покретна и непокретна имовина му је била мала портабл писаћа машина, од које се ријетко одвајао.

Породица

Никола је два пута жењен. Оба пута са Бокељкама.

Први пут се оженио 1924. г. када му је било 40 година, са Олгом, кћерком великог патриоте и страдалника, аустроугарског «велеиздајника» и свог имењака проте Николе Русовића из Кртола. Овом женидбом је постао пашеног Петра Шеровића, који је био ожењен Олгином сестром Даницом.Тако су се Никола Јурић и Петар Шеровић још више зближили, често састајали (најчешће у тазбини) и без сумње један на другог утицали, на дјеловање се међусобно подстрекавали. То се може уочити и из њихових дјела.

Петар Шеровић је био, вриједни истраживач прошлости Боке, народни посланик и један од најистакнутијих и најзаслужнијих Бокеља. Нажалост, запостављен је, исто као Никола Јурић, за којег је донедавно мало ко знао да је између два свјетска рата и постојао.

Из брака са Олгом, Никола је имао двије кћери, којима је дао руска имена, Зоја и Зденка, што није чудо, јер никад није крио своје русофилство. Мало је чудније што их је крстио у православну вјеру, али им је дјед по мајци био православни протопрезвитер, па је Никола могао тако крстити дјецу из поштовања према свом уваженом тасту. Ако је он то уважавао, нису уважили његови противници, нити му опростили него су искористили да га још више осуђују не остављајући га на миру да живи како он мисли да је најбоље. Никола се није устручавао признати да је због тога много патио, али то на њега није могло толико утицати да измијени схватање и понашање. Зоја се није удавала, а Зденка је била удата за учитеља Стева Суботића и има потомство.

Други пут се Никола оженио 1928. г. након преране Олгине смрти. Изабраница му је била Милена, звана Мила, сестра Срђа и Андра, кћерка Данила из угледне поморачке куће Војводића из Мориња. Са њом је имао троје дјеце. И њима је дао изразито православна имена: Александра-Саша, Јасна и Предраг.Сви су крштени у православну вјеру, иако овог пута њихов дјед по мајци није био православни свештеник. Саша је била удата за Брацу Салона, а Јасна за Драгана Марковића. Обје имају потомство. Предраг, звани Бато, није се женио, тако да Никола Јурић нема више потомства по мушкој линији.

Историјска истраживања

Да се Никола почне интензивно бавити историјом Боке, утицали су стицаји разних околности, али су пресудна три:

• премјештај у Боку у својству војног капелана,
• два брака са Бокељкама из познатих породица и
• библиотека у кући прота Марка Костића, чији је гост често био.

Сви његови текстови одишу истинољубљем, а све су то реакције на обмане и извртања историјских чињеница, што није могао мирно подносити. Као добар познавалац историје, у Боки се истицао и усменом и писаном ријечи за доказивање српског карактера Боке, иако је био Хрват римокатолик. Краћим, али чешћим, новинарским прилозима сарађивао је са сарајевским листом «Југословенска пошта», а његова рубрика је била «Гласник Боке».

Да почне објављивати ширу студију о српском карактеру Боке, «кривац» је загребачки лист «Хрватска стража». Тај лист је 1940. г. почео са правом офанзивом истицања хрватског карактера Боке. У «Гласу Боке» бр. 389. од 17. VIII 1940. та офанзива је названа «Крсташким ратом» за ослобођење (наводно угњетаваних) Хрвата који су остали ван бановине Хрватске. Но на то се мало ко освртао, јер тај лист није цијењен као озбиљан. Међутим, када је и «Обзор», који је колико-толико сматран објективним листом, почео слиједити «Хрватску стражу» са лажним статистичким подацима о становништву Боке, одазвао се Никола Јурић серијом засебних чланака, под истим насловом: «Национални карактер Боке у садашњости и прошлости». Чланци су заузимали 3 од укупно 4 читава ступца, и то на ударној насловној страни, што доказује колико је Уредништво цијенило њихову важност и актуелност.

