 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
SADRŽAJ
Događaji koji su se u aprilu i maju 7947. godine odigrali u manastiru Ostrogu kao da su i danas, kao i svih ovih pedeset i pet godina, obavijeni velom tajni. O tim događajima se pričalo sa strahom. Izgleda da je tako i danas.
Drevna je istina da je Srpska Crkva sa svojim episkopatom i sveštenstvom stradala uvijek kada je stradao i njen narod. Tako je bilo i 1941. godine, a to stradanje je doseglo i do naših dana. U tim strašnim i krstonosnim danima ista sudbina je zadesila i narod i Svetinje i čitavu Srpsku Crkvu.
Manastir Ostrog kao velika Srpska Svetinja u kojoj počivaju netruležne i čudotvorne mošti Svetoga Vasilija Ostroškog Čudotvorca, stradao je u prvim danima okupacije, ali je njegovo stradanje nastavljeno i u drugim ratnim i poratnim godinama.
U manastiru Ostrogu su se odigrali mnogi događaji i velike tragedije i drame naše istorije s polovine ovoga vijeka. Nabrojaćemo samo neke i to: hapšenje Njegove Svetosti patrijarha srpskog Dr Gavrila (Dožića), njegovog sekretara Dušana Dožića i igumana manastira Ostrog arhimandrita Leontija (Mitrovića), zatim pljačka državne imovine, bombardovanje manastira, pogibija velikih nacionalnih junaka u Ostroškoj tragediji s jeseni 1943. godine i još neki zaključno sa okivanjem manastira sa bezbožnom petokrakom i svojevrsnim maltretiranjem bratstva manastira Ostrog.
S Božijom pomoći, u nesređenoj arhivi Mitropolije Crnogorsko primorske na Cetinju, pronašli smo set dokumenata koja se ovdje prvi put publikuju posle pedeset i pet godina. Ova dokumenta, kao i lično svjedočenje patrijarha Gavrila o tim danima u njegovim "Memoarima", daju istinitu sliku o tome šta se sve događalo u manastiru Ostrogu od 25. aprila do 2. maja 1941. godine.
Ovdje želimo da naglasimo da je patrijarh Gavrilo poslije sloma kraljevske vojske imao mogućnost da napusti zemlju sa kraljevskom Vladom. Međutim, takvu ponudu je odbio riječima: "Ja neću od svoga naroda. Taj narod bi s pravom mogao da se pita šta. će mu onaj koji ga je napustio.
Patrijarh Gavrilo je u manastir Ostrog stigao nešto prije 10. aprila 1941. godine i tu je ostao sve dok nije uhapšen od strane njemačkih oficira i vojnika.
U manastiru Ostrogu je, vjerovatno predosjećajući teške dane, na Lazarevu subotu (12. aprila 1941. godine) napisao svoj testament.
U svojeručnom testamentu, koji je nevelikog obima, patrijarh je zapisao da se od njegove lične ušteđevine podigne pristojna grobnica njegovim roditeljima u selu Vrujcima u Morači, zatim, da se sahrani ondje gdje bi ga smrt zadesila ili ako bi bilo podesnije u Ostrogu, Morači ili Cetinjskom manastiru, a da se ostatak novca podjednako podijeli u pomenutim manastirima.
Patrijarh Gavrilo je 14. aprila 1941. godine u spomenici manastira Ostrog zapisao:
"Molim se Svemogućem i Svemilostivom Bogu Tvorcu da molitvama Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca i svih Božjih ugodnika izbavi naš teško iskušavani srpski narod od patnji i muka, i da mu podari mir i blagostanje".
Lično svjedočenje patrijarha o tome hapšenju je dobrim dijelom poznato našoj javnosti iz njegovih "Memoara". Međutim, pljačka manastira Ostrog i stanje u manastiru iza tih događaja, koje slikaju dokumenta koja se objavljuju, nije poznato našoj javnosti.
Objavljujemo ih u prilog istini koja se ne može sakriti.
U Manastiru Ostrogu,
PRIREĐIVAČ
na Ilindan 1996. godine
Patrijarh srpski Dr Gavrilo je rođen 17. maja 1881. godine u Vrujcima, u Donjoj Morači, kod istorijskog manastira Morače. Na krštenju je dobio ime Đorđe. Osnovnu školu je završio u manastiru Morači, kojim je tada upravljao njegov stric arhimandrit Mihailo Dožić Medenica. Poslije završene osnovne škole otišao je u Beograd da nastavi školovanje. Nešto kasnije je prešao u Niš kod prijatelja svoga strica episkopa niškog Nikanora (Ružičića), koga je zamolio da ga primi u jedan od svojih područnih manastira. Episkop Nikanor ga je primio i poslao za iskušenika manastira Lipovca kod Aleksinca, da bi ga docnije preveo u manastir Sićevo, u Sićevačkoj klisuri. Kad je završio iskušeništvo, Đorđe je zamonašen 26. februara, a u čin jerođakona je rukopoložen 27. februara 19oo. godine. Nedjelju dana kasnije rukopoložen je za jeromonaha i u tom svojstvu je vršio parohijsku službu.
Naš poznati naučnik Steva Dimitrijević, kao rektor Bogoslovsko - učiteljske škole u Prizrenu, zainteresovao se za jeromonaha Gavrila i pomogao mu je da bude premješten za sabrata Visokih Dečana i da bude primljen za redovnog učenika bogoslovsko - učiteljske škole. Poslije završetka ove škole postavljen je za učitelja u Dečanima. Na toj dužnosti se pokazao kao vrlo aktivan prosvetni i nacionalni radnik. Iz manastira Visoki Dečani prešao je u manastir Jošanicu kod Jagodine.
Prosvetno odjeljenje Srbije za neoslobođene krajeve uputilo ga je u Carigrad na rad u tamošnjoj Srpskoj osnovnoj školi, a radi usavršavanja grčkog jezika. Godine 19o5. upisuje se, kao državni pitomac Srbije, na Bogoslovski fakultet Atinskog univerziteta, na kome je 19o9. godine diplomirao, a nešto kasnije i doktorirao.
Kao visokoškolovan monah postavljen je za sekretara srpskog manastira Hilandara u Svetoj Gori, gdje je uživao visoko poštovanje, kako od srpskih monaha tako i u Protatu Svete Gore. Sa toga mjesta, već kao arhimandrit, odlazi za srpskog predstavnika u Carigradskoj Patrijaršiji, a ujedno i za upravitelja Srpske škole u Carigradu. Na toj dužnosti ga je 1. decembra 1911.
godine zatekao izbor za mitropolita raško - prizrenskog. Svečana hirotonija izvršena je 4. decembra 1911. godine. Mitropolit Gavrilo je po završetku Balkanskog rata, u kome se pokazao kao veliki rodoljub i podvižnik, preimenovan za mitropolita i arhiepiskopa pećkog. Tada je, kao zreo i iskusan čovjek i duhovnik, u oslobođenim krajevima započeo sa uređivanjem svoga duhovnoga područja. Naročitu pažnju je posvećivao stvaranju jedinstva nacije i uređenju crkveno - verskog života.
Prvi svjetski rat je omeo njegov odgovoran arhipastirski rad. Kada je 1915. godine počelo odstupanje preko Crne Gore i Albanije, mitropolit Gavrilo je ostao da dijeli sudbinu sa svojim narodom. No, neprijatelj ga nije ostavio na miru već ga je internirao u Cegled, u Mađarskoj, gdje je od stradanja i maltretiranja obolio, te je kao bolesnik vraćen 1918. godine u Ulcinj. U Ulcinju je ostao sve do oslobođenja, ali je neprestano bio pod jakom austrijskom stražom.
Poslije oslobođenja, mitropolit Gavrilo je ušao sa dva mandata u Veliku narodnu skupštinu, koja je održana u Podgorici. Skupština je 18. novembra 1918. godine donijela odluku o ujedinjenju Crne Gore i Srbije. Skupština je izabrala 18 poslanika, koji su na čelu sa mitropolitom Gavrilom (Dožićem) u Beograd odnijeli odluke i skupštinsku adresu.
Poslije smrti mitropolita crnogorsko - primorskog Mitrofana (Bana), Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve je 17. novembra 192o. godine mitropolita Gavrila izabrao za mitropolita Crnogorsko-primorske mitropolije. Na tom položaju je ostao do izbora za patrijarha srpskog.
Poslije Konkordatske borbe i tragične smrti patrijarha Varnave, mitropolit Gavrilo (Dožić) je 8. februara 1938. godine izabran za patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve.
Patrijarh srpski Gavrilo je, čvrsto stojeći na braniku vere i nacije, dočekao sudbonosni 27. mart 1941. godine, kada se sa svim otačastvenim Arhijerejima Srpske Crkve energično suprotstavio paktu sa silama Osovine. On je pred samo potpisivanje toga pakta pismeno savjetovao jugoslovenskoj vladi da ne potpisuje takav dokumenat, jer to bi, prema njegovim riječima; "uništilo životnu silu i moral našeg naroda, pogodilo bi njegove rodoljubive osjećaje i duboko uvrijedilo njegov ponos, njegove rodoljubive osjećaje i njegove tradicije i ideale". Pakt je potpisan, i pored patrijarhovih očinskih savjeta da se ne potpisuje, ali narod je taj sramni pakt trijumfalno srušio. Toga dana patrijarh srpski Gavrilo održao je, u svoje ime i u ime Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve (vanredno zasijedanje Svetog Arhijerejskog Sabora trajalo je od 27. do 31. marta 1941. godine), istorijski govor preko Radio Beograda, u kome se, po primjeru Svetog Kosovskog Mučenika Kneza Lazara, privolio "carstvu nebeskome" i ostao vjeran zavjetu, moralu i tradicijama svoje Crkve i svoga naroda.
Poslije 27. marta došao je i 6. april 1941. godine kada je Adolf Hitler bez objave rata napao Kraljevinu Jugoslaviju. Uslijed munjevitog napada sa svih strana, izdaje i rasula u vojsci i administraciji, nastupilo je opšte bježanje i povlačenje.
O putešestviju patrijarha Gavrila i njegove pratnje svedoče nam i navodi iz "Izveštaja Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru o radu od 1941. do 1947. godine". Ostalo je zapisano sljedeće:
"Dana 6. aprila 1941. godine po novom kalendaru otpočeo je rat. Izjutra toga dana oko 7 sati usledili su prvi napadaji neprijatelja iz vazduha na Beograd. Prve razorne bombe pale su u neposrednoj blizini desnog bloka Patrijaršijskog dvora i to dve bombe su pale u
portu Saborne crkve, a treća je udarila pored desnog ugla stare kuće Ivana Pavlovića. To je bio prvi talas vazdušnog napadaja za kojim su usledili dalji redom i trajali sa prekidima ceo prvi dan. Dejstvo razornih bombi bilo je teško i nepodnošljivo. Zgrada Patrijaršije sem svojih donjih hodnika u koje su se sklonili Njegova Svetost Gospodin Patrijarh, Preosvećeni Episkop niški Gospodin Jovan i Preosvećeni Vikarni Episkopi Arsenije i Valerijan kao i sva ostala bratija i osoblje, koje u zgradi stanuje, nije imala nikakvog naročito spremljenog skloništa.
Kada su oko 11 sati pre podne napadaji popustili Njegova Svetost Gospodin Patrijarh zajedno sa Preosvećenim Episkopom niškim Gospodinom Jovanom sklonio se u manastir Rakovicu. Već sledeće noći između 6. i 7. aprila Njegova Svetost otputovala je iz manastira Rakovice u manastir Žiču jer je prevladalo mišljenje da Njegova Svetost treba da sledi Kraljevsku Vladu a odavde u manastir Ostrog gde su ga nemačke vojne vlasti dana 25. aprila 1941. godine u 6 sati izjutra zatekle i lišile slobode" ("Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru o radu od 1941. do 1947. godine", str. 34).
Nemački nacifašisti su ga preko Sarajeva doveli do Beograda. Na putu od manastira Ostroga do Beograda patrijarh je mučen, kinjen, maltretiran, izgladnjivan i ponižavan. U Beograd je doveden 1. maja i smješten je u zatvor bivšeg Okružnog suda za grad Beograd u Aleksandrovoj ulici broj 5, u ćeliji broj 12, gdje je ostao sve do 5. maja 1941. godine. Njemci su ga poslije izvjesnog vremena preveli u manastir Rakovicu, a zatim u manastir Vojlovicu, gdje je, zajedno sa Episkopom žičkim Dr Nikolajem, držan pod vrlo jakom stražom.
Gestapo je više puta pokušavao da patrijarha Gavrila privoli da iz zatvora uputi izvesna crkveno - administrativna uputstva, nadajući se da će ta uputstva biti u korist okupatora, ali je on to odbio, sa obrazloženjem daje van slobode i da ne može ništa službeno da odlučuje. Patrijarh je odbio sve ponude o saradnji sa okupatorom.
Polovinom septembra 1944. godine prebačen je u zloglasni koncentracioni logor u Dahau. Zajedno sa njim deportovan je i Vladika Nikolaj. Vodili su ih iz logora u logor i dva mjeseca su ih držali zatvorene u podrumu jednog bečkog hotela za vreme najžešćeg savezničkog bombardovanja Beča. Slobodu je dočekao 8. maja 1945. godine u mestu Kicbil, u Tirolu, poslije pune četiri godine teških iskušenja, muka i patnji.
Patrijarh Gavrilo nije mogao da se odmah poslije oslobođenja vrati u otadžbinu, koja je poslije krvarenja pod njemačkim okupatorom počela da krvari pod okupacijom srpskih i jugoslovenskih komunista. Tek 14. novembra 1946. godine patrijarh Gavrilo se vratio u zemlju.
Izvan otadžbine, zbog vladavine srpskih komunista, ostali su Episkop žički Dr Nikolaj (Velimirović) i Episkop dalmatinski Dr Irinej (Đorđević). Patrijarh Gavrilo se odmah po povratku u otadžbinu sreo sa mnogim problemima koje su prouzrokovali komunisti, sa desetkovanim sveštenstvom, sa sistematskim progonom vjere i vjernika, sa stotinama potresnih izvještaja o progonu sveštenstva od strane militantnih komunističkih bezbožnika. Patrijarh je u domenu svojih mogućnosti činio što je mogao da ublaži veoma težak položaj Svetosavske Crkve pod režimom Josipa Broza. Njegova potresna pisma Brozu danas svjedoče o njemu i njegovom vremenu.
Patrijarh srpski Dr Gavrilo (Dožić) je umro 7. maja 195o. godine u Beogradu. Sahranjen je u beogradskoj Sabornoj crkvi.
Hapšenje od strane nemačkog Gestapoa u manastiru Ostrogu 25. aprila 1941. godine.
Posle kapitulacije jugoslovenske vojske 16. aprila, ja sam još ostao u Ostrogu. Imao sam nameru da se vratim što pre u Patrijaršiju u Beograd. No to nije bilo lako izvodljivo. Putevi su bili razoreni, a benzina nije bilo, niti je bilo mogućnosti da se ma sa koje strane nabavi. Okupator je takoreći sve puteve, ionako slabe, upropastio sa svojim blindiranim kolima i tenkovima. Čekao sam koliko toliko pogodan momenat za moj povratak. U mojoj pratnji bili su moj šef kabineta Dušan Dožić i Risto Grđić, bivši narodni poslanik i šef finansijske direkcije u Patrijaršiji, zatim moj stalni pratilac Milutin. Ja sam došao sam sa svojim pratiocem u Ostrog. Moj šef kabineta došao je docnije i preneo mi moju malu arhivu i prepisku.
Nešto pre 6 časova izjutra, 23. aprila, zakucao je Milutin na moja vrata. To me je jako iznenadilo. Odmah sam pomislio da se nešto desilo. Bio sam u uverenju da ima nešto važno da mi saopšti. Tako je i bilo. Samo što je Milutin ušao u moju sobu, saopštio mi je: "Vaša Svetosti, Nemci su došli i traže vas". Bio je uznemiren i vrlo uzbuđen. Videći to njegovo neraspoloženje, ja mu rekoh: "Budite, molim vas, prisebni i nemojte da klonete duhom. Vama se neće ništa dogoditi, jer vi nemate nikakve krivice. Nemci mene traže".
Tek što sam završio rečenicu, upadoše bez kucanja četiri Nemca u vojničkim uniformama, sa crnim košuljama, napisanim inicijalima na rukavima i reverima od bluze SS, što znači: Politička policija Gestapo. U rukama su držali mitraljeze, čije su cevi bile uperene na mene. Prolomio se njihov nemački uzvik: Halt! Halt! Halt" (Stoj! Stoj! Stoj!). Jedan od njih podneo je cev pod grlo Milutinu. Druga dvojica pretresali su njegove džepove, u kojima nisu ništa našli, sem njegovog novčanika u kome je imao poslednju mesečnu platu. Zatim se otvoriše vrata od moje sobe i Milutina predadoše drugima, koji su bili pred vratima. Ja sam dobro poznavao Nemce iz prošloga rata, kada sam tri godine proveo u njihovom ropstvu. Nije me ni malo iznenadio njihov divljački i pruski postupak. Ja nisam pridavao u ovome momentu nikakvu važnost svemu ovome. Nisam želeo da izgledam slabić pred neprijateljem. U teškim momentima, srećom, nisam nikad izgledao da se plašim od onoga što mi je već dolazilo. Počeo sam da se oblačim, i samo što sam obukao moju mantiju, upala su još 5 gestapovaca sa mitraljezima u rukama, čije su cevi uperene na mene. Svi su u jedan mah skandirali: "Ratni zločinac! Ratni zločinac!"
Razumeo sam odmah suštinu svega. Jedan od njih bio je u činu majora i postavio mi je pitanje, da li razumem nemački jezik? Nisam hteo ni reči da mu odgovorim, posle ovakvoga divljačkoga postupka sa mnom. Kao da sam ja bio jedan veliki zločinac, a ne Patrijarh srpski. Major pozva po imenu Fridriha, koji je bio naš državljanin, ali nemačkog porekla. Fridrih je odmah ušao u sobu, našto mu je major rekao:
"Fridrih, molim vas, prevedite ovome zločincu, da je ovoga momenta lišen slobode, po naređenju Vrhovnog komandanta nemačke oružane vojne sile vođe Adolfa Hitlera. On je glavni ratni zločinac, krivac i huškač za ulazak Jugoslavije u rat protivu sila Osovine. Kažite mu da pod smrtnom odgovornošću, ima da preda sve svoje stvari, koje se nalaze u posedu kod njega: papire, dokumenta, tašne i kofere radi potrebne istrage. Svako protivljenje povlači odmah smrtnu kaznu!"
Fridrih je izvršio naređenje svoga komandanta, sa rečima na našem jeziku vrlo rđavo izgovorenim i to sa nemačkim naglaskom: "Ti si zlikovac jedan! Sada si ovde uhapšen! Nemoj da mrdaš nikud, jer ćeš odmah biti streljan u tvojoj sobi!"
Na to mu ja odgovorih: "Zločinci to govore, kao što ste svi vi Nemci takvi! Ja se ne plašim vašeg prljavog oružija, nit ma kakve vaše pretnje!" Fridrih je to sve preveo nemačkom majoru. Na to odmah major reagira:
"Srpske svinje! Mi ćemo vas naučiti pameti! Vi nikad nećete videti svoju slobodu! Bićete naša posluga! Ja sam uveren da ćete vi biti obešeni za jezik, za huškački govor 27. marta!" Fridrih je to preveo:
"Ti si stari, glavni krivac i huškač za rat!" Na to mu ja odgovorih:
"Vi ste svi zločinci! Činite što vam je drago! Ja sa vama nemam šta da se|| objašnjavam! Vaša gruba sila ne zna za"" svoje učtivosti i zakon! Nemci od uvek postupaju na svoj način. Ja od vas ne tražim nikakve učtivosti, pošto ih vi ne posedujete!"
Fridrih je sve to prevodio. Nemci su bili besni, i imali su izgled gladnih J vukova. Moj ih je odgovor još više ražljutio. Posle moga odgovora, svih osam? su se najedanput su se sjurili na mene;i uhvatili me za ruke i počeli da pretresaju moje džepove od mantije i pantalona.
Nisu ništa našli, osim dve džepne maramice. Zatim su nastavili pretres sobe i postelje, gde su sve digli i do sitnica pregledali. U mojoj sobi su bila dva kufera sa mojim stvarima. Sve su to uzeli i odneli u dvorište manastira Ostroga. Kad su završili sa istragom u mojoj sobi, Fridrih je uzviknuo: "Silazi, zlikovac jedan, dole u dvorište. Bio je vrlo hladan dan. Susnežica i sitna kiša padali su. Vazduh planinski bio je vrlo hladan. Ja sam bio samo u mantiji. Nisu dozvolili da uzmem zimski kaput, koji sam imao. Fridrih je stalno ponavljao:
"Zločinac jedan, ti nemaš pravo na tvoj kaput!"
Što je bilo najgore: ostao sam na poljani pred manastirskim vratima bez ma kakvog skloništa, po snegu i kiši, punih 6 časova i to na nogama. Bio sam do kože mokar; hladnoća i umor su me savladali. U mojim godinama bilo je to vrlo teško, još pod ovakvim tiranskim postupkom. Nemci su bili dobro obučeni, sa svojim vojnim šinjelima i s kišnim kabanicama i nisu imali ništa od teškoće koja je mene snašla. Nemci su bili sa svih strana opkolili gornji i donji manastir i pretraživali svaki kutak u njima. Taj njihov postupak prevazilazio je sva divljaštva svoje vrste. Pravili su strahovitu larmu i vikali na igumana manastira i sve osoblje manastirsko. Teško mi je bilo samo u tome što sam bio ovako ponižen sa ovakvim njihovim postupkom. Nemci su bili radosni i ponavljali su svoje bljutave psovke protivu Srba i srpskoga naroda. Dok sam ja bio izložen nemačkom divljaštvu, čula se u konaku vika, dreka i strahovita lupljava. Gestapovci su tražili po manastiru i oko ćivota svetoga Vasilija Ostroškog, koga nisu poštovali.
To je, baš ima skoro 300 godina, bila najveća svetinja srpskoga naroda, gde svake godine dolaze hiljade i hiljade pobožnih Srba, pa čak i ljudi iz drugih religija, da se poklone svetom Vasiliju Čudotvorcu. Bolesni ljudi dolazili su s namerom da se poklone i oslobode svojih bolesti, što se često i događalo samo sa dodirom ćivota, gde je sveti Vasilije činio velika čuda. Ljudi su dolazili bolesni, a odlazili zdravi i zadovoljni. Narod je to visoko poštovao i cenio, i tu se jasno vidi prst Božjih čuda. U našem narodu ime svetog Vasilija, uvek se izgovaralo sa velikim poštovanjem i uzvikom: "Sveti Vasilije, neka mu je slava i milost!" U konaku su našli vojna odela kralja Petra II, koje je on ostavio za vreme svoga poslednjeg boravka 14. aprila, u momentu kada je otputovao u Grčku, u pratnji ministra Dvora Radoja Kneževića. Nemci su bili tako zadovoljni i srećni, kao da su rešili najveći problem sveta. Njihov drekavi glas čudno je odjekivao u manastirskoj tišini. Moja dva kufera i sve drugo strpali su u jedan veliki kamion - furgon. Nastala je opet lupnjava i jeka. Bio je to moj šef kabineta Dušan, koga su Nemci divljački napali i tukli. Od njega su tražili da im da sve moje stvari i hartije, koje su tobož bile skrivene u manastiru. Bili su u uverenju da će ovaj način njega prisiliti da im sve otkrije gde se šta nalazi. Ja nisam imao nikakvih tajnih skrivenih stvari, koje bi bile interesantne za nemačku istragu. Kad ništa nisu našli, jer nije ništa ni postojalo, niti im je Dušan mogao nešto drugo da kaže osim istine, Nemci su ga udarali čim su stigli. No on je podnosio sve to dostojanstveno, nazivajući njihov postupak zlikovačkim. Mene je to strahovito zabolelo. Izjavih odmah Fridrihu da prevede svome majoru sledeće:
"Zašto maltretirate i divljački udarate batine mome šefu kabineta? On nema nikakve krivice u odgovornosti koju vi meni pripisujete. Sve što sam ja radio, to je moja lična stvar, a moj šef kabineta bio je samo organ koji je izvršavao moja naređenja i zapovedi.
Zašto postupate sa nevinim čovekom ovako i ubijate njegovo zdravlje! Ne zaboravite da ćete vi jednoga dana da odgovarate za sve ovo, i da sve skupa platite, bilo Božjom ili ljudskom pravdom!"
Fridrih je to doslovno prevodio. U manastirskoj porti nalazilo se otprilike oko 3o gestapovaca, koji su bili blokirali sve ulaze i izlaze manastira Ostroga. U porti su se nalazila dva velika kamiona i tri luksuzna automobila, zatim moja velika kola "Pakard", koja su bila odmah sekvestrirana. Rečeno mi je da zločinci nemaju pravo na upotrebu kola i svega drugoga što ljudima treba.
Bilo je prošlo 13 časova kada su izveli moga šefa kabineta pored mene u dvorište. Bio je strahovito i krvnički pretučen. Skoro nije mogao ni da govori. U ruci sam mu video maramicu, koja je bila krvava. Ali on je sve to skrivao, kako ja ne bih to video i kako me sve to ne bi još više oneraspoložilo. Sve me je ovo dovodilo u tešku situaciju. Takvo divljaštvo ni u kom slučaju ne bi mogla da čini ni jedna nacija na svetu. Nemačka propaganda stalno trubi, da vodi ovaj rat ka boljoj i pravičnijoj budućnosti. Kakva laž i neistina! Ja sam odmah rekao Fridrihu da prevede majoru, da divljaštvo koje su danas izvršili nad mojim nezaštićenim šefom kabineta prelazi sva varvarstva i zločinstva iz Srednjeg veka. "Zar se Nemci bore na ovakav način? Vaša nečovečna sredstva jasno govore da se vi ne borite za bolji poredak vaše nove Evrope, nego se borite da svet stavite u okove i ropstvo". Mome šefu kabineta rekao sam toliko da trpi sva ova poniženja i brutalnosti, koliko mu je god moguće, kako ne bi pred našim neprijateljima izgledao kao slabić. Mi podnosimo ono što podnosi ceo srpski narod na isti način i u istoj meri. Ništa nam ne ostaje već da se uzdignemo, kao što su to radili u sličnim stvarima naši dedovi. Moramo da sačuvamo svoju hladnokrvnost, da ne bismo pred Nemcima izgledali poniženi u ovome času. Ja sam se držao potpuno hladno. Nikad u životu i u borbi nisam klonuo duhom, pa ni u najtežim iskušenjima, koja su mi pred očima izlazila. To me je uvek spasavalo. Nikad nisam želeo da menjam svoj pravac, da ne bih osramotio ono što je bilo u principu; da čovek mora da bude čovek i da sve podnosi što ga snađe. Mi smo obojica ovoga puta podneli ono što danas podnose u istoj meri naša Svetosavska deca, kojima je stavljen krvavi nemački nož pod gušu. Ali moral mora da ostane visok u svima iskušenjima, bez koga ne može ni biti sutra pobede. Ja uvek verujem u Božju i večnu pravdu koja je krasila srpski narod. Mi ćemo na kraju biti pobednici nad nemačkom tiranijom pomoću Božjom.
Na moje proteste Nemci više nisu obraćali nikakvu pažnju. Oni su se na sve to rugali, smejali i pravili viceve na moj račun sa grimasama na licu. Sila i grubost nemačka ne zna za učtivost i ljudsko dostojanstvo, niti za ophođenje prema ljudima. Ovo naročito, kada ovako tiranski i divljački postupaju prema šefu jedne hrišćanske crkve. Ali oni su bezbožnici i ne nose Boga u svojim srcima, niti poseduju hrišćansku ljubav i milosrđe. Kad to ljudi ne poseduju, onda čine sve što im je drago. Grđića nisu uzimali ni na kakvu odgovornost, posle njegove izjave da on nema nikakve veze sa mojim radom, i da je njegova dužnost bila samo u pogledu finansijskom. Tako isto ni moga pratioca Milutina, koga su ostavili u manastiru Ostrogu. Ali su vršili torturu nad starešinom manastira i od njega tražili, sa pretnjom smrtne odgovornosti, sve detalje o meni, a naročito o mojim stvarima. No, starešina se držao dobro i davao tačne odgovore. Naglasio im je da ništa nema skriveno u manastiru i to je sve. Nemci su ipak nastavljali stalno sa istim pitanjima.
Meni su naredili da odmah uđem u jedan furgon-kamion. Unutra u kamionu bile su poređane klupe u dva reda. Čim sam ušao, ja sam se pomolio Bogu i rekao glasno: "Gospode, oprosti im jer ne znaju šta rade! Izgubili su kompas svoga života i pali su u ropstvo mraka, gde je đavo gospodar". Na moje reči u molitvi, koje je Fridrih prevodio, Nemci su pravili šale i dobacivali: "Zločinac jedan, što praviš gluposti? Neka ti sad pomogne tvoj Bog! Što ne zoveš u pomoć, da te oslobodi!" Mene je to strašno nerviralo, te im odgovorih: "Bezbožnici jedni, kako se ponašate kao divljaci, bez vere u Boga? Ne zaboravite, da ko god ratuje sa Bogom, završiće sa đavolom!" Fridrih i to prevede, ali oni su i dalje nastavili svoje šale sa smehom, praveći viceve na račun moje brade. Moga šefa kabineta stavili su u drugi kamion. Nisam bio u mogućnosti da doznam kako mu je. Kamion je bio pun gestapovaca. Fridrih mi je izdao naredbu da nemam pravo da sednem na klupu, nego da prosto sednem na patos kamiona, jer su klupe samo za nemačke stražare. Sa mojih mantija curila je voda. Bio sam do kože mokar. Pošto su Nemci zauzeli na klupi mesta, meni nije ništa drugo preostajalo, nego da izvršim ono što su mi naredili. Bio sam strahovito savladan umorom i stajanjem. S druge strane, nisam želeo sa njima da se objašnjavam. Pogotovu kad nisu imali ni trunke čovečnosti u svome brutalnom postupku. Gestapovci su odmah, čim je kamion počeo da se kreće vadili iz svojih torbi hranu: šunke, kobasice, sir, čokoladu i konzervirano voće. Sve je to bilo opljačkano u našim trgovinama. Oni su uz to počeli da pevaju urnebesnu pesmu Hitleru i da poju vino našega porekla, kao što su "žilavka" i druga vina i tako da sa radošću nastave svoje putovanje kao da su se nalazili na nekom velikom veselju kod svoje kuće. Moje uši bile su potpuno zaglušene od silne dreke i visokog napona glasa, koji je apsolutno odavao divljački postupak ljudi koji su u šumi odrasli. Za vreme njihovog jela, Fridrih je dodao: "Ti, stari zločinac, gledaj samo! Tebi ne damo da jedeš! Nemaš na to pravo! Bićeš ionako za jezik obešen, kao zločinac i huškač na rat!" Ja se više nisam obazirao na njihove reči, jer sam smatrao da se time ponižavam.
Pošto su se dobro nahranili i podkrepili dobrom hranom i vinom, počeli su da vade iz svojih džepova naše cigarete "Drinu", "Vardar" i "Moravu". Sve zadovoljstvo i razgovori njihovi svodili su se na to da su se jedan drugom hvalili, kako su dobro ručali i kako su mogli da piju i puše tako dobre cigarete. Kamion je jurio velikom brzinom, i bez ma kakve moje mogućnosti da se orijentišem u kome pravcu idemo. Na više mesta na našem putu kamion se zadržavao. Iz njega su izlazili gestapovci sa praznim torbama, da bi se posle odmah povratili sa punim prtljagom hrane, a naročito vina. Celoga puta pili su mnogo, praveći užasne ludorije sa nemačkim pesmama. Alkohol je učinio svoje dejstvo.
Posle vožnje od jednog i po dana, došli smo u dvorište jedne velike škole, u kojoj su bile nemačke jedinice. Bilo mi je naređeno da izađem iz furgona. Čim sam izašao, video sam da je to Sarajevo. Poveli su me u školu u jednu veliku učionicu, gde su bile đačke klupe, jedan veliki sto i nekoliko stolica. U učionici je bila i velika tabla. Seo sam na stolicu pored đačkih klupa. Zatim su doveli i moga nesrećnog i batinama prebijenoga šefa kabineta Dušana. Izgledao je očajno. Bio je crn u licu kao zemlja. Imao je od čega da bude takav. Nisu dozvolili da sedne pored mene i da sa mnom razgovara. Odveli su ga ujedan ugao učionice pored zida. Dali su mu stolicu da sedne. Upitao sam ga kako je? Odgovorio je: "Bolje sam! Ne brinite vi ništa za mene!" Saopštili su nam Nemci obojici, da ni u kom slučaju ne smemo da između sebe razgovaramo. Bio je to vrhunac zločinstva.
Ja sam bio strahovito iznuren umorom i nespavanjem, a zatim teškim putovanjem i truckanjem kamiona. Šofer je bio pod uticajem pića i vozio je ludo i pravio razne krivine. Umor i moje unutrašnje stanje bili su vrlo teški u ovom trenutku. No, ipak moj moral bio je na normalnoj visini. Ni po cenu moga života nisam želeo da dadnem utisak moje klonulosti, da bih se na ovaj način ponizio pred Nemcima. Sva naša pratnja sa majorom ostala je jedno vreme u učionici gde su vodili svoje razgovore. Bilo je još nekoliko oficira. Zatim je major, odprilike posle pola časa, napustio učionicu, da bi se posle jedan sat ponovo vratio. Sa njime su bile druge ličnosti i to: jedan podpukovnik i dva majora. On im je predao raport, koji se odnosio na način kako je moje hapšenje bilo izvršeno u manastiru Ostrogu i na celu proceduru koja je s tim u vezi izvedena. Major je bio izvršni organ, a sad je on sve to predao nadležnim vojnim sudijama koji su imali da obave dalje svoju dužnost. Kad je sve ovo završio, viknuo je urnebesno:
"Živeo Hitler!" Napustio je odmah učionicu. Moje stvari bile su takođe u učionici. Iguman manastira Ostroga bio je spremio hranu koju je nosio Dušan, ali ja nisam osećao nikakvu potrebu za jelom. Osećao sam samo potrebu da pijem crnu kafu koju sam smatrao kao lek u ovakvoj prilici. Znao sam međutim da je to prazna želja.
Potpukovnik i dva majora, nemački vojni sud, bili su određeni za istragu protiv mene. Potpukovnik je imao u svojoj tašni moj veliki dosije koji je izvadio i metnuo na sto. Počeo je da ga razmatra i proučava. Potpukovnik je zauzeo svoje mesto na sredini dugačkoga stola, a s desne i s leve strane, zauzela su svoja mesta dva majora. Potpukovnik je bio visokoga rasta, pravi "džin" kako bi se to reklo kod nas. Dosta mršav, kestenjastih očiju i plave kose dosta kratke. Po spoljašnjosti, reklo bi se da je pruski Nemac. Imao je izgled nadmenosti, ali je bio daleko snošljiviji u svome ponašanju od majora i njegove grupe koja je izvršila hapšenje u Ostrogu. Njegova dva saradnika bili su sušta protivnost. Bili su obojica plavi, sa grubim crtama na licu...
Patrijarh zabrinut i neraspoložen boravi u Gornjem manastiru. Ja kuvam za njega postavljam i perem suđe i još me zadužio o. iguman da pospremam sobu patrijarhu. A što ne znam, pitam i oni me uče kako ću. Odmah sjutradan, pošto je kralj otputovao, oko dvanaest sati, patrijarh izašao malo iz manastira i šeta dvorištem. Onako zamišljen i neraspoložen i u šetnji puši cigaretu na muštiklu. Ja izašao da donesem drva za kuhinju, koja su u kućici, zvanoj kulica, na donjem spratu. Uđem i krijući kroz prozor posmatram patrijarha kako šeta i šta radi, jer kad sam blizu njega, ne smijem u njega da gledam, nešto se stidim. Odjednom, dok ja posmatram patrijarha, izađoše iz Donjeg manastira trojica ljudi u kožnim uniformama. Nova uniforma na njima sija se kao staklo. Viđoše patrijarha. Patrijarh se okrenu i viđe njih. Jedan od njih se odvoji i paradnim korakom pođe prema patrijarhu, dođe blizu njega i salutira. Tad mu reče glasno, čuju i ona dvojica i ja u šupi:
Vaša Svetosti, imate avion na raspolaganju, na Kapinom polju, za bjekstvo u inostranstvo, ako hoćete!
Djeco moja odgovori patrijarh vi koji ste krenuli, hajte i neka vam je srećan put. Ja ostajem s mojim narodom, pa šta bude njemu, neka bude i meni.
Tada mu suze poletješe niz prosijedu bradu. Njih trojica, kao okamenjeni, ni riječi više ne progovoriše, već pozdraviše po vojnički, poljubiše ga u ruku, okrenuše se i odoše svojim putem. Uzmem u naručje malo drva i pođem da pazim ručak, pa pričam o. Gerasimu šta sam čuo i vidio.
Pošto je patrijarh došao u Gornji manastir u dane strasne sedmice i bio kod nas za Vaskrs, te je na praznik služio svetu liturgiju kod sveca. A nekoliko mladića iz monaške škole u Dečanima koji su bježali svojim kućama, da ih Šiptari ne pokolju, svratili su u manastir Ostrog da se poklone svetitelju, odgovarali su horski na liturgiji. Pri njihovom polasku svojim kućama, patrijarh je dao svakome ponešto novca i savjetovao im šta će i kako će da rade.
