Pomoc Promena pisma Pretraga Mapa Projekat Rastko - Boka
Zemlja
Istorija
Ljudi
Duhovnost
Umetnost
Kontakt

TIA Janus

Славко Мијушковић

Још нешто о туђинским властима и народним обичајима у Боки Kоторској

Извор: Гласник Етнографског музеја на Цетињу, књига IV, Цетиње, 1964.

У књизи другој броја Гласника Етнографског музеја на Цетињу писали смо о ставу туђинских власти према нашим народним обичајима у Боки на основу докумената из Државног архива у Котору. Истражујући у посљедње вријеме у которском Епархијском архиву, наишли смо на један докуменат који би, да смо раније њиме располагали, свакако били користили у већ објављеном чланку.

Горњи докуменат је у ствари допис далматинске владе из Задра од 20. фебруара 1847, адресиран далматинском, бококоторском и истарском епископу Јеротеју Мутибарићу. Из овог дописа на првом мјесту резултира да су и до безначајних ситница аустријске политичке власти контролисале наше народне обичаје у Боки Которској. Наиме, Окружно начелство у Котору је непосредно прије датума који носи горњи докуменат, обавијестило далматинску владу да "до сада нешкодљив обичај, наиме да се невјесте приликом вјенчања појављују покривене марамом или велом, обичај који у неким бокељским сеоским општинама чије је становништво грчко-несједињеног обреда, почиње да ишчезава, те да према томе нема потребе да се доносе административне мјере за његово забрањивање" (...l'uso finora innocuo, che in alcuine comuni rurali fra i professaniti il rito greco non unito le spose compariscono coperte da un fazzoletto o velo all'atto della celebra- zione del matrimonio, va già dileguandosi in modo che non reclama provvedimenti dall'autorità pubblica per divietarlo).

За енигматичност предњег тврђења са контрадикторним поставкама, наиме о досадашњој нешкодљивости овог обичаја, с једне, и немања потребе за доношењем административних мјера за његово забрањивање само због тога што он изумире, с друге стране, ми не можемо наћи рјешење, нити пак правити претпоставке које би могле бити прихватљиве.

Старије аустријске власти у Задру нијесу се, као оне у Котору, хтјеле ослонити на вријеме и чекати да без њихове интервенције овај обичај потпуно ишчезне, већ су тражиле од епископа Мутибарића да он, преко подређеног му свештенства, настоји да се "потпуно напусти овај обичај" (.. influire per totale abbandono dalla suddetta costumanza). Овај допис лично је потписао далматински гувернер, бaрон Turscky.[1]

У смислу горњег дописа епископ Мутибарић је доставио Јакову (у калуђерству Иринеју) Поповићу, свом провикару за Боку Которску, сљедећи допис, датиран 20. фебруара по ст. календару:

"Премда се по извјестију тамошњег славног ћесаро-краљевског капитаната, високоме Правитељству поднешеном, све више и више умањава досадашњи обичај тамошњи житеља прости(х) да сирјеч невјесте при вјенчанију покривају се убрусом или сударом; нити потребно види се високом Правитељству да к истребленију обичаја овог мирска власт содјејствије своје покаже; ништа мање препоручује предпостављено високо Правитељство под 20. фебруара по римском текућег љета, Но 2364/275, да би тамошње свјашченство наше всјачески потрудило се да се овај обичај покривања сирјеч невјеста при вјенчању сасвим укине код тамошњих житеља. Еже честности Вашеј, а средством Вас всему свјашченству парохијалному вједомости ради сообшчајем с налогом да от исполненију налога сего ревностно содјејствовати не изоставите".[2]

Ни садржај овог епископовог акта не уноси довољно свјетлости за потпуно рјешење горње енигме, али пружа ипак један податак, који унеколико доприноси том рјешењу, а то је чињеница да у кореспонденцији аустријских власти наведена „марама или вео" није украсни детаљ вјенчане ношње, већ један непрозирни плашт који сасвим покрива и прави невидљивим невјестино лице, што му је свакако била главна сврха, а сигурно да је „убрус или судар", који је служио као плашт, по свом квалитету и изради могао и украсно дјеловати.

Резюме

ЕЩЦ НЕСКОЛЬКО СВЕДЕНИЙ ОБ ОККУПАТОРСКИХ ВЛАСТЯХ И НАРОДНЫХ ОБЫЧАЯХ В БОКЕ КОТОРСКОЙ

В этом коротком сообщении автор указывает на попытки австрийских властей устранить обычай покрывания невесты при венчании. Хотя этот обычай и отмирает, в некоторых сельских общинах он и до сих пор задерживается.

Материал, которым покривалось лицо невесты не был украшением из прозрачной вуали, а лицо покривалось полатенцем и его не было видно.

(Превео М. Лукетић)

 

1 Епархиски архив у Котору 40/1847.

2 Исто.


// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]


2001. ""Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.