 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Литера, Београд. Коригована и лекторисана верзија са некадашњег сајта Министарства за Србе ван Србије (Мала српска библиотека)
Са доласком Турака у Зету, Брда и Приморје крајем 15. века, много шта се променило у политичкој организацији ових области, као и у животу становништва. Прве појаве исламизације и турчења утицале су на стварање новог феудалног слоја. Јачање влашких катуна, патријархалне културе и посрбљавање дела Влаха и Арбанаса, погодовало је конституисању племена и особеном племенском начину живота, који ће се задржати вековима.
Турци су област Ђурађа Црнојевића (за коју се одомаћило име Црна Гора) прикључили скадарском санџакбегу, који је управљао преко свог субаше (војводе), чије је седиште било у Жабљаку (Зета). Турске војне посаде налазиле су се још у Подгорици и Медуну. Са ова три места они су успешно контролисали долину Зете и Мораче, као и Брда. Цела Црна Гора била је под јурисдикцијом кадије. Тада је подељена на седам нахија Жута, Малоншићи, Пјешивци, Цетиње, Ријека и Црмница. (Имена ових нахија налазе се у дефтеру из 1523. године, али нема имена седме нахије).
Од 1513. године Црна Гора је постала посебан санџак под управом Скендербега (Станише) најмлађег, потурченог (1485) сина Ивана Црнојевића. Он је владао уз помоћ "24 властеле", а користио се печатом и грбом своје породице. Тада су измењене и обавезе народа према турској, централној власти. У посебном закону (канун-нама из 1523) образложено је да је Црна Гора "непроходна и кршевита земља, па раја није у могућности да даје ушур, харач, испенџе и друге дажбине", те да се по "влашком обичају" уводи филурија. То је значило да свака кућа (тада их је било 3.151) и баштина плаћају 55 акчи (33 султану, 20 санџакбегу и 2 сакупљачу - порезнику) и да дају по једног радника на 15-дневни рад у соланама у Грбљу. Од ових обавеза били су ослобођени муселеми (кнезови), али су били одговорни за прикупљање дажбина. Градови Котор и Будва плаћали су царине директно султану. Санџакбег Скендербег, осим прихода од филурије, имао је и других, тако да му је 1523. године укупан приход био 103.000 акчи. Овим променама укинута су и два хришћанска спахилука и један - кадије, тако да су сељаци постали слободни, независни од спахија.
После смрти Скендербега, Црна Гора је поново прикључена Скадарском, па потом Дукађинском и кратко време Херцеговачком санџаку. Ове промене изгледа да су биле проузроковане незадовољством централне турске власти са успесима у прикупљању пореза.
У другој половини 16. века, у Црној Гори је примећен већи број Муслимана у плоднијим деловима и градовима. Они су почели да заузимају и присвајају земљишта и риболовишта. У томе нису презали ни од манастирских имања, било да су одузимали поседе било да су наметали плаћање десетине. Таква ситуација приморала је калуђере Комског и Врањинског манастира да се жале султану у Цариграду.
У Црној Гори 1570. године, остало је забележено, било је 2.951 кућа и 426 баштина које су плаћале филурију и 35 кућа муселема које нису имале ту обавезу. Према једном другом извору (из 1614. године), тада је у Црној Гори било 87 села са 3.377 кућа. Под Црном Гором тада се подразумевало пет нахија: Катуни, Пјешивци, Ријека, Љешкопоље и Црмница. Упоређивањем територије и броја кућа с почетка 16. и с почетка 17. века, може се закључити да је пораст становништва био незнатан.
Почеци сукоба у црногорском друштву, јавили су се јачањем Српске православне цркве, турског феудалног слоја и стварањем домаћег главарског слоја. Црква је чувала извесно територијално јединство Црне Горе, неговала свест о српској држави и немањићкој епохи. Центар је био Цетињски манастир (економски и најмоћнији), а утицаји манастира Мораче били су јаки у Брдима. Најчешћи узрок сукоба било је одвијање (не само у Црној Гори) становништва да плаћа дажбине. Оно је и проузроковало прве оружане сукобе, а делимично и хајдучију, која ће постати привредна грана.
Положај Црне Горе као царског хаса (хас-феудални посед који "господару земље" доноси преко 100.000 акчи годишње), одговарао је и турској централној власти и становништву. Власт је реално сагледавала економску слабост области, а сама није имала никакве трошкове за властито функционисање на том подручју. Између власти и породичних старешина (филирџија), стајали су само домаћи људи-кнезови (муселеми). Та de facto аутономија, учвршћена је када је султан именовао Вуја Рајчева за "главу читаве Црне Горе", давши му и феудалне повластице. Не зна се тачно када, да ли крајем 16. или почетком 17. века, дошло је до измене обавеза Црногораца према султану: поменута филурија замењена је данком (харачом), који цела област плаћа султану. Утврђено је било да је харач могло купити само лице, које је султан одредио, а остали царски чиновници, без одобрења султана, нису имали право да се крећу по Црној Гори. Обавеза Црногораца била је да иду у војску, и ван своје земље, ако их позове султан.
Аутономија Црне Горе огледала се и у постојању самоуправних органа: 1. црногорски збор; 2. народни суд, који се састојао од 24 поротника ("кмети"). Одлучујући утицај на збору, имали су владика (највиши црквени великодостојник) и кнезови.
Невоље по Црну Гору и Црногорце углавном нису произилазиле из утврђеног статуса или поступака централне турске власти, већ од околних исламских феудалаца и њихове непрестане тежње да присвоје одређене поседе (читлучење). У овом сталном сукобу, локална турска власт редовно се користила неслогом Црногораца и њиховим рђавим односима са брдским и херцеговачким племенима. Тако је било и 1634. године, када су Турци угушивали побуну Куча и Пипера. Одбијање Црногораца да дају харач нагнало је скадарског санџакбега, септембра 1645. године да предузме поход, с циљем да силом наплати царски порез. Уједињени Црногорци и Грбљани снажно су се одупрли, али су у априлу следеће године, са новим санџакбегом нормализовали односе.
Временом, као битан чинилац у политичким збивањима у Црној Гори јавља се Млетачка Република. Први додири, вероватно су се збили у приморским градовима (трговима соли) и области Паштровића, који су признавали млетачку власт. На почетку Кандијског рата 1646-1647. године, између турске и Млетачке Републике, на страну турских непријатеља стали су Маине, Побори и Грбљани. Уз њихову помоћ, млетачка војска заузела је Цетиње. Тај успех био је безначајан, јер су Турци већ крајем августа 1649. године победили Млечане и сатерали их у Котор. Последице Кандијског рата, углавном, нису биле неповољне по Црногорце, јер турска власт ничим није пореметила дотадашњу стварну аутономију. Међутим, оно што је било неповољно, и то ће имати далекосежне последице, било је учвршћивање турског феудализма у плодним, равничарским пределима Црне Горе.
Настанак племена текао је споро, а почивао је на крвном сродству. Оно је било најважније за конституисање братстава, која сачињавају племе. Братства су могла бити и различитог порекла, а усмена традиција изградила је свест о пореклу од једног претка. Други чинилац био је привредно-географски, тако да је свако племе имало своју територију, која је била тачно ограничена и неприкосновена, а брањена је, ако је требало и оружаном силом. Територија племена поклопила се са територијама "кнежина", које су биле саставни делови нахија. Број кнежина крајем 17. века одговарао је броју племена у 19. веку.
Братство су сачињавали родови, а родове куће. Сваки члан куће, рода био је равноправан са свим осталим члановима. Та родовска демократија пренесена је била и на ниво племена. врховни племенски орган био је због, коме је могао, или имао право, да присуствује сваки члан племена. Зборови (скупштине) одлучивали су о свим битним питањима живота племена. Извршни орган било је веће племенских главара, које су чинили кнез, главари братства и понекад, угледнији домаћини. Најутицајнији главари били су из најјачих братстава. На челу племенске војске, обично је стајао кнез (војвода), а сви саплеменици били су војници.
Битна карактеристика свих племенских друштава, па и нашег у Црној Гори, Брдима и Херцеговини, била су честа племенска сукобљавања. Узроци ових ратова били су крвна освета, присвајање, или коришћење пашњака и вода. Сиромашна земља и неразвијена привреда проузроковали су особену појаву, која се зове четовање. Чете и појединци предузимали су походе и на туђе територије, упаде на туђа имања и препаде на трговачке караване ради пљачке. Тако се овај облик рата (четовање) претварао у привредну грану и то је нормално изазивало реакцију турске државе, која је предузимала казнене војне походе. Размах и дуготрајно четовање развили су схватање код Црногораца да је четовање јуначко дело, да је, у ствари, борба за слободу и независност, те да је за ратника рад недостојан. Све ово је имало одраза и на народну песму и, уопште, усмену традицију, која је знатно утицала на обликовање свести потоњих нараштаја.
Стварност у Црној Гори обележавала су и слаба јавна безбедност и општа правна несигурност. Спорове, било ког карактера, решавали су братственички или племенски савети или скупштине, на основу обичајног права, али је проблем био у извршењу пресуда. Најтежа казна било је протеривање из племена и одузимање имовине. Крвна освета, понајвише је реметила међуплеменску слогу, али не до те мере да је надјачавала општецрногорски интерес и свест о једнородној заједници, која је била учвршћена вером, језиком, традицијом и заједничком борбом. Јаку интегративну улогу играла је Православна црква, Цетињска митрополија, на челу са владиком, која је сачувала свест о српској немањићкој држави.
На самом почетку 18. века (1707), у Црној Гори се збио догађај тзв. истрага потурица (исламизирани хришћани) што ће постати велика тема и народног предања и чувеног Његошевог спева Горски вијенац. Иницијатор је био владика (хиротонисан од стране патријарха Арсенија III Чарнојевића 17000. године) Данило Шћепчевић (касније Петровић). Сам догађај био је изразито локалног карактера (збио се у племену Ћеклићи), али историјски гледано то је био почетак процеса који ће трајати кроз цео 18. век, у коме ће нестати потурица.
Почетак 18. века карактерише још један догађај, који ће имати далекосежне последице на историју Црне Горе. Било је то успостављање првих додира са православном Русијом. Почело је позивом руског цара Петра Великог 1710. године свим балканским хришћанима у рат против Турске. Затим је уследио долазак руских емисара пуковника Михајла Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића у Црну Гору у лето 1711. године. Они су донели "царску грамату", новац и одмах са владиком Данилом организовали борбу. Борба у којој су учествовала црногорска, брдска и херцеговачка племена, попримила је, до тада, невиђене размере. Били су нападнути (али не и освојени) Никшић, Спуж и Гацко. Суседи, две републике, Дубровачка и Млетачка, нису помогли ратујућа српска племена, већ, напротив, изигравајући неутралност, спречавали су их у снабдевању ратним материјалом.
Даљи развој догађаја, те исте 1711. године, никако није ишао на руку Црногорцима и Брђанима; турска војска победила је руску војску цара Петра I на реци Пруту, чиме је и престао рат између Турске и Русије. Следеће 1712. године, Турска се окренула против Црне Горе. Казнену експедицију, султан је поверио Ахмед-паши. Ова пашина премоћна војска (по млетачким изворима 20.000 људи, што је претерано), почетком августа, продрла је до Цетиња. Владика Данило и пуковник Милорадовић са око 500 људи, повукли су се у Херцеговину, а Ахмед-паша је похарао Цетињски манастир и изнудио покорност неких племена. Пошто није било услова за опстанак бројније турске војне посаде на Цетињу и у Црној Гори, то се и ова Ахмед-пашина војска повукла, а Црногорци су наставили са својим четовањем. То је, поново, нагнало Порту да организује нови казнени поход. У лето 1714. године поход је предузео босански везир Нуман-паша Ћуприлић. По млетачким изворима, Ћуприлићева војска бројала је 30.000 људи. Овај поход остао је упамћен по својој немилосрдности, разарању и пустошењу, која ни касније нису премешена. Отпор Црногораца, ма колико био жилав и јуначки, није имао позитивних последица; владика Данило је успео да се благовремено евакуише и отпутује у Русију, а око 2.300 лица пребегло је на млетачку територију. Овакав развој догађаја није водио ка миру. Напротив, млетачко одбијање да изруче црногорске избеглице, Турска је претворила у повод за рат, кога је објавила 10. децембра 1714. године. Нови црногорско-млетачки савез није успео ни на дипломатском ни на бојном пољу да преокрене ситуацију током 1715. године. Почетком 1716. године владика Данило се вратио из Русије са руским даром: добио је био од цара 2.700 дуката и 13.400 рубаља. Друга погодност за Црну Гору била је ступање Аустрије у рат.
Крајњи смисао своје борбе против Турске, Црногорци су видели у коначном ослобођењу од њене врховне власти, па су, у том циљу, били спремни да Турској претпоставе млетачку власт. Црногорска (главарска) делегација је 23. фебруара 1717. године у Венецији формулисала, у 12 тачака, свој предлог стављања Црне Горе под протекторат Млетачке Републике. Смисао предлога сводио се на унутрашњу самоуправу и црквену самосталност, затим, биле су планиране плате и пензије главарима, и разуме се, војна и материјална помоћ. Млетачки сенат је прихватио предлог, не сагледавајући стање de facto. Нови савезници предузели су и одређене борбене операције (напади на Бар и Улцињ), али без позитивних резултата. Независно од правног стања створеног уговором Црне Горе и Венеције, рат је завршен потписивањем мира у Пожаревцу 21. јула 1718. године, по коме је Црна Гора и даље третирана као саставни део Османског Царства, али без четири општине (Маине, Побора, Грбаљ и Брајићи), које су припале Млетачкој Републици. У том моменту, Црну Гору су чиниле следеће нахије: Катунска, Пјешивачка, Ријечка, Љешанска и Црмничка. Сматра се да се у 18. веку број становника Црне Горе кретао од 15 до 40 хиљада. Турска доминација огледала се у држању градова (Бар, Подгорица, жабљак, Спуж) и харачу, који је скадарски паша, ако је требало, и силом прикупљао. Стварно слободна и ван турске контроле, била је једино Катунска нахија. У циљу учвршћења своје власти и лакшег предузимања казнених похода, Турци су утврдили линију Скадар-Гацко, са јаким упоришним тачкама у Спужу, Никшићу и Требињу, где су држали сталне војне посаде (гарнизоне).
Пожаревачки мир, без обзира што је и de facto и de iure поништио протекторат Венеције над Црном Гором, народу је добро дошао да се опорави од Ћуприлићева похода. Мирно стање трајало је све до 1736. године. Овакав развој догађаја, одговарао је и Млетачкој Републици, којој није било до нових сукоба с Турском. То не значи да су Млеци Црну Гору избрисали из своје интересне сфере. Напротив, свесни своје слабости, у поређењу са Русијом и Аустријом, они су настојали да свој уплив одрже и појачају новцем, кога су давали појединим главарима. Под млетачким утицајем, био је и владика Сава, наследник и синовац владике Данила, али извесно време, јер је уступио место свом продорном рођаку Василију Петровићу. Тако је, супротно дотадашњој пракси, владичанска функција постала наследна у кући Петровића.
Владика Данило умро је 1735. године, а већ следеће године, почео је нови рат Аустрије и Русије против Турске. Током овог рата, осим ограниченог четовања, Црногорци су били мирни. Ни Београдски мир (1739) установљен између ратујућих страна, није довео до промена у Црној Гори.
Унутрашња ситуација у Црној Гори и очигледно измењен однос снага између хришћанских сила (Русија и Аустрија) и Турске, проузроковали су спољнополитичку иницијативу Црне Горе. Прво је владика Сава (1742) отпутовао у Русију по новчану помоћ, коју је и добио, а затим је Василије, владичин рођак, самоиницијативно отишао (1744) у Венецију. Због овога је настао спор међу рођацима, али по измирењу, Василије је, као архимандрит постао Савин помоћник. Василија је у Београду 1750. године српски патријарх Атанасије хиротонисао за владику. После овога чина, Василије је отишао у Беч, где је, опет самоиницијативно, нудио царици Марији Терезији протекторат над Црном Гором. У Бечу ово нису озбиљно схватили. Али, Василије није мировао; године 1752. отпутовао је у Русију, где ће остати две године. Овде, у Москви и Петрограду, упознао је многе личности, објашњавао положај своје отаџбине и народа и опет, али сада руском цару, нудио протекторат и предлагао да се "црногорски принципат укључи у титулу његовог царског величанства". Од свега тога није било ништа, али то није сасвим обесхрабрило Василија. Следећи своје планове, идеје и визије написао је Историју о Черној Гори у којој није довољно обратио пажњу на историјске чињенице, тако да је она попримила карактер историјско политичког мемоара. Уосталом, аутор је и мислио политички и тежио да произведе непосредне политичке ефекте.
Вративши се из Русије (са 5.000 рубаља и црквеним књигама) у Црну Гору, Василије је повео и антитурску и антимлетачку политику. Одбијање да се плати харач и четовање, опет су били повод за турски казнени поход. Поход је почео крајем новембра 1756. године. Отпор Црногораца под командом гувернадура Станислава Радоњића био је жилав, али недовољан да спречи турски продор до Чева. Услед киша, Турци су одустали од похода на Цетиње, што је у Црној Гори усмена традиција протумачила као своју велику победу. Следеће године, склопљено је примирје, по коме су се Црногорци обавезали да ће платити харач и да ће престати с четовањем. Владика Василије, који је пред турски поход побегао у Млетке, писао је грофу Бестужев-Рјумину о турском нападу и молио руску царицу Јелисавету Петровну да се заузме код Порте и млетачке сињорије за Црну Гору.
