Васко Костић

Противљење силовању невјесте Јадрана

Свеска прва
2002

Слике на корицама прати посљедњи текст

Српска народна гарда – Котор постројена на Српској пјаци пред палатом српског окупљања између српских цркава Св. Луке и Св. Николе. На Тројчинским свечаностима 1895. У позадини стара црква Св. Николе, која је потпуно уништена у подметнутим пожару уочи српских Божићних празника у ноћи 5/6. јануара 1897.

Новоизграђена српско-православна катедрала Св. Николе у Котору. Освештана 17. маја 1909.

1. Предговор

2. Феликсијада

3. Поруке приређивача Феликсијаде

4. Ко је био Срећко Вуловић

5. Ко је био Стеван Врчевић

6. Ко је измислио Crvenu Hrvatsku

7. Тисућљетна држава Хрватска и њена Бока

8. Недјељник Dubrovnik

9. Из Бајове куле

9.1 На Божић (О бокељском хрватству)

9.2 На Нову Годину (Да ли су Хрвати старосједиоци Боке)

9.3 На Богојављење (Путописци о старосједиоцима Боке)

9.4 На Савиндан ("Бокељски" језик)

9.5 На 28. јануара (Српски карактер Боке)

9.6 На Трипундан (Српски обичаји Бокеља)

9.7 На Бијеле Покладе (Крсно име, српски обичај)

9.8 На Ускрс (Гдје су хрватски осјећаји)

9.9 На Ђурђевдан (Православље и Српство)

10. Кићење маја

11. Глас из Боке у одбрану Српства

11. I Откуд Хрвати у Боки

11. II Ко су старосједиоци Боке

11. III Ко кога прогони

11. IV Школство и учитељи

11. V Хрватски фанатизам

11. VI Има ли српског фанатизма

11. VII Ко кога на зло наводи

11. VIII Предизборна расправа

11. IX Одбрана епископа Петрановића

11. X Критике Narodnog lista

11. XI Ево нас на суду

11. XII Толеранција Пераштана

12. Уништење пожаром и обнова цркве Светог Николе

Претходне двије свеске под насловом За демократску Црну Гору (са Боком) у демократској Југославији, изазвале су разна реаговања, па и "добронамјерна" као:

• Заговарање одвајање Боке од Црне Горе,
• њеног природног залеђа и ослонца,
• директно је наврћање воде на млин великохрватских стремљења и остваривања сна о Боки као најужнијој хрватској жупанији.

Ова и наредна свеска под насловом Систематско расрбљавање Боке показаће колико у томе има истине, а појављује се као реакција на недавно објављену књигу Дон Срећко Вуловић о старосједиоцима Боке Которске

Црна Гора јесте природно залеђе Боке, што се не може спорити, али не сама Црна Гора, чак ни географски, а да не говоримо етнолошки, економски, историјски и т. д. Херцеговина је Боки, у сваком смислу, једнако залеђе као и Црна Гора. Ако не и ближе. Но, све је то Боки непосредно и тијесно залеђе, које је више препрека него погодност, јер јој је главно залеђе много пространије – читава Србија!

Када је ријеч о Црној Гори као ослонцу за Боку, то је тешко прихватити. Бока, и у ужем, а поготово у ширем смислу (са Будвом и Паштровићима) већи је ослонац Црној Гори, него обратно. Бока апсолутно у ничему не зависи од Црне Горе. Ако би се измакао ослонац, видјело би се ко би без кога могао опстати. И колико дуго.

Просјечни Бокељ не види никаквог добра за Боку у "сувереној" Црној Гори, и опире се неправилном називању Боке "Црногорским приморјем". Ова и наредна свеска указује на опасност са друге стране.

Никакво добро Бокељима неће допринијети ни заговарање давно одбаченог (као измишљеног) "црвенохрватског" карактера, сада мјешовите југословенске, а историјски прије свега, српске Боке. За сваког Бокеља, без обзира на вјерске и националне разлике, боље је да остану у јачој државној заједници него безнајачајној џепној државици, јер би само тако могли бити загарантовани најбољи услови за суживот и толеранцију без нових и великих потреса и невоља.

Када је ријеч о наврћању воде на млин великохрватских стремљења, то је управо оно што раде они који заговарају издвајања РЦГ из Југославије, јер је то "витални интерес Хрватске", – како се често може чути, а у свако доба и прочитати на интернету, гдје то фигурише већ годинама. А томе највише доприноси:

- ако се одрођени Црногорци (дукљано-монтенегрини) не у малом броју, показују као већи србомрзци од најострашћенијих Хрвата,

- ако се његује прича да су Црногорци потомци Дукљана, а Дукљани католици, уз додатну причу да су сви католици Хрвати,

- ако државни медији Црне Горе, многоструко више и грубље него хрватски, већ годинама изливају незапамћену мржњу према Србима и свему што је српско, па не само они који се осјећају Хрватима него већина Бокеља укључујући и Србе, много више прате хрватску него црногорску државну телевизију,

- ако наметањем хрватске културе (без реципрочности) истискују српску културу у свим сегментима, а не само у вокалној музици,

- ако немилосрдно протјерују ћирилицу, чак и са честитки за највеће православне празнике,

- ако намећу усиљену ијекавицу која није могла ни у Хрватској ухвати дубље коријене,

- ако се неко, коме су пуна уста прича о усправности и достојанству, снисходљиво жаљењем до суза, додворава и извињава хрватским врховницима (без узвратног извињења),

- ако црногорски министри и експерти олако предају (опасно је без доказа рећи "продају") туђе, као Понту Оштру, врата од куће која самосталној црногорској држави никада није припадала,

- ако се благонаклоно гледа и помаже јавно промовисање такве антисрпске и антиправославне литературе као што су памфлети дон Срећка Вуловића,

- ако, ако, ... и још је много таквих "ако" – што јасно показује ко, и на чији млин, воду наврће.

Дакле, због таквих дјеловања, а не због указивања на посљедице тога, није искључено ни остварење тог хрватског сна о Боки. Али само ако дође до издвајања РЦГ из Југославије, што не би могло протећи безболно, нити би могло дуго потрајати. Можда само до прве смјене власти?

Све то показује ко наводи воду, и на чији млин, па се поставља питање: да ли је цјелисходније мијењати политику, покушавати исправити већ учињене грешке, или се љутити на оне који и у недемократским условима скупе храбрости да укажу на такве промашаје?

Ове свеске заиста доприносе навођењу воде на млин, али не онај који меље темеље заједничке државе Југославије. Ово је скромни допринос управо да би се избјегло даље болно, можда и крваво уништавање. А то је могуће само ако се све постави на своје мјесто, ако истина надвлада лажи и заблуде.

Средином 2001. г. се појавила књига: Дон Срећко Вуловић о старосједиоцима Боке Которске. (За ову прилику, ради избјегавања чешћег понављања дугог наслова, замијениће га практичнији, Феликсијада.)

Није тешко погодити зашто васкрсавају дон Срећка баш сада, у вријеме када се надају распаду и остатка Југославије. Поготово ако знамо да је издавач књиге је из Загреба. Прво је промовисана уз велику помпу у Тивту, као "најјужнијем хрватском граду". На овој промоцији, најмање је говорено о књизи, а много више о неком хрватском карактеру Боке. У тој књизи је и репринт Вуловићеве "студије" из 1891. г. која није "држала воду" ни у доба првог објављивања, да би убрзо била одбачена и заборављена. Неке учене савременике дон Срећка Вуловића његови памфлети су забављали попут комедије, па је то инспирација за наслов овог уводног поглавља. Срећко је исто што и Феликс, па нека буде веселије и срећније, уз Феликсијаду. Томе доприноси и факсимил саопштења на предњим корица предметне књиге, да тамбураши приређују сјајну забаву са маскираним плесом. Што ће то шаљиво и весело на корицама публикације која претендује да буде озбиљна и научна?

(Ријеч је о асоцијацији са националистичким предзнаком Хрватском глазбено-просвјетном друштву "Старчевић" у Тивту.)

Да би свакоме био јасан циљ те књиге, на њеном крају је мапа територијалних претензија Хрвата из које се види да Тиват ипак није најјужнији. Етнографске границе Хрвата на тој мапи протежу још јужније од Бара, јужније и од Добре Воде, све до Улциња! Што ће на то рећи Црногорци и Албанци, који такође својатају Српско поморје?

Одушевљен 1891. г. првом појавом рукописа Срећкове брошуре, њен издавач у Аргентини, за њу је написао:

Реаговања на најновије издање те брошуру мораће сласт загорчати, јер онај ко жели истину потрудиће се да чује и другу страну.

Дон Срећко је признао кроз уста пријатеља, који га тобож пита:

На том питању дон Срећко развија сву своју теорију, при чему су му главни ослонци: Павлиновићеве теорије, измишњена прича измишљеног попа Дукљанина, и мало познати путник Петар А. Толстој који осим презимена нема везе ни са чуваним Лавом Н. Толстојем, ни са два велика истоимена писца, Алексеја Толстоја. Путник Петар Толстој није разликовао Србе и Хрвате, као и многи његови савременици из далеких земаља, који нису познавали локалне прилике. Исто као што их није разликовао ни византијски писац Scylitzes који је измислио појам "Црвене Хрватске", о чему говори једно од наредних поглавља.

На крају те књиге су Правила хрватског радничког друштва "Напредак" у Котору из 1897. г. чија посљедња одредба гласи:

Имовина расформираног друштва припадала је оснивачу, односно друштву са истим циљевима. О дуго притајеном хрватском карактеру тзв. Бокељске морнарице до недавно се није смјело ни зуцнути, да је не би демаскирало прије времена. Сада је о томе свакоме све јасно. Али није свакоме јасно зашто управо сада васкрсавају Срећка Вуловића? Ова свеска ће помоћи да и то постане јасно. А да не би било недоумица, сви подаци ће бити потпуно ослоњени на непосредне изворе из времена када је Срећко Вуловић био жив и имао прилике да се брани. Главни извор је тједник Dubrovnik, што је објективније од било чијих мемоара или накнадних историографских текстова.

У Феликсијади само око 30 страница текста је дон Срећка Вуловића. Толика је и дужина уводних текстова приређивача као приступ материји те брошуре. А што се налази у тим уводним текстовима, за онога ко их није читао, или их неће ни читати, довољно је предочити неколико цитата (или бисера) као приступ овој III свесци:

Просто је невјероватно како је неко са академском титулом могао тако скрнавити истину о догађају свакоме познатом (о чему је чак и бискуп Буторац објавио документе из којих се недвосмислено види да су Бокељи једногласно одбили то сједињење). И даље:

Између ријечи "Хрвата" и "године", недостају ријечи "све до", јер све до године 1848/49. нема помена о аутохтоним Хрватима у Боки. Католика је било, не само прекоморских Латина и гркокатолика него и србокатолика у знатном броју. Нико њих више и не помиње. Тек касније почиње похрваћивање свих католика, не само у Боки него и у Далмацији. Приређивач Феликсијаде, иако пише о Срећку Вуловићу, не задржава пажњу само на његово вријеме:

То, да сваки камен у Боки говори хрватски, Степинчеве су ријечи.

У Феликсијади је веома кратка биографија Срећка Вуловића (1840-1900) – само оно што о њему пише у књизи Знаменити и заслужни Хрвати. Није објашњено кад и како је од Црногорца постао Хрват. Истина је да неке Црногорце (у ондашњем територијалном а не садашњем националном смислу) није било тешко покатоличити, а потом похрватити, за разлику од старосједилаца, и оних Срба који су дошли из Албаније и Херцеговине, што доказују многи архивски документи. Покатоличени Црногорци нису постајали само римокатолички свећеници као дон Срећко, дон Иво, дон Нико и други, него су постајали и бискупи, и надбискупи, и неуморни агитатори против вјере њихових прадједова. Данас то чине и неки непокатоличени Црногорци.

Поставши добри католици и католички емисари, они нису мијењали своје национално биће, укључујући и бискупе Змајевиће, као и многе покатоличене послије њих, све до 1875. г. када је дон Срећко постао први Хрват Боке. Није тиме усрећио ни себе ни Бокеље, јер од тада се разбуктавају дотадашње тихе страсти зачете 1859. г. оснивањем "Бокељске морнарице" која је ускратила приступ православнима. Узроковане највише Срећковим дјеловањем, међу Бокељима су настале подјеле, раздори, сијање мржње, а Бока је од тада изгубила препознатљивост по вјековима грађеној вјерској и националној толеранцији.

Јасно је зашто приређивач Феликсијаде, као и већина других извора, кажу да је Срећко Вуловић рођен у Перасту, а ништа о поријеклу његових родитеља. Па нека се и то зна.

Родоначелник Вуловића је Вуле Ников који је живио у Жањев Долу око 1600. године. Имао је сина Стијепа. По породичном стаблу које је израдио правник Бошко Лазарев Вуловић, њихово породично предање допире до Стијепа кроз осам пасова. Од њих су и "Вуловићи у Перасту, од којих је писац Срећко Вуловић" – како је на основу архивских података утврдио проф. Ристо Ковијанић. (I књига стр. 113. Помени црногорских племена у которским споменицима, Цетиње, 1963.)

Зашто је Срећко Вуловић више волио да су му преци из Грбља него из Црне Горе, то се може само нагађати. Углавном, Срећка Вуловића су иронично називали "поп Грбљанин".

У Грбљу заиста има Вуловића. И они су поријеклом из Црне Горе, али за разлику од перашких Вуловића, нису се ни покатоличили, ни похрватили. Увијек су били и остали чисти Срби.

Још се нешто може само нагађати: Зашто Срећко Вуловић није имао храбрости да се потписује пуним именом него иницијалом "S". Барем у његово вријеме нису Срби владали Боком да би му наудили.

Проф. др Лазо М. Костић је на неколико мјеста назвао Срећка Вуловића "првим Хрватом Боке". Бити Хрват не мора да значи ништа лоше, па би неко оштријег пера могао без устручавања рећи да је Срећко Вуловић велики смутљивац и фалсификатор историје Боке. Није чудо што је бискуп Франо Ућелини сматрао да је Бокељима најкорисније што прије заборавити и дон Срећка и његове писаније. То су послушали Ућелинијеви сљедбеници, и бискуп Павао Буторац, и дон Иво Стјепчевић, и дон Нико Луковић, и дон Антун Милошевић и многи други истакнути римокатолички теоретичари и повјесничари, који су дон Срећка потпуно игнорисали. Нови повјесничари то нису послушали, па се враћају дон Срећку, а тешко да ће их то усрећити.

Сада имамо нова тумачења да Срећка нису свјесно игнорисали него "неоправдано заборавили". Да су ти тумачи бар летимично погледали обимна дјела Л. М. Костића и других који су послије попа Сава Накићеновића писали на ову тему, тешко је вјеровати да би се спустили низ тако клизав терен. Васкрсавање Срећкових писанија најмање је корисно за бокељске римокатолике, нарочито за оне који су повјеровали убјеђивањима да су они аутохтони Хрвати Боке. У то ће се разувјерити, а уз то и разочарати, сви који буду имали стрпљења да пажљиво прочитају наредне текстове.

У побијању писанија дон Срећка Вуловића и оних који га васкрсавају, није потребно позивати се ни на обимне томове Л. М. Костића, ни на многа новија сазнања. Довољно је оно што је 1892-1900. г. у доба дон Срећка њему одговарао тједник Дубровник. Чак ни све то није потребно. Довољно је само понешто из 1893. и 1894. године. На то се Л. М. Костић није ни позивао, јер му, у егзилу гдје је живио, нису били доступни комплети старих бројева Дубровника. У том смислу, ово је допуна Л. М. Костића, који је и без тога имао доста материјала да разобличи дон Срећка.

Aко дон Срећко Вуловић заслужуje да у овој свесци добије за своју биографију двије стране, бар једну свакако заслужује и онај који је успјешно побијао све Срећкове Феликсијаде.

Стеван (син попа Вука Врчевића, познатог сарадника Вука Караџића) био истакнути друштвени и јавни посленик, високошколовани књижевник, књижевни критичар, историчар, новинар, покретач и главни уредник разних публикација, биограф знаменитих личности, професор, др права, а завршио и филозофију у Бечу, предавао српско-хрватски и латински у Которској гимназији и т. д. Био је на дужностима секретара и благајника Которске општине, секретара а затим предсједника которског Српског пјевачког друштва Јединство, предсједника никшићког пјевачког друштва Захумље, секретара Окружног суда у Никшићу, првог секретара Министарства унутрашњих дјела Црне Горе. Био је и члан Управе Цетињске читаонице, и ревизор неких основних школа. Био је узоран супруг и отац 4 сина и 4 кћери. То није све, али овдје је довољно. Упркос свему томе, па и ако је рођен у Котору и највише писао о Боки, о њему је узалудно тражити податке у лексиконима и енциклопедијама. Нема му помена ни међу истакнутим личностима, ни међу књижевницима у Монографији Котор. (Загреб, 1970)

Није случајно изостављен, јер је то судбина и других бескомпромисних бораца за одбрану Српства у Боки. Овдје је важно то што је био главни и одговорни уредник недјељника Дубровник од првог броја 3. јула 1892. па до краја 1985. године. Зашто је серију одговора Срећку Вуловићу насловио Из Бајове куле иако тамо није живио? У Боки сви знају за хајдучку кулу Баја Пивљанина у Дражин-врту пред Перастом, која стоји као источна стражарница тога града. Можда то може довести у везу са дон Срећком, рођеним у Перасту, а наклоњеним западу?

Одговоре дон Срећку није потписивао својим именом него псеудонимом Старина Новак? Да је то један од псеудонима Стевана Врчевића (1847-1907), разјаснио је Новак Миљанић, који је о Стевану пружио највише поузданих биографских података, као и његову библиографију. То није давно објављено, па се заинтересовани могу детаљније упознати директно од Миљанића. (Зборник Бока двоброј 6-7. од 1975).

Први број тједника Crvena Hrvatska, са којим најчешће полемише Недјељник Dubroivnik, изашао је у Дубровнику 07. 02. 1891.

Тако стоји у уводнику првог броја тог тједника, потписом Уредништво, а одмах слиједи други и дуги чланак (протеже се у наставцима кроз 4 броја) под насловом: Зашто Црвена Хрватска?

Тај чланак овако почиње:

Слиједе цитирања Љетописа Попа Дукљанина и неких хрватских повјесничара који су безуспјешно покушавали доказивати да у том љетопису има истине. Изостављена су тумачења свих, па и низа хрватских аутора, због којих је онакав почетка чланка, а каснија документованија тумачења из ХХ в. ту нису ни могла бити приказана. Колико је уређивачка политика овог тједника била штетна по мир и братску љубав Бокеља, очигледно је из свих прилога које је та публикација објављивала. Довољно их је прелистати па се у то увјерити. Ту су и збрке непотписаног аутора чланка који, позивајући се на В. Клаића, пише:

Дакле, савјет је да се повјерује измишљотини, и то наводног попа Дукљанина који није ни постојао.

Ако би се ово могло уважити, онда није било земље која се звала Зета, прије тога Дукља него је то била Црвена Хрватска. Aко није било Дукље, по чему је онда тај поп Дукљански а не Црвенохрватски? Па и сам тај аутор поставља питање, “ко је тај поп Дукљанин?"

Одавно су озбиљнији и непристрасни научници закључили да је поп Дукљански, или Дукљанин, измишљена личност. То је довољно објашњено на другим мјестима па овдје није потребно понављати.

Да будемо начисто: никаквог историјског дјела попа Дукљанина из XII в. није никад било. Име попа Дукљанина (presbyter Diocleas) измислио је Ivan Lucius, који је у своје дјело о Далмацији и Хрватској укомпоновао наводни превод са српског, јер други извор није могао пружити. А тај латински "превод" објављен је први пут тек 5 стољећа касније (1666. године).

По Клаићу, Дукљанина поткрепљују:

Ivan Scylitzes, писац из друге половине XI стољећа према коме је

Дукљанин скроман, јер овај “пружа границе Хрватској и даље

на исток од Дукљанина”,

Nicefor Brienij, љетописац, нешто млађи савременик поменутог

претходника,

Georgius Cedrenus, грчки историчар, још млађи савременик

поменутих претходника,

Ivan Zonaras, грчки историчар и царев писар с краја XI стољећа,

Nicetas Choniates, грчки историчар из друге половине XII

стољећа,

Иван Млетачки, љетописац и

Edrisi, арапски географ и путописац.

Непотписани аутор у Црвеној Хрватској, сваког од ових опширно препричава и цитира у оригиналу на грчком и латинском, да би био што увјерљивији. И збиља, неопрезни или неупућени читалац, лако може остати у увјерењу да су Дукљанинова причања заснована на вишеструкој чврстој подлози. Међутим, све то пада у воду ако се зна оно што је непотписани аутор избјегао да нагласи:

О појму “Црвене Хрватске”, сви наведени аутори се позивају један на другог, односно наредни на претходног, а првоимени Ivan Scylitzes је то измислио јер ничим није поткријепио. Он није водио љетопис током догађања, него га је касније исконструисао. Иако је своје дјело назвао Epitome historiarium, више као књижевник него историчар, oписао је, згоде и незгоде византијског царства од 812. до 1077. године. Ту он узгред спомиње, и Србе и Хрвате, јер играју споредне улоге, па се тако према њима и односи. При помињању, брка их или их поистовјећује. Најчешће их назива Србима, а само понекад надометне: “које зову такођер и Хрватима”. Тај надометак је основа за конструисање тобожње земље Хрватске која се протеже на јужне српске земље.

Из владавине византијског цара Михајла VIII Дуке, Scylitzesоvе су ријечи:

У вези са тим велеучени Хрват Фрањо Рачки (RАD, LI) за Scylitzesа каже да

Други извор изазива дилему. Да су се народи, о којима је ријеч у оно доба звали збиља Хрватима, зашто би Бријениј раставио Зећане у имену од осталих Хрвата? Зашто не би и Зећане назвао Хрватима, кад је тако назвао остале њихове сусједе и савезнике? Него једном употребљава тобоже генетско а други пут територијално име.

А за трећи “важан извор”, Рачки у истом дјелу објашњава:

Исте ријечи је Рачки употребио и за Ивана Зонариса. (RАD, LI)

Значајно је напоменути да Кедрен, народ Зете и Јужног приморја назива само Србима. Пишући о рату између бугарског цара Самујла и зетског кнеза св. Владимира, Зету назива: Trymalya kai archotato Serbias mere.У вези са овим Рачки објашњава:

На другом мјесту, кад говори о Стјепану Доброславу Војиславу, Кедрен његову кнежевину назива: ton topon ton Serbon (мјесто гдје живе Срби) а народ Трибали и Срби, “управ кано и кнежевину св. Владимира” – вели Pачки. (RАD, XXV)

Слично су размишљали и многи други научници.

За потхрањивање назива “Црвена Хрватска” за јужне српске крајеве, најзаслужнији је Вјекослав Клаић. Он је био више политичар него историчар, и више се упуштао у детаљисања него у глобална питања. Био је свјестан да не може читав западни Балкан назвати Хрватском, па да буде разлике инсистирао је на називу Croatia rubra. "Ruber" не значи у сваком случају “црвено”. Употребљава и за руменило од стида, као стидно црвенило.

Ако је “Кроника” попа Дукљанина, без обзира чије је то дјело, заиста састављена у XII, зашто је чекано да се објави тек у другој половини XVII стољећа? Тај тобожњи латински "превод" објављен је тек 1666. г. што је пуних пола миленијума након његовог састављања. Па ко може бити сигуран да објављено одговара ономе што је тако давно написано? И још кад нема тобожњег српског оригинала да би се могло упоредити. Нити има доказа да га је икада било. За љетописца Барске надбискупије, који је саставио предметну кронику, ма ко он био, каже се да је за своје дјело користио "нешто старе књиге, а нешто причање старијих људи". Нигдје се не помиње које старе књиге и старе људе је користио. Ипак се и из тога јасно сазнаје да је Барски љетопис производ кухиње римокатоличке Барске надбискупије.

(За предњи текст највише коришћен прилог без потписа аутора Византијски хисториографи у нашему спору, тједник Дубровник бр. 33. од 15. фебруара 1893. а овај чланак половично је објављен у Гласу Црногораца, 04. 09. 2001.)

Овај кратак преглед неопходан је за олакшање праћења наредних текстова. Ускршњи чланак серије Из Бајове куле, као што ће се видјети, завршава ријечима професора Коста Војновића, а овдје је то прикладан уводник:

За многе читаоце то неће бити довољно, јер се лако заборавља оно што се не понавља, поготово кад се замагљује дезинформацијама.

Сви основци знају (или би требало да знају) да је први, и то самозвани, краљ Хрвата (без Далмације) био Томислав, за којег се тачно и не зна када је владао. Оријентационо се рачуна око 920. до 930. г. а једино се зна да је та "краљевина" трајала само 4 године. Ширила се према Панонији, а не према Далмацији и јужним српским земљама. Папа је Томиславу накнадно круну признао, јер је био стављен пред свршен чин, а имао је Томислав и заслуга. На црквеним саборима у његово вријеме (925-928. г.) донијете су одлуке о забрани словенског богослужења, противно достигнућима читав вијек раније, светих Ћирила и Метода. Сљедећих 40 година никакве хрватске краљевине није ни било, а онда се појавио, такође самозвани, краљ овог пута Хрватске и Далмације, Држислав. То није била независна краљевина (као ни претходна Томиславова) већ под окриљем Византије. Најјужнија граница на Приморју јој је била ријека Цетина недалеко од Сплита.

Први стварно легитимно окруњени краљ Хрватске и Далмације, Звонимир, владао је (1075-1089. г.) у нешто проширенијим границама према југу, али само до Неретве. Истина, он није био византијски, али је био римски вазал у доба папе Гргура VII и поборник Латинске странке. Убили су га његови Хрвати, јер је изневјерио њихова очекивања.

Прва "легитимна" краљевина Хрватске и Далмације, која је имала нешто шира аутономна права, била је под Коломаном, који је 1097. г. потукао хрватског краља Петра Свачића, али је тек од 1102. г. учврстио своју власт у Хрватској. Но, то није био хрватски него угарски краљ и није имао никаквог утицаја на веће далматинске градове (византијске теме). Он је помјерао своје границе ка југу и преко Неретве, али не јужније од Клека код Неума (каснији "историјски" излаз БиХ на море).

Након Коломана (од 1167. до 1180. г.) готово читава Далмација је поново била под Византијом, а већ од 1184. г. је почела ера владавине Немањића српским поморјем.

Од тада (1184) па до пропасти Душановог царства (1355) Бока је била главна српска лука. Сјеверни сусјед јој је био Дубровник, који није припадао ни Дамлацији, а о некој хрватској владавини над Дубровником и Боком није могло бити ни говора.

Тако је било и послије пропасти Душановог царства током 65 година превирања, када су се за "Невјесту Јадрана" многи отимали. Ни тада, не само да Бока није ни дана припадала Хрватској, него у Боки није било ни помена о Хрватима, ни црвеним, ни руменим, ни бијелим, ни црним. Католици су били нешто друго.

Од 1420. г. наступила је ера вишевјековне владавине Боком, Млетачке Републике и Турског царства, када такође није могло бити говора о потпадању Боке (и приморја сјеверно и јужно од ње) Хрватској.

Oд средине 1797. посредовањем владике Петра I, Боку су велике силе предале Аустрији. Ријеч је о првој, краћој, аустријској управи. То је била висока цијена за виталне услуге које је Аустрија годину дана раније учинила Црној Гори.

Од 1803. до 1815. г. поново су се око "Невјесте Јадрана" отимали руски царевићи, енглески лордови, француски маршали, црногорски ђетићи, аустријски грофови. О Хрватима у Боки ни тада још није могло бити ни говора.

Од јуна 1815. Бока је трговином великих сила, без питања Бокеља, више од једног стољећа стењала под аустријском чизмом. Тек те 1815. г. био је крај славне и дуговјечне Дубровачке Републике, али се ни тада није могло говорити о границама Боке са било каквом државом или територијом хрватском.

Обзиром на своју историју и извојевана права, Бока и Дубровник су међународним гаранцијама добили такве привилегије какве није имао ни један од осталих аустријских посједа, па ни Хрватска.

Новом административном подјелом почетком 1816. Бока и Дубровник су, опет без питања народа, укључени у састав Регије (Краљевине) Далмације, али не и Хрватске. И са владом у Задру, а не у Загребу, са званичним језиком италијанским, а не хрватским. То није била краљевина Хрватска, нити ће бити покушаја да то буде још пуну трећину стољећа, до 1848. г. а и тада је Бока одбила да се присаједини Троједној краљевини Хрватске, Славоније и Далмације.

Тек у другој половини стогодишње аустријске владавине, појавио се дон Срећко Вуловић са похрваћивањем католика у Боки.

Зна се на чијој су страни били Хрвати (част изузецим) у I свјетском рату. Ако би се узимала у обзир и "повјесна права" губитника рата, онда би Бока, Дубровник, Далмација, Истра, Трст,... "повјесно" припали Аустрији, а никако Хрватској.

Уласком у састав Југославије октобра 1929. и губитници рата добили су своје самоуправне бановине. Савска бановина (Хрватска) добила је обалу од Сушака до ријеке Зрмање, али не и Обровац, што је далеко од Боке. Приморска бановина (Далмација) добила је обалу од Обровца до Клека, што је такође релативно далеко од Боке. Дубровачки и Которски срез ушли су у састав Зетске Бановине (са Црном Гором). Нагодбама у државним врховима (опет без питања народа) стварањем Хрватске бановине 1939. г. Дубровачки срез је одвојен од Зетске бановине и укључен у Хрватску бановину. Ни тада се Бока није ни граничила са државом Хрватском, јер је све то било у заједничкој држави Југославији.

За вријеме НДХ границе Боке (коју је анектирала Италија) биле су дубоко у Конавлима, тако да је Понта Оштра (Превлака) са Витаљином и Грудом припадала Бококоторској провинцији. Ни за вријеме њемачке окупације, Бока није припадала НДХ. Њемци су цивилну управу препустили Среском начелству Краљевине Југославије под окупацијом. Црна Гора није имала никакву власт у Боки, ни у вријема италијанске ни њемачке окупације.

Предњи текст је са малим разликама и уз нека скраћења први пут објављен уочи трагичних догађаја у Југославији. (В. К. Кад се све заборави... у листу Побједа од 25. 04. 1991.

Недјељник Дубровник покренут је почетком 1892. г. као реакција на уређивачку политику тједника Црвена Хрватска који се појавио 1891. године. Дубровник су покренули и водили високи интелектуалци православни и католици, који нису изједначавали вјеру и нацију. Посебно су се истицали, Стево Врчевић поријеклом Херцеговац рођен у Котору, и Дубровчанин Антун Фабрис. У програмској концепцији листа, као најважнији, истакнут је принцип вјерске толеранције:

Дубровник је током читавог свог излажења гајио вјерску толеранцију, управо онако како је наговијестио у свом програмском наступу. Нису се испунила очекивања непријатеља листа да ће бити антикатолички. Једнако је поштовао обје хришћанске вјероисповијести, а подржавао је буђење и развој хрватске националне свијети у хрватским крајевима. Међутим, оштро се опирао ширењу хрватства тамо гдје му мјесто није, и гдје је то само распиривало обострану мржњу. Ипак, и у том смислу је водио коректну политику: није нападао туђе али је бранио своје, и то увијек јаким аргументима. Како и не би кад се зна да га нису уређивали појединци него тим учених људи, нарочито када се радило о историјским темама. Тешко је било оспорити оно што је Дубровник објављивао, па се ослањање и позивање на писање Дубровника и данас уважава као што је оцјењивао римокатолички свећеник дум Иван Стојановић истицањем научности и истинитости текстова што их чини вјеродостојном хроником.

Да се не би могло приговорити измишљањима или чупањима из контекста, овдје је серија чланака из 1893. дописи Из Бајове куле пренесена са незнатним скраћењем оног што се не односи на ову тему, а серија чланака од 9. IX до 2. XII 1894. Глас из Боке у обрану Српства дословно је пренесена, јер се све уклапа у тему.

Слиједе дописи Из Бајове куле... (уз празник када су писани)

На Божић (О бокељском хрватству; Доброћани Србoкатолици)

... Хајде да наставим што сам започео па прекинуо, бива да кажем попу Срећку како му је Бока хрвацка.

Кренеш ли с убавог Херцегновога, грађевине српског краља Стефана, колијевке оног српског јунака и мученика војводе Лазара, главног града српске Херцеговине, до Рисна части, тог чувара српскијех светиња; па преко Котора, који је толико драг био цару Душану, гдје је и своје дворе саградио, до Грбља гдје се родио кнез Лазар, Српски цар, који је погинуо славно, бранећи славу свога народа; па одавде до Паштровића, гдје се родио Стефан Штиљановић свети деспот Српски; свуда с краја на крај наћи ћеш српскијех споменика, који се на бокељском срцу подижу и који ти спомињу све, ама нипошто хрваство...

Доброта, како видјесмо, неће другога Господара од владике Црногорског, с којим их много разлога веже. Доброћани били тада, као и сада сви католичке вјере. Будва, гдје је била већина католика, именује владику Црногорског Петра I Петровића Његуша: спаситељем, заштитником и јединијем судијом. Котор пристаје уз Доброту да се сједини с Црногором и именује своје преставнике...

Настала потреба (ријеч је о 1849. г. – прим. В. К.) да Боку треба преустројити, да заборави најближу прошлост, а то ради будућности. Народности (до 1849. г. – прим. В. К.) нијесу још развијене, али је вјера жива. Међу Бокељима исте крви, а двају вјера, настаде мржња, насиље и гложење... Било је свјеснијех Бокеља са обадвије стране, који су признавали да, ако им вјера носи два имена, она је једна с мањом разликом, те ипак могу бити браћа. Али не помаже, ваља браћу подијелити, духови не мирују, треба тој браћи крила ишчупати, да високо не полете, да се не нађу сложна као у оно доба када су Турци на Пераст и Котор ударали, па их јуначки одбијали...

Дође у то и година 1869. Тадашњи догађаји пружише згоду старијим злотворима да Србина Бокеља оклеветају, омразе, па га прозваше "невјерником, бунтовником и разбојником". (Упоредити са данашњом сатанизациојм Срба. – Прим. В. К.)

Од тада подијелише се коначно Бокељи по вјерама; Срби Бокељи православне вјере остадоше сами. Неки католици ступише у отворену борбу, други, умивајућу руке као Пилат, окренуше леђа, док се они стопише у прве и године 1882. сложоше се заједно да брата православне вјере по могућности спрште, да му ни трага не остане... (Као и данас, само што су се раније Срби одлучније опирали, – прим. В. К.)

Долази од некуда међу Србе Бокеље католичке вјере "нашки" језик, да би изгубили своје српско народно име; тражи у рјечницима свега свијета "нашког" народа и језика нећеш наћи, доста је било да га они налазе, који су преко њега наумили ступити на мјесто, с којега ће прогласити препорођај "хрватске" Боке. Доприје и до бокешкијех католика она стара навада, која је обигравала око другијех Срба католика да се називљу Дубровчани, Далматинци, Бошњаци, Славонци, само не Срби, па чак и Латини по свједочанству Хилфердинча...

Бокељи православне вјере нека се називљу Србима просто им и благословено било, за њих је већ скувана цицвара, али Бокељи католичке вјере не смију бити даље Срби. Они су мирни јагањци, они не морају бити срећни, али морају себе називати Хрватима, а свој језик хрвацкијем. Тада хрвацки листови окренуше другијем путем, довикнуше на све четири стране да Срби очито теже преко монархије (преко граница ка Србији и Црној Гори, – прим. В. К.)

Тада насташе Павлиновићеви разговори... Ево чујте што му колега поручује у ситном писму:

Ово нам износи исти поп Срећко, а Бог зна колико ће још бити таковијех наредаба, које најбоље карактеришу прећераност онијех, који те наредбе послаше, а слабост духа и памети онијех, који те наредбе примише и вјерно извршише.

Ето ти, мила Омладино, како постадоше Хрвати у Боки.

Али нашему попу не иде у рачун да се каже да је ово "Хрватство" у Боки наметнуто било, и да је почело послије године 1875. када је и он прешао у крило "матере Хрватске"; он је стао да разлаже пријатељу у Америци да је то "Хрватство" старо колико и Бока...

(Дубровник, бр. 28. од 11. јануара 1893.)

На Нову Годину (Да ли су Хрвати старосједиоци Боке)

Казасмо да је Бока припадала Душанову царству до године 1356. и набројасмо видљиве и невидљиве споменике тадашње славе и величине српске по Боки. На све ово наш попо (Срећко, – прим. В. К.) се не осврће, него истиче Павлиновићеву теорију, да су се Срби доселили у Боку иза турскијех навала на сусједне покрајине. Када? Ми знамо, бива, иза пропасти Српскога царства, па ако ћемо баш и коју годину прије, када је Бока већ под Душаном српскијем живљем напучена била. Ну, то поп Срећко није нашао у Обрачуну попа Продана, и Хрватским разговорима попа Павлиновића, у Хрватима и Хрватској србождерца В. Кљајића, и у Хрватској повјести својега љубимца Т. Смичикласа; напротив, он је нашао у тијем књигама, што се не да порећи (?!), да су "старосједиоци Боке били чисти Хрвати".

Рецимо баш и ми да су стари Бокељи били згољни Хрвати; али како се утрну и посве изгуби сваки осјећај хрвацки у Бокељима до најновијег наума? Повијест нам каже, да их у Боки није никада било, па треба се послужити негацијом, извртањем и доскочицама. Наш попо говори да је куга у Боки бјеснила године 1575. и 1630. Зар мислите да је она морила Србе? Ох, не! (По дон Срећку, – прим. В. К.) Многа села напучена старосједиоцима хрвацког племена опустјеше. Срби источног обреда, које куга заштеди, поселише се и силом навукоше к себи Хрвате западног обреда. Срби, када су се населили, нађоше Хрвате и то католичке вјере, а ови пошљедњи ласно у мањини стопише се са новонасељеницима па с временом пређоше и на вјеру својијех гостију. Нестаде мисли и осјећаја хрвацког и ради бијесне свађе у којој је био Пераст са Котором и са Паштровићанима а касније и са Прчањом. Утрнула се и пошљедња искра хрвацког осјећаја ради четири дуга вијека млетачког владања; на пошљетку давно се била прекинула свака државна заједница са браћом хрвацком. А како се слаже све ово са онијем ријечима попа Срећка у одговору Г. П. мало година прије? Ево их:

Хајде сада да разумијемо нашег попа. Тада на један начин, а данас на други. Али ми се држимо данашњијех његовијех назора. А како се каже оно што је рекао В. Јагић пишући о хрвацком језику у Књижевнику (год. I Свез. 3. стр. 349):

Ово су вам, дакле, разлози које наш попо износи да докаже како су Хрвати нестали у Боки и како су Срби наступили. Ово он говори и спомиње времена прије Вука Караџића, па закључује да је Хрватство бокешко отиснула устрајна пропаганда оне Вукове изреке: "Срби сви и свуда". Дивне филозофије у нашега попа...

Зна се како је "моћна" била православна вјера у Боки прије и послије пропасти Српскога Царства. Виде се данашњи манастири православни порушени; још нам се врзмају по глави отрови и шишеви; најбоље нам могу казати Доброћани, Ришњани, Которани, Будљани, како су православни Срби "уживали и моћни били" до године 1848. а још коју годину касније. Попу Срећку све је то познато. Ако није нека ми укаже једну данашњу бокешку породицу православне вјере да је некада била католичке вјере, а ја ћу њему противно, стотину почевши од њега. Ово не кажем у одбрану православља, Бог учувај, брат је мио које вјере био, него једино да побијем Срећкове назоре, који би хтјели да је православна вјера крива што у Боки нити је било, нити има, нити ће бити икада Хрвата. Народност се, и језик, мој попо, у старо доба много боље чувала него ли данас, а вјера се с дана на дан мијењала...

Да наш Срећко докаже да су старосједиоци у Боки били Хрвати, пошто је "доказао" да се је пошљедња искра хрвацког осјећаја била утрнула ради наведенијех разлога, и да је он исти изгубио појам и осјећај хрвацки, јер су учитељи били редовници талијански, па из њиховијех уста није чуо никада ни једне ријечи о народу, о језику, о народном осјећају... (Даље се позива на путописце, што је овдје изостављено јер је у наредном наставку понављено и т о у проширенијем облику, – прим. В. К.)

(Дубровник бр. 29. од 18. јануара 1893.)

На Богојављење (Неки путописци о старосједиоцима Боке)

Руски путник Толстој у XVII вијеку "нашао је Хрвата у Боки". Прије свега, казаћу да, кад историју неког народа пише странац, који често ни језика ни обичаја оног народа не зна нити познаје, онда се лако може замислити како је тачна и вјерна историја. То се и за Толстоја може казати. Али је ова друга још боља: Толстој долази из горње Далмације у Боку; тамо чуо да су становници Хрвати; амо дошао, чуо исти језик, нашао исте двије вјере, исте обичаје, па рекао да је амо Хрвата нашао. Али вјера ти је тврда, мој попо да је Толстој прије Боку походио, да је до забитих села допирао, а није ни једно ни друго урадио, шћаше рећи да је у Боки тада био врло жив и свјеж српски осјећај међу старијем Бокељима и да би их он сам чуо из њиховијех уста да су Срби и да Српски осјећају. Да је мало дубље у бокељску прошлост завирио, а не површно и летимично Боку прегледао, па прве и једине утиске као истините примио, те да је урадио као његов сународњак Мајков у новије вријеме, не би о себи оставио такав testimonium paupertatis, (сиромашно свједочанство, – прим. В. К.) него би пишући о Србима и Хрватима ово рекао:

Хрвацки путник овога вијека, Курелац, нашао је Хрвата у Боки. Ако је Курелац дошао амо да тражи Хрвате, није имао тражити прави и истинити један народ и народни језик по градовима, гдје се сабрала свака хала и врана, гдје је смјеса и збирка језика и народа као оно Вавилонске куле, него је имао заћи у села око Дубровника и Котора, па не би онако насио. Што се тиче Црнегоре, допро до Цетиња; ту га љубезно сусрета војвода Мирко Петровић, отац садашњег Господара Николе I, као брата Хрвата и каже му да су "Црногорци Хрвати". Што је то значило? Тада није било мржње између Срба и Хрвата. Србин да угоди брату Хрвату прозвао се његовим именом, као што би се Хрват Курелац прозвао Србином, да му је у походе дошао у Загреб пок. Војвода Мирко Србин. Није ли Сундечић рекао: "ја сам Хрват", а Павлиновић: "ја сам Србин", када су се оно побратимили, када је било брацке љубави и вјерске сношњивости. А сада? О томе не говоримо.

Курелац је дакле писао у оно доба када је име Хрват значило што и име Србин и обрнуто. Наш попо вели да није чуо суграђане грчко-источне вјероисповијести 40 година назад да себе називљу Србима а свој језик српскијем, и да је то Српство почело тек године 1849. када је Вук штампао ону: "Срби сви и свуда".

Ох да те чује из гроба стари Ђурановић рекао би ти баш по бокешки: "Лажеш!" Он би ти казао да су се не само његови једновјерници него и његови суграђани друге вјере, још за његове младости, називали Србима; тада је и Бог помагао, мој Срећко, онај Бог твој и мој, кога нијесу Срби посрбили, како ти велиш, а што нијеси морао рећи као свештеник. Да су се Бокељи и прије 1849. године називали Србима могао бих ти нанизати сијасет старијех писама. Али, да краћи будем, изостављам а упућујем те да прочиташ само Српске далматинске Магазине, које су почеле излазити у Задру још 1837. године. У њима ћеш наћи чланака из Боке, а у овијема ријеч "Србин" до миле воље. Прочитај Разне чланке Вука вит. Врчевића, који су лани изашли. Ту ћеш наћи и Српску опоруку 3. Фебруара 1419. која је била штампана у Правдоноши године 1850. која је у оригиналу "српскијем словима" написана. Ово ће ти двоје, а мислим да је довољно, показати да си назад 40 још био нејако и лудо дијете, па ти се у гријех не може уписати, да нијеси чуо за име Српско; а ако си збиља чуо, данас си заборавио, давно је то било, године ти почеле тежити а памет слабити.

Намјером да Србима источне Цркве предбациш неку вјерску претјераност, наводиш да је ријеч "православни" и "православље" пресађено из Русије, као што је то и велеучени заступник Перић предбацио Србима у лањском далматинском Сабору, и да те ријечи нема у Вуковом рјечнику. Као изображени свештеник, право би било да познаш црквену књижевност ове цркве, која ти је најближа. Када не знаш, ја ћу ти казати као свјетовњак.

Још од XIV вијека црквене књиге за Србе источне вјере биле су преведене на овај језик који се и данас чује по хришћанскијем црквама... (Много раније од XIV в. црквене књиге биле су у Боки преведене на српски језик. Превлачки препис Светосавског законоправила је завршен 1262. г. што значи у XIII в. а то није био превод него препис још старијег оригинала. Мирослављево јеванђеље је још старије. – Прим. В. К.)

Та у рјечнику нема ни ријеч "католик", а ипак ја нећу рећи да те ријечи нема код Срба Бокеља западне вјере и да им је та ријеч била наметнута од некога. Просто свакоме називати своју вјеру како хоће, али непросто народност своју другијем именом крстити а још више ње се одрицати, мој попо.

Него да се боље увјериш од када и од кога је дошла у народ српски ријеч "православни", пролистај старе српске листове, па ћеш признати, да је та ријеч код Срба стара колико и њихово хришћанство, бива да је никла заједно са Црквом и да је дошла из Цариграда а не из Русије; Русија је ову ријеч од нас примила.

Што је Хрваство нестало у Боки, криви наш попо жупнике, учитеље и матере што нијесу истицали Хрватство оном жилавошћу и устрајношћу, као што су радили хришћани (синоним за "православни" – прим. В. К.) А како да истичу, мој Срећко, када прост народ не зна што је Хрватство, а Бокељи списатељи, њих 26 на броју, ни народне пјесме старијех збирака 8 на броју, нијесу употребљавали ријеч "Хрват", – како ти исти рече. Јадни стари бокељски списатељи, јадне народне бокељске старе пјесме, у што сте памет вргли! Зар не могосте знати да се Бока мора препородити и своје старо хрваство попримити?

Зашто се није поп Срећко родио барем у Х вијеку да удави Порфирогенита а да нешто писмено остави попу Дукљанину, да боље утврди своју Црвену Хрвацку? ...

(У овим текстовима негдје је Хрвацка, негдје Хрватска, негдје хрватство, негдје хрваство, али то нису грешке овог текста јер је пренијето као у оригиналу. – Прим. В. К.)

(Дубровник бр. 30. од 25. јануара 1893.)

На Савиндан (Који је бокељски језик)

Наш попо слабо се разумије у филолошке танчине, он сам вели, а ипак улази у те кланце јадиковце да докаже да је Бока била чакавска те дошљедно хрвацка. За доказ те чакавштине наводи бокешког списатеља каноника племића Крста Ивановића, који је своју младост провео у Боки а старост у Млецима, гдје је и умро године 1684. Није ми брига да ми поп Срећко докаже, је ли баш тај језик, у којем је тај каноник написао Повист од живота Краљице Оливе кћере Цесара Јулијана онај исти, којијем га је мајка у Будви подигла, или га је кашње далеко од домовине научио по другијем сличнијем књигама, које су биле написане такозванијем књижевнијем језиком...

Нећу да знам за оно, што ми сам поп Срећко прича, бива, да су учитељи у Боки били сви редом Талијанци, да су ови много покољења подучавали а без сумње врло добријем успјехом, али о народу, о језику, о народном осјећају из њиховијех уста никада ни цигле једне ријечи, што нам најбоље доказује колико је каноник Ивановић могао научити у младости од својијех учитеља у Боки што је за тијем могао научити из књига, које су узором биле у Млецима.

Све ово нећу да знам, него баш велим и ја, да је каноник Ивановић писао чистијем материнскијем језиком. Поп Срећко изводи да је то био хрвацки језик, а ја ћу баш противно доказати да је био српски.

Поп Срећко позивље се на Миклошића, који је рекао да је чакавштина најбоља карактеристика хрваштине. Ја се позивљем на Јагића и на Решетара, који су по најновијем истраживању признали, да је та Миклошићева теорија на кривом путу. Ако у којем народу по природнијем законима развитка језика старе форме мало по мало и неопажено ишчезну, те уступе мјесто новијима, народ опет остаје онај исти. Какав је народ у Боки био, то смо већ више пута доказали, те по овоме чакавштина каноника Ивановића не брка наше рачуне.

Осим Миклошића, наш попо зове у помоћ и књижевника струковњака В. Богишића и закључује ништа мање него по мнијењу тог непристрасног учењака, да је не само Бока била чакавска, него по његовом суду приморски Бокељи били су Хрвати и да су они и данас, премда су постали штокавци. То наш попо налази у Богишићевом дјелу Српске народне пјесме, штампане у пријестоници српској године 1878. од Срспког ученог Друштва. Да видимо је ли поп Срећко угонетао.

У предговору тога дјела Богишић расправља о "бугарштицама" и каже да су оне српске народне пјесме старијег доба (на што и Јагић пристаје); да су Дубровник и Бока старином чакавске земље и да не треба за то мислити да су Дубровчани и Бокељи од Хрвата постали Срби. Ове задње ријечи поп Срећко наивно изопачује, а не види, јадна му не била мајка, да те ријечи јасно кажу, да су Дубровчани и Бокељи, успркос чакавштити, били Срби.

Када су дакле бугарштице, или како их поп Срећко називље "бугарке", нађене у Дубровнику и у Боки, српске пјесме, имају бити и становници, који су их пјевали, Срби. Да је то тако а не другачије, како би хтио поп Срећко, учи нас и покојни Шафарик, а тако мисле и пишу Пипин (Рус) и Спасович (Пољак). Али поп Срећко не да опепелити, за њега су "бугарштице" искључиво својина хрвацка; нађене су у Перасту, ерго у Перасту старосједиоци били су Хрвати. То ослања на науку великог Миклошића, а није завирио у рјечник Хрвацкога или Српскога језика, што издаје Југословенска Академија у Загребу. Да је погледао Дио I свезак 3. овога рјечника године 1881. што се ту каже под ријеч "Бугарштица", не би јамачно изрекао онаку будалаштину, а Миклошићу би рекао: "Сам је папа непогрјешив ex cathedra." Да је запитао Хекторовића чије су бугарштице, он би му одговорио:

Икавштина, мој Срећко, не може се узети као најтврђи знак чакавштине, како оно ти вељаше... јер познато је да има икавскијех чакаваца као и икавскијех штокаваца. За то они икавски облици, које си ти, мој попо, искупио из Ивановићеве пјесме, не муте чисту бокешку штокавицу, него доказују просто и једноставно да су ти облици неке особитости, све више или мање плод млађијех времена. Да се ипак у Боки у старије доба као и данас говорило штокавски, свједоче нам споменици из XII вијека, а то је, мој попо, највећа старина до које можемо ја и ти допријети... (Дубровник бр. 30. од 25. јануара 1893.)

28. Јануара (Српски карактер Боке)

... Будимо искрени и кажимо и ми: по прошлости и по положају између чистијех српскијех земаља, бива између Црнегоре и Дубровника, Бока је српска; да хрвацкијех осјећаја нити је било, нити данас има у Боки, и да је непристран који странац назад десетак година пропутовао кроз Боку, морао би се увјерити да су били живи српски осјећаји, не само код Бокеља православне вјере као данас него и код Бокеља католичке вјере, од којијех су неки данас на жалост залутали, јер им је преча вјера и кеса него ли народност.

Да је тај странац по срећи и тебе, мој Срећко, запитао прије него си примио оно злогласно Павлиновићево писмо, које си народности, шћаше му, вјера и Бог, одговорити: "Српске, а да које!" Не шћаше те вјера од тога одговора одвратити.

А с каквијем образом један католик Бокељ могао би казати да је Хрват, када га је географијски, етнографијски, историјски и природни положај метнуо као Србина међу Србе? ... Племско име, мој попо, не мијења се, као што се мијења што друго...

Сад наставимо пут да видимо што стари моји и Срећкови говоре.

И ако је наш попо рекао да ни у једног старог бокељског списатеља није нашао ријеч Хрват, ипак тјеши се, да није нашао ни ријеч Србин. Како је једно и друго вјероватно, он нам сам каже да није могао доћи до њиховијех дјела. Али му у помоћ долази списатељ Тимотеј Цизила при концу XVI и при почетку XVII вијека; овај му даје потке довољне да оснује бокељско хрваство онијех времена. Како то изводи, risum teneatis (уздржите се од смијеха, – прим. В. К.) па ћу вас послужити.

Тај Вуловићев Хрват Цизила, говорећи о Котору, каже ово:

...alle volte sogliono ancora vestire all` ungarese o croata,

- те ти наш поп поносно вели:

Када бисмо, мој брате Србине, с тијех претпоставака таке закључке изводили, тада бисмо морали рећи, да је осјећај шпањолски био још жив тада међу Доброчанима, турски међу Ришњанима, а француски или млетачки међу истим Которанима, јер у Доброћана одијело има шпањолскијех трагова, у Ришњана турскијех, а у Которана францускијех или млетачкијех. Немој тако попо, да те не чују Шпањолци, Турци и Талијанци, јер би по твојој теорији и они устали да бране своје старосједиоце; па што бих ја тада? Погинуо бих, јер и два лоша убише Милоша. Али, дану кажи ми, како је тај твој Которанин Цизила, који је толико година боравио у Перасту, говорећи о свијем славенскијем језицима, заборавио хрвацки језик? – А је ли срспки? Није. Чини ми се да оне његове ријечи: Rassiani-Servi, значе Срби. Шта више, из његовијех ријечи дознајемо, да је српски језик познавао и те како. Он вели:

Ти, мој попо, из овога изводиш да которски становници нијесу истовјетни са Рашанима или са Србима; ја напротив велим да је Цизила тијем ријечима хтио рећи ово:

Наш српски језик сродан је осталим славенским језицима,

- тиме је земљацима казао с киме су у сродству. Наш језик српски покварио се у Котору доласком сваке хале и смјесе и да у Котору живе готово сами Срби quasi una istessa nazione. Је ли тако? По Цизилу даклен, не можеш казати да је которско одијело било дједовско, бива домаће и народно, бива, хрвацко, а још мање да је тада у Котору био хрвацки језик. Али не говори ми о Которанима старијех времена, јер чуј, црно ли се о њима пише у повијести. Неке ћу ти догађаје навести.

Године 1018. Драгомир господар Хума и Травуније спреми се да присвоји Зету. Договори се с которскијем Латинима да му ови војску превезу морем у Дукљанско-Зетско приморје. Которани се покажу услужни и позову га к себи на част. Он дође с малом пратњом, али послије ручка Которани навале на њега и на његове људе и убију га послије јуначке борбе. Каково је ово било гостољубље? (Догађај се одиграо на острву Светог Гаврила од Превлаке, – прим. В. К.)

Око године 1100. Јаквинта жена Владимирова живи у Котору; ту наговорена отрује мужа, а ушкопи краља Доброслава и пошље га у манастир, само да јој син Георгије наслиједи пријесто. На пошљетку у Котору је ухватише и одведоше у Цариград, гдје је умрла. Поп Дукљанин прича да су је на то нагонили "безбожни" људи.

Године 1328. папа Јован XXII поставио за которског бискупа Срђа Которанина. Которани га неће, јер су прије одлучили да ни један домаћи син не може бити њихов бискуп. Какво је ово било родољубље и братство?

Године 1330. исти папа пише Стефану Уроши III "предрагом по христу сину Урошу, пресвијетломе краљу Српском", и моли га да поради код Которана да униште поменуту одлуку, да приме Срђа за бискупа, да пусте из затвора Срђова брата и рођаке и да им поврате узопћена добра. Которани остају при својој одлуци и Срђе би премјештен 15. Априла 1331. у Полу. Каква је ова вјерност према своме господару и каква послушност према црквеној поглавици?

Да је Котор српски град био и никада хрвацки, ево ти неколико доказа из повијести.

Дне 15. Октобра 1345. пише Душан дужду Андрији Дандулу: "Примили смо брацко писмо вашег величанства, у којему су уговори" и погодбе, које су негда нашим краљевским величанством и вашим потврђене на 10 година између ваших поданика и наших Которана.

Из једне листине Млетачке од 18. Септембра 1369. износимо ово:

Из дјела Никите Хонијата византијског писца, добро обавијештеног сувременика, који је умро као гувернатор у Филипопољу године 1216. наводимо ово:

Ево ти дакле, мој Срећко, какови су били, чији су били Которани у старо доба. А какови су сада? Не потежи ме за језик, кумим те нашом српском Боком, за сада. Доћи ће и на њих ред...

(Дубровник бр. 31. од 1. фебруара 1893.)

На Трипундан (Српски обичаји Бокеља)

Не било ти просто, мој китњасти Срећко, што ме наведе да у старости понављам оно што сам у дјетињству од прадједа слушао, да пишем оно што знаду и дјеца, а да ме моја Омладина кори, е јој ништа ново не кажем, него све исто да сунце сјаје, а она то и сама види.

Није ми друге, морам се још тјешити овако; морам и неука поучити, та и он је божје створење, и он је наш брат.

Просвјетлићу дакле и мог Срећка, еда Бог да, да га приведем у наше коло, које по Христовој науци љуби једнокрвну браћу своју, па које вјере била. То коло не воде сами православни него велики број католика и мухамеданаца, који су сви надахнути својим прадједовском народношћу српском.

Дакле, на ствар.

Наш попо вели: dato sed non concesso (даје али се не слаже, – прим. В. К.) да је збиља Крсно име једино српски и хришћански (синоним за православни, – прим. В. К.) обичај, изврћући ствари и мисли долази до закључка да није. Чуј ме мој попо: ја ћу ти доказати напротив да је крсно име једино обиљежје Србима не само хришћанске него и католичке вјере.

Пази ме помљиво. Од свијех народа или племена једино је народ српски знао и умио да сачува своје сродно или племенско име, од када је прије 1200 година примио Хришћанство. Ту племенску и народну особину сачувало му је Крсно име, које данас, узевши оно у најужем смислу ријечи, за доказ, помаже нам к историјском освјетљењу права српске домовине и српског имена.

Крсно име, мој Срећко, није постало како ти велиш, бива, да је поједином домаћину надјенуто било име оног Свеца, који је падао у дан његова крштења, и тога Свеца за Крсно име попримио, него ево како се у народу прича и како неки историци тврде. Срби су, као идолопоклоници, поред општијех народнијех богова, имали и неке засебне кућне богове, били су под њиховијем закриљем, њима се молили и своје мртве препоручували. Када је вјера хришћанска обасјала наше претке, било им је најтеже растати се с тијем кућнијем боговима.

Но, апостоли нове вјере, дишући слободоумнијим духом, попуне им ту празнину толико осјетну понудом: да свака породица мјесто старијех кућнијех богова узме за свога заштитника оног свеца на чији се дан покрстили, па на тај дан у напредак да чине спомен својијем покојницима и да славе своје покрштење.

Тако је постало Крсно име код Срба. А да је тако, свједоче нам породице које сваве Крсно име у дане Богородичне, или које Светице. По томе отпада и оно дивљење попа Срећка кад пита: Како су староме домаћину надјенули при крштењу женско име?

Ја нећу сада да свестрано докажем, гдје је Крсно име ту је и Србин, него ћу се дотаћи само онога, што наш попо напомиње.

Он право каже, да Хрвати, који су се на вјеру хришћанску обратили прије Срба, нијесу славили Крсно име.

Имао је надодати, да га не славе ни данас.

По овој претпоставци имали би закљичити, да су Срби први населили Боку. Аја, то поп не ће, него вели, да су старосједиоци бокељски Хрвати послије попримили преко своје воље тај обичај својијех гостију, од Срба, који су се међу њима населили.

Дивна разлагања, не било урок!

Свако признаје да је Крсно име, та српска својина цвјетала још у најстарије доба у Боки; само "сила Српска нагнала Хрвате" да мисле и раде као њихови гости Срби. Да је, мој Срећко било те силе код Срба, данас би друге птице појале у Боки.

Зар ти није познато ропство Срба Бокеља под византискијем и млетачкијем владавинама?

Зар ти није познато колико су Срби претрпјели у најстарије доба, кад им се наметало хришћанство из Рима?

Зар ти није познато да је већијем дијелом српска бокељска властела своју вјеру мијењала не из освједочења, јер им не би замјерили, него из похлепе да сачувају своје привилегије и земље?

Зар ти није познато да су многи Срби Бокељи гладни и голи своју вјеру мијењали да задобију или чинова или племства, а све то ради својијех материјалнијех жеља и интереса?

Таковијех примјера, и то код данас славнијех породица, које су из једне у другу вјеру прелазиле, имам на претек, али их нећу износити, јер нијесам рад вријеђати ничија осјећања о прошлости, кад их ти сам знаш као и ја. Ово сам натукнуо једино с тога да знаш, мој попо, ако знао нијеси, какова је била "сила" у Срба Бокеља у старо и у средње доба; те кад би истинито било да су старосједиоци у Боки били Хрвати.

Ти "гости" Срби не би их посрбили, вјеру им и обичаје наметнули, него дапаче противно, нестало би Крсног имена и Српства да су Срби нашли Хрвате у Боки, или да су старосједиоци Бокељи били ти Срби или Хрвати, примили вјеру Христову од Рима, а не од Цариграда, који је у оно доба гојио либерална начела, јер је склопио за Готе азбуку Улфилину, за Славене Ћирилову, а за Турке дуж Вардара преводио свето писмо на турско-татарски језик.

Рекох, не из Рима, јер је овај јерес бројио одступање од три освећена језика, латинског, грчког и јеврејског и слао страховите забране ради слушања литургије на славенском језику.

Ево само неколико доказа:

Године 880. папа Јован VIII одобрава славенски језик у хрвацкој цркви; године 925. па опет године 1050. у Спљетском сабору био је тај језик избачен, а стопрв (?) године 1248. папа Инокентије IV одобри га, али не у свијем хрвацкијем црквама него у некијем у Горњој Далмацији...

Ево што наводи Хрват др Иван Броз из једног хрвацког историка:

Богословске књиге, вели исти Броз, како се бујно развила по земљама српскијем, била је по језику своме отворена и католику глагољашу, али вјера ју је запечатила зањ са седам и више печата.

Да је особито под млетачком владом, више се радило око вјере него ли око народности, доказују нам они Срби Бокељи који су прешли у католицизам, али се нијесу одрекли српскога обиљежја Крсног имена. Е да је тада било Хрвата у Боки, занаго би савјетовали "Серенисиму" да им и то не одузме. На срећу нијесу били још доселили у Боку трбухом за крухом као данас, да наговарају мирне католике да се оставе Крсног имена, јер да је то ружан обичај који имају само хришћани.

Али наш попо иде даље и каже да је Крсно име хришћански обичај. По ономе што сам до сада рекао, Крсно се име налази једино код Срба, ма које вјере били. Оно је никло у народу а не у вјери; оно је народни обичај а не црквени обред; оно је чисто српско народно обиљежје. Да је то тако кажу нам Руси који не славе Крсно име и ако су хришћани; кажу нам и стари Хрвати у горњој Далмацији, да код њих није било спомена о Крсном имену, док су хришћани били.

Србе није бркала вјера да славе своје Крсно име, били они хришћани или католици; па исти мухамеданци по Босни и Херцеговини светкују неке хришћанске свеце, који су им некада била Крсна имена, па шаљу црквама воска и другијех милодара.

Наш поп Срећко вели да није Крсно име једино обичај српски, а да то потврди износи за примјер Бугаре и Арбанасе.

Ево његовијех ријечи:

Види се да наш попо није много вјешт повијести, а да прима за готов новац што нађе у којег србождера, или што чује од којег занешењака. Да си, мој Срећко, проучио повијест Бугарску и Арбанашку, освједочио би се да су то баш Срби који славе Крсно име, признао би једном за вазда, да једино Србин, ма гдје био и које вјере био, слави Крсно име, ту племску и народну особину. Да завириш пак у свеславенски степеник сроства, нашао би при крају Бугаре и Арбанасе.

Нашем попу највише је запело за око Крсно име, па ожимље све његово знање да докаже пријатељу ту српску глупост. С тога морамо да га до краја пратимо. Видјећемо како још говори, а чућете како разлаже.

(Већ је речено, али је и овдје је важно поновити да не буде забуне или бркања: изрази хришћани, ришћани и православни, сматрани су синонимима у многим старијим изворима, насупрот "римокатолицима", без обзира што су и они хришћани. Понекад се као синоним за православне употребљавао и израз Рашани, што је синоним и за Србе. – Прим. В. К.)

(Дубровник бр. 33. од 15. фебруара 1893.)

На Бијеле покладе (Крсно име и кићење маја)

Ако нијеси до сада знала, мила Омладино, знади сада: не славе само Срби Крсно име него и Талијанци и Нијемци. Поп Срећко то нам каже. Вјера и Бог, када би талијанска la sagra и њемачки Kirchweihfest значило што и Крсно име код Срба, ја бих стао учити њихову повијест од најстаријег времена, да нијесу почем и они огранци Српскога народа. Али знајући да је разлике колико од неба до земље, тако ми отпада сва та нада и жеља, те остављам у миру Талијанце и Нијемце да у својијем кућама живе и напредују, а попа Срећка да боље проучи што је "Крсно име", "la sagra" и "Kirchweihfest" јер, регби, да није још схватио прави значај тијех слава, када тако отоворено мијеша Израиљане са Самаританцима. Срећа за Србе, е су се амо населили послије Христа, а да су дошли једно два вијека прије, шћаше наш попо јамачно рећи да је Крсно име исход римског обичаја "Bacchanalia", јер се дакако при Крсном имену једе, пије и пјева до миле воље.

Ну немој тако, мој Срећко, не пребирај старе књижурине него се идућијех школскијех празника прошетај по Боки с краја на крај, па кога год сусртенеш запитај га: Славиш ли Крсно име?

Свак ће ти одговорити да слави.

Не питај га за род и племе, јер ко слави Крсно име тај је Србин, био он из Доброте или Грбља, био из Шкаљара или из Ораховца, био из Тивта или из Кртола, био из Прчања или из Рисна, био из Котора или из Новога, био из Будве или из Паштровића, био из Ластве или из Луштице, био из Мула или из три Комуне (или три кнежине: Побори, Маине и Брајићи – прим. В. К.), био из Шпиљара или из Кавча и т. д.

Наш је попо додуше нашао Крсно име у Боки у најстарије доба, само вели да су га "гости" Срби "силом" наметнули "старосједиоцима" Хрватима, и да су баш ови, а не Срби, први населили Боку, наводи један обичај чисто хрвацки, који се и данас налази у Боки. Тај је обичај "китити Мај". Тај обичај, вели попо, не засијеца у вјеру, у црквене обреде и у народност, него су га стари Бокељи као први досељеници у Боку нашли и попримили.

"Dato sed non concesso" да су Хрвати били старосједиоци у Боки, како бива да они, примивши Христову вјеру, објеручке и без натеге примају тај погански обичај "китити Мај", а хришћански обичај, славити Крсно име, морали су Србима приволити, јер сила Бога не моли.

О стари Хрвати (dato sed non concesso) лијепо ли вас поп Срећко части; милије вам је било што је поганско него ли што је хришћанско!

О нови Хрвати, који сте данас дошли да Боку усрећите, одбијате Бокеља да Крсно име слави, а препоручујете му да "кити Мај"! Прво је хришћанско, али српско; друго је поганско али хрвацко. Аферим!

Сљепило попа Срећка довело га на таков закључак; пред њим све исчезава, па и вјера када само мисли о хрваству а још више о хрваству бокељском, које му је данас свакидашњи хљеб.

Ну да коју проговорим и о тому хрвацком обичају "китити Мај".

Не само у Вука Караџића него ни у његовог најбољег ученика Вука Врчевића, који су Боку боље познавали него ја и ти, мој Срећко, и који су покупили све бокељске обичаје, нијесам нашао да су што написали о том обичају. Што то значи? Или тај обичај није опште Бокељски обичај, што је вјероватно, или су га нашли у којему граду као Перасту, па су признали да је то нека новотарија, а не народни обичај?

Морамо дакле закључити, да је то "кићење Маја" налик на "Christbaum" њемачко-протестантски обичај уведен не давно у Боку, или на бокешко хрваство. Колико људи толико ћуди, свак потеже на своју. Тај обичај вриједи за бокељско хрваство, колико ће вриједити до сто или двјеста година "Хроника попа Бокеља", писана на измаку XIX вијека. Она ће бити ремекдјело код занесењака и лаковјерника, али код поштењака и умника никада. Будуће свјесније покољење уврстиће попа с његовијем дјелом у оно друштво људи, који или не знаду што је начело, или немају никаково начело, а води их само раздражена страст или безмјерна себичност. Не прекидајмо.

Наш попо, ипак чуди се како је могуће да су наши стари уз толике и тако темељите доказе изгубили хрвацку свијест? Ја се напротив не чудим ни мало. Када се нешто нема не може се ни изгубити.

Да у прастаро доба није било Хрвата у Боки то је истина, коју смо довољно разгранили, и да их је баш било шћаше се та свијест уздржати, као што се уздржала у онијем крајевима, гдје су се они населили још од године 930. Као што су тада моћни били да на позив византијског цара Хераклије сломе и потчине Аварску силу, могли су, мој попо, исто урадити и са оно мало Срба, који су послије мало година прешли у Боку и нашли Хрвате, – како ти велиш.

Али, по испитивањима најбољих научењака, Срби су се настанили свуда на јужно-источнијем међама хрвацкијем, дакле и у Боки и више од хиљаде година живјели су заједно и дијелили једнаку судбину као сродна племена; по томе да је у Боки било у прастаро доба хрвацке свијести, не би је Срби занаго угушили. Али чуј и ову, мој попо!

Неки научењаци тврде да су се у прастаро доба сви славенски народи називали Срби; касније било је то име забачено и прозвали су се Анти, па напошљетку Славени. О Хрватима нигдје ни спомена.

Ако је то истина, откуд у прастаро доба у Боки хрвацке свијести?

Не само дакле, по досељењу, него и по општем тадашњем називу српске је свијести било у Боки како тада тако и данас.

Не чуди се дакле, мој Срећко, како је могуће да су Бокељи изгубили хрвацку свијест; изгубили је нијесу када је нијесу ни имали; она се тек појавила када и "Павлиновићеви разговори", бива када се некијема прохтјело да буде те свијести у Боки по сваки начин, па да је изведу, стали су потпаљивати вјерски раздор. А знаш ли, мој попо, како си завршио онај твој одговор Г. П.? Ево како:

Quantum mutatus ab illo! (Колико промјена од онда. – Прим. В. К.)

Тада тако а данас. Богме данас слиједи ону:

Video meliora proboque, deteriora sequor... (Гледам боље и часније, слиједим лошије. – Прим. В. К.)

Додијало је многима читање, а више и мени писање. Али шта ћемо? Попу ваља на сваку одговорити, иначе зло и наопако. Да му коју пропустимо, банио би се у друштву да му нијесмо кадри баш ни ту побити...

( Дубровник бр. 34. од 22. фебруара 1893.)

На Ускрс (Гдје су хрватски осјећаји)

...Наш попо пита себе:

Ја ћу попу одговорити, када он не зна, или по свој прилици неће да зна. "За старе земље и стари закони", – говори наш народ. Млечићи били су силни, али су били и мудри; у народне осјећаје нису дирали. Бокељски народни осјећаји, који су наслијеђени били, под млетачком владом нијесу се разбуктали, као под српском владом, али су тињали. Нијесу нестали, а још мање уступили мјесто хрвацкијем осјећајима.

Не рече ли поп Стјеран Бузолић у саборској сједници 23. Марча п. г. да је "Млетачкој републици била девета брига старати се за просвјету наше сељачке руке", те је баш с тога бокељски сељак остао онај исти, што је и прије био, чист од сваке промјене. Школа га није отуђила, као што то данас бива, или као оне Бокеље који су у Млетке и у Рим ишли да књиге науче, па стварали нови језик и нове обичаје.

Вјера ти је тврда, мој попе, да су Млечићи нашли у Боки хрвацкијех осјећаја, ти би недирнути остали, као што су српски осјећаји остали, којијема се они нијесу бавили колико вјером, па отуда сва она прогањања, сви они прелази с једне у другу вјеру, сви они напори претјераног вјерског фанатизма.

Поп Срећко налази да су многи данашњи православни били некада католици. Може бити, али "црна капа зло обиљежје".

Кад ми на ум пану она злокобна времена средњега вијека; када се Србима наметала туђа вјера; када су и неки српски великаши заводили се за том струјом, само да част и благо сачувају; када гледам рушевине славног манастира Превлаке; када читам крваве неке злочине по Боки почињене; када знам колико се око Срба обигравало да вјером преврне, па се и успјевало јер сила Бога не моли, ја не могу разумјети како су Срби моћни били да силом другоме своју вјеру наметну. Све ми обрнуто доказује него што поп Срећко каже.

Из овога и ово изводим. Кад помислим на тадашње тако крваве сукобе, када знам да у Боки са свијем тијем није нестало Српства, морам рећи, а то ми нико порећи не може, да су српски осјећаји били тада и прије у Боки као и данас, да су дубок коријен добили, те их је мучно било искоријенити, и ако су тињали.

Ето ти мој попо, праве слике онијех времена туђе владавине; с тога твоји стари били су мудрији од тебе, па им се нимало не чудим што су при погребу заставе своје љубљене господарице (Млетачке Републике, – прим. В. К.) горко кукали и грозне сузе лили. Та они су морали с по пута да се врате, побјеже им плијен из рука, не дочепаше се цијеља (циља, – прим. В. К.) кому су били све посветили, отрже им се диван шићар.

Хајдемо даље. Наш попо вели да повијест Бокеља преставља у правом свијетлу хрвацкијех отаџбеника тек су се ријешили поданичке вјерности прама ишчезнулој Серенисими (Млетачкој Републици, – прим. В. К.). У помоћ призива повјесничара попа Марка Ивановића-Мора, који описује усхит и весеље нашијех дједова при оној великој згоди, када су се Бокељи предали Абзбуршком Цару, изричито као законитоме баштинику круне Св. Стефана. Додуше, из свега овога не истичу се још ти хрвацки отаџбеници, али то поп Срећко налази у ријечима: "законитоме баштинику круне Св. Стефана". Не бих знао које везе има између Боке и круне Св. Стефана; по чему је Бока баштинство те круне; у чему се састоји то државно хрвацко право на Боку?

А да! Нешто повијест натуца, да видимо. Наш попо се сјећа оног времена када се један дио Хрвата упутио к сјеверу и заузео данашњу Хрвацку и један дио Војничке Крајине, па усљед тог раздвоја од остале браће ослабио отпорну моћ и потпао Маџарима. Нашем попу не бјежи с ума оно доба када је краљ маџарски Коломан узео приморски Биоград пријестоницу хрвацку и сасвијем уништио политичку самосталност Хрвацке. Наш попо спомиње се оног времена када је частољубиви Вукан помоћу Маџара отео од Стефана Далмацију и Дукљу и прогласио себе краљем, па да утврди своју власт потражио је помоћ од папе Инокентија III обећавши овоме да ће признати власт Рима над собом и примити католичку вјеру.

Нашем попу засинуло је оно златно доба када је маџарски краљ Лудвиг I у прокламацији на народ рекао:

Пошто је ипак одржао побједу над Србима, папа га прогласио правијем кришћанскијем господарем Босне, Диоклеје или Зете (Црне Горе) и Захумља (Херцеговине). Али све је то лијепо и биће на то наш попо мислио, ну како ми знамо, Бока се није предала круни Св. Стефана, као њено баштинство. Ту није било говора о каквоме праву. Та је предаја била налик на све остале предаје које су се збиле кроз мало година, док није коначно ријешено године 1814.

Нећу сада да споменем како је посредовањем Петра I, владике и кнеза Црне Горе, Бока се предала Аустрији у Августу године 1797. (Ријеч је о првој, краћој, аустријској управи. – Прим. В. К.)

Нећу да кажем како је аустријски Цар годину прије, много ваљао Владици, па Владика из благородности прама њему савјетовао Бокеље да му се предаду. Нећу да тумачим оне стихове владике Рада, Петра II у Слободијади, који ми кажу како Србин зна што је благодарност...

Ево мој попо, како се Бока предавала. Око ње отимљу се многе народности, а највише српска; хрвацке нема нигдје.

Бока на пошљетку коначно уђе у круну витешкијех Абзбурговаца, али не у ону Св. Стјепана.

Како онда тако и данас (односно 1893. г. када је ово писано. – Прим. В. К.). Она, бива, српска Бока, не тражи бољу владу, па с тога и њен заступник у задње доба мудро је рекао да, када је у Бечу, дома је.

Али велики Хрвати кажу да имају право и на Боку. Ето што нам учени професур Косто Војновић каже:

Мислио сам, ками, да ћу данас свршити, али ми поп Срећко не да. Још нешто има при крају, а то се пропустити не може никако.

(Дубровник бр. 42. од 19. априла 1893.)

На Ђурђевдан (Православље и Српство)

Из цијеле расправице попа Срећка наивно повирује да су Бокељи источне вјере примили од Руса ријеч православан, од Вука српство, па од ово двоје сковали неке тежње преко границе. То нама не говори него нашијем оцима, а ми смо само од њих наслиједили.

Да је и овдје наш попо насио, преписаћу вас говор пок. Иринеја Поповића архимандрита и провикатора у Котору. Дакле, преставника свега бокељскога православја, којијем је поздравио бана Јелачића када је стигао у Котор дне 8. Септембра 1851. дакле отраг 42 године. То радо чиним да се тај говор, који је данас у рукопису, не изгуби и да се из њега види како су наши оци мислили, осјећали и радили и баш противно него тадашња бокељска католичка интелигенција, којој и данас има трагова у Боки... (Oвдје је довољан само почетак тог говора, – прим. В. К.)

Наш попо у неколико пута подмеће као историјску истину, да је православје потиштило католицизам у Боки. А зар је наш попо заборавио што је неколико година прије писао у одговору на Г. П.

Ево што је писао:

А какву је силу имало православје за Млетачко доба? Нека за нас одговори академик проф. Љубић:

Кад се промисли да је овако трајало до половице XVIII вијека, треба да се дивимо како је у доба када је Аустрија дошла било и једног Србина православне вјере у Боки; треба да се дивимо смјелости попа Срећка, када каже у познатом одговору на Г. П.:

Ја не знам како може свјесно чељаде у размаку мало година, писати на два начина да једно друго побија? Хоћете ли још једну да чујете, коју изнесе наш попо у споменутом одговору:

Источну цркву бранио је не само Млечанин него и Турчин у Боки.

Мила моја омладина смије се, готово ми не вјерује да је тако писао тада поп Срећко, кад данас вели да су већим дијелом данашњи Срби православне вјере прешли из католицизма, јер је православље било у оно доба "силовито, грабежљиво, несносно". Да је баш тако било, могао би нам потврдити Владика Симеун Пржевић, кога су у Новоме мучили, јер је тобож Рим преварио. Могао би нам казивати и други Владика, Бусовић, који је под мукама мученичку душу испустио у сред Новога; а тако исто и Владика Севастије. Морао би нам казати онај калуђер Рутенски, који је под лажнијем православљем обраћао православне на католицизам по Новоме и по околини, док се није открила његова превара... Тако је мој попо. Ти си ми сам ове податке дао у твојем одговору Г. П. Занаго обје су радње под твојијем именом, али једна или друга није твоја, јер не би тако очита противусловја нашли у једне исте особе.

(Дубровник бр. 46. од 17. маја 1893.)

У чланку писаном на Бијеле покладе, помињан је народни обичај "Кићење маја". Није објашњено ни како је изгледао обичај, ни којег датума у мају је упражњаван. Будући да је тај обичај мало је познат, неће бити сувишно описати га. Тим прије што га користе за доказивање "хрватства Боке".

Обичај је упражњаван 1. маја, који је у средини између два славља Ђурђевдана, католичког (21. априла) и православног (6. маја), и то испред цркава или на трговима, али не у кућама. По правилу китили су велико стабло и то искључиво папирнатим тракама које су се лепршале на вјетру. Раније су траке биле само бијеле, а касније уз бијеле, црвене и плаве, у бојама славјанске тробојке. Испод окићеног стабла, имућнији грађани су доносили колаче и приганице, а они који су имали стоку доносили су флаше са млијеком. Обичај се упражњавао, прво само у Перасту, а касније и у претежно католичким општинама (Муо, Прчан, Столив) али су га тамо, као свој обичај држали и православни, јер није имао никакве везе са вјерским празницима. Сматрали су га бокељским а не хрватским обичајем. Прије дон Срећка Вуловића нико га није помињао хрватским именом. Уосталом, нико га никада није ни називао "кићени свибањ" него "кићени мај". Није запамћено да је тај обичај одржаван у Ластви и Тивту, некад искључиво католичким општинама, али које су биле метох Превлачке митрополије. Није одржаван ни у градском језгру Котора, вјероватно зато што није било стабала, или погодног мјеста за њихово сађење.

У претежно православним општинама, за овај обичај нису знали ни католици. Могао је бити старосрпског поријекла, из истог извора као кићење божићне јелке (у Боки су умјесто јелке китили ловорику). Могао је бити и римског поријекла "feriae majales" или "palalie" (описан у књизи В. К. Свети Ђорђе, Београд, 1998.) али никако није могао бити хрватског поријекла. За њега се у Боки није знало од старина, нити је ухватио јачег коријена од када је импортован. Био је потпуно заборављен, да би се тек о Божићу 2001. појавиле на стаблима пред Котором бијеле траке, а да наивни Срби нису знали да им је то подваљено.

Бока је дивно и велико српско стабло. Оно се је разгранало и пустило своје миомирисно цвијеће. Небратска рука машила се је за то цвијеће да га истргне. Богме није ласно туђе цвијеће дирати, па та рука стала у потаји, да га премеће, е да би под кужнијем прстима усахнуло. Наше пчеле на то цвијеће, као на своје, посиједале; граде мирно и без бојазни своје сатове (саће, – прим. В. К.) па се и не осврћу на трутове који су долећели из бијелога свијета да им бриге задавају.

То наше гранато и чувено стабло од давнина, па и данас, сипље само српски мирис, али од неког земана наметнуо му се некакав црв, који га је стао гристи, а те огризотине називљу амо бокељскијем Хрватима. Тај из туђине докотурани црв не престаје да свој занат ћера, нашао је бива паше, па се је осоколио, као да је какова домаћа животиња. Али не мари. Стаблу је дубок коријен, а ако му која грана и отпадне, овој је кратак живот, ваља да усахне кад нема потребитијих условја да зарасте, да се лишћем и цвијећем окити. Стабло, наша српска Бока, остаје као клисура, о коју ударају високи, узбуркани морски валови.

Наш је народ по навици простодушан и благе ћуди, па се и не осврће на хрвацке лажиторбе, које хоће да је наша Бока памет изгубила, те као некакав Deus ex machina постала хрвацка. Неки дошљаци, кад увидјеше да им вјера не помаже, прихватише се недостојног оружја, е да би постигли што су празно наумили. Дохватише се лажнијех и гаднијех денунција да би тиме народ поплашили. Хрвацки листови када о нама пишу, огрну се плаштем лажи, клевета и денунција, да је Богу плакати. Истина и поштење код њих су давно изгубили сву вриједност.

Ето баш ових дана Народни лист износи неке чланке под натписом Стање у Боки. У тијем чланцима свега ћеш наћи, али истине ни за лијек. Из њих продире истина: "Реци ми прије него ти речем." А да је тако, ми ћемо то и доказати, пратећи натенане те неслане чланке.

Тај делија предбацује српскијем листовима да ови лажу. Он мисли да је тијем све доказао, а не зна да српски листови још данас чекају одговор од стране хрвацкијех учењака и неучењака на те њихове тобожње лажи. Не зна да су све лажи хрвацкијех листова клином истине побијени били од наше стране. У лажи су кратке ноге, то смо ми већ више пута доказали, али тако не могу казати хрвацке перјанице, које су и преко воље прогутали сваку нашу истину. Дјела говоре, а не празне ријечи.

Речени дописник устао на православне калуђере и попове, јер да ови воде пропаганду за српство. Та је мудра. Срби воде пропаганду у својој кући! У свој Боки калуђера нема до пет-шест, а попова дакако има много више. Но дописник би имао казати и имена тијех калуђера и попова, који тако што раде. Да су они таки, како би их хтио дописник, зар би на католичкијем свечаностима гледао Срба православне вјере, па и самијех калуђера и попова? Зар би гледао Србе православне вјере како о католичкијем свечаностима иду босоноги у католичке цркве, завјете и новац прилажу, и мисе плаћају? Може ли се толико казати за католике у Боки, којијема је забрањено и с врата привирити у православну цркву?

Калуђери и попови с олтара препоручују својијем вјерницима љубав и слогу са католицима, па чак и са мухамеданцима, а свећеници дописникове багре проповиједају крстоносну војну (крсташки рат, – прим. В. К.) против свега што није католичко. Све ово ми смо готови и именима поткријепити, узхтједне ли потреба. Кад су тако калуђери и попови православни кидисали да пропагандишу, нека изволи мудри дописник изнијети ма циглу једну породицу католичку, која је данас православна, а ми ћемо њему неколико њих, које су данас гори душмани српства него и сам вриједни дописник по оној: гори потурчењак од Турчина. Дедер напријед, па ће се боље видјети с које стране дува већа пропаганда.

Дописник снијева о некаквом хрватству у Боки.

Та, за Бога, кад се за то хрватство знало амо прије?

Гдје је у Боки цигли један биљег тог уображеног хрватства?

А имаде ли српскијех биљега? Та Бока је с краја на крај само један биљег, али упућујемо нашег делију у скроз католичка мјеста, у Доброту, Пераст и т. д. гдје ће наћи српскијех грбова, повеља, оружја, калпака, и т. д. Та бокешке гусле не споменуше још никада ни једног Хрвата. Чије се је оно оружје у загребачкој изложби свијетлило? Зар Огњеног Вука Хрвата? Зар су хрвацки обичаји Крсно име, шарена јаја, бадњаци и т. д.? Ко данас живи у Боки? Зар Хрвати? Да! Живе и Хрвати, али је њих један прегршт, а створени су из инада и религиозног фанатизма. Ти су се збили под плаштем католицизма, па се размахали с услкиком: Ко је католик друго не може бити до Хрват.

За њих су Срби католичке вјере расколници, издајице, бунтовници, пропалице и друго што може замислити само хрвацка машта. Ta Срба католичке вјере у Боки има на претек, који се не одричу за живу главу своје старине и који су готови ма које гоњење претрпјети. Ово су факти, који се не даду ни по коју цијену оборити.

Покушајте да видимо. Докажите да није вјера многе католике у Хрвате претворила, да није то хрватство с вана дошло и да се из петнијех жила не ради да се то хрватство у Боки придомазети.

Уз шупљу фразу хрвацког државног права прохтјело се је стварати и народну наклоност и ондје гдје је није никада било, за ваздушне куле, за велику, независну хрвацку краљевину, те и на Боку нанишанише, која није за хрватство знавала, колико ни за кинештво.

Дописник се је оборио на руски лист Славјанско Обазреније, који је изнио о нашој Боки саму истину. Хтио га је побити, али све што је казао, смућај па пролиј. Мота се као клупко у решету, а ма ништа конкретно да каже. Што је у том листу речено о Боки, ми потпуно одобравамо, јер је онако а не другачије. О Гундулићевој свечаности све је право казао. Та код нас и дјеца знаду да Хрвати у почетку не хтједоше се приказати, јер црна образа хтједоше се сакрити да се не мрче пред свијетом при туђој слави. Али у потоње одлучише доћи да бајаги узму у посјед Дубровник, кад друге помоћи није било.

Није ли прва идеја о подигнућу споменика изашла из српске дубровачке омладине? Није ли новац готово вас изашао из српскијех џепова? Није ли највише допринијела опћина Дубровачка? (Тада је општином управљала српска већина. – Прим. В. К.). Хрвацкога, дакле, ништа! Хрвати су дошли да узму у посјед Дубровник, али их поплашили бокешки чибуци, па га оставили за боља времена.

Дописник говори о српскијем листовима, те им пришијева епитете хрвацкијех ријечника. Накана нам није да те листове бранимо, јер им наша обрана не треба. Али, чији би се листови по праву могли називати лажиторбом, српски или хрвацки? Обзор нека каже, а уз њега сви остали хрвацки листови мали и велики, црвени и бијели. (Ријеч је о листовима Црвена Хрватска и Бијела Хрватска. – Прим. В. К.)

Дописник пребацује нам да смо уз Легу. (Талинашка аутономашка странка Legha Nazionale. – Прим. В. К.). А зашто не би? Кад могу Хрвати, зашто не могу и Срби? Не добише ли Хрвати у Котору опћину помоћу аутономаша? Док су аутономаши с нама, тада су кивни душмани народа славенскога, а кад су с Хрватима о томе се више не говори. Ето уђоше у опћину Которску, те из љубави прама том славенству отргоше ћирилицу, а талијански језик на свој линеји прихватише. Ма није ли им боље да се поштено сакрију него да тако срамотно блебећу и да се размећу славенством, којему су они исти кивни душмани, кад му у многијем приликама о глави раде. У нашему оку назору длаку, а у своме не виде греду. Ако се ми дружимо са аутономашима право имамо. Они нам не веле да нас Срба нема, не отимљу језик и обичаје, не кују нам сјекире, не нападају вјеру, не денунцирају нас, не називљу нас недостојнијем именима. А то све смо дочекали од најближе нам браће Хрвата, тијех Славена користи ради а не увјерења.

Је ли то старо хрватство у Боки и једно обиљежје до јучер оставило? Знају и дјеца наша, да није.

А Српство? Читаоница у Котору најстарија у Далмацији, у којој су само Срби били, и они који се данас Хрватима називљу. Српско пјевачко друштво Јединство, којему је преко 50 година живота. Српска Гарда, која броји преко 30 година свога опстанка. Српска школа коју српски новац подиже има преко 60 година. Па куд би даље?

Ко не вјерује нека амо дође, да му прстом покажемо.

А Хрвати што су имали и што имају да докажу старо бокешко хрваство? Празне ријечи и друго ништа, ако изузмемо Славјански дом, који су на свој млин окренули отрага мало година, истргавши га лукавијим начином из рука которскијех аутономаша, по оној, дошли дивљи, па отјерали питоме, и неколико хрвацкијех тробојница, које су у најновије вријеме постале vade mecum (дословно, хајде са мном, у преносном смислу, путоказ, – прим. В. К.) тијех скованијех Хрвата.

Руку на прси, па реците да није тако.

Дописник кори уопће све Хрвате, па се на путу покајао, те кори само бокељске Хрвате, што не одговорише на све дописе српскијех новина. Хрвате изван Боке кори што још не вјерују да је Бока бутум хрвацка земља. Бокељске Хрвате кори, што не одговарају српскијем дописницима. Него дописнику узаврио мозак, пак у вељој огњуштини бунца, псује, млати и кара, употребљујући све најфиније изразе чистог хрвацког језика. Ми се гријати нећемо него ћемо га sine ira еt studio (без љутње и пристрасти, – прим. В. К.) на путу пратити.

Дописник се сам чуди како је Которска опћина постала хрвацка. Право има. Нека захвали великом куму, који сад није међу нама, и вјерском фанатизму својијех ортака, ако је данас опћина у хрвацкијем рукама; али нека с ума избије да је та побједа била плод пробуђене хрвацке свијести. Видићемо како ће бити кад се народ позове да опет бира опћину, видићемо тада колико ће вриједити та хрвацка свијест о којој нико и не сања, а камо ли да се њоме хвали и поноси. Ну дописник шћаше боље урадити да није опћину спомињао, јер она га најбоље поучити може на каквој се слабој згради зида бокешко хрватство.

О срествима, којима су се служили да опћину Србима отму нећу говорити, јер је то већ свакоме познато. Рећи ћу само да су је отели уз све анатеме и пријетње једнијем гласом већине и то гласом свог моћног Кума. Нек дописник ово побије, па ми срамотни а не он.

Дописник се размеће брошурицом: Тко су били старосједиоци Боке Которске. Кочопери се, е тој брошурици нико није одговорио. Не вјерујемо да је дописник тако глуп да не чита и друге новине осим хрвацкијех. Ако и он слиједи ту правашку теорију, бива, да хрвацки народ мора читати само хрвацке новине и то само чистога правца, тада му опраштамо, али нека шути када о нама Србима говори. Нећемо га далеко слати него ћемо га упутити на овај наш лист Дубровник. У њему је у прве дане свог излажења наш вриједни Старина Новак ту разглашену брошурицу попа Грбљанина, рецте попа Вуловића, с главе до репа утукао, а нико се још чуо није са стране хрвацке да побије ону истину нашег Старине Новака. Ово му можемо казати, јер ми читамо и хрвацке листове, а јаки смо да нас ови неће однародити. У њима не нађосмо још никаква одговора, осим дописникова да засјени простоту, бајаги, да је та брошурица тако јака, да је још ниједна српска рука не обори. Ко зна хоће ли тај дописник и ово што пишемо читати, те се поправити и лажи ослободити. Али претпостављамо баш да су старосједиоци у Боки били Хрвати, што неће никако наш Старина Новак, што отуда слиједи, кад данас по свој Боки живе Срби који неће да знаду за хрватство. Да је старосједиоца Хрвата било у Боки имали бисмо данас дајбуди један видљиви доказ у Боки, а то немамо, ако не изузмемо онај доказ китити Мај, који је, како вели брошурица попа Вуловића, остатак хрвацке културе и хрвацког живота у Боки. Ако нас овај доказ не наведе на смијех, ми не знамо што може друго. Ваљда ће поп Грбљанин као отац Марун у Книну, повести се за археологијом, те наћи с временом у Боки необориве биљеге некада цватујућег Хрватства у Боки. Даако и то дочекамо. Дотле боље би било да се о бокешком хрватству шути, јер је паметније.

Ипак наш дописник каје се, па признаје да у Боки има неколико Срба-Хришћана. Но то су они, које је она војска калуђера посрбила, каже он. Та чудна јунаштва оне шачице калуђера, кад толико успјеше да посрбе двије трећине Бокеља прама оном броју фратара, који једва сачуваше једну трећину од калуђерске панџе! Јест јунаштво, кад могоше одољети и оној сили на Превлаци о чему је најбоље мучати. Али ми кажемо да у Боки осим Срба-Хришћана има и Срба-Католика и то приличан број. Ове занаго нијесу обратили калуђери, већ су остали оно што су били и остали католици Бокељи, док не дођоше неки фратри и попови, који ти знаду боље причати о Старчевићу и о државном хрвацком праву него ли о догматима своје цркве.

Дописник позивље се на хиљаде доказа, да бајаги докаже бокешко хрватство, али ни једног не спомиње. Дедер, једног нам изреци, и трвда ти је вјера да ће се твоја бројати а не наша, драги дописниче. Празне приче данас не вриједе, но дјела и докази. Али која фајда говорити с људима који ће ти за доказ свог хрватства изнијети својину нас Срба, и безобразно рећи: Ово је хрвацко, а не српско. – Е, такве људе ваља слати у лудницу, да се освијесте и да паметно говоре у напријед.

Да су нашем дописнику појмови смућени најбоље нам је он сам казао. Прије каза да Бока ни по вјери није српска, а затијем се је поправио па казао да јест. И ако је за нас вјера једно а народност друго, казаћемо му да по вјери у Боки има двије пунане трећине православнијех и ти су Срби; од једне трећине католика одбијемо оне који се Србима називљу и који такови јесу по крви, војнике, чиновнике и странце, па ће се видјети колико остаје Хрвата у Боки. Посве мало, да би их могао прстом казати, а да ти ниједан не избјегне.

Дописник се је дотакао и пок. Љубише па вели да су они, бива Хрвати, почели радити оно што су Хришћани (православни, – прим. В. К.) почели радити под Љубишом. То значи да прије Љубише није било Срба у Боки него Хрвата, а да је ове Љубиша посрбио; сад Хрвати хоће да Србе похрвате. Не зове ли се ово градити куле по ваздуху или боље лудијем се правити. Да Хрвати настоје Србе похрватити не сумњамо, али да је Љубиша посрбио хрвацке Бокеље, то је смијешно, да не кажемо што друго. Пок Љубиша, наставља дописник, био је за анексију. Био је, и ми кажемо, али нека знаде дописник да је ради тога пок. Љубиша доста губио пред Боком, да га у више пута није хтјела ни бирати за свог заступника. Али пристајемо и ми да је он радио за анексију, за коју и ми данас радимо. Његова је анексија била, као и наша данас, равноправност једнокрвне браће Срба и Хрвата у овој земљи, зајамчена индивидуалност једнијех и другијех, једнака права и једнаке дужности. Али како би Хрвати хтјели извести ту анексију ми смо противни, а с нама би био и сам Љубиша да је данас жив. За Љубишина времена, само из Старчевићева скучена табора долазила је смрт за нас Србе, а данас та нам се смрт више грози и шаљу нам је готово сви Хрвати, који су ушли у тај злосретни табор, који данас ведри и облачи бутум свијем Хрватима. За ове Хрвате, Срби су Власи, трулеж, влашки накот, па дакако дозрели за сјекиру; свињари, бунтовници, издајице, антидинастичари и т. д. па како да се ми Срби ш њима дружимо?

Кад сада толику ларму подижу, како би нам било кад би постали хрвацкијем држављанима? Прије смрт него да то доживимо, јер би нам и тако смрт готова била, па боље прије јуначки погинути. Живи под земљом нећемо никада. Србин се је за своје право ведријем челом и свијетлијем оружјем борио до сада, па ће и од сада. Тако мисли сва Бока од Шпића до Суторине, ма како год писао мудри дописник о бокешком хрватству, тој кули у аору (у облацима, – прим. В. К.).

Дописник лије сузе и жали се на цијело бокешко становништво. Хвали само неке догоне и изроде, па затим пита:

Мора одговарамо, али та је већина српска, како је сам дописник тврдио, а како је ти догони и ти изроди поштују, па и сам дописник, пишући онако разграпне чланке о Боки?

Дописник даље пита:

Живимо, одговарамо, у слободној Аустрији гдје је свачија народност обезбијеђена, и гдје се ми Срби бранимо од хрвацке филоксере, а вјерни и одани остајемо своме Ћесару и Господару.

Тај дописник обара се недостојнијем начином и на заслужног и опћељубљеног госп. Addobatti-a, заповједника бокешког домобранства. Од када је тај честити заповједник међу нас дошао нико ни грке о њему не рече, осим мудрога дописника. Не било ни њега кад је сам.

Дјела госп. Заповједника цијелој су Боки позната па и даље, с тога је излишно да га ми у обрану узмемо. Доста је да кажемо да је са госп. Addobatti-om сав бокешки народ.

Дописника боли што г. Addobatti не шири хрватство у Боки и што својем домобранству допушта да у вријеме одмора пјева само српске пјесме. Госп. Addobatti, као паметан човјек и као прави војник на своме је мјесту, зна како народ мисли и осјећа, па врши што му служба наређује. Ако дописник не зна, упутићемо га ми на војничи службени правилник III, дио 26. страна 261. Ту ће наћи дужности војеног заповједника, које у оригиналу гласе:

Зар је народност огромне већине бокешког домобранства хрвацка? Ако је, тада госп. Addobatti гријеши, и те како гријеши. Али свак зна да није него српске, па чему дакле вике без потребе?

Та дописник корећи госп. Addobatti-а ради тога што не шири хрватство међу домобранцима, иде за тијем да крши службену књигу за Ћ. и К. војску, којој је она мјерило у свакоме погледу и правцу, јер ниједна друга књига осим ове, носећи на глави написану превишњу заповијед војсци, није санкционисана и освештана као закон.

Оволико је довољно да докажемо опадљиву и тенденциозну ћуд дописникову. Али за дописника српске пјесме, које пјевају домобранци јесу демонстративне, антидинастичке и друго томе слично. Радо иде, Онам онамо, Весела је Србадија, Бранково коло и друге преведену су већијем дијелом и на њемачки од Манојловића, па их збио у посебну књигу, коју је наш Цар у Бечу примио и наредио да се смјести у царској библиотеци. Та ове пјесме нашу момчад одушевљавају. Та зна се колико је Аустрији помогла српска пјесма Радо иде (Србин у војнике. – Допуна В. К.). Нека кажу Маџари. Оне ће и у напријед, буде ли згоде, те ће се госп. Addobatti увјерити да није на кривом путу, што је своју пажњу обратио на српску народност својијех момака, који ће показати ваљаност своју, коју су стекли, јер им се је погађала права њихова народност. Бока је српска, чиста од хрваства, па чега није ни цар га не ије. Наше домобранство пјеваће и на даље српске пјесме, а док буде пјевало, о злу неће мислити.

Диписник наваљује на г.г. Ragazzini-a, Брешана и друге поштене људе, јер не играју како он гуди. Нијесу, не, они прикојасни што је Бока српска. Тако су је они нашли, па је у том правцу и обрађују као поштени и паметни људи. Нама је с њима право, кад право поступају, вама је криво што се за вама не поводе за отимачином. Што је природно, Богу и Цару је мило, неда се тако ласно измијенити. Правда увијек побјеђује, лажи и клевете истина брише.

Дописник прелази да жуч своју излије на наше школе, па и нашег школског Надзорника госп. Кулишића. Овдје је наш дописник на своме мјесту, ово је његов campo di battaglia (бојно поље. – Прим. В. К.).

Дописнику су криви сви учитељи православне вјере. Српски су учитељи сви зли и опаки, неваљалци и издајници, јер нијесу Хрвати. Пушић, Пољак, Радимири и сви други овијем подобни, то су дописнику бисер и драго камење. Чути дописника, ове би могао за скупе паре продати и срећна би земља била, која би их имала. Ми на против не би дали ни пребијену пару, а кад би нам се макли, Богу би захвалили.

Ну да коју кажемо о школама и учитељима, а прије о школском надзорнику госп. Кулишићу.

Зашто дописник напада надзорника?

Просто зато што он или његов друг хтјели би на његово мјесто ступити. С тога сва мржња и злоба. Ако ико, српски учитељи имали би се жалити на госп. Кулишића, а никако хрвацки, јер су српски учитељи више укора од њега добили, него ли хрвацки, а то све да се не омрази Хрватима као Србин. Па што је данас дочекао? Пљује се рука, која је Хрватима добра чинила. Неблагодарност! Али из дописниковијех ријечи чисто избија:

Ми се надамо да висока Влада неће поставити, ако баш прегне да измијени госп. Кулишића, човјека којега познамо као пребијену пару, и који је већ до сада без власти доста сјемена мржње посијао међу учитељима. Та ситани смо његовијех лажи, изврћања и подметања. Једно је госп. Кулишић а друго је тамо он.

Ми би жељели да госп. Кулишић и на даље остане као школски надзорник, само би ради били да боље позна људе, мјеста и околности себе и нас ради.

А сад о школама и учитељима.

Но то остављамо за посебни чланак, који ће за овијем доћи.

(Као што се дало видјети из претходних, и што ће се видјети из наредних текстова, расправља се само о Србима и Хрватима. А што је са Црногорцима? Као што нити један озбиљан истраживач није помињао Хрвате као аутохтоне становнике Боке све до 1849. г. тако нити један озбиљан истраживач није помињао Црногорце у Боки све до 1949. г. ни као аутхотоне становнике, ни у смислу националности. Тада су се сви Црногорци у Боки сматрали Србима, осим оних који су се одродили, односно покатоличили па похрватили. – Прим. В. К.)

Казасмо размјере Срба прама тобожњијех Хрвата у Боки и по вјери и по народности. Ипак, бисте ли вјеровали? Од свијех учитеља и учитељица, ми Срби имамо само половицу! Отуда долази да католички учитељи намјештани су били и по школама гдје су све сами православни, као Марко Каменаровић, Балдани, Ивановић, Нетзмескал и други, па нек ови по души и савјести кажу, је ли им што криво било. Није, јер су и они били свјесни у своме узвишеном звању. Ови су још живи, па нека кажу јесу ли прогоњени били.

Било је пак учитеља на тако истом положају, па су морали незрелице бјежати, не с тога што су католици него с тога што су мјесто школе за задатак имали хрватство. Дакако да такове наши нијесу могли трпјети, па су гонили лажне пророке. И право су имали.

У начелу је код свијех нас сузбијати, не људе, не њихову вјеру, него њихове назоре противне нашој народности. Та било је учитеља православне вјере, који су прогоњени били од православнијех с тога што су они шарали народношћу народа код којега живљаху. Те учитеље не спомињемо, јер су се данас поправили и врше најбоље своје дужности. Све ово доказује нашу неограничену вјерску сношљивост.

Дописник напада на српску конфесионалну школу у Котору. Боли га, јер ову похађају и нека католичка дјеца. Каже да је у овој школи слаб успјех. Ако је тај слаб успјех у погледу хрватства и ми пристајемо, али у погледу науке никако. Свједоци су нам они родитељи католици, који се непрестано жале да им дјеца слабо напредују у комуналној школи. Па и они који су ради тога присиљени да дјецу своју шаљу у српску школу.

Освједочили смо се да је трећи разред српске школе бољи него шести разред комуналне школе. До потребе то бисмо и доказали. Али наш је дописник нашао, да су нашем учитељу госп. Илији Ђивановићу запријетили да ће га с мјеста маћи ради неуспјеха у школи, а не зна јадни дописник да је та пријетња истекла, не из неуспјеха него из подлог денунцирања хрвацкијех лажиторба, који би ради да га уклоне, али јок! Он ће остати, јер га правда и истина бране, на своме је мјесту. Српска је школа Хрватима трн у оку, па ће, ако Бог да, и у будуће им очи бости, јер ће им ова увијек мести њихове планове на штету бокешког српства. Ну још у нечему смета им ова школа.

У комуналној школи број се је дјеце смањио, јер ову не похађа ни једно православно дијете и по које католичко. Од три учитеља, које ова школа има, ваља да један одступи. Једном од ове тројице, ватреном Хрвату, пријети се да ће Боку оставити. То и дописник предвиђа, па у својој познатој вјерској сношљивости препоручује влади да та судбина стигне учитеља православне вјере, који је међу оном тројицом. Србин је, а још православне вјере, па то не може бити. Не смета да је он сталан учитељ, а онај други Хрват подучитељ; нека се крши закон и правица, само да хрватство у Боки не страда. То је тобожња умјереност и сношљивост, што дописник код нас Срба не налази.

Да пређемо на нека имена, која наш дописник износи, да своје празне теорије о бокешком хрватству обрани.

Учитељ Жежелић, тек је стао учитељовати, почео је да предава Старчевићизам дјеци православне вјере. Народ га, дакако, омрзнуо, имао је право. Учитеље не плаћа Старчевић, учитељи нијесу његови апостоли. Гола је лаж да је он у Маинама нападнут био од пресједника шк. мјесног Вијећа, те да је овај с тога кажњен био. Жежелић је у Маинама омркнуо а не освануо. Ту је учитељевао Ђиновић, а не Жежелић.

Крсто Миљевић, учитељ у Херцегновоме није се никада истицао проти хрватству. А зашто би у Херцегновоме, гдје Богу хвала, то хрватство не пријања. Миљевић је непристран, сношљив, миран. То може потврдити цијело грађанство без разлике вјере. Има већ пет година да је ту, па се још нико није пожалио. Али дописника боли што је он православне вјере. Хтио би да ту намјести католика подобног Богдану Милошевићу. Истина да у херцегновској школи има и католичке дјеце, али ова су већином од родитеља привремено настањених. Мјештани су у огромној већини Срби православне вјере, па дакле није никаква неправда да је ту учитељ Србин православне вјере. Несмисао би била да дође Хрват ма које вјере био.

У Морињу претежни је број православне дјеце. Ту школу полазе и католичка дјеца из оближњијех села. Зар је учитељ крив што ова католичка дјеца пјевају Весела је Србадија? У школи се та пјесма не учи, а ако је по оној, да крв није вода, научила од морињске дјеце, што је томе крив учитељ? Природна се струја не да тако лако зауставити. Ова дјеца признају се да су Срби, па ко ће им сметати? Кад би се наговарали да су Хрвати, тада би неправда била, мржња, немир и слично. А то би баш наш дописник хтио, јер му никако у главу не иде да и католици могу Срби бити. Неће никако да се увјери да је једно народност, а друго вјера.

У Ђурићима је учитељ Србин православне вјере, а у Ђурићима има и католика. Он (дописник, – прим. В. К.) би ту хтио католика намјестити, да му православни католике не посрбе!! И ово је умјереност, сношљивост, што дописник не налази код нас Срба!

Дописник по своме адету служи се лажима и денунцијама на наше учитеље, гдје своје учитеље не може да с њима измијени. Ето примјера за учитеље у Рисну. Ту дјеца уче Балканску Царицу!! Ова књига одвећ дише српством, па је треба дјеци сакрити. Госп. Митровић и његов друг већ су ту лаж побили, па не треба да их ми бранимо. Констатујемо само погани смјер вриједног дописника, који, види се, да је зло што је прихватио данашње звање, јер би много боље допринио својом вјештином да се је прихватио службе, која се исплаћује признаницама са прикривеним потписом.

Наш се дописник окомио на будванске учитеље. Ту су оба Срби. Истина је да је поједнако дјеце православне и католичке. Али што то смета? У Будви нема и не може бити Хрвата, ако изузмемо хромог Медина и његове свијетле дружинице, и да хоће, не могу Будви нахудити. Та што је помогла она скупштина, којој су на челу били учитељи: Роси, Пушић, Жежелић, Пољак и други? Хрваство оста само код шантавог Ђура е compagnia bellа (и лијепе дружине. – Прим. В. К.).

Лаж је пак, да будвански учитељи не прате котоличку дјецу у цркву. Та учитељи православне вјере не бијеже од католичке цркве, као што се виђало у Котору да католички учитељи и учитељице бијеже од православне цркве, те су православна дјеца ишла сама без пратње у своју цркву. Је ли то истина?

У Бијелој није Злоковић него Раповац учитељ. Удрио је дописник и на Злоковића, једног од најинтелигентнијих нашијех учитеља, а зашто? Јер је Србин. По урођеној својој умјерености и сношљивости дописник би хтио да по свој Боки намјести учитеље католике, Хрвате чистога правца. Тада би се умирио. Али то дочекати неће. Ми би напротив пристали да се немјесте по свој Боки учитељи католици, али да су Срби, да сачувају нашу Боку од хрвацке најезде, која хоће да окужи нашу Боку. У ничију се вјеру не пртимо, већ хоћемо да се српска Бока од свакога признаде, хоћемо да учитељ кад у школу ступи о науци приповиједа, а уз то и о народности бокешке дјеце њима повјерене. Та народност никако не може бити хрвацка ни по историји, ни по националном данашњем духу огромне већине српског Босфора Боке. Ко друкчије ради, тај није бокешки син, но изрод. А тога свака земља има, па није чудо да га и наша Бока има у здравље некијех догона, који амо дођоше с трбухом за крухом.

Ми се нећемо обазирати на шкандалозне призоре, који се често понављају у Перасту, Доброти, Мулу, Шкаљарима, Тивту, Лепетанима и т. д. гдје школска дјеца урличу:

Кад би смо ишли стазом часног дописника, казали би и ми свега и свашта на терет хрвацкијех учитеља. То ћемо тек урадити, кад дописник почне хвалити хрвацке учитеље по Боки, што још није урадио, да буде као устук његовијем славопјевима.

Видјећемо, а дотле ћемо за дописником. Он нам пут казује.

(Често се помиње дописник, са којим аутор ове серије чланака највише полемише. Раније је објашњено, али је неко могао заборавити, или му је могло промаћи незапажено. То је анонимни писац текстова под насловом Стање у Боки у хрватском Народном листу. Тог дописника аутор ове серије чланака назива и лажиторбом, а често и кундурицом, што је дубровачки израз коме одговара бокељски ћакулина, односно српски: траћарка, блебетуша, брбљавица. – Прим. В. К.)

Мудри дописник поправио своју погрјешку, те порекао што је прије казао, бива, да Срба у Боки нема 10 већ 18 хиљада. Казали смо већ у којем размјеру стоје у Боки православни прама католицима, и на који незнатни број спадају такозвани Хрвати у нашој Боки. То дописника ни најмање не женира, јер се хвали и тобожњу већину хрвацку поткрепљује тиме што каже да је у Боки 9 католичкијех опћина. На нашем тефтеру ми налазимо само 7 опћина скроз католичкијех, а то су: Муо, Прчањ, Столив, Ластва, Тиват, Пераст и Доброта. Мислимо да Котор и Будву неће наш дописник убрајати у чисто католичке опћине, и ако је за начелника католик. Спичанску не бројимо, јер она није у Боки иако је овој припојена. Од опћина скроз православнијех има мање, бива 6, а то су: Паштровићи, Грбаљ, Кртоле, Луштица, Херцегнови и Рисан. Али сама Херцегновска опћина бројем пучанства готово покријева све седам католичкијех опћина. Ако дописник не вјерује, нека завири у потоњу статистику наше Боке, па ће се увјерити да је тако. Једном рјечју да се све те седам опћина скроз хрвацко-католичкијех у со претворе не би могле ручак осмочити онијем шест опћина српско-православнијем. Котор и Будву не убрајамо у ове рачуне и ако би на мјери с много разлога на нашој страни претегло.

Хајдемо даље. Почели су славоспјеви за хрвацке учитеље. По дописнику најбољи је од свијех Пушић. Пушић је интелигентан и савјестан учитељ, па чак два пута вриједнији од госп. надзорника Кулишића!!..... Ми по души ту његову вриједност не налазимо. Ако је у ашиковању, скидамо му капу и велимо му: здраво, прваче! Ако је у школи, тада не можемо протумачити разлог, зашто му дјеца бјеже из школе, зашто родитељи своју дјецу другијем учитељима дају на подучавање, а тамо их он учи? Ако је вриједност у томе што дјецу у школи саму напушта, што у школи спава а дјеца излазе сама из школе, што дјеца од школе крчму стварају, тада се слажемо с дописником. Али он је за дописника вриједан с тога што је Хрват чистога правца, те у срца невине дјеце улијева своје погубне теорије и сили их да се Хрватима називљу, и ако им се неће, и ако му у брк кажу да они Хрвати нијесу. Дописник хвали и Пољака. Ваљда ради тога што на школу вјеша хрвацке тробојнице, или што дјецу учи да изазивају мирни народ, или што дјецу у нужник затвара. Дакле, од свијех хрвацкијех учитеља дописнику су најбољи Пушић и Пољак. А гдје су Роси, Милошевић и други? Може бити да ће и на њих ред доћи, па с тога се и ми устрпимо, јер за ове и ми имамо што да кажемо.

Дописник се жали да надзорник г. Кулишић бане изненада код хрвацкијех учитеља и да за дуго дјецу испитује и мучи, а што је горе да долази у свечане дане, кад су дјеца по црквама. Ми то не вјерујемо, јер увјерени смо да госп. Кулишић у тијем посјетама строго пази, да се не дотакне вјерске и народне осјетљивости дотичнијех школа. Као што већ напоменусмо, српски учитељи имали би више да се на њега туже него хрвацки учитељи. О томе избјегавамо доказе, јер је много боље нешто и премучати, пошто нам смјер није да нападамо него да се бранимо. Напоменућемо само једну. По владиној одредби, наставни се језик мора називати српско-хрвацки. Госп. надзорник то добро зна, примијетио је којем српском учитељу, али не знамо да је то исто урадио свијем хрвацкијем учитељима, који увијек па и данас, јавно и тајно, по мору и по копну називљу тај језик само хрвацкијем. Да је било опомена од стране г. надзорника не би тога било, као што нема код српскијех учитеља, који у школама тај језик називљу српско-хрвацкијем. Било је опомена, па тако мора да буде. Нећу да говорим о српскијем пјесмама које су по српскијем школама забрањене од г. надзорника, дочим се сваки дан могу чити којекакве хрвацке пјесме, које се пјевају на команду хрвацкијех учитеља. Нећу ни да говорим о оној демонстрацији, коју је учитељ Роси са својијем ђацима правио усред Пераста госп. Висковићу, којему је корота била. Све се то зна и све то најбоље карактерише разузданост, фанатизам вјерски и народни, хрвацкијех учитеља који су посијани по нашој мирној Боки, и који стварају тобожње бокешко хрватство. Ако Срби данас устају и бране се проти тој неравноправној струји, с тога су они фанатици, пропагандисти! Хтјели би зар да ми прекрштенијем рукама гледамо и да им одобравамо све оно што они раде пред нашијем очима, да нам газе све што нам је најмилије и најсветије? Бре, тога дочекати нећете док је глава на нашијем раменима и док смо у овој свијести. Та то ваше хрватство рамље и у самој Хрвацкој, а камо ли неће тако овдје у чисто српској земљи.

У несташици ваљанијех разлога наш дописник намјерава да лажима оцрни наше домобранство и његовог вриједног заповједника. Опет се је тог приједмета* дохватио, па каже ништа мање него да се у домобранству погрдно говори о Св. Папи. Желили би да нам часни дописник чисто и бистро то докаже, па ће му поштен свијет повјеровати, а дотле остаће увијек лажиторба.

Дописник не може да разумије како је смио госп. Addobatti изаћи на прозор у војничкој одори, кад су српска и аутономна музика дошле о Тројичинској свечаности да га поздраве. Зар је дописник хтио чисто по хрвацку да пенџере у брк затвори, или да се на пенџеру прикаже у кошуљи? Али госп. Addobatti далеко је, много далеко од те хрвацке складности, коју пропушта дописнику и његовијем друговима. Његово часно име, његово славно звање такво владање с презрењем одбија и одбацује увијек. То смо више него увјерени.

Дописник је навалио и на ове двије музике. А знате ли зашто? Просто зато што нијесу ни једну хрвацку корачницу свирале. Ми га жалимо, али му лијека дати не можемо. Други пут нека затисне уши, нека се у којем подруму забије, па ће га та музика минути; то је једино што га савјетовати можемо. У српском Котору увијек ће се српске пјесме орити, па било коме и жао. Ко би свијету угодио?

Да дописник изнесе вјерски фанатизам нас Срба у Боки за доказ износи да Квекић иде увијек за православнијем литијама. Што учини, Квекићу, ако Бога знадеш? Не иди више за литијом, не иди више у цркву, па ћемо тако и ми сви за тобом. То је велики гријех пред Хрватима! С тога смо ето ми фанатици!

Хрвати нас коре у томе, јер су они либералнији од нас; за њих је народност прије, па вјера. Не кажу ли: Хрвати па Бог? Не похрватише ли по Боки Св. Антуна, Св. Јозефа и друге божје угоднике? Не красе ли своје храмове хрвацкијем тробојницама и не одјекују ли ти храмови хрвацкијем пјесмама? Не бјеже ли они од цркве, ако се на њој не вије хрвацка тробојница, као оно у Будви о Св. Ивану? Да, они су либералнији него ми Срби. Та их либералност тако заслијепила, да са цркве дижу аустријску заставу, па je надомјештавају с хрвацком, као оно пред црквом Св. Илије у Доброти. И ови људи имају још образа да се праве штитницима католичанства у Боки пред навалом ришћанста! Пресвијетли Бискуп Uccellini (Фрањо Ућелини-Тице, бискуп Которске бискупије од 1894. до 1937. г. – Прим. В. К.) нека ово развиди па нека каже да ли се све то слаже с црквом, којој је данас глава.

Дописник прелази на грбове опћинске, да и ту нађе фанатизам српскијех занешењака. Опћина Херцегновска отиснула је из свог грба Св. Јеролима. Срби то урадили нијесу, јер да су на то дошли, не би у тај грб увели кулу са цимпресима него какав свој видљиви знак. Нека дописник докаже када је опћина Херцегновска имала свој грб са сликом Св. Јеролима, а ми ћемо му увијек кад хоће доказати да су Хрвати, кад су на опћину Которску ступили, бацили грб који је имао и ћирилицу, а придржали уз латиницу и талијански натпис. Одбише ћирилицу, о којој кажу да је њихова. Гле ту дивне дошљедности! Али заслијепљеност њихова кадра је у свему, па се ни најмање не чудимо да друге мјере по своме лакту, а да све гледају наочарима, које се ујдуришу у Старчевићевој фабрици за вјерне синове велике и независне Хрвацке.

Дописнику је и Гојковић фанатик, просто зато јер је Србин, а као такав није угодио заступнику са Жањева дола. С њиме Гојковић обједовао и укорен од њега био: Tu quoque, fili mi Brute! (Зар и ти сине Бруте? – Прим. В. К.)

Овај Жањодољанин сада Хрват, а старином из Црне Горе, није фанатик, кад је оно једном у Сабору уста отворио те измуцао да је католички заступник. Право је имао онај Србин католик, кад му је уста зачешио и довикнуо: Нијесмо у синоди.

А сад кад је такав заступник хрвацкијех Бокеља, какви ће ови бити? Најбоље би било да се дописник окани ријечи фанатизам, јер га ова ријеч може увијек у сваки други појам убити. Често се, видимо, на њу осврће, види се да је добар мајстор, говори о чему најбоље зна, јер га та ријеч свуда прати било у цркви, било изван ње.

Дописник просто пише, а не доказује баш ниједну. Пише, да је у почетку овога стољећа било у Боки 32.000 становника, од којијех три четвртине католика Хрвата, а цигла једна четвртина ришћана Срба. По њему црни калуђери успјеше, те тадашње становништво у броју обратно преокренуше. Оставимо на страну вјеру, о којој нам баш није мило говорити, јер би морали износити и за нас неповољне догађаје. Што је о томе повијет забиљежила, нека ту и стоји.

Ми ћемо само о народности. И ако се толико пута писало да је у Боки хрватство новотарија, ипак ето дописник набраја да је у почетку овога вијека било у Боки 24.000 Хрвата. Бум!

Ако дописник нама не вјерује, бива да је бокешко хрватство новосковано отрагу мало година, нека запита још живе неке Бокеље католике, којијех ће наћи приличан број у Доброти, да ли се је знало за то хрватство, када им је живот у опасности био борећи се за српство и уопће за народну идеју, када су се Хрвати крили под маџарском доламом? Година 1848. пуна је такијех примјера. Питајте старе бабе нека оне по души кажу, да ли су икада у својој младости чуле коју хрвацку пјесму по играма и по сијелима, и уопште да ли су ту ријеч, Хрват, икада чуле или изустиле. Ако се један стари Доброћанин нађе па нас у лаж утјера, ако се и једна баба кроз сву Боку нађе да нам ову истину у зубе збије, ми ћемо први тада рећи: дописник има право и ми смо од данас Хрвати.

Говоримо о Боки до године 1882. најдаље, јер од тада знамо и ми да су почели Хрвати милити по Боки. Што се пак тиче хрватства прије овог покољења, нека дописник прочита што је наш Старина Новак говорио попу Грбљанину Дум Срећку на оно његово знанствено дјело: О старосједиоцима у Боки.

* Приједмет, приједлог, пријелаз, пријескок, пријестиж, пријестолонаслиједник, пријевозник и сл. архаизми су старог дубровачког говора. По овоме се види одакле су украдени за тзв. нови црногорски језик. – Прим. В. К.

Дописник гдје год не види своје хрватство млати без милосрђа. Тако се је дохватио и которскијех факина, које је требало изагнати. За њега је велико зло што они служе Аустријски Лојд, Угарско-Хрвацко друштво, Догану (Царину, – прим. В. К.) и вас Котор, – а при томе неће они да живе о хрвацкој кеси, па да сву ноћ градом тумарају а да даном спавају. Кaо оно мало заведенијех који изазивљу мирне грађане и ларме праве, па ко се бољи у томе укаже, томе је и боља напојница.

Ваљда дописник неће казати да су Срби помамили и на зло навели Шкаљаре, да наквашени долазе у Котор са ножевима, тражећи кавге и немира? Неће казати да Срби награђују вође тијех изазивача, дајући им прибјежиште у Славјанском дому? Кад би хрвацки факини били као српски, вјера и Бог, пуне би благајне биле и хрвацкијех банкира и јавнијех заклада. Дописник ће све без сумње разумјети.

Дописник се баца својијем блатом и на неке наше професоре у Котору, јер су Срби и по роду и по племену, па неће да се одроде и у хрватство да пређу. Дописник о њима нешто каже, али конкретно ништа не доказује, а то би ми жељели. Овако дописник остаје права кундурица, која све блебеће, а у ствари нема ништа истине. Зато би паметно било да купи хрвацког сапуна, па да се на Пазару добро опере, е да би му нестала она омрчена образина. Тако код нас раде кундурице.

Жалимо што почесмо одговарати овој лажиторби, јер је више достојан презира него одговора; али кад већ једном почесмо, гонимо и даље да му пиљарска уста зачепимо.

Дописник спомену и Коловића у Перасту. Пошто су га хрвацки листови до ту недавно добро кефали, сад га хвале, јер је од Србина Хрватом постао, окренуо народношћу као кабаницом. Срби су весели, јер им такови из кола одлазе. О њему даље нећемо, јер су га већ свјесни Пераштани дивно илустрирали, па је излишна свака наша ријеч о овом камалеонту.

Ну дописник још неког делију спомену, оног поштењака, који је у име српства Србе издавао и мутио међу собом, па кад му се зло дјело открило, српство га одагна, а он право у хрвацки табор. Факат је, да што Срби од себе гоне, то Хрвати на своја њедра примају и њима се диче и поносе. Нека им! Просјак и мрве купи. Која је, Боже, разлика од нас и Хрвата!

О пожару Матковићевом у Ластви подле су и пакосне лажи. Позивљемо се на поштеног Матковића, да нам он каже је ли баш тако. Ми знамо да Србин Бокељ прискаче у помоћ и своме крвнику, кад дође до невоље. Нијесу Срби Бокељи тврда срца и паклене душе, као што мисли лажиторба. И овдје он мјери нас по своме лакту, јер би занаго пјевао од весеља, кад би Србина гледао како пропада. Прави Бокељ то не би никада, па он мислио данас како му је воља, а подли клеветници, изроди и догони орни су на све, па и на тако бездушје.

Дописника јако пече што у Боки имамо, Богу хвала, свјеснијех католичкијех попова, који се Србима признавају. Готово сви католички свећеници рођени у Боки осјећају се Срби, као људи интелигентни, али своје осјећаје не смију јавно да износе, бојећи се анатема и прогонства.

Не кажу ли Хрвати да, ко је католик мора бити Хрват? Па по тој теорији тешко ли је Србину католику, па био он поп, учитељ, ђак, чиновник и прочаја под извјесном струјом шовинизма и фанатизма! Морају, ако им се и неће, да прихватају своја чуства, да мирно буду гристи ону тврду кору ваздашњег хљеба. Ови нам најбоље служе примјером гдје је виши фанатизам, вјерски и народни, код Срба или код Хрвата. То би нам најбоље могао доказати Коловић у Перасту што је трпио док је Србин био, а што ужива данас када је Хрват. Али сви бокешки католички попови нијесу Коловићи, они не могу тако лако угушити природне осјећаје и пљунути на мајчино млијеко. Могу их притајивати, а ми више од њих и не тражимо при данашњијем приликама.

Боље је и неплодно добро него ли ма које било зло.

По оној ogni salmo finisce in gloria, (сваки скок завршава у охолости, – прим. В. К.) тако и наш дописник преврће којекакве лудорије, па се враћа опет на православне попове, јер по њему, да нема овијех не би ни српства у Боки било. Чудна мудровања!

За њега су ови попови фанатици до зла Бога, и ради њиховог фанатизма Хрватству се у Боки црна пише.

Питао бих дописника да ми искрено каже, што он разумијева под ријечи фанатизам. Док нам он то одговори казаћемо му ми што ми разумијемо:

Фанатизам је некијех попова и фратара пролазити уз православни спровод како мимо турско гробље, или сврнути с пута да га не сретну.

Фанатизам је гонити из цркве и од причести католкиње удате за православнијем.

Фанатизам је одрваћати невине дјевојке католичке вјере од удадбе са православнијем, те им престављати да им је поштеније злијем путем отићи, него се називати женама Срба православне вјере.

Фанатизам је забрањивати под пријетњом тешкијех покора католицима улазити у православне цркве.

Фанатизам је не позивати преставништво православне цркве на спроводе умршијех (умрлих, – прим. В. К.) бискупа.

Фанатизам је вјенчавати мјешовите бракове пред црквенијем вратима.

Фанатизам је ..... али куд би ми зашли кад би тај фанатизам тумачили дописнику, који Бог зна што подразумијева под том ријечи. Ваљда он то обратно узима, јер не видећи од свега тога ништа од православнијех попова, мисли да то они тако поступају из фанатизма.

Ако би дописник желио да му ове доказе фанатизма и именима поткријепимо, готови смо у свако вријеме, и тада би смо надопунили што смо овај пут изоставили за друга времена.

А ко је овакав фанатизам створио? А ко други него дошљаци, који се називљу Хрватима. До њиховог доласка у ове српске крајеве тога није било. Живили смо као браћа једне крви а двију вјера. Једни и други слависмо заједно своје свечаности. Цркве су нам заједничке биле, међусобно се вјенчавасмо без запријека, једном рјечју живили смо као под једнијем кровом, док нас хрваство не завади, не подијели. Док се у Боки не створи трећа вјера, бива хрвацка вјера**, дотле заједно у брацкој слози и љубави слушасмо нашу историју из златнијех гусларевијех уста, а уз пратњу милозвучнијех жица јавор-гусала.

Дођоше лажни пророци с бијела свијета, па почеше нам гусле грдити и о тле их бацати, српске нам пјесме освајати, ћирилицу прогонити, опањкавати нас пред властима, гроб нам копати. Истина, да интелигенција не даје да јој се продаје рог за свијећу, али прости и неуки пук ласно се даје завести, па није чудо да су се ти лажни пророци** данас тако уздигли, као да су сву Боку освојили.

Али лакше, дописниче, свака сила није вјековита. Тај прости и неуки пук неће увијек у шљепилу дане проводити, кад ли тада, освијестиће се, разабрати истину, па довикнути теби и твојијема:

Лажиторба обратио се своје стријеле и на честитог старину, вриједног српског пјесника госп. Јова Сундечића. Кад је на њега онако безобразно напао, како неће на друге! Овај поштени старина увијек је био уз Хрвате у лијепој намјери да сложи Србе и Хрвате. Био је члан Славјанског Дома, а Српске Читаонице није ни данас. Већином је писао по хрвацкијем листовима. Био је пријатељ као и данас најбољијех Хрвата; а све то да као Србин, као православни свештеник умјереност своју покаже и да на то доведе Хрвате, те жуђену слогу изведе. Али ето лажи-торба и њега напада. А зашто? Јер је иступио из Славјанског Дома, гдје се увијек, па и данас, најпогрдније напада српство у опће. Сносио је вриједни старина за неко доба, па их се је на концу литрсио. Ну највећи је његов гријех, што је онако мајсторски поздравио хрвацког пророка и свеца Антуна Старчевића.

Даље, о госп. Сундечићу нећемо. Његова прошлост, његова садашњост чиста, јасна, поштена и корисна за српски народ најбољи је одговор лажиторби и дружини. Чиста се злата рђа не хвата, па Бог!

** Упоредити са данашњим стањем наметања још једне нације, још једне вјере, односно тзв. Црногорске православне цркве. – Прим. В. К.

Дописник по своме адету све изврће да боље освјетла лажи и клевете. Каже да је пок. Фердинанд Сбутега изабран био од ришћана (синоним за православне, – прим. В. К.) а особито од госп. Врчевића, који је на једној вечери, напивши му, (дижући здравицу, – прим. В. К.) изјавио да ће га у првијем изборима ришћани кандидирати и за заступника изабрати, а кад тамо преварили га и на цједило оставили.

Није ово први пут да се са хрвацке стране овај случај износи, а са српске да се побија.

Госп. Врчевић напио је пок. Сбутеги у том смислу, и ришћани су од ријечи били. Ко зна наше прилике, знаће и то да у изборима вањскијех опћина бирани бирачи (делегати, – прим. В. К.) до самог часа избора нијесу сложни за кандидата, јер многи су звани а два само изабрани. У овијем изборима ни најбољи Србин из Далмације не би успио. Бокељ хоће Бокеља чистог Србина, па Бог. Огромнијем бројем располаже, па му може бити.

То је пок. Сбутега, као паметан човјек добро знавао, па није ни изискивао, а није му ни до образа било, да га сами ришћани бирају, је од католичкијех биранијех бирача није могао ни једнога привући.

Пристаде да се кандидира у изборима грацкијем, гдје је могао неколико католичкијех гласова за се имати. Тако се он са Србима договори. Сви Срби дадоше му глас у Котору, Перасту и Херцегновоме, али сплетке познатијех мутикаша успјеше да Сбутега пропане а би изабран проф. Брајковић. Хрвати и клерикални аутономаши сви листом гласоваше за Брајковића, па није чудо да је Сбутега добио мање гласова.

Клерикални аутономаши, који и данашњу опћину створише, противише се тада Сбутеги, јер га ришћани кандидираху. Јасан доказ вјерског фанатизма, о којем дописник увијек говори.

Да су ти аутономаши гласовали за Сбутегу са Србима, не би Брајковић ни пола гласова добио.

Тако је то било; а што каже дописник да је и Врчевић кандидирао и пропао, то нека боли глава часног дописника. Казаћемо му само да он није кандидирао, њега су кандидирале опћине Рисанка и Херцегновска, а кад је видио да друге опћине желе бирати другог Србина а не њега, он је главом на састанак дошао и своје бираче замолио да њега оставе, а да пристану уз остале опћине, да се не би поцијепали гласови, па да не испане заступником кога Бока не жели. Ту се је радило о особи а не о начелу. Врчевић није изабран био, али су изабрани опет били два Србина. То је доста.

Г.г. Шпиро Гојковић и Ђуро Вукотић данас су заступници, ми смо ш њима задовољни, како што би били задовољни да је госп. Врчевић био изабран мјесто једног од њих.

Лажни дописник напада и Ива Ђуранова, бившег главара шкаљарског а сада присједника (одговара положају данашег потпредсједника, – прим. В. К.) опћине Которске. Ми нећемо да бранимо Ива Ђуранова, али ћемо казати што је право.

Иво Ђурановић није наш присташа него хрвацки; али је за нас ипак човјек поштен, а ако није учен, тому он није крив. Код нас Срба вриједи више прст образа него највеће благо, јер се образ не купује. Ми познамо Ива за поштена човјека, који није досле (до сада, – прим. В. К.) колико је нама познато, падао под какав процес. А за овај процес, о којему говори дописник ради патворења вина, нама није познат, а од никога не чусмо да ће платити голему глобу.

Од дописника само дознадосмо да је употребљавао прашак Полаков, а то је најбољи доказ да није истина, јер дописник само лажи износи. Ну баш да је и истина, није ли ово гадно денунцирање? А кога денунцира? Опет своју креатуру.

С наше стране казати можемо да Иво Ђурановић није онакав, као што га оцрни дописник и да није глобљен, као што он подло тврди. Ми ово и доказати можемо. Жељели би да нас дописник у лаж утјера и да нам доказе изнесе, да је он истину рекао. Дјела на поље, а не празне ријечи!

Него, дописник би хтио да су сви црни као он, па ето хоће да су такови и његови људи по оној: лонац је црн, нека буде и поклопац. Али углед и поштење не дају се лако избрисати а Ивана Ђурановића неће оцрнити врана црном мантијом огрнута.

Једно је вјерски фанатизам скопчан са умишљенијем хрватством, а друго је поштење.

Дописник наваљује и на Епископа Петрановића. За њега је он човјек који се одвећ мијеша у политику, што такав није био ни један бискуп. О бискупима нећемо говорити, јер нам то није задатак, већ ћемо нешто мало казати о госп. Епископу Петрановићу.

Кога није хрватство заслијепило, сваки ће с нама признати да је госп. Петрановић мирољубив, паметан, побожан, великодушан и непристрасан. Све је те врлине у многијем приликама и показао, а и данас показује. С тога је он љубљен не само од свијех православнијех у Боки него и од много католика, па и од Хрвата самијех. Али он је фанатик код дописника зато што је Србин, фанатик јер улази у католичке цркве, као оно о спроводу пок. Генерала, фанатик јер дијели милостињу многијем католицима, фанатик јер увијек осуђује вјерску жалосну борбу између католика и православнијех у Котору, фанатик јер проповиједа у свакој прилици своме стаду: Љубите своју вјеру, поштујте туђу. Фанатик јер брани права цркве своје, гдје су му ове у опасности. Ну госп. Петрановић превршио је мјеру свога фанатизма кад је иза смрти бискупа Форланија засио на пресједништво Добротворног завода. Од тога га не обрани наше перо!

Покушаћемо.

Умире бискуп Форлани (Казимир Форлани, бискуп Которске бискупије од 1880. до 1888. г. – Прим. В. К.) по праву и закону, пресједништво припада госп. Петрановићу. Долази за бискупа Радоничић. (Трипун Радоничић, Бокељ из Прчања, бискуп Которске бискупије од 1888. до 1894. г. – Прим. В. К.).

Један и други у части једнаки, али госп. Петрановић старији и по годинама и по посвећењу.

Закон то предвиђа, госп. Петрановић остаје на предсједништву.

Вјерски фанатизам неке господе успалио се је, не допушта да православни предсједава заводу, којијем је дотле увијек католички бискуп управљао. Не гледа се, да ли ће завод напредовати и сврси одговарати. То су трице и кучине, главно је да се ришћанин са пресједништва избаци.

Радило се је, подметало се је, роварило се је, док је госп. Петрановић остакву поднио, а на његово мјесто ступио Радоничић.

Питање је сада: На којој је страни фанатизам био? По дописнику на страни ришћана (тј. православних, – прим. В. К.) а ми, па и сваки изображени и умјерени човјек, казаће да је фанатизам заслијепио дописника и људе његове багре, па мјере друге по своме лакту.

Дописник говори о некаквом компромису Срба которскијех са которскијем Хрватима. Паметно би урадио дописник да нам и именује те Хрвате, јер колико ми знамо, а прилично смо у годинама, Хрвата у Котору није никада било, а сада их има, али би их могао на прсте бројити. Дописник мисли да су данашњи опћински управитељи у Котору Хрвати. Није чудо, јер су за њега сви Бокељи Хрвати. Али ми знамо да се ти управитељи још до данас за такове признали нијесу. Кад то учине, тада ћемо му вјеровати.

Ну на опћини вије се хрвацка застава. Казаћемо му да кад се је она развила на Опћини отрага 20 година за хрватство се није знало не само у Боки него ни у цијелој Далмацији. Ова је знаменовала славенство, под којом су се купили Срби и Хрвати. Ако је данас Хрвати својом прогласише није чудо, кад су ето све отели што је српско било, па кажу слијепцима да је то хрвацко. Да се та застава под славенскијем именом развила најбољи нам је доказ данашње хрвацко друштво у Котору Славјански Дом, који дом прозвао би се хрвацки да је у оно доба Хрвата било у Котору, а и данас би се тијем именом прозвао, да би довољно хрвацке потке било за ту хрвацку основу.

Дописник вели да је госп. Нико Стефановић измјестио хрвацки грб на опћини. О овоме нећемо дуљити него се позвати на госп. Ива Ђуниа, да он по својој савјести каже је ли то госп. Нико Стефановић урадио, и да ли је печат до данашње опћинске управе био једнак како га је он, госп. Ђунио Хрват скројио кад је тајник био под начелником пок. Бјеладиновићем. Ако госп. Ђунио ово порече, ми лажљивци а дописник поштењак. Дотле остаје дописник лажиторба. Жељели би у толико знати од дописника у којој је опћини у Боки било а и данас има грба хрвацкога у званичном раду. Кад га нема у Доброти, гдје је народна мисао увијек чиста била од сваке натруне, како да је буде у Котору или гдје друго?

Није доста Народном Листу и дружини што су учитељи Митровић и Стојковић доказали да су подло денунцирани били. Не, хтјело се је тој поштеној дружини да њихове изјаве изврну и изгрђене свијету прикажу. Учитељу Ђивановићу рече дописник да је пјевао с Црногорцима. Па каква је то срамота или злочин? Али дописник хтио је да подвали, али није до краја извео. Не рече који су то били Црногорци и какве је пјесме с њима пјевао?

Кад то каже, тада ћемо и ми нешто више рећи.

Сад је дописник ударио у помаму, навалио на госп. Ragazzini-a с тога што се закона држи а не хрвацке самовоље, којој су се у Котору привикли били прије њега. Хтио би дописник да он игра како би му се свирало са извјесне стране. Крив је госп. Ragazzini што народ купује цјење, а и бољег меса у Доброти, а не у Котору како је опћина хтјела. Крив је што не проћера из Котора Рамадановиће и још неке Србе, чији су се преци у Котору родили и чији синови данас служе Цару и Домовини у војсци. Крив је што је хрватство закркло од када је он дошао, а не подупире га и не шири ad majorem Croatiae gloriam (за веће глорификовање Хрватске, – прим. В. К.) а српство не прогони. А што би ми рекли за хрвацке догоне и за хрвацке поткупљенике?

Зашто Опћина не спријечи оно свакидашње изазивање шкаљарскијех чета, које се смуцају по граду ножевима и батинама?

Али да! Шкаљари су поријеклом Црногорци, данас Хрвати, па имају право да се баше по хрвацком граду, којему је на главу аутономаш. Нека се читатељи не чуде овој contradictio in terminus, (противрјечности, – прим. В. К.) јер без ње Хрватима не би било мјеста ни на Лужи близу града Котора.

Да дописник напада све што није хрвацко, како би хтио, доказ нам је и његов нападај на госп. Brunelli-a. О њему говори, а не зна се што би хтио да каже. Чисто не знаш да ли ћеш га ухватити за јуначку главу, да ли за дебели реп. Ту ти је он натрапао Петра и Павла, а не оставио ни Јанка. С тога не знамо ни ми што би му одговорили.

Свакако часна је свједоџба за госп. Brunelli-a, кад га дописник напада, те му честитамо. То је за њега најбоља обрана, као за свакога кога дописник спомене и напада извртањем, лажима, клеветама и подвалама, како смо се до сада увјерили, а и у будуће ћемо.

Тежак је посао одговарати на сваку, часном дописнику, јер он не само што сваку изврће и премеће по својој, него још понавља по стоти пут што је већ казао и што смо ми побили. То је доста добар биљег смућене памети или утопљеника, који се свега прихвата само да се краја дочепа. Што више, свраћа се и на оне несмислице, које су нанизане у познатој књижици Узроци и пошљедице, која књижица већ је у заборав прешла, а то је знак колико је вриједила. На њу се ми ни обазрели нијесмо, јер није заслужила наше пажње, пошто она није друго него плод опака срца, угријане главе, погане душе. Додуше, погријешили смо и сада што се упутисмо у оваки разговор с дописником који се служи том књижицом, па по њој пише незграпне, неслане и лажљиве дописе у Народном Листу. Али кад смо довде дошли, гонићемо и у напријед, да нам се не каже да смо са мегдана оступили.

Дописник приговара которскијем Србима православне вјере, да од године 1893. не долазе о Св. Трипуну да каде Св. Моћи, и то дакако ради вјерског фанатизма. Мило нам је да је ову споменуо.

Дакле, до лањске године православни су долазили? Дакле, калуђери нијесу могли упливисати да своје вјерне од тога одврате? Дакле, фанатизма није било код православнијех? – како је дописник трубио. Ето се сам порекао. Али је тај фанатизам од лани ушао у православне. Зна ли дописник за ону: незвану госту мјесто за вратима?

Од лањске године православни се нијесу позивали, а то је опет знак на којој је страни вјерски фанатизам. А је ли икада који католик дијела имао у православној којој свечаности? Јест, али је био за тијем прогоњен. У Српској гарди било је некада и католика, док су се одалили да се спасе од прогонства и пријекора. Нека на ово одговори госп. Трипо Пеци и још други.

(Трипо Пеци није био само обичан него веома агилан члан Српске гарде, па је на Скупштини 18. априла 1882. изабран за сердара, што је била велика част. И то за првог од три сердара, јер је добио 33 гласа. За другог је изабран Трипо Ћирковић са 31 гласом, а за трећег сердара Шпиро Стојковић са 17 гласова. Сви остали кандидати су имали мање гласова, па нису изабрани.

За разлику од Бокељске моранрице, у којој је био забрањен приступ православнима, Правилником Српске гарде је регулисано за грађане другог вјероисповиједања, ако желе приступити да имаду бити радосно примљени, из потпуне и простосрдачне љубави братске, коју смо с истима дијелили, дијелимо и дијелићемо до конца живота и која је општа наша жеља по науки христијанској. – Прим. В. К.)

Часни дописник дотакао се је и најплеменитије душе госп. Вицковића агента аустријског Лојда у Котору. Овај честити католик, као и његови племеници, дишу духом својијех праотаца. Бива српскијем духом. Они су људи који се нијесу никада мијешали у политику, а само су се, као достојни синови српске Боке, исповиједали искрено да су Срби. Али дописнику смета што нијесу Хрвати кад су католици, то више да су Вицковићи у Перасту вјешали о својијем пенџерима хрвацке заставе са хрвацкијем грбом!... Крсти вука, а вук у гори.

Рекосмо већ једном, какво су знамење имале до отрага мало година такозване хрвацке тробојнице по Боки. Такову и данас има Српска гарда, а признати ће дописник, да ово друштво дајбуди није било никада хрвацко, као што није ни данас.

Та је тробојница знаменовала славенство а друго ништа. Ако је данас Хрвати називљу хрвацком, то је њихова стара навика отимати што је туђе у несташици свога.

Породица Вицковић вјешала је такову заставу, али не са грбом, јер то је пука лаж. Да је породица Вицковића није никада сматрала хрвацком доказаћемо овијем примјером.

Отрага мало година враћао се је у Пераст пок. Јозо Вицковић, отац браће Вицковића, на коју дописник напада. С њим је путовао и поп Вуловић враћајући се из Загреба, гдје се је формално похрватио. Пок. Јозо, у разговору са попом Вуловићем, разумио је да он није онај пријашњи поп Вуловић, па му отворено рече:

Ето попа Вуловића жива па нека каже, али право тако био здраво.

Вицковићи су увијек били па су и данас Срби, а коме је жао нека се надује. Стресао је у брк дописнику госп. Вицко Чекрдековић у истом Народном Листу неколико ријечи, и доказао да је лагао, што је о г. Вицковићу писао, а да њему није стало до похвала Народног Листа. Мислио је дописник да ће г. Чекрдековић свој образ продати, те и он лагати, јер га је похвалио.

Вицковићи су људи на своме мјесту, прави жанталмани (баш тако је у оригиналу, – прим В. К.) па није потреба да их ми бранимо од гаднијех лажи гаднијех дописника. Вицковиће бране сама њихова дјела. Они су Срби и тиме се поносе. Мјесецу ни бриге што на њ пси лају, тако и Вицковићима ни у пети, а камо ли у памети, што неке суше иза плотине смрековијем зрнима из озовљенијех пушкарница стријељају.

Ни госп. Крста Пасиновића дописник није штедио што није Хрват кад је католик. Мисли јадан дописник да ће лажима успјети, те му радњу из рука отети. То је хрвацко великодушје! Али му је узалудна свака мука. Госп. Крсто Пасиновић остаје опет ваљан, поштен и паметан, а дописник лажиторба. Какав је госп. Пасиновић, то најбоље зна друштво које му је повјерило радњу, а кад га друштво држи, то је за њега најбоља обрана.

Даље дописник говори о Леги и о нашем Окружном суду.

О Леги нећемо говорити, јер има ко ће њу бранити.

Ми ћемо се позабавити нашијем судом.

Српски Глас прије неколико година био је донио извјештај из Котора о овом нашем Окружном суду, који је почињао, ако се добро сјећам, с овијем ријечима: Суд без судаца.

И заиста тако је и данас. Пресједника нема, савјетника нема, јер савјетник госп. Брезан заступа пресједништво, савјетник госп. Роси судац је истражитељ, а савјетник Ћипико управља претуром (полицијска управа, – прим. В. К.) Треба ли савјетника, долазе нам из Рисна и Дубровника. Наш суд нема ни свога тајника, има само једног пристава јер је други увијек на путу. Нема него једног прислушника и једног вјежбеника, а до ту недавно, за пуна два мјесеца, није било ни прислушника. Не мари да закон захтијева, да прислушник мора да буде назочан некијем службенијем актима.

Кад овако устројени суд, којему нема једна трећина чиновника, ипак на вријеме свршава своје послове, не знамо откуд долази да се хрвацке новине жале, да послови у овоме суду тромо иду.

То нам је дописник растумачио.

Како?

Видјећемо у наредном чланку.

Ево нас у суду.

Дописнику није довољно што су судбени чиновници, осим једнога, сасвијем пасивни у политици. Он би хтио да му они сви раде у прилог хрватства и тада би били похвале достојни.

Мирном савјешћу можемо казати да се ниједан судбени чиновник, који није Хрват, није јавно уплићао у политичка зановијетања. Ради тога лаж је, што дописник каже, да је савјетник госп. Bressan неки јавни агитатор аутономне странке.

Ми би жељели да нам дописник цигли један доказ изнесе, из којега би се могли увјерити да се госп. Bressan политиком бави. По свом увјерењу он, дакако, није Хрват, па ето није ни Србин, ипак његово коректно владање није дало повода да се ма ко на њега потужи, а још горе да га овако гадно нападне као дописник.

Знамо са поуздане стране, да је при оснивању Leghe, госп. Bressanu било понуђено најугледније мјесто у одбору, али је он ту част одбио. Ваљда је сва кривица госп Bressanа и та његова политичка агитација, што је позван био на игранци Leghe? Или је грешник госп. Bressan, што при гласовању не гласује проти своме увјерењу? Ваљда је зато госп. Bressan у црној књизи хрвацкијех мудријаша. Ако је за то, онда им је слаб темељ. Зло дјело не може бити, ићи на игранку друштва, којему је власт дала право опстанка. Гријех не може бити по своме увјерењу гласовати у држави уставној.

А, да!

Дописник би хтио да свугдје сви чиновници вежу коња гдје им заповједа господар, а још кад овај Хрвате милује и целива.

Дописник би хтио да свугдје сви чиновници угуше своје осјећаје у прилог и славу Велике Хрватске. Али ми знамо на што смјера сва та хајка на савјетника г. Bressanа.

Остала је празна предсједникова столица на суду. Удри на све чиновнике, који нијесу хрвацке вјере, да не би по врагу који од њих то празно мјесто одузео. Нека на то мјесто дође ма ко био, само нека је Хрват. Хрватска Бока хоће хрватске људе па Бог и Хрвати! Данашње повољне прилике по Хрвате грехота би била мимоићи.

Ето ту лежи зец. И без финијех наочара свак може лако видјети егоизам, спекулкације, то су главни фактори цијелог хрватства, па и оног у Боки.

Уз г. Bressanа напао је дописник и на госп. Др. А. Митровића судбеног вјежбеника. Јавно и тајно радило се је проти њему. Србин је, па то је доста. Денунције, то старо оружје, хтјеле су га одалити од суда па и од Боке. По новинама се је писало да је он збиља и премјештен, и Хрвати су се били обрадовали да ће им с ока нестати. Денунције збиља и успјеле, премјештај дошао, али се одједном све преокренуло. Да се нијесу по несрећи денунције откриле? Како било да било, он остаде и ту је и данас. Нама жао није. Је ли дописнику и дружини? Ми им помоћи не можемо.

Дописник је напао на судбене чиновнике у Котору, али није изнио ни један конкретан факат, који би могао доказати да су положену заклетву погазили.

Празне ријечи дописникове могу увјерити само оне људе, којијема поп Bianchini може да импонира. Ми потписујемо да судбени чиновници буду у Котору и од сада као и до сада, и да нам раде по савјести и закону као што су се обикли. Ми боље не би тражили. Ако дописнику сметају, глава му је увијек на мјесту, а зидова ће наћи куда год се окрене.

Дописник се осврће на которску Српску Гарду. Подмеће јој хрватство, јер вије хрвацки барјак, денунцира је, јер су јој чланови страни поданици. Аферим!

О хрвацком барјаку већ смо толико диванили и доказали да она хрвацка није и да су је данас Хрвати присвојили. Хрватство пак, Српске Гарде, вриједи колико и кинештво.

Ако је за Хрвате њихово хрватство налик на оно Српске Гарде, тада збиља казати можемо да хрватства нема ни у канцеларији Др. А. Старчевића. Али у њој има странијех поданика. (Ријеч је, углавном, о Србима из Црне Горе. – Прим. В. К.)

Јест, било их је пет-шест, који су као поштени и мирни становници у то друштво долазили, док сплетке и денунције хрвацке нијесу успјеле, да им је било забрањено. Мислили су Хрвати догони да ће тиме Српску Гарду срушити, али она данас и без тијех странаца цвати и напредује. Ти странци пак тражили су и данас траже аустријско подаништво, али им Которска опћина не даје припадништво. То је забрана још од времена поглавара госп. Маројчића, али дописник каже да Ragazzini-om опет има странаца у Српској Гарди. Нека нам једног таквог странца именује поштени дописник, и тврда му је вјера положићемо један прилог о новој години за дом Старчевића.

Част и поштење Бокељској Мрнарици. Ово друштво од давнина битише. Ово није никада имало ни хрвацко ни српско име, имало је једино религиозни облик у славу Св. Трипуна, покровитеља града Котора. Ово је друштво скроз католичко. Али нека господа, пошто су и свеце у Боки похрватили, хтједоше да и ово друштво похрвате. Не успјеше још, али кад би успјели вјера и Бог, и Мрнарице би нестало, јер гдје је Хрвата, да је саставе?***

Ласно је трумбецати, али те ја хоћу на дјело.

Ласно је говорити Бока је хрватска, али гдје је потке за такву основу?

Лажиторба тужи се на г. Ragazzini-а што је Мрнарици забранио да јој музика свира под харфом на капи. Та не зна дописник да смо у уставној земљи и да свака нова установа ваља да је обзнањена прије, и затим одобрена. Ако он не зна, знао је добро госп. Ragazzini.

Дописник би хтио да власти било политичке, војничке или судбене крше и закон, само да се Хрватима што на жао не учини. Нијесу ли ово дивљи захтјеви? Није доста што је госп. Ragazzini дозволио да музика свира, него је дописник хтио да музику ipso facto (самим тим, – прим. В. К.) одобри без обзира на прописе закона о удруживању, јер тако Хрвати захтијевају, иначе ће Bianchini загрмити у Бечу, а Брајковић у Задру.

Лакше, дописниче, да те чудо које не задеси.

*** Прогноза није била добра, јер је Бокељска морнарица, или како они кажу Мрнарица, опстала, а Српска Гарда је нестала. Њој, послије I свјетског рата, није дозвољено обнављање. А о њиховим ношњама видјети у II свесци ове едиције, стр. 35-49. – Прим. В. К.

Наш се дописник окомио на Пераштане. По њему Срби православне вјере хтјели би кидисати на католичку литију. Такова лаж може поникнути само из пакосна срца лажиторбе. Та свак зна да у Перасту Срба православне вјере има посве мало. Да су баш они то смјерали, какав би успјех могли имати прама оргомном броју становника католичке вјере? То се не да ни помислити, а камо ли извршити. С друге пак стране свак зна да се је у Перасту увијек дијелила вјера од народности.

Огромна већина Пераштана католика увијек је живјела у љубави и слози са Пераштанима православнијем. То исто и данас видимо уза све сплетке и доскочице некијех дошљака. Још нам је у памети сјајно име пок. Башића. Као католички свећеник љубио је и помагао православне, а таковијех свећеника и данас има Пераст, Богу фала. Пок. Башић није радио, као што данас неки раде, да мржњу и раздор сије међу браћом двају вјера, ради тога и данас православни га спомњу с поштовањем. Кад би сви католички свећеници данас били као он, друге би нам птице пјевале. Има их, како рекосмо, и у Перасту, који иду Башићевијем стопама, који и дјелом и бесједом помажу православне као и католике. Већина католика у Перасту није фанатична, као гдје друго. Ми их сусретамо и у православној цркви, гледамо их и за православнијем литијама, па чак да у литији носе православну икону. Па зар није то похвално и вриједно спомена?

С друге стране то видимо и код православнијех. Кад се, дакле, у Перасту тако брацки живи, чему би Пераштани православни о злу мислили Пераштанима католицима? То снијева празна глава часног дописника, који би ваљда то желио да се догоди, не у обрану католичанства него само да излије своју жуч на хришћане шизматике. Православни су имали у Перасту увијек заштите код браће католика, па зашто би се они проти њих бунили? Да смо у офенсиви, а не у дифенсиви (није грешка, – прим. В. К.) чуо би часни дописник и наша звона о некијем свећеницима у Перасту, који непрестано сију мржњу и раздор. Али нећемо. Ваљда ће доћи и за то вријеме да се види на којој је страни фанатизам.

Ну дописнику је до тога да каже да су Пераштани бутум сви Хрвати. Кад изузмеш оно два-три дошљака, сви су остали Срби. То је доказао Старина Новак, којему још не одговорише ни поп Грбљанин, ни професор Жанодољанин. Да докаже хрватство перашко, дописник са хваћа као пијанац плота, оне блажене славенске тробојнице пок. Вицковића. Али му је слаб тај доказ, јер смо му га већ више пута побили. Кидише пак на Србе католике у Перасту, који неће да знаду за хрватство. Па нека га. Срби се перашки за то не љуте. Они тјерају свој посао мирно и достојанствено. До мало па ето отварају и друштво Коло Пераштана, А то је оно што дописника наћера да Пераштане Србе нападне. У том грму зец лежи. Али мјесецу ни брига што пси на њ лају.

Срби перашки већином су католичке вјере, а то је против хрвацке теорије. Ми их нећемо бранити од сметенијех нападаја лажиторбе, пошто су се они од њега много више попели па до овијех он не може допријети. А с друге пак стране да све скупиш што је он о њима надрљао, па да ожмеш, ни кап се не би исциједила. Та о њима је доста казао Старац из Спиле, па је излишно све друго што би ми хтјели казати.

Из Пераста дописник је полетио у Будву, те нам прича да је ту у опћинском грбу био Св. Иван. То нам просто каже, али је старе среће, па ништа не доказује по најновијој правашкој науци, да простоти не треба доказа већ просто казати. Честитамо му! Са грба прешао је на начелника г. Анзуловића, а са овога на Паштровиће. По њему Св. Иван имао би бити Хрват, Анзуловић као католик исто тако, Паштровићи Хрвати дакако, јер многи носе хрвацка латинска имена. Casanegra, Medini, то су чисто хрвацка имена. Што су Млечићи у своје вријеме радили свуда па и амо, излишно је понављати, а да су Паштровићи чисте српске крви, то већ и врапци знаду. Вјерског фанатизма овдје наћи није, јер у Паштровићима католика нема, у Будви има али су већином Срби, љубе се и поштују међу собом. Фанатизма има, али код шантавог Ђура и његове незнатне дружине, који хоће да су Хрвати, а то за инад, а не из освједочења. Фанатизам је и оно, кад су неки такозвани Хрвати, избацили из католичког гробља, а са гроба крст, јер је у њему урезана била ћирилица. Нека каже Силвестар Поповић, Србин католик, којему је то безакоње учињено, и који је преко суда тражио задовољштину, коју још чека. Ето како се и крст поштује само зато јер је на њему ћирилица. Не зове ли се то фанатизам? У опћини будванској огромну већину сачињавају Срби православне вјере, а ипак имају за начелника Србина католичке вјере Анзуловића. Зар је то фанатизам? Анзуловић је дописнику непоштен, јер није Хрват кад је католик. А не зна дописник да Анзуловић није Србин, да га не би допала начелникова столица. Срби не гледају како се ко крсти него каква му крвца грије прси.

Хрвати не могу дати оваковијех примјера. Ето у Котору подигла се је крстоносна (крсташка, – прим. В. К.) војска под католичкијем барјаком, да збаци са начелникове столице Србина православне вјере. То су которски католици јавно казали и данас кажу.

Даље дописник преноси нешто што смо већ читали у књижици Узроци и пошљедице. На то нећемо да одговарамо, јер хоћемо да смо дошљедни. На ту књижицу био је готов одговор ad hominem, (у смислу за људе лако разумљив, – прим. В. К.) али се је затим признало да није вриједно на њу се обазријети. И тако је збиља. Да је одговор био готов баш у исте опанке, а да је рукопис и данас жив и здрав јамчимо својом главом, само нећемо да у лудо новце трошимо.

Ако нам дописник не вјерује нека замоли шампарију Народног Листа да нам бесплатно штампа, и ми смо справни да му угодимо. Опет велимо, грехота је луду и глуву шапћати а слијепу намигивати, тако и на онаке лудости одговарати и крвљу стечени новац трошити. С кундурицама није поштено у додир долазити.

Дописник говори о которскијем Хрватима, као да их збиља има. У Опћину уплеће Хрвате, као да су је ови увијек, па и данас, сачували. Спомиње др. Pezzi-a, Aнтуна Meneghella и Рока Вуковића. Ми их и данас сматрамо за аутономаше. До сада нијесу се нигдје изјавили да су Хрвати. Талијански им је језик матерински, па шта би више? Ако нам они противно кажу, тада ћемо збиља рећи да су они Хрвати и да је опћина Хрвацка, дотле би најбоље било да дописник шути. Ми смо чули да су се сва тројица, баш ту недавно у Дубровнику, изјавила да су аутономаши. Та друго и не могу бити, кад им проучиш поријекло и прошлост. Ако нијесу пријатељи Срба, слабо су и Хрвата, вјера и Бог. Ми се Срби додуше не жалимо, е их изгубисмо, а Хрвати? Они хоће силом да су њихови, па Бог и Хрвати! Докле ће тако бити? Ако нас рачуни не варају, неће дуго, јер хрватство озлогрди свакога па ће и њих. Отрести ће га се они прије или послије, јер виде и сами куд би их данашња струја повела на њихову штету и срамоту.

У склопу расбрљавања Боке чињена су разна злодјела. На предњој и задњој страни корица ове свеске, виде се стара и нова црква Светог Николе у Котору. Како је уништена стара, и како је грађена нова црква, најбоље показују два свједочења недјељника Дубровник. Први непосредно након пожара јануара 1897. потписан иницијалом М и други са трогодишње временске дистанце маја 1900. потписан псеудонимом Православни Србин. Коментар им није потребан.

Никада православни у Котору нијесу, и неће, црњијем словима забиљежити Бадњи дан и Божић као што су га забиљежили ове године.

Када цијели свијет хришћански слави највећу своју светковину црквену; када се уз пуцање пушака и уз веселу попијевку прилажу на кућно огњиште српски бадњаци; када се православни поздрављају лијепим поздравом, мир божји, Христос се роди! – православни Которани осјетише и претрпјеше ове године што још никада нијесу.

Још се бадњаци по православнијем кућама нијесу ни разгорјели, тек је почела да се ори и да одјекује српска пјесма, а необично звоњење звона малене православне цркве св. Луке и ужасна војничка труба, јавише цијелом Котору да се негдје догодила несрећа, да је нечији кров пламен обухватио.