Први чланак је објављен у «Гласу Боке» бр. 396. од 9. XI 1940. потписан само иницијалом Ј. Услиједили су чланци у «Гласу Боке» бр. 397. и 398. од 16. и 23. XI 1940. потписани иницијалима Н. Ј. а од наредног броја их више није било. Умјесто њих, без икаквих објашњења, појавио се чланак Риста Ковијанића под насловом «Државна мисао», на насловној страни «Гласа Боке» бр. 399. од 30. XI 1940. преко сва 4 ступца. Неке интервенције су учиниле да се забрани из Боке одговарати на деструктивну и лажну пропаганду о хрватском карактеру Боке, али та пропаганда није забрањена. Нажалост, то није била прва него уобичајена појава у Краљевини Југославији, од забране обнове 1919. г. старе Српске народне гарде у Котору, затим укидања новоосноване Српске гарде у Кртолима, до општег сузбијања српског имена у Боки, али не и хрватског.

Николина реаговања на забрану даљег објављивања припремљене и у рукопису предате Уредништву серије чланака, нису помогла ни уз интервенције и подршку јаких пријатеља. Значи да је друга (непозната) страна имала већу моћ. Николи није преостало ништа друго него да, као приватно издање о свом трошку почетком 1941. г. у Никшићу, штампа брошуру «Прилог расправи о националном карактеру Боке Которске», и да је бесплатно дијели пријатељима, а већи дио да уништи, јер је убрзо услиједила капитулација Краљевине Југославије.

У II свјетском рату

По капитулацији Краљевине Југославије и успостављању окупационе италијанске власти, Никола је позван, као и сви државни службеници, да положи заклетву и настави рад на претходној дужности. Као полиглота, а посебно као врсни познавалац италијанског језика, био би им веома потребан и користан. Имали су они све његове податке и прије окупације, јер је у Тивту био снажан петоколонашки пункт и шпијунски центар, а када су као окупатори стигли у Тиват, добили су прегршт допунских информација, више клевета него истине. Зато су Италијани и очекивали да ће Никола одбити враћање на посао, па су имали алтернативу. Понудили су му посао за који није требало полагати заклетву. Одбио је примамљиве понуде и за ону сарадњу која се односила на културни, а не на политички рад. Повукао се у Кртоле код своје кћерке Зоје, да би се у том забаченом мјесту у тишини бавио писањем. Међутим, тамо се спонтано развио жив антифашистички рад. Покренули су га самоиницијативно (а не како се тврди под вођством КПЈ) кртољски слободољубиви интелектуалци. У томе је неизоставан био Никола Јурић, који је изабран за члана првог илегалног Општинског НО одбора.

Као интелектуалац са високом школском спремом, и широким знањем, Никола је био душа антифашистичких активности у Кртолима, један од покретача и уредника «Црвене Звијезде», јединог илегалног листа који је у првој половини 1942. г. излазио у окупираним крајевима Боке и Црне Горе. Нажалост, изашла су само два броја. Послије првог броја, услиједила је забрана даљег рада на том листу. Зачуђујуће је сазнање ко је то забранио? Онај од кога се то тада најмање могло очекивати: МК КПЈ Котор уз потпис Мата Петровића. Касније су неке сличности у поступцима тог МК и окупатора постале јасније, али тада таква забрана није могла бити схваћена. Рад на листу је настављен, а послије другог броја настала су масовна хапшења активиста НОП-а. Никола је ухапшен 30. новембра 1942. и спроведен у злогласни Которски затвор, а затим у још злогласније казамате острва Мамуле. Лежао је овог пута као сужањ у ћелијама које је у I свјетском рату посјећивао као војни капелан да исповједа и утјеши тадашње робијаше. Након двомјесечне казне, пуштен је 30. јануара 1943. али је већ 7. марта 1943. поново ухапшен и као повратник под још тежим условима боравио неко вријеме на Мамули.

