Vladika Nikolaj Velimirović [1880-1958]

Moje uspomene iz Boke

(1904)

Objavljeno prema knjizi:
Vladika Nikolaj Velimirović: Moje uspomene iz Boke
Bokeljska sfera, 2
Urednik: Krile Belić Jastrebić
Izdavači: Manastir Savina, Sfairos, Crkvena opština Kuti
Stalni saizdavač Sfairosa: IP "Mladenović i kćeri"
Glavni i odgovorni urednik: Milan Mladenović
Knjigu preporučuju: Vojislav Beloica i Milorad Lazić
Korice: Dr Antonije Tezić
Za izdavače: o. Živan Vukojević, Milan Mladenović

Elektronsko izdanje objavili 27. aprila 2000, po blagoslovu Njegovog Visokopreosveštenstva mitropolita Amfilohija, u okviru "Projekta Rastko - Biblioteke srpske kulture na Internetu":
Zoran Stefanović (priređivač)
Nenad Petrović (digitalizacija materijala)
Stela Romić (korektura)
Milan Stojić (vebmastering)

SADRŽAJ

Napomena izdavača
Vl. Nikolaj (Velimirović): Moje uspomene iz Boke
Beleška o vl. Nikolaju

Napomena izdavača

Ovu svoju knjigu vladika Nikolaj napisao je i objavio 1904. godine, odmah po završetku svog učiteljevanja u Herceg Novom. Bila je to prva njegova objavljena knjiga.

Urednik je do izvornog izdanja (jedan od tri postojeća primerka) došao posebnim zalaganjem g. Vojislava Beloice iz Herceg Novog, a blagodareći ljubaznosti i poverenju Narodne biblioteke u Herceg Novom i njenog direktora g. Velja Pestorića.

Da se ova bogougodna knjiga pojavi, pomogli su svojim blagoslovom Njegovo Visokopreosveštenstvo mitropolit Amfilohije, a prilogom: PP "Daž", RJ Pekara Aleksandrija, Bijela Turističke agencije "Palma" i "Stefan-turs^" iz Beograda, Jadransko brodogradilište "Bijela", "Marina eksport" iz Zelenike i Škola stranih jezika "Studio 104" iz Beograda, kao i gospoda dr Vasko Ilić, dr Dejan Ćorović, Tomo Kovač, Miloš Mita Murišić, Tomo Katurić, Pero Vukosavljević i Branko Živanović.

Vl. Nikolaj (Velimirović)

Moje uspomene iz Boke

Ono čemu se čovek nigda ne bi ni nadao, može mu se desiti u životu, putem kojim bi samo prst po zemljopisnoj karti povlačio, može ga slučaj provesti, mesta i predele, koje bi samo maštom zamišljao, može nenadno videti i u njima živeti. Promisao Božji, koji nas vodi stazom života, nedostižan je, putovi su Njegovi neispitani. Svi ljudski planovi o budućnosti često su vazdušaste kule, koje nepredviđeni slučaj u prah može pretvoriti. Na raskršćima života mi se odlučujemo jednim putem i ne sluteći, da nas promisao, koji u običnom životu slučajem nazivamo, može natrag vratiti i drugim pravcem uputiti. Umesno je rečeno: čovek predlaže a Bog raspolaže.

Tako je slučaj, Proviđenje ili Usud mene jednog dana iznenadio tom počašću, što me je uputio u one zemlje i krajeve, u kojima nisam ni pomišljao, da ću ikada biti. Zemljište na kome sam se jednoga dana obreo jeste Srpsko Primorje.

Čuveno je Primorje. Narod ga je divno opevao i okitio najlepšim epitetima. U svim stihovima o Primorju u toj narodnoj, kao i docnije u umetničkoj lirici, izražena je samo nežnost i simpatija. Motivi narodne ljubavi prema Primorju jaki su i opravdani. Njih će moći razumeti samo onaj, ko istorijski prouči značaj i ulogu Primorja i ko je video Primorje.

Svako mesto u Srpskom Primorju kipti od sjajnih uspomena iz davne i tamne prošlosti srpskoga robovanja. Tu je postojbina onih dičnih srpskih vitezova uskoka, od kojih je drhtala Udbina, pištale bule u haremima i strepili zulumćari čak do Stambola. Tu je kršno Senje, postojbina viteških Senjana: Ivana i Tadije. Tu ponosni Kotari. O, ko nije čuo za Kotare. Kako su oni slavni u uspomenama narodnim, kako su veliki kotarski serdari:

Ili ko da se ne seti od Zadra Todora, kad dođe u lepo mesto njegovog živovanja?

Zaista ovako opevanim i ovekovečenim vitezima u narodnoj poeziji samo je ovakva domovina i priličila.

Mašta narodna vodila je čak i njegove najveće ljubimce: Miloša i Marka "kroz Primorje pokraj mora sinja". Kakva je to divna slika morala biti, kad dva pobratima pojezde naporedo dobre konje ravnim primorjem! Tu je negde Marko i topuzinu bacio u more, a narodno predanje veli, da je on na jednom otoku zaspao. Dugim snom Marko spava; narod bez slobode odavno pogleda, da se on probudi.

Slično oazama u pustinji, ograđeno i pritešnjeno od istočne strane krševitim i golim vrletima, čini Primorje veličanstven utisak na onoga, ko ga s mora posmatra. U ostalom ne zna se, šta je lepše: posmatrati more iz Primorja ili Primorje s mora. Pogledi putnika s parobroda, zamoreni od lutanja po kršnim i jednostavnim gredinama dalmatinskim, koje se u verigama prepliću do kraja horizonta, zaustavljaju se veselo na bujnom zelenilu ukraj mora.

Kršna je Dalmacija. Toliko kršna, da sinovima svojim teško može da da najpreče životne namirnice. U usijanom kamenu, sem po malo loze, malo će druga koja korisna biljka naći uslova za opstanak. Zato ona upućuje svoje sinove na more, da tamo nađu ono, što im ona dati ne može. I zaista, to more, nekad dobroćudno nekad surovo i strašno, zadovoljava potrebe svih onih koji mu se obraćaju. Ono hrani primorca, žrtvujući mu milione svojih stanovnika, ono ga i hladi, kad ga vreli kamen njemu od kuće dotera. No Primorci, vrlo često nezadovoljni onim što im more pri obali može pružiti, ostavljaju rodbinu i odlaze daleko predaleko, čak na drugu polu zemlje, u novi svet, u Ameriku i Australiju, samo da bi nakon nekoliko godina mogli obradovati svoje kod kuće izvesnom većom svotom teško zarađena novca.

I ako su oni iste krvi i porekla s nama, ipak priznati se mora, da se mnogo postojanije i lakše udaljuju od svoga ognjišta i sviju svojih milih i dragih, nego što to mi njihova "suvozemna" braća-i zamisliti možemo. Poći u Ameriku to je kod primorskog sveta tako laka i brza zamisao kao na drugom kom kraju Srpstva preći put od nekoliko desetina kilometara.

Bivao sam više puta prisutan, kad se po neki Primorac rastaje sa svojima i kreće za Ameriku. To je prizor, koji ne samo ganjava čoveka onoga momenta kad ga gleda, nego mu potresa dušu, kad god ga se bude setio. Ja sam se detinjski srdio na one kršne i gole vrleti, koje ovako nemilosrdno odgone Primorca u daljinu.

Dok god mahina ne da glas za polazak, daleki namernik stoji na obali sa onima, koji dođoše da ga isprate. On govori brzo i mnogo, ponavljajući zapovesti i uputstva, kojih se njegovi imaju pridržavati za vreme njegovog odsustva. Ne prestaje, jer zna, da čim prestane, njegovi pratioci počeće da ispoljavaju svoju tugu i nagoveštavaju sve one crne slutnje, što im na um dolaze. A on je junak, postojan i hladan. Kad pisak mahine oglasi i poslednji čas za polazak, onda on svija svoje u zagrljaj, ljubi ih vatreno, i, naglo se okrećući, ulazi u parobrod. Na suze oca i majke, mlade ljube ili svojih rođaka, koje se izlivaju kao izraz tuge, malo će kad polaznik odgovoriti. Odlazi parobrod, a s njim o, koliko nada i očekivanja, koliko neizvesnosti i straha!

Odlaženje u Ameriku sveta primorskog uzima iz godine u godinu sve većma maha. To odlaženje uvećavaju uzroci, koji, pored siromaštine, čine njegov položaj bezizlaznim kod doma. To su uzroci: povećani porez, pritisak i stega, namnožavanje, učestale nerodne godine i elementarne nepogode i t. d. Parobrod koji svakog četrnaestog dana polazi iz Rijeke za Ameriku, uvek prima i po nekoliko Srba, od raznih krajeva, a ponajviše iz Dalmacije, Hercegovine i Crne gore, a u poslednje vreme i iz Bosne i Vojvodine.

Rod naš rasejava se po belome svetu, nagnan siromaštinom i silom svojih gospodara, ostavljajući svoje ognjište, da se na njemu drugi naseli i stvarajući mogućnosti gadnoj verskoj i nacionalnoj tuđinskoj propagandi, kojoj podlegne i poneki bednik, od onih koji odlaze u tuđinu, ne mogući da izdrži sve nedaće i teškoće u borbi za zaradom. Malo je takvih, tako malo, da ne vredi ovo ni pominjati kao fakt, ali iznosimo ovo sa strepnjom, da se broj njihov ne poveća.

*

Celo je Primorje prekrasno, ali u njemu se ipak po lepoti, kao i po političkom značaju, osobito izdvaja i kao alem u carskoj kruni blista srpska Boka.

O divna Boko! Stidim se o tebi u prozi pisati, jer se bojim pomračiti onu idealnu sliku tvoju, koju sam u duši zadržao. Ti ubavi perivoje svega Srpstva, samo si poezije dostojan! Bog je premnogo mudrosti utrošio, dok je tebe stvorio. On, Tvorac, kad je video zemlju ovako divno sazdanu, mora da je spustio poljubac na nju; ja sam uveren, da je on na tebe pao, jer ti si ga najdostojnija. Veličanstvena i mila Boko! Nebo je tvoje uvek plavo, uvek jasno i čisto kao duša, kao karakter tvojih dičnih sinova; vazduh je tvoj nežan i blag, kao što je pitoma i blaga narav dece tvoje. Jedinstvena zemljo u svetu! Zavoleo sam dva prijatelja tvoja: gorda brda, koja te zakriljuju od surovosti vremena; ona se izdižu k nebu, kao da teže da sve sunčeve zrake, svu toplotu, svu svetlost, svu milost neba prikupe i na tebi zaustave; ona te grle i štite, da u te ne prodre ni jedan bolesni zrak trule atmosvere okružene lažnom kulturom, koja mori narod srpski s druge strane njih; ona odvraćaju, dična Boko, poglede tvojih sinova od razvratne i žalosne pozornice, koju ti gordi titani posmatraju svakodnevno drugim licem svojim, kad sinovi tvoji u njih pogledaju, oni kao da im pokazuju drugog prijatelja tvoga, koji se pruža u beskraj, nadmećući se s nebom u plavetnilu, prozračnosti i nekad u mirnoći a nekad u surovom gnevu, pokazuju na more, koje u zagrljaju tvojih predivnih vrtova i perivoja mirno počiva. Kako je krasan taj prijatelj tvoj! Ko ti na njemu da ne pozavidi? On te hrani i hladi, on te blaži i miluje, zapljuskuje lugove tvoje i nestašno se igra sa granama narandži i limunova. Mila zemljo limunova i narandži!

Video sam celo Primorje srpsko od Rijeke do Kotora. Ono je celo lepo i krasno, ali je Boka najlepši i najkrasniji deo svega Primorja. Svet koji iz Evrope na Jadransko more dolazi, zaustavlja se na prvom mestu, misleći, da se dalje ne može lepšeg mesta naći, ali Boku je Bog navlaš prikrio, od radoznalaca, taj najubaviji cvet od primorja, jer je nju isključivo za Srbe odredio.

Na čast svoj Evropi Abacija, ti si srpska, dična i ponosna Boko!

Ti se ne gordiš izveštačenom lepotom, koja je ljudskim umom u ljudskim rukama sazdana, ne gordiš se višespratnim zamkovima, koje će vreme u prah pretvoriti, niti šarenim stazama i parkovima, ne gordiš se privremenim ukrasima niti trošnim lepotama, za koje su milioni novca utrošeni i bezbroj snaga poštenih i sirotnih primoraca salomljeno kao na drugim mestima, divljim po prirodi; ne, tvoja je gordost u veličini bogatstva, u obilatosti carske raskoši, u eleganciji prirode, čija je lepota u tebi prevazišla sve ostale lepote na svetu.

Sva je Boka lepa, svaki je kutić njen za divljenje, ali jedno je mesto najlepše, jedno je utočište najsvetije, na jednome negolemom prostoru usredsredio je Tvorac Sveta sve lepote prirodne. To mesto, taj mali Edem, jeste manastir Savina.

Jedan turski paša kad je rušeći i paleći srpska sela, ušao i u Đurđeve Stubove, uzviknuo je prestravljen: "Ovde, je zaista Bog!" Ja sam i nehotično ponovio te reči videvši ovo srpsko primorsko svetilište. Ako igde na ovoj grešnoj zemlji ima dostojna mesta za stanovište Boga, to je zaista ova sveta obitelj.

Ne zna čovek na čem svoj pogled da zaustavi i čemu prvo da se divi; da li raskošnoj okolini iz sred koje se visoko izdiže kube manastirsko, na kome se zlatni krst, osvetljen žarkim primorskim suncem, preliva u sjaju i blistavosti, da vam oči zaseni, da li umetničkoj izradi manastira, da li bogatstvu prirode iz okola ili bogatstvu ukrasa i nameštaja unutra; da li onim zelenim dubravama obraslim borom i kiparisom ili lepim vrtovima limunova i narandži, ograđenim zelenilom bršljana a prošaranim mirisnim cvećem; ne zna se odakle je lepše sve ovo posmatrati; s mora ili sa lepe rudine manastirske, iz daleka ili iz bliza, danju kad sunce pozlati svojim zracima ceo taj mali raj zemaljski ili noću, pri mesečini, kad te tišina manastirska, laki šapat šumski u okolu, tajanstvenost prirode i veličanstvo mora utvrđuje u mišljenju, da nad ovim mestom lebde heruvimi i serafimi, koji silaze s neba, da se u noćnoj tišini a u odsustvu radoznalih ljudi, naslađuju nenadmašnim lepotama prirodnim spojenim sa umetnošću ljudskom.

Ni jedan dan nisam propustio a da nisam došao ovom svetom mestu, bilo da se nadišem onoga božanstvenoga vazduha ili rashladim u najčistijem i najsvežijem zraku; da posmatram gorde no i slobodne planine Crne Gore, te večite stražare, koje nadkriljuju srpsku Boku i nad njom budno lebde i hrane je; da ushićen savršenstvom prirodne lepote često ponavljam stihove pesnika vladike:

Nebrojeno puta, upravo uvek, kad god bih manastiru dohodio, osetio bih prijatnost vrline gostoljublja preosvećene braće, vrline, koju nigde u svetu ne prati tolika toplina i iskrenost, koliko među Srbima u prekrasnoj Boci. Manastir Savina u tome pogledu stoji na prvome mestu ne samo u Boci, nego i u celome Srpstvu. Ima li toga Srbina, koji je u srpsko Primorje dolazio, poradi lečenja, ljubopitstva ili inače, a da nije u najlepšoj uspomeni zadržao predusretljivost bratstva manastira Savine? Crnogorcima i Hercegovcima, koji se u čitavim ekspedicijama kreću za Ameriku, poslednja stanica na srpskom zemljištu jeste ova sveta obitelj, gde okrepljeni fizički i moralno, utešeni i poučeni, primaju od svetih otaca blagoslov i zaklinju se pred licem presvete Bogomatere, da će i u dalekoj tuđini ostati verni svome rodu, veri i amanetnim mislima Srbinovim.

Stotine njih koje nerodni krševi i elementarne nepogode primoraju da silaze u Primorje i traže rada, nalaze prvo sklonište u manastiru Savini. Siromasi i ubožjaci, koji od milosti dobrih duša žive najradije svraćaju u hram posvećen Svetoj Gospođi, jer znaju, da je to mesto izbor milosti, koji nikada ne presušuje, izvor utehe i ljubavi; znaju, da kad su im svuda zatvorena vrata, ovde će ih Sveta Bogomati primiti u svoje krilo i ubrisati im suzu žalosnicu, kad ih svuda predusreću ledeni pogledi, ovde će se naći duša.

No obradova me srećno sećanje, da me je preosvećeni zaustavljao te večeri i odvraćao, da ne idem dok ne prođe slava manastirska Velika Gospođa, do koje imađaše još petnaest dana. Nagovestio mi je i on, a i otac Milutin mi je već mnogo pričao o retkom usrđu sa kojom se krsno ime u manastiru dočekuje i propraća, i nagovarao me, da se na svaki način zadržim do toga dana.

Rešenje moje da ostanem-bilo je lako izazvati. Ja sam i inače tražio razloga da što duže ostanem u ovome krasnome mestu. Odluka da ostanem dalje veoma me je obradovala i ja pun radosti idem da se odmorim, jer noć beše već na izmaku. Kad sam legao, povrveše mi misli i sećanja na ono, što sam najlepše mogao videti u Boci među Srbima,-sećanja na: Crkvene Svečanosti.

Prva prilika da vidim praznovanje ove vrste, dala mi se na Petrov dan u Risnu, u divnome srpskome mjestu blizu do Kotora. Nemoguće je zaboraviti onaj srdačni doček parobroda, koji je bio dovezao nas goste iz Novoga i po tom one iz Kotora. I ako se ljudi iz ovih mesta među sobom skoro nedeljno a i češće sastaju i viđaju, čemu doprinosi koliko blizina tih mesta, toliko i raznovrsni poslovi i srodničke veze, ipak se ovom prilikom susreću sa tolikim entuziazmom, tolikom toplinom, propraćenom grljenjem i ljubljenjem, da bi čovek pomislio da se godinama nisu videli.

No nije to bliskost po razdaljini mesta nego više po jednakoj i istovetnoj sudbini, koja ih tako spaja i srađa. Još nešto. Posećivanje crkvenih slava kod tamošnjega Srpstva, ne čini se radi svojih ličnih ugodnosti i zadovoljenja, nego to više i mnogo više spada u moralnu obavezu-u dužnost svakoga, u koga je puna svest o Srpstvu i idealima srpskim.

Samo onaj kome je znano grozničavo takmičenje među narodnostima u Austriskoj carevini a specijalno u Dalmaciji, gde je to takmičenje dostiglo vrhunac i gde ga na jednoj strani podržava državna vlast a na drugoj suzbija: samo tome, velim, biće poznata ona neumorna revnost ovoga uzoritog srpskog plemena za svoju veru i crkvu a sledstveno i mnogobrojnost posete i impozantnost crkvenih svečanosti u ovim krajevima.

Svaka narodnost u Dalmaciji nečim se ponosi pred drugom. Talijan se ponosi svojom umešnošću i vrednoćom, Mađar svojom nadutošću i razmetljivošću, Švaba svojim tvrđavama i gospodarstvom, Hrvat-milostivim pogledima i utopijskim obećanjima svojih gospodara, a Srbin,-on se ponosi svojim imenom i verom. Ostavljen sam sebi, bez ičije pomoći, prinuđen da se boči sa tolikim silnim i demonski jakim uticajima sa raznih strana, kojima je cilj podvlašćenje srpskoga elementa u svakom pogledu, on se uzda samo u Boga i u sebe. Za to on nad svim poštuje Tvorca i sebe, veru svoju i ime svoje.

Krsno ime u manastiru Savini jeste Uspenije sv. Bogomatere. Na nedelju dana ranije počele su pripreme u manastiru za slavu. Jednoga dana kad se crkva iznutra čistila i uređivala, beše iz nje izneto u dvorište sve što se izneti može. Ne zna čovek čemu bi pripisao veću vrednost, ne zna šta je dragocenije: zlatni krstovi ili srebrna kandila, kitnjasti i skupoceni polijeleji, umetnički okovane knjige, čiraci, barjaci, zlatno posuđe i. t. d. ! Stajao sam dugo i posmatrao ovo necenjeno blago, koje pobožni Primorci dragovoljno priložiše hramu Sv. Gospođe.

U tome će me osloviti nastojatelj: "Valjda, Srbijanče, posmatraš našu savinsku sirotinju i sravnjuješ sa bogatstvom i veleljepijem vaših crkava i manastira u Šumadiji?" Ove reči mi teško padoše i izazvaše stid u duši mojoj pri trenutnom sećanju na krajnju nebrižljivost i nepožrtvovanje mojih zemljaka prema crkvi. "Zaista, rekoh mu, kad se uzme srazmera prema bogatstvu, mi bi u Srbiji trebali da imamo bolje, bogatije i snabdevenije crkve nego li ikoji kraj Srpstva, no na žalost to se ne može reći. Moji zemljaci nisu ni u čemu tako skromni kao u pogledu ukrašavanja hramova i izdašnosti za svetu veru svoju. U tome oni prosto oličavaju savršenu jevanđelsku skromnost."

Nekoliko Bokelja uspremahu po dvorištu manastirskom; po celoj vladičinoj dubravi nameštahu se fenjeri sa trobojnim izgledom. Po zidu okolo manastira beše poređano tma svetiljki. Na zelenoj rudini ispred ograde manastirske podizahu se mnogobrojne šatre za prodavanje jela, pića i svakovrsnih sitnih artikala. Iz kaluđerskih ćelija, sve je izneto jer se i one peru i uređuju.

Udaljih se u brzo iz manastira, u kome vladaše prevelika užurbanost i šum, što je opet retkost i neobičnost za ovo tiho i mirno sklonište svetinje. Sam sam sebi uobražavao divotu svetkovine za koju se tolike pripreme činjahu.

Razgovor u društvu mahom se vodio o nastupajućoj svečanosti kod manastira. Pričalo se kako se koje godine do sada ona obavljala, iznosila se gomila anegdota sa tih slava: o svečanosti službe, o muzici, igrama, sukobima s policijom, dočeku Dubrovčana i t. d. Sve je spremalo najlepše ruho za taj dan, sve se radovalo iskrenom detinjom radošću.

Najzad dođe dan uoči Gospođe. Izgledaše, da će da se promeni vreme. Oblaci se nebom pogonjahu, a omorina beše strašna. Skoro dva meseca beše prošlo od kad kiša nije orosila zemlju. A suša je naročito ubitačna za ovaj kraj, koji je suviše kršan i kamenit. Sunce, koje tako umiljato i blago greje Primorca zimi, kad se milioni mrznu iza njegovih leđa, ponekad dobije volju da tome istom svom ljubimcu prkosi i suvišnom izdašnošću svoje toplote štetu mu nanosi. Ono malo useva, što vredni pomorac zasije, pa s mukom izvojevanom zemljištu od svoga ljutog neprijatelja - kamena, vreli julski zraci nemilosrdno mu sagoru i unište. No i tada Primorac ne klone duhom. Kad su u izgledu ili kad nastupe gladne godine, on se obraća svome vazda nepromenljivome prijatelju - moru, i ono ga podrži i ishrani.

Iako ovogodišnja suša beše stvorila neveselo raspoloženje u primorskom svetu, iako je sve željno očekivalo kišu i vapilo za njom, ipak komešanje oblaka i izgled na skoru kišu uoči Gospođe ne promeni ni malo raspoloženje, jer niko ne beše rad, da se ma kakvim uzrokom, pa ma on i velike koristi donosio, onemogući i pokvari sutrašnja svetkovina u manastiru.

Pripreme se na Savini dovršavahu. Prodavci jestiva i pića napravili behu u nekoliko uporednih redova drvene šatre ili šatore od platna tako, da iz daleka sve to posmatrano davaše izgled kakve kasabe ili vojnog logora.

Ja sam već nekoliko puta iz stana dolazio k manastiru, koliko iz radoznalosti da vidim ima li još kakve novine u ukrašavanju, toliko i da se u hladovitoj manastirskoj šumi rashladim i osvežim na teškoj omorini, koja vladaše; a najviše, da provedem vreme, koje mi se toga dana učini neobično dugo.

' Najzad zabrujaše zvona u manastiru. Vreme beše za večernju službu. Kao na komandu iz svih domova poče gomilama izlaziti svet, koji je odavno spreman bio, samo čekaše znak zvona. Ja stajah kraj mora i bejah se zagledao u jednu barku, na kojoj ribari lovljahu ribu. Njihov veseli smeh pokazivaše veliki uspeh u lovu. Primicahu se obali i ja očekivah, da se uverim o tom njihovom uspehu. No kad čuh glas zvona, na mah se i sam pridružih jednoj gomili mojih poznanika, koji se behu uputili k manastiru. Naroda beše već prepuno kad mi dođosmo. Milozvučne večernje stihire, pune duhovite sadržine, razlegahu se pod svodovima manastira. Za pevnicom je pevao nastojatelj i bogoslovi iz Zadra. Preosvećeni uvek i sam uzima učešća u odgovaranju na službi; on je sav udubljen u molitvu i u sveti čin bogosluženja, koje obično celo odstoji; malo će se kad on spustiti i sesti u svoj sto. Prema njegovoj dubokoj starosti ovo je znak jake verske revnosti i velike izdržljivosti.

Oko donjih stubova stajahu sa pognutim glavama i izrazom najvećeg strahopoštovanja i pobožnosti ljudi u bogatom hercegovačkom ruhu. To su Kruševljani, bliski susedi negdašnjeg manastira Tvrdoša, koji je lagumiran i razoren u mletačko-turskoj vojni krajem 17-ga veka. Tadašnji mitropolit Savatije sa nekoliko mlađih kaluđera, pokupivši iz manastira sve što beše skupocenije i znatnije, prebegne u Boku i nastani se kod Herceg Novoga na Savini, služeći u malenoj crkvi kraj današnjeg manastira, koji je tek docnije sazidan. Još od toga doba narod iz okoline Tvrdoša dohodio je većim praznicima manastiru Savini, nu docnije kad se u blizini razorenog Tvrdoša sazida manastir Duži, narod je zadržao kao amanetni običaj dolaziti na Savinu o slavi manastirskoj, Uspeniju Sv. Bogorodice.

Kako su dični ovi kršni Hercegovci! Na licu im se može pročitati izraz tihe sreće i blaženstva, kao na jagnjetu, koje, vijano i gonjeno od vukova, utruđeno i namučeno, obre se u toru sa ostalim srodnicima i poznanicima svojim.

Oko njih stajahu Bokelji, svečani i ponosni kako ih je već i Bog stvorio. Sa puno umiljatosti pogledahu oni kad i kad na svoje goste iz Hercegovine. Desnu stranu od ulaska pa sve do vladičina stola zauzimaše ženski svet. Bez koketnosti, koja inače ženskinju i u crkvi ne odsustvuje, bez pritvornosti i licemerstva, smerno stajahu one, sa oličenom istinskom pobožnošću na licu. Ja mislim, da na zemlji ništa ne može uliti u dušu čovečju, toliko svetoga rešpekta koliko pobožna ženska, kad se Bogu moli. Niti ima vrline, koja ženskoj toliko priliči, kao pobožnost.

Zadubljen u posmatranje ovoga sveta i razmišljanje o njegovoj sudbini, nisam ni osetio kad se večernja služba svrši. Tek jasna arija završne pesme: "bogati obniščaša..." koju u horu zapeva njih više za desnom pevnicom trže me iz mojih razmišljanja. Preosvećeni je se morao pri izlasku još duže zadržati, dok mu pobožni svet desnicu celiva i od njega sveti blagoslov primi.

Posle večernje, kao što obično biva i posle svakoga svečanijeg bogosluženja u manastiru, mnogi poznatiji i viđeniji od prisutnih svratiše u manastirsku trpezariju. Tu bi se uvek, kao i ovoga puta, vodili na dugo i na široko diskuti o najraznovrsnijim predmetima. Koliko god mi je nalagala dužnost da dolazim na bogosluženje u manastir, toliko me je vukla želja, da slušam razgovore ovih dobrih, pitomih ljudi. Mene iz Pijemonta koji sam kao i mnogi moji zemljaci, uobražavao, da mi Šumadinci kako u ekonomskom tako i intelektualnom i u svakom pogledu stojimo na višem stupnju od naše braće, koja su pod tuđinom, iznenadila je suprotna činjenica, začudio me fakt, da ovi ljudi, naša braća u Boci, po svojoj inteligenciji i plemenitosti duše u više slučajeva mogu nama za ugled poslužiti. Njihovi razgovori o školi, crkvi, o politici, ekonomiji, o narodnostima i t. d, razgovori koji se vode sa puno poznavanja stvari, bez ogorčenosti i pristrašća, bez ličnog isticanja i samohvalisanja, a sa uvaženjem svačijeg mišljenja i razložitim pobijanjem neistinitih ubeđenja, karakteriše ih kao ljude osobite uglađenosti i pitomosti. Ja sam bio prisutan mnogim diskusijama i na ovom mestu i u srpskoj čitaonici u Herceg Novom, i u kafani i u privatnim domovima, i svuda sam se uverio u gornju istinu, svuda su mi se ovi ljudi predstavljali sa svima osobinama obrazovana sveta.

Naravno, da se je na poselima u manastiru vazda divno manifestovalo gostoljublje braće kaluđera. Na sto bi se izneli najlepši primorski delikatesi: pomorandže, limunovi, grožđe, vino, marašino, i. t. d. I ako je primorski svet najmanje lakom na jelo i piće, ipak svaki se žuri da gostu iznese na posluženje najraznovrsnije artikle ove vrste.

Polako nastupaše noć. Mrak je postepeno koprenom svojom obavio zemlju. U dvorištu manastirskom zapališe se mnogi lučevi. Tu behu posedali za večeru Hercegovci, koji su manastiru na konak došli. Ne pamti se već od kada postoji običaj, da se u manastiru sprema večera uoči Velike Gospođe i daje daljnim gostima, a od ovih naročito Hercegovcima iz okoline nekadašnjeg Tvrdoša.

Posedali behu svi za sto pred stabom kaluđerskim. Preosvećeni Gerasim prišao je svakome na po se i po nekoliko reči progovorio, onda ih blagoslovio i, on sobom počeo im razdavati večeru, koju je manastirska posluga donosila iz kuhinje. I to je po nekom starom običaju koji se ne sme krnjiti. Ovi sinovi kršne Hercegovine iznajpre se ko snebivahu i ćutahu, nu kada gospoda iz trpezarije izađoše i zapodeše veseo razgovor s njima, i oni se malo po malo otkraviše i razgovoriše. Ta koga ne bi nasmejala vesela šala bokeljska, koja neobično pristoji blagoj naravi Primoraca? Čiji jezik ne bi razvezale prijatne reči ovih ljudi sa rumenim licem i širokim plećima? Neka ste se jutros upoznali s jednim Primorcem, do mraka vi ćete osećati potrebu, da mu sve svoje tajne poverite, kao najvernijem prijatelju. Ne lukavstvom i veštinom, nego svojom prostodušnošću, prirodnošću svojih razgovora i svoga kretanja, svojom urođenom iskrenošću i ljubaznošću, svojim neizveštačenim humorom, veselim i jasnim smejom, koji je odjek punog zdravlja i tela i duha, time Primorac Bokelj (jer o njemu je reč) zadobija neograničene simpatije svih stranaca, koji se s njim ma i jednom susretnu u životu. Ništa kod njega nema, što bi ličilo na blaziranost, ništa usiljeno i izveštačeno.

Preosvećenije i sam učestvovao u razgovoru, pored sve svoje užurbanosti, da stigne svuda oko trpeze i razda jelo. Pričao je on svoje neke interesantne doživljaje. Hercegovci su ga slušali sa osobitom pažnjom i poštovanjem. Jelovnik je sav iscrpljen, koji, ako nije bio raskošan, bio je skroman i dovoljan. Pirinač (oriz), luk (čipula) i riba, a po tom voće i vino, ceo je njegov sadržaj. Zadovoljni su bili Hercegovci, a zadovoljni i mi, koji smo gledali njihovo zadovoljstvo.

Utruđeni vladika pozdravio je se sa svima i otišao da otpočiva. Pozdraviše se i odoše gospoda iz Herceg Novoga. Ja sam ostao sve dokle Hercegovci nisu savladani snom polegali pod nerandže, smokve i masline, da pod okrilje Svete Gospođe nađu pokoja telu i duši. Po tom se oprostim s kaluđerima i odem i ja put moje lepe Meljine, da u tišini i miru, koji još uveličava i nečujnost i nepokretnost mora, sumiram dnevne utiske.

Osvanuo je divan dan. Prvi zraci sunčevi pomaljahu se iza bokeljskih brda i padahu u more, koje se prelivaše kao rastopljeno srebro. Sve primorske lepote i draži mogu da postanu obične, ali draž mora je uvek nova i uvek podjednako privlačna. Već drugi je mesec na izmaku, kako sam na njemu, i opet jutros kao da ga prvi put u životu gledam! Ono je zanosno. Njegova blistava i glatka površina mami čoveka k sebi. Odvojim se od prozora, kroz koji sam posmatrao, siđem iz stana i dođem na obalu, gde je stajao moj mali čunić, koji sam uzao pod kiriju, kako sam došao na more. Sednem na njega i otisnem se podalje od obale. Navikao sam bio to činiti svako jutro, dok bi moje sobne kolege još spavali. Kako je divno posmatrati, kako vesla prosecaju ovaj glatki tečni elemenat! Ili je možda još divnije nagnuti se preko barke i pogledom pronicavati dubinu morsku, posmatrati celu biljnu i životinjsku vegetaciju u utrobi ovoga kolosa! Kako je u njemu bogata flora i fauna na suprot kršnom i bezživotnom kopnu, koje se uporedo s morem proteže!

Eno Savine! U sred gore kiparisa i masline beli se manastir kao labud. No danas je on u prazničnom ruhu: sav okićen srpskim trobojkama. Nije to jedna, dve, pet, deset, koliko se obično kod nas i stavlja u ovakvim prilikama, nego je prosto sav odeven u mnogobrojne trobojne zastave, koje se ne daju prebrojati. Na zvoniku, ispod streha, oko oluka, na okolnom zidu, na kapiji, na drveću, jednom rečju, gde god je bilo mogućno, tu je pobodena, prikovana, utisnuta, obešena trobojka. Nije ovo izraz detinjske sujete, nego najboljeg patriotizma, koji je jedinstven i nenadmašan kod Srba Bokelja. Ne samo što im je svaki otkucaj srca srpskim duhom prožet, nego oni idu tako daleko, da i u sitnicama i sporednim stvarima staraju se, da oliče i izraze svoje srbinstvo. Tako, na pr. oni mnogo polažu na to, da im kućni nameštaj bude po strogo srpskom običaju i u srpskom duhu; tepisi, zastori na posteljama i stolovima, poslužavnici, čaše, šolje, broševi, muštikle, dugmeta, sve je to ili sa likom velikana srpskoga naroda: vladalaca, vojvoda, pesnika i književnika, političkih vođa i t. d. ili bar u trima srpskim narodnim bojama. I u najvećem raspoloženju malo će kad Bokelj zapevati kakve stihove iz ljubavne i nežne lirike, nego mahom one sa rodoljubivom sadržinom i patriotskom tendencijom, kao: Vesela je Srbadija, Onam', onamo, Doline tutnje, Bože bratimstva i dr. Za njega muzika ima najviše draži, kad svira srpske komade; pozorište, kad daje srpske predstave. Ovim se ne može utvrditi šovinizam ili isključivost srpskoga naroda u ovome kraju, sličan šovinizmu i tesnogrudosti hrvatskoj, nego samo budna i jako razvijena nacionalna svest, koja se u tom duhu budi, gaji i neguje od malena, no koja ne čini čoveka kratkovidim i skučenim, no na protiv snaži sve duhovne sposobnosti i oplemenjava i uzdiže dušu čovečju.

Naposletku ni malo se ne treba čuditi, što je manastir tako okićen narodnim trobojkama. Manastir Savina je centar srpskog narodnog života u Boci, a opet Velika Gospođa samo jedanput u godini dolazi. Pa baš ako u tom kićenju ima malo i sujete, pa i prkosa, ne čini ništa!

Bilo je već sunce visoko odskočilo, a vrućina počela odolevati, kad sam moju barku priterao obali, vezao, i u društvu mojih kolega, koji behu ustali i izašli, uputio se k manastiru na jutrenje. Kruševljani već behu ušli u hram i pre zvonjenja, izljubili sve ikone redom, pa se povukli u dno hrama i počeli svoju tajnu molitvu. Sveta je bilo prepuno. Pošto se obično jutrenje svrši iziđemo i, razume se, uputimo se na poziv nastojatelja u trpezariju na kavu i rakiju. No pored toga tu smo trebali po ranijem dogovoru, da se skupimo i sačekamo, pa da zajedno idemo na pristanište u Novi, da dočekamo Srbe Dubrovčane.

Tačno u 9 časova, kad je brod trebao doći, bili smo na obali kod pristaništa. Mnoštvo naroda beše se uparadilo u jedan dugi špalir. Sve oči behu upravljene u pučinu morsku, na stranu, odakle je se trebao brod pojaviti. Čim je se on iza velikog vojnog utvrđenja na onome krajnjem rtu, pored koga se ulazi u zaliv kotorski, pomolio, nasta dugotrajno mahanje marama sa obadve strane. Pri ulasku u pristanište srpska dubrovačka muzika intonirala je u svemu Primorju omiljenu himnu kneza Nikole: Onam', onamo... Usklici nas na obali: Živeli! razlegahu se, i sa hučnim lupanjem talasa proizvođahu urnebesnu graju. Parobrod se ustavi. Most se stavi i Dubrovčani počeše izlaziti. Bože, što ceo srpski narod gde god ga ima nije prisutan sada ovom veličanstvenom momentu, kada se bratske grudi spojiše, bratske ruke oko vrata sklopiše, kad se braća ljubljahu i suze radosti prolevahu?! Što nije ovde, da se ovim trenutkom koristi, trenutkom, koji se valjda teško ponavlja, da se pouči primerom, kakav se ne da opisati, da mu se ureže u pameti pouka, kakvu nikad iz knjiga naučiti ne može!

Poznato je, da su Dubrovčani Srbi katoličke vere, no izgleda da baš ta raznolikost u veri pod pritiskom jednake sudbine jače i silnije spaja i vezuje Srbe u Primorju. Ima Srba katolika i u Herceg-Novome, ali njihovo je rodoljublje izvrsno i nenadmašno. U svakoj humanoj ili rodoljubivoj akciji srpskoj oni su najbolji pomagači, a često puta vođe i pokretači u mnogim poduzećima korisnim za svoj narod. Oni su u neprekidnoj družbi sa pravoslavnima, dolaze u manastir, posećuju srpsku čitaonicu; razgovori su im vazda prožeti dubokim patriotizmom; oni izražavaju bol zbog nedaća srpskih i strahoviti gnev i ogorčenje protivu ugnjetača naroda srpskoga. Gledao sam ih u manastiru na službi, kad pevaju za pevnicama, i posle, kad hitaju pred pravoslavnog vladiku da od njega sveti blagoslov prime. Ja sam se pri tome detinjski radovao, pa baš i kao bogoslov ne samo odobravao ovakvu versku tolerantnost ili, kako da kažem, zapostavljanje verske razlike pred velikom nacionalnom idejom, nego iz dubine duše proklinjao onoga, koji je prvi izrekao onu vulgarnu parolu: "Nema krsta bez tri prsta", koja je mnogo čemera i jada zadala narodu srpskome i postala prepreka bratske zajednice i solidarnog delanja. Još sam zaželeo, i još uvek želim, da u celome Srpstvu narodnosna svest ojača u onolikoj meri kao među Srbima u srpskom Primorju, da se stvore onakvi bratski odnosi, da nad verskom ravnotežom zasija i nadahne sve srpske duhove jedna jedina ideja: oslobođenje; da mesto gornje izreke, koju je tesnogrudnost diktovala, odjekne kroz sve srpske krajeve druga, prirodnija i pametnija: "Brat je mio koje vere bio", samo ako se on Srbinom naziva.

Žurili smo k manastiru. I ako nije trebalo žuriti zbog jake sunčane pripeke, ipak ko je mogao usporiti hod ove mase, koju je bujica oduševljenja kao na krilima nosila i napred pokretala! Napred je se lepršao steg negdašnje dubrovačke republike i uporedo sa njim srpska trobojnica. Muzika praćena gromoglasnom pesmom naroda svirala je potpure srpskih narodnih pesama. Gora je šuštala, a more se lako talasalo, kao da time i oni hoće da uzmu učešća u radosti Srbinovoj. Pred nama je ležao Lovćen, ponositi i sedi starac, koji nas je ponosno posmatrao. Svi smo ga gledali i iz sviju grla kao na komandu odjeknu pesma: "Onam', onamo...!"

Posle četvrt časa bili smo pred manastirom. Liturgija beše otpočeta. Sa sviju nas kipio je znoj. Svratili smo u dubravu, da se odmorimo i rashladimo. Onako znojavu u umornu na pamet mi pade ona čika Ljubina izreka, kad je pao s konja prilikom ratovanja Crnogoraca s Turcima: "Ako je, veli, i za Srpstvo, mnogo je!" U svojoj malodušnosti i ja sam te reči ponovio.

Sveta je se već bilo skupilo tako mnogo, da smo mi s teškom mukom mogli proći kroz kapiju u dvorište manastirsko. Nad kapijom beše istaknuta velika tabla, na kojoj su krupnim slovima stajale napisane reči: Vjerni! Smerno pristupajte, s vjerom pomolite se, sa strahom poklonite se, naći ćete pomoć i utehu. Pokušavao sam nekoliko puta da uđem u hram, no uzalud. Najzad s velikim trudom uspem, te dođem do leve pevnice. Preosvećeni Gerasim u skupocenom ornatu služio je uz pripomoć i sadejstvo mnogih sveštenika oba reda. Za pevnicama su pojali srpski pravoslavni bogoslovi iz Zadra. Milina ih je pogledati. Svi uniformisani u crne duge odeće, oni su stajali smerno i složno pojali odgovaranja. Narod je stajao zbijen u jednu jednostavnu masu tako, da kad bi se jedan čovek u sredini pokrenuo, pokret bi se na sve preneo i cela bi se masa zatalasala. Moja me je radoznalost ispela na jednu stepenicu više iza pevnice, tako, da sam sve mogao pregledati. Kroz otvorena vrata manastirska videlo se, da čak i celo dvorište oskudeva u prostoru za nepregledni svet, koji je sve više pridolazio i sve se većma tiskao. Mene je zadivila primerna tišina pred hramom, koja je bila ista kao i unutra u hramu, tako, da su i oni napolju jasno mogli čuti vozglase i sve drugo, i krstiti se u jedan mah sa nama koji smo bili unutra. I oni koji su bili van hrama, ne izuzimajući ni one sa daljine, koji su čak kod kapije (stajali), kao i oni u hramu podjednako su svojom nepomičnošću, skrušenošću i čestim poklonima, izražavali najdublju pobožnost. Pažnju moju od svega toga odvrati jedan vanredni čin crkveni. Vladika posvećivaše jednoga sveštenika u čin protojereja. Kad je došao red da se peva "pričasten", ispeo je se novi prota na amvon, da propoveda. Prirodno, neusiljeno, jasno i ubedljivo govorio je on. Najpre polako i tiho o značaju praznika koji se proslavlja, o ugledu na život sv. Bogomatere, na život pun vrlina potrebni za nebesko carstvo, zatim sve vatrenije počeo je dokazivati sjaj i čistotu pravoslavlja, značaj vere pravoslavne specijalno za srpski narod, potrebu čuvanja svoje svete vere, dok nije najzad završio s najvećim žarom o postojanstvu u veri i narodnosti i samopožrtvovanju u tome pogledu. Silan utisak ostavila je reč njegova na dušu svih slušalaca. Ja je se još i danas rado sećam. Sećam se, kako su se pognute glave vernih ispravile, kako su njihove oči dobile neobičan sjaj, grudi se počele širiti a krv jače strujiti! Vele, da katoličko sveštenstvo imponuje svojom izobraženošću, koja se ogleda u rečitosti. Ja sam od Rijeke do Kotora u više većih i važnijih mesta bio u crkvama katoličkim i slušao propovedi ovih vatikanskih agenata, nu ni izdaleka se ne može nijedna porediti sa propoveđu prečasnoga oca protojereja. Pošto sam i ja bio jedan od onih, koji sam slepo verovao u nadmoćnost katoličkih sveštenika nad pravoslavnim, to mi je baš dobro došla ova prilika, koja me je razuverila u dotadašnjem mišljenju i ubedila, da je i potcenjivanje sebe isto tako štetno kao i precenjivanje.

Posle službe Božje svet je se razišao na ručak, neko u Novi, neko svojim poznanicima i prijateljima u obližnja sela: Savinu, Meljinu i Zeleniku, neko opet, ko je doneo od svog doma što mu treba, u hlad pod borove i masline, a neki najzad, među kojima sam imao čast biti i ja, pozvati su ranije i tada zadržati u manastiru na obedu. Novi prota pozvao nas je "na pivo". Otac nastojatelj me je upoznao sa prisutnim sveštenicima i mojim milim kolegama, srpskim bogoslovima iz Zadra. I jedni i drugi su tako dobri, tako simpatični ljudi, da im je teško naći ravna. Nije dugo potrajalo a kaluđeri nas pozvaše u trpezariju, gde je sve bilo spremljeno i uređeno. U začelju je sedeo preosvećeni vladika, a po tom, po redu i ostali. Blizu 30 osoba bilo je na ručku. Pošto je obavljen prethodni srpski slavski običaj: vanredno lepo otpevan praznični tropar od strane bogoslova, za koje se mora reći, da su odlični pojci, pristupilo se jelu. Ove godine Vel. Gospođa došla je po kalendaru u Petak, te su za taj dan i spremana posna jela. No to nije smetalo, da ručak bude izvrsan, pošto je u jelovniku bio zastupljen veliki o odličan izbor morskih riba. Važnija stvar od jelovnika za ovim ručkom su razgovori i zdravice koje su se čule.

Novi prota Marko ustao je i u ime sveštenstva zahvalio se Preosvećenom Gerasimu na očinskom i revnosnom staranju za pravoslavnu crkvu i sveštenstvo njeno. Izjavljuje vladici duboku zahvalnost, koju sveštenstvo prema njemu oseća. Lično za sebe zahvaljuje na unapređenju i odlikovanju. Po tom je uzeo reč vladika pa je dugo i dugo učio, savetovao. Bez ikakvog etiketnog bleska, na koji se u ovakvim prilikama mnogo polaže, njegova je reč bila istinita, prosta, drugarska i očinska. I jedan od bogoslova govorio je lepo, zanosnim poetskim tonom. Isticao je u govoru najviše vladičine zasluge i njegovo neprekidno staranje o njima bogoslovima iz njegove eparhije. Po tom je govorio i nastojatelj manastira protođakon vladičin, i dr. Osećao sam potrebu da i sam izrazim osećanje toga momenta. Ustao sam i rekao, od prilike, da se osećam srećan što sam se zatekao na jednoj tako veličanstvenoj svetkovini, da sam duboko zahvalan onome, koji je imao dobrotu uvesti me u ovako odličan skup srpskih sveštenika i prvaka. "Reći ću svojim zemljacima u slobodnoj Šumadiji, završio sam, video sam jednog srpskog vladiku, koji je pravi poslednik Hristov, srpske sveštenike, uzorite pastire i rodoljube, poznao jedan plemeniti narod prave srpske krvi, narod koji živi tamo gde more šumi i lepše sunce greje, narod koji nas ljubi dušom i srcem i koji je veoma zaslužan, da se i mi njega sećamo od sada više nego do sad." Izgledalo je, da su ih moje reči uzbudile, te više njih prilazilo i sa mnom se rukovalo. Prečasni prota Marko odgovorio mi je vrlo rečito. "Pozdravi, veli, našu braću u Šumadiji i reci im, da mi istrajno i budno stojimo ovde na mrtvoj straži, da neustrašivo branimo svoju svetu veru i ime srpsko od tuđinskog nasrtaja! Pozdravi ih bratskim pozdravom i uveri ih, da svako dobro i sreća vaša čini i nas srećnim, kao što i svaka nedaća vaša nalazi bolni odjek u duši sviju nas!" Sve su ove reči izraz prave i sušte istine, u koju sam se ja više puta osvedočio. Pokori iz Aleksandrova vremena teže su padali njima nego li nama koji smo ih trpeli. Događaj od 29. Maja izazvao je kod njih neopisanu radost i postojanu nadu na svetliju budućnost Srpstva. Prečasni otac Marko nije ni za dlaku uveličao ono što je iskazao. Hvala mu!

Naše je društvo nastavilo piti vino, pošto se Preosvećeni udalji u svoje odaje. Razgovori postajahu odrešitiji, a pesma je se jedna za drugom horila. Divni glasovi mladih bogoslova oduševili su sve. Ja se izvinim i sa jednim od, ranije poznatih mi bogoslova, izađem da prošetam i posmotrim onaj silni narod. Pred vladičinim stanom stajali su muzikanti Dubrovčani i neprestano svirali. Gusta gomila naroda stajala je zbijena okolo njih i slušala. Ljubopitstvo ovoga sveta za muziku razumljivo je, jer treba znati, da se njemu ne daje prilika da je često sluša, pošto u ovom kraju ima svega dve srpske muzike: u Kotoru i Dubrovniku, a tuđinska muzika ne privlači Srbina Bokelja. Samo o crkvenim slavama na poziv dolaze one u pojedina mesta u Boki, da sviraju. Obe su muzike osnovane dobrovoljnim prilozima rodoljuba, a tim se načinom i održavaju. Nema Srbina, pa ma on najprostiji i najsiromašniji bio, koji bi se oglušio naspram srpske muzike i zažalio na nju prema mogućstvu nešto pregoreti i dati. Postoje i hrvatske pesme, i kao i u svemu tako i u pogledu muzike, njene organizacije, snabdevenosti dobrim instrumentima i td. postoji među Srbima i Hrvatima grozničavo nadmetanje i borba za prestiž. I prosti i siromašni, kao i mala deca srpska u Boki s ponosom će vam reći, da je muzika srpska kud i kamo bolja, izučenija, bogatija nego hrvatska.

Kad izađosmo iz manastirskog dvorišta ugledasmo pred kapijom dva reda ubožjaka, poređanih s obe strane puta. Nekoliko njih divno pevahu uz gusle, a oko njih se masa sveta tiskaše, da bolje čuje. Zastali smo i mi kod jednoga i slušali. Ja sam uopšte ljubitelj pevanja uz gusle, no gusle su mi većma omilele od onda, od kako mi se dala prilika, najpre na Cetinju, a poznije i na više mesta u Primorju, da slušam izvrsne veštake u ovom poslu. Zaista niko tako lepo ne ume guditi ni pevati kao guslari Crnogorci i Primorci. Kad sam dockan u noć ovuda prolazio video sam, da oko guslara stoje i sede one ista lica, koja sam na tom istom mestu još oko podne opazio! Toliko je vešt guslar u stanju da pridobije pažnju slušalaca! Zbilja zanosno neki udaraju prstima u strune, čovek ne može ostati ravnodušan, najtananija osećanja u njemu se uzbude!

Šetali smo gornjom terasom, što vodi pored dubrave, odakle se cela ravan ispred manastira može pregledati. Nepregledna masa naroda koja je se odatle videla predstavljala je najšareniji mozaik. Jasne boje odela prelivale su se prema jarkom suncu, a skupoceni ukrasi od srebra i srme: toke, puceta i ostale naprsne dekoracije zasenjivale su oči. Naši primorci su najlepši soj ljudi. Milina ih je pogledati, kako su svi odrasli, razvijeni, lepa i ponosna lika, pitoma i dobroćudna izgleda. Pa još u onom starom srpskom kićenom i bogatom ruhu! Na nogama, obučeni u bele dokolenice ili čizme, pa plave čohane vezene čakšire; na prsima prekršteni džemadan od crvene čohe, zlatom navezen, a po njemu zlatne ili srebrne toke; na plećima zelena dolama, takođe vezena i iskićena; pa pas svileni preko silava, za kojima je nekada blistao handžar i dvije danickinje, koje je vlada austrijska stavila u svojim oružanim magacinima "u stanje pokoja"; mala kapa bokeljska slična je crnogorskoj, samo što mesto pismena N. I. stoji obično srmom navezen srpski grb, zvezda ili samo trobojka. U sred ovog krupnog i bogato odevenog naroda, ja sam sebi uobražavao, kao da sam na nekom starom srpskom vlastelinskom saboru za vreme naše slave i veličine pod carevima! I tim slatkim uobraženjem ja bih se voleo dugo zanositi i uspavljivati, sanjajući cara u Prizrenu, patrijarha u Peći i Marka u Prilepu, da me austrijski barjak na kapiji manastira, obrijani crni papini i oružani ćesarski vojnici, mnogobrojni žandarmi sa metalnim šlemom, tvrđave po brdima i ubojni torpedi na pučini morskoj, ne opomenuše na drugačiju sadašnjost, na neveselu stvarnost. Samo me srce zaboli kad pomislim, da ovaj dični, ovaj dobri i plemeniti narod, koga je Bog bogato ukrasio svima najlepšim osobinama, nema jednoga najvećega blaga na ovome svetu, nema slobode.

*

Zvona na manastiru zazvoniše. Vreme beše večernju i litiji, koja je zakazana u 5 sati po podne. Ja i moj drug, koji mi je puno lepih stvari napričao, požurimo u hram. On već na mah beše prepun. Mi sačekasmo Preosvećenog, koji se sa sveštenstvom beše uputio iz svoga stana k manastiru. Na mah se masa naroda razmače i napravi po sredi širok prolaz za vladiku, kojim se i mi koristismo, te uđemo unutra. Muzika presta i kola se pustiše. I u momentu onaj narod koji se onako burno veseljaše pod utiskom milozvučnoga jeka zvona sa tornja manastirskog i svečanijih arija od oltara, kao da se preobrazi najdubljom pobožnošću i tihom i nemom ozbiljnošću. Opet ista slika smirenosti i skrušenosti!

Po večernju nasta litija. Vladika u ornatu, i s krstom u ruci, mnogobrojni sveštenici, bogoslovi u stiharima iđahu napred pevajući tropar Uspjeniju, a za njima jednostavna masa sveta. Pred svima se viđahu nekoliko ponosnih Bokelja, noseći kitnjaste crkvene barjake. Svet je sav gologlav ili stajao na strani ili se po mogućstvu kretao u litiji. Katolici behu izmešani sa pravoslavnima. Sve je to bilo prožeto jednim istim uzvišenim ushićenjem. Vladika je na obe strane blagosiljao krstom pobožnu pastvu svoju, koja stajaše pognutih glava. Pošto se tri put obišao hram, onda po običaju litija se uputi dubravi van porte manastirske. I u sred divne dubrave, u gustoj hladovini granatih hrastova, u ovome divnom prirodnom hramu, zahoriše se pohvale Svetoj Devojci. Zvona su neprekidno brujala i glas je se njihov orio kroz dubravu. Vladika s naporom stajaše, jer toliki hod i stajanje behu suvišni za njegove 84 godine. Lice mu beše obasuto bledilom, koje prema suncu davaše odblesak oreola svetiteljskog. Zaista vladika ovoga trenutka predstavljaše lik suštoga svetitelja! Posle svršenog molebstvija u dubravi polako i tiho litija se obrte natrag k manastiru.

U maloj crkvi kraj manastira, koja je od ovoga mnogo starija, pobožni svet je ceo dan vrveo, da celiva ikone i da se mirom pomaže. Kraj analonja stajao je nepomično vazdugi dan jedan od braće kaluđera i mirosao Hrišćane, koji bi po tom zaređali celivati ikone. Svak bi se najviše zadržao pred likom Presvete Bogorodice. To je ikona velika i neobično ukrašena. Pod jakim stakletom vide se mnogobrojne dragocenosti, tako, da se samo glava Svete Deve i Spasitelja sa oreolima mogu videti, drugo je sve pretrpano do dna ikone. Tu su bezbrojni zlatni krstići, brojanice, prstenje, minđuše, biserni nizovi, đerdani, medaljoni, brazletne, dijamantske igle, veliki metalni novci, ordeni, lanci, grivne, sve to od najskupljih metala. Ljudi računaju da je vrednost svega ovoga nakita ogromna. Sve je to dobijeno dobrovoljno od pobožna sveta ili raznim zaveštanjima. Sve je to izraz prevelike blagodarnosti za milosti, koje je Sveta Gospođa pokazala prema onima, koji su kad u kakvom iskušenju bili. Svet je stajao i posmatrao. U bogatstvu ovoga lika Majke Božje gledao je on bogatstvo milosti Njene!

Posle bogosluženja narod, utešen i okrepljen molitvom, nastavio je veselje, muzika je otpočela svirati, a kola se zatalasala iznova. Grabio se svaki časak da se u ovom zajedničkom bratskom oduševljenju provede, jer dan beše na izmaku. Sunce na zapad strmoglav je jurilo moru, kao da je i njemu njegova sopstvena toplota dodijala, pa se želi rashladiti u dubini dobroćudnog mora.

Opet sam šetao kroz gustu i šarenu masu. Svet beše nalegao onim mnogim prodavnicama, koje predstavljahu prave varoške bazare. Svak je hteo po nešto da kupi kao uspomenu na svečani dan u manastiru, ili nešto čim bi svoje na domu obradovao. Zaustavio sam se da posmatram igru. Ona me je na svima saborima primorskim najviše interesovala zbog svoje originalnosti. Manje se igra uz svirku, a mahom se peva i igra zajedno, ili se najpre peva iz kola, pa tek posle pesme naglo i brzo igra. Ponekad kolo u igri pripeva ponekom iz kola, obično bogatunu, vazda lepih želja; a ovaj po svršetku igre celo kolo čašćava pićem. Oko svakog kola, koja igrahu na rudini ispred manastira silan se svet beše okupio, da posmatra. Najviše se gledalaca beše okupilo oko nekih Hercegovaca, koji igrahu. Njihova je igra najzanimljivija. Slične su u nekoliko igrama zapadnim, jer igra sve par i par, muško i žensko, ali ne pod ruku ili obgrljeni, nego u prema se poizdalje jedno prema drugom. Muški sa raširenim i uzdignutim rukama podvikuje, puca prstima i podskakuje, a ženska podbočena prema njemu sitno igra. Pri svršetku igre, a svršetak je onda kad se oboje osete umorni, prođu jedno drugom pa se zagrle i poljube. Kao izvrsnost u ovoj igri smatraju se teški skokovi u visinu, ko može bolje da podskoči taj je i igrač bolji. Zato je ova igra vrlo zamorna i ne traje dugo.

Oko dugačkih stolova pod šatrom behu posedali sve kićeni junaci. Hercegovci, Crnogorci, Bokelji, koji se možda danas prvi put u životu viđaju razgovarahu kao stari prijatelji i poznanici oko punih bokala rumenoga životvornoga dalmatinskog vina. Neki od serdara ili vojvoda pričao bi o ratnim doživljajima, a drugi bi slušali netremice gledajući u njega. Za drugim stolom nekoliko Crnogoraca jedu pečenu jagnjetinu i teraju šalu sa jednim pijanim Arbanasom bostandžijom.

*

Mrak je već bio pokrio zemlju. No ne, oko manastira nije bio mrak, nego baš kao u po dana. Stotine fenjera i svetiljki, poređanih po bedemu oko manastira i dubravi obasjavahu celu okolinu. Poče se bacati vatromet. Sve je stajalo i nemo posmatralo čarobnu sliku raznobojne vatrometi, koja se u dalekoj visini rasipaše i pravljaše najrazličitije figure. Pred samim manastirom paljaše se bengalska vatra, čiji bojeni plamen obasjavaše celu gomilu naroda, celo dvorište i okolne grobne spomenike i svemu davaše neki svečan mističan izgled. Na drugoj strani sipahu se mlazevi svetlosti u tri srpske narodne boje. Nije malo, nego skoro dva sata trajao je vatromet i osvetljenje. Za sve to vreme muzika je burno svirala. Oko 10 časova krenuli su se Dubravčani da idu sa muzikom. Mnogo je naroda pošlo sa njima da ih isprate do Novoga. Oni su ispraćeni do manastira sa: Zbogom! Srećan put! Živeli! No igra još dugo nije prestala. Nekoliko kola igrahu sami vojnici, koji su pre na nekoliko dana došli u Boku u manevre. To su mahom Dalmatinci obeju vera.

Vatromet je prestao a svetiljke se odavno utulile. Svet se malo po malo sav razišao. Ostali su samo mehandžije i drugi prodavci, koji pribirahu stvari i spremahu se i sami da odlaze.

Ja se oprostih s kaluđerima i pođoh svojoj Meljini. Na nebu su zvezde treperile, a tišina je se ponova zacarila u manastiru. Na kraju ravni pred manastirom postoji malena kapelica, u kojoj je ikona Svete Bogorodice. Pred njom goraše kandioce. Blaga, zelenkasta svetlost osvetljavaše Sveti Lik i davaše mu uzvišeni tajanstveni izgled. Kad god sam noću pored ove kapelice prolazio, zastao bih pred njom i posmatrao kako tinja ovaj sveti oganj, ozaravajući dva čudesna i mila lica: Majke i Sina. Oni su najveći pokrovitelji srpske Boke. Oni jedini beleže jade, mere patnje i broje suze naroda bez slobode. Oni će se jedini i osvetiti podlim tiranima. Srpska Boka to je hram Njihov, čeda njena najverniji poklonici Njihovi. Kad god sam pored ove kapelice prolazio, uvek bih zatekao pred ikonom Bogorodice koga dičnoga Bokelja, kako gologlav stoji oborene glave i šapuće molitvu svoju. Ta ovaj narod, a ne žitija svetih i bogoslovske studije, mogu više naučiti čoveka pravoj pobožnosti.

Rano sam se probudio, i prva misao, koja mi dođe na pamet beše moja uobičajena vožnja na moru. No tuga me obuze kad se setih, da se toga dana neću voziti barkom nego "Panonijom". Došao je dan polaska. Pogledah kroz prozor i ugledah ono, što sam jedino i mogao ugledati, a to je more. Dođe mi da se u njemu još jednom okupam. Žurno se spremim, siđem i posle pet minuta moj umišljaj bi ostvaren. Milo more! Kako si sveže i mirisno! Tvoja se voda upija u telo moje; rada je da je ponesem u domovinu moju. Tvoje slane kaplje ljube se sa mnom i opraštaju. Talasi tvoji žure se k meni jedan preko drugog i nešto mi šapuću. Da li je to opomena, da ne zaboravim ono što sam saznao u Boci ili šalju pozdrav Šumadiji? Jedan za drugim valjaju se preko mene s umilnim šumom. Dubina tvoja mračno posmatra brda okićena, ili bolje reći onakažena kamenim utvrđenjima, iz kojih mnogobrojna grotla topova zijaju u pravcu prema tebi. Gle, i oni donji slojevi tvoje tečnosti, čini mi se, izdižu se sa dna i idu k meni. I oni hoće nešto da mi kažu na rastanku. No ne, ne kazuj, vodo, znam sve šta želiš da mi kažeš; tvoje strašno lice plaši me, ono predstavlja jezovitost onoga što mi imaš kazati. Samo ti hvala, more, što i ti srpski osećaš! Ja idem natrag. Adio!

Otišao sam kod vladike, da se pozdravim. Umoran od jučerašnjeg napora on je još u postelji otpočivao. U razgovoru sa braćom kaluđerima, sačekao sam, dok nije Preosvećeni ustao. Čim sam kod njega prijavljen, pustio me je unutra k sebi. Kao i uvek predusreo me je vrlo simpatično. Pozdravljao je po meni mnoge svoje viđenije poznanike i prijatelje u Beogradu. Za tim uze sa stola jedan spremljeni zavežljaj knjiga i dade mi. To behu njegova literarna dela, koja mi darivaše. Zablagodarim mu duboko i posle kraćeg razgovora, celivam mu ruku, primim od njega blagoslov i vazda lepih želja za srećan povratak domu, iziđem.

Uputim se natrag domu, da se spremim za polazak. Zastao sam pred ikonom Svete Devojke i pomolio se za spas i sreću Boke. Oni dobri ljudi, kod kojih sam bio na stanu za sve vreme moga bavljenja na moru, i sami su bili ožalošćeni zbog moga odlaska. Obećao sam im, da ću doći u Boku opet na drugo leto. Daj mi, Bože, mogućnosti, da svoje obećanje ispunim!

Brzo odmiče "Panonija". Da mogu usporio bih joj hod, da što duže posmatram onaj ružičasti perivoj, u kome sam letovao; iz koga sam perivoja i ja iščupao jedan od najmirisnijih cvetova i presadio u srce svoje. Cvet taj zove se rodoljublje.

Brzina broda jedva mi daje maha, da jednim pogledom preletim sve krasote koje kraj mora ostavljam, kojih sam se puna dva meseca, ne, nego jedan minut samo, naslađivao. Večnost bi mi bila kratka, da se nauživam krasota tvojih, o lepa Boko! Zbogom, bisere, među zemljama! Zbogom i ti, ponosna Savino, što se kao labud beliš kraj mora! Produži hrabriti tvoja verna čeda, taj najplemenitiji rod ljudi, da strpljivo s verom i nadom istraju u čekanju dana, kad će se ispuniti nade Srbinove! Produži slaviti ime Presvete Bogomatere, kako bi Ona po velikoj milosti Svojoj uskorila taj dan, dan opšte srpske slave, srpskog Uspenija!

Beleška o vl. Nikolaju Velimiroviću

Vladika Nikolaj Velimirović je rođen 1880 g. u selu Lelići, iznad Valjeva, gde je učio osnovnu školu. Posle završene gimnazije u Valjevu i Bogoslovije u Beogradu (1902) učiteljevao je u Dračiću i Leskovcima kod Valjeva, a 1903. i 1904. g. u Herceg Novom. Od 1904. do 1909 g. studirao je u Švajcarskoj, Nemačkoj, Engleskoj i Rusiji. Teologiju je doktorirao na Univerzitetu u Bernu, a filosofiju na Oksfordu. Po povratku u Srbiju zamonašio se, a potom je postavljen za profesora Beogradske Bogoslovije, gde je predavao filosofiju, psihologiju, logiku, istoriju i strane jezike.

Za vreme Prvog svetskog rata, u najkritičnijem trenutku, vlada Srbije šalje Nikolaja u Ameriku i Englesku u diplomatsku misiju, da objašnjava pravi smisao srpske borbe.

Godine 1919. Nikolaj je izabran za episkopa žičkog, a potom je premešten u Ohrid gde je ostao do 1934. g. kad se vratio u Žiču.

Zbog njegovog ugleda i uticaja Nemci su ga odmah po okupaciji Srbije uhapsili i zatvorili u manastir Ljubostinju, zatim u manastir Vojlovicu i najzad, zajedno sa patrijarhom Gavrilom Dožićem, sproveli u Dahau.

Kad se rat završio, Nikolaj je otišao u Ameriku. Umro je 18. marta 1958. g. u Pensilvaniji gde je bio rektor i profesor Ruske bogoslovije. Iz porte manastira Sv. Save u Libertvilu kod Čikaga, gde je bio sahranjen, njegove mošti prenete su u Lelić, dne 12. maja 1991. godine.

// Projekat Rastko - Boka / Umetnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]

© 2001. "Projekat Rastko - Biblioteka srpske kulture na Internetu"; Tehnologije, izdavaštvo i agencija "Janus"; kao i nosioci pojedinačnih autorskih prava. Nijedan deo ovog sajta ne smije se umnožavati ili prenositi bez prethodne saglasnosti. Za zahtjeve kliknite ovdje.