Цијели се Котор узрујао, сви излетише из својијех кућа, а свијема православнијема стегоше се срца кад примјетише да је силни пламен обухватио војничку касарну, која је саграђена иза православне катедралне цркве св. Николе.

Било је тек 11 сати ноћу. Небо је било ведро као стакло, а безбројне звијезде свјетлуцале су у свемиру.

Из војничке касарне, коју је пламен био обухватио и кроз чије је прозоре пламен буктио, летјеле су искре пут небескијех висина, а крв нам се ледила у жилама гледајућ како искре падају на цркву св. Николе, гдје су се већ били појавили облаци дима.

Сви који бјеху на ногама, полетјеше ка цркви, да из загушљивог дима спасу што се још могло спасити, да однесу љутоме пламену оне светиње, које су наши оци и наша браћа знојем својега лица исковали и цркви даривали. Али вољу свијех предупредише војничке бајонете.

Војници на цијелом тргу пред црквом ухватише широки кордун и никога не пуштаху ни да се приближи цркви, која је међу тијем силом отворена, а у њој се већ видјела необична свјетлост и загушљиви дим допираше до половине цркве. Ни црквени тутори, ни свештеници, ни први грађани которски не могаше да приступе цркви. Многи би се салетио да допре до цркве, а њеколико војника са натакнутијем бајонетама враћали би га у редове осталијех гледалаца . . . .

Духови су били узнемирени. Чекао се час кад ће црква букнути у пламен. Долазило је и до туче и свађе између војника и грађана, али ништа није помагало. Ни молбе, ни пријетње не успјеше, већ војник, по наредби, строго чува стражу и не пушта никоме ни да завири у цркву. Допуштено је само једноме тутору да улети у цркву и да изнесе црквену касу, која је била до главнијех врата.

Тад се одједном зачу страшни фијук, као да се небо пролама. Греде почеше да пуцају, околна се брда још више засвијетлише од силног пламена, а нама ноге клецаху, јер видјесмо чему се нијесмо тога јутра надали: да је пламен обухватио и цркву и да је продро кроз кров на стражњем дијелу цркве. При томе призору духови се још више узрујаше, народ је почео да се комеша и да нагли пут цркве, али га поново запријечише исте запријеке – војници.

Пламен је већ био обухватио црквени иконостас, помамно је лизао иконе и слике, које су украшавале цркву, а све је то горјело као запаљени луч.

Већ се ништа није могло спасити, јер и да је тада народ ушао у цркву, не би могао да спаси и изнесе најдрагоцјеније предмете, које је пламен већ сасвијем био уништио и у пепео претворио.

Све су наде већ биле изгубљене, помоћи није било ни од куда, јер оне двије-три војничке штрицаљке, које су из почетка бацале воду у војничку касарну, нијесу могле ни из далека да се приближе црквеном крову.

Својијем очима морали смо да гледамо како нам гину наше црквене светиње, како нам пламе носи и уништује све црквене украсе и утвари (прибори за богослужење, – прим. В. К.) како нам у пепео претвара све оно што се је прилагало теком цијелог овог вијека, а да ништа не можемо и не смијемо да спасимо!

Тешко је било то искушење за нас, али помоћи не могосмо.

Пламен је све више напредовао пут предњега дијела цркве. Изгорјене греде падале су на црквени под уз страшну буку, која нам је кроз кости пролазила. Црквено небо (балдахин, – прим. В. К.) које је било постављено у средину цркве за данашњи велики дан, сребрни и злани крстови, црквене заставе (и заставе српских друштава, – прим. В. К.) велики мједени чираци, који су били около неба, црквени столови и све шта је било у цркви, уништи љути пламен и скоро све претвори у сами пепео.

Било је ужасно стати па гледати и не смјети помоћи у том неописивом ужасу.

По околнијем кућама на кровове поскакаше вјешти људи да их квасе и бране од ватре, која би их могла дохватити. Опекама су заграђени прозори, који су према цркви, да пламен не уђе у куће. Све је узрујано, све се брани, све се ограђује од ватре, само црква св. Николе пропада у силноме пламену ... а народ гледа тај ужас, то невиђено чудо, како пламен изједе на сами Божић цркву, која је тога дана морала да слави велику славу, како се у њеколико сати уништило све оно што се је градило и дограђивало кроз толике године силнијем радом.

Зора је почела да пуца кад је пламен престао. Престао је, јер није имао шта више да однесе. Кад је посљедња греда са крова пала и тијем пламен уништио посљедњу своју жртву, чињело ми се као да је то посљедњи поздрав до пред њеколико сати величанственој и најљепшој православној цркви на нашем приморју.

А кад сам јутрос пролазио мимо цркве, баш у доба кад се је у њој морала служити литургија, гледајући четири гола зида, гледајући метар и више високе развалине, у којима је помијешано изгорјело дрво, растопљено сребро, злато и мјед са клаком и глибом, срце ми се још више стеже, око ми суза ороси и нехотице ми се изви уздах:

Дубровник бр. 2. од 10. јануара 1897.

Поштовани читаоци угледног Дубровника још ће се живо сјећати тешке несреће што задеси православне Србе которске на вечер Божића 1896. г. (24. децембра по старом календару, а по новом је 6. јануара 1897. – прим. В. К.) кад им, несрећним случајем, до темеља изгорје величанствена и богато украшена катедрална црква Св. Николе.

На јаук и врисак православних Срба, одмах се великодушно одазва премилостиви Ћесар, одредивши да се из приватне његове благајнице удијели круна 20.000 у помоћ грађи нове катедрале. Изгледало је да је високу Владу у срце забољела наша несрећа, јер одмах послала свог грађевног савјетника, архитекта г. Ивековића, да учини нацрт нове цркве. Вриједни Ивековић живо се прихвати посла и до априла 1897. потпуно зготови нацрт.

По владиној одредби, парохијани морали су провидјети за земљиште, на коме би се имала подићи нова црква. А пошто тле изгорјеле цркве, према нацрту, није довољно било да се гради нова црква и да се свуда наоколо изолује барем са три метра простора, то је грађевни одбор, изабран од парохијана, морао се постарати како ће од сусједа црквеног земљишта купити потребити простор.

У сусјеству погорјеле цркве са истока, била је кућа с тарацом пок. Гргура Петровића и спремиште војничког Zeugs-Depot-a – обје зграде одвојене од цркве уском улицом; са сјевера зидине градске; са запада касарна Св. Доменика, која је заједно са црквом изгорјела, и једна стара кућерина потпуно трошна, власништво црковинарства католичке цркве Св. Трипуна и укинутих братовштина стојећих сад под управом Опћине, које зграде биле су озидане уза саму цркву; с југа пак, јавна пјаца св. Николе.

Да се, дакле, приправи потребито земљиште, и да се чим прије почне градити нова црква, грађевни одбор ступи у преговоре са поменутим сусједима. И ако му није била потребита кућа Петровића, већ сама тараца при кући, ипак жртвовало се круна 29.200 те се купила кућа и тараца, јер пок. Г. Петровић није хтио продати тарацу без куће.

Са војничком власти склопила се погодба за уступ куће, у којој је складиште Zeugs-Depot-a. По тој погодби треба да грађевни одбор огради на другом мјесту кућу по нацрту војеног Женија, а која би према требовнику коштала круна 10.000. И та погодба била је одобрена од ратног министарства одлуком 28/5. 1898. бр. 936.

Са управом ц. к. државног ерара (изворишта прихода, – прим. В. К.) као власником изгорјеле касарне Св. Доменика, а с одобрењем покрајинског финанцијског равнатељства, склопила се купопродајна погодба за круна 4.800, коју је још требало да потврди ц. к. министарство пољодјелства.

Па и црковинство католичке цркве Св. Трипуна, одговарајући на допис грађевног одбора од 8/2 1897. својим отписом од 20/4. и. г. бр. 6. потписани од пресв. г. бискупа Uccellini, јавља да је у сједници црковинства од 28/2. 1897. одлучено уступити кућу и земљиште под бр. 219/кат. Православној цркви уз цијену процјене.

Умољен пресв. бискуп да сам по својој вољи одреди процјенитеље, а да ће се на процјену пристати, опуномоћи г. Antuna Meneghello као вјештака да процијену изврши. И овај, са још једним другом, процијени вриједност кућерине нешто преко 6.000 круна. Има их који за ту кућерину не би дали ни 1.000 круна. Грађевни одбор нагнат невољом, без да једне ријечи прослови, одлући исплатити кућерину по процјени.

Кроз годину 1898. све су погодбе са власницима биле скоро склопљене. Већ је кућа Петровића била исплаћена и прешла у посјед православног туторства. За кућу Zeugs-Depota већ се било нашло земљиште за грађу новог спремишта и набављен сав грађевни материјал. Још се очекивало с дана на дан да министарство богоштовања и финанције одобри нацрт архитекта Ивековића и да министарство пољодјељства одобри продају земљишта изгорјеле касарне Св. Доменика, па да се нова црква почне градити.

За кућерину католичног црковинарства није се могло ни посумњати да ће црковинарство повући натраг закључак сједнице и да ће један бискуп занијекати свој потпис.

У нади да ће одобрење нацрта слиједити кроз кратко вријеме, те да барем један дио земљишта буде очишћен, грађевни одбор приступи рушењу красног и умјетнички изграђеног звоника погорјеле цркве и дјелимичном рушењу зида. На то рушење одбор је потрошио 5.000 круна.

Обзиром на трошну и распукнуту кућерину католичког црковинарства, која је својим источним зидом била сасвим наслоњена на западни зид изгорјеле цркве Св. Николе, и да се удовољи жељи пресв. г. бискупа Uccellini, који је увијек слатким ријечима обећавао да ће продати кућу чим нацрт нове цркве буде одобрен и приступи се грађи, одбор је обуставио рушење западног зида цркве. Јер да га је срушио, исти час би и кућерина у гомилу пошла.

Из закључка сједнице католичког црковинарства, из отписа потписана од самог бискупа, из његових ријечи изречених и пред архитектом Ивековићем, да ће он кућерину продати или је срушити, пак простор продати грађевном одбору, ко је могао посумњати да се ту крије нешто друго?

Отезањем и обећањима бискуп је постигао двије ствари.

Прво, да се западни црквени зид не сруши, како ће се кућерина дуље одржати и црковинарство најам утјерати.

Друго, да грађевни одбор, сматрајући пресв. г. бискупа наклоним грађи нове катедралне цркве, неће тако лако опазити његов закулисни рад проти грађи нове цркве.

По свој прилици сметао му је дивни нацрт нове цркве, којом би се украсио Котор; по свој прилици није волио да православни Срби добију величанствену цркву по облику монументалне цркве у српским Дечанима; по свој прилици сметало му је да православни Срби купе за свој новац земљиште изгорјеле касарне Св. Доменика.

По даљем тијеку чињеница рекло би се да се је мучио на све стране, те се најпосље прошле године сам лично дигао и отишао у походе намјесништву у Задар, министарствима у Беч и Папи у Рим.

Ми тому његову путовању приписујемо, што је Ивековићев нацрт неколико пута путовао између Задра и Беча, што га је министарство оклаштрило (данас се каже окастрило, у смислу кастрирало или, скресало – прим. В. К.) и осакатило, и што је, ако ће и привремено, министарство пољодјелства, којим је прошле године управљао клерикалац Dipauli (у неким списима Di Pauli, – прим. В. К.) било обуставило потврду купопродајне погодбе земљишта бивше изгорјеле касарне Св. Доменика, обећањем да ће њему то земљиште продати.

Посљедица свега овог закулиснога рада, била је да нацрт, који је готов био у априлу 1897. буде уз многе битне преинаке одобрен тек у јануару ове (1900. – прим. В. К.) године, послије три године дана. Па ни сада, рекло би се неће да мирује већ баш хоће, пошто-пото, да православне Србе у Котору до очајања доведе. Мили му се ваљда да православни Хришћани живе без богомоље, јер мала црквица Св. Луке може да прими највише до 50 душа; остали православни грађани о празницима стоје преко служба божјих под отвореним небом, више пута изложени зими, киши, вјетру. Ако мисли да ће шићарити, да ће коју православну душу себи привући, вјера и Бог, љуто се вара у рачуну. Православни Срби претурили су сретно преко главе и горих јада, па ће знати одољети и садашњим птичарским напастима. (Uccellini је у преводу Птичић. – Прим. В. К.)

Еле, како горе написах, послије три године дана, далматинско намјесништво отписом од 25. Јануара о. г. бр. 38597. извјешћује, преко котарског поглаварства, православно туторство, да је министарство богоштовања, уз неке преинаке, одобрило нацрт за грађу нове катедралне цркве.

Укупни трошак грађе прорачунат је на 140.000 круна, наредбом да которски парохијани допринесу 40.000 круна, без оних 20.000 круна нашег премилостивог владара; и уз изричиту изјаву министарства да преко 80.000 круна неће влада дати ни једног новчића, баш и кад не би прорачуната укупна свота била довољна да се црква дозида.

Још министарство изјављује да се грађа неће започети прије него буде осигуран одређени доприносак са стране парохијана. Таква одлука је немило изненадила православне которске парохијане, који су већим дијелом пуки сиромаси, а изненадила их је још више, јер су знали да висока влада скоро из нова гради католичку столну цркву Св. Трипуна у Котору, а ослободила је католичке парохијане од сваког доприноса.

Грађевни одбор, знајући да је у немогућности између парохијана скупити 40.000 круна, одлучи умолити високу владу да прими као допринос парохијалну кућу, што је купише у пок. Г. Петровића, а која без тараце, што би се имала срушити, вриједи најмање 24.000 круна, па да ослободи парохијане од осталог доприноса и чим прије започне грађу нове цркве.

Међутим, док је о том послу вијећао грађевни одбор, дознало се да је и наш вриједни заступник др. Квекић, при његовом скорашњем борављењу на покрајинском сабору, испословао код намјесништва да се изашље у Котор архитект г. Ивековић налогом да измјери колико ће требати да се узме простора од кућерине католичког црковинарства и земљишта изгорјеле касарне Св. Доменика, како би се нова црква изоловала и око ње прилично пространи пут учинио. Наравно, цијело земљиште морали су набавити парохијани, а влади за грађу предати чисто и уравњено тле.

О доласку г. Ивековића у Котор обавијестило је намјесништво овдашње поглаварство, а оно доставило је до знања црквеном туторству да ће Ивековић стићи на 23. овог мј. и да ће на 24. на црквеном земљишту састати се дотично повјеренство уз назочност свих заниманих странака и сусједа грађевног мјеста.

На 24. овог мј. у 9 сати прије подне повјеренство је на лицу мјеста, ал` архитекта г. Ивановића нема. Дознаје се да му је спријечен долазак и да је овлаштен овдашњи котарски ц. к. надинжењер Rocchi да га заступа. Зашто није дошао г. Ивековић, кад је пресв. г. намјеснички потпредсједник Павић обећао др. Квекићу да ће свакако Ивековић на 23. априла бити у Котору, и кад је намјесништво отписом 10. априла о. г. бр. 12233, означило мјесно поглаварство, да ће Ивековић доћи?

Кога је баш интересовало да Ивековић не дође? На то тугаљиво питање даћемо одговора касније, а из одговора разабраће се да, на жалост, није сам бискуп Uccellini онако пријатељски расположан прама православним Србима, да има и моћног заплећа, који му на руку иду, који га потпомажу у намјери да которски православни парохијани никад не дођу до градње нове цркве.

Но, оставимо сад то на страну, а пређимо на повјеренство окупљено дана 24. априла на земљишту изгорјеле цркве Св. Николе, у назочности сусједа, бива војничке власти, католичког црковинарства, јавног добротворства, опћине и православног туторства.

Треба истакнути да овог пута на лице мјеста није дошао пресв. г. бискуп Uccellini, већ је законито опуномоћио г. Antuna Meneghella, да га заступа, давши му такве напутке који очигледно открише бискупа пред цијелим повјеренством. Чим повјеренство, састављено од полит. комесара Др. Мурада, надинжењера Rocchi и инжењера Др. Карловца, започе свој рад, представници православног тутотрства пресенетише се (пренеразише се, – прим. В. К.) од чуда. С једне стране чују Antuna Meneghella, који у име бискупа очитује да ону кућерину при цркви, коју је прије бискуп својим потписом изјавио да ће је предати православном грађевном одбору и то више пута усмено потврдио, неће сад ни за какве новце продати православнима; даље у име бискупово очитује да је

С друге стране, виде једном сасвим нов план о положају нове цркве. По том новом плану не треба куповати ни рушити кућерину католичког црковинарства. Од земљишта изгорјеле касарне Св. Доменика, док је прије требало узети три до четири метра, сад само мало више од по` метра. Просто, црква се измиче пут истока. Са својим источним зидом улази у кућу православног туторства, која је купљена у Петровића. Треба срушити, не само тарацу већ и кућу, дочим по првом плану између те цркве и те куће било је најмање 1 м. и 80 цм. размака за пут у наоколо. По новом плану свак се штеди, само не православни Срби, па како да се не пресенете?

Није то шала, гради се катедрална, а не парохијска црква. Рачуна се да је висока Влада гради, а кад тамо, тражи се од сиромашних православних парохијана которских ове своте да потроше:

За рушење изгорјеле цркве, круна 8.000;

За рушење градских зидина, гдје има доћи арсида

нове цркве и пут са сјевера, круна 8.000;

За кућу Zeugs-Depota, крунa 10.000;

За изгорјелу касарну Св. Доменика, круна 4.800;

Кућу бившу Петровића, за коју је потрошено с

таксом куповине, круна 29.200;

Допринос парохијана за нову цркву, круна 40.000;

Даље адицијонали при грађевини најмање, круна 10.000;

Осим тога, сва унутрашња украса храма и набавка

потребитих ствари, намјање, круна 40.000;

Од јадних и жалосних православних парохијана которских тражи се ништа мање него 150.000 круна, а то значи шалити се с православним Србима, вући их за нос и очито им показати да су грађани другог реда. Зашто је требало на врат на нос мијењати план о положају нове православне цркве? Зашто није Ивековић послат да одмјери земљиште? Ни за шта друго већ да се удовољи бискупу Uccellini-у.

Бискуп Uccellini обазнао (схватио, – прим. В. К.) је да му сав рад, путовање по Задру, Бечу и Риму, није помогло да спријечи продају земљишта бивше касарне Св. Доминика грађевном одбору православне цркве.

Падом Di Pauli-a, пале су биле и акције бискупове. Нови министар пољодјелства, руковођен правдом, изда одлуку да се цијело добро државног ерара, бива све земљиште изгорјеле касарне Св. Доменика, продаје грађевном одбору православне цркве и да се потврђује купопродајни уговор већ давно склопљен између заступништва државног ерара у Котору и православног туторства, о чему је заповједништво ратне луке извијестило грађевни одбор својим дописом 14. априла о. г. бр. 709.

Чим се то обзнанило, бискуп се дао на рад. Брзојави лете на све стране, он главом прави дуге посјете ц. к. савјетнику и управитељу поглаварства г. Блешићу. И успјех свега тога је промјена плана о положају нове катедралне цркве, на штету православног општества. Измиче се црква пут истока, само да што мање могуће прихвати земљишта бивше касарне, како ће моћи бискуп Uccellini, на основу новог плана, доказати министарству да није потребито продати сву касарну православним грађанима которским, пошто им нова црква не захвата земљиште касарне, а потом од три метра ширине наоколо цркве, захватио би само 60-70 цм. касарне.

Није стало бискупу што православни, ако ће сад по новом плану да зидају цркву, морају да кућу своју жртвују у вриједности од 24.000 круна, дочим их земљиште касарне на би ништа коштало, пошто су у погодби с војничком власти, да јој се прода земљиште касарне, што не буде потребито цркви за круна 4.800. Познавајући врло добро бискупа, ми се не чудимо његовом раду, али се с правом морамо чудити неким факторима, који га у том раду потпомажу.

Упливу бискупа приписујемо што је у другој половини априла о. г. био ненадно измијењен стари Ивековићев план о положају нове катедралне цркве. Упливу тому приписујемо што Ивековић није био из Задра послат у повјеренство. Јер поштени и вриједни Ивековић не би био пристао да се за ичију љубав мијења план. Био би пресв. Бискуп врло добро промислио да (у Ивековићевој назочности) изјави, да сад нипошто неће за новце уступити кућерину црковинарства католичког, православној цркви, кад је то више пута обећао био истом Ивековићу. А да се тај уплив на неки начин забашури, хоће да нам се представи као да смо краставци, да је сад требало план о положају цркве мијењати, јер да су тобож мјере земљишта, које је подао надгеометар Wesely г. Ивековићу при радњи нацрта, биле погрјешне. Јадни Wesely, који као чиновник мора да мучи (ћути, – прим. В. К.) па макар га сад прогласили незналицом!

Пуне три године чекали смо да нам се одобри нацрт цркве па да видимо почетак градње.

Пуне три године православни грађани которски живе без цркве, без мјеста одређеног за молитву Богу.

Пуне три године сиједи старина, пресв. г. Петрановић, не може да служи ни да свештенике рукополаже.

Пуне три године наше мјесно свештенство мучи муке свакојаке.

Па сад, кад се мислило да је све срећно свршено и да ће се овог прољећа почети зидати црква, стварају нам се неприлике нечувене. А свему томе кривац је католички бискуп Uccellini. Бог му судио!

Ми се надамо да ће висока влада уочити намјеру бискупову и да ће стати на пут неоправданом фанатизму. А да то уочи, без ичега другога, доста че јој бити да прочита записник повјереништва од 24. арпила о. г. на којем је заступник бискупов Antun Meneghello у име бискупово изјавио да:

Промислите докле допире фанатизам!

У почетку овог вијека православни Срби у Котору нијесу имали простране цркве, јер је Млечићи не хтјдоше допустити. Требало је да Французи заузму Боку и да (православним, – допуна В. К.) Которанима генерал Мarmont дарује један дио старог манастира Св. Доменика за православну цркву. На том земљишту, од преко 90 година, православни принашаху бескрвну жртву Богу. А сад нам долази некакав Meneghello из бијелог свијета да нам тражи то земљиште у име бискупа Uccellini.

Хвала буди нашем пароху проту Бућину и Др. Јову Стефановићу, који, као преставници православног туторства, очиташе цијелим повјеренством оштру буквицу и г. Meneghellu и пресв. бискупу.

Оволико нек је за данас, а до потребе изнијећемо још и других података да се види ко распирује вјерску мржњу, ко развија интолерантност до крајњијех граница.

Дубровник бр. 18. од 6. маја 1900.

Бискуп Frano Uccellini-Tice сматран је најтолерантнијим которским римокатоличким бискупом свих времена. Своје грандиозно животно дјело, превод Дантеове Дивне глуме – Божанске комедије са обиљем коментара и упутстава за читање, посветио је Слози и љубави Хрвата и Срба, једнокрвне истојезичне браће. Ако је он био онакав као што показује горњи опширни и документовани чланак, и још низ чланака који су овдје изостављени, какви ли су тек били други бискупи и њима потчињени службеници? Уз част изузецима којих је увијек било.

Ометања градње цркве Светог Николе у Котору довољно је упоредити са знатно каснијим (1924-1967. г.) ометањима градње цркве Светог Саве у Тивту, па се увјерити да је политика према православним Србима у Боки увијек била иста. (В. К. Градња храма Светог Саве у Тивту, Београд, 1997.)

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промјена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.