Неђељко Радановић

У ходочашће Слави

Зејтинлик, српско војничко гробље у Солуну

Скоро сваки ходочасник Свете Горе, у пролазу кроз Солун, упланира и посјету Српском војничком гробљу, било то у одласку или повратку. Посјета је мање-више обавезна и једнако пуна духовних узбуђења, приликом одавања почасти овом светом мјесту.

Обично се помињу двије наше велике светиње у Грчкој, наиме Хиландар и Зејтинлик, дочим, врло често се заборавља трећа, Српско војничко гробље на Крфу. Што се тиче српског имена за ово наше војничко гробље, које је код нас у употреби, турског је поријекла, а преведено значи маслињак. Требало би напоменути да је, дословице сваког његовог посјетиоца, који први пута долази, доводило у прилично велике проблеме. Нико у Солуну није знао за њега, из простог разлога што то његово турско име није у употреби.

Онима који су остали да почивају овдје, далеко од свога Дорћола, Чубуре, Карабурме, Савамале, Калемегдана (који су исто тако турска имена) то није сметало. Лијепо су се осјећали код својих пријатеља Грка, као и захваљујући бокељској фамилији Михаиловић, која је са великом пажњом и пијететом, чувала и одржавала ово гробље у протеклих 80 година. Али ето, смета нама, данашњим посјетиоцима, јер се тешко одричемо неких својих лоших навика.

Послије завршене посјете Светој Гори и Хиландару прошлога септембра, мој пријатељ Радоман Даниловић и ја, посјетили смо и Зејтинлик, како је било планирано, а и ради преузете обавезе да баш ту фамилији Петровић, из Флориде, САД (Настас, Надежда и Станка) донесемо и предамо, освећену водицу и уље из Хиландара.

Моја прошлогодишња посјета Српском војничком гробљу у Солуну, била је трећа, а догодила се тачно 37 година послије претходне. Прилазећи, на самој гробљанској капији, сусрећемо старију госпођу са једном дјевојчицом. Називамо јој Бога. Она прихваћа и каже да је Гркиња која је научила српски, да је чуварева супруга. Питамо, да ли је ту чувар Ђорђе или његов син. Њој се мало овлажише очи, из нама непознатог разлога. Рече да идемо према гробљанској капели, а она ће позвати Ђорђа. Значи да је ту још увијек Ђорђе којег сам срео и упознао у априлу 1964 године. Запамтио сам црномањастог човјека са шајкачом на глави, у најбољој мушкој снази. Тек је био преузео дужност од свога оца. Отац Ђура је умро ту, чувајући гробље. Сахрањен је у једном од војничких гробова, поред свог оца Саве, Ђорђевог дједе, који је био добровољац у српској војсци.

Судбина фамилије Михаиловић, која је везана за Српско војничко гробље у Солуну, интересантна је јер вуче коријене од прије скоро стотину година из Боке Которске.

Ђорђев дједа Саво Михаиловић поријеклом је из мјеста Радановићи, које је центар жупе Грбаљ у Боки Которској, која је тада припадала Аустро-угарској монархији.

Жупа Грбаљ, као и већи дио Боке насељени су искључиво Србима, са жестоким осјећајем припадности српском националном корпусу (што се и данас испољава), о чему је доста писао Бокељ проф. др Лазо М. Костић, чије сам обимно животно дјело (стварано у дијаспори) помињао на страницама «Дијаспоре».

Почетком Првога свјетског рата, преко хиљаду бокељских Срба, пребјегло је преко границе у Црну Гору, да би избјегли аустро-угарску мобилизацију и да би се прикључили црногорској војсци у борби против окупатора. По капитулацији Црне Горе у јануару 1916 године, 850 Бокеља се прикључило српској војсци, која се повлачила преко Скадра према Албанији. Као аустро-угарски држављани нијесу смјели сачекати аустро-угарску окупацију, јер би били кажњени за «издајство» домовине. Постоје писана документа из мариборских затвора, о оним Бокељима, који су сачекали окупацију. Двојица тих Бокеља добровољаца, били су Ђорђев дједа и отац, Саво и Ђуро Михаиловић, који су преживјели све страхоте солунског фронта.

Како је за три године, на солунском фронту, изгинуло доста људи, по завршетку рата је уређено једно централно војно гробље, у сарадњи са савезницима: Енглезима, Французима и Италијанима, гдје је сахрањено преко 20.000 војника (8.500 Срба).

На улазу у велики гробљански комплекс, најприје пада у очи наша гробљанска капела-црква, која је импозантна, јер се испод ње налази крипта са преко 6.000 посмртних остатака српских војника. Капела је архитектонски и стилски лијепо урађена, са материјалом донесеним из Отаџбине и са дирљивим стиховима Војислава Илића-Млађег, посвећеним онима, који далеко од Отаџбине, овдје почивају: Благо потомству што за њима жали / Јер они беху понос своме роду ! / Благо и њима, јер су пали / За Отаџбину, Краља и слободу.

По завршетку рата дједа Саво је добио посао за чувара гробља, који је касније преузео Ђорђев отац Ђуро. Обојица су сахрањени у једном од војничких гробова, на гробљу које су уређивали и чували. Послије смрти свога оца, Ђорђе, који се родио у Солуну, преузео је исти посао, радећи га савјесно преко 55 година, као што га ради и данас са 74 године старости. Одатле моје питање његовој супрузи на гробљанској капији, да ли ту, још увијек ради Ђорђе или његов син. Рачунао сам да је одавна у заслуженој мировини, с обзиром да је наш последњи сусрет био тачно прије 37 година. Данас смо обојица сиједи старци. Сусрет је био срдачан, домаћински, као и прошли пута. Ђорђе није род само онима чији преци овдје почивају, већ читавом српском роду.

Ритуал обиласка гробљанског комплекса исти је као некада. Ђорђе износи флашу наше домаће шљивовице. Увијек се почиње са чашом шљивовице, с тим што се прво мало одлије за душе оних који почивају овдје, како је обичај у нашем народу. Ђорђе стрпљиво, као да је тек почетник, објашњава све што је интересантно и одговара на свако питање. Познаје сваку личност о којој се запита, мјесто одакле је, какав је јунак био, гдје је погинуо, ко је пренесен од родбине у Отаџбину. Као да је са њима ратовао и живио. Обиље тих података сабрао је и запамтио од свога оца и дједе и родбине која је долазила у посјету својима. Бојим се да ће све то бити изгубљено, када он напусти свој посао и оде у пензију. Са њиме се прекида мушка лоза његове фамилије. Рече да има намјеру да доведе некога од својих Михаиловића из Радановића (Бока Которска), да наставе традицију.

Са пијететом и дужним поштовањем, најприје се улази у капелу-цркву за помолити се Богу и запалити свијеће, за душе оних , који су дали своје животе за нашу слободу, коју ми нажалост, данас мало цијенимо. Капела која је посвећена Св. Ђорђу, дивно је украшена фрескама и славом овјенчаним српским заставама, а на зидовима цркве исписана су имена српских пукова и дивизија, којима су припадали они који су остали овдје, далеко од своје Отаџбине. Послије се силази спрат ниже, у крипту, гдје се налазе посмртни остаци преко 6.000 наше браће. Улазећи у крипту, у свијет мртвих, осјећа се језа, иако је на септембарском сунцу врућина од преко 30 степени.

