 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Из свега реченог о историји Митрополије Црногорско-приморске, јасно се види, да је она била од оснивања, и као таква остала, саставни дио Српске Пећке Патријаршије. Основана Светим Савом, уздигнута на степен Митрополије Патријархом Јоаникијем првим и Царом Душаном 1346 године, она је остала вјерна себи као таква до данас. По наведеним ријечима проте Ивана Калуђеровића "живи и никада не угашени пламен првобитне Светосавске аутокефалије Српске Цркве, тињао је на Цетињу, "те се у тој јединој Митрополији Српској, до данашњег дана успјешно одржао црквено правни континуитет и традиција Српске Пећке Патријаршије".
Видјели смо да се то њено сазнање, није гасило ни у времену, кад је она силом прилика живјела самостално. Чак и онда, кад је почетком овог вијека, вољом владара, стекла назив аутокефалне Митрополије, њен митрополит Митрофан Бан се називао "егзархом (чуварем) свештеног трона пећког". Савршено је јасно сваком познаваоцу историје тога времена, да је и сама та аутокефалност била у функцији обнављања Пећке Патријаршије, а не овјековјечења њене разбијености на више самосталних црквених области. У том смислу треба схватити признавање самосталности Црногорско-приморске Митрополије, са којом се сријећемо код канонисте Никодима Милаша, историчара Радослава Грујића, Душана Кашића, Бранка Цисаржа, професора црквеног права, и других. Такав специфичан, историјским околностима условљени појам аутокефалности, примјењиван је и на Карловачку Митрополију, у мањој мјери и на Буковинско-далматинску, Дабробосанску и друге.
Основни фактор који је мотивисао Помјесне Православне Цркве у фактичком привременом прихватању таквих стања, у појединим историјским околностима, био је и остао сотириолошке природе: брига за духовни и црквено-морални напредак Хришћана или народа. Оно у чему приликом тих спољашњих јурисдикционих промјена, у животу Цркве, није могло никад бити компромисна, јесте чување чистоте вјере, унутарњег црквеног поретка, апостолског прејемства, као предуслова за евхаријстијско заједништво у молитви и љубави са Васељенском Православном Црквом. С обзиром да митрополити Црногорско-приморски никада нијесу довели у знак питања тај изворни црквени поредак, апостолско прејемство и заједништво; с обзиром да нијесу сами тражили положај у коме су се нашли, него им је наметнут силом прилика; с обзиром да су све чинили што је било до њих да се успостави поновни нормални црквени поредак - Руска, Цариградска и друге Помјесне Цркве су је с љубављу прихватале, и помагале да опстане, и одржи своју апостолску мисију, као и друге обласне Цркве некадашње Пећке Патријаршије. Када су се пак створили услови за њену обнову, прво Цариградска, а онда и све остале Цркве су са великом радошћу одобриле и прихватиле васпостављање древне Пећке Патријаршије. Нико ни на унутрашњем плану, ни на васељенском плану Православља, није двадесетих година поставио питање "укидања" именованих аутокефалних Цркава насталих на тлу некадашње Пећке Патријаршије. Нико то питање од истинских црквених фактора ни до данас није поставио. То је факат од далекосежног канонског и правног значаја.
Питање аутокефалности је тек постављено у таквом сепаратистичко-расколничком виду (у односу на Митрополију Црногорско-приморску) прије десетак година, и то од атеистичких политичких кругова. Људи по правилу отуђени од Цркве, лишени елементарних знања о њој, о њеним циљевима, методима и поретку, у циљу остварења свог политичког програма, покушавају да образују такозвану "аутокефалну црногорску цркву". То раде без Цркве и против Цркве, негирајући њен вјековни освештани поредак, без храмова, без истинских свештеника и епископа. За свештенике и епископе промовишу неколико индивидуа, које су због својих црквених и моралних преступа лишене тога дара, лишене чак и чланства у Православној Цркви, и анатемисане. Од моралног и духовног отпада Цркве, на трговима граде "црногорску цркву", обмањујући лаковјерне, понижавајући Цркву, умножавајући мржњу и диобе у народу, брукајући Црну Гору и Црногорску Митрополију пред свијетом, и то по први пут у историји, на такав беспризоран начин. Шта им је циљ и разлог? Црногорски национализам и сепаратна Црна Гора. Не улазећи у проблем овог новог типа национализма, и проблема самосталне Црне Горе, једно смо дужни рећи: са историјске и еклисиолошке тачке гледишта, национална или државна припадност никад нијесу биле битно својство Цркве и услов припадности њој, иако су повремено играле и играју улогу у организовању црквеног живота. Црква је по својој природи Васељенска. У њој нема, по Апостолу Павлу "Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, мушког ни женског јер сви сте ви једно у Исусу Христу". (Гал. 3,28). Они који се крштавају, не крштавају се у име било какве нације, него "у Име Оца и Сина и Светога Духа", не примају било какво земаљско држављанство него небеско, примајући "печат Дара Духа Светога". С тога данас, на основу првенствено апостолског наслеђа и потреба црквене мисије, имамо у једном грчком народу пет аутокефалних Цркава, или опет у више држава једну помјесну Цркву, или опет у једној помјесној Цркви - више нација. Зато апсолутни значај нацији или држави, у Цркви могу придавати само они који не знају што је Црква и којима у ствари није стало ни до Цркве ни до спасења душе. Такви се не клањају Христу Богу, него обоготварају на пагански начин, било своје племе или државу, било неку другу идеју и идеологију. Управо тако се понашају творци такозване "аутокефалне црногорске цркве". Не припада, међутим, партијама ни државама, ни властодршцима, ма ко они били, да стварају Цркву према својим потребама. Да је Црква у току своје двијехиљадугодишње историје то дозволила, не би данас од ње остао камен на камену. Док су владари и власт били хришћански, они су као крштени и миропомазани чланови Цркве учествовали у њеном животу, па и као њени спољни надгледници и чувари. Али, кад год би чак и они покушавали да се мијешају у унутарњи живот Цркве, она је то одлучно одбијала, по цијену свога жртвовања и страдања. То у толико више важи за наше вријеме кад је власт претрпјела радикалну секуларизацију и отуђење од Цркве. Но, без обзира на то, да ли је Црква одвојена од државе, обавеза је државе да правно штити и поштује вјековни поредак Цркве и њену имовину, као што је обавезна да то чини и са сваким другим правним лицем и признатом друштвеном установом.
То је оно што и данас једино тражи Митрополија Црногорско-приморска, како од државе, тако и од политичких странака. У свим савременим правним државама, свако лажно представљање, коришћење туђих знамења и символа, аспирације или напад на туђу имовину, представљају деликте који подлежу гоњењу надлежних органа и примјереној казни. Свако се данас може представити за предсједника државе, за митрополита или свештеника, за директора неког предузећа, али се зна ко је предсједник, или митрополит, или директор. Тако се данас лажно представља распоп Дедејић, раскалуђер Цвијић, и пропали ђак Лалатовић, сва лажна "јерархија" непостојеће "аутокефалне црногорске цркве". Везивањем таквих са себи сличним расколницима у свијету (бугарским или италијанским, свеједно је), њихова лажљивост и непоштење, чини се још лажљивијом и морбднијом, на поругу светиње Цркве и пропаст своје душе, а уз то и на вјештије обмањивање лаковјерних.
Но ова свештена Митрополија је издржала многе невоље и искушења, у својој осмовјековној историји, па ће у нади на Бога издржати како ово, тако и друга слична искушења наших времена.
[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /