Вишња Косовић

Историк и прича

Извор: «Стварање – часопис за књижевност и културу», бр. 7-9., Подгорица, јул-септембар 2001., година LVI, стр. 65-70

“Мори бре, човек, као и једно време, сагледавају се преко свога страха. Ништа се као страх не таји и не заташкава. Сваки човек је лавиринт у магли, а тако су немоћни Аријаднини конци љубави. А тек време, гомила страхове и замеће траг. Историчари пишају уз ветар, а уображавају да са светлошћу у руци разгрћу таму прошлости. Ко ће, бре, сагледати све Солонове страхове. У страху је основни импулс живота”, мислио је Анастасије Бабић звани Историк од Мораве Јужне. “Ето, моје страхове нико и не наслућује. Кријем их ко змија ноге. Због страхова сам и почео да се бавим историјом, али не научно...” (он се бојао строге науке, брката женска и безбожна човјека).

“Шљива је ове године добро понела. Биће и за славе и за покоје душа”, испред тријема умјесто “добројутро” подвикну Митар агроном, некада директор задружног воћњака, а сада већ пензионер.

“Ви безбожници душу не признајете, а славу славите само код другога, па вам је лако”.

“Немој тако Историк, сада је свима лакнуло. Неће више мори пуцати из неба, па ти на миру можеш о Солону и другим великанима, које је, не заборави, запамтила званична научна историја. Увек ме смиривало твоје једрење по далеким временима”, поче лагано Митар и сједе на дрвени троножац у тријему. Историк се наслони на дрвену ограду, кашљуцну два-три пута, упери поглед преко Мораве и пусти ријеч у даљину.

Огромна ломача, на њој Крез са двадесет дечака Лиђана.

Крез: О Солоне, мудраче над мудрацима! Ватра је уздах сужња Прометеја да тмине понора не остану неме. Трагика је тачка спајања богова и људи. Само се трагиком постаје боговима раван. Мали људи су бића страдалаштва и патетике. Велики људи су бића трагике. Најближи су васељенском пламу када је под тобом огромна ломача. Ко Зевсова муња нек се над Хеладом пролама твоја мудрост, Солоне, мудраче над мудрацима!

Кир: Шта оно збори? Призива ли лидијске или хеленске богове? Куне ли Делфе и Аполона? Жали ли благо остављено лукавој Питији?

Киров гласник: Призива некаквог Солона Атињанина. Назива га мудрацем над мудрацима.

Кир: Зар у самртном часу? Лично ћу ослушнути.

Ломача се разгорева. Неки дечаци дрхте, неки тихо јецају.

Крез (дечацима): Не плачите. Сузе су обмана, вео између богова и људи. Сузне очи не виде јасно. Плам нек буде дарован пламену. Душе су вам пламене, дечаци Лидије. На овој ломачи Лидија ће засијати последњи пут. Кад не буде Лидије, остаће пламен. Сан чудан усних, децо Лидије, баш уочи Солоновог доласка у Сард: Ухватио се прамен магле иза фригијских гора, па опасао сву Медију и приближава се Лидији. Затамнило са истока, већ сен и на Сард пада, док један зрак са Хеладе не засја и спусти се на храм предака мојих. Узбуркаше се сва мора између Азије, Хеладе и Лидије. Кроз звук таласа проломи се глас Атене Паладе: “Крезу, памти речи онога коме сам ја даровала мудрост и престо мога града”. И утихну море, и сан се просу под светлима раскоши моје палате. А сунце је и тада, децо Лидије, излазило на Светом Истоку. Али моја раскош и моћ му-тили су ми видике. Слаба је била светлост сунца пред мојом престоном висином. Духовно просветљење долази, ваљда у трагичном часу. А он, Солон, мудрац над му-драцима, знао је тајну трагике људског битисања. Проломи се снажан зов: “Солоне, мудраче над мудрацима! Твоје име је последње што ћу даровати боговима Лидије. Најлепша реч се дарује пламену, само тако неће окопнити. Нека твоја мудрост сија као Луча, која спаја у венац векове, да се не проспе ниска трајања и предања у проклетим пределима мука”.

Кир ослушкује и чуди се. Онда наређује да угасе ломачу. За тили час окупе се персијски момци, сва Кирова пратња и телесна стража. Покушавају да угасе ломачу, али се ватра разгорева још јаче. Пламен већ лиже седаљке у које су смештени дечаци. На врху ломаче Крезу импровизован престо.

Крез (кад виде да безуспешно гасе ломачу): Шта радите људи Персије? Не љутите богове и пламен у њихову част.

Персијанци у глас: Боговима раван велики Кир жели да још једном разговара са тобом.

Крез (боговима): Вама који сте изван смрти, изнад тајне и изнад речи, ако је по вољи, нек се угаси овај жртвени пламен.

Тад сину муња од хеленског Олимпа и запара ведро лидијско небо.

Из плавети Зевсовог ока модар облак сукну, и у трен се надви над Сардом. Брзином Атенине мисли просу се киша над ломачом. Жртвени пламен клизну у бистру Аполонову зјену. Пред Киром и Персијанцима зби се нечувен знамен.

Поскидаше дечаке са угасле ломаче, која је до малочас била сва у пламену. Сам Кир приђе и поможе Крезу да сиђе, мотрећи га са чуђењем.

Дечаци, преплашени, држе се за руке и дрхте. Одводе их љубазно два Персијанца у страну. Крез се оклизну. Кир покушава да га придржи, али посрну, и нехотице гурну га још јаче. Обојица се заједно придигоше.

Крез: Велики Киру, по други пут ме скидаш са престола.

Кир: Крезу Лиђанину, ти ломачу зовеш престолом. Је ли то очај, или поремећеност ума од самртног страха. (Персијанцима пратиоцима даје знак да оду, остају сами Кир и Крез).

Крез: Да, ломача је мој други престо. Велики Крез нек буде Жртвован боговима. Свети пламен да сатре људску таштину, Солоне, о мудраче над мудрацима.

Кир: О каквом Солону говориш, велики Крезу? Зар је нечији престо био већи од твога, и нечија земља пространија од твоје пре мојих освајања?

Крез: Ја говорим о мудрости, велики Киру.

Кир: Није ли мудрост дар богова?

Крез: Да, мудрост је дар богова.

Кир: Мудрост је дар који се показује.

Крез: То ти не спорим, велики Киру.

Кир: Земље и народи којима човјек влада најбољи су показатељ и огледало људске мудрости. Коликом је земљом Солон владао?

Крез: Малу земљу мудрошћу је уредио велики Солон, а онда је оставио да њом, хеленском Атином, управљају други Хелени.

Кир (зачуђено): Престо оставио другима и ти то, велики Крезу називаш мудрошћу?

Крез: Власт магли поглед, велики Киру. Када сам, заробљен висином мог престола у Сарди, ставио копрени вео између мене и света (а власт је увек мрена између живота и времена) уљуљкао сам се илузијом да сам најсрећнији човјек на свету. Мислио сам да обични смртници требају предамном ничице да падају на колена. Заборавио сам на своју смртност. Срећници немају времена за мудрост. Баш у време мога акмеа (пуне зрелости) дође у Сард он, мој спасилац Солон, мудрац над мудрацима. Глас о његовој мудрости пре од њега стиже у Сард, ја пожелех да га видим и чујем.

Кир: Па како те тај Солон спасио, велики Крезу, када си пао у моје ропство?

Крез: Спасао ме од духовног слепила и немоћи у коју падају моћници, властодржци, у које ћеш пасти и ти, велики Киру, ако не будеш слушао Солонове поуке. Дакле, по доласку Солоновом у Сард ја пожелех да га видим и да говорим са њим. Затражих да га доведу к мени и мојој жељи одмах би удовољено. Три моја дворјанина дођоше с њим предвече, после мог поподневног одмора. Спазих га са терасе док су кроз мој величанствени врт пролазили. На њему хеленска туника, какву носе обични путници, без капе знамените човека. Једноставан, и стасом, и оделом, и ходом. Можда само мало одмеренији у кораку, а троножац мудрости му из Милета, од старог Талеса послали. Када се зачуше кораци кроз предворје, нагло седох у моју златну престону столицу. Подигох главу високо. Спустих са круне танани вео преко лица, да ми смртник не види очи. Забацих главу у страну и истурих леву ногу да би је он, придошлица (не слутећи његову величину) целивао, када ничице падне на колена пред моје ноге. Тихо куцну златни звекир и отворише се врата. Уђе на прстима Фекер, мој саветник и слуга, најоданији међу оданима. Паде на тепих. Пошто ми добро обргли ногу, не дижући поглед рече: “Велики Крезу, боговима раван, доводим вам по вашој жељи Солона Атињанина”. Опет ми пољуби ногу и у полуклечећем ставу одмаче се у страну. Ја, у очекивању да ми Солон падне пред ноге, истурих леву ногу још више. И тад ступи преда ме он, Солон, мудрац над мудрацима. Усправно стаде пред моју престону столицу од злата, осмехну се пријатељски и рече: “Нека те богови Лидије обдаре здрављем, срећом, спокојном старошћу и лаком смрћу, а људи Лидије поштовањем без страха и зазора и тада ћеш заиста бити велики, господину Крезу”. Погледа ме право у очи, погледом који и грли и опомиње у исто време. Први пут откако сам на лидијском и медијском престолу, угледах слободно људско око и усправна човека у мојој близини. То ме збуни, чак обесхрабри. Да бих сакрио збуњеност, ја брзо прозборих: “Ти не клече предамном и пред мојим престолом, Атињанину?” “Престо је магла и ограда која дели једнога од већине, стварајући ономе ко је на престолу лажну слику о себи и свету. Ја се, Крез Лиђанину, не клањам обмани и никаквој златној столици коју су направиле људске руке. Дошао сам по твом позиву, и желим да те видим. Погурен човек више није човек, а престаје бити човек и онај пред којим се клечи. Никада им се не могу срести отворени и слободни погледи. У дубини слободног људског ока сагледа се цео свет. Ти си се тргао мог погледа као од жеравице. Сећаш ли се Крезу Лиђанину, када те је неко пре мене слободно погледао у очи?” Фекеру дадох знак звонцетом да изађе и остави нас саме. Он се тихо извуче на коленима, пошто ми пољуби ногу. Отпоче разговор мога отрежњења:

Ја, Крез: Ти, Солоне Атињанину, не клекну и не задиви се пред мојим сјајем и срећом.

Он, Солон: Ја тебе још не видим, Крезу Лиђанине. Заслепљује ме сјај злата и драгуља на теби и око тебе.

Ја, Крез: Али ми не можеш оспорити срећу. Јеси ли видео некад, а ходио си много и видео још више, срећнијег човека од мене?

Он, Солон: О срећи живота човека сулудо је и несигурно говорити, Крезу. Жив човек никада не зна какав ће му крај бити. Ако си сада високо Крезу, већа може бити само трагика твога пада. Ти си усамљен у твом престолу, Крезу. Престо је најчешће добровољна тамница, гдје човек губи и себе и друге.

Ја, Крез: Али ја сам прешао најдужи пут – пут до престола одакле сам боговима ближи.

Он, Солон: Најдужи пут је пут до самог себе. Тамо се најређе стиже, јер тај пут води преко космоса и кроз све људске трнопуте. На том путу мора се у сваком људском створу тражити човек, па ако се негде нађе, онда си већ степеник ближе себи.

Ја, Крез: А богови?

Он, Солон: Наши хеленски богови су срдити и вечни. Нешто слично стоји, чини ми се, и са медијским и са лидијским боговима. Између људи и богова стоји смрт као размеђе које богови неће, а људи не могу да пређу.

Ја, Крез: Власт је тачка спајања људи од престола са боговима.

Он, Солон: Власт је често бол и очај оних који би хтјели да буду оно што нису, а неће, и не знају да буду оно што јесу. У загрљају власти нема простора за љубав.

Ја, Крез: Ти си чини ми се управљао Атином?

Солон је заћутао и погледао у даљине.

Кир и Крез су се дуго гледали без речи. Онда је Кир нарушио тишину.

Кир: Велики Крезу, учинићу нешто што никада раније нису учинили људи од престола. Поштедићу ти живот и свим твојим члановима фамилије, ако их још има међу живима. И не само то. Бићеш, поред мене, најпоштованији човек Персије. Ти ћеш ме за узврат поучавати мудрости, прво Солоновој, па онда твојој. Твоја мудрост је мудрост човека који је са престола, високог као Олимп, пао у Ад пораза, а онда се опет својом духовном прибраношћу вратио из Ада, јак као Херкул и трагичан као Орфеј Трачанин.

Онда Кир призива свог првог дворјанина и упита га да ли је неко од Крезове породице у животу. Дворјанин му саопшти да су све већ посекли, како и доликује сигурним освајачима. Кир га срдито отпусти. Приђе Крезу. Ухвати га за руку и изведе га на трем палате. У величанственом врту, некада лидијском, а сада већ персијском, чекали су окупљени сва свита и дворјани. Кир саопшти Персијанцима да је Крез само њему одговоран, а пред свим другим Персијанцима раван њему, великом Киру. Сви се збуњено погледаше, али су већ одавно однеговали покорни мук као штит од искрене речи. При повратку у престону одају, Кир рече Крезу: “Ти си од овога часа мој саветник сувладар”.

Крез: Сада када немам никога свога од рода, немам ни престо ни народ. И они Лиђани који су преживели већ су робови скоројевићима Персијанцима. Сада сам потпуно слободан да свим бићем постанем твој највећи роб, велики Киру. Ја сам роб у краљевској одежди. Трудићу се да ставим маску мудраца на лице. О богови, роб сам са почастима.

Историк преста да говори, а да се и не покрену.

“Чика Историк, је'л воли Солон суве шљиве и бежи ли када бомбардују ноћу?”, прошапта петогодишњи Мићко, кога тек сада опазише. Опет ћутња. Онда дечак, дрхтавим гласом, изусти сасвим тихо: “Испричај, жив ти ја, чика Историк, твоме Солону да су мени из неба натовци убили мост на Морави Јужној. И не заборави му каз'ти да је био мрак”.

// Пројекат Растко - Бока / Умјетност //
[ Промјена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.