Писмо ђенерала Светислава Т. Симовића предсједнику градског поглаварства Херцег-Нови Јову Секуловићу

1937.

Писмо ђенерала Симовића чува се у Градској библиотеци и читаоници Херцег-Нови. Фотографија која прати овај текст чува се у Завичајном музеју у Херцег-Новом. Facsimile: 1 • 2 • 3 • 4 • 5 • 6 • 7 •

КАПИТУЛАЦИЈА АУСТРО-УГАРСКЕ ВОЈСКЕ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ 7. НОВЕМБРА 1918. Српски краљевски потпуковник Светислав Т. Симовић и Аустро-Угарски подмаршал Хоусек на вратима хотела "Бока" у присуству општинске власти и велике масе народа, док градска музика свира српску химну "Боже правде"

Са највећим задовољством и захвалношћу, драги мој Брате из 1918. године, примио сам ваш љубазни извештај, да је Градско веће једногласно решило: да се пристаниште у Херцегновоме назове мојим именом.

Везивањем мог имена за једну од обала слободног града Херцегновог, пренели сте ме у незаборављену 1918. годину. Оно одушевљење, онај занос, оне наше наде, нећу и не могу никада заборавити.

Поносан сам, што је Херцегнови био одвајкада на гласу са свога јунаштва и који је увек одолевао непријатељским најездама, о чему сведочи историја Херцегновог и његови споменици.

Као знак захвалности Вама и Градском већу, описаћу Вам догађаје у спомен којих сте се и мене сетили.

Други југословенски пешадијски пук српске војске је, после пробоја солунског фронта и удалења Бугарске са бојнога поља, са српско-бугарске границе код Царевог Села, упућен у Црну Гору и Албанију. Његова лева (јача) колона под командом команданта 2. југословенског пука потпуковника Гргура Ристића освојила је Скадар од 29. до 31. октобра, док је у том истом времену ДЕСНА (слабија) КОЛОНА 2. југословенског пука под командом помоћника пука, потпуковником Светиславом Т. Симовићем ослободила Подгорицу, а потом и остатак Црне Горе и Боку Которску, дотле је њена ДЕСНА ПОБОЧНИЦА, комитска чета војводе Пећанца, под предвођењем комитског војводе професора Јована Радовића, упућена из Колашина ка Никшићу да пресече пут непријатељу на правцу Подгорица-Никшић и да даље продире у правцу Боке и Херцеговине.

Десна колона 2. југосл. пука, после тродневног боја на положајима код села Биоче и Подгорице ушла је у Подгорицу 31. октобра, иако јој је 81. аустро-угарска дивизија порушила три моста на Морачи: гвоздени код Биоча, гвоздени код Смоковца и зидани на лук "Везиров" код Подгорице и мост на Ситници на путу за Цетиње.

Да не би аустро-угарске трупе и даље рушиле све објекте на Цетињу, на предлог непријатеља и молбу депутације са Цетиња, склопио сам са командом 81. аустро-угарске дивизије 5. новембра примирје са роком до 8. новембра до 24 часа. Овога је дана ушла моја парламентарна чета и примила Цетиње и све објекте у њему, да не би било опљачкано као Подгорица.

6. НОВЕМБРА КОЛОНА ПОТПУКОВНИКА СВЕТ. СИМОВИЋА најсвечаније је дочекана у Цетињу од целокупног грађанства без разлике узраста и положаја. На уласку у варош поздравиле су нас разне корпорације а пред ВЛАДИНИМ ДОМОМ Митрополит Црне Горе Њ. Преосвештенство Митрофан Бан.

Потом су трупе отишле у касарне а мене су најотменији грађани Цетиња отпратили до дворца Краљевића Данила, где ми је био одређен стан, а где је дотле становао аустро-угарски гувернер Црне Горе.

Пред српским посланством - домом Њ. В. Петра I Краља Србије, где је се родио Њ. К. В. Наследник Престола - Регент Александар и пред двором Њ. В. Николе I Краља Црне Горе био је окупљен силан свет; црногорска војна музика, која је учествовала у дочеку српске војске са својим (вишим) капелником г. Вимером, свирала је и Црногорци су се веселили и играли народне игре са музиком и без музике.