Za vrijeme jednonedjeljnog boravka patrijarhovog u Gornjem manastiru i razgovora sa o. igumanom, čuo sam i video da se patrijarh više bojao da ga ne povedu u internaciju Gestapo njemački nego Italijani. I nosio se mišlju ako gestapovci prvi naiđu da se skloni van manastira negdje u pećinu da ga ne nađu. A pošto je znao da mora biti uhapšen, to je radije volio da ga Italijani liše slobode. Dok je patrijarh boravio u Gornjem manastiru, arhimandrit Leontije odlazio je kod njega dva tri puta.
Videći patrijarh da ne dolaze ni Nijemci ni Italijani, riješi se da siđe u Donji manastir i tako učini. Ja namjestim sobu u prisustvu o. igumana. U sobi nešto malo njegovih stvari i jedan drveni sanduk poveći. Šta je u njemu, ne znam i ne pitam o. igumana da li on zna. Na stolu je otvorena spomenica. Priđemo obojica i vidimo da se patrijarh potpisao odmah ispod njegovog potpisa. Potpis prepisujem ovdje onako kako je to učinio patrijarh:
"Molimo se Svemogućem i Svemilostavom našem Bogu da molitvama Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca i svih Božjih ugodnika izbavimo teško iskrvavljeni Srpski Narod od patnji i muka i da mu podari mir i blagostanje.
Ponedeonik, AEM Patrijarh Srpski 1941. god. Gavrilo Man. Ostrog"
Pošto se patrijarh spustio u Donji manastir Nijemci kao poručeni sjutradan rano u zoru, motornim vozilima dolaze u Donji manastir i zasednu ga jakom stražom da u njega niko nije mogao ni ući ni izaći.
U manastiru je još sve na spavanju. Nijemci, kao bijesni vuci, udaraju svukuda po vratima manastirskim, lome i brave na njima, ne čekajući da ih propisno otključaju. Najviše su se okomili na nastojateljski stan. Pošto je neko od posluge otvorio glavna gvozdena ulazna vrata, odgurnuše ga oružjem i gvozdenim šipkama navališe na sobna vrata. Koja su zatvorena, odmah ih lome i otvaraju, a koja su otvorena, upadaju i dižu svakoga ko u njima spava. Navališe na vrata hodnika iz kog se ulazi u patrijarhovu sobu. Soba je bila zaključana. Odmah gvozdenim šipkama poštetiše bravu i odvrnuše vrata, upadnu u sobu i nađu patrijarha u postelji. Tada među sobom glasno rekoše:
Evo crnogorskog popa koji je Rajhu objavio rat!
Neljudski i drsko narede mu da se što prije obuče i spremi da napusti sobu. Pod stražom ga izvedu i narede mu da stoji pod kamenim balkonom manastirskog konaka za goste. Tako urade i sa arhimandritom, sinovcem patrijarhovim Dušanom i svim osobljem manastirskim. Patrijarh i o. arhimandrit prepoznaše jednog među Nijemcima. Neki viši oficir, Hrvat, bio na dvoru, pa pošto je kralj odstupio, bacio uniformu svoju, jugoslovensku i obukao njemačku. Pokazao svoj obraz i čojstvo kakvo mu je.
I ako je napolju padala kiša, nijesu imali ni trunke osjećanja ni milosti prema patrijarhu i drugima što stoje pod balkonom. Naredili su čuvaru da im spremi jelo i da im donese vina iz podruma da piju. Onda su puna četiri sata prebirali i preturali svukuda po prostorijama manastirskim i uzimali što su htjeli i što im se dopalo. Tada su propisno opljačkali manastir, pored državnog što su ponijeli zlata i papirnog novca i drugih vrijednih stvari.
Za sve to vrijeme patrijarh i drugo manastirsko osoblje stoji i pati se napolju, na kiši. Iz grupe Nijemaca, trojica naoružani motornim vozilom krenu za Gornji manastir i izvezu vozilo pravo pred manastir kod male kuće, zvane kulica. Tu ostave vozilo i upute se u manastir. Kad su stigli u manastir nešto pitaju i pričaju, a mi ih ništa ne razumijemo. Krenu kroz manastir i počnu da otvaraju prostorije. Koja je zaključana i u kojoj nije ključ, ne čekaju, već razvrću i lome vrata. Sve pretresaju i nešto traže, a pored njih samo ja i o. iguman.
Kad su ušli u sobu u kojoj je spavao patrijarh počeše da sve stvari preturaju. Među stvarima patrijarhovim stoji poveći sanduk drveni, zatvoren. priđu mu, počnu da ga otvaraju, a ne mogu. Jedan od njih gvozfem što nosi u ruci, zavre svom snagom ispod poklopca, malo ga podigne i kaže: Geld!
Tada narede o. igumanu, meni i Mitru da ga odnesemo do kola. Nas trojica nosimo sanduk, oni nas prate pod oružjem, smiju se i slikaju nas. Kad su sve prostorije pretresli, traže da im se otvori crkva u kojoj počiva svetitelj. Iguman otvori crkvu, a oni za njim krenu sa puškama i šljemovima na glavama. Iguman ne otvara sveti ćivot, već stao pa gleda šta rade. Pretresaju po crkvi sve i ulaze u oltar, pretražuju svaku sitnicu.
Gledaju sveti ćivot i traže od igumana da im ga otvori. Otac iguman stavi epitrahilj i otvori svetitelja. Kad vojnici vidoše otvoren kovčeg i svetitelja, koji u njemu počiva, stadoše mirno i fašističkim pozdravom odaše poštu svetitelju. Tako malo postajaše, pa sa velikim čuđenjem i radoznalošću priđoše bliže svetitelju i posmatrahu ga, bez da što diraju rukama. Dopade im se panagija na svetitelju i hoćaše da je uzmu kao starinu za muzej. Bar tako je iguman razumeo, pa se trudio da im objasni da paganija nije stara, već novijeg datuma i tako odustanu i ne ponesu je. Pošto su sve pretresali, upale kola i pođu.
Pitam o. igumana šta je bilo u onom sanduku te smo ga nosili i šta znači ono kad je Nijemac zvirio u njega i rekao: Geld? Tad mi otac iguman reče da Geld znači novac, pa dodade:
Ono što su ponijeli, bio je novac Srpske Pravoslavne Crkve. Pust im, da Bogda, ostao!
Pošto su svi sišli iz Gornjeg manastira i ovi što su bili u Donjem dovršili svoju sramnu rabotu, upale vozila i pored opljačkanog što su digli iz manastira, povedu sa sobom u internaciju patrijarha, o. ahrimandrita i sinovca patrijarha Dušana.
U jutro 25. aprila 1941. godine, u 6 časova došla je jedna grupa od 2o nemačkih vojnika sa b (šest) automobila u manastir Ostrog i pokupili su po manastiru: ćilimove, ćebad, razna pića, kafu, šećer, meso, veša i ostalog namještaja. Od dvorskih stvari koje su ostale poslije odlaska Kraljevog odnijeli su pored mnogo čega: dvorski novac (15 džakova u papiru) i nekoliko sanduka zlata, od prilike oko 7 (sedam) zatim su odveli Nj. Sv. patrijarha i arhimandrita Leontija.
1. maja ove godine u 4 i po časa ponova su došli šest vojnika i oficira, od onih koji su ranije dolazili (25. aprila). Ovom prilikom su slomili
brave na vratima nastojateljskog stana, otvorili kese i iz njih nosili (soba i kasa) sve što im se dopalo, na pr.:
nakite, ćilime, veš, čarape, maramice, čaše, posuđe, cigarete, šibice, sapune, meso, slaninu, vino, rakiju, benzin, kafu, šećer, slatko, ulje, jednom riječju sve što im se dopalo, metnuli su u automobile. Uz to su mene vodili kroz šumu da im pokazujem pećine u kojima su tražili zlato.
Moram da naglasim i to da ne mogu da pronađem dvije najdragocjenije stvari, koje su se čuvale u Ostrogu:
Pismo sv. Vasilija i jednu zlatnu kašiku iz dvanaestog vijeka, kojom su se vjekovima pričešćivali engleski vladari prilikom krunisanja, a koju sam ja donio iz Engleske i priložio Ostrogu. Moguće je da su te stvari uzeli Nemci za muzej, jer su htjeli da uzmu i panagiju sa Sveca, takođe za muzej, pa pošto je čuvar Ćivota rekao da je iz 1937. godine, odustali su od namjere.
Prilikom prebiranja stvari pobacali su po podu ono, što im se nije dopalo, a to je danas sve u naredu.
jeromonah Vasilije Dragović
(Izvještaj jeromonaha Vasilija Dragovića, sabrata manastira Ostroga Mitropoliji br. 383/ o3. o5. 1941. g M bo 2391/41). 1
Uz dostavljeni izveštaj koji se dostavlja pod br. 384 od 3. maja t. g. izveštavate se da su dana 4. maja t. g. u 18 časova došli u manastir tri italijanska vojnika sa jednim kamionom, koji je nosio numeru ROM 2197 i zatražili su da pregledaju manastirske prostorije i tom prilikom, pregledajući prostorije, zahtijevali su devet dušeka i kada sam se ja sa bratstvom usprotivio objašnjavajući da je to lično manastirska imovina, pristali su i na četiri. Mi smo se ponovo usprotivili i rekli im da ćemo izvestiti odmah telefonom Guvernera na Cetinje. Tada su se isti pokolebali i izbacili dušeke iz kamiona uz viku i psovku zadržavši samo jedan dušek u vrednosti oko 1.ooo. dinara.
U isto vrijeme jedan je od njih uzeo i jedan priloženi jastuk koga je priložila ovome manastiru ud. Olga Belas Ćirković iz Dubrovnika, a drugi od njih uzeo je jednu Patrijarhovu bugarsku zvijezdu za građanske zasluge.
Podnoseći prednje učtivo Vas molim da se zauzmete kod italijanskih vlasti na Cetinju da se ovaj manastir zaštiti dalje pljačke, kao II manastir Ždrebaonik, koji je u neposrednoj blizini Danilova Grada i izložen ovakvim i sličnim slučajevima.
Napominje se da smo od istih zatražili revers na odnešene stvari, ali ga nisu htjeli dati, nego su čak i numeru kola pocijepali.
U isto vrijeme Vas molim da izdejstvujete jedno rešenje od guvernera na Cetinju kojim bi se zaštitili manastirski interesi od nemačkih i italijanskih vojnih lica. Ovo bi rešenje trebalo da glasi i na nemačkom i na italijanskom jeziku, kako bi ga uprava pokazivala
vojnicima koji ovde dolaze, jer ovde više nemaju ništa da traže od državnih i dvorskih stvari, pošto su sve odnešene.
PRIV. STAREŠINA
jeromonah, P. Pavićević
(Izvještaj jeromonaha Pavla (Pavićevića), privremenog starješine manastira Ostroga, Mitropoliji br. 385/ 05. 05.1941. g. M. br. 2411/41).
Pravoslavnoj mitropoliji Crnogorsko-primorskoj, Cetinje
Vašim rešenjem M. br. 2332 od 29. aprila 1941. godine postavljen sam za privremenog starešinu Uprave manastira Ostroga, koje sam primio tek 1. maja ove godine, tako da sam došao u Manastir Ostrog 2. maja u 10 časova pre podne i odmah pristupio poslu radi ustanovljenja pravog stanja u manastiru i našao sledeće, a na ime:
Stanje u manastiru od 25. aprila, tj. od prvog dolaska Nemaca, bilo je očajno i vladao je pravi haos i anarhija tako, da je odavde nosio razne stvari od vrednosti ko je pre mogao. Isto tako nastalo je očajno stanje 1. maja kada su Nemci ponova došli u 4 časa u jutro i poslije njihovoga odlaska.
Kasa manastira Ostroga zjapila je otvorena od 4 časa u jutro do 7 časova. Šta je sve ponešeno, meni je nepoznato (sem što se vidi iz priloženih izjava osoblja manastira Ostroga: vrata, odnosno brave na prostorijama manastirskog stana slomljena su i u sobama sve je u najvećem neredu razbacano.
Inventar dragocenosti nije se mogao pronaći, da li je isti postojao, ne znam, te prema tome ne može se ni utvrditi šta je sve ponešeno.
Stanje kase na dan 1. aprila 1941. godine bilo je kako se to vidi iz knjige "Glavna blagajna" ovako:
Prenos saldo iz 1940/41. godine u zlatu din. ..................765.
Prenos saldo iz 1940/41. godine u srebru din................832,50
Prenos saldo iz 1940/41. godine u novčanicama din......156.567,70
od 6. aprila do 26. aprila bilo je raznih
prihoda din..........2.090.
tako da je na dan 26. aprila o.g. bilo svega prihoda din..............158.657,70
od 1. aprila do 9. aprila bilo je raznih rashoda din..........25.360,75
Odbijajući rashod od prihoda trebalo je da ima u kasi
na dan 2. maja, hada sam ja došao, dinara .....................................133.296,95
međutim komisijski je prebrojano i meni predato dinara.............70.959.
šta je bilo sa ostalim novčanicama u papiru od dinara 62.346,75 osoblje ovoga manastira nije mi znalo ništa reći, kao ni g. Dragović, jeromonah, koji je privremeno vršio dužnost, a koji kaže da je ključeve primio tek 1. maja t. g., kada su mu ih Nemci predali na revers.
Novac su prebrojavali i to:
1) jeromonah Pavle Pavićević,
2) jeromonah Vasilije Dragović,
3) jeromonah Irinej Hrukin i
4) Miloš J. Njeguš,
U kasi se je još našlo nekog starog srebrnog novca, papirnih rubalja i još nekih bezvrednosnih novčanica, kao i nekoliko akcija, dobrovoljačkih obveznica 30.000. dinara vrednosti (verovatno arhimandrita Leontija. Isto tako nekih lančića, nekoliko starih platnih i srebrnih prstenova; sve manje vrednosti.
Pored izloženog u prilogu dostavlja se inventar pokretne imovine Gornjeg i Donjeg manastira, nađenog i popisanog 2. i 3. maja o. g.
Sve izjave i inventari izrađeni su u tri primjerka od kojih se jedan dostavlja Mitropoliji, jedan za arhivu Uprave, a jedan kod potpisatog. Inventar stoke i konkretni predlozi dostaviće se u najkraćem vremenu.
PRIVREMENI STAREŠINA jeromonah Pavle Pavićević
Jednoga dana mi je rekla Andrijana manastirska kuvarica da Grujica Radošević raznosi manastirske stvari i da se bogati na račun manastira. Slično su mu kazali i neki seljaci iz okoline. Čak su naglasili da je Radošević neke stvari sklanjao po tuđim kućama. Poslije top pitao sam jeromonaha Arsenija Kneževića šta je od manastirskih stvari kod. Radoševića. Arsenije mi je rekao: "Kod Radoševića smo sklonili nekoliko životnih namirnica i još neke stvari", Onda sam pitao Radoševića šta je manastir ostavio kod njega, a on mi je odgovorio da nije ništa. Iza toga su tajno nešto razgovarali Arsenije i Radošević, poslije čega mi je Arsenije rekao da su samo razgovarali u manastiru, da nešto sklone kod Radoševića.
Andrijana, kuvarica manastirska nije htjela da mi dade ključeve sa kojima je raspolagala i zauzimala je stav starešine manastira, i sve je stvari gučila i krila od mene. Sve mi je izgledalo sumnjivo, tim prije što sam vidio da neke osobe vode neke tajne razgovore i uzajamne intrige.
Jedan veliki dio okolnih seljaka i jedan dio manastirskog osoblja i gostiju polazili su s time: grabi jer je inače sve đavo odnio.
U Ostrogu, 3. maja 1941. god. Vasilije Dragović, jeromonah
25. aprila 1941. god. došli su Nemci u Ostrog, opljačkali ga i odveli Patrijarha i Arhimandrita. Pri odlasku Patrijarh mi je rekao" "Kako znaš javi Mitropolitu i Komitetu o ovome dako šta preduzmu". Ja sam iza toga otišao na Danilovgrad i razgovarao telefonom sa Komitetom, moleći ga da što preduzme da se Patrijarh i Arhimandrit spasu. Mitropolita nijesam mogao dozvati, nego tek sutradan 26. i poslije izručene Patrijarhove poruke, pitao sam ga mogu li ići u Ostrog da održim red. On je odgovorio da mogu i ća osnovu toga Potkomitet iz Danilovgrada dao mi je akt da primim upravu manastira Ostroga. Kada sam u veče stigao i tražio ključeve od kuvarice Andrijane, ona je odgovorila "Ti si radio da Arhimandrita odvedu, a da ti dođeš za upravitelja. Ja nemam ključeve od Arhimandritovih soba, nego ih traži od Milutina Popovića". Nije htjela da mi kaže i što ima u kuhinjskom magacinu i kada sam je pitao ima li kafe, odgovorila mi je da nema, međutim Nemci su 1. maja 1941. našli i odnijeli 6o kilograma kafe. Kada sam uzeo Upravu nijesam dobio ključeve od nastojateljeve sobe i bile su zatvorene kada su Nemci ponova došli 1. maja u četiri i po sata u jutro. Tri Nemca su išli gore i tražili da im otvorim. Kada sam rekao da nemam sa čime otvoriti, jedan me je udario kundakom u leđa i nešto rekao. Na to mu je tumač nešto rekao na nemačkom jeziku i slomili su brave prvih i drugih vrata, a jedan je otvorio kasu i kasicu i svuda su pretresali i uzimali što su htjeli. Zatim su me odveli u šumu da tražimo zlato ostavivši kasu i sobe otvorene. Poslije oko dva sata vratio sam se sa jednim u manastir, a dvojica su otišli u Gornji Manastir. Pošto su utovarili u jedan veliki automobil meso, slaninu, kafu, rakiju i puno drugih stvari tražili su te su jeli i tada su mi predali Arhimandritove ključeve od kase i pokazali mi kako se otvara i zatvara. Ja sam letimično izbrojao papirni novac i učinje mi se da ima nešto preko 60.000. i kasu smo zatvorili i ključevi su ostali kod mene.
Odmah pošto su Nemci otišli, Andrijana je spakovala Arhimandritove i svoje stvari u tri kofera, jednu veliku korpu i nekoliko vreća, a meni je rekla:
"Ja neću da ostanem ovde i hoću da nosim sve arhimandritove stvari da mu ih sačuvam ako se kada vrati". Ove je stvari natovarila na kola Đola Đurovića i napustila manastir sa mužem. Mogu da dodam i to da sam 26. uveče zatekao strašan haos u manastiru i svijet se bio spremio da sve razgrabi. Dobio sam utisak da su po manastiru vršljali i nešto iz njega nosili: Andrija Koprivica, Milutin Popović, Risto Grđić i Ljubo Krulj, a prilikom drugog dolaska Nemaca, kada su mene vodili u šumu, a kasa i sobe bile otvorene, da su Andrijana, njen muž Nikola i dr. baratali po kasi i sobama i nosili iz njih što im se svidjelo.
Prednju izjavu u svemu priznajem za svoju.
Ostrog, 3. maja 1941. god. Vasilije Dragović, Jeromonah
Ja sam unio dva sanduka zlata u magacin. Kada su Nemci pošli prvi put vidio sam da je na kamionu bilo 3 sanduka, koja su odvezli oficiri.
Profesor A. Koprivica snio je tri kofera u trpezariju i rekao je: "Ne smijete dirati ove stvari, ovo su naše!"
U nastojateljski stan zaključao se je Milutin Popović, Ljubomir Krulj, a pre toga su izašli iz istog profesor Koprivica i Risto Grđić. Koprivica je pod rukom nosio vojničko odelo zgužvano, a da li ]e u njemu šta zamotao, to š znam. Kada je žandarm Đurović viknuo "Ja sam poslat ovde da ovo čuvam i š dozvoljavam da se ma ko zaključava đ stanovima i zahtijevam da se oslobod( isti". Popović je na to odgovorio: "Ja sam Nj. Sv. Patrijarha sekretar". Zatim j( Krulj zgrabio iz salona jedan paket uplašio se je i zacrveneo i otišao đ nepoznatom mi pravcu.
Prilikom drugoga dolaska Nemaca vidio sam da Andrijana, kuvarica otključava arhimandritovu sobu i ako je rekla da je ključ ponio Popović na Cetinje. Čuo sam da je g. Dragović tražio od Andrijane ključ i da ih nije dala s izgovorom da je iste ponio Popović na Cetinje. Nemci su Andrijaninoj sobi našli prilikom pretresa jedan džačić novca i pitali zašto su snijeli taj novac iz kase. Ona je odgovorila da su to pare bez vrednosti i poslije ih je ponijela uza stepenice gde s nalazi kasa uprave manastira, gde ih j ostavila, ne znam. Za to vrijeme g. Dregović je bio u magacinu sa Nemcima. Vidio sam da Nemci iznose i trpaju u kamion; čarape, maramice i dr. i napunili su ga čitava sa raznim stvarima i namirnicama. Jedan oficir otvorio je fijoke i orman u kancelariji II ponio odatle što mu se je svidjelo.
Prednju izjavu u svemu priznajem za svoju.
Man. Ostrog, 3. maja 1941. god. Đorđe Dukić
Vidio sam da su Nemci prilikom prvog dolaska odnijeli niz magacina oko 15 džakova u kojem je bio novac po pričanju. Zatim su nosili neke ćilimove, šunke i benzin i još neke sanduke.
Vidio sam g. Koprivicu i Grđića gdje nose 2 kofera. Kofere su ponijeli u pravcu kafane P. Koprivice, a Krulja sam vidio da nosi jedan paket obavit u novine i pošao kao prvi. Vidio sam Popovića, Grđića i Krulja zaključane u nastojateljskom stanu i da je žandarm Đurović zahtijevao da mu se otvore vrata, jer je on taj koji je poslat da čuva manastirsko dobro i da ne dozvoljava da se iko zaključava.
Prilikom drugog dolaska Nemaca bio sam zauzet sa poslom koga su mi nametnuli Nemci. Znam da je kuvarica Andrijana ponijela 45 kofera i 3 džaka, a što je u njima bilo, ne znam.
Prednju izjavu u svemu priznajem za svoju.
Man. Ostrog, 3. maja. 1941. god.
Đorđe Odavić
Poslije odvođenja Nj. Sv. G. Dragović je pošao za Danilov Grad, a Popović, Grđić, Koprivica i Krulj zaključali su se u sobama nastojateljskog stana. Tom prilikom Njeguš je tražio od Popovića da mu otvori vrata i da mu nešto reče. Popović je otvorio vrata i ispriječio se je na istima sprečavajući Njegušu ulazak u stan i vrata je odmah opet zatvorio i zaključao. Poslije je žandarm Đurović došao i zatražio da se vrata otvore izjavljujući da je on došao da čuva ovu svetinju i da ne dozvoljava da se ma ko zaključava u prostorijama. Na takav zahtijev su otvorili.
Prije polaska Popovićevog za Cetinje isti me je poslao da mu donesem kofer od Petra Koprivice, što sam i učinio.
Prilikom drugoga dolaska Nemaca vidio sam da su Nemci ponijeli: šećer, meso, ulje, benzin, čarape, maramice, čaj i dr. stvari. Čuo sam da su tom prilikom pretili G. Dragoviću da će ga streljati. Čuo sam takođe da kuvarica Andrijana govori jednom oficiru da Dragović nije u sobama i otključala mu je vrata, te je sam išao da ga traži. Čuo sam da je g. Dragović od kuvarice Andrijane tražio neke ključeve, ali ona mu ih nije dala izgovarajući se da ih je ponio M. Popović na Cetinje.
Prednju izjavu u svemu priznajem za svoju.
Man. Ostrog, 3. maja 1941. god.
Milan Đolić
Vidio sam da su Nemci uzeli 56 ćilimova, 23 dekice, lovačku pušku i dr. Poslije odlaska Patrijarhova i Dragovićeva Popović, Koprivica, Grđić i Krulj bili su se zaključali u stanu nastojateljskom. Čuo sam da je jedan žandarm govorio da su se zatvorili u stan samo da pakuju stvari i novac.
Kada su došli u Ostrog vidio sam da Koprivica nije ništa donio sem vojničkog odijela na sebi. Vidio sam da su u 25 i 26 nosili neke kofere i pakete put kafane P. Koprivice i mislim da su ih tamo ostavljali, pošto su se opet ponovo vraćali u manastir.
Znam i to da su jedne večeri spavali u kafani P. Koprivice.
Prilikom drugoga dolaska Nemaca bio sam zauzet u kuhinji sa radom i nijesam ništa vidio.
Prednju izjavu u svemu priznajem za svoju.
Man. Ostrog, 3. maja 1941. god.
Uroš Vukašin
Vidio sam kada su Nemci odveli Patrijarha i L. Mitrovića. Iza toga je Dragović zvao preko telefona Mitropolita i nije ga mogao dozvati, tada je Dragović rekao: "Idem na Danilovgrad da obavjestim Komitet i Mitropolita o ovome događaju" i odmah je otišao. Sutradan 26. u jutro vidio sam kod Petra Koprivice: Grđića, Koprivicu i Popovića da su tamo prenoćili i pošli u manastir. Poslije toga sam došao i ja u manastir i pitao đe su. Oni su se bili zaključali na spratu i Miloš Njeguš ih je zvao da mu otvore. Milutin Popović je otškrinuo vrata i rekao: "Ovamo ne možete!". Vidio sam da su sva četvorica odlazili od manastira do kafane P. Koprivice i uvijek su iz manastira odnosili neke pokrete i zamotuljke. Sve mi je to izgledalo nekako sumnjivo.
Čuo sam da je Miloš Njeguš rekao, kada su ovi odlazili iz manastira: "Treba pretresti sve kofere onih koji odlaze iz manastira. Na to je odgovorio A. Koprivica: "Ne, Milošu, kumim te Bogom to ne govori" i bio je zbunjeno usplahiren i u licu blijed.
Juče 2. maja A. Koprivica me je zvao preko telefona sa Vilusa i pitao me je da li ima što novo. Kada sam odgovorio da su bili ponovo Nemci u Ostrogu i da su vršili pljačku i pretrese kuća, on je uzbudljivo pitao: "Je li su pretresali Petra Koprivicu".
Prednju izjavu u svemu priznajem za svoju.
Man. Ostrog, 3. maja 1941. god.
Radojice Milatovića
Vidjela sam da su Nemci 1. maja tovarili flaše pune, kafu, čarape i dr. u automobil. Vidjela sam u kuhinji Andrijanu kuvaricu da je razgovarala sa mužem Nikolom o nekom paketiću para i pošto mu je rekla: "Ovo su stare pare nekuda ih je odnijela (pare su bile u saketiću).
Ja sam pitala Nikolu kakve su to pare i daj mi da ih vidim i pare su tada bile u Andrijaninim rukama.
Čula sam da je Nikola (Andrijanin muž) rekao Nemcima: "Arhimandrit nas nije isplatio, a Andrijana je dodala: "Isplatio je sve".
Prednju izjavu u svemu priznajem za svoju.
Man. Ostrog, 3. maja 1941. god.
Velika M. Milatović
Što se zbivalo prilikom dolaska Nj. Sv. i Kraljevog dvora, ne znam, jer tu nijesam bio, a takođe ne znam što je bilo za vrijeme odlaska Kraljeva iz Ostroga i njegove svite. U manastir kad sam došao bio je Nj. Sv. Patrijarh. U magacinu ne znam što se je nalazilo, pošto tamo nikako nijesam išao.
Vidio sam kada su odveli Nj. Sv. i g. Mitrovića. Zatim da nemački oficiri obijaju kofere, otvaraju prostorije i stalno odnose pokupljene stvari u kamione i dvorske automobile, koje su takođe odvezli sa sobom.
Pošto su pošli Nemci i odveli gore navedene, ja sam se starao da sačuvam manastirsko dobro od okolnih, pošto sam u manastiru bio 13 godina, te mi je to bila dužnost i bez ičijeg nagovora.
Na stvari dvorske nijesam obraćao toliku pažnju, nego sam motrio samo na manastir. Vidio sam da je Lj. Krulj izašao iz nastojateljskog stana i pod rukom nosio neki plavi paket i ponio ga pravcu kafane Koprivice.
To mi je bilo sumnjivo i pošao a da vidim šta rade: Popović, Grđić Korpivica, ali vrata od nastojateljskog stana, gdje su bile stvari manastirske upraviteljeve i Njegove Svetosti, bila zaključana. Lupao sam da mi ih otvore Popović je nakon nekoliko minuta i otključao vrata i na istima se preprječio sprečavajući mi ulazak u stan. Rekao sam mu da me pusti unutra, a on odgovorio kratko: "Ne možete unutra. Šta su gore navedeni radili, ne znam.
Zatim sam izašao napolje. Posli sam se kretao oko kuća i motrio I kretanje pojedinaca. Kada sam vidio da svak radi što je njemu milo, rekao sa svima prisutnima, među kojima je bilo žandarma i dva italijanska vojnik, "Najenergičnije zahtijevam da se pretresu sve stvari, koje se budu nosile v Ostroga od strane onih, koji su u njemu s bavili". Na to mi je prišao A. Koprivica i rekao: "Ne, Milošu, ako Boga znaš. Ne govori o tome!" Naravno, ja sam to nijesam mogao izvesti, pošto sam bio sam za tu stvar, a protivnih tome mome zahtijevu bilo je više.
Čuo sam da su jedne večeri Koprivica i još neki spavali u kafani i ako su imali udobnost još u manastiru, kao i da su neke stvari iskraj Koprivice odnosili u automobil i otputovali ne znam kuda.
Što se tiče drugoga dolaska Nemaca ne znam reći ništa, pošto sam ih izbjegavao, bojeći se da me ne odvedu, pošto sam bio zapisan u spisak prilikom prvoga njihova dolaska.
Prednju izjavu u svemu priznajem za svoju.
Man. Ostrog, 3. maja 1941. god.
Miloš Njeguš
Blaženopočivši patrijarh srpski dr Gavrilo (Dožić) je, nema sumnje, bio čovjek koji je ostavio dubok i svetao trag u istoriji srpskoga naroda i u istoriji Srpske Crkve. On je, kao takav, bio i ostao predmet napada mnogih neprijatelja naše Crkve i našeg naroda. Mnogi nisu htjeli ni željeli da shvate njegovo držanje u dva balkanska i u Prvom svjetskom ratu, zatim prilikom ujedinjenja Crne
Gore i Srbije 1918. godine, prilikom borbe koju je pravoverni srpski narod sa svojim episkopatom i sveštenstvom vodio protiv konkordata 1937. godine, a posebno njegovo držanje 27. marta 1941. godine i tokom čitavog Drugog svjetskog rata.
Mnogi napadi na patrijarha Gavrila došli su i još uvijek dolaze od deklarisanih srpskih neprijatelja. Nedavno je Nakladni zavod "GLOBUS" iz Zagreba objavio knjigu Ljubice Štefan pod naslovom "SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA I FAŠIZAM". Ova "hrvatska znanstvenica" je, koristeći lažnu komunističku istoriografiju, napisala ovu knjigu u kojoj je, na beskrupulozan način, optužila Svetosavsku Mučeničku Crkvu da je za vrijeme Drugog svjetskog rata podržavala fašističkog okupatora. Dakle, onog istog okupatora koji ju je obezglavio tako što je uhapsio i internirao patrijarha Gavrila i episkopa žičkog Nikolaja (Velimirovića) i koji je streljao oko 80 hiljada Srba i koji je sagoreo i spalio hiljade srpskih ognjišta!
Ljubica Štefan je u svojoj knjizi laži najprije optužila patrijarha Gavrila da je srpski narod on poveo u rat, a da ga je kasnije napustio što apsolutno ne odgovara istini jer da je patrijarh Gavrilo htio da napusti svoj narod i svoju Otadžbinu on bi, svakako, otišao sa kraljevskom Vladom. U istoj knjizi je osporila i patrijarhovo tamnovanje za vrijeme Drugog svjetskog rata. Naime, po riječima "hrvatske znanstvenice", patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su tokom tamnovanja u zloglasnom nacističkom logoru Dahau bili smješteni u posebnom bunkeru kao "počasni zatvorenici" te su, samim tim, bili odvojeni od ostalih dahauških zatočnika. Patrijarh Gavrilo i Vladika Nikolaj su od nacista, navodno, dobijali hranu kojom su se hranili njemački visoki oficiri, imali su "osobnu poslugu" i "potpune uvjete za rad" tako da je vladika Nikolaj u Dahauu "napisao brojne meditacije, propovijedi, molitve, čak i pjesme, izražavajući u njima čudovišni antisemitizam tu, gdje su na dohvat ruke svakog dana ubijane stotine i stotine ostalih zatočenika, u prvom redu Židova, koje su danonoćno gutali krematoriji..."(Ljubica Štefan "Srpska pravoslavna crkva i fašizam", str. 220).
Istina je, međutim, sasvim drugačija. Njemci su odmah po okupaciji zemlje uhapsili i internirali patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja. Patrijarh Gavrilo je, poslije putešestvija od manastira Ostroga preko Sarajeva do Beograda, zatočen u manastir Rakovicu, a episkop Nikolaj je iz manastira Žiče, gdje je uhapšen, sproveden u manastir Ljubostinju kod Trstenika. Kasnije su i patrijarh i vladika premješteni u manastir Vojlovicu kod Pančeva, gdje su ostali sve do druge polovine 1944. godine kada su deportovani u zloglasni logor Dahau o "dobrim uvjetima" u Hitlerovim logorima, o kojima govori Ljubica Štefan u svojoj knjizi, ne treba mnogo trošiti riječi. Svjedoci, kojih i danas ima živih, svjedoče o teškom zdravstvenom stanju patrijarha Gavrila poslije izlaska iz Dahaua. I episkop Nikolaj je bio podvrgavan raznim vrstama torture u čuvenoj Hitlerovoj "tvornici smrti". Knjiga episkopa Nikolaja, koju pominje Ljubica Štefan, a koja je objavljena pod naslovom "GOVORI SRPSKOM NARODU KROZ TAMNIČKI PROZOR" u izdanju Eparhije zapadnoevropske, napisana je u tim "divnim uvjetima" na klozetskom papiru i u senci njemačkih bajoneta, a faksimil tog rukopisa objavljen je na prvim stranicama knjige.
U raznim eparhijskim arhivama i u arhivu Srpske Patrijaršije u Beogradu nalaze se važna svjedočenja o tom teškom vremenu, o položaju srpskoga naroda i njegove Majke Crkve u njemu, kao i o položaju i mučeništvu srpskog patrijarha. Najvažniji dokument koji svjedoči o ovim, ali i o mnogim drugim važnim pitanjima, jeste IZVJEŠTAJ SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SVETOM ARHIJEREJSKOM SABORU SPC o RADU OD 194. DO 1947. GODINE. Ovaj Izvještaj je u kucanoj formi na oko osam stotina stranica i iskreno se nadamo da će uskoro biti objavljen kao kritičko izdanje. Takođe, rukopisni MEMOARI mitropolita skopskog Josifa (Cvijovića), koje pripremamo za objavljivanje, predstavljaće veliki prilog razumijevanju srpske situacije u Drugom svjetskom ratu, ali i poslije njega.
Na kraju, moramo reći da ličnost patrijarha Gavrila nije, na žalost, u potpunosti i na pravi način shvaćena ni kod jednog dijela emigrantskih i otadžbinskih publicista i istoričara. Neki od njih su otišli toliko daleko da smatraju da je trebalo da patrijarh Gavrilo i srpski Arhijereji podrže pakt Jugoslavije i Hitlerove Njemačke i da, analogno tome, ne dižu svoj glas protiv tog sramnog pakta. Taj stav izvode iz potpuno nerealne prognoze da bi se zemlja, prijateljstvujući sa Hitlerom, spasila od razaranja, a narod od uništavanja i stradanja, zaboravljajući daje pitanje obaranja pakta sa Njemačkom bilo pitanje nacionalne časti i ponosa. Iz te neshvaćenosti prilika i Hitlerovog beskompromisnog imperijalizma na jednom mjestu je i patrijarhov govor na beogradskom radiju od 27. marta 1941. godine, u kome je patrijarh istakao da se srpski narod i toga puta, kao i njegovi preci tokom vijekova, privolio Carstvu Nebeskome, shvaćen kao "ispad iz smisla kosovskog zavetnog Predanja, otkrivajući pritom političku kratkovidost koja slovesnu nebozemnu odluku za Krst Časni i slobodu zlatnu Carstva Nebeskog poistovećuje sa prkosnim buntom, po nalogu strane vlade, u ovom slučaju masonskih engleskih vladara".
Ime patrijarha Gavrila će, bez obzira na sva podmetanja, ostati veliki slovima uklesano u duhovnu i nacionalnu riznicu srpskoga naroda. o njemu će se tek pisati, a budući srpski naraštaji će se napajati njegovom vjerom, njegovom vrlinom i njegovom hrabrošću. Otuda i ovu skromnu knjižicu, koja na bazi do sada nepoznate istorijske građe razotkriva samo nekoliko detalja vezanih za ličnost blaženopočivšeg patrijarha Gavrila i njegovo mučeništvo i stradanje, predajemo u ruke čitaocu moleći se Živome i Istinitome Bogu da srpski narod, grešan i stradalan, sačuva u vijekove vijekova.
Velibor V. Džomić
[ Projekat Rastko Cetinje | Promjena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
/ Projekat Rastko Beograd /