Немирни дух владике Василија, а и тежња да изради што већу помоћ, довели су га други пут у Русију. Стигао је крајем зиме 1758. године. Опет је развио велику активност, а својим фантастичним предлозима (да руски двор годишње даје Црној Гори 50.000 червонаца, да руски двор добије од царице Марије Терезије Ријеку за лакши саобраћај са Црном Гором и др.), наудио је свом угледу. На компромитацији владике Василија у Русији су радили, ни мање ни више до чланови његове пратње, монах Теодосије Мркојевић и мајор Шаровић. Све то појачало је неповерење руског двора, што се одразило и на новчаној помоћи, која је Василију дата (1.000 дуката народу, члановима делегације по 50 дуката, месечно по 50 рубаља свима за трошкове боравка, 2.000 рубаља за пут, 1.000 рубаља Василију и 3.000 рубаља за Цетињски манастир, а Св. Синод додао је још 1.100 рубаља). Неповерење се видело и у томе што је заједно с Василијем у Црну Гору упућен пуковник Пучков, коме је наложено да Црногорцима раздели 15.000 рубаља и да поднесе извештај о стању у Црној Гори. У јесен 1759. године, после неколико недеља, Пучков је поднео извештај, који није могао бити гори и по Црногорце и по Василија: народ је диваљ, живи без реда, главе падају због ситница, свештенство грабљиво, цркве пусте, руска помоћ раздељена владичиним рођацима. За Василија, у извештају, није било лепе речи, док се за владику Саву и нашла по која. Како је све ово деловало на Василија, не зна се, али се зна да је променио и своје понашање: повео је мирољубиву политику, саветовао да се плаћа харач и предао се раду у циљу подизања економског стања Цетињског манастира. Те "мирне" Василијеве године потрајале су до јуна 1765, када је кренуо, по трећи пут у Русију. Овде је поново развио своју активност; молио је новац и протекторат Русије над Црном Гором. Од свега тога, није било ништа, а сам Василије ненадно је умро марта 1766. године у Петрограду, где је и сахрањен.
Василијева политика ослонца на Русију оставила је трајне последице; њоме је понајвише развијено и учвршћено русофилство код црногорског човека, што ће битно и непрестано одређивати и унутрашњу и спољнополитичку оријентацију Црне Горе. Непосредна новчана помоћ коју је Василије добио од руског двора највише је користила Цетињском манастиру, који је са материјалним богаћењем постао светилиште свих православних из Црне Горе, Брда и Боке. Владике су формално биле само духовни поглавари Цетињске митрополије, а стварно су играли најзначајнију политичку улогу.
У политичка маштања црногорског човека, обузетог немањићком славом, српским царством лако се уклапало велико православно царство - Русија, уз чију ће помоћ бити остварен српски сан. У овоме лежи само део одговора, како је једном незнанцу пошло за руком да представљајући се као руски цар Петар III (муж тадашње царице Катарине II), завлада Црном Гором. Тај човек, чије се порекло ни данас не зна, лажни цар Шћепан Мали (у млетачким изворима Stefanino Piccolo), дошао је у Црну Гору у моменту њеног великог унутрашњег растројства: четовања су учестала, а племенска анархија и правна несигурност попримиле су невиђене размере. Шћепанов рафинирани наступ, као руског цара, у јесен 1767. године био је веома успешан, да чак ни владика Сава није посумњао у истинитост. Ипак, не може се рећи да је владика био сасвим неопрезан; обавестио је руског посланика у Цариграду о појави "руског цара". Посланик је одговорио да се ради о обичној варалици и самозванцу. Ово писмо владика је умножио и разаслао у нахије. Тиме је настао сукоб из кога је Шћепан изашао као победник, па је чак неколико недеља држао владику у затвору.
Шћепанова појава у Црној Гори узнемирила је Порту, руски двор и Млетке. Из њиховог односа према самозванцу да се наслутити и степен заинтересованости за Црну Гору, а с друге стране, индикативни су методи с којима се желело уклонити лажног цара: Млеци су одмах решење видели у тровању (награда 200 цекина), а руска царица Катарина II послала је специјалног емисара, који је добио задатак да убеди Црногорце да протерају варалицу. Њихов одговор био је "да најпре верују у Бога, па онда у Петра III". Невоља је долазила (не само по Шћепана) са стране Турске, јер је она предузела војну интервенцију. Под командом босанског везира Осман-паше, турска војска је главни удар извела од Никшића. Црногорска војска, око 2.000 људи, са Шћепаном дочекала је Турке код Острошког кланца почетком септембра 1768. године. Премоћна турска војска је врло брзо однела победу, а Шћепан се спасао бекством. У наставку интервенције, Турци су похарали нарочито Црмницу и Бјелопавлиће. Исто су урадили и Млечани са својим поданицима у Маинама, Поборима и Брајићима, где је лажни цар био особито омиљен. Од даљег страдања Црну гору је спасао нови рат Русије против Турске. Овај рат ставио је црногорска и брдска племена пред нова искушења, јер је руска царица Катарина II позвала све балканске хришћане у рат, а у Црну Гору послала емисара кнеза Ј. Долгоруког. Кнежева мисија није успела: Црногорци нису кренули у рат, а ни Шћепан Мали није удаљен из Црне Горе.
Овакав развој догађаја окрњио је Шћепанов углед у народу. С друге стране, ни суседне државе више нису показивале раније интересовање за њега, што му је омогућило мирно петогодишње управљање. Страдао је од руке свог слуге (септембра 1773), кога је платио скадарски паша. Основна карактеристика Шћепанове владавине огледа се у почецима изградње цивилне власти. Ригорозним казненим мерама обуздао је крвну освету, пљачку и племенску анархију. На жалост, све је то кратко трајало; после Шћепанове смрти, повратило се старо стање.
Неслога, карактеристична за племенска друштва, у Црној Гори била је појачана суревњивошћу између породице Петровића, која је давала владике и гувернадурске породице Радоњића. Чим је нестало Шћепана Малог борба за превласт избила је у први план. Обе стране настојале су да придобију наклоност руског двора. Прво је гувернадур Јован Радоњић августа 1775. године писао царици Катарини: "Не заборави нас да се ругају с нами наши суседи и наши злотвори". Скоро истовремено, владика Сава и његов рођак, млади и даровити архимандрит Петар Петровић смислили су да би за њих било најбоље да Петар посети Петроград. У тој намери, у строгој тајности, Петар је дошао у Беч, али даље не. Изгледа да ни њему, а ни гувернадуру, није пошло за руком да појединачно буду примљени на руски двор. Стога су заједно, у договору са главарима, формирали делегацију 1777. године и упутили је у Петроград. Делегати (Ј. Радоњић, П. Петровић и сердар Иван Петровић) боравили су у Петрограду шест месеци. За све то време, царица их није примила, тако да су се разочарани вратили у Црну Гору. Од овог момента, па наредних двадесет година, односи са Русијом били су веома хладни. У том времену, црногорско вођство покушавало је да ступи у ближе, савезничке односе са Аустријом. У Бечу су сви црногорски предлози, па и онај о протекторату Аустрије над Црном Гором, дочекани негативно.
У оваквим неповољним околностима, на Црну Гору се сручила нова невоља: млади скадарски господар Махмуд-паша од рода Бушатлија (сматрали су се Црнојевићима), јуна 1785. године напао је Црну Гору. Паша је и војнички и дипломатски добро припремио казнену експедицију. Лако је савладао отпор, заузео и попалио Цетиње, манастир и око стотину кућа, а потом, у наставку похода, похарао и побио Паштровиће. Помоћи није било ниоткуда. Напротив, Млечани су блокирали Котор и тако Црногорцима онемогућили снабдевање.
Развој односа на релацији Османско Царство - Русија - Аустрија крајем 18. века, неповољно се одразио на Црну Гору. Године 1788, када је почео нови рат, и Русија и Аустрија упутиле су емисаре у Црну Гору, с циљем да је привуку на своју страну. Сви њихови покушаји су пропали, тако да је црногорско ангажовање у овом рату било незнатно и дефанзивно. Но, без обзира на то, Турска је по склапању мира (Свиштов 1791; Јаш 1792), почела да припрема нови казнени поход, а повод је, опет, било одбијање неких племена да плате харач. За турског егзекутора, опет је одређен Махмуд-паша. Али, овога пута, ратна срећа није била на пашиној страни: 11. јула 1796. у Мартинићима, паша је претрпео пораз, а сам је и рањен. Но, то га није спречило да не предузме нови напад. Одсудна битка десила се на Крусима 22. септембра исте године. Црногорска војска, под командом владике Петра I и гувернадура Ј. Радоњића, однела је сјајну победу. У боју је погинуо и сам Махмуд-паша. Обе ове победе, поред непосредног ослободилачког ефекта, знатно су појачале свест о неопходности јединства Црногораца и Брђана, а владици Петру I подигле углед и учврстиле ауторитет.