У току ових догађаја дошли су шест италијанских официра са шест војника на коњима под предвођењем потпуковника Виченци-а. Из Скадра су пошли 5. новембра лађом, искрцали се у Вир Пазару и преноћили у Црнојевића Ријеци. Упућени су са наређењем, да према закљученој конвенцији о примирју са Аустро-Угарском од 4. новембра захтевају од аустро-угарских војних власти, да Савезницима предају сав ратни материјал, који се тада налазио на савезничком земљишту. Жеља им је била да продуже одмах даље за Котор.

Како је од савезничких војсака пред аустро-угарском војском у Албанији и Црној Гори била искључиво српска војска, јер је Скадар освојила од 45. аустро-угарске дивизије лева колона 2. југослов. пука, а Подгорицу од 81. а.-у. дивизије десна колона истог пука, то им нисам могао дозволити одлазак без нашег учешћа. Стога сам им предложио да у Котор оду као парламентари по два официра (по 1 виши и 1 нижи) и по 1 војник српски и италијански. Сви остали да остану на Цетињу. Овај су предлог италијански официри прихватили и отишли у италијанско посланство на ручак и конак.

Решио сам се да са потпоручником Здравком Салингером и 1-им ордонансом и сам пођем као парламентар у Котор и захтевам, да се ратни материјал преда само српској војсци, која је сама, без ичије помоћи освојила Скадар и ослободила Црну Гору.

У 13 часова кренули смо аутобусом за Котор: италијански потпуковник и ја, његов ађутант и мој ађутант, и по 1 војник-ордонанс.

Кад смо изашли на Буковицу и почели да се спуштамо према Његушима, угледали смо непрегледну маршевску колону 81. а.-у. дивизије, чије смо зачеље убрзо стигли и питали за команданта 81. дивизије. Тражили смо команданта, али га нисмо нашли. Зато смо се и ми упутили у Котор кроз све средину колоне, незаустављани нити узнемиравани ма од кога било. Приликом пролаза аустро-угарски војници Словени весело су нас поздрављали и махали често рукама и ако су били у колони, видећи да се на аутобусу вије велика српска застава.

У Котор смо стигли у 17 часова и зауставили се на пристаништу пред градском капијом. Одмах су нас одвели у Команду места. Ту нас је примио начелник штаба 81. дивизије, ђенералштабни потпуковник Константин Секулић. Истоме смо саопштили наш захтев о предаји ратног материјала. Он нам је изјавио, да командант 81. дивизије не располаже ратним материјалом, већ да се обратимо команданту Ратне луке Боке Которске подмаршалу Хоусеку у Херцегновом. За спроводника дат нам је један ђенералштабни капетан Немац.

Кад смо изашли из команде места, маса света била се већ сакупила и почела клицати Србији, Краљу Петру и Престолонаследнику Александру.

На обали није било брода. Морали смо чекати моторни чамац из Херцегновог. У међувремену свратили смо у пивницу "Дојми". Ту су почеле здравице и поздравни говори, који су трајали до доласка чамца.

У 21. час стигао је моторни чамац, којим смо пошли у Херцегнови. Уз пут су нас свратили на ратни брод "Ерцхерцог Карло", где нас је командант тог брода поздравио добродошлицом и изјавио нам да је ово сада југословенска морнарица а не аустро-угарска. Овде су нам саопштили, да је касно ићи у Херцегнови и да нам је спремљено преноћиште на трговачком броду "Корвин", јер ту на ратном броду нема места.

7. НОВЕМБРА око 9 часова дошао је моторни чамац са истим официром-спроводником, који је био и 6. новембра. Пошто су италијански официри већ били отишли моторним чамцем команданта пристаништа, то сам са ађутантом и ордонансом кренуо овим чамцем.

У Херцегновом чекало ме је пријатно изненађење. На пристаништу су нас дочекали претседник општине уважени г. Гојковић са неколико особа, који су нас братски поздравили и загрлили. Потом смо са спроводником сели у аутомобил и кренули у варош. Пут од пристаништа до хотела "Боке" био је "окићен" масом света, који су нас поздрављали и бацали на нас цвеће. Одвезли су нас право у команду Ратне луке Боке Которске, садањи хотел "Бока". Овде су се већ налазили италијански официри. Одмах за нама у дворану за пријем дошао је командант Ратне луке подмаршал Хоусек са штабом.

После званичног поздрава пришли су ми и представили ми се као заповедници: југословенске сувоземне војске Боке Которске г. ђенерал Лешић и морнарице контраадмирал г. Катинели. Обавестили су ме, да је у Боки Которској образовано народно веће које су сачињавали: др Филип Лазаревић, прота Јован Бућин и каноник Антун Милошевић и секретари: професор Монди Перучић и адвокат Ардоје Јововић. Одмах су ми понудили своје услуге и ставили све своје јединице на расположење Српској војсци и српскоме команданту. Захвалио сам им се и замолио да ме помогну у моме задатку.

По том је отпочела конференција. Италијански потпуковник Виченци је узео први реч и у име Антанте захтевао, да се сав ратни материјал, који је био на савезничкој територији у моменту потписа примирја преда одмах савезницима.

Подмаршал Хоусек је одмах изјавио: "да он данас нема ничега под својом командом; да је он ноћас предао управу Народноме већу Боке Которске; да сада у Боки Которској функционишу југословенске власти; да је он чисто командант без војске.

После ове изјаве, устао сам и у име Српске војске изјавио: "Пошто је материјал предат Народном већу, то истом остављам, да оно и даље њиме рукује, пошто су се већ југословенска војска и морнарица у Боки Которској ставиле на расположење Српској војсци и српском команданту. Према томе, више немам шта да тражим." Овим је била конференција и завршена.

У то време чули су се споља звуци музике, која је свирала српску химну. Одмах затим у дворану је ступио марински официр - поручник фрегате Бабић и на немачком језику обратио се подмаршалу: "Екселенцијо, народ је свечано дошао да поздрави српскога команданта и моли да српски командант изађе, јер ће у противном светина продрети у дворану."

Подмаршал нас је замолио да изађемо. Кад смо се појавили на улазним вратима хотела "Боке" били смо најбурније поздрављени. Кад је се утишало клицање, одржао је поздравни говор римокатолички бискуп из Котора, пресветли господин Учелини, прво на српском језику српском команданту и ослободилачкој Српској војсци, почињући свој говор са "Драги брате", а по том на италијанском језику поздрављајући италијанског потпуковника са "Драги пријатељу", захваљујући и Италији као српском савезнику и једном од помоћника за стварање Југославије. После њега поздравили су нас врло лепим и патриотским говорима: претседник општине г. Гојковић, претседник Сокола г. Јово Секуловић и у име омладине г-ца Даница Обрадовић. Захвалио сам се свима на братским говорима, а италијански потпуковник захвалио се такође на поздраву желећи Југославији срећну будућност.

После овога хтели смо се повући и вратити у дворану, где смо било позвани на закуску код подмаршала Хоусека, али нас је омладина дограбила и на рукама пронела кроз варош.

После подне смо се вратили у Котор. Ту су нас дочекали чланови Народног већа са њиховим претседником др Филипом Лазаревићем. Са њима сам одржао конференцију, где су били сви чланови Народног већа. Молили су ме, да са српском војском дођем што пре и примим у своје руке целокупну војну управу, магацине и материјал. Обећао сам им, да ћу још сутра упутити своје трупе за Котор.

Са ађутантом и ордонансом стигао сам на Цетиње у 22 часа. Италијани су одбили да се врате на Цетиње и остали су у Котору.

По доласку на Цетиње, одмах сам издао наређење за покрет целог одреда за Котор. На Цетињу да остане само чета пешадије, као што сам то учинио и у Подгорици. Полазак одреда 8. новембра, преноћиште у Његушима.

8. НОВЕМБРА изјутра одред је се кренуо под командом команданта 1. батаљона за Котор, а ја са командантом 3. батаљона и ађутантом остали смо на Цетињу с тим да сутра пођемо аутомобилом и стигнемо одред.

