|
Оливера
Доклестић
Опуномоћени
запис
|
Електронско-издање
на Пројекту Растко - Бока
- Продуцент
покровитељ:
ТИА Јанус, Београд
- Уредник:
Ђорђе Ћапин
- Извршни
продуцент: Зоран Стефановић
- Ликовно
обликовање: Маринко Лугоња
- Техничка
припрема: Ненад Петровић
- Асистент:
Недељко Илић
- 2002.
|
Штампано
издање
- Издаје
КП «Жиравац» Пожега, Аћима Ивановића 34/а
- Уредник:
Гордана Недељковић
- За
издаваче: Зоран Недељковић
- Рецензент:
Мр Раде Вучићевић
- Штампа:
КП «Жиравац» Пожега
- Тираж:
500
- 2002.
|
Садржај
 Рођена
у Херцег Новом, 1962 године, гдје је завршила основну и средњу
школу. По занимању је грађевински инжењер са дипломом београдског
факултета. По завршетку студија враћа се у Херцег Нови и ради
као инжињер планер и пројектант. Љубав ка писању, након времена
школских радова, први пут се значајније примјећује кроз репортажне
емисије за радио Херцег Нови о “Обичним необичним људима” и “Давно
је било то”. Из ових материјала је настала прва збирка прозе.
Драматизацијом текста о пуковнику Тотовићу настала је радио драма
за популарну емисију радио Београда, “Код два бела голуба”. Занима
се и за снимање документарних видео филмова и са сарадницима из
Херцег Новог снима више филмова. Филм “Трагови” је добитник прве
награду на новосадском фестивалу видео филма, за сценарио.
За независну телевизију “Скај Сат” снима документарни серијал
од шест епизода о води, под називом “Прича о води” гдје је у улози
сценаристе и режисера. Поједине епизоде су приказане и на стручним
скуповима о заштити вода.
Члан је удружења књижевника Црне Горе.
Радове су јој објављивали: приштинска “Стремљења”, “Глас српски”
из Бања Луке, београдска “Збиља”, которска “Бока”, за коју је
једно вријеме била дописник из Херцег Новог, “Глас Црногорца”
из Подгорице.
До сада је објавила:
- 1996 збирка приповједака “Прашине кораци”, у издању “Унирекса”
из Подгорице
- 1999 збирка поезије “Кап по кап”, у издању “Бистрице” из Новог
Сада
- 2000 три новеле “Софијине кћери”, у издању задужбине “Петар
Кочић” из Бања Луке
Има мало туге и мало горчине у очевом гласу, док ми прича о старим
временима.
Збиља је то «старо вријеме» јер је све било другачије. Обавезан
вапор на муло, (не на мулу, жаргон заборавља на промјену по падежима),
фишћа док маневрише, ту је негдје Тони пилот, па Бигаи са металним
скалама за путнике и они што су ватали циме. Све важне званице су
стизале бродом, па и краљ Александар и његова породица. На дочеку
Мирко Комненовић и наш дједе, али увијек помало по страни, ненаметљиво,
као банкар и подпредсједник општине. Ја памтим «Виду» и Атласову
«Антику», а они стари Новљани знају за баркасе из Улциња препуне
диња за новску пјацу. Возом су стизале новине па су их каретинима,
као и другу робу из луке и са воза, вукли уз рампаду до пјаце. Ове
данашње скале, уствари, скалинада од мора до пјаце, направљена је
тек много касније. Била је ту велика стрма улица, начињена од облутака
са ивичњацима од тесаника. Да је остала таква до данас, кола би
с мора долазила на пјацу дрито, под гасом, у првој брзини.
Вазда су била два града: доњи уз море и горњи око пјаце. Пешкарија
је, каже отац, била најљепша коју је икада игдје видио. На пјаци,
(то је данашњи велики трг «Николе Ђурковића») расла су висока стабла
мурава, а између камени пиџули за сједање. Могу мислити како се
сједало кад је било вријеме рода мурава, јер од оних црних остају
флеке да их Бог отац не може опрати. Због плодова, иако слатких
као мед, посјекли су крошњата стабла. Ето, није вазда ни у старих
људи било великога знања јер би се свако друго стабло у љубави Новљана
вјероватно задржало много више, а мурве су, ваљда, дојадиле. Елем,
стари Нови је био град шкераца, приморског менталитета, с једне
стране, и брђана, с друге, који су задржавали ту своју предачку
крутост у опхођењу, али су временом смекшавали и прихватали навике
од огрезлих старих Новљана. Јер, море и Медитеран свакога омекшају.
У малој средини се увијек знало ко је ко. А кад је донесена балота,
она велика за ватерполо, па почело играње у води између екипа «Спјаже»
и «Бијеле виле» то је већ почело да личи на озбиљно бављење спортом.
Др Бузолић, зубар, незаобилазни дио новске легенде, заљубљеник у
«Јадран», дизајнирао је, како се модерно каже, симбол клуба и његову
заставу и био пун духовитости и шарма. Од почетка ватерпола у Новоме,
тата и стричеви су били међу новском муларијом која се без предрасуда
о социјалном (вјерском и националном) статусу бавила тим воденим
надигравањем између двије ривалске плаже. У нашој кући, у свему
прожетој родољубљем и српством, под барјаком идеја Николе Пашића
и његових радикала, развијао се и некакав социјални принцип дружења
са осталом новском омладином. А «Јадран» је био носилац тих добрих
идеја које су превазилазиле крутост вјерских или националних схватања.
Од тада, двадесетих година протеклог вијека па до данас «Јадран»
је остао најважнија споредна ствар у Новоме. Читава историја града,
задњих седамдесет година, врти се око њега. А кад сам већ код спорта,
на Топлој је био јахтинг клуб, чамци четверци и опет трке у форци,
нешто слично као Кембриџ и Оксфорд, само овдје по мору, од Игала
до Савине. Ту, на Милашиновића плажи, играо се тенис. Добро, није
могао баш свако: гледало се на то, јер је било играча, високих официра
и њихових госпођа, који нису били за «мјешање». Сестре Ломбардић
су биле редовне играчице, баш би за Елену рекао отац да је играла
«као мушко». Отац је био против табуа и често су му замјерали на
тој народности. Зато му је, ватерполо, пливање и једрење, било милије,
јер на мору разгаћени, сви су били божија дјеца. Тако као он нису
баш мислили и понашали се и сви други у кући.
Отац је волио да каже за то старо вријеме, између два свјетска
рата, да је поштански и жељезнички саобраћај био међу најбољима
у Европи. У граду је било пуно пекара па се дневно могло купити
двадесетак разних врста хљеба и пецива. То ми је нарочито понављао
кад је дошло вријеме несташице брашна а хљеб, који смо куповали,
био као слама и гњецав.
Херцег Нови је и данас мали град а некмоли прије седамдесет година.
Још увијек постоји поштовање култа мртвог, кроз веље и сахране.
Од спровода је град знао данима да живи кроз ћеретања, оговарања,
блебетања, згражавања, пикантерије сваке врсте.
Ех, причати о Новоме, па сваки човјек то може, на свој начин. Код
добрих људи памти се само оно што је било добро и лијепо а зло ум
се учаури негдје у неке коморе мозга далеко, далеко док не изблиједе.
Само злопамтила чувају такве реквизите да би се служили њима у осветама.
Али, људске освете су збиља лоше радње јер је живот прекратак да
би се томе посветио. Има ко о томе да брине па, иако нам се чини
да казне не стигну једне за живота. То је тајна нашег духовног бића
гдје не допире наука, теорија квантне физике или Ајнштајнова релативитета.
Или, све јесте релативно на овом свијету, наше сазнање, сезања науке,
моћност појединаца, па и цијелих држава. Наш мали град јесте мала
прича о људима и ћудима. Моја породица је читавих седамдесет година
говорила дјелом, а онда је све почело да се гаси. Нешто их је гутало.