Крај 18. века био је препун догађаја, не само у југоисточној Европи, већ и на западним странама старог континента. Француска револуција и Наполеонови ратови изазвали су промене и потресе, које су и Црну Гору ставиле пред нова искушења. Прва промена била је пропаст Млетачке Републике, црногорског суседа, сумњивог савезника. Нестанак млетачке државе, понукао је владику Петра I да са својим Црногорцима заузме Маине, Поборе, Брајиће и град Будву. Али, на кратко; миром у Компоформију (октобар 1797), Француска је признала право Аустрији да окупира Боку Которску. Од овог момента Бока постаје јабука раздора у црногорско-аустријским односима.
На исеку двадесет година неповољних односа са Русијом, владика Петар I, тежећи побољшању целокупног стања Црне Горе, обратио се руском двору за помоћ. Уз молбу за новчану помоћ, владика је предложио државно уређење Црне Горе, које би финансирала Русија. Предвиђала се скупштина, влада (правитељство), као извршни орган, затим заштита руског цара, а руска војска у Црној Гори била би чувар новог поретка. Руски цар Павле одредио је само новчану помоћ; Цетињски манастир добио је (после 20 година) 4.000 рубаља и црквене одежде и књиге у вредности 2.200 рубаља. Првих дана јануара 1799. године стигла је и царска грамата којом су потврђене све раније царске грамате, обећана помоћ руске флоте и саопштено је да ће Русија сваке године Црној Гори давати по 1.000 дуката, што је било довољно, за владику, да објави да је Црна Гора под заштитом Русије. Овакав развој догађаја могао би навести на закључак да су се црногорско-руски односи нормализовали. Међутим, чињеница да је владика Петар I одржавао везе са Француском мотивисала је новог руског цара Александра I да поведе политику елиминисања владике. Тај задатак поверен је генерал-лајтнанту, грофу Марку Ивелићу (родом из Рисна).
Снабдевен са три значајна документа (царска грамата, грамата Синода Руске православне цркве и лично царево писмо), Ивелић је дошао у Котор почетком 1804. године. У сва три документа, критикован је и нападан владика Петар I као световни и духовни поглавар. Те претераности, а и нетачности, као и Ивелићево роварење и оговарање, нису уродили плодом. Једноставно, Црногорци му нису веровали: затражили су да дође "прави Рус". Решење је нађено тако што је послат Александар Јосифович Мазуревски за руског конзула у Аустрији, а у Котор је дошао, августа 1804. године. Стабилан владичин положај у Црној Гори с једне, и немогућност да се призна царева грешка, с друге стране, сукоб су гурали према компромису. Он је нађен тако што је све сваљено на владичиног секретара опата Франциска Долчија де Вицковића. Он је осуђен на смрт, па помилован, а на неразјашњен начин, убрзо је умро у затвору. Овакав развој као да је одговарао руском цару, јер је почетком 1805. године послао владици нову грамату, помоћ од 3.000 дуката и личног изасланика Стевана Андрејевича Санковског.
Наполеонове битке и победе имале су одраза и на Црну Гору. После пораза код Аустерлица, Аустрија се обавезала да ће Француској препустити Далмацију и Боку Которску. Против овога били су и Црногорци и Бокељи, а уз себе имали су и Русе, који су са неколико бродова допловили у Боку. Сви заједно заузели су Конавле и Цавтат, те опсели Дубровник, у коме су били Французи. У јесен 1806. године Французи су однели победу, чак су покушали да заузму и Херцег Нови. Рат и на овим просторима завршен је миром у Тилзиту (јул 1807), по коме је Бока Которска припала Француској.
Односи Црне Горе са новим суседом, дојучерашњим ратним противником, нису били добри. Било је доста мањих прекршаја с обе стране, који нису дозвољавали побољшање. Отишло се дотле да су Французи направили план напада на Црну Гору (1811). У овај дуел умешали су се и Енглези са својом флотом у Јадранском мору. Енглези су владици Петру I одмах саопштили да све што раде, раде у савезу са Русијом. Направљен је нови савез и започета су борбена дејства; Французи су поражени и сатерани у Котор. То је осоколило владику да енергично крене на присаједињење Боке Црној Гори. У том циљу, послао је свог човека руском цару да изради сагласност. С друге стране, католички становници Боке послали су свог емисара у Беч да аустријском цару саопшти њихову жељу да Бока постане део његове царевине. Тако је и било: мировним уговором у Паризу 30. маја 1814. године, одлучено је да Бока припадне Аустрији.
Устанак у Србији 1804. године и догађаји који су уследили у наредној деценији, били су преломни за целокупно Српство. Владика Петар I био је у деликатном положају; његово (црногорско) учешће у борбама против Турака, очекивали су и Срби у Србији и у Херцеговини. Свестан свог положаја, а саветован и од Русије да очува мир са Турском, владика је трпео Карађорђеве прекоре: "Ми смо свагда и у срцу и у мисли да ћете Ви, кад било, српском народу у ослобођењу велика и моћна потпора бити".
На промену владичиног држања утицало је ступање Русије у рат против Турске; заједно са херцеговачким Србима, нападнути су Турци у Никшићу и Клобуку, али - претрпљен је пораз. До већег страдања није дошло, захваљујући миру у Тилзиту (1807). Обнова рата између Русије и Турске 1809. године, утицала је и на српско војевање. Карађорђе се поново обратио владици Петру I: "Тога ради и Вами препоручујемо, да бисте и Ви љубав к роду христијанскоме показали и на непријатеља ударили и у напредак ако к нами поступили и сву браћу христијанску вазбунили и на непријатеља некрштеног сви сложно да ударимо са сви страна".
До војне србијанско-црногорске сарадње у Рашкој области није дошло, а надвладавање Турске над Србијом, природно, гонило је владику на мирољубиву политику према Турској. На општу српску несрећу, надовезао се и земљотрес у Црној Гори 1817. године, а следеће године и епидемија куге.
Преписка између кнеза Милоша Обреновића и владике Петра I не открива неки важнији конкретан, заједнички корак, осим што сведочи о њиховим схватањима савремених актуелних политичких догађаја.
Владику Петра I наследио је његов 17-годишњи синовац Раде. Године 1833. у Петрограду, у присуству руског цара Николаја I, Раде је рукоположен за митрополита Црне Горе и Приморја, под именом Петра.
Прве године владавине Петра II (у традицији и литератури познат као Његош), карактерише потпомагање побуњеног турског беговата против централне власти - у спољној политици, а у унутрашњој политици стварање првих државних органа и јачање Његошеве личне власти. Створени су били Правитељствујушчи сенат, који је имао прерогативе суда и гвардија (388 људи), као извршни орган сенатских одлука. Гвардија је функционисала као нижи суд и полиција. Уз гвардију су постојали и перјаници (30), као специјални полицијски одред, који су, уз обезбеђивање владике и Сената, вршили и казнену функцију. У ово време, написани су тзв. "Закони отачаства", тј. кривични закон од 20 тачака, којим је прецизиран и порез: "Свака кућа црногорска и брдска од сваког дима давати на годину по један талијер данка у касу народну..." Годишњи приход од пореза износио је око 12-13.000 фиорина (зависно од успеха прикупљања, пошто су отпори били редовни).
Учвршћењу Његошеве власти допринела је његова победа над гувернадурском породицом Радоњића, која је била једина конкурентска породица Петровићима у борби за првенство и власт. Народна скупштина је 17. новембра 1830. године лишила гувернадурског звања Вука Радоњића "што је сам о себи без ичијег питања и сагласја, усудио се писати за границу некоме и потајне састанке и договоре чинити". А 4. јануара 1832. године породица Радоњића је протерана из Црне Горе. У завођењу реда и безбедности, Његош је, не ретко био и суров. Сам је сматрао да му је народ одан, "изузевши рушилаца општег мира, који су добили заслужену казну... ја сам то дивљаштво уништио, завео сам мир и тишину, свакоме обезбиједио живот и имање". (Из писма И. В. Неселроду 26. фебруара 1837.). И једно и друго, неутрално мишљење, поткрепљује наведено: "Најзад сам се за вријеме овога путовања по Црној Гори сасвим увјерио да је читаво становништво Владици одано и да Владика неограничено влада у Цијелој земљи". (Аустријски капетан Ф. Орешковић - далматинском гувернеру грофу Ј. Турском 10. јуна 1840.).
Спољна безбедност Црне Горе за Његошеве владе није се знатно побољшала. Турска је и даље Црну Гору сматрала за део своје суверене државе, директно под влашћу скадарског везира, који је на разне начине испољавао своју надмоћ и власт. Заузимањем Врањине и Лесендра (острва у Скадарском језеру) скадарски везир је, поред фактичког добитка, демонстрирао своју (турску) сувереност.
Скоро истоветна ситуација била је и на граници са Херцеговином. Спор око Грахова 1836. године решио је у своју корист Али-паша Сточевић Разванбеговић победом над Црногорцима и Херцеговцима. У овом боју се посебно истакао гатачки муселим Смаил-ага Ченгић. Иначе, Смаил-ага, заједно са својим сином, био је познат по терорисању српског становништва, што му је и дошло главе. У јесен 1840. године убијен је у Дробњацима. То је изазвало поход Али-паше, у коме су били велики губици на обе стране. До коначног регулисања односа дошло је у Дубровнику 9-12. септембра 1842. године, када је потписан уговор између босанског и херцеговачког пашалука и "независне области Црне Горе".
Невоље су долазиле и од новог суседа Аустрије, чија се администрација није одликовала познавањем Црногораца, Бокеља и њихових међусобних односа као ранија млетачка власт. Аустрија као правна држава се тешко сналазила у шуми ситних спорова између својих поданика Паштровића, Побора, Маина, Брајића, Кривошија с једне, и Црногораца и Херцеговаца, с друге стране. Дугогодишњи спор око манастира Маине и Стањевића Аустрија је решила у своју корист, тако што је Његош, ипак, пристао да јој оба манастира прода. Нормализовању живота и у Црној Гори и на Приморју, погодовало је државно разграничење између Црне Горе и Аустрије, што су извели представници две стране, чиме је Аустрија de facto била признала црногорску власт, заобишавши суверену турску власт. Добри односи између Русије и Аустрије одржавали су се и на њихов однос према Црној Гори. Пошто су ове две силе 1833. године склопиле споразум о очувању Турске, то је и саветовано, а и налагано Црној Гори да одржава добре односе с Портом.
Као и његови претходници, и Његош је финансијски зависио од Русије. Да би учврстио свој лични положај, а и руску помоћ, Његош је маја 1837. године посетио руски двор у Петровграду. Својом појавом, наступом, општим утиском распршио је сва оговарања и интриге, које су се око њега плеле. Успех је био потпун; цар је годишњу новчану помоћ повећао са 1.000 на 9.000 дуката.
Повољне извештаје о политичким приликама у Црној Гори, а лично и о владици, руски двор добио је, у два наврата, од својих емисара потпуковника Озерецковског и капетана Коваљевског.
Збивања револуционарне 1848. године у јужнословенским земљама Његош је помно пратио. Нудио је војну помоћ хрватском бану Јелачићу, војвођанским Србима, па чак и руском цару. Исходом догађаја није био задовољан; остало је записано да је резигнирано рекао да би било боље да се на "Босну кренуло".
Своје последње дане, опхрван тешком болешћу, Његош је провео решавајући спорове са Аустријом око увоза муниције и мирећи патријарха Рајачића и епископа Атанацковића. Умро је 19. октобра 1851. године.
Стање привреде, финансија, трговине, просвете, свакодневни живот и друштвени односи у Црној Гори у првој половини 19. века, нису се знатније променили у односу на ми-нула времена. Сточарство и даље је била основна привредна грана, а удео земљорадње се повећао производњом кромпира, кога је владика Петар I донео из Русије. Глад је била честа појава, а ублажавана је житом из Русије и куповином хране од новца који је добијан од Русије и делимично од Србије. Унутрашња трговина била је скромних размера, водили су је углавном, припадници главарских породица. Извоз стоке, сточних производа, кожа, рибе, вина ишао је, пре свега, у Боку. Најважнији увозни артикли били су со и оружје. Тек у Његошево доба почело да се изградњом путева. Становништво је живело по селима, а једино је Ријека Црнојевића личила на град. Неписменост је била општа. Једини писмени људи били су свештеници. Владика Петар I послао је прве групе младећи на школовање у Боку и Русију, а 1834. године основана је прва школа на Цетињу. Његош је поседовао малу штампарију, у којој је штампао своја дела, букваре и алманах Грлицу (пет годишта).
Његош је тестаментом за свог наследника одредио синовца Данила, који се у моменту владичине смрти налазио у Бечу. Његово двомесечно одсуство са Цетиња олакшало је владичином брату Перу, президенту Сената, једном од најбогатијих и најугледнијих људи у Црној Гори да предузме одређене мере у циљу завладавања. Услед тога, настале су две струје у главарском слоју. Ипак чињенице да је Данило био правоваљани наследник и да је уживао подршку Русије, изгледа а су биле пресудне да на скупштини главара, јануара 1852. године, буде проглашен за господара Црне Горе. Марта исте године, одлуком Сената, уведено је књажевство као облик управе. Млади, али енергични књаз Данило зналачки се учврстио на власти, а његови главни политички противници, новембра 1853. године су емигрирали.
При крају прве године владавине књаза Данила Црна Гора је била пред великим искушењем, услед напада господара Босне и Херцеговине Омер-паше Латаса. Узроци Омер-пашиног похода били су црногорско помагање херцеговачких Срба, четовање, пљачке, а непосредан повод пад Жабљака у црногорске руке. Књаз Данило извршио је тоталну мобилизацију; по једном извору, мобилисани су сви мушкарци од 13 до 80 година. По аустријским проценама, било је око 3.000-4.000 црногорских оружаника наспрам 23-24.000 турских војника. Масовни хероизам Црногораца, жесток отпор у коме су учествовале и жене, нису били довољни да се спречи Омер-пашин циљ: разбијање Брда од Црне Горе, после чега би уследио концентричан напад на стару Црну Гору. Спас од тоталног пораза био је у књажевом позиву великим силама на интервенцију, што су Русија и Аустрија услишиле, а Порта је наредила Омер-паши да престане са операцијама. Највећа страдања и разарања претрпели су Пјешивци, Бјелопавлићи и Црмница.
Владу књаза Данила одликује даље изграђивање државне власти, њено ефикасно функционисање и стасавање књаза у апсолутност монарха, у чему видно место заузима доношење Општег земаљског законика (у науци познат као Законик Данила I) на скупштини главара и старешина на Цетињу 23. априла 1855. године. Законик има 95 чланова, који ма су регулисана бројна питања из друштвеног, политичког и привредног живота. Овим Закоником, довршено је рушење патријархалног начина живота, уништена је самосталност племена и учвршћена државна власт. Али, цео овај процес није текао глатко и без отпора. У току четири године, избиле су четири буне: у Пиперима (1852). Бјелопавлићима (1854) и Кучима (1855. и 1856.). Све су сурово угушене, а највећа страдања претрпели су Кучи. Око 200 лица, међу којима је било и деце, убијено је, запаљено је тринаест села, опљачкано 800 кућа и заплењено око 3.000 ситне и око 1.000 крупне стоке.
Организовању војске и полиције (перјаници), као незаобилазних полуга сваке државне власти, књаз Данило, разуме се, посветио је дужну пажњу. Већ 1853. године организовао је тзв. "крстоносну војску". Сматра се да је ова војска бројала око 9.700 људи, а била је подељена на десетине (на челу десетар), стотине (стотинаш) и хиљаде (хиљадаш). Наоружање је било скромно, али вреди забележити и зачетке артиљерије. Књажева гарда бројала је око 1.000 људи, а перјаника је било седамдесет, али, сада са повећаним овлашћењем.
Чврста власт и чврста Данилова рука огледали су се и у прикупљању порезу. За његове владе није забележено одбијање плаћања пореза, што је било регулисано Закоником. У члану 59. становништво је обавезно да даје данас како сад тако и за вазда унапред, који ће месне старешине и главаре сабирати и у народну касу сваке године на уречено време доносити". Било је предвиђено да се онај ко би одбио плаћање пореза казни као "издајник и противник нашега отечества". Годишњи приход од пореза био је 500 фиорина већи него за Његошеве владе. О употреби новца, књаз никоме није полагао рачуна.
Привредни живот Црне Горе у току осмогодишње Данилове владавине напредовао је у правцу стварања црногорског јединственог привредног простора, што је постигнуто увођењем царине (дација или ђумрук). Овом мером, били су заштићени црногорски производи од аустријске робе, која је долазила из приморских градова. Царина је давана у закуп, те је постала извор прихода и фактор имовинске диференцијације и стварања главарске бирократије, што је природа последица настанка државе. Трговином и зеленаштвом бавили су се главари и свештеници.
Књаз Данило је у спољној политици наставио политику ослонца на Русију, али од марта 1856. године преоријентисао се на Француску због тога што Русија није подржала његове тежње за стицање независности и међународно признање Црне Горе. Пресудан догађај збио се на конференцији у Паризу марта 1856. године, када је турски представник Али-паша рекао: "Шта је потреба више за Црну Гору зборити, кад се зна да је она један дио Турског Царства". На ове речи, представник Русије није имао примедбу.