Наприје у прочељу, пада у очи Олтар Отаџбини, на чијим су зидовима у полукругу поређани портрети наших великана. Оних који су им били узори у животу и оних који су их славно водили у бесмртност. Од Цара Душана, Карађорђа, Његоша до Краља Петра и Александра, Пашића, Војвода Степе, Мишића и Путника... На лијевом и десном крилу српских великана, придодати су фотографисани портрети наших нових јунака, Караџића и Младића, који су исто тако бранили свој народ и којима је по вољи народа овдје мјесто. На часној трпези, поред свијећа, кандила и крстова, велике стакленке са земљом донесеном са Куманова, Брегалнице, Мачковог камена, Гучева, Сувобора и Кајмакчалана. Одсвакле, гдје су се борили и гинули за слободу и спас Отаџбине, да би лакше поднијели туђину и нашли свој мир, овдје далеко. Војнички уредно поређани метални сандуци, од пода до таванице, у висини од седам метара. На сваком с прочеља бијела мермерна плоча, са именом и презименом, војничким чином, мјестом порекла и именом јединице којој је дотични припадао. Претежно имена србијанских насеља, али читамо и имена са подручја читаве територије, коју покрива српски национални корпус. Читамо име дједе министра војног Павла Булатовића из Колашина, који је мучки убијен претпрошле године. Па име нашег Бокеља Трипа Мустура из Мориња и многа друга из Херцеговине, Лике, Босне, Војводине ...........

Наилазимо на неколико плоча са НН. Питамо Ђорђа, ко су ти непознати ? Каже да би то требали бити посмртни остаци Аписа и другова, који су овдје пренесени прије десетак година, о чему нам је говорио монах у Хиландару. Каже како је и њима, требало овдје бити мјесто, од самог почетка, јер и они су дали своје животе за Отаџбину.

Правда је спора, али достижна. Она ће исто тако судити садашње и посљедње догађаје, који нас потресају, као и њихове судионике.

Спуштајући се авионом на солунски аеродром Микра, прије седам дана, помислио сам на Аписа и другове, који су 1917 стријељани на солунском пољу Микра. Највише из разлога, што сам само неколико дана раније, сазнао од мог пријатеља Никоса Хаџипавлоуа, да су те двије Микре, уствари једна те иста. Знатижеља по овом питању, проистекла је из мог дугогодишњег интересовања за ослободилачке ратове Србије: Први и Други балкански и Први свјетски рат.

У току боравка у Хиландару, разговарало се о разним темама, па сам у једном друштву, у погодном моменту, поставио питање: Да ли ико ишта зна за судбину посмртних остатака Драгутина Димитријевића – Аписа? Добио сам одговор од једног Хиландарског монаха, да је он са још неколико својих колега-монаха, прије десет година, био позван, ради преноса посмртних остатака четворице српских војника, који су пронађени у једном заједничком гробу, приликом проширења солунског аеродрома Микра. По дужини једног од костура, који је био дужи од два метра, дошло се до закључка, да би то требали бити Аписови посмртни остаци. Било је ријечи, да у војној архиви Генералштаба, морају постојати подаци о мјесту сахране, али су и данас недоступни. На моје питање гдје су пренесени са Микре, добио сам неодређен и непотпун одговор: «На једно солунско гробље». Из пристојности, нијесам више питао, одговор је, у суштини, био тачан.

Животно искуство ме је научило, да за ничим не треба трчати, нити превише тражити.

Све што човјек треба да сазна у животу, долази само од себе и у најправије вријеме.

То се правило поновило и овога пута.

Обилазећи хумке оних који су сахрањени у слободном простору око капеле (2.200), испод сјенки кипариса (чемпреса) донесених из Хиландара, исти ред и распоред, све брат до брата. На једној парцели, гдје је у заједничкој гробници сахрањено 256 руских царских војника, одскора је постављен споменик са царским грбом. Питање је, колико је наша несретна држава, уложила овдје у посљедњих педесет година. Види се да нема ничег новог. Можда је и боље да је тако, јер није ни била достојна ових мученика и витезова бесмртности.

Обилазећи француски дио гробља, читамо на заједничком споменику: «Умрли за Француску», а испод бројка од 8.657.