Да би ослободили простор за све већи прилив, који је био знатно израженији почетком љета, старије, болесне, малољетне и жене, пребацили су 23. VII 1943. у конц-логор на сусједној Превлаци са нешто мање суровим условима. У тој групи су се нашли и Никола Јурић (због година) и Мирко Костић (због обољења плућа). Захваљујући Антону Марковићу, који је као најстарији по годинама у логору био одређен да буде заробљеник-капо, и који је водио и сачувао спискове већег броја робијаша, сазнајемо да је Никола Јурић носио робијашки број 1098. Био је у ћелији бр. 19 са Антоном Матковићем, његовим сином Мирославом Матковићем и Трифоном Клисуром. Из Кртола је на том списку био још једино Мирко Костић са робијашким бројем 1138 у већој ћелији број 25 са још 7 робијаша. Сви су они били конфинирани као сарадници НОП-а.

У другом дијелу логора је било и официра бивше Краљевине Југославије, али њихову евиденцију није водио «капо» Антон Марковић. Међу тим официрима је био најмаркантнија личност пуковник Стојан Ивковић. Иако ће о њему још нешто бити речено, важно га је овдје поменути због каснијих догађаја везаних за њега, Николу Јурића и за Мирка Костића. Током, временски ограничене, дозвољене шетње, њих троје су се највише дружили. Нису им сметале ни вјерске ни идеолошке разлике. Због убрзаног погоршања здравља, Мирко је прије капитулације Италије пребачен у војну болницу Мељине, а Стојан и Никола су остали на Превлаци све до капитулације Италије, и још који дан дуже, до 2. X 1943. када је нови њемачки окупатор распустио логор.

Антифашистичке активности Никола је наставио и за вријеме њемачке окупације. Ранији илегални Општински НОО је био распуштен, јер се открио по капитулацији Италије. У строгој тајности је изабран нови илегални Општински НО одбор, а један од 7 његових чланова био је Никола Јурић.

Посљедње што је Никола написао, јесте кратко приватно писмо, које по садржају није важно, али је важно коме је упућено. Прималац је проф. др. Лазо М. Костић, српски национални великан и Николин присни пријатељ. Писмо је очувало Николин рукопис и потпис. Види се да је писао латиницом, екавски. Испод Николиног текста је писмо Лазу његовог брата Мирка. И то је посљедње што је Мирко написао. Датум писма је 18. октобра 1943. а сачувано је у документационој заоставштини Лаза М. Костића.

Мученичка смрт

Увече 20. новембра 1943. у селу Никовићи (Кртоли) партизани су убили раније помињаног Стојана Ивковића. Раније је он само поменут, али је потребно још нешто рећи, јер се његова смрт повезује са смрћу Николе Јурића и других.

Није тачна тврдња Душана Живковића (видјети додатак «Коришћени подаци»), да је Стојан Ивковић био «познати петоколонаш и четник». Напротив, био је велики патриота, добровољац оба балканска и I свјетског рата, учествовао у рововским борбама и јуришима, пробијао солунски фронт, више пута рањаван, школовани генералштабни официр, писац војних уџбеника, пјесник, априла 1941. командант фора Радишевић. Обзиром на оклијевање виших степена командовања дјеловањем пете колоне, и из истих разлога збрке у везама, фор Радишевић под командом Стојана Ивковића је први, без чекања наређења од више команде, отворио ватру против италијанских ескадрила и најжешће дјеловао све до капитулације Краљевине Југославије. Стојан је био први «ribello» јер није признао капитулацију и са неколико војника Срба одметнуо се у кривошијске шуме, и старе аустријске земунице, за које је сазнао током службовања на том терену. Након опсежне потјере, опкољени су и заробљени тек 2. јула 1941. (што значи прије устанка у Црној Гори) и од тада је био робијаш Мамуле. За кратко је пуштен почетком 1942.г., али је одбио понуду Италијана да прими команду за читаву Боку над MVAC (антикомунистичка милиција). Поново је ухапшен и конфиниран у конц-логору на Превлаци (Понта Оштра). Због његовог поносног официрског држања, уважавао га је и командант логора, који му је током робовања на Превлаци, јавно честитао за оно што он до тада није ни знао: да га је краљ Петар у емиграцији унаприједио у чин бригадног ђенерала. Остао је на Превлаци све до распуштања логора. По доласку са робије, видио је да се уз помоћ њемачке окупационе команде организују четничке и националистичке јединице, Среско начелство за цивилну управу и жандармеријске станице. Обзиром на висок чин, српску националност и антикомунистичко опредјељење, позван је да прими команду над свим четничким и националистичким снагама у Боки. Одбио је и ту понуду, као и ону ранију од Италијана. Одбио је и сарадњу са партизанима. Све је понуде одбио са истим образложењем: «Ја сам заклети југословенски официр. Заклетву не могу погазити, а извршићу свако наређење које добијем од онога коме сам се заклео».

Због тога су га уважавали и нису га ликвидирали ни Италијани, ни Њемци, ни четници, а не би ни партизани да су за то сазнали Кртољани у илегалном Општинском НО одбору, јер они то не би дозволили. Стојан је био Босанац, али ожењен из Кртола из чувене поморачке и свештеничке куће Барбића. Наређење за извршење атентата је стигло од МК КПЈ из Шкаљара, али не Кртољанима. Како је то изведено, да ли је уопште требало бити изведено, и колико је трагичних посљедица било, колико кућа ископаних, жена у црно увијених, писано је опширно на другим мјестима, а овдје је прикладно описати само оно што је везано за Николу Јурића.

Сутрадан по атентату, а то је био Арханђеловдан 21. новембра 1943. тачно у 12 сати, када се могло очекивати да ће људи бити у кућама на ручку, њемачка војска је изненада извела велику рацију у Никовићима и сусједним кртољским селима (Миловићи, Радовићи и Костићи). Рацију је предводио злогласни војвођански фолксдојчер Адолф Костика. Све у кућама пронађене мушкарце, и неколико њима сумњивих лица, спровели су у школску салу. Костика је имао подужи списак, на коме је 5 имена, интелектуалаца, чланова Општинског НО одбора, било подвучено црвеном оловком. Након провјере личних карата, од 160 приведених задржали су 28. Међу њима су били Никола и кћерка му Зоја. Нико од ухапшених, не само да није био умијешан у атентат, него није ни знао да ће бити извршен, јер и ако га не би успјели спријечити, могли би се на вријеме склонити, јер би рацију могли очекивати. Списак антифашиста је Њемцима могао било ко дати, али ко је могао подвући имена чланова ОНОО, основаног само неколико дана раније? Имена тог новог ОНОО знали су тада само његови чланови и МК КПЈ Котор.

Цијелу ноћ и сутрадан до подне, крвнички су мучени они чија су имена на списку била подвучена. Око 15 сати 22. новембра 1943. из самица которског затвора Њемци су извели четири тетурајућа измучена затвореника. Уз јако обезбјеђење, међусобно везане ланцима, сужње су довели пред уред Гестапоа на которској Пјаци од оружја (главни трг). Ту су им око врата објесили картонске табле са смртним пресудама и увредљивим изразима, да их прикажу као «ријетке звери» и уједно утјерају народу страх у кости.

Пред сумрак, стигла је у Радовиће, централно кртољско село, казнена експедиција на челу са џелатом Адолфом Костиком. У међувремену су Њемци из околних кућа истјерали народ, укључујући и дјецу, и сабили их око мјеста егзекуције, односно гомиле зване баштион, да гледају церемонијал извођења злочина. Много свједока је потврдило ток догађаја до детаља.

(Није тачан податак Душана Живковића – видјети додатак «Коришћени подаци» – да је егзекуција извршена «уз присуство националиста». Тада у Кртолима још нису биле формиране ни националистичке јединице, ни жандармеријска станица. Када је то Живковић писао, имао је само једностране информације. А да их је и све имао, таква су била времена да их не би могао саопштити.)