Овог дана - на Митров дан био је заказан на Цетињу велики збор виђенијих грађана о успостављању како цивилних тако и војних власти. Кад сам у томе погледу постигао потпуну сагласност без и једног гласа против, примио сам ту листу и потврдио је до успостављања државних власти. Како је тај збор текао најбоље знају учесници преосвећени Митрополит г. Дожић, држ. саветник г. Ал. Матановић, министар г.Пламенац и г. Пилетић и др.

После овога је збор донео једногласну одлуку о изборима народних посланика и о сазивању ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ. Увече је била велика свечана забава у част доласка српске војске на Цетиње и ослобођења Црне Горе, јер се тада није налазио ни један непријатељски војник на земљишту Црне Горе.

9. НОВЕМБРА одред је продужио покрет из Његуша и у подне стигао пред фор "Свете Тројице", где је био одмор и ручак. У то време стигао сам и ја са Цетиња и примио команду над одредом. У 14 часова одред је продужио марш и око 15 часова дошао не домак уласку у варош. Овде је уређен поредак за свечани улазак у Котор: на челу цетињска војна музика, за њом коњички вод, па трећи батаљон, први батаљон, друга брдска батерија, чланови Народнога већа и српски Соко. У оваквом поретку и саставу одред је најсвечаније ушао у град Котор. На уласку одред су поздравили представници разних корпорација и официре и војнике окитили цвећем.

Војници су смештени по касарнама, а одмах затим послате су стражe ради осигурања магацина и важних објеката у целој Боки и арсенала у Тивту. По том су одређене јаче патроле да приме форове, који су били пуни Немаца и Маџара. Наше су патроле примиле форове с тим да они ту станују, док им не дође ред за евакуацију..

Морално стање код аустро-угарских трупа било је тешко, јер су сви чекали да што пре оду својим кућама. Кад сам ушао у Боку било је по званичном извештају преко 50.000 војника. Евакуација Пфланцер-Балтинове армије отпочела је и жељезницом и морем, али је много њих отишло и пешице.

* * *

Вредно је забележити и стање РАТНЕ МОРНАРИЦЕ, које сам затекао у Боки Которској. Било је:

Бродова I линије:

• 3 оклопњаче
• 2 брзе крстарице
• 4 модерна торпедо разорача
• 2 старија торпедо разорача
• 8 модерних торпиљарки
• 4 старије торпиљарке

Бродова II линије:

• 1 оклопњача
• 1 оклопна крстарица
• 1 реоклопна крстарица
• 1 стара оклопњача

Остали бродови:

• 1 стари торпедо разорач
• 7 торпедњача за ближу обалу
• 6 подморница модерних и употребљивих и
• 47 хидро и аероплана

Командант 2. југословенског пука, потпуковник г. Гргур Ристић, пошто је предао Французима Скадар, дошао је у Котор 12. новембра и примио дужност команданта свих српских и југословенских сувоземних трупа у Црној Гори и Боки Которској, а ја сам упућен у Херцегнови за команданта сектора и Ратне луке, где сам остао све до доласка новопостављеног команданта Ратне луке, пешадиског пуковника Ђурђа Јосифовића.

Проведених два месеца у Херцегновом и борбе да очувамо заплењене магацине и огромни ратни материјал, као и да сачувамо мајци Југославији скупоцену ратну морнарицу и радио-станицу у Клинцима, и сад су ми у живој успомени.

* * *

Сматрао сам за пријатну дужност, да горње редове испишем и оставим их млађима у аманет, те Вас најлепше молим, да ово примите као моју захвалност за ваше признање заслуга СРПСКОЈ ВОЈСЦИ И СРПСКИМ ОФИЦИРИМА.

Са Градским већем изволите примити, Господине Претседниче, уверење мог свагдашњег поштовања са много топлих братских поздрава и најлепших жеља за срећу, добро, и напредак како вас и ваших породица тако и слободног града Херцегновог.

На Видов дан 28. јуна 1937. године у Београду

Увек одани вам

Светислав Т. Симовић с. р.
ђенерал у пензији и резерви
Краљице Марије улица бр. 2/IV кварт

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.