На енглеској парцели, наилазимо на један интересантан гроб са дирљивим текстом. На српском (ћирилицом) и енглеском, који гласи: ГОСПОЂИ ХАРВЕЈ – ВЕЛИКОЈ ДОБРОТВОРКИ СРПСКОГ НАРОДА —- Велика жено / На Твоме гробу уместо цвећа / Српска захвалност, вечно ће цвасти / За твоје име и за Твоја дела / Поколења ће далека знати. Потпис: Официри српске допунске команде.

Ова славна генерација, испунила је вјековни аманет својих предака, уложивши у његово остварење оно најсветије и једино чиме су располагали – своје животе.

Српски народ је још увијек подијељен на «карађорђевићевце» и «обреновићевце», али ова славна генерација, која овдје почива, умјела је то заборавити, онда када се радило о судбини народа и Отаџбине, као што се и данас ради. Изгледа, да је данашња генерација, олако прокоцкала сав њихов труд и жртве, као и труд и жртве будућих нараштаја. Зар нас ове свете кости, не би требале обавезивати на слогу и разум ?

Читамо ових дана, да је основан Хиландарски одбор, за помоћ Хиландару. Било би умјесно поставити питање, да ли је одбор основан ради Хиландара или ради самог одбора? Хиландару није потребна ни помоћ, ни слава. Хиландар нас вјековима духовно помаже, али ми тога нажалост нијесмо свјесни, а најмање данас. У томе и јесте сва наша трагедија, што смо остали без духа, који не умијемо обновити на прави начин. Ипак, све је у духу!

Нико да се сјети, ове наше, не мање светиње, осим шачице њихових ратних другова, који су им долазили свакога септембра, док нијесу изумрли. Нико да се сјети оних, који су за најврједније, исто тако дали најврједније што су имали. И то оних , који су као иједна раса и као иједна нација, остали на својим Термопилима, не много далеко од правих Термопила, покоравајући се законима своје земље, далеко од своје Отаџбине, у безнађу, «Али чврсту веру у победу крајњу / Никад, ни за часак изгубили нису».

Зар није било доста заборава у протеклих педесет година ради «седам непријатељских офанзива» (седам бјежанија, како рече отац мог пријатеља Аћимовића) које смо морали да бубамо у школама. Наше, стварне и славне офанзиве, нијесу се смијеле помињати, ради «славе» оних који су нас довели, ту гдје смо данас. Кумановска, Брегалничка, Церска, Дринска, Колубарска и Солунска офанзива, славне су широм свијета. Ради тих славних офанзива, Срби су у свом шумадијском одијелу, марширали увијек у првом ешалону, на побједничким парадама у Паризу, приликом прослава савезничке побједе у Првом свјетском рату. Славна Колубарска контра-офанзива и данас служи за примјер и изучава се на војној академији у далеком Јапану.

То је била генерација, слична оној црногорској, за коју Свети Петар цетињски у посланици Бокељима 1812 каже: «Наши душмани (Французи), не нађоше себи сарадника међу нама, а ми сами себи, не хтиједосмо стављати ланце око врата» !!

А гдје смо ми данас ???

Ово је споменик истинске славе а не кућа цвијећа. Ми смо навикли на туђе и лажне славе и споменике, којих се морамо ослободити у својој свијести.

Трагично је, што испада , да су они двоструко заборављени, и у главама нашим и овдје у туђини, кад већ нијесу имали среће, да бар мртви, почивају у својој родној груди, за коју су положили своје животе, далеко од ње.

Ми још увијек учимо од Хиландара, али и на овом гробљу и на овој бесмртној слави, исто тако се може учити, његујући традиције на прави начин и не заборављајући.

Многи од нас који живимо у Шведској, љетујемо у пријатељској Грчкој, поготово посљедњих година – из свима нам познатих разлога. Мало ко се од нас сјети, да о истом трошку посјети и ове наше велике светиње.

Ескилстуна-Шведска, јануара 2002 г.

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промјена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.