Било је тмурно вријеме, са ниским, црним облацима и јаким јужним вјетром који је њихао конопе са 4 припремљене омче. Из затвореног камиона извели су осуђене. Руке су им биле везане на леђима, па су раменима покушавали одгурнути уперене пушке са бајонетама, којима су били подбадани. Жељели су сами прићи вјешалима и што прије муке прекратити. Одјећа им је била сва у крви, а руке тако стегнуте телефонском жицом, да се урезала до кости и циједила посљедње капи крви. Прочитана је, прво на њемачком па на српском, пресуда пријеког суда, из које су запамћене само посљедње ријечи: «Јавно вјешање у сред села». Док су им око грла натицали омче, несрећници су кроз модрице и отеклине усмеравали посљедње жалосне погледе према родбини и пријатељима. Да прекрате муке, сами су, прије наредбе, испод столица отискивали клупчице, не чекајући егзекуторе да то ураде. Тиме је прекраћен злочиначки церемонијал, што је разбјеснило гестаповце, па су ударцима кундака кажњавали њихајуће несрећнике на издисајима. Пригушене јецаје и уздахе присилно ту држаних мјештана, гутала је хука управо тада појачаног јужног вјетра и тутњава удаљене грмљавине.

У свој тој невољи догодио се необичан случај. Један од осуђеника је исте вечери три пута вјешан. Када је пукао коноп, настало је узнемирење и код егзекутора. Ваљда су и они знали за старо народно вјеровање да је Божја воља, или Виша сила ослободила онога ко падне са вјешала. Код побожних, то се повезивало и са чињеницом да је тај несрећник био расчињени свештеник. За нацисте, то је била само једна техничка сметња. Кад је и након поновљеног вјешања опет пао и сам на ноге устао, настао је општи тајац и збуњеност. Више присутних је тврдило да је тада престала и хука вјетра и тутњава далеке грмљавине. Тишину је пресјекла оштра команда из свег гласа узрујаног Костике. Растрчали су се војници, направили двоструку омчу и тек је она издржала.

Остала су да висе беживотна тијела Николе Јурића и његових блиских пријатеља, истомишљеника, интелектуалаца: Сава И. Антовића, Мирка М. Костића и Лазара Ј. Старчевића. Душмани су наредили мјештанима да чувају даноноћне страже док не одобре скидање са вјешала, јер ако би их неко прије скинуо, друга четворица би замјенила објешене. Дозвола је стигла тек трећи дан, али и забрана да их сахране у гробљу и уз хришћански обред. Наређено је да се тијела баце ван села, да их черече и разносе лешинари. Наређење је морало бити извршено, али су мјештани ипак тајно, под окриљем ноћи, уз велики ризик, ископали раке и сахранили мученике ван села на мјесто гдје су их изнијели.

Може ли стабло увенути од жалости?

Гомила «Баштион», гдје су објешени Саво Антовић, Никола Јурић, Мирко Костић и Лазар Старчевић, тако се зове, јер предање каже да гомилу чине остаци некадашње млетачке утврде Бастиона, око које су се дешавале чудне ствари, па је испредено неколико легенди. Најинтересантнија је «Фантазма црног коња», објављена у неколико разних публикација. Оно што није легенда, и што још може потврдити много живих свједока, а дјелује готово невјероватно, то је случај који се одигравао на тој гомили послије описаног вјешања. И тај случај је забиљежен и објављен на неколико мјеста.

На Баштиону су била 3 стабла мурве, а вјешана су 4 човјека. О гранама највећег стабла објешена су двојица. Са ових листопадних стабала, крајем новембра је већ било опало лишће. Зачудо, највеће стабло није више никад пролистало. Остала два стабла су на прољеће пролистала, али су послије овог случаја остала толико закржљала, да им је требало пуних 20 година да прездраве. Старији мјештани се нису много чудили, јер су слушали за сличне случајеве да «стабла увену од жалости».

Сва домаћинства у оним поратним годинама, кад тамо још није било електричне струје, за кување и гријање трошила су искључиво дрва, али нико никад није узео макар и једну гранчицу са тог стабла, иако је оно венуло усред села. Гране су се сушиле и од вјетра ломиле. Неке су скршене тако висиле, патрљци су сабласно изгледали. Сусједи тога мјеста тврде да се ноћу чула иста онаква језива шкрипа, као кад су се под ударцима вјетра њихала објешена тијела родољуба. Ни кад је остало само шупље дебло без грана, годинама га није нико дирао, док нису и жиле иструлиле, па је пало. На мјесту гдје је било ово стабло, подигнут је камени стуб са спомен плочом на којој су имена страдалих.

Тек двије године послије ослобођења, земни остаци ових страдалника ексхумирани су из привремених рака и уз религиозни обред сахрањени у гробљима. Мирко Костић у породичној гробници код цркве Светога Луке, а остали у гробље код Свете Госпође. То су православна гробља, а римокатолику Николи Јурићу је Бог одредио да и он почива међу православним пријатељима. Као великом русофилу и још већем србофилу, ту му је и мјесто било. Како, за разлику од других, он није имао породичну гробницу, привремено је сахрањен у туђој гробници одобрењем власника. Знатно касније још једном су пренесени његови земни остаци у нову гробницу, коју је за њега подигао СУБНОР Кртола код цркве Светога Спаса. И она је православна. Нека му је вјечна слава!

* * *

БИБЛИОГРАФИЈА није прикупљена осим: «Национални карактер Боке у садашњости и прошлости», «Глас Боке» у три наставка: бр. 396. 397. и 398. од 9. 16. и 23. XI Котор, 1940; Брошура «Прилог расправи о националном карактеру Боке Которске», Никшић, 1941. Био је и редовни дописник сарајевског листа «Југословенске поште» у коме је његова била рубрика «Гласник Боке». Поменута брошура уз неке допуне, објављена је као фељтон (припремио В. К.) у 10 наставака у «Побједи» почев од 27. III 1991.

Коришћени подаци:

Основни извори су непосредно слушање причања Николе Јурића, касније подаци које су пружиле његове кћери Зоја из првог и Александра-Саша из другог брака, као и њихови рођаци Игњо Милиновић и Зоран Шенк.

Објављено је понешто али непотпуно у прилозима:

• Душан Живковић, «Бока Которска и Паштровићи у НОБ-у», стр. 293. Београд, 1964.
• Васко Костић, фељтон «Ратна хронологија кртољскох села», наставак 3-4. и 15-16, «Побједа» током децембра, Титоград, 1981.
• Васко Костић, «Жртве терора окупатора и колаборациониста у Кртолима», саопштење на Научном скупу «Раднички покрет, НОР и револуција у Боки Которској», зборник, II књига, стр. 483-485., Херцег Нови, 1983.
• Душан Живковић, «Прва бокељска НОУ бригада», стр. 105-106, Котор, 1984.
• «Легенда о Баштиону», «ТВ Новости» бр. 1028. од 7. IX 1984. (без потписа аутора).
• Васко Костић, «Злочин на Баштиону», ревија «Фронт», од 14. IX 1984., Београд.
• Васко Костић, «Капо Антон Марковић и његови спискови робијаша», стр. 237-268. у зборнику радова са Научног скупа: «Затвори и логори у Боки Которској и Бокељи у затворима и логорима ван Боке 1941-1945», Титоград, 1987.
• Васко Костић, «Фантазма црног коња», у збирци «Приморске легенде», стр. 86-88, Београд, 1989.
• Васко Костић, «Стабла увенула од жалости», у збирци «Бокељске легенде», стр. 91-94, Београд, 1990.
• Васко Костић, први и последњи наставак фељтона «Прилог расправи о националном карактеру Боке», «Побједа» од 27. III и 5. IV Титоград, 1991.
• »Пали за слободу – Бока Которска, 1941-1945». Споменица, стр. 187-188. и 359. Котор – Тиват – Херцег-Нови, 1991.
• Васко Костић, «Црни коњ са Баштиона», стр. 9-12. у збирци «Фантазме», Београд, 1995.

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.