Кад отац прича о томе, ја могу само да ћутим, јер се прије великог
дијела важних догађаја нисам ни родила.
Овдје не појем оцу,
због славе
или ламента покајања.
Појем о страдању у систему
не ружећи га.
Појем, не из родбинске љубави,
већ што га знам какав је био
не зато јер је био слијеп да не види,
(можда је био тврдоглав да призна),
али за мога оца постојали су само појединци
као системске грешке,
као гријешници пред људима и Богом.
А у бити је вјеровао у људе,
у доброту,
и никада није сумњао
док се дебело не би увјерио шта му је иза леђа.
Без велике искрености нема ни праве издаје.
Овдје појем страдалника мога оца,
страдалника од злих и малих,
од љубоморних и завидних,
страдалника од чопора безимених,
који су само у чопору добили име.
Био је скроман, мој отац,
о предратном имању говорио је мало
или нимало,
па и кад ме учитељ у првом прозвао због те «буржоазије»,
не би то оцу моме мило
За њега је све било искрено у животу
и оне туче због Јевреја у Бечу,
и хапшења против ОРЈУНЕ,
и против Талијана
и заробљеништво у Прези,
и одлазак у партизане,
и војевање са балистима по Косову,
и службовање у Андријевици, након рата,
и под системом, који га је издао.
Појем о човјеку који је спавао међу тифусарима,
са бувама, по партизанским свратиштима,
који је за бригаду на Косову обрачунавао плате,
о човјеку који се није дичио туђом смрћу,
који није причао лоше о четницима
који је радије ћутао о свим политичким неправдама,
и вјеровао у правду небеских сила,
и сасвим тихо отишао са овог свијета,
кад му је испуњена посљедња жеља – смрт од срца,
а било је тад бомбардовање натоваца
и наша противваздушна обарала беспилотне летјелице
Не могу да схватим некога ко је цијелог живота био чврсто на земљи,
реалан до краја
није разумио поезију,
волио Гетеа, Горког и Шолохова,
и за школске задаће, нама дјеци,
о рату говорио круто и без патетике,
бавио се финансијама и новцем,
а служио, тако наивно, идеалима о једнакости и социјалној правди.
Није схватао да Јуда не љуби случајно прије него изда
и да је људски ков, често, тако непостојан
и варљив,
да једино на туђим леђима и проказом
може себи обезбједити бољи статус.
Идеја комунизма је у нашу кућу ушла на обична врата,
од бечких високих школа и трговачке академије,
била је мода међу образованом омладином;
саблазнио се наш дједе,
крстила се баба,
а стриц и мој отац,
гледали другачије долазећу свјетлост.
Нисам стигла да питам
како се то све окренуло у нашој кући,
под крсним именом Василија Великог
Двадесетак година је трајала црвена мрена,
страдање бјеше као усуд.
Бара прљаве воде из које се увијек извлачио сам.
Сад знам да је био жртва - не појединаца – него система,
јер је систем производио такве клонове, као своја чеда
Тешко да је имало бољих.
Нити су били потребни бољи.
Систем је као млин мљео такве као што је мој отац
и стриц.
Цједио их до посљедње капи живота.
Жилав, одупирао се до задњег педља свога бића,
али у таквом систему никада није могао бити побједник.
Сад ми се чини да је, ипак, имао помоћ
онога чије се име не помиње
Због свега тога испојах о моме оцу .
Звао се Филакс, тај наш пас.
Не знам које је био расе,
aли је морао бити паметан
у служби баке
за коју је јурио на море,
(да дједе не сазна),
да врати
несташног сина што је бјежао од куће,
оног првенца што је жељно удисао слободан ваздух,
изван крутих, породичних стега,
гдје је био фин, чист, угледан,
Са призвуком фарабута дисало се љепше,
У луци увијек мирише на разврат,
на рибу и псовке.
Стаклено му звоно узимало дах
и дједе је имао много муке
да га преправи од вагабунда.
Остала му је навика «броја један»,
сладак живот,
лијепе жене,
карте и коцка
и очев шамар млађаној му сестри
кад је у зору с њиме, братом, дошла кући.
Гурне га отац у школу резервних официра,
добио је тврде еполете артиљеријског поручника,
али још је то све била шала,
кад, рат, који прекине радост живота,
донесе тугу и обрте и страх,
а он први, већ зрео човјек,
другачији од млађе браће,
остаје у тјескобном свијету велеграда,
у министарству поморства,
воле га у друштву,
има добру причу,
потом,
добија љубоморну жену, партизанку борца,
. . .
И старост тако брзо дође
са хиљаду неостварених надања и снова.
Каменом у прозор страшном професору.
Зна ли, господин Фабер, ко су Балканци?
Би тада Беч град српски и бокешки,
град господе и град Јевреја.
Они у неком трећем бецирку,
богати Јевреји у другом.
Мали биоскоп у Шиканедергасе,
тамо послије школе и домаћег из рачуна.
Много чега има за младе, тај заносни Беч,
Пратер, и романтични ризенрад,
птице и звијери у зоо врту,
обале Дунава,
црква у Капуцинергасе,
(или када то власти школске траже).
На Pинг, тамо пред Парламент, или Бург.
Памет да се заврти ђацима из провинције
од шиљате готике
и барокне китњавости.
Хиљаду шенбрунских соба,
високе алеје, као под конац,
стари кочијаш у фијакеру пред Стефансдомом
и предивни липицанери у Spanish ritter shule.
Беч је свима радо отварао врата.
Млади су ђаци живјели од снова
између часова.
Валцер у Штатпарку,
Штраус је знао васкрснути нотом
- Гледај ону витког стаса,
да ми је да је ...
Ма да ми је да јој само мојим десним кољеном
дохватим њено под свиленом сукњом.
Шешир на глави.
Kо се овдје не брије?
Еј, дај то «Дрерово» у криглу!
У новогодишњој ноћи читав Беч слави
на ногама је све младо и старо.
Писак воза - све тамо до Ријеке,
потом бродом до Зеленике.
И на јесен опет назад у дај дивни Беч.
Писма, прво дуга, па све краћа,
и, најзад, само дописнице.
А кад тридесете поче хајка на Јевреје,
да их прогоне, пале им радње, да их муче,
да им пишу «juden»,
и цртају жуте звијезде на фасадама,
а да град ћути, и у потаји слути зло,
млади студенти ћудили су немоћ
и пад тог дивног Беча.
Упадали су у туче,
подеравали рукаве и џепове,
маснице им плавиле лице.
А они, школарци, за правду својих другова,
неких Вајса и Берића,
бијаху спремни и више да дају.
Хомо Балканикус бунио се наивно, искрено.
Мирисало је на влагу,
ону влагу пред кишу у нашим јужним крајевима,
кишу из демонског оловног неба.
Страшилo из Линца пријетило је ратом.
Шта бих дала да сам могла
Дједа мога негдје срести
Од све приче сада имам
Само његов црни шешир.
Ал то није баш обичан, плитак, дневни
Него висок, сјајан, црни, отмен
Цилиндар господствени.
Дједова је мудра глава
Под цилиндром бриге крила
Од политике па до власти
Кредита и доброг посла
Шта бих дала да сам дједа срела
Ма у снове и без јаве
Да ми каже своје путе
Све невоље и стрнике
Да ми каже да се чувам
Коме све да руку пружам
А од кога да зазирем
Коме да се клањам ведро
И да хвалим добрим дјелом.
Рођена сам много даље
Тек цилиндар на њег сјећа,
То је лоза – кажу људи,
А с поносом волим рећи
Ја унука сам Лазарова.
Стигла је у Херцег Нови још млада,
Са мужем својим генералом.
Од великог имања није им остало ништа,
њему лента,
њој диплома петрографског конзерваторија.
Живјела је у сјенци мужа,
високих госпођа руског друштва,
играо се бриџ
и хвалила снага обећаног Врангела,
маштало о Паризу,
а највише о повратку кући.
А кад је двадесет и неке
преминуо господин генерал,
удова његова, сама и без дјеце,
без његове сјенке,
без потпоре и новца,
тек тад је осjетила даљину своје Росије
Жене су pуске, обудовјеле,
несвикле, ипак, раду, живјеле о милостињи,
а она је, та чудна Маргарита,
засјенила све жене Новога.
Диплома јој, као златом окована,
отворила очи, да срцем и душом,
удахне милозвучност учмалој средини
оне прелијепе умјетности
што само демони знају
колики им је савезник у опијању.
Музика је била њена пређа,
клупко вуне што је винуло у топлине
новских породица,
кудеља њена
што јој исплете име за неку повијест.
Часови клавира,
па соло пјевање,
па плес и балет,
музички скечеви,
звали су је Ђаволска Маргарита
Не од злобе и злости,
већ зато што нису знали гдје је крај њеној машти
Та ђаволска Маргарита
окренула је малу варош наопачке
и сви су, у једном моменту,
изговарали само њено име
А она је у срцу чувала љубав,
за ширину руске степе,
за валове Неве и бијеле ноћи,
за архитектуру небеског Петрограда,
за Чајковског и Пушкина,
за чезе и чежње са бијелим коњима.
Можда је овдје, у мајушној Боки,
великој колико и осредња губернија,
спрам простране Руске земље,
у уским новским улицама,
далеко од степа, Неве и Волге,
постигла више
него што би, икад, уз мужа генерала,
у престолници Руског цара.
За тај шести април ' 41
знам само твоје ријечи:
- Било је страшно
била је издаја!
Ви резервисти провалили у мељински магазин
преварили официра и отели пушке
Он би спреман да стријеља,
“Капрони” су штектали у ниском лету
гађали тијела, сјекли земљу,
реморкер за Луштицу
са шездесет регрута
директним поготком разлети се у парчад,
ври море,
плутају људска тијела,
небо тутњи,
топовска батерија са Ребара
ескадрили је мрсила конце.
Авиони су тражили мету
једног официра и два војника,
(њихова имена данас не помиње нико).
А ти си увијек говорио
била је издаја,
не дадоше нам оружје
ми смо митраљезом гађали у авионе,
као да је вашар,
(нисмо знали да је почео рат)
три се сручише у море.
Све је кувало,
небо, земља и море,
као вулкан,
а највише тијела војничка,
устрептала,
изненађена,
упаничена,
од ужаса и од смрти,
незнадоше да је тај крвав пир
почетак дугог рата
и да је у исто вријеме
бомбардован и Београд.
Горјела је Зеленика,
војна складишта,
у Кумбору бродови,
јаук, метеж,
униформе и одијела,
све је то у рату исто.
Била је то издаја
Не пуцај!
Чекај команду!
Чекај наређење!
Пуцаћу!
Држи га, мајку му...
/Али тада нисте знали
да их има међу вама, за ког раде ...
У обланду војне, краљевске службе
све би добро увијено/.
Била је то издаја.
Окупација је кренула мирно
(Анексија без велике помпе)
Све док нису почеле прве побуне
Њих двојицу покупили су Талијани, јула 41.
Дигли су их од стола.
Мајка је карабињера ухватила заврат
Један је син туберан.
Бијеле им се кошуље слијепиле за леђа
од врелине жегног сунца.
Жандарми испред и иза,
потјераше их
с лисицама на рукама
право у квестуру.
Штива на броду Краљ Александар,
мрачна, масна, прљава, за терет.
Туберани падоше у несвјест.
Звоне ланци, запомажу устрашени.
Цвили човјек као пашче.
Млађи брат подиже старијег,
Али туберан не може – издају ноге.
Вруће је, чак превруће за људе.
Вапију за водом,
- «Ваздуха дајте,
мрски, мрски !».
Омлитавјела тијела избацују
на которско муло.
Они јачи, везани у ланце,
као робље на римским галијама,
одведоше у логор у Албанију.
Сњежни Дурмитор, завејан, бјел,
иде колона, тетурају људи,
фијуче вјетар, у костима студ,
отпадају уши, смрзли се прсти.
Гледај оног што се крсти!
Пред очима пуцкета ватра,
цврчи жеравица топлим гласом.
Дај мало да јој се приближим.
Разгрни дрво, окрени пањ.
Румени се кора младог меса.
Ух, један залогај, дај, дај.
Воде, воде, не, није крај,...
Магла, око мене,
Магла у глави,
Бјелило,
Мрак, мрак, мрак.
Прошла ме колона,
Нека ми жена одмјери пулс,
«мртав је « рече обично,
ја сам јој један од многих,
неки ме гурне ногом,
други покупи моју торбу,
у њој чарапе, чутура воде и залогај хљеба.
Раде ме, онако полумртвог,
пребаци преко рамена.
/Каква ли је то момчина била!/
Осјетио је у мени живот,
и моје било и кад други нису
и носио ме узбрдо, све горе ка висовима.
Дурмитор, засњежен, бјел,
фијуче вјетар, образи бриде.
Иде Раде - ја му ко врећа,
висе ми руке низ његова плећа,
Тешко за једног, камоли за оба,
Али у човјека Рада, што ме није знао прије,
неко дупло срце бије,
што за њега, што за мене,
не за славу, не за орден,
већ за неку људску мјеру.
Био сам спашен, жив, жив.
Као васкрсли Лазар проходам тромо,
уз чуђење другова из колоне.
Заклонио се иза других,
онај с мојом торбом
ја бих му живот замјенио за њу.
И оној болничарки што ме гурнула у снијег.
Али због Рада и хода уз бријег,
на ријечима само бијах прек.
Научим, тада, да је од људи зима
страшнија од мећаве горске,
а топлина доброг срца
јесте свијетлост за небеса.
Косовских божура није било.
Смрдило је на лој
и гареж
Шуштале су шалваре ријетких пролазница
Блато, свуда, и на обући
Камион, стари талијански, зарибао у калу
кад она, у шанел костиму
Пољуби га двапут,
сестрински
Рече да сви су у кући добро
и затражи превоз до Новога
- Је си ли луда, каже јој,
још је рат,
пуца се и гине
Нема овдје возних линија.
Откуд мени?
Идем пјешке
Hа цијелу бригаду један камион
Ти си луда,
ко те шаље?
СКОЈ ме шаље
Имам задатак за партију
Како је стигла кући?
Лијепе жене се увијек снађу,
недодирљиве,
пред њима пузи
и ослободилац и окупатор,
први још устрашен од ненавикле охолости и љепоте,
неспреман и да је дирне,
а други Лацманин, по традицији заљубљени у сваку жену,
омамљен, губи осјећај за стварност,
и заборавља да је војник,
она није хајала ни за једног,
била је увијек високо,
па и кад је лутала кроз простор и вријеме,
увијек су биле неке везе да је извуку.
Не би то бунило,
већ неко унутрашње кино,
сценарио и глумци знани
а режија из подсвјести.
као кад се разбистрава магла
па се од обриса појачавају контуре
слика добија форму, облик и тежину
тако и сјећања дају причу
да се приказује пред смрт.
Ти ме питаш гдје си
Одговарам ти у болници
Не вјерујеш ми
Кажеш: ту сам у Рисну, код Ђурковића,
зачас и у палати Дуковића.
Питам: шта ћеш тамо?
Кажеш да ту спаваш.
Причаш ми о ходницима куће на Топлој,
О ђардинима наранача,
Усред њих си,
не вјерујеш ми да је око тебе мирис болнице
Кажеш: сад си на врху литице изнад Рисна,
лети хеликоптер,
само тако можеш саћи.
Шта је то у твојој глави, оче?
Куда крстариш?
Куда луташ у тијелу младића?
Знаш ли, оче, да си само смирајем,
привезан за метални кревет?
Знаш ли да је твоја робија
наговјештај одлазећег живота
и да никад више у твом тијелу
неће бити сокова да те попењу на Олимп,
међу борове Дурмитора,
и букве Субре и Радоштака.
Знаш ли да сада гледаш посљедњи пут
слике овотјелесног живота,
из давног албума времена,
кад није било нас,
кад си био снажан и јак,
колико и све планине свијета.
Твоје су шале и сада непролазне,
као да свијетле неки чудан пут,
С тугом те гледам, оче,
И знам да ме не разумијеш.
Колико сам пута чула
«За то се нисам борио.
Имали смо идеале,
не за паре,
не за славу,
имали смо идеале
за неко боље сутра.»
У нашој се кући живјело добро.
Дјед радикал у Пашићевом реду,
уз раме славнога Мирка,
важни пријеми,
високе званице,
поредак гостију на Крсном имену
и обавезно на одмор у Карлсбад.
А они млади тјерали шегу,
хтјели су нешто боље,
равноправност,
да сви исто мисле,
облаче се,
да сви буду једно.
Када ли су се истопиле такве звијезде?
Можда када су почела чудна хапшења?
Кад су брату отели хармонику
и разбацали књиге Горког и Мајаковског?
Кад су отимачином из старих кућа
ноћу односили клавире, слике и тепихе?
Кад су руководећа мјеста заузели они заврнутих рукава?
Кад је постало дично имати сиромашно поријекло
а стидити се богатства од честитог рада?
Кад су судили они без борачког стажа,
без мириса талијанске робијашнице?
Кад су почеле освете
за предратни сјај
и још више, за школовање?
Кад су смјене бациле интелектуалце у инкасанте,
а инкасанти постали власт?
Или кад је под именом ИБ-а хапшено све што другачије мисли,
кад им се данима није знало гдје су,
кад се разговарало ћутањем?
- «Нисам се борио за овакво друштво».
Како то сада смјешно звучи.
Идеали, о прошлости славна!
Сви ви чистих душа,
као страшила усред житног поља,
али данас и гавранови више знају.
Поклонила бих ти малог човјека,
Оче,
Малог човјека сазданог од доброте,
Оче.
Малог човјека препуног топле душе,
Оче,
Малог човјека вриједног,
Оче,
Малог човјека непоткупљивог,
Оче,
Малог човјека помирљивог,
Оче,
Малог човјека истином заклетог,
Оче,
Малог човјека храброг,
Оче,
Малог, малог, човјека,
оче,
Али нема тако малог човјека,
Оче,
Око нас су све саме величине
У којима нема украса тако малих људи.
Бог је овдје оставио трага
ђаво довршио пос' о,
са галебљим гнијездима и изметом.
Овдје би везали дрског Прометеја
међ' исцвалим тучковима меснатих агава,
на оштром стијењу што штрчи над водом
док мрамораво море бучи у завјери,
и вјетар завија нарезујући камен,
ратник је подигао од бијелог тесаника,
тврђаву бедем
округлу, са двориштем усред,
каналима и бунарима,
и опасао шанцем.
Granum salis – није све како би хтјели људи
И није све за одбацивање.
Со је свуда,
слан је камен и трава и бедем.
Свако је сужањ ко на Мамули живи,
свакоме немир жигоше душу,
овдје се буди савјест
и страх од судњега дана
У два рата се ту робијало,
за прозорима сужњи,
објешени о гвоздене решетке,
губили су погледе између мора и копна
Једина слобода је било избацивање
садржаја кибле.
О судбино, како је страшно кад ти људски измет
одређује слободу кретања
А данас:
«Биће ту хотел» - кажу,
други додају «кажин».
У глави им новац
и ништа више
А ти си ту тамновао, Оче,
и стриц и дједе наш, већ стар,
и хиљаде патника,
убогих сужања што бијаху криви
само зато што су родољубљем живи
Коме треба историја,
Оче,
она терети ум,
кочи развој,
оптерећује инжињере
да додају спомен собе?
Ти се буниш, оче,
као да не знаш да је све отишло
у ... бескрај
и да то што си прошао
још само занима
Савез бораца.
Ови млади хоће хотел и бордел, оче,
живот је комедија,
само што се мртви не дижу иза сцене,
али се преврћу у гробу,
Оче.
Бордел је свуда око нас,
Љутиш се, а зар нешто има везе још један више?
Мамула не ћути,
ромори њено море,
одваљује се један по један камен,
ђавоље мјесто повремено прогута живот,
а ново доба неимара демона
халапљиво гута људске душе.
Мамула за новац
Прошлост у прашину.
Али зрно соли
јесте тамо и без људи
и оно чини своје
да се ниједна тврдња не одбаци.
Видјећемо да л' ће демон страсти и сласти
изгубити битку на бедему од соли.
Београдска хладна зима
стегла прозорска окна,
на улици лед, ружан, сив
Бјелина измаглице гута торњеве
Јутро чамотно, пара из уста.
Ненадно покуца неко на улазна врата
малог студентског стана.
Кроз стакло препознам француску капу
Викнух од радости:Тата! Тата!
У пепељастом капуту
са браон шалом,
у рукама препуно банана,
вечерњим возом стигао
израна,
брату на заклетву
мој драги тата
Отац се смије,
ја правим планове гдје на ручак,
у које позориште,
или шетњу по граду,
да видимо рођаке.
Али не, тата би само на заклетву,
његов је син у гардијској чети
И сад кад се сјетим,
колико година од тада има,
кроз мразом шарано стакло
црни обрис
и звонки, гласан смијех,
(били су то среће прави трени)
јер никад више мој тата
. . .
Када би могао све да видиш,
рек'о би то није кућа
гдје си рођен, младост дао,
живот цијели и још умро
Сад демони у њој јесу,
нечастиве друге силе,
не би знао да се снађеш
не би мог'о да препознаш
свега има али не исто,
све смјешано и тумбано.
Дом је тамо гдје топлина
избија из сваке поре
али овдје ничег нема
сем хладноће од туђина
Наша башта сва у коров,
тромпете на земљу легле,
а јаглаце једе трава,
од брескве тек суво пруће,
а и смокве одивљале,
руже се у трње плету
наранче су жедне воде,
љут рогач је на зид пао,
само кака одолијева
као какав чувар позни.
Нема више твоје лозе,
стари чокот издахнуо
Туја ријетка као твоја коса
Гдје су птице што су сниле?
Опустио нам драги дом,
нит шта шкрипи
нит се чује
само негдје јечи туга
са трошних врата опала боја
Коме значе два гвоздена слова?
То је остало од нашег дома.
Дом је тамо гдје је срце,
па и кад су собе празне,
и кад нема топле пећи,
џаба фурнир, старе слике,
ту сад нема нашег духа
Вољела бих да ми се све то само чини...
Киша је пљуштала
Небо засипало да покрије стид
Малог града
Уличне борбе
Слобода!
И освета,
Брза, кратка,
По пријеком суду,
Уз Форте Маре,
Изведоше их,
Ћутке,
или су их звали «издајицама»
«У име народа»
Је ли био рафал
Или свакоме по један метак
Из истог пиштоља?
Зар је то важно?
Никад ми о томе ниси говорио.
Педесет седам година послије,
Испод пута,
Под багремом,
Оним самониклим,
Што је израстао
Из наслага земље,
И шута,
На градском ђубришту,
Са стрвинама псећим
И оглоданим свињским костима,
Откопали су тијела,
Седам,
Везаних жицом,
Један за другог.
Ногу и руку.
(Свиње не везују жицом по двије,
кад их воде на клање).
Табакера, налив перо,
Златни прстен.
Пасија гробља, ко ли то зна,
Оче,
Свуда су око нас.
Питала бих:
Шта су мислили џелати
кад су их спроводили на стратиште?
Шта су мислили они у реду за смрт?
Педесет седам година послије
Пала је ноћ
На наше хришћанске душе,
Ноћ што је вапила
Педесет седам година,
Двадесет хиљада осамстопет дана,
За сваки дан по једну сузу.
Не говорим о кривици,
Оче,
Говорим о томе какви смо људи.
И страх ме
Како брзо губимо божији облик,
пред осветом,
пред завишћу и љубомором.
Док су вадили тијела
пролазила су кола.
чули се дјечији гласови и пјесма.
Немирни духови гдје сте?
Осјећа ли нешто ваша савјест?
Јесте ли сањали црве како једу људско месо
и мраве како разносе зенице очне?
Јесте ли сањали псе како копају да нађу кости?
Јесте ли осјећали воњ људске трулежи?
Јесте ли им ухватили задње погледе упрте у небо?
Оно што је земља сачувала
Лежаће, најзад, на другом мјесту.
Не мораш више ништа да тајиш од мене,
Оче.
За неки ПРВИ МАЈ,
ДАН РАДА,
Дан пролетера,
Еј, уједините се, радници, и не радите тога дана!
Он је радио
док су другови славили,
бројао је њихове рачуне,
салдо, биланс, буџет, приходи, отписи, кредити.
У кољевци мало дијете.
Пола јагњета
ТО ЈЕ ДРУГУ ДИРЕКТОРУ,
ЗНАТЕ, ПОСЛАЛИ ИЗ ...
Био је љут кад је видио
А знао је добро ко шаље младо јагње
И знао је добро зашто му шаљу младо јагње
И знао је добро шта значи одбити младо јагње
И тек је учио шта значи мислити другачије
Хтио је социјалну правду,
А овамо: њему јагње.
Нису гладни у кући,
Али јагњад шаљу партијски другови,
Ако сви једу јагњетину за први мај
Онда мора и друг директор.
Директива из комитета.
Враћај!
И би враћено.
Али би и упамћено.
Враћен је филм назад
По коме су тражени десиденти,
Другомишљеници, длаке у јајима,
Када ријечи имају снагу метка,
Кад је крлетка од мисли, а личност опасност.
И онда му завуку руку,
Дубоко,
У искушење,
Би срце прејако да се ишчупа,
Бачен на улицу,
Сам,
Жена и двоје мало дјеце.
А погледи у малом мјесту,
Као игле, као коприва,
Слуз људска сливала се низ улице,
Његовога града,
Сашаптавали су,
Тихо, на вељама и спроводима причали о неправди,
Узалуд ...
Много сам слушала о том јагњету,
Камо среће да га никад нису послали,
Био је пркосан,
Колотечина убија људску слободу,
А слобода појединца је лош знак униформног друштва.
Како се уклопити међу оне што вапе
За новцем,
међу оне који скидају до гола пређашње,
међу оне који немају идеале,
међу обезбожене,
међу оне што се клањају сили и моћи
и златном телету,
а сами су немоћни да претекну људским.
Уклопио се није никад,
а слуз људска тече и даље...
Градски хотел, у центру града,
невелик, али некако љубак,
обљубила га лила богумила,
као Дафне на сплаву медуза
Бјеше некако лијеп у чудесном парку
Мило га сунце од ране зоре
Он ослушкивао море и шум палми
Прегурао ратове,
и амерички Црвени Крст
са руским емигрантима.
Први странци са сјевера Европе
гостили су се у њему,
зимовали Ћопић и Костић
и кроз њега завољели Нови.
Пуно љубави крило му се у парку,
страсних загрљаја и пољубаца,
изјава љубави и просидби,
понеки раскид и прељубе,
пуно приче за заљубљене
и пуно туге за остављене.
И у свој тој дивоти обичног а милог
неко је једва дочекао земљотрес
да га растресе и разнесе.
Разнијела га људска похлепа
за већим и бољим
једног шестог јуна.
Кад је пропадао у прашину
онако невино оптужен,
без кривице,
сем што је био мали
и није задовољавао неке апетите,
плакали су његови Новљани,
једни на мулу, други на аутобуској
Његова је тутњавина прогутала дио свих нас који смо га вољели.
Умрла је пред католички Божић
Све је било тихо,
И на гробљу и у кући.
Била је глумица аматерског позоришта
и лијепо пјевала.
Није имала свој пород, ни мужа.
Љубав?
Све су дјевојке одувијек имале велику љубав
У машти или стварно.
Имала ју је и она.
Једног официра
Зато је до краја живота остала сама,
до краја вјеровала у праву љубав
Била је побожна
Читав јој је живот био миран
Да могу подигла бих јој споменик
само зато што од ње нико није страдао
Можда је сама страдала од превелике наде
Сада већ зна има ли царства небескога
и смисао вјере...
Потонуло је вријеме,
ни епитафа нема
развалине посвуда
од људи и камена
а све више питања
све више истражитеља
Уморан си био
Осјећам твој и сопствени умор
гдје си понио своје знање?
Барјак на кући
Колона са комором у одступању
радост због слободе
мала дјеца у кући
напредак
барјак је спуштен
носе га у срцу
попут крвне групе
Слике из албума,
строгост pater familiasa
једни охоли
други радишни, вриједни
једни с господом други с пролетерима
Кумова смрт и читав прелом
У освит новог доба
акције живе,
живи све што је туђе,
револуција црвених каранфила
отвара врата,
сужњи,
потом, све из нова,
наопачке,
без великог реда,
нови поредак ствари
нису отели клавир
али су поцјепали књиге
однијели хармонику,
цилиндар и фрак одложени заувијек,
неће требати више никад
- сем за карневале.
Осјећај издаје
Али са које стране?
Издат је pater familias
Њему окренута леђа
И питао се до смрти
Зашто ?
Они што су имали крв на рукама
Наметнуше се као пријатељи
Је ли их се морало прихватити?
Није било те воде
што је могла опрати срам
Ћутало се до заборава
анемичност бунтовника
убиство страхом
иза грохотног смијеха
Волите позориште?
Да, ту дозвољавамо да нам се смијете.
Вријеме садашње јесте вријеме сазријевања у невољама и страдањима.
Шта смо научили? Довољно да онај ко преживи прича потомцима, уколико
потомцима не буде још теже него нама данас. Промјене су брзе..
Муњевите. Живот и смрт се невјероватно лако смјењују. Отац и ја
разговарамо о свему. Он има своје виђење другачије, понекад, од
мога. Не би ни ваљало да се у свему слажемо. Али га разумијем.
Вријеме данашње чини инфлација, мале плате и пензије, несташице
свега и свачега, неке нове болештине, дрога међу младима, политички
обрти, развлашће, напад великих сила на нашу земљу, стотине хиљада
избјеглица, много бескућника у Херцег Новоме, санкције међународне
заједнице, бомбардовање НАТО снага, хуманитарне помоћи са зараженом
медицинском опремом и лијековима, криминал, терор, брза богаћења,
партијски програми, сиромаштво, спутаност, зидови свуда около,
вријеме велике динамике и без спокоја.
Је ли се то само нама догађа или је то општи тренд превладавања
сила Хаоса? Појединац се одупире. Како ћутати? Смисао поезије?
Писати о имагинарним стварима? Нови свјетски поредак? Ко смо?
Слобода појединца и његове мисли!? Не кроз технику и технологију.
Гдје је пут појединца? Кроз страдања? На овом смо свијету само
на успутној станици, по учењу цркве. Ако тако вјерујемо, а живот
је стварно врло кратак, морамо да се претрпимо ако не можемо да
мјењамо и да стегнемо зубе те да прођемо овај тјелесни дио живота
тако што ћемо себи и другима нанијети најмање зла.
Млади, баш дјеца, нагло су озрелили. У ери компјутера, дјеца
имају знају много неких чињеница, а ми старији, а и ја сам постала
дио средње генерације, немамо компас, лутамо, тражимо путеве а
не знамо, у бити, куда све ово иде.
Не бих хтјела да сам гњевна. Сама чињеница живота у сваком дану
је довољан повод за добро расположење. Каже се, «ако ти је све
лагодно и потаман – стави камен у ципелу да те макар нешто жуља»,
јер није добро ако је све добро. Сада, међутим, мало шта да је
добро а на саму радост живота заборављамо јер нас брига и пуно
којекаквих патњи редовно испуњавају. Лако је било старим Јеврејима
под Египћанима или под Римљанима – имали су мање видике од нас
данас. Њихово робовање је било нешто друго у односу на данашње
доба а римска је максима била «штедити потчињене и савладавати
охоле» А моја породица, у свему овоме, пролази као и сви обични
људи – тешко у беспарици, бесправљу и безелектичној ери на почетку
трећег миленијума уз сијасет глупости које је тешко избјећи.
Наши разговори су другачији. Човјек је увијек потребан другом
човјеку. Пут катарзе је ново откровљење. Учимо ли на грешкама?
Нажалост, не баш. Сваки пут се изненадимо и јаком пљуску, провали
облака, хладноћи, љетњој жеги а камоли неким људским стварима.
Имати гњеван запис није добро – али је то одраз садашњег стања.
«Вријеме садашње» јесте посљедња декада 20 вијека и почетак трећег
миленијума.
Београдска хладна зима
стегла прозорска окна,
на улици лед, ружан, сив
Бјелина измаглице гута торњеве
Јутро чамотно, пара из уста.
Ненадно покуца неко на улазна врата
малог студентског стана.
Кроз стакло препознам француску капу
Викнух од радости: Тата! Тата!
У пепељастом капуту
са браон шалом,
у рукама препуно банана,
вечерњим возом стигао
израна,
брату на заклетву
мој драги тата
Отац се смије,
ја правим планове гдје на ручак,
у које позориште,
или шетњу по граду,
да видимо рођаке.
Али не, тата би само на заклетву,
његов је син у гардијској чети
И сад кад се сјетим,
колико година од тада има,
кроз мразом шарано стакло
црни обрис
и звонки, гласан смијех,
(били су то среће прави трени)
јер никад више мој тата
. . .
Мач Дамоклов виси му над главом
Судије су страшне, страшније од куге,
Праштања нема на том путу правом
Њихове су књиге само пуне туге.
Пуне туге, обмана и лажи,
За поредак нови у који се броди
А шта је љепше, шта је пуно дражи
Од самога живота и њине слободе?
До слободе воде путеви части
Без слободе живот је чамотан
том војнику нису борбе страсти
јер је туробан и самотан
сваки траг у ропству живота
aко не носи клицу добре наде
O, ви мошти дивних ћивота,
колико ли у вас наше свјетлости стаде?
И док Дамоклов мач над главом му стоји
његове су ријечи животом опијене
о љубави пјева, пред њом се зноји,
у стихове и риме страсти увијене.
Јер љубав је нешто друго и нешто јаче
снажнија од смрти и стварности саме,
као мирис руже из бодљикаве драче,
као зрак сунца у ходнику од таме.
Свака му је бора десет година више
Свака му бора неком бригом пише,
Свака му бора као бразда од орања
Свака му бора младошћу дозрања.
Свака му бора по једну битку очита
Свака му бора незнаног пита
Свака му бора за једног мртвог друга
Свака му бора за живот без чуда.
Свака му бора убога стварност
Свака му бора за неку крајност,
Свака му бора више од живота
Свака му бора за неког скота.
Андрићева касаба
Мехмед пашин мост
Тамо неког божјег раба
Жудња и опрост
Радована би опет на колац
Фес би црвени
У ђулбаште долац
Сјећање да одрвени
Мурат неки воду
Заталасао плимом
Да покаже своме роду
Да се куне, куне ... димом
Андрић би писат' знао
О Мурату и Милану
До истине би сваке дао
Као столар за пилану
Боко моја је ли спаваш?
Је ли твоје мисли носе
Да ли судбу другом даваш
Ко увојке дивне косе?
Боко моја гдје си сада?
Које ли те буре ломе?
Ниси ли ко нека млада
Коју хоће да удоме?
Боко моја чим се дичиш
Од валова што те пљуска?
Коме ли ти сада личиш
Јер ти ниси лака љуска?
Гингола се твоја судба
Многе лађе тебе хоће
А ти само своја јеси
За све друго вријеме проћ' е.
Мало када сам му видјела сузе.
Говорио је да је најтужније
видјети уплакане војнике
на гробљу другова.
А октобра 1991 плакао је читав вод територијалне.
У воду спортисти,
Јадранаши, Приморчани,
понеки каратиста, кошаркаш, фудбалер
Снажни, јаки, пуни младости,
а ту скрушени, као изломљено грање,
плакали јер су неки од њих остали,
горе, или тамо, на Босанци и по Конавлима,
у шипражју им се замео траг.
Заувијек.
Стартовали су послије тајм аута.
Ишли у соло продор на закуцавање,
контру – играч више,
ипон, мај гери,
више аматери никако професионалци,
велика дјеца.
Стискале их цокуле, а у патикама извртали глежњеве.
Заборављали су да нема судије
Да нема аут линије,
да су правила без Кубертена,
да нема фер плеја,
да нема ни Фифе ни Уефе
Да финте не вриједе без публике
И да је рат увијек утакмица у којој човјек губи,
а срећа важнија од храбрости
Трајало је, мучно, изобличавало их.
Униформа није тренерка
И након прве смрти шале су постајале све ријеђе
И губиле се полако у тјесној стварности.
Отац је плакао
И ја сам (али је то важно?)
Кад су њих неколицину стављали у земљу
мајка једног је нарицала.
Бјеше некакав мук
И шмрцање које хиљаде људи.
Од тог октобра, све тамо 92 и касније страдао је понеки
из вода, од мине, од бомбе, од глупости.
Сам од себе десператан, жалостан
Као пробијен суд који не држи воду а хтио би ...
(Из времена седамдесетих и осамдесетих година)
Љутио се отац на нас
како спавамо до подна,
не радимо ништа
не хајемо и не маримо,
а њега је ђеде тјерао на рад,
његов је син морао бити први
Жалио се отац да је чак и љети
од три поподне
ишао на посао,
а ми млади на купање,
на игру,
вадимо бијело из мортаделе,
само би чоколаде.
Е мој оче, друга су то времена.
Ти знаш да је срећа јер не знамо ништа горе.
Оче, заједно смо у невољи.
Ево, не да нема сланине из пршута,
Оче, нема више ничега.
Само твоја пензија и помоћ из робних резерви.
Дочекасмо, ми млади и безбрижни,
да нам је твоја пензија и милостиња и светиња.
Наше су плате као мјехури од сапунице.
Је смо ли криви што смо били безбрижни?
Твоја је пензија, твоје вреће брашна,
и соли и шећера и сапуни,
а ми млади, криви што смо млади,
не знамо, оче, шта нас сналази.
Лутаћемо овим свијетом
годинама и декадама,
без компаса, мамурни,
сјећаћемо се твојих ријечи, с прва,
о Јеврејима, и Штраусу,
о пуленти и уредности на послу,
Како то све чудно звучи!
Нама је теже него теби.
За нас нема идеала, мој оче.
Нема циља.
Од најстрашније борбе гора је само она без смисла.
Лутаћемо, оче, по трњу и голи и боси
(шта би сада тек лелекао Ујевић)
у тунелу, без свијетлости,
ми смо прогнани из сопственог живота.
Након десет година
рана је дубока, оче.
Крв нам скорчала.
нa болове смо отупили.
Ми нисмо они исти.
Варали нас, мрвили,
а ми, оче, као мрави
градимо и доносимо.
Моћници нам руше.
Знаш ли, оче, да је и Александар Македонски,
некако слично..
И сви којима је тешко,
и сви који не могу сами да понесу бол и бреме.
У екстази, оче,
само схвати, бјежимо,
уморни смо од застарјелих идеала,
од партизана и одликовања,
од хероја и седам офанзива,
од тврђаве која је напукла,
од орлова који су се у врапце претворили,
од лажи и обмана.
Бјежимо, од себе оче,
од застарјелих принципа не можемо.
Бјежимо у нове сфере
временског простора у процјепу.
Шта ли је Александар тражио у Индији?
Али, ми нећемо да освајамо свијет.
Свијет је одавно освојио нас.
Наше су стријеле окренуте ка унутра
Бјежимо са Џенис Џоплин, Хендриксом и Џими Морисом
Међу траву, у друштво немоћних,
са технозвуцима,.
Након десет година,
у свијету који функционише механички
ми са душом, сасвим смо пропали оче.
Олуја у августу
Носила је све без реда
Оно што се с...
Што се са три прста крсти
И што предзнак свети носи
Светог Саве,
Бијелог свеца,
Арханђела и ђакона,.
Богородица милосница
И божијих љубезница
Олуја је страшна била
У стихију се претворила
Кола, стока у колони
На хиљаде несрећника
Плачу дјеца,
Куну мајке,
Смрт је блажен пут у спокој
Јер Голгота је страшна смртном
Ако не зна за спас душе
Прогонство је свако болно
Рука руци
На километре
Стријељају их са висине
Проклињу им сјеме српско
Да их затру – то би хтјели
А путници с муком својом
Запутише се преко Дрине,
Оне исте чудне воде
Што до јуче спајала је браћу, сестре
Исте крви истог знака.
Сад та вода опет међаш
Ко у вријеме Отомана и Хабзбурга
Дјели народ, смрт призива.
У екран смо увукли очи
Ћутимо а сузе лију,
Страх ме и да гледам оца
Такве му сузе не видјех прије
Ово је вријеме за псовање,
за Саваоте и Демоне,
ово је вријеме црнила
и вријеме короте,
ово је вријеме ружења политичара
убогих несрећника
и манитих богаташа
ово је вријеме за излапјеле,
шемпијане,
вријеме за убијање
и мрцварење,
ово је вријеме без свијетла,
без образа,
без шпигета на обући,
ово је вријеме подеране одјеће,
ово је вријеме невремена,
ово је вријеме лова у мутном,
ово је вријеме без пара
и вријеме са много пара,
ово је вријеме у расцјепу апокалипсе.
Гдје су шибице,
и гдје је свијећа?
Ђаво их понио!
Гргори ватра у старом шпорету,
поспана глава пада на груди,
румени образи од меког баршуна,
сјајно тјеме и танушни вијенац сиједих,
на стомаку сплетени прсти
Има ли брига још у његовој глави ?
Има ли мука у вијугама учауреним?
Шта ли то сања драга старина?
Прене се, као да се деси
жар да му се у лице уноси,
гдје је и куда је,
ко ли је то око њега,
као да је љут,
као киван на кога,
што је ружно сањ' о,
што се нешто враћа.
Хтио би да прича,
али чему све то
кад ја нисам из његовог свијета.
Драга старина уз шпорет дријема,
равномјерно тика стари сат,
одмиче вријеме, цури живот
Умор од бремена
закрилио пркос живота
А хтио би још да се пита,
да је његова главна ријеч.
Ауторитет као подсвјесни траг
буни се, тражи снагу,
али све блиједи,
блиједи као магла на хоризонту
Спазам
и грч на лицу, гримаса.
Он губи сјећање,
постаје беспомоћан
и оном ко га воли изгледа
као трупло из непознатог времена.
Хтјела бих да ме разумијеш,
у насљеђу се другачије пише,
нисам крива што сам богом дана
да ти нисам син већ женског рода.
Али син није дат јунаком по рођењу
Нити удавача од доброг мираза.
Кћер је син, ако треба,
и за добру ријеч,
и за насљеђа пород.
Хтјела бих да ме разумијеш, оче,
није могло све да буде како си хтјео,
али воља с Богом помаже нам више
да схватимо да морамо боље него што мислимо.
Хтјела бих да ме разумијеш, оче,
кад нестану синови, кћери су јаке
да преузму бриге и послове на се,
да преузму кућу и животе других,
па, ако и треба, и именом својим
заклетву прецима да дају.
Хтјела бих да ме разумијеш, оче,
кад немаш сина, ја ћу бити,
ослонац, љубав и насљеђе крви,
јер што је име доли само фарса
Која мање значи од саме крви.
Када би могао све да видиш,
рек'о би то није кућа
гдје си рођен, младост дао,
живот цијели и још умро
Сад демони у њој јесу,
нечастиве друге силе,
не би знао да се снађеш
не би мог'о да препознаш
свега има али не исто,
све смјешано и тумбано.
Дом је тамо гдје топлина
Избија из сваке поре
Али овдје ничег нема
Сем хладноће од туђина
Наша башта сва у коров,
тромпете на земљу легле,
а јаглаце једе трава,
од брескве тек суво пруће,
а и смокве одивљале
руже се у трње плету
наранче су жедне воде,
љут рогач је на зид пао,
само кака одолијева
као какав чувар позни.
Нема више твоје лозе,
стари чокот издахнуо
Туја ријетка као твоја коса
Гдје су птице што су сниле?
Опустио нам драги дом,
нит шта шкрипи
нит се чује
само негдје јечи туга
са трошних врата опала боја
Коме значе два гвоздена слова?
То је остало од нашег дома.
Дом је тамо гдје је срце,
па и кад су собе празне,
и кад нема топле пећи,
џаба фурнир, старе слике,
ту сад нема нашег духа
Вољела бих да ми се све то само чини...
Од свих побједа – вољела бих само једну
Бог да нам га врати
да буде на добром путу
и пород да има
Вољела бих, Боже, да знам како да те умолим
да услишиш ову жељу
Палим свијећу, уз моју гријешну и његову душу
свака ми побједа има пола снаге
Не вриједи мени слава, посао и љубав других
ако не уложим себе у овај циљ
да га вратим
и ништа ми, ништа не вриједи,
ако је његов од мога далек пут.
То је завјет и моја обавеза,
Моја молба пред тобом Боже
Молим те да
ускратиш мени своју љубав
и подариш њему вид да гледа напријед у овом животу.
Нас је овдје пуно,
Нас је овдје тако пуно,
Нас је овдје много више,
Знамен нам је да чувамо
Све што нису као ми,
Да бранимо их од себе,
Од утопа и урока.
Ми смо ријека која носи,
Отргнуто грање, они,
и да хоће, уз воду не могу ићи.
Бујица их наша носи
Све до ушћа.
Чувајмо грање да не потоне,
У матици јакој нема спруда.
Нас је овдје пуно,
Нас је овдје тако пуно,
не само род или помоз' бог
Али, на доброј ријеци пливају лађе,
Отргле трске и ријечне птице,
Велика их вода на леђима носи
И не зна за умор,
А путник намјерник може рећи:
«Гле, лијепа призора
како у природи све има свој склад!»
Добро је увијек имати некога
ко нам добро жели, са даљине
да о нама брине
у мислима чува
бди,
да знамо да нисмо сами
Путују мисли космичком брзином
и кад знаш да ниси сам
и тамо негдје далеко
осјетиш боље сопствену снагу
Бог је са нама,
али и људи су са нама,
неке знамо,
неке не,
и прија нам кад у те знане има драги лик
или у незнане ликом откријемо топло срце
Није то мала ствар,
добра мисао је као лијек,
и полуга нашој вољи
и мали тег на нашем тасу
Кад се прича добро збори
тад прелеће много вријеме
тад прелеће многи простор
А кад се још и добро згусне
испари јој сва немуштост,
она хита, милозвучно, да обгрли
хладна тијела, грубе гласе,
па да брзим хујом заозари
блиједо лице опурпури,
у дахтање чедном створу
све у образ, врат, рамена,
да покрене прсте гипке
што походи у путеност
цијелим тијелом фину жудњу,
па се тако споји љубав
неког сасвим другог доба,
што би Платон мог'о рећи,
цјеливају се без додира
Лукреција и Ханибал,
млада дјева брижна књизи
јунак Марко, ил' сам Шантић
Кад се прича добро збори,
вријеме јој не краде мјеру,
она живи као бакља
да потпири срца огањ,
нема вријеме, нема простор,
час је људски само сјена.
Од тог зденца живи пјесник.
Не знам шта је у мојој глави,
Не знам који је онај прави,
Онај прави је увијек неки други,
неки други што је са друге стране.
Са друге стране – изван игре
те игре љубавне и страсне,
Ласне ?
Не, не знам шта је у мојој глави.
Црни, риђ, плави.
Ма, не бенави!
Није ствар у боји,
боји косе и очију,
Није ствар у игри,
Ствар је у мојој глави.
Онај који се више труди
мени прија, ал' с мање ћуди,
јер је опет слађе
оно што иза кулиса стоји,
стоји, а не види се с прва,
А то буди интересовања
за тражње и већа давања,
да је љубавна игра дража и
изван разумских стража.
Не, не знам шта је у мојој глави
Кад ми један пружа љубав,
кад је искрен још и патан,
ја бих рада неког другог
што се мени мање смије
за ког требам да се борим,
код кога ми није чисто
што је со а што шећер.
Ал би опет луда глава
сама себи патњу дала,
јер је опет патња слађа
Неузвраћена љубав као крађа
туђег срца, туђе душе,
јер тешко је узвратити
истом мјером, истим срцем.
Не знам шта је у мојој глави
Хтјела бих да сам предмет чежње,
а кад тамо мисли лете
у амбисе и дубине,
а кад тамо – у процјепу
сасвим другог срце иште.
Не знам шта је у мојој глави
Некада је била љубав преко папируса,
па пергаментна писма,
пјевала је Сафо
древни Грци и Римљани,
чак и Библија – света књига говори о њој.
Трубадури су пјевали под прозорима,
величали госпине уздахе, корак
и маштали о рукољубу.
Поморци су слали писма у боце
да се гинголају свјетским морима,
а драге су у чежњи хиљаду пута
читале иста слова.
Онда је пошта помогла писмима
Па су у њих стављали цвјетове из хербаријума,
Увојке косе,
мирисе,
што су будили близину њихових тијела,
врелим су уснама љубиле писма
умјесто потписа.
Телефон је скратио дужину писма,
жива ријеч је постала љепша и скупља.
Нека нова романтика љубави усијава жице.
То је она љубав, љубав преко жице,
и електронски импулси
о којима се мисли тек кад стигне рачун
Онда су измислили Интернет.
и љубав је добила на брзини
вратила су се писма кроз наглуве
милијарде електронских поштара
Данас у свијету све иде брзо
И љубав је све бржа
Каткад и од саме мисли
Мали џепни телефони са хиљадама порука
По Јесењину, Тагори, Преверу
носе кратке поруке о тој свјетлости,
али и лажи и обмане.
Шта би рекли они, из те славне плејаде
да знају да им ријечи етером путују
без вјетра, без носача,
да су им сва слова, понекад, иста,
али да гађају смисао
баш онакав како су то они прижељкивали?
Ако је поента у краткој и снажној мисли,
ако је љепота у једноставности,
и ако од свега остаје за вијеке само љубав,
изнад времена,
тада су и ове мале поруке једнако јаке
као у доба Платона, Сократа или Бодлера
и сасвим је неважно је л' порука исклесала у камену
или уписана на екрану целуларног телефона.
читајући тог Буковског
рекао би: прљаво је и грозно
и декамероновски богохулно
тај нема ни стида ни срама,
али свијет је такав
и човјек јесте похотан
и себе тражи у малим задовољствима
ако не може да утиче на велику политику
а Буковски је пљунуо на свијет
и овакав прљав живот
ништа му не би свето
јер нема светости у реалном животу
све су кратки бљескови
и блесовим
многи се добро напијају да забораве гдје су
у суноврат
а ја кажем да је Буковски цар простог израза
јер не преза ни од чега
јер разоткрива и себе и друге,
просто, ако и грубо,
у тој блиставој и намјештеној Америци
а, «није криво огледало за ружно лице».
том Буковском, који није као други,
боему над боемима,
који је правио поезију од малих ствари
и причао у стиховима без риме
дивила се Америка и читав свијет
и још му завиде.
и ја му завидим на слободи.
Могла бих да кажем
Нећу, идем, доста ми је!
Али, гдје год да одем
Сушила бих се од туге.
У кавезу сам од златне срме,
А срма вјешто исплетена
да прожима моје тијело.
Могла бих да викнем
Да одјекну брда,
Да се море заталаса,
И разлете птице вране,
Ал ме боле што јеке нема,
Неће вапај нико чути..
Ријеке неке теку мору,
Друге у њих утичу,
Не бих да сам дио такве,
a страх ме јер постајем.
Могла бих да клечим
И молим,
Могла бих да плачем,
И јецам,
Али нећу слабост да ми виде,
Лажљиво не могу набрати сузе.
Могла бих да кажем:
Доста! Доста је глупости!
Остављам и бестрагом идем.
Али ме боли, боли много
Што за то баш нико не брине
Није моја гордост пред Богом
Пред њим сам мања од пшенице зрна,
Али пред глупошћу људском
Кловновима и августима
Не склањам поглед већ их право гледам.
Зато боли, боли много,
Обезвријеђено људски боли,
Изван канона, душе и тијела,
Отићи а да то ником није стало.
Било би ми лакше да си ту,
мој оче.
Сада ни лијево ни десно
Ако се и осврнем
нема никога за мном.
Шта је – ту је!
Јесам ли залутала?
Ти би рекао да јесам,
да ми није мјесто
међу вукове
јер нападају више сити него гладни,
и жедни поред воде.
Ко ме тјер'о?
Било би лакше да си ту,
Оче.
Знам, ја бих опет овако,
по своме,
али ти би био моја савјест,
кочница и кормило.
Кад си сам у једрилици
тешко је и по оштријалу
и по бури,
још и ако поломи једро
остаје само маневар,
али се онда чини да
свакакви вјетрови дувају,
час однапријед, од позади,
са стране,
час уз вјетар,
час низ вјетар.
Било би ми лакше да си ту,
мој оче.
Једно на кормилу
друго за конопе,
Не би ми једро заклањало видик
ни флок,
не би ми бум ударио главу
нити конопци саплели ноге.
Да си ти онда имао мене
а ја данас тебе,
мој оче,
И теби и мени би све другачије било.
Уђимо заједно кроз те дивне двери
Обасјани сјајем од самог постања
Нека запад буде млад колико и исток,
А румен болног залазећег сунца
Тек наговјештај да новога свитања.
Дај ми, оче, руку у молитву склопи
Молимо заједно док свијеће не згасну,
Нека на свод небески са звјезданим сјајем
Кандило се попне из овога храма.
Молитвом нашом разапнимо наду
Нека њоме слове све године смртне,
Љубав нека буде путир чедна пића
Осам руку нека моли у славу нашег свеца.
Можда ћемо једном награђени бити
С молитвом као дио милиона
Познаће нас онај што нам даје живот
И подарити милост зарад наше жртве.
А жртва ће бити понос, гордост, слава,
(некадашњи порок сада је врлина
у времену лудом у ком хаос влада)
сада све то дати на олтар чисте душе.
Са знаменом оца, сина и духа светог
Помолимо се дубоко до свих дубина душе
Породица наша у миру нека броди
У вјечној кући космичкога раја.
//
Пројекат Растко - Бока / Умјетност
//
[ Промјена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
©
2001. "Пројекат
Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије,
издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних
ауторских права. Ниједан
део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне
сагласности. За захтјеве кликните овдје.
|