Нема доказа да књаз Данило није био свестан непремостиве препреке за међународно признање властите државе. Стога се прихватио реалнијег циља: разграничења са Турском, онако како је то Његош урадио са Аустријом. Црна Гора је помогла ослободилачки, српски покрет херцеговачких и брдских племена што је довело до рата са Турском. Истина, он се није распламсао; једина и одлучујућа битка, одиграла се на Грахову 13. маја 1858. године, где су Црногорци и Херцеговци славили велику и сјајну победу. Рат се није продужио, јер су се умешале Француска, Русија и Аустрија. Захваљујући њиховом посредовању, формирана је комисија за разграничење, која је успешно завршила рад 8. новембра 1858. године. Суверена власт турског султана над Црном Гором није довођена у питање, а разграничењем Црној Гори су присаједињени Грахово, делови Бањана, Дроњака, Васојевића, Куча, а затим Никшићка Жупа, Рудине, Тушина, Липово и Додаши. Тако је Црна Гора први пут у историји добила званичне државне границе. Био је то велики историјски успех, без обзира што та, фактичка држава још није добила међународно-правно признање сопственог суверенитета.
Владавина књаза Данила нагло је прекинута његовим убиством у Котору 12. августа 1860. године. До данас, није разјашњено да ли је пао од руке политичког или личног непријатеља.
Књаза Данила наследио је његов синовац Никола, син Мирков који се темељито припремао за владара. Млади владар имао је неизмерну подршку свога оца, тада најутицајнијег човека у Црној Гори. Догађаји који су се спремали, и искушења која су наилазила, тржила су људе, а чини се да су Петровићи, отац и син, били на правом месту свесни историјског тренутка. Књаз Никола није се ни згрејао на владарском трону, а већ је посегнуо да помаже српске устанике Луке Вукаловића у Херцеговини. Стога му је Турска априла 1862. године објавила рат. Напад је водио Омер-шапа, у почетку пред 29.000, а касније 55.000 војника. Насупрот је било 15.000 Црногораца и Херцеговаца. Снажан отпор дат је у кланцу Дуга и око Медуна, али не толики да би спречио систематско напредовање турске војске. Борбе које су вођене до краја августа ослабиле су црногорску војску до те мере да је она једва спречила заузимање Цетиња, до чега би, свакако, касније дошло да није уследила интервенција Русије у Цариграду. Тешки пораз је избегнут, али не и турски ултиматум и диктирани мировни уговор потписан 8. септембра 1862. године у Ријеци Црнојевића. По овом уговору, у државне границе се није дирало, али се Црна Гора обавезала да неће помагати побуњенике у Турској. Остале одредбе, неповољне по Црну Гору, уз помоћ великих сила у наредним годинама су некако потиснуте и заобиђене.
Искуство рата 1862. било је драгоцено за Црну Гору. Постало је јасно да се војсци мора посветити већа пажња. Уз помоћ Србије, проширена је сопствена производња оружја, а добијено је 5.000 пушака, једна батерија брдских топова и већа количина муниције. Србијански официри вршили су обуку војске и помогли спровођење војне реформе 1871. године. Тада је црногорска војска бројала око 17.000 људи. Са тако ојачаном војском (уз финансијску помоћ Русије и Србије) дочекала је Црна Гора велику источну кризу и рат 1876-1878. године.
Криза је отворена устанком Срба у Босни и Херцеговини, који су и тајно и јавно помагале Србија и Црна Гора. Међусобне односе ове две српске државе регулисале су тајним уговором потписаним у Венецији 9. јуна 1876. године и договорно објавиле су Турској рат 30. јуна. Овога пута, ратна срећа била је на страни Црне Горе; на Фундини 14. августа турска војска је жестоко поражена, а затим на исти начин и на Вучјем Долу 28. августа 1876. године. У исто време, успехе су славили и устаници у Васојевићима. Уз посредовање Русије, примирје је склопљено 1. новембра 1876. године и потрајало је до 24. априла 1877. године, када је Русија објавила рат Турској, а два дана касније исто је учинила и Црна Гора.
Турска војска (око 65.000) наступала је из три правца: од Гацка, од Берана, и од Подгорице са циљем да преко Бјелопавлића дођу о Цетиња. Тешке борбе вођене су у Острошком Кланцу и код манастира Мораче. Порази турске војске у борбама против Руса у северној Бугарској благовремено су се одразили на стање у Црној Гори. Током јануара 1878. године Црногорци су заузели Бар, Улцињ и неколико утврђења на Скадарском језеру. Рат је обустављен примирјем у Једрену 13. јануара 1878. године, а мировним уговором у Сан Стефану 3. марта исте године, Црној Гори је призната независност.
Финале овог великог успешног рата Русије и Срба против Турске збило се на Берлинском конгресу од 13. јула 1878. године на коме је извршена ревизија Санстефанског мира. На овом конгресу, Црна Гора је коначно призната за независну државу, а задобила је и велика територијална проширења.
Државна територија је са 4.400 км2 увећана на 9.475 км2, присаједињени су градови Никшић, Колашин, Спуж, Подгорица, Жабљак, Бар, Улцињ, добијен је излаз на море, чиме су створене претпоставке за успешан општи друштвени развој и цивилизацијски напредак. Површина обрадиве земље 1869. године била је 75.622 рала (рало - 1.820 м2) оранице и 36.571 коса ливаде, а 1889. године 162.566 рала оранице и 108.405 коса ливаде. У готово истој сразмери, повећан је и број стоке: године 1883. било је 754.201 оваца, 104.511 говеда и 12.862 коња. Присаједињењем градова, увећан је удео занатства и трговине у привреди Црне Горе, а излазак на Јадранско море створио је прву претпоставку за поморство и обимнију спољну трговину.
Рат и целокупна поратна ситуација у Црној Гори, а посебно у присаједињеним областима, битно су утицали на исељавање и насељавање становништва. Турско и муслиманско становништво масовно се исељавало у турску. Црногорска власт није организовано приступила аграрној реформи, већ је лично књаз Никола присвојио велике комплексе земље, а затим, богато даровао рођаке, пријатеље и заслужне људе. Ипак, и велики број сељака добио је земљу. На тај начин, ликвидиран је турски феудални систем и створен систем слободног сељачког поседа. Но све то није било довољно да спрече даља миграциона кретања па и исељавање из чисто економских разлога. Од 1879. до 1892. године иселило са 48.186 лица, од тога у Србију 20.051 (око 3.607 породица). Почетком 20. века појавили су се Црногорци исељеници и у Америци.
До промена је дошло и у организацији државног апарата: укинут је Сенат, а формирани су Државни савет, министарства и Велики суд. Државни савет је био законодавно тело са највишом надзорном влашћу. Направљена је била и нова административна подела на пет области. Обласни управитељ био је највиши представник државне власти, директно одговоран министру унутрашњих послова. Области су биле подељене на капетаније, а капетан је имао управну, судску и финансијску власт. Законом из 1904. године устројено је б ило 56 капетанија. Основни критеријум за омеђавање капетаније, била је племенска територија. Људи из административног апарата били су недовољно стручно оспособљени, слабо плаћени, па су корупција и самовоља биле честа појава.
На функционисање целокупне државе битно је утицао сам књаз Никола. Несумњиви успеси у рату, огромно увећање државне територије и међународно признање државе, подигли су књазу углед и олакшали завођење и стабилизовање личне власти. Књаз је Црну Гору сматрао својим поседом. Такав његов став и самодржачка пракса, разумљиво, изазвали су незадовољство и огорчење дела главара, али не до тог степена да би се формирала стална опозиција. С друге стране, већи део главарско-бирократског слоја подржавао је књаза и тиме блокирало било какве промене. Тек почетком 20. века, када у управу, јавни и привредни живот улазе млади, школовани људи и Срби из других српских области, дошло је до промена набоље.
Књаз Никола је лично, из династичких разлога, подржавао усмену традицију о "вечитој" независности Црне Горе, о Црногорцима као "најбољим Србима", о Црној Гори као српском Пијемонту. Тако некритички негована свест о себи оставила је трајне последице на менталитет народа и државну политику, што ће произвести делимичне штетне последице у наредним друштвеним и политичким ломовима и ратовима за ослобођење и уједињење Српства.
После Берлинског конгреса Црна Гора је успоставила дипломатске односе са више европских држава, те су на Цетињу радила посланства Русије, Аустро-Угарске, Турске, Француске, Италије, Србије, Бугарске, Енглеске, Грчке и Немачке. Из финансијских разлога Црна Гора је једино имала посланика у Цариграду, конзула у Скадру и дипломатског агента у Котору. Спољна политика је била у рукама књаза Николе.
Односи са Србијом за време краља Милана Обреновића били су рђави и оптерећени личном мржњом. Сталан извор нетрпељивости био је у националном раду у Старој Србији, посебно у оним деловима за које је књаз Никола сматрао да спадају у његову интересну сферу. И касније, сви покушаји да се споразумно регулишу спорна питања са младим краљем Александром нису успели. Књаз Никола није одустајао од своје амбиције а и он и његова династија (као и старија) имају првенство у уједињавању свих српских земаља.
Веома добри су односи одржавани су са Русијом, што је још више учвршћено удајом двеју кћери књаза Николе за рођаке руског цара. Године 1910. склопљен је војни уговор са Русијом, којим се ова обавезала да ће опремити и обучити црногорску војску, а Црна Гора да неће предузети никакве војне акције без сагласности Русије. Ових обавеза Црна Гора се није придржавала ни 1911. ни 1912. године.
Подршка Русије у Црној гори била је знатна у њеном одупирању економском потчињавању Аустро-Угарској, а посебно око утицаја у Боки, Херцеговини и северној Албанији. Стратешки циљ Аустро-Угарске био је да не дозволи државно уједињење Србије и Црне Горе.
Вероватно под утицајем промена у Србији и Русији, а да не остане (уз турског султана) једини неуставни владар, књаз Никола је донео Устав 19. децембра 1905. године. Народна скупштина, изабрана 27. новембра није о Уставу ни расправљала и део посао око Устава је убрзан, као да се желело да се све што пре и заборави. По Уставу, Црна Гора је била наследна, уставна монархија. Књажева личност била је неприкосновена и није подвргавана одговорности. Заједно са Народном скупштином, књаз је имао и законодавну власт. Био је и врховни командант, имао право објаве рата и склапања савеза са другим државама. Постављао је све државне чиновнике, сазивао Народну скупштину. Извршни орган био је Министарски Савет "непосредно под књазом Господаром". Министре је постављао књаз. Судови су проглашени независним, али је судије, такође, именовао књаз. Приватна својина проглашена је за неповредиву.
Почетком 20. века образована је и прва грађанске политичка странка у Црној Гори. Она је израсла из клуба народних посланика, који су били из реда млађе, школоване генерације. Називала се још Народна, а програм и статут били су копија Радикалне странке (у народу познати као клубаши), били су лојални књазу, а нису имали начелна антимонархијска уверења. Но, без обзира на то, књаз је као протутежу организовао Праву народну странку (праваши) од људи најконзервативнијих схватања.
Најжешћи књажеви критичари били су црногорски студенти у Београду. Они су маја 1907. године обнародовали проглас "Српска омладина из Црне Горе", који су књаз и његова влада доживели као позив на револуцију. Народна странка је оптужила да стоји иза прогласа, а затим почео је прогон њених присталица. Отпора није било, осим што је септембра 1907. године одлучено да Народна странка не излази на изборе, а потом дошло је и до емигрирања појединих чланова. Такав развој догађаја био је кобан по странку, јер, после тога није успела да се обнови и поврати на политичку позорницу Црне Горе.
Но, књазу ово није било довољно, већ је организовао политички процес против својих противника. Повод (изговор) су биле бомбе (15 комада) које су прваци црногорских студената из Београда послали у Црну Гору. Запленивши бомбе, књаз је подигао оштру оптужницу да је циљ "бомбаша" био уништење њега, његовог дома и државе. Процес је одржан на Цетињу од 25. маја до 13. јуна 1908. године. Била су оптужена 132 лица. На временске казне, била су осуђена 43 оптужена, а осуђене на смрт књаз је помиловао "Бомбашки процес" никоме није користио, а понајмање књазу.
Међутим, не би се могло рећи да је књаз Никола тога био свестан, јер је убрзо организовао нови политички процес. На мети су, опет биле присталице Народне странке. На тајном процесу пред Великим војним судом у Колашину, било је оптужено 161 лице за учешће у "завјереничко-велеиздајничком комплоту у сврху преврата у Црној Гори". На временске казне било је осуђено 59 лица, а на петорицом је извршена смртна казна 29. новембра 1909. године. Тај трагични биланс није спречио књаза да се за неколико месеци - 1910. године поводом своје 50-годишње владавине прогласи за краља, а Црну Гору за краљевину.
Почетком 20. века Црна Гора је имала трговинске односе са више европских земаља. Најразвијенији односи били су са Аустро-Угарском; године 1910. извоз је износио 2,391.633, а увоз 8,166.661 перпер. Перпер је био први црногорски новац, искован 1906. године, а четири године касније, ковани су и златници. Прва банка основана је у Никшићу 1901. Индустрија, дрвена и прехрамбена, била је у зачетку, а захваљујући италијанском капиталу, подигнута је у Подгорици Фабрика цигарета. Упоредо са привредним растом дошло је и до изградње путева; од 1879. до 1910. године, изграђено је 464 км путева, а 1909. године почела је да се користи и железничка пруга Бар - Вирпазар (30 км). Од 1904. године почела је да се употребљава међународна радиотелеграфска линија Бар-Бари (Италија).
Финансије црногорске државе почивале су на порезу (кулук, низамија), свештеничком прирезу (бир), царини, а посебно од помоћи Русије. Но, и поред тога, држава је морала да се задужује у иностранству; од 1879. до 1914. године, закључила је око 40 зајмова и кредита.
Велики напредак постигнут је у просвети; године 1871. радила је 41, а 1910. године 136 школа са 12.000 ученика. Од 1888. године, почиње да ради Богословско-учитељска школа. Девојачки институт (финансиран од руске царице, по руском узору), радио је од 1869. до 1912. године. Укупно га је похађало 450 ученица. Гимназија (осморазредна), почела је да ради 1909. године, а 1903. године отворена је била Пешадијско-официрска школа. На школство је године 1908. издвојено само 8% државног буџета.
Почетком 20. века у Црној Гори су радиле три штампарије, а објављивано је око 10 недељних листова (Невесиње, Оногошт Уставност, Цетињски вјесник, Слободна ријеч). Од 1873. до 1915. године на Цетињу је излазио Глас Црногораца, као званично гласило. У истом времену, појавили су се и први стручни и књижевни часописи (Здравље, Просвјета, Учитељски лист, Трговачки лист, Земљорадник, Црногорка, Нова Зета, Књижевни лист, Дан). Од 1893. године радили су Државна библиотека и Музеј, а од 1910. године позориште. Научних установа није било, али то не значи а није било научног (индивидуалног) рада. Добар пример тога је Валтазар Богишић са израдом (озакоњењем обичајног права) Општег имовинског законика (1888).
Године 1912. Црна Гора је ушла у савез са балканским, хришћанским државама (Србија, Бугарска, Грчка) у циљу коначног националног ослобођења од Османског Царства. Војном конвенцијом са Србијом, прецизирани су прваци офанзивних дејстава. Црногорска војска, организована на територијалној-племенској основи, милицијског типа, слабо наоружана и опремљена, била је подељена на три одреда: Приморски, под командом генерала Митра Мартиновића, са 8.000 војника и 34 топа био је распоређен око Бара. Зетски, под командом престолонаследника Данила, јачине 15.000 бораца и 40 топова, налазио се око Подгорице. Овом одреду био је намењен главни задатак - заузимање Скадра. Источни, под командом генерала Јанка Вукотића са 12.600 људи и 32 топа, био је дисциплиран око Мојковца, Берана, Плава са задатком да чува границу и у случају потребе, пређе у офанзиву у Санџак и Метохију. Наспрам ове, црногорске војске, налазила се турска војска јачина 24.450 војника са 150 топова.
Рат против Османског Царства, у науци познат као Први балкански рат, почео је 8. октобра 1912. објавом рата од стране Црне Горе. У првим сударима, Зетски одред је постигао успехе, али их није искористио за даља дејства. Одред је споро наступао према Скадру иако је пут био слободан, јер су католичка албанска племена стали на страну Црне Горе. То је омогућило турском команданту да бројно ојача одбрану.
Источни одред брзо је завршио свој посао; ослобођени су Мојковац, Бијело Поље, Пљевља, Беране, Рожај, Плав, Гусиње и Ђаковица (4. XI) у коју се ушло заједно са српском војском.
Примирје са Турском потписано је 3. децембра, а ситуација око Скадра још није била решена. Борбе за Скадар обновљене су 7-9 фебруара 1913. године. Губици су били велики на утврђењима Бардањолт и Тарабош, али град није био заузет. То је приморало краља Николу да се обрати за помоћ. Удовољавајући молби, српска влада је упутила помоћ специјално формирани Приморски корпус (30.450 војника, 41 топ. 4 авиона) под командом генерала Петра Бојовића. До напада није дошло, јер су велике силе упутиле оштар демарш Црној Гори са захтевом да се одустане од опсаде Скадра, а затим у црногорске јадранске воде упловило је осам ратних бродова европских сила. С друге стране, Русија је приморала Србију да повуче своју војску од Скадра. Но, упркос свему опсада Скадра није напуштена. Краљ Никола и његова Врховна команда одлучили су да град туку само артиљеријом и на тај начин изнуде његову предају. У томе се и успело. Есад-паша, командант одбране Скадра понудио је прихватљиве услове за предају града, те су црногорске трупе ушле у Скадар 24. априла. Но тиме ништа није било решено. Напротив, мешање великих сила било је само појачано. Организован је жесток дипломатски притисак на Краља Николу коме он није могао да се одупре, без ризика самоубилачког рата. Одлуку да напушта Скадар краљ Никола је саопштио енглеском министру иностраних послова Е. Греју: "Моје достојанство као и достојанство мога народа не дозвољавају ми, да се подвргнем једностраним пријетњама, пак зато предајем судбину града Скадра у руке Великих Сила". После ове изјаве, потписан је уговор о предаји Скадра, а 14. маја у град су ушле трупе међународних снага.
Губици Црне Горе у овом, Првом балканском рату, били су око 9.500 људи (погинули, рањени). У другом балканском рату, између дојучерашњих савезника, Црна Гора је стала на страну Србије; 10. јула 1913. године краљ Никола је објавио рат Бугарској и у Македонију, као помоћ српској војсци, упутио Дечански одред јачине 13.000 људи. Испраћајући одред, краљ Никола их је позвао да испуне свој задатак "у одбрани наших српских интереса". Губици одреда били су 950 људи избачених из строја.
Резултат балканских ратова по Црну гору био је повољан. Државна територија проширена је за нових 5.000 км2, тако да је укупно износила 14.443 км2. Припојени су градови Мојковац, Бијело Поље, Пљевља, Беране, Плав, Гусиње, Рожај, Пећ, Ђаковица, Тузи и део Скадарског језера.
Књижевни рад у Црној Гори и на територијама које ће касније ући у састав Краљевине и Црне Горе био је условљен, као и сваки други духовни и интелектуални рад, објективним стањем, у коме се налазило становништво. Људима, чији је живот био гола борба за опстанак, а уз скут, вазда, биле сабља и пушка, није било могуће предано и систематски бавити се уметношћу. Народна (епска) поезија, казивања уз национални музички инструмент гусле, вековима је била основни уметнички и књижевни израз. У приморском делу Црне Горе, који је столећима био под влашћу Венеције, књижевни рад био је разноврснији, управо онакав какав је био у метрополи и западном Средоземљу. Манастири у Црној Гори , као и у другим српским областима, били су први и једини центри писмености, фреско-сликарства, духовног живота.
Из реда и пера православних духовника, појавиће се и први књижевни састави. Владика Василије Петровић са својим делом Историја о Черној Гори, сматра се зачетником књижевног рада у ужем делу своје отаџбине. Дело (обим 43 стране малог формата), објављено је у Петрограду 1754. године. Аутор се окитио титулама: "Смирени митрополит черногорски, скендериски и приморски, и трона сербскаго ехсарх Василиј Петрович". Као предмет, навео је опис положаја Црне Горе и њених ранијих владара "с приложенијем свјатих цареј сербских и деспот, кто они и откуда били". Ово дело је мало стварна историја, а далеко више политички меморандум. Литерарна својства и црте уочљиве су код географског описа завичаја, али и код делова о српском племству, њиховим односима па и о косовском боју.
Као први (хронолошким редом) песник црногорски, сматра се владика Петар I. Истина, није позната ниједна његова збирка песама, песнички рад био је углавном анониман, али се за нека остварења поуздано зна да су његова. На првом месту је песма Похвала Карађорђу, написана у десетерцу. Захваљујући Вуку Караџићу, знамо да је Петар I аутор шест песама о бојевима против Махмуд-паше Бушатлије. Нићифор Дучић објавио је Српско-далматинском магазину 1864. године Поучење у стиховима, за које кажу да је дело Петра I . тих 200 десетерачких стихова (Да у Турке и у љуте змије хришћанског пријатеља није; Коноп веже коње и волове, а поштена ријеч витезове), су, у ствари, владичини савети политичке, националне и моралне природе, саопштени народу на најпријемчивији начин.
Рад Петра II Његоша, не само ауторски, допринео је да се на Цетињу у кратком року објави неколико књижевних састава; захваљујући набавци штампарије, Његош је објавио своје прве књижевне производе: Лијек јарости турске; Пустињак цетињски, али и дело Симе Милутиновића Дика црногорска (1834) и Вукове Народне пословице (1836). У годишњаку алманаху Грлица (1835-1839), налази се, поред радова Његоша и уредника Димитрија Милаковића, низ разнородних оригиналних радова и превода (Кратак преглед на географско-статистичко описаније Црне Горе, народне песме, Милаковићева Историја Црне Горе, Пушкинова Пјесма о Георгији Черном).
Године 1845. Његош је објавио збирку народних песама (61) Огледало српско, тј. особену антологију, народну читану о "витешким подвизима и борбама за ослобођење." Огледало је посвећено Пушкину и у њему се налази неколико Његошевих песама.
Његошево стваралаштво настало је под утицајем великих узора (Державин, Ламартин, Данте), али и по саветима Симе Милутиновића Сарајлије, у једној епској средини. Стога се Његош појављује и као народни гусларски песник о као уметник са филозофско-мисаоном дикцијом. Његова главна дела Луча Микрокозма, Шћепан Мали, Горски вијенац речено је да је "дограђена велеумна зграда Његошеве филозофије" и да се с правом сматра "националним јеванђељем". Његошев сестрић Стеван Перовић Цуца (1830-1857) можда је имао способности и амбиције да, бар у неком погледу, продужи књижевни рад свог великог ујака, али је пао од руке плаћеника књаза Данила. У току свог кратког, али бурног живота, написао је око тридесетак лирских песама, а неколико и у десетерачкој традицији.
Марко Миљанов Поповић (1833-1901), хајдук, мегданџија, војсковођа, истинска морална величина, тек у зрелим годинама научио је да пише, те се тада и прихватио пера.
По угледу на Вука Караџића, прво је почео бележити народне песме, а онда и сам писати. Његова најпознатија дела су: Племе Кучи у народној причи и пјесми; Примјери чојства и јунаштва; Живот и обичаји Арбанаса, Нешто о Братоножићима. Скерлићева оцена Примјера, може се протегнути на целокупно дело Миљанова: "Та ретка књига пуна је живота и здравља, и физичког и моралнога".
Краљ Никола (1841-1921), не само да је као књаз, а после и краљ, продужио владарску лозу Петровића, већ је својим књижевним радом одржао и тај континуитет. У току шездесет година, колико се бавио књижевношћу, оставио је лирске и епске , драме, приповетке, роман. Део лирских песама објављен је у збирци Скупљене пјесме (1889), а прва епска песма Женидба бега Љубовића, настала је још 1868. године. Нова кола је збирка епско-лирских песама, а драмски текстови су Вукашин, Како се ко роди, Књаз Арванит, позната приповетка је Деспа. Сви биографи краља Николе, истичу да мноштво својих остварења краљ није објавио, а зна се да је писао до краја живота.
Стјепан Митров Љубиша (Будва 1824-1878), у почетку је био под утицајем италијанске културе, а после упознавања Вуковог рада и сам се окреће народном стваралаштву и традицији, где налази теме и за своје спевове (Бој на Вису), и приповетке (Приповијести црногорске и приморске; Причања Вука Дојчевића; Кањош Мацедоновић).
1513 - Црна Гора постаје санџак (административна јединица) Турског Царства под управом Скендербега (Станише) Црнојевића
1523 - донета канун - намет којом се у Црној Гори уводи посебан порез - филурија
1634 - Турска угушила побуну Куча и Пипера
1712 - казнени поход под Амед-пашом; похаран Цетињски манастир
1714 - нови казнени поход под Нуман-пашом Ћуприлићем
1785 - казнени поход под Махмуд-пашом Бушатлијом
1796 - победа Црногораца над турском војском у Мартинићима
1796 - 22. септембра победа Црногораца над турском војском у Крусима; погибија Махмуд-паше Бушатлије
1833 - у Петрограду П. П. Његош рукоположен за митрополита
1847 - објављен Горски вијенац, дело П. П. Његоша
1855 - донет Законик књаза Данила
1858 - победа Црногораца и Херцеговаца над Турцима код Грахова
1876 - победа Црногораца и Херцеговаца над Турцима на Фундини у Вучјем Долу
1905 - донет Устав Црне Горе
1910 - Црна Гора проглашена за Краљевину
1912 - ослобођени градови Мојковац, Бијело Поље и др.
1913 - фебруара опсада Скадра
[ Пројекат Растко Цетиње